Danas svi vi znate da Bog izvodi ljude na pravi put života, da On vodi čoveka ka narednom koraku na putu u drugo doba, da On vodi čoveka da prevaziđe ovu mračnu staru eru, da se oslobodi tela, daleko od ugnjetavanja sila tame i uticaja Sotone, tako da svaka osoba može da živi u svetu slobode. Zarad lepšeg sutra, i da bi ljudi sutra činili smelije korake, Duh Božji planira sve za čoveka, a da bi čovek više uživao, Bog posvećuje sve svoje napore u telu da pripremi put koji je pred čovekom, ubrzavajući dolazak dana za kojim čovek žudi. Želim da svi pridate značaj ovom divnom trenutku; nije mali uspeh sjediniti se sa Bogom. Iako Ga nikada niste upoznali, već ste odavno zajedno s Njim. Kada bi samo svi mogli zauvek da pamte ove divne, ali prolazne dane i da ih učine svojom dragocenošću na zemlji. Božje delo je odavno otkriveno čoveku – ali pošto su ljudska srca suviše komplikovana i zato što ih Božje delo nikada nije zanimalo, ono je ostalo zaustavljeno na svom prvobitnom temelju. Reklo bi se da su ljudske misli, predstave i mentalni sklop još uvek zastareli, toliko da mentalni sklop mnogih od njih podseća na one primitivne mentalne sklopove iz drevnih vremena i nisu se ni najmanje promenili. Usled toga, ljudi su i dalje zbunjeni i nesigurni u pogledu dela koje Bog obavlja. Još im je manje jasno šta oni rade i u šta treba da uđu. Ove stvari predstavljaju ogromne poteškoće za Božje delo i sprečavaju živote ljudi da imalo idu napred. Zbog ljudske suštine i njihovog lošeg kova, oni su u osnovi nesposobni da shvate Božje delo i ove stvari nikada ne smatraju važnim. Ako želite napredak u svom životu, morate početi da obraćate pažnju na pojedinosti svog postojanja, morate da dokučite svaku od njih kako biste kontrolisali svoj ulazak u život, da svako od vas ponaosob temeljno preobrazi svoje srce i reši probleme praznine u svom srcu, kao i probleme ustajale i turobne egzistencije koja vas muči, tako da će onda svako od vas biti u potpunosti obnovljen i istinski uživati u životu koji je uzvišen, transcendentan i slobodan. Cilj je da svako od vas bude u stanju da oseti život, da oživi u svom duhu i da počne da liči na ljudsko biće. Od sve braće i sestara s kojima dolazite u dodir, retko ko od njih je živahan i svež. Svi su oni kao drevni čovekoliki majmuni, prostodušni i glupi, naizgled bez ikakvih izgleda za razvoj. Još gore, braća i sestre sa kojima sam došao u dodir bili su neotesani i necivilizovani kao divlji gorštaci. Ne znaju gotovo ništa o pristojnosti, a još manje o osnovama ponašanja. Mnogo je mladih sestara koje se, iako izgledaju inteligentno i pristojno i lepe su kao cveće, još uvek doteruju po „alternativnoj“ modi. Kosa jedne sestre^[a] pokriva joj celo lice, tako da joj se oči uopšte ne vide. Iako su joj crte lica čiste i čedne, frizura joj je odbojna, čime ostavlja čudan utisak, deluje kao da je najopasniji prestupnik u popravnom domu za maloletnike. Njene oči, bistre i sjajne, kao smaragdi u vodi, zasenjene su njenom odećom i frizurom, zbog kojih joj oči izgledaju kao par lampiona iznenada ugledanih u mrkloj noći, koji isprekidano bljeskaju zaslepljujućim sjajem što uliva strah u muška srca, a ipak izgleda i kao da se namerno krije od nekoga. Kada je sretnem, ona uvek smišlja načine da pobegne sa „scene“, poput ubice koji je upravo nekoga ubio i, strepeći da će biti otkriven, stalno izmiče; ona takođe podseća na crne Afrikance^[1] koji su generacijama bili robovi i nikada ne mogu da podignu glavu pred drugima. Bilo bi potrebno nekoliko meseci rada da se taj spektar ponašanja, uključujući i način na koji se ovi ljudi oblače i neguju, poboljša.

