Čoveku je bilo potrebno sve do današnjeg dana da shvati da ono što mu nedostaje nisu samo opskrba za njegov duhovni život i iskustvo spoznaje Boga, već – što je još važnije – promene u njegovoj naravi. Zbog čovekovog potpunog neznanja o istoriji i drevnoj kulturi sopstvene rase, čovek ne zna baš ništa o Božjem delu. Svi ljudi se nadaju da mogu biti privrženi Bogu duboko u srcu, ali pošto je njihovo telo prekomerno iskvareno, i pošto su i obamrli i tupi, oni ne znaju baš ništa o Bogu. Svrha Božjeg dolaska među ljude danas nije ništa drugo nego da preobrazi njihove misli i duh, kao i sliku o Bogu u njihovom srcu, koje su ljudi imali milionima godina. On će iskoristiti ovu priliku da usavrši čoveka. To jest, On će, posredstvom čovekovog znanja, promeniti ljudsko razumevanje Boga i njihov stav prema Njemu, omogućavajući čoveku da napravi potpuno nov i snažniji nego ikad početak u spoynaju Boga, i tako postigne obnovu i preobražaj ljudskog srca. Orezivanje i dovođenje u red jesu sredstva, dok su osvajanje i obnova ciljevi. Otklanjanje sujevernih misli koje je čovek imao o nejasnom Bogu oduvek je bila Božja namera, a u poslednje vreme to pitanje je za Njega postalo neodložno. Voleo bi da svi ljudi mogu da sagledaju ovu situaciju na duže staze. Da promene način na koji svaka osoba doživljava iskustva da bi ova neodložna Božja namera uskoro mogla da bude ostvarena, da bi poslednja faza Božjeg dela na zemlji mogla da bude privedena kraju na savršen način. Iskažite Bogu posvećenost koju je potrebno da Mu iskažete i po poslednji put pružite utehu Božjem srcu. Neka niko od braće i sestara to ne izbegava niti to čini samo reda radi. Bog ovog puta dolazi u telu kao odgovor na poziv i kao ciljan odgovor na stanje čoveka. To jest, On dolazi da opskrbi čoveka onim što je čoveku potrebno. Bez obzira na kov ili vaspitanje čoveka, On će, u svakom slučaju, svakome omogućiti da vidi reč Božju i da iz Njegove reči vidi da Bog postoji i i da se pojavio, te da prihvati da ga Bog usavršava, menjajući misli i predstave čoveka kako bi se prvobitno lice Božje čvrsto ukorenilo u dubini čovekovog srca. To je jedina Božja želja na zemlji. Bez obzira na to koliko je jaka urođena priroda čoveka, ili koliko je loša čovekova suština, ili kakvo je zaista bilo čovekovo ponašanje u prošlosti, Bog na to ne obraća pažnju. On se samo nada da će čovek stvoriti potpuno novi lik Božji koji ima u svom srcu i da će upoznati suštinu ljudskog roda, da će time postići preobražaj ideološkog pogleda čoveka, i učiniti da čovek može da žudi za Bogom duboko u svojoj nutrini i probudi večnu privrženost prema Njemu: to je jedini zahtev koji Bog ima prema čoveku.

