Bog je mnogo toga poverio ljudima i takođe se na bezbroj načina bavio njihovim ulaskom. Međutim, pošto je kov ljudi znatno loš, mnoge Božje reči nisu uspele da se ustale. Postoji više razloga za loš kov, kao na primer iskvarenost ljudske misli i morala i nedostatak odgovarajućeg vaspitanja; sujeverje ravno onom iz feudalnih vremena, koje je u ozbiljnoj meri ovladalo ljudskim srcem; izopačeni i dekadentni životni stilovi koji su usadili mnogo lošeg u najdublje kutke ljudskog srca; površno poznavanje kulturološke pismenosti, gde je gotovo devedeset osam odsto ljudi bez kulturološke pismenosti kada je u pitanju obrazovanje i, štaviše, veoma mali broj ljudi dobija viši nivo obrazovanja o kulturi. Prema tome, ljudi u osnovi nemaju predstavu šta se podrazumeva pod Bogom ili Duhom, već imaju samo površan i nejasan lik Božji stečen na osnovu feudalnog praznoverja. Štetni uticaj koji su hiljade godina „uzvišenog duha nacionalizma“ ostavile duboko u ljudskom srcu, kao i feudalno razmišljanje kojim su ljudi vezani i okovani, bez imalo slobode, bez ikakve volje da teže nečemu ili da istraju, bez želje za napretkom, a namesto toga uvek negativni i nazadni, ukopani u robovski mentalitet i tako dalje – ovi objektivni faktori su pružili neizbrisivo prljavu i ružnu sliku o sistemu vrednosti i uverenjima, idealima, moralu i ljudskoj naravi. Ljudi, čini se, žive u mračnom svetu terorizma, koji niko od njih ne nastoji da prevaziđe i niko od njih ne razmišlja o prelasku u idealan svet; pre su zadovoljni onim što im je život odredio, da provode svoje dane rađajući i podižući decu, trudeći se, znojeći se, obavljajući svoje poslove, sanjajući o prijatnoj i srećnoj porodici i sanjajući o nežnosti u braku, o deci koja poštuju roditelje, o radosti u svojim poznim godinama dok mirno proživljavaju svoje živote… Desetinama, hiljadama, desetinama hiljada godina do sada, ljudi su traćili svoje vreme na ovaj način, a da niko nije ostvario savršen život, već se sve svelo na nameru da se uzajamno kolju u ovom mračnom svetu, na trku za slavom i bogatstvom i na spletkarenje jednih protiv drugih. Ko je ikada tražio Božje namere? Da li je iko ikada obraćao pažnju na Božje delo? Svi delovi ljudskosti zauzeti uticajem tame odavno su postali ljudska priroda, pa je tako prilično teško izvršiti delo Božje, a ljudi imaju još manje srca da obrate pažnju na ono što im je Bog danas poverio. U svakom slučaju, verujem da ljudima neće smetati da izgovorim ove reči jer je ono o čemu govorim istorija duga nekoliko hiljada godina. Govoriti o istoriji podrazumeva činjenice i, štaviše, skandale koji su svima očigledni, pa u čemu je onda smisao govoriti ono što je suprotno činjenicama? Ali takođe verujem da će se razumni ljudi, kada vide ove reči, probuditi i težiti napretku. Bog se nada da ljudi mogu da žive i rade u miru i zadovoljstvu, dok su u isto vreme u stanju da vole Boga. Božja je namera da celo čovečanstvo uđe u počinak; a još više od toga, velika Božja želja je da se čitava zemlja ispuni Božjom slavom. Sramota je samo što ljudska bića ostaju utonula u zaborav i neosvešćena, toliko ih je Sotona iskvario da danas više nemaju ljudsko obličje. Dakle, ljudska misao, moral i obrazovanje čine prvu važnu sponu, dok obuka o kulturnoj pismenosti čini drugu, a to je da se što više poboljša kulturni kov ljudskih bića i promeni njihov duhovni pogled.

