Ako čovek zaista može da uđe u skladu sa delom Svetog Duha, njegov život će brzo rasti, poput bambusovog izdanka posle prolećne kiše. Sudeći po trenutnom rastu velike većine ljudi, oni ne pridaju značaj životu, već određenim stvarima koje deluju kao da nemaju posledice. Ili jure tamo-amo, radeći bez cilja, nasumično i neusredsređeno, ne znajući u kojem pravcu treba da idu, a još manje za koga. Oni se samo „ponizno kriju“. Istina je da malo vas zna bilo šta o Božjim namerama za poslednje dane. Teško da iko od vas poznaje Božji trag, ali da stvar bude gora, niko ne zna kakvo će biti Božje krajnje dostignuće. Svi, ipak, zahvaljujući čistoj borbenosti i izdržljivosti, prolaze kroz dovođenje u red drugih i obračunavanje s njima, kao da zagrevaju svoje mišiće i spremaju se za tuču^[1] u očekivanju svog pobedonosnog časa. Neću nuditi nikakve komentare o ovim „čudnim prizorima“ među ljudima, ali postoji nešto što svi morate da razumete. Trenutno se većina ljudi razvija u smeru nenormalnosti^[2], a svojim koracima ka ulasku hrle u ćorsokak^[3]. Možda ima mnogo onih koji misle da je to utopija izvan ljudskog sveta za kojom čovek žudi, verujući da je to carstvo slobode, ali zapravo nije tako. Ili bi se možda moglo reći da su ljudi već zalutali. Ali bez obzira na to šta ljudi čine, Ja i dalje želim da govorim o onome u šta čovek treba da uđe. Prednosti i mane mnoštva ljudi nisu primarna tema ovog izlaganja. Nadam se da ćete svi vi, braćo i sestre, moći da primite Moje reči na pravi način i da ne shvatite pogrešno Moje namere.