Hiljadama godina, kineski narod je živeo život robova i to je toliko ograničavalo njihove misli, poglede na svet, život, jezik, ponašanje i postupke da su ostali bez i najmanje slobode. Nekoliko hiljada godina takvih istorijskih okolnosti svelo je vitalne ljude koji su imali duha na nešto što liči na leševe lišene duha. Mnogi su oni koji žive pod mesarskim nožem Sotone, mnogi su oni koji žive u domovima koji podsećaju na životinjske jazbine, mnogi su oni koji jedu istu hranu kao volovi ili konji, a mnogi su oni koji lažu, bezosećajni su i u rasulu, u „podzemnom svetu“. Po svom spoljašnjem izgledu, ljudi se ne razlikuju od primitivnog čoveka, njihovo mesto odmora podseća na pakao, a društvo im prave svakojaki pogani demoni i zli duhovi. Spolja, ljudska bića izgledaju kao više „životinje“; u stvari, oni žive i borave sa poganim demonima. Bez ikoga da se brine o njima, ljudi žive u Sotoninoj zasedi, uhvaćeni u njegovu zamku bez izgleda da pobegnu. Umesto da se sa svojim najbližima okupljaju u udobnim domovima, da žive srećne i ispunjene živote, reklo bi se da ljudska bića žive u Adu, da posluju sa demonima i druže se sa đavolima. U stvari, ljudi su i dalje u Sotoninim okovima, žive tamo gde se pogani demoni okupljaju i ti pogani demoni njima manipulišu, njihovi kreveti kao da su ležaj na kojem spavaju njihovi leševi, kao da su udobno gnezdo. Kada se uđe u njihov dom, dvorište je hladno i samotno, hladan vetar cvili kroz suvo granje. Otvarajući vrata „stambenog prostora“, soba je potpuno mračna – ne vidi se prst pred nosom. Kroz pukotinu na vratima prodire tračak svetlosti, što čini prostoriju još turobnijom i užasnijom. S vremena na vreme, pacovi ispuštaju čudne cijuke, kao da se vesele. Sve u prostoriji je odvratno i zastrašujuće, kao kuća u kojoj je boravio neko ko je upravo stavljen u mrtvački sanduk. Krevet, jorgani i neugledni ormarić u sobi prekriveni su prašinom, na zemlji nekoliko malih hoklica pokazuje svoje očnjake i maše kandžama, dok paučina visi sa zidova. Na stolu je ogledalo, a pored njega drveni češalj. Prilazite ogledalu, uzimate sveću i palite je. Vidite da je ogledalo prekriveno prašinom koja na odrazima ljudi^[b] stvara neku vrstu „šminke“, tako da izgledaju kao da su upravo ustali iz groba. Češalj je pun dlaka. Sve te stvari su stare i grube i izgledaju kao da ih je upravo koristio neko ko je maločas umro. Gledajući češalj, čovek ima osećaj da tu pored možda leži neki leš. Dlake u češlju, bez krvi koja cirkuliše u njima, odaju miris mrtvaca. Hladan vetar prolazi kroz pukotinu na vratima, kao da se duh probija kroz tu pukotinu i vraća se u svoju sobu. U sobi vlada surova jeza, najednom se javlja vonj trulog leša i u ovom trenutku se može videti da oko zidova visi mnoštvo raznoraznih stvari, na krevetu je zgužvana posteljina, prljava i smrdljiva, u uglu je nekakvo zrnevlje, na ormariću sloj prašine, pod je prekriven grančicama i prašinom, i tako dalje – kao da ih je upravo koristio neki pokojnik, teturajući se