Zapravo, Božji zahtevi prema čovečanstvu nisu toliko visoki, ali pošto je jaz između ljudskog kova i standarda koji Bog zahteva toliko veliki, većina ljudi naprosto podiže glavu i gleda u pravcu Božjih zahteva, ali im nedostaje sposobnost da ih ispune. Urođene osobine ljudi, zajedno sa onim što steknu nakon rođenja, daleko su od toga da su dovoljne da zadovolje Božje zahteve. Ali samo prepoznavanje ove tačke nije sigurno rešenje. Voda koja se nalazi daleko ne može da utaži neposrednu žeđ. Čak i ako ljudi znaju da vrede manje od prašine, ako oni nemaju odlučnost da zadovolje Božje srce, a kamoli da krenu naprednim putem da ispune Božje zahteve, kakvu onda vrednost ima to znanje? Zar to nije kao crpljenje vode bušnom kofom – potpuno uzaludno? Suština onoga što govorim ima veze sa ulaskom; to je glavna tema.

Tokom čovekovog ulaska, život je uvek dosadan, pun monotonih elemenata duhovnog života, kao što su molitva, jedenje i pijenje Božjih reči, ili organizacija okupljanja, te ljudi uvek imaju osećaj da verovanje u Boga ne donosi veliko uživanje. Takve duhovne aktivnosti uvek se sprovode na osnovu prvobitne ljudske naravi, koju je Sotona iskvario. Iako ljudi ponekad mogu da prime prosvećenje od Svetog Duha, njihovo prvobitno razmišljanje, narav, životni stil i navike još uvek su ukorenjeni u njima, pa tako njihova priroda ostaje nepromenjena. Sujeverne aktivnosti kojima se ljudi bave jesu ono što Bog najviše mrzi, ali mnogi ljudi i dalje nisu u stanju da ih se odreknu, misleći da je Bog odredio te sujeverne aktivnosti, pa čak i danas tek treba potpuno da ih se otarase. Stvari kao što su planovi koje mladi ljudi prave za svadbene gozbe i svadbene darove; pokloni u gotovini, banketi i slični načini na koje se proslavljaju radosne prilike; drevne formule koje se prenose s kolena na koleno; sve besmislene sujeverne aktivnosti koje se sprovode za mrtve i posmrtni obredi: sve je to još odvratnije Bogu. Čak Mu je i dan bogosluženja (uključujući Šabat, kako svetkuje religiozni svet) odvratan; a Bog se sve više gnuša i odbacuje društvene odnose i svetovne interakcije između dve osobe. Čak ni Prolećni festival ili Božić, koji su svima poznati, Bog nije propisao, a kamoli igračke i ukrase za ove svečane praznike kao što su dvostihovi, petarde, lampioni, Sveto pričešće, božićni pokloni i božićne svečanosti – zar to nisu idoli u glavama ljudi? Lomljenje hleba na Šabat, vino i tanko platno su još izraženiji idoli. Svi tradicionalni festivalski dani popularni u Kini, kao što su Dan podizanja zmajevih glava, Festival zmajevih čamaca, Festival sredine jeseni, Festival Laba i Nova godina i festivali u verskom svetu, kao što su Uskrs, Bogojavljenje i Božić, svi ovi neopravdani festivali smišljeni su i preneti iz davnina do danas od strane mnogih ljudi. Do danas ih je održala bogata mašta čovečanstva i genijalna zamisao. Izgledaju