Već sam mnogo puta rekao da se Božje delo poslednjih dana obavlja da bi se promenio duh svake osobe, da bi se promenila duša svake osobe, tako da se njeno srce, koje je pretrpelo veliku traumu, obnovi, i da se na taj način spase njena duša, koja je tako duboko oštećena zlom; obavlja se da bi se probudio duh ljudi, da bi se otopila njihova hladna srca i da bi im se omogućilo da se vrate u život. To je najveća Božja volja. Ostavite po strani priču o tome kako su uzvišeni ili duboki ljudski život i iskustva; kada se ljudska srca probude, kada se trgnu iz svojih snova i kada sasvim dobro sagledaju štetu koju je nanela velika crvena aždaja, delo Božje službe će biti obavljeno. Dan kada Božje delo bude okončano takođe će biti dan kada će čovek zvanično krenuti ispravnim putem vere u Boga. Tada će Božja služba stići do kraja: delo ovaploćenog Boga će se potpuno završiti i čovek će zvanično početi da obavlja dužnost koju treba da obavlja – on će obavljati svoju službu. To su koraci Božjeg dela. Dakle, treba da napipavate svoj put do ulaska na osnovu znanja o ovim stvarima. To je ono što treba da shvatite. Ulazak čoveka će se poboljšati samo kada se promene dogode duboko u njegovom srcu, jer Božje delo predstavlja celovito spasenje čoveka – čoveka koji je iskupljen, koji još uvek živi pod silama tame i koji se nikada nije probudio – iz ovog stecišta demona; to je zato da bi čovek bio oslobođen hiljada godina greha i da bi ga Bog voleo, u potpunosti obarajući veliku crvenu aždaju, uspostavljajući Božje carstvo i donoseći mir u Božje srce ranije; to je da bi se dalo oduška, bez zadrške, mržnji koja vam nadima grudi, da bi se iskorenile te buđave klice, da bi vam se omogućilo da napustite taj život koji se ne razlikuje od života vola ili konja, da više ne biste bili robovi, da vas više ne bi gazila ili vam naređivala velika crvena aždaja; vi više nećete biti deo ove propale nacije, više nećete pripadati gnusnoj velikoj crvenoj aždaji i više nećete biti njeni robovi. Bog će sigurno razbucati gnezdo demona, a vi ćete stajati pored Boga – vi pripadate Bogu, a ne ovom carstvu robova. Bog je ovo mračno društvo odavno prezreo iz dna Svoje duše. On škrguće zubima, željan da sa obe Svoje noge zgazi ovu zlu, gnusnu staru zmiju, da ona nikada više ne ustane i da nikada više ne zlostavlja čoveka; On neće opravdavati njene postupke u prošlosti, On neće trpeti njeno obmanjivanje čoveka i On će svesti račun za svaki njen greh kroz vekove. Bog neće ni najmanje popustiti udicu ovom kolovođi sveg zla^[1], u potpunosti će ga razoriti.

Hiljadama godina ovo je bila pogana zemlja. Nepodnošljivo je prljava, obiluje bedom, svuda divljaju duhovi, varaju i obmanjuju, iznose neosnovane optužbe,^[2] nemilosrdni su i opaki, gaze ovaj grad sablasti i ostavljaju ga prekrivenog mrtvim telima; smrad truleži prekriva zemlju i prožima vazduh, i čvrsto je čuvan^[3]. Ko može da vidi svet dalje od neba? Đavo čvrsto steže celo čovekovo telo, zaklanja mu oba oka i čvrsto mu zatvara usta. Kralj đavola divljao je nekoliko hiljada godina, sve do danas, kada i dalje pomno motri grad sablasti, kao da se radi o neosvojivoj palati demona; u međuvremenu, taj čopor pasa čuvara gnevno zuri, žestoko se plašeći da će ih Bog uhvatiti nespremne i zbrisati ih sve, lišavajući ih mesta mira i sreće. Kako su ljudi iz grada sablasti kao što je ovaj ikada mogli da ugledaju Boga? Da li su ikada uživali u Božjoj dragosti i divoti? Koliki značaj pridaju pitanjima ljudskog sveta? Ko od njih može da razume željnu Božju volju? Nije, dakle, čudo što ovaploćeni Bog ostaje potpuno skriven: u mračnom društvu kao što je ovo, gde su demoni nemilosrdni i nehumani, kako bi kralj đavola, koji ubija ljude a da ne trepne, mogao da trpi postojanje Boga koji je divan, dobrodušan, a takođe i svet? Kako bi mogao da aplaudira i kliče Božjem dolasku? Bedne sluge! Dobrotu