Delo i ulazak su sami po sebi praktični; oni se odnose na Božje delo i na čovekov ulazak. Čovekova potpuna nesposobnost da prodre u Božje pravo lice i Božje delo donela je najveću poteškoću njegovom ulasku. Do današnjeg dana mnogi ljudi još uvek ne znaju kakvo će delo Bog izvršiti u poslednjim danima, ili zašto je Bog pretrpeo krajnje poniženje da bi se ovaplotio i stajao sa čovekom u dobru i u zlu. Od cilja Božjeg dela do svrhe Božjeg plana za poslednje dane, čovek je u potpunom mraku. Iz različitih razloga, ljudi su uvek bili mlaki i zbunjeni^[1] u pogledu ulaska koji Bog zahteva od njih, što je donelo najveće poteškoće Božjem delu u telesnom obličju. Izgleda kao da su svi ljudi postali prepreke i da ni do danas nisu sigurni. Zato mislim da treba da govorimo o delu koje Bog obavlja na čoveku i o Božjoj neodložnoj nameri da od svih vas napravi odane Božje sluge koje bi, kao i Jov, radije umrle nego odbacile Boga, trpeći svako poniženje; i koje će, kao Petar, ponuditi celo svoje biće Bogu i postati poverenici koje je Bog zadobio u poslednjim danima. Želeo bih da sva braća i sestre mogu da daju sve i da čitavo svoje biće predaju Božjoj nebeskoj volji, da postanu svete sluge u domu Božjem i uživaju u obećanju beskonačnosti koje im je Bog darovao, tako da srce Boga Oca može uskoro da uživa u spokojnom odmoru. „Ostvari volju Boga Oca“ treba da bude krilatica svih koji vole Boga. Ove reči treba da služe kao čovekov vodič za ulazak i kao kompas koji usmerava njegove postupke. To je odlučnost koju čovek treba da ima. U potpunosti dovršiti Božje delo na zemlji i sarađivati sa Božjim delom u telu – to je čovekova dužnost, sve dok se jednog dana, kada se Božje delo završi, čovek ne bude radosno oprostio od Njega kada se On ranije bude vraćao Ocu nebeskom. Zar to nije odgovornost koju bi čovek trebalo da izvrši?

Kada se u Dobu blagodati Bog vratio na treće nebo, Božje delo iskupljenja celog čovečanstva već je u stvari bilo ušlo u svoj poslednji deo. Sve što je ostalo na zemlji bili su krst koji je Isus nosio na leđima, tanko platno u koje je Isus bio umotan i venac od trnja i grimizna haljina koju je Isus nosio (to su bili predmeti kojima su Mu se Jevreji rugali). Drugim rečima, posle velikog uzbuđenja koje je delo Isusovog raspeća izazvalo, stvari su se ponovo smirile. Od tada pa nadalje, Isusovi učenici su počeli da izvršavaju Njegovo delo, da usmeravaju i zalivaju sve crkve. Sadržaj njihovog dela bio je sledeći: tražili su od svih ljudi da se pokaju, priznaju svoje grehe i da se krste; a apostoli su svi krenuli da šire istinitu priču, neokaljani iskaz o Isusovom raspeću, i tako niko nije mogao da ne padne ničice pred Isusom i da ne prizna svoje grehe; štaviše, apostoli su išli svuda prenoseći reči koje je Isus izgovorio. Od tog trenutka počela je izgradnja crkava u Doba blagodati. Ono što je Isus činio tokom tog doba bilo je i da govori o čovekovom životu i volji Oca nebeskog, samo što su se, pošto je to bilo drugačije doba, mnoge od tih izreka i primena uveliko razlikovale od