Poznavanje drevne kulture i istorije koja se proteže nekoliko hiljada godina unazad zapečatilo je čovekovo razmišljanje i predstave i njegov mentalni stav tako čvrsto da ih čini neprobojnim i bionerazgradivim^[1]. Ljudi žive u osamnaestom krugu pakla, gde se, kao da ih je Bog proterao u tamnice, nikada ne vidi svetlost. Feudalni način razmišljanja je toliko pritisnuo ljude da jedva dišu i guše se. Nemaju ni trunke snage da se odupru; sve što rade jeste da beskrajno trpe u tišini… Nikada se niko nije usudio da se bori ili zalaže za pravdu i poštenje; ljudi jednostavno žive gore nego životinje, pod udarcima i iživljavanjem feudalne etike, dan za danom, godinu za godinom. Nikada im nije palo na pamet da potraže Boga kako bi u ljudskom svetu uživali u sreći. Kao da su ljudi utučeni do te mere da su poput opalog jesenjeg lišća, sasušeni, izbledeli i krhki. Ljudi su odavno izgubili pamćenje; oni žive bespomoćno u paklu koji se zove ljudski svet, čekajući dolazak poslednjeg dana kako bi zajedno sa ovim paklom propali, kao da je taj poslednji dan za kojim čeznu dan kada će čovek uživati u spokojnom miru. Feudalna etika odvela je čovekov život u „Ad”, dodatno slabeći čovekovu moć da se odupre. Svakakve vrste ugnjetavanja guraju čoveka, korak po korak, dok ne upadne u Ad, i guraju čoveka sve dalje i dalje od Boga, tako da on danas oseća da mu je Bog potpuni stranac i beži od Njega kada se sretnu. Čovek Ga ne sluša i ostavlja Ga da stoji sam po strani, kao da Ga nikada nije poznavao, kao da Ga nikada ranije nije video. Ipak, Bog je čekao čoveka tokom celog njegovog dugog životnog putovanja, nikada ne izlivajući Svoju nezaustavljivu srdžbu na njega, samo čekajući tiho, bez reči, da se čovek pokaje i počne iznova. Bog je odavno došao u ljudski svet da bi sa čovekom podelio patnje tog sveta. Za sve godine koje je proveo sa ljudima, niko nije otkrio Njegovo postojanje. Bog samo u tišini trpi bedu zapuštenosti u ljudskom svetu dok obavlja delo koje je On lično doneo. On trpi zarad volje Boga Oca i zarad potreba čovečanstva, prolazeći kroz patnje koje čovek nikada ranije nije iskusio. U čovekovom prisustvu ćutke ga je služio, u čovekovom prisustvu Sebe je ponizio, zarad volje Boga Oca i zarad potreba ljudskog roda. Poznavanje drevne kulture potajno je otelo čoveka od prisustva Boga i predalo ga kralju đavola i njegovom potomstvu. Četiri knjige i pet klasika^[a] doveli su čovekovo razmišljanje i predstave u još jedno doba buntovništva, čineći da još više nego ranije obožava one koji su sastavili te Četiri knjige i pet klasika, time dodatno pojačavajući čovekove predstave o Bogu. Bez znanja čoveka, kralj đavola je bezdušno isterao Boga iz čovekovog srca, i potom ga je, sa pobedničkim ponosom, zauzeo. Od tog vremena, čovek je dobio ružnu dušu i lice kralja đavola. Mržnja prema Bogu ispunila je njegove grudi, a zlonamernost kralja đavola širila se unutar čoveka iz dana u dan dok nije bio potpuno obuzet. Čovek više nema ni najmanje slobode i nema načina da se oslobodi iz mreža kralja đavola. Nije imao drugog izbora nego da bude zarobljen na licu mesta, da se preda i pokori u njegovom prisustvu. Nekada davno, kada je ljudsko srce još bilo u povoju, kralj đavola zasadio je u njemu seme tumora ateizma, učeći čoveka zabludama kao što su „proučavaj nauku i tehnologiju; ostvari Četiri modernizacije; i da na svetu ne postoji Bog”. Ne samo to; on u svakoj prilici uzvikuje: „Oslonimo