Bog se ovaplotio na kineskom kopnu, ili, kako kažu sunarodnici iz Hong Konga i Tajvana, u „unutrašnjosti“. Kada je Bog sišao sa neba na zemlju, niko ni na nebu ni na zemlji nije bio svestan toga, jer je to pravo značenje Božjeg povratka u tajnosti. Dugo je radio i živeo u telu, a ipak niko toga nije bio svestan. I dan-danas niko to nije osvestio. Možda će ovo ostati večna zagonetka. Božje ovaploćenje ovog puta jeste nešto čega nijedan čovek ne može da postane svestan. Bez obzira na to koliko je veliki i moćan uticaj dela Duha, Bog uvek ostaje ravnodušan, nikada ništa ne odaje. Može se reći da je ova etapa Njegovog dela ista kao da se odvija u nebeskom carstvu. Iako je to očigledno svima koji imaju oči da vide, niko to ne prepoznaje. Kada Bog završi ovu etapu Svog dela, čitavo čovečanstvo će promeniti svoj uobičajeni stav^[4] i probuditi se iz dugog sna. Sećam se da je Bog jednom rekao: „Ulazak u telo ovog puta je kao pad u tigrovu jazbinu“. To znači da, zato što se u ovoj etapi Božjeg dela Bog ovaploćuje i, štaviše, rađa se u prebivalištu velike crvene aždaje, čak i više nego ranije, On se ovog puta Svojim dolaskom na zemlju suočava sa krajnjom opasnošću. Ono sa čime se On suočava jesu noževi i pištolji i motke i palice; ono sa čime se On suočava je iskušenje; ono sa čime se On suočava su gomile ljudi sa izgledom ubice. Rizikuje da bude ubijen svakog trenutka. Bog je došao i doneo gnev sa Sobom. Međutim, On je došao da obavi delo savršenstva, što znači da je došao da obavi drugi segment Svog dela, onog koje se nastavlja na delo iskupljenja. Bog je ovoj etapi Svog dela posvetio najviše razmišljanja i najviše pažnje, te koristi sva zamisliva sredstva da izbegne napade iskušenja, ponizno se prikrivajući i nikada se ne razmećući Svojim identitetom. Spasavajući čoveka sa krsta, Isus je samo dovršavao delo iskupljenja; On nije obavljao delo usavršavanja. Tako je obavljena samo polovina Božjeg dela, a završetak dela iskupljenja bio je samo polovina celog Njegovog plana. Kako je novo doba trebalo da počne, a staro da se povuče, Bog Otac je počeo da razmišlja o drugom segmentu Svog dela i da se priprema za njega. Ovo ovaploćenje u poslednjim danima nije bilo jasno prorečeno u prošlosti, čime je ovoga puta postavljen temelj za povećanu tajnost oko Božjeg ulaska u telo. U zoru, bez znanja mnoštva ljudi, Bog je došao na zemlju i započeo Svoj život u telu. Ljudi nisu bili svesni dolaska ovog trenutka. Možda su svi čvrsto spavali; možda su mnogi koji su bili budni pažljivo iščekivali, a možda su se mnogi tiho molili Bogu na nebu. Ipak, među svim ovim mnoštvom ljudi, niko nije znao da je Bog već stigao na zemlju. Bog je tako činio da bi lakše obavljao Svoje delo i postizao bolje rezultate, a takođe i da bi predupredio još više iskušenja. Kada se čovekov prolećni san prekine, Božje delo će odavno biti završeno i On će otići, privodeći kraju Svoj život lutanja i boravka na zemlji. Pošto Božje delo zahteva od Boga da deluje i govori kao On Sâm i zato što ne postoji način da se čovek umeša, Bog je pretrpeo veliku patnju da bi došao na zemlju i Sâm obavio delo. Čovek nije u stanju da zameni Boga u obavljanju Njegovog dela. Iz tog razloga se Bog suprotstavio opasnostima nekoliko hiljada puta većim od onih tokom Doba blagodati, da bi sišao u zemlju u kojoj obitava velika crvena aždaja, da bi obavljao Svoje delo, dajući sve Svoje misli i brigu, da bi iskupio ovu grupu osiromašenih ljudi, ovu grupu ljudi zaglibljenu u gomili balege. Iako niko ne zna za Božje postojanje, Bog nije uznemiren, jer to u velikoj meri koristi Njegovom delu. S obzirom na to da su svi do krajnosti gnusni i zli, kako bi oni trpeli Božje postojanje? Zato, pošto je došao na zemlju, Bog ćuti. Bez obzira na to što je čovek ogreznuo u najgore ispade okrutnosti, Bog ništa od toga ne uzima k srcu, već samo nastavlja da obavlja delo koje treba da obavlja kako bi izvršio veći zadatak koji mu je Otac nebeski poverio. Ko je među vama prepoznao Božju divotu? Ko pokazuje više obzira prema bremenu Boga Oca od Njegovog Sina? Ko je u stanju da razume volju Boga Oca? Duh Boga Oca na nebu je često uznemiren, a Njegov Sin na zemlji se stalno moli za volju Boga Oca, izazivajući Njegovu veliku brigu. Postoji li neko ko poznaje ljubav Boga Oca prema Njegovom Sinu? Postoji li neko ko poznaje srce voljenog Sina kojem nedostaje Bog Otac? Podeljeni između neba i zemlje, oni neprestano gledaju jedan drugog izdaleka, sledeći jedan drugog u Duhu. O, ljudski rode! Kada ćeš imati obzira prema Božjem srcu? Kada ćeš razumeti Božju nameru? Otac i Sin su uvek zavisili jedan od drugog. Zašto onda da budu razdvojeni, jedan gore na nebu, a drugi dole na zemlji? Otac voli Svog Sina kao što Sin voli Svog Oca. Zašto onda Otac mora da čeka i duboko i bolno čezne za Sinom? Možda nisu bili dugo razdvojeni, ali ko zna koliko dana i noći je žudnog Oca tištila tuga, i koliko dugo je čeznuo za brzim povratkom Svog voljenog Sina? On posmatra, On sedi u tišini i čeka; ne postoji ništa što On čini, a da nije zarad brzog povratka Njegovog voljenog Sina. Sina koji je lutao do najudaljenijih krajeva zemlje: kada će Oni ponovo biti zajedno? Iako će, kada se jednom ponovo sretnu, zauvek biti zajedno, kako On može da izdrži hiljade dana i noći razdvojenosti, jedan gore na nebu, a drugi dole na zemlji? Decenije na zemlji izgledaju kao milenijumi na nebu. Kako Bog Otac ne bi bio zabrinut? Kada Bog dođe na zemlju, On doživljava bezbrojne peripetije ljudskog sveta baš kao i čovek. Bog je nevin, pa zašto onda mora da trpi ista stradanja kao i čovek? Nije ni čudo što Bog Otac toliko čezne za Svojim Sinom; ko može da razume Božje srce? Bog čoveku daje previše; kako čovek može na odgovarajući način da uzvrati Božjem srcu? A ipak, čovek daje Bogu premalo; kako bi Bog, zbog toga, mogao da ne brine?