današnjih. Međutim, u suštini su iste: i jedno i drugo su delo Božjeg Duha u telu, tačno i upravo tako. Ovakvo delanje i izjave nastavili su se sve do danas, pa se takve stvari i dalje dele među današnjim verskim ustanovama i nimalo nisu promenjene. Kada je Isusovo delo završeno i kada su crkve već bile na pravom putu Isusa Hrista, Bog je ipak pokrenuo svoj plan za još jednu etapu Njegovog dela, a to je bilo pitanje Njegovog ovaploćenja u poslednjim danima. Iz čovekovog ugla, Božje raspeće je već zaključilo delo Božjeg ovaploćenja, iskupilo celo čovečanstvo i omogućilo Mu da se dočepa ključeva Ada. Svi misle da je Božje delo u potpunosti obavljeno. Zapravo, iz Božjeg ugla, samo mali deo Njegovog dela bio je ostvaren. Sve što je učinio bilo je da iskupi čovečanstvo; On nije osvojio čovečanstvo, a kamoli promenio čovekov sotonski izgled. Zato Bog kaže: „Iako je Moje ovaploćeno telo prošlo kroz smrtnu bol, to nije bio sveukupni cilj Mog ovaploćenja. Isus je Moj voljeni Sin i bio je prikovan za krst zbog Mene, ali nije do kraja zaključio Moje delo. Obavio je samo jedan njegov deo.“ Tako je Bog pokrenuo drugi krug planova za nastavak dela ovaploćenja. Krajnja Božja namera bila je da usavrši i pridobije sve ljude izbavljene iz Sotoninih kandži, zbog čega se Bog još jednom pripremio da se suoči sa opasnošću ovaploćenja. Ono što se podrazumeva pod „ovaploćenjem“ odnosi se na Onoga koji ne donosi slavu (jer Božje delo još nije završeno), ali se pojavljuje pod identitetom voljenog Sina, a to je Hristos, u kome je Bog veoma zadovoljan. Zato se kaže da je to „suočavanje sa opasnošću“. Ovaploćeno telo ima umanjenu moć i mora da bude veoma oprezno^[2], a Njegova sila stoji na suprotnoj strani od vlasti Oca na nebu; On samo obavlja službu tela, dovršavajući delo Boga Oca i Njegov nalog ne uključujući se u drugo delo, i On samo završava jedan deo dela. Zato je Bog dobio ime „Hristos“ čim je došao na zemlju – to je značenje koje je sadržano u imenu. Razlog zbog kojeg se kaže da je dolazak praćen iskušenjima jeste taj što se kraju privodi samo jedan segment dela. Štaviše, razlog zašto Ga Bog Otac naziva samo „Hristom“ i „voljenim Sinom“, ali Mu nije dao svu slavu, jeste upravo to što ovaploćeno telo dolazi da izvrši jedno delo, ne da predstavlja Oca nebeskog, već da obavi službu voljenog Sina. Kada voljeni Sin obavi celokupan nalog koji je primio na Svoja pleća, Otac će Mu tada dati punu slavu zajedno sa identitetom Oca. Može se reći da je to „nebeski kodeks“. Pošto su Onaj koji se ovaplotio i Otac na nebu nalaze u dva različita carstva, njih dvojica samo gledaju jedan prema drugom u Duhu, Otac motri na voljenog Sina, ali Sin ne može da vidi Oca izdaleka. Pošto su funkcije koje telo uspeva da obavi isuviše ograničene a On može biti ubijen u svakom trenutku, može se reći da je ovaj dolazak bremenit najvećim opasnostima. To je kao da je Bog još jednom prepustio svog voljenog Sina tigrovima, gde Mu je život u opasnosti, poslavši Ga na mesto gde je Sotona najprisutniji. Čak i u ovim teškim