po sobi, škrgućući zubima i mašući rukama po vazduhu. Dovoljno da se streseš od straha. Nigde u sobi nema ni traga života, sve je mračno i vlažno, poput Ada i pakla, koje spominje Bog. Ovo upravo podseća na ljudsku grobnicu, sa neofarbanim ormarićem, hoklicama, prozorskim oknima i vratima koji kao da su u žalosti i da odaju tihu počast mrtvima. Ljudi žive u ovom podzemnom svetu nekoliko decenija, ili nekoliko vekova, ili čak nekoliko milenijuma, odlazeći rano i vraćajući se kasno. Izlaze iz svoje „grobnice“ u sam osvit zore, kada petlovi kukuriču, i, gledajući u nebo, a zatim u zemlju, započinju svoje dnevne aktivnosti. Kada sunce zađe iza planina, oni dovlače svoje umorno telo nazad u „grobnicu“; dok napune stomak, već se smrklo. Zatim, kada završe sa pripremama za još jedan sutrašnji izlazak iz „grobnice“, gase svetlo koje kao da emituje svetlost fluorescentnog požara. U ovom trenutku, sve što može da se vidi na mesečini jesu grobne humke koje su poput nekih brdašaca svuda uokolo raštrkane. Iz „grobnica“ se povremeno čuje hrkanje koje se pojačava i stišava. Svi ljudi čvrsto spavaju, a i pogani demoni i duhovi kao da počivaju u miru. S vremena na vreme, iz daleka se čuju vrane – zvuk tog usamljenog graktanja u mirnoj i tihoj noći poput ove dovoljan je da vas podiđe jeza i da vam se digne kosa na glavi… Ko zna koliko je godina čovek proveo u takvim okolnostima, umirući i ponovo se rađajući; ko zna koliko dugo su oni ostali u ljudskom svetu gde se ljudi i duhovi mešaju i, štaviše, ko zna koliko puta su se opraštali od sveta! U ovom zemaljskom paklu ljudi žive srećne živote, kao da nemaju na šta da se žale, jer su se odavno navikli na život u Adu. Dakle, ljudi su fascinirani ovim mestom gde obitavaju pogani demoni, kao da su ti pogani demoni njihovi prijatelji i družbenici, kao da je svet čoveka banda huligana^[2] – jer je čovekova prvobitna suština odavno nestala nečujno i bez traga. Ljudska pojava pomalo liči na poganog demona; u stvari, pogani demoni manipulišu ljudskim postupcima. Danas se oni izgledom ne razlikuju od poganih demona, kao da su ih pogani demoni rodili. Štaviše, ljudi takođe izuzetno vole svoje pretke i podržavaju ih. Niko ne zna da je Sotona već odavno toliko ugazio ljude da su postali kao gorile u planinama. Njihove zakrvavljene oči upućuju preklinjući pogled, a u prigušenom svetlu koje sija iz njih nalazi se slabašan trag pogubne zlobe poganog demona. Lica su im cela izborana, ispucala kao borova kora, usne su im isturene, kao da ih je Sotona osmislio, uši su im umazane prljavštinom iznutra i spolja, leđa su im pogrbljena, noge se bore da izdrže težinu sopstvenih tela, a njihove koščate ruke ritmično se njišu napred-nazad. Kao da nisu ništa drugo do kost i koža, ali opet su i debeli kao planinski medved. Iznutra i spolja, oni su negovani i obučeni kao čovekoliki majmuni iz drevnih vremena – kao da, danas, ovi majmuni tek treba da u potpunosti evoluiraju u^[3] oblik savremenog čoveka – toliko su nazadni!