kao da su bez mana, ali su u stvari varke koje Sotona primenjuje na čovečanstvo. Što je mesto pretrpanije Sotonama i što je to mesto zastarelije i nazadnije, to su dublje uvreženi njegovi feudalni običaji. Ove stvari čvrsto vezuju ljude, ne ostavljajući apsolutno nikakav prostor za kretanje. Čini se da mnogi festivali u religioznom svetu pokazuju veliku originalnost i stvaraju most do Božjeg dela, ali oni su zapravo nevidljive veze kojima Sotona vezuje ljude i sprečava ih da upoznaju Boga – sve su to Sotonine lukave strategije. U stvari, kada se završi etapa Božjeg dela, On će već uništiti oruđa i stil tog vremena, ne ostavljajući nikakav trag. Međutim, „posvećeni vernici“ nastavljaju da se klanjaju tim opipljivim materijalnim predmetima; u međuvremenu, ono što Bog ima oni potiskuju u zapećak svojih umova, ne proučavajući to dalje, delujući kao da su puni ljubavi prema Bogu kada su Ga zapravo odavno izbacili iz kuće i postavili Sotonu na sto da mu se klanjaju. Slike Isusa, raspeća, Marije, Bogojavljenja i Tajne večere – ljudi ih poštuju kao da su Gospod Nebeski, sve vreme uzvikujući „Gospode, nebeski Oče“. Nije li sve to vic? Do današnjeg dana, mnoge slične izreke i običaji koje su ljudi preneli s kolena na koleno mrski su Bogu; oni ozbiljno ometaju put koji se pruža pred Bogom i, štaviše, stvaraju ogromne prepreke za ulazak čovečanstva. Ako zanemarimo koliko je Sotona iskvario čovečanstvo, nutrina ljudi je potpuno ispunjena stvarima kao što su zakon Svedoka Lija, Lavrentijeva iskustva, ispitivanja Stražara Nija i Pavlovo delo. Naprosto nema načina da Bog deluje na ljudska bića, jer u njima ima previše individualizma, zakona, pravila, propisa, sistema i slično; ove stvari su, pored feudalnih praznovernih sklonosti ljudi, zarobile i proždrale čovečanstvo. Kao da su ljudske misli zanimljiv film koji pripoveda bajku u punom koloru, sa fantastičnim bićima koja jašu oblake, toliko maštovitim da zadivljuju ljude, ostavljajući ih ošamućene i bez reči. Istini za volju, delo koje Bog danas dolazi da obavi uglavnom ima za cilj da oreže i rasprši praznoverje kod ljudskih bića i potpuno preobrazi njihov mentalni sklop. Božje delo ne traje do danas zahvaljujući nasleđu koje je čovečanstvo prenosilo kroz generacije; to je delo koje je On lično započeo i završio, bez ikakve potrebe za nasleđivanjem zaveštanja nekog velikog duhovnika, ili nasleđivanjem bilo kojeg dela slične prirode koje je Bog obavio u nekom drugom dobu. Ljudska bića ne moraju da se bave bilo kojom od ovih stvari. Bog danas ima drugi stil obraćanja i delanja, pa zašto bi se onda ljudska bića mučila? Ako ljudi idu današnjim putem unutar trenutnog toka dok se pridržavaju nasleđa svojih „predaka“, oni neće stići do svog odredišta. Bog oseća duboko gađenje prema ovom načinu ljudskog ponašanja, baš kao što se gnuša godina, meseci i dana ljudskog sveta.