okolnostima, Bog je ipak predao Svog voljenog Sina ljudima iz mesta ispunjenog prljavštinom i razvratom da bi Ga oni „uveli u odraslo doba“. To je zato što je to jedini način da Božje delo izgleda prikladno i prirodno, i to je jedini način da se ispune sve želje Boga Oca i završi poslednji deo Njegovog dela među ljudima. Isus je samo ostvario jednu etapu dela Boga Oca. Zbog prepreke koju nameće ovaploćeno telo i razlika u delu koje treba obaviti, Sam Isus nije znao da će doći do drugog ovaploćenja. Stoga se nijedan biblijski tumač ili prorok nije usudio da jasno prorokuje da će se Bog ponovo ovaplotiti u poslednjim danima, odnosno da će ponovo doći u telo da izvrši drugi segment svog dela u telu. Prema tome, niko nije shvatio da se Bog već odavno sakrio u telu. Nije ni čudo, jer je Isus prihvatio taj nalog tek nakon što je vaskrsao i uzdigao se u nebo, stoga ne postoji jasno proročanstvo o drugom Božjem ovaploćenju, i ono je nezamislivo za ljudski um. U onom mnoštvu knjiga proročanstava u Bibliji nema reči koje to jasno pominju. Ali kada je Isus došao da obavi delo, već je postojalo jasno proročanstvo koje je govorilo da će devica nositi dete i da će roditi sina, što znači da je On začet kroz Svetog Duha. Bog je i tada govorio da postoji rizik od smrti, a koliko je samo danas opasnost veća? Nije ni čudo što Bog kaže da je ovo ovaploćenje u više hiljada puta većoj opasnosti nego u Doba blagodati. Na mnogim mestima Bog je prorekao da će zadobiti grupu pobednika u zemlji Sinim. Pošto na Istoku sveta pobednici treba da budu zadobijeni, mesto gde će se Bog po drugi put ovaplotiti je bez sumnje zemlja Sinim, tačno mesto gde velika crvena aždaja leži sklupčana. Tamo će Bog zadobiti potomke velike crvene aždaje, te će ona biti potučena do nogu i osramoćena. Bog će probuditi ove ljude teško opterećene patnjom, budiće ih dok se potpuno ne probude i navešće ih da izađu iz magle i odbace veliku crvenu aždaju. Probudiće se iz svog sna, prepoznaće suštinu velike crvene aždaje, postaće sposobni da celo svoje srce predaju Bogu, oslobodiće se stega mračnih sila, ustaće na Istoku sveta i postati dokaz Božje pobede. Samo tako će Bog zadobiti slavu. Samo zato je Bog delo koje se završilo u Izraelu preneo u zemlju u kojoj sklupčana leži velika crvena aždaja i, gotovo dve hiljade godina nakon odlaska, ponovo se ovaplotio da nastavi delo Doba blagodati. Bog pred čovekovim očima, pokreće novo delo u telu. Ali sa Božje tačke gledišta, On nastavlja delo Doba blagodati, ali tek posle interregnuma od par hiljada godina, promenivši samo mesto i program Svog dela. Iako se čini da je izgled koji je ovaploćeno telo poprimilo u današnjem delu potpuno drugačiji od Isusa, Oni potiču od iste suštine i korena, i potiču od istog izvora. Možda se spolja po mnogo čemu razlikuju, ali su prave činjenice Njihovog dela potpuno identične. Doba su, na kraju krajeva, različita kao dan i noć. Kako onda Božje delo može da sledi nepromenljiv obrazac? Ili kako različite etape Njegovog dela mogu da stanu jedna drugoj na put?