Čovek živi rame uz rame sa životinjama i dobro se slažu, bez sporova i svađa. Čovek je vrlo brižan i pažljiv prema životinjama, a životinje postoje radi čovekovog opstanka, izričito za njegovu dobrobit, bez ikakve koristi za sebe i u potpunoj i sveopštoj poslušnosti čoveku. Po svemu sudeći, odnos između čoveka i zveri je blizak^[4] i skladan^[5] – a pogani demoni, čini se, savršena su kombinacija čoveka i zveri. Stoga su čovek i pogani demoni na zemlji još intimniji i nerazdvojniji: iako je razdvojen od poganih demona, čovek ostaje povezan sa njima; u međuvremenu, pogani demoni ne prećutkuju ništa od ljudi i „posvećuju“ im sve što imaju. Svakodnevno ljudi skakuću u „palati kralja pakla“, zabavljajući se u društvu „kralja pakla“ (svog pretka) i on manipuliše njima, tako da su ljudi danas prekriveni blatnjavom skramom i posle toliko vremena provedenog u paklu, već odavno ne žele da se vrate u „svet živih“. Stoga, čim ugledaju svetlost i vide Božje zahteve, Božji karakter i Njegovo delo, oni uzdrhte i uznemire se, još uvek čeznu da se vrate u podzemni svet i borave sa duhovima. Odavno su zaboravili na Boga i od tada lutaju po groblju. Kada upoznam osobu, pokušavam da razgovaram sa njom, a tek sada shvatam da osoba koja stoji preda Mnom uopšte nije ljudsko biće. Kosa joj je neuredna, lice prljavo, a u njenom zubatom osmehu ima nečeg vučjeg. Ona takođe oseća neprijatnost, poput duha koji je upravo ustao iz groba i ugledao čoveka iz živog sveta. Ova osoba uvek pokušava da razvuče usne u osmeh; deluje i podmuklo i zlokobno. Kada Mi se nasmeši, deluje kao da ima nešto da kaže ali ne može da nađe reči, tako da sve što može da uradi jeste da stoji po strani i da deluje prazno i glupo. Gledana s leđa, ona kao da predstavlja „moćnu sliku kineskog radnog naroda“; u tim trenucima izgleda još odvratnije, podseća na slike potomaka legendarnog drevnog Jana Huanga/Jana Vanga^[c] o kome ljudi govore. Kada je nešto pitam, ona bez reči pogne glavu. Potrebno joj je dosta vremena da odgovori i veoma je inhibirana kada to učini. Ne može da drži ruke mirno i sisa svoja dva prsta kao mačka. Tek sada shvatam da čovekove ruke izgledaju kao da su upravo kopale po smeću, sa iskrzanim noktima tako bezbojnim da se nikada ne bi reklo da treba da su beli, „duguljasti“ nokti prekriveni debelim slojem prljavštine. Što je još odvratnije, njihove nadlanice izgledaju kao koža pileta koje je upravo očerupano. U gotovo sve brazde na njihovim dlanovima utisnuta je cena krvi i znoja čovekovog rada, u svakoj je nešto što liči na prljavštinu, naizgled odiše „aromom zemlje“, da što bolje predstavi dragocenost čovekovog hvale vrednog duha patnje – toliko da je taj duh patnje čak duboko utisnut u svaku od brazda na čovekovim dlanovima. Od glave do pete, nijedna odeća koju čovek nosi ne liči na životinjsko krzno, ali malo ko od njih zna da, iako su uvek tako „časni“, njihova je vrednost zapravo manja od lisičjeg krzna – manja čak i od jednog paunovog pera, jer ih je njihova odeća odavno učinila tako ružnim da izgledaju gore od svinje i psa. Njen oskudni gornji deo visi na pola leđa, a njene nogavice – poput kokošijih creva – potpuno izlažu njenu ružnoću jarkoj sunčevoj svetlosti. Kratke su i uzane, kao da žele da istaknu da joj stopala već odavno nisu vezana: stopala su velika, nisu više to oni „zlatni lotosi od tri pedlja“ iz doba starovremskog društva. Odeća ove osobe je previše zapadnjačka, a i previše provokativna. Kada se sretnem sa njom, uvek je stidljiva, lice joj se zarumeni i uopšte nije u stanju da podigne glavu, kao da su je ugazili pogani demoni, i ne može više da natera sebe da gleda ljude u oči. Prašina prekriva ljudsko lice. Ova prašina, koja je pala s neba, izgleda kao da nepravično pada na ljudsko lice, čineći da izgleda kao paperje vrapca. I čovekove oči su kao vrapčeve: male i suve, bez ikakvog sjaja. Kada ljudi govore, njihov govor je obično trom i dvosmislen, gadan i odvratan drugima. Ipak, mnogi takve ljude slave kao „predstavnike nacije“. Nije li to smešno? Bog želi da promeni ljude, da ih spase, da ih izbavi iz grobnice, kako bi mogli da pobegnu od života koji vode u Adu i paklu.

1. „Crni Afrikanci“ se odnosi na crne ljude koje je Bog prokleo, koji su tokom mnogo generacija bili robovi.

2. „Banda huligana“ se odnosi na iskvarenost čovečanstva i na to kako među ljudima nema svetih ljudskih bića.

3. „Evoluiraju u“ se odnosi na „evoluciju“ čovekolikih majmuna u oblik današnjih ljudi. Namera je satirična: zapravo, ne postoji teorija o drevnim čovekolikim majmunima koji se pretvaraju u ljudska bića koja hodaju uspravno.

4. „Blizak“ se koristi u podrugljivom smislu.

5. „Skladan“ se koristi u podrugljivom smislu.

a. Izvorni tekst glasi: „Ona“.

b. Izvorni tekst glasi: „na ljudskim licima“.

c. „Jan“ i „Huang“ su imena dva mitološka cara koji su bili među prvima koji su u Kini širili kulturu. „Jan Vang“ je kineski naziv za „kralja pakla“. „Jan Huang“ i „Jan Vang“ gotovo da su homofoni kada se izgovaraju na mandarinskom.