Najbolji način da se promeni ljudska narav jeste da se izleče oni delovi u nutrini ljudskih srca koji su duboko zatrovani, omogućavajući ljudima da počnu da menjaju svoj način razmišljanja i shvatanja morala. Pre svega, ljudima mora da bude jasno da su svi ti verski obredi, verske aktivnosti, godine i meseci i festivali mrski Bogu. Trebalo bi da se oslobode tih veza sa feudalnim načinom razmišljanja i da iskorene svaki trag svoje duboko uvrežene sklonosti ka sujeverju. Sve je ovo uključeno u ulazak čovečanstva. Morate da razumete zašto Bog izvodi čovečanstvo iz sekularnog sveta, kao i zašto ga vodi daleko od pravila i propisa. Ovo je kapija kroz koju ćete ući i mada ove stvari nemaju nikakve veze s vašim duhovnim iskustvom, one su najveće prepreke koje blokiraju vaš ulazak, sprečavajući vas da upoznate Boga. One stvaraju mrežu koja hvata ljude. Mnogi ljudi previše čitaju Bibliju i čak mogu da recituju brojne odlomke iz Biblije napamet. U svom ulasku danas, ljudi nesvesno koriste Bibliju za odmeravanje Božjeg dela, kao da je osnova ove etape u Božjem delu Biblija i da je njen izvor Biblija. Kada je Božje delo u skladu sa Biblijom, ljudi snažno podržavaju Božje delo i posmatraju ga sa novootkrivenim poštovanjem; kada je Božje delo u suprotnosti sa Biblijom, ljudi postaju toliko zabrinuti da ih obliva znoj, dok traže u njoj osnovu Božjeg dela; ako se Božje delo ne pominje u Bibliji, ljudi će ignorisati Boga. Može se reći da, što se tiče Božjeg dela danas, većina ljudi ga prihvata pažljivo i oprezno, pokoravaju mu se selektivno i ravnodušni su da ga upoznaju; što se tiče stvari iz prošlosti, drže se jedne polovine i napuštaju drugu. Može li se ovo nazvati ulazom? Smatrajući knjige drugih blagom i ophodeći se prema njima kao prema zlatnom ključu za vrata carstva, ljudi jednostavno ne pokazuju zanimanje za ono što Bog danas zahteva od njih. Štaviše, mnogi „pametni stručnjaci“ drže reči Božje u svojoj levoj ruci, a „remek-dela“ drugih u desnoj, kao da žele da pronađu osnovu današnjih Božjih reči u tim remek-delima kako bi u potpunosti dokazali da su Božje reči tačne i da čak objašnjavaju Božje reči drugima povezujući ih sa remek-delima, kao da im je to posao. Istini za volju, među ljudima ima mnogo „naučnih istraživača“ koji nikada nisu imali visoko mišljenje o današnjim najnovijim naučnim dostignućima koja su bez presedana (tj. o delu Božjem, rečima Božjim i o putu ka ulasku u život), tako da se svi ljudi „uzdaju u sebe“, „propovedaju“ nadaleko i naširoko, računajući na svoju rečitost, i razmeću se „dobrim imenom Božjim“. U međuvremenu, njihov ulazak je u opasnosti i čini se da su daleko od Božjih zahteva onoliko koliko i stvaranje od današnjeg dana. Koliko je lako obavljati Božje delo? Čini se da su ljudi već odlučili da ostave polovinu sebe jučerašnjici i daju polovinu današnjici, da predaju polovinu Sotoni i poklone polovinu Bogu, kao da će na taj način sebi olakšati savest i osetiti nekakvu utehu. Ljudski unutrašnji svetovi su veoma podmukli, plaše se da izgube ne samo budućnost, već i prošlost, mnogo se plaše da uvrede bilo Sotonu, bilo Boga današnjice, koji izgleda kao da jeste, a ipak kao da nije. Pošto ljudi nisu uspeli da pravilno neguju svoj način razmišljanja i moral, izuzetno im nedostaje razboritost i naprosto ne mogu da kažu da li je današnje delo Božje ili nije. Možda zato što je feudalno i sujeverno razmišljanje ljudi toliko uvreženo da su dugo stavljali sujeverje i istinu, Boga i idole, u istu kategoriju, ne mareći da ih razlikuju, i čini se da nisu u stanju da jasno razluče, uprkos tome što mukotrpno razmišljaju. Zato su se ljudska bića zaustavila na svom putu i više ne napreduju. Svi ovi problemi proizilaze iz nedostatka ispravne vrste ideološkog obrazovanja ljudi, što stvara velike poteškoće za njihov ulazak. Kao rezultat toga, ljudi nikada ne osećaju nikakvo interesovanje za delo pravog Boga, već se kao pijan plota drže^[1] dela ljudi (onih ljudi koje smatraju velikim), kao da su njima obeleženi. Zar to nisu najnovije teme u koje čovečanstvo treba da uđe?

1. „Već se kao pijan plota drže“ upotrebljeno je u podrugljivom tonu. Ova fraza ukazuje na to da su ljudi tvrdoglavi i uporni, drže se zastarelih stvari i ne žele da ih se odreknu.