Isus je poprimio izgled Jevreja, oblačio se kao Jevreji i odrastao je na jevrejskoj hrani. To je Njegov normalan ljudski aspekt. Ali telo koje se danas ovaplotilo poprima oblik građanina Azije i odrasta u naciji velike crvene aždaje. Ove činjenice ni na koji način nisu u suprotnosti sa ciljem Božjeg ovaploćenja. Umesto toga, oni se međusobno dopunjuju, dovodeći istinski značaj Božjeg ovaploćenja do potpunijeg završetka. Pošto se ovaploćeno telo naziva „Sinom čovečjim“ ili „Hristom“, o spoljašnjosti današnjeg Hrista ne može se govoriti na isti način kao o Isusu Hristu. Na kraju krajeva, ovo telo se naziva „Sinom čovečijim“ i nalik je telu od krvi i mesa. Svaka etapa Božjeg dela poseduje prilično duboko značenje. Razlog zašto je Isusa začeo Sveti Duh je to što je On trebalo da iskupi grešnike. Morao je da bude bezgrešan. Ali tek na kraju, kada je bio primoran da uzme obličje grešnog tela i kada je preuzeo grehe grešnika, On ih je izbavio od prokletstva krsta, krsta kojim je Bog grdio čovečanstvo. (Krst je Božje oruđe za proklinjanje i grdnju čovečanstva; kad god se pominju proklinjanje i grdnja, to se posebno odnosi na grešnike.) Cilj je bio da se svi grešnici pokaju i da se, putem raspeća, nateraju da priznaju svoje grehe. To jest, radi iskupljenja celog čovečanstva, Bog se ovaplotio u telu od krvi i mesa koje je začeo Sveti Duh i preuzeo na Sebe grehe celog čovečanstva. Jednostavno rečeno, On je ponudio sveto telo od krvi i mesa u zamenu za sve grešnike, što je ravno Isusu koji je postavljen pred Sotonu kao „žrtva za greh“ da „preklinje“ Sotonu da uzme celo nevino čovečanstvo koje je ugazio i da ga vrati Bogu. Zato je začeće Svetim Duhom bilo neophodno za ostvarenje ove etape dela iskupljenja. To je bio neophodan uslov, „mirovni sporazum“ u borbi između Boga Oca i Sotone. Zato je ova etapa rada završena tek pošto je Isus predat Sotoni. Međutim, Božje delo iskupljenja danas je postiglo stepen veličanstvenosti bez presedana, a Sotona nema više izgovora da postavlja zahteve, tako da Bogu više nije potrebno da bude začet od strane Svetog Duha da bi se ovaplotio. Pošto je Bog sam po sebi svet i nevin, On u ovom ovaploćenju više nije Isus iz Doba blagodati. Međutim, On se još uvek ovaploćuje zarad volje Boga Oca i zarad ispunjenja želja Boga Oca. Ovo objašnjenje svakako nije nerazumno, zar ne? Da li Božje ovaploćenje mora da bude u skladu sa datim skupom pravila?

Mnogi ljudi traže dokaze u Bibliji, nadajući se da će pronaći proročanstvo o Božjem ovaploćenju. Kako čovek, sa svojim zbrkanim i nepovezanim mislima, da zna da je Bog odavno prestao da „radi“ u Bibliji i da je „iskoračio“ izvan njenih okvira da bi otišao dalje, sa žarom i voljom, da obavi delo koje je odavno isplanirao, ali za koje čoveku nikada nije rekao? Ljudima baš nedostaje razuma. Posle najobičnijeg susreta sa Božjom naravi, oni se popnu na postolje i sasvim nonšalantno sede u prvoklasnoj „invalidskoj stolici“ da bi ispitivali Božje delo, i čak idu toliko daleko da počinju da podučavaju Boga visokoparno trabunjajući o baš svemu što postoji pod suncem. Mnogi „starac“, s naočarima na nosu, gladeći bradu, otvara požutele stranice „starinskog almanaha“ (Biblije) koji čita celog života. Mrmljajući i sa pogledom koji kao da treperi duhom, on čas otvara Otkrivenje, čas Knjigu proroka Danila, čas Knjigu proroka Isaije koja je vrlo dobro poznata svima. Zureći u stranice krcate sitno ispisanim rečima, on čita u tišini, dok mu mozak neprestano radi. Najednom se ruka koja gladi bradu zaustavlja i počinje da je čupa. Tu i tamo se može čuti zvuk čupanja dlaka iz brade. Tako neobično ponašanje čudi posmatrača. „Zašto tako jako čupa? Šta ga je toliko razljutilo?