se na naš vredan rad da izgradimo prelepu domovinu”, tražeći od svake osobe da od detinjstva bude spremna da služi svojoj zemlji. Čovek je, nesvesno, doveden u njegovo prisustvo, i on bez oklevanja prisvaja sve zasluge (što znači zasluge koje pripadaju Bogu za držanje celog čovečanstva u Svojim rukama). Nikada ne zna za stid. Štaviše, besramno grabi Božji narod i odvlači ga nazad u svoju kuću, gde kao miš skače na sto i navodi čoveka da ga obožava kao „Boga”. Kakav prokletnik! Uzvikuje sramotne, šokantne stvari, kao što su: „Na svetu ne postoji Bog. Vetar nastaje usled promena kojima upravljaju prirodni zakoni; kiša nastaje kada se, u susretu sa niskim temperaturama, vodena para kondenzuje u kapi koje padaju na zemlju; zemljotres je potres površine zemlje usled geoloških promena; suša je posledica suvoće u vazduhu izazvane cepanjem nuklearnih čestica na površini Sunca. To su prirodne pojave. Gde je, u svemu tome, Božji čin?” Tu su čak i oni koji uzvikuju ovakve nezamislive izjave: „Čovek je nastao evolucijom od majmuna u drevnoj prošlosti, a današnji svet potiče od primitivnog društva koje je začeto otprilike pre jednog eona. Bilo da zemlja cveta ili propada, sve je u rukama njenih građana.” U pozadini, on tera čoveka da ga okači na zid ili stavi na sto kako bi ga obožavao i prinosio darove. Dok uzvikuje: „Bog ne postoji”, postavlja se kao bog, po kratkom postupku gura Boga izvan granica zemlje, dok stoji na Božjem mestu i preuzima ulogu kralja đavola. Kakvo bezumlje! Tera čoveka da ga mrzi do srži. Izgleda kao da su Bog i on zakleti neprijatelji, i da ne mogu da koegzistiraju. Planira da otera Boga da bi mogao slobodno da luta, van domašaja zakona^[2]. Takav je on kralj đavola! Kako njegovo postojanje uopšte može da se trpi? Neće se smiriti dok ne napravi nered od Božjeg dela i ne ostavi sve u potpunom neredu^[3], kao da želi da se suprotstavlja Bogu do gorkog kraja, dok ili riba ne umre ili mreža ne pukne, namerno se suprotstavljajući Bogu i pritiskajući sve više. Njegovo grozno lice je odavno potpuno raskrinkano, i sada je krajnje ophrvano i izmučeno nevoljama ^[4], ali ipak neće popustiti u svojoj mržnji prema Bogu, kao da će samo proždirući Boga u jednom zalogaju biti u stanju da ublaži mržnju koja se nagomilala u njegovom srcu. Kako možemo da ga tolerišemo, tog neprijatelja Božjeg? Samo njegovo iskorenjivanje i potpuno istrebljenje će ostvariti našu životnu želju. Kako se može dozvoliti da nastavi da se nekontrolisano širi? On je iskvario čoveka do te mere da čovek ne prepoznaje nebesko sunce, umrtvio se i otupeo je. Čovek je izgubio normalno ljudsko rasuđivanje. Zašto ne bismo ponudili čitavo svoje biće da ga uništimo i spalimo da bismo eliminisali sve buduće brige i omogućili Božjem delu da što pre dostigne neviđeni sjaj? Ova banda nitkova ušla je u svet ljudi i od njega napravila metež. Doveli su celo čovečanstvo na ivicu provalije, krišom planirajući da ga u nju gurnu, da se razbije u paramparčad kako bi onda mogli da prožderu mrtva tela. Uzalud se nadaju da će uništiti Božji plan i ulaze sa Njim u okršaj, polažući sve na jedno bacanje kocke^[5]. To nikako nije lako! Krst je, na kraju krajeva, pripremljen za kralja đavola, koji je kriv za najgnusnije zločine. Bogu nije mesto na krstu. On ga je već bacio u stranu ka đavolu. Bog je odavno izašao kao pobednik i više ne oseća tugu zbog grehova čovečanstva, već će doneti spasenje celom čovečanstvu.