Teško da iko među ljudima razume hitnost u Božjem stanju uma, jer je kov ljudskih bića isuviše inferioran i njihov duh je prilično tup, pa niko od njih ne mari, niti obraća pažnju na ono što Bog čini. Iz tog razloga, Bog je stalno nezadovoljan čovekom, kao da čovekova zverska priroda može da izbije svakog trenutka. Iz ovoga se još jasnije vidi da je Božji dolazak na zemlju praćen izuzetno velikim iskušenjima. Ali da bi grupa ljudi bila upotpunjena, Bog, u potpunosti ispunjen slavom, saopštio je čoveku svaku Svoju nameru, ne skrivajući ništa od njega. On je čvrsto odlučio da upotpuni ovu grupu ljudi, i tako, bez obzira na teškoće ili iskušenja, On skreće pogled i sve to ignoriše. On samo tiho obavlja Svoje delo, čvrsto verujući da će Ga jednog dana, kada Bog bude u posedu Svoje slave, čovek spoznati, verujući i da će, kada Bog jednom upotpuni čoveka, on u celosti razumeti Božje srce. Trenutno možda postoje ljudi koji iskušavaju Boga, ili pogrešno shvataju Boga, ili krive Boga; Bog ništa od toga ne uzima k srcu. Kada Bog siđe u slavu, svi će razumeti da je sve što Bog čini zarad sreće ljudskog roda i svi će razumeti da sve što Bog čini, čini da bi čovečanstvo moglo bolje da preživi. Bog dolazi i donosi iskušenje, a takođe dolazi i donosi veličanstvo i gnev. U vreme kada Bog bude napustio čoveka, On će odavno već doći u posed Svoje slave i otići će potpuno ispunjen slavom i radošću povratka. Bog koji dela na zemlji ne uzima stvari k srcu bez obzira na to koliko Ga ljudi odbacuju. On samo nastavlja da obavlja Svoje delo. Božje stvaranje sveta seže hiljadama godina unazad. On je došao na zemlju da obavi nemerljivu količinu posla i u potpunosti je iskusio odbacivanje i klevetu ljudskog sveta. Niko Bogu nije poželeo dobrodošlicu kada je došao; dočekan je hladno. Tokom ovih nekoliko hiljada godina grubog odnosa, čovekovo ponašanje je odavno duboko povredilo Boga. On više ne obraća pažnju na pobunu ljudi, već je napravio drugi plan za preobraženje i pročišćenje čoveka. Ruganje, kleveta, proganjanje, mučenje, stradanje na krstu, ostracizam od strane čoveka i šta još ne, na koje je Bog naišao otkad se ovaplotio: Bog je dosta toga okusio, a što se tiče nevolja ljudskog sveta, Bog koji je došao u telo, sve je to pretrpeo u najvećoj meri. Duh Boga Oca na nebu odavno smatra da su takvi prizori nepodnošljivi i, okrenuviši glavu i zatvoriviši oči, čeka da se Njegov voljeni Sin vrati. Sve što On želi jeste da ljudi slušaju i da budu poslušni, da budu u stanju, pošto je doživeo najveću sramotu pred Svojim telom, da prestanu da se bune protiv Njega. Sve što On želi jeste da čovečanstvo bude u stanju da veruje u Božje postojanje. On je odavno prestao da postavlja veće zahteve prema čoveku, jer je Bog platio previsoku cenu, ali čovek se odmara do mile volje^[5], i ni najmanje ne uzima k srcu Božje delo.

Iako stvari koje danas govorim o Božjem delu mogu sadržati mnogo toga što je „neosnovana besmislenost“^[6], ono ipak ima izuzetno veliku važnost za čovekov ulazak. Govorim malo o delu, pa malo o ulasku, ali oba ta aspekta su podjednako neophodna, a kada se kombinuju, još su korisniji za čovekov život. Ova dva aspekta se međusobno dopunjuju^[7] i veoma su korisni, omogućavaju ljudima da bolje razumeju Božju volju i omogućavaju komunikaciju između ljudi i Boga. Kroz današnje obraćanje o delu, odnos čovečanstva sa Bogom se dodatno poboljšava, uzajamno razumevanje se produbljuje, a čovek je u stanju da pokaže veću uviđavnost i pažnju prema Božjem bremenu; čovek je stvoren da oseća ono što Bog oseća, da bude uvereniji da će ga Bog promeniti i da čeka ponovno pojavljivanje Boga. To je jedini zahtev koji Bog postavlja čoveku danas – da proživi po liku osobe koja voli Boga, čineći tako da svetlost kristalizacije Božje mudrosti zasvetli u dobu tame i da čovekov život ostavi iza sebe sjajnu stranicu u Božjem delu, sijajući zauvek na Istoku sveta, zahtevajući pažnju sveta i divljenje svih. Ovo je, sasvim sigurno, još bolji ulazak za one u sadašnjem dobu koji vole Boga.

1. „Zagrevaju svoje mišiće i spremaju se za tuču“ koristi se podrugljivo.

2. „Nenormalnost“ znači da je ulazak ljudi devijantan i da su njihova iskustva jednostrana.

3. „Ćorsokak“ znači da je put kojim ljudi idu u suprotnosti sa Božjom voljom.

4. „Promeniti svoj uobičajeni stav“ se odnosi na to kako se menjaju ljudske predstave i pogledi o Bogu, kada jednom spoznaju Boga.

5. „Odmaranje do mile volje“ znači da su ljudi nonšalantni u vezi sa Božjim delom i da ga ne smatraju važnim.

6. „Neosnovana besmislenost“ znači da su ljudi u osnovi nesposobni da dođu do smisla reči koje Bog izgovara i nemaju predstavu o čemu govori. Ova fraza se koristi ironično.

7. „Međusobno se dopunjuju“ znači da bi kombinovanje i „dela“ i „ulaska“ u zajedništvo bilo još korisnije za našu spoznaju Boga.