“ Kada ponovo pogledamo tog starca, vidimo da su mu se sada obrve nakostrešile. Dlake njegovih srebrnih obrva spustile su se kao guščije perje, tačno dva centimetra od njegovih kapaka, kao slučajno, a ipak tako savršeno, dok starac ne skida pogled sa stranica koje deluju kao da su plesnive. Pošto je više puta iščitao iste stranice, nije izdržao da ne skoči iz svoje stolice i započne naizgled neobavezan razgovor^[3] sa nekim, iako je njegov pogled ostao uprt u almanah. Najednom on prekriva stranicu na kojoj je stao i okreće se „drugom svetu“. Njegovi pokreti su veoma užurbani^[4] i zastrašujući, moglo bi se reći i iznenađujući. Istog trenutka, miš koji je bio izašao iz svoje rupe i, dok je starac ćutao, počinjao da se opušteno i slobodno kreće, postaje toliko zaplašen njegovim neočekivanim pokretima da brzo trči nazad u rupu i nestaje u njoj kao dašak dima, da se nikada više ne pojavi. I sada starčeva leva ruka nastavlja svoje privremeno obustavljeno glađenje brade, gore-dole, gore-dole. Udaljava se od stolice, a knjiga ostaje na stolu. Vetar koji duva kroz pukotinu na vratima i kroz otvoreni prozor nemilosrdno zatvara knjigu, a zatim je ponovo otvara. Neizreciva beznadežnost vlada tim prizorom, i osim šuštanja stranica knjige na vetru, čini se da je sva tvorevina utihnula. On, s rukama na leđima, korača napred-nazad po sobi, stane pa krene, klima glavom s vremena na vreme, ustima kao da ponavlja reči: „Oh! Bože! Da li bi to zaista učinio?“ S vremena na vreme takođe kaže, klimnuvši glavom: „O, Bože! Ko može da shvati Tvoje delo? Zar nije teško tražiti Tvoje tragove? Verujem da ne činiš stvari da bi stvarao nevolje bez dobrog razloga.“ Najednom, starac snažno trlja obrve i zatvara oči, izgleda kao da mu je neprijatno, pravi izuzetno bolan izraz lica, kao da se sprema da napravi spor i pažljiv proračun. Siroti starac! Čitav život je proživeo, da bi pred kraj svojih dana „nažalost“ nabasao na ovo pitanje. Šta može da se učini po tom pitanju? I Ja sam u čudu i nemoćan da uradim bilo šta. Ko je kriv što njegov starinski almanah žuti sa godinama? Ko je kriv što mu brada i obrve pokrivaju, neumoljivo, kao beli sneg, različite delove lica? Kao da dlake u bradi predstavljaju njegovo iskustvo. Ipak, ko je mogao da zna da čovek može da bude toliko nerazuman da će da traži prisustvo Boga u starinskom almanahu? Koliko listova hartije može da ima starinski almanah? Da li zaista može da zabeleži sa potpunom tačnošću sva Božja dela? Ko se usuđuje da to garantuje? Ipak, čovek zapravo misli da traži Božju pojavu i da ispuni Božju volju raščlanjivanjem reči i terajući mak na konac^[5], nadajući se da će time ući u život. Da li je pokušaj da se u život uđe na ovaj način lak kao što zvuči? Nije li to pogrešno rasuđivanje najbesmislenije vrste? Zar ti to nije smešno?

1. „Zbunjeni“ ukazuje na to da ljudi nemaju jasan uvid u Božje delo.

2. „Ima umanjenu moć i mora da bude veoma oprezno“ ukazuje na to da je telesnih teškoća previše, a da je delo koje se obavlja isuviše ograničeno.

3. „Neobavezan razgovor“ je metafora za odbojnost ljudi kada istražuju Božje delo.

4. „Užurbani“ se odnosi na željne, ishitrene pokrete „starca“ dok se poziva na Bibliju.

5. „Raščlanjivanjem reči i terajući mak na konac“ koristi se za ismevanje stručnjaka za obmane koji cepidlače oko reči, ali ne traže istinu niti poznaju delo Svetog Duha.