Od vrha do dna i od početka do kraja, Sotona ometa Božje delo i radi u suprotnosti sa Njim. Sve to „drevno kulturno nasleđe”, dragoceno „znanje o drevnoj kulturi”, „učenja taoizma i konfučijanizma” i „konfučijanski klasici i feudalni obredi” odveli su čoveka u pakao. Napredne savremene nauke i tehnologije, kao i visokorazvijene industrije, poljoprivrede i poslovanja nema nigde na vidiku. Umesto toga, on samo ističe feudalne obrede koje donose „čovekoliki majmuni” iz drevnih vremena kako bi namerno prekinuli i suprotstavili se Božjem delu i uništili ga. Ne samo da je do dana današnjeg nastavio da spopada čoveka, već želi i da ga u celosti proguta^[6]. Prenošenje učenja feudalne etike i prenošenje znanja o drevnoj kulturi odavno su zarazili ljude, pretvarajući ih u đavole, što velike, što male. Malo je onih koji bi rado primili Boga, malo je onih koji bi radosno dočekali Njegov dolazak. Lice celokupnog čovečanstva prekriveno je ubilačkom namerom, a ubilački dah svuda prožima vazduh. Oni nastoje da izgnaju Boga iz ove zemlje; sa noževima i mačevima u rukama, raspoređuju se u borbenu formaciju da „unište” Boga. Širom ove đavolje zemlje u kojoj čoveka stalno uče da nema Boga, idoli se šire, a vazduh je prožet otužnim mirisom zapaljenog papira i tamjana, toliko težak da guši. To je kao smrad mulja koji se izvija kao zmija otrovnica i širi se toliko da čovek ne može da se suzdrži od povraćanja. Pored toga, jedva se može čuti zvuk zlih demona koji pojaju svete spise, zvuk koji kao da dolazi iz dubine pakla, takav da niko ne može da ne uzdrhti. Svuda po ovoj zemlji postavljeni su idoli svih duginih boja i oni pretvaraju zemlju u blistavi, šareni svet, dok se kralj đavola i dalje zlobno smeje, kao da je njegova zavera uspela. U međuvremenu, ljudi su i dalje potpuno nesvesni, i uopšte ne uviđaju da ih je đavo već iskvario do te mere da su izgubili razum i da su oborili glave. On želi da jednim silovitim potezom izbriše sve što ima veze sa Bogom i da Ga još jednom oskrnavi i ubije; njegova je namera da uništi i ometa Njegovo delo. Kako on može da dozvoli da Bog ima isti status? Kako on može da toleriše da se Bog „meša” u njegov posao u svetu ljudi? Kako može da dozvoli Bogu da raskrinka njegovo grozno lice? Kako može da dozvoli da Bog razotkrije sve što je uradio? Kako može taj đavo, podivljao od besa, da dozvoli Bogu da ima kontrolu nad njegovim carskim dvorom na zemlji? Kako on da se svojevoljno pokloni Njegovoj nadmoćnoj sili? Otkrilo se kako je gnusno njegovo pravo lice, tako da čovek ne zna da li da se smeje ili da plače, i zaista je teško govoriti o tome. Zar to nije njegova suština? Iako imaju ružnu dušu, oni i dalje smatraju da su neverovatno lepi – ta banda saučesnika u zločinu^[7]! Oni se spuštaju u carstvo smrtnika da se prepuste zadovoljstvima i da izazivaju metež, toliko komešajući stvari da svet postaje prevrtljivo i nestalno mesto, a čovekovo srce ispunjeno panikom i nelagodom. Oni su se toliko poigravali sa čovekom da je njegova pojava postala pojava izuzetno ružne neljudske poljske zveri, iz koje je iščileo i poslednji trag prvobitnog čistog čoveka. Štaviše, oni čak žele da preuzmu suverenu vlast na zemlji. Oni toliko ometaju Božje delo da ono jedva može da makne i drže čoveka izolovanog podjednako čvrsto kao zidovi od bakra i čelika. Pošto su počinili toliko teških grehova i izazvali toliko nesreća, da li i dalje očekuju nešto drugo osim grdnje? Đavoli i demoni već neko vreme divljaju zemljom i zapečatili su Božje namere i celo Njegovo srce tako čvrsto da ništa ne može da izađe. To je zaista smrtni greh! Kako Bog da ne bude uznemiren? Kako Bog da ne bude srdit? Oni su ozbiljno osujetili i usprotivili se delu Božjem: kako je to samo buntovno! Čak se i ti demoni, veliki i mali, ponašaju kao šakali koji su lavovima za petama i slede tok zla, izazivajući nemire. Znajući istinu, oni joj se namerno protive, ti sinovi pobune! Kao da su oni, sada kada se njihov kralj pakla popeo na kraljevski presto, postali samozadovoljni i umišljeni, ophodeći se prema svima drugima sa prezirom. Koliko njih traži istinu i sledi pravdu? Svi su oni životinje, ništa bolje od svinja i pasa, na čelu bande smrdljivih muva, mašu glavom puni nadmenog samozadovoljstva i prave svakakve vrste nevolja^[8], nasred gomile izmeta. Oni veruju da je njihov kralj pakla najveći kralj od svih, ne znajući da su i oni sami ništa drugo do smrdljive muve. Pa ipak, oni koriste moć svinja i pasa koje imaju za roditelje da oklevetaju postojanje Boga. Pošto su male muve, oni veruju da su njihovi roditelji veliki kao plavi kitovi^[9]. Zar ne znaju da su, iako su oni malecki, njihovi roditelji prljave svinje i psi stotinama miliona puta veći od njih? Nesvesne sopstvene ubogosti, oni se u tom divljanju oslanjaju na smrad truleži koji izbija iz tih svinja i pasa, tašto razmišljajući o razmnožavanju budućih generacija, ne znajući za sram! Sa zelenim krilima na leđima (to se odnosi na njihove tvrdnje da veruju u Boga), oni su puni sebe i svuda se hvale svojom lepotom i privlačnošću, dok krišom otresaju prljavštinu sa sopstvenog tela na telo čoveka. Štaviše, one su izuzetno zadovoljne sobom, kao da mogu da koriste par krila duginih boja da prikriju sopstvenu prljavđtinu, i na taj način vrše progon usmeren na postojanje istinitog Boga (to se odnosi na ono što se dešava iza kulisa u verskom svetu). Kako čovek da zna da je, koliko god da su krila muve očaravajuće lepa, sama muva na kraju krajeva samo jedno sićušno stvorenje, sa stomakom punim prljavštine i telom prekrivenim bacilima? Oslanjajući se na snagu svinja i pasa koje imaju za roditelje, one divljaju po zemlji (to se odnosi na način na koji se verski zvaničnici koji progone Boga oslanjaju na snažnu podršku države da bi izdali pravog Boga i istinu), neobuzdane u svom divljaštvu. To je kao da su se duhovi jevrejskih fariseja vratili zajedno sa Bogom u zemlju velike crvene aždaje, nazad u svoje staro gnezdo. Započeli su još jednu rundu progona, nastavljajući svoj rad od pre nekoliko hiljada godina. Ova grupa izroda će sigurno na kraju nestati sa lica zemlje! Deluje kao da su, posle nekoliko milenijuma, nečisti duhovi postali još veštiji i lukaviji. Oni stalno žele da u tajnosti podriju Božje delo. Imaju izobilje smicalica i lukavstava, i žele da u svojoj otadžbini ponovo odglume tragediju od pre nekoliko hiljada godina, podbadajući Boga gotovo do tačke neizdrživosti. Jedva se suzdržava da se ne vrati na treće nebo i uništi ih. Da bi čovek voleo Boga, on mora da razume Njegove namere, da zna šta Mu donosi radost i tugu, i da razume šta On prezire. To će još više podstaći čovekov ulazak. Što bude brži čovekov ulazak, to će više biti zadovoljene Božje namere, što jasnije bude čovek prozreo kralja đavola, to će se više približiti Bogu, te će Njegova želja moći da se ispuni.

1. „Bionerazgradivo” je ovde zamišljeno kao satira, i znači da su ljudi kruti u svom znanju, kulturi i mentalnom pogledu.

2. „Slobodno luta, van domašaja zakona” ukazuje na to da je đavo neobuzdan u svom divljaštvu i da divlja širom zemlje.

3. „Potpuni nered” se odnosi na to kako je đavolovo nasilno ponašanje nepodnošljivo za videti.

4. „Krajnje ophrvano i izmučeno” odnosi se na ružno lice kralja đavola.

5. „Polažući sve na jedno bacanje kocke” znači staviti svoj novac na jednu opkladu u nadi da će mu to na kraju doneti pobedu. Ovo je metafora za đavolje zlokobne i zlonamerne zamisli. Izraz se koristi podrugljivo.

6. „Progutati” se odnosi na opako ponašanje kralja đavola, koje potpuno uništava ljude.

7. „Saučesnici u zločinu” ista su vrsta kao i „banda zlikovaca”.

8. „Pravljenje svakakvih vrsta nevolja” se odnosi na to kako se ljudi koji su od đavola ponašaju divlje, ometaju i suprotstavljaju se Božjem delu.

9. „Plavi kitovi” se koristi podrugljivo. To je metafora koja ukazuje na to koliko su muve male kada im se čini da su svinje i psi veliki kao kitovi.

a. Četiri knjige i pet klasika su uticajne knjige konfučijanizma u Kini.