uzvraćaju mržnjom, prema Bogu su odavno počeli da se ophode kao prema neprijatelju, oni zloupotrebljavaju Boga, divljaci su do srži, nimalo ne mare za Boga, otimaju i uništavaju, izgubili su svu savest, idu protiv svake savesti i nevine kušaju do bezumlja. Praoci iz drevnih vremena? Voljene vođe? Svi se oni protive Bogu! Svojim uplitanjem ostavili su sve pod kapom nebeskom u stanju mraka i haosa! Sloboda veroispovesti? Legitimna prava i interesi građana? Sve su to smicalice za prikrivanje greha! Ko je prihvatio Božje delo? Ko je položio svoj život ili prolio krv za delo Božje? Iz generacije u generaciju, s kolena na koleno, porobljeni čovek je bez ikakvog poštovanja porobljavao Boga – kako da tako nešto ne izazove bes? Hiljade godina mržnje nakupile su se u srcu, milenijumi greha urezani su u srce – kako da tako nešto ne podstakne prezir? Osveti Boga, potpuno istrebi Njegovog neprijatelja, ne dozvoli mu da više nesmetano divlja i ne dozvoli mu da vlada kao tiranin! Sada je vreme: čovek je odavno skupio svu svoju snagu, posvetio je sav svoj trud i platio svaku cenu za to, da strgne grozno lice ovog demona i dozvoli ljudima, koji su zaslepljeni i koji su pretrpeli svaku vrstu patnje i teškoća, da se pobune iz bola i okrenu leđa ovom zlom starom đavolu. Zašto postaviti tako neprobojnu prepreku pred Božje delo? Zašto se služiti raznim smicalicama da bi se prevario Božji narod? Gde su tu istinska sloboda i legitimna prava i interesi? Gde je tu pravičnost? Gde je tu uteha? Gde je tu toplota? Zašto koristiti obmanjujuće spletke da bi se prevario Božji narod? Zašto koristiti silu da bi se onemogućio dolazak Boga? Zašto ne dozvoliti Bogu da se slobodno kreće zemljom koju je stvorio? Zašto progoniti Boga sve dok nema gde da predahne? Gde je toplina među ljudima? Gde je dobrodošlica među ljudima? Zašto izazivati tako očajnu žudnju u Bogu? Zašto terati Boga da uvek iznova doziva? Zašto primoravati Boga da brine za Svog voljenog Sina? U ovom mračnom društvu, zašto njegovi bedni psi čuvari ne dozvoljavaju Bogu da slobodno dolazi i odlazi po svetu koji je On stvorio? Zašto čovek ne razume, čovek koji živi usred bola i patnje? Zarad vašeg dobra, Bog je pretrpeo velike muke, s velikim bolom podario vam je Svog voljenog Sina, Svoju krv i meso – pa zašto se onda još uvek pravite da ne vidite? Pred svima odbacujete dolazak Boga i odbijate Božje prijateljstvo. Zašto ste tako bezobzirni? Da li ste spremni da izdržite nepravde u mračnom društvu kao što je ovo? Zašto se, umesto da punite svoje stomake hiljadama godina suparništva, kljukate „govnima“ kralja đavola?

Koliko su velike prepreke Božjem delu? Da li je neko to ikada znao? Pošto su ljudi zarobljeni i zadojeni duboko ukorenjenim sujeverjem, ko je sposoban da spozna Božje pravo lice? Kako bi, sa tim zaostalim poznavanjem kulture, tako plitkim i besmislenim, oni mogli u potpunosti da razumeju reči koje je Bog izgovorio? Čak i da im se govori licem u lice, da se hrane usta na usta, kako bi mogli da razumeju? Ponekad se čini kao da su Božje reči upućene gluvima: ljudi nemaju ni najmanju reakciju, mašu glavom i ništa ne razumeju. Kako to da ne bude zabrinjavajuće? Ova „daleka^[4], drevna istorija kulture i poznavanje kulture“ othranile su vrlo bezvrednu grupu ljudi. Ova drevna kultura – dragoceno nasleđe – jeste gomila smeća! Ona je odavno postala večna sramota i nije vredna pomena! Naučila je ljude trikovima i tehnikama suprotstavljanja Bogu, a „uređeno, blago upravljanje“^[5] nacionalnim obrazovanjem učinilo je ljude još neposlušnijim prema Bogu. Svaki deo Božjeg dela izuzetno je težak, i svaki korak Njegovog dela na zemlji bio je uznemirujući za Boga. Kako je samo teško Njegovo delo na zemlji! Koraci Božjeg dela na zemlji uključuju velike teškoće: za čovekovu slabost, nedostatke, nezrelost, neznanje i sve ljudsko, Bog pravi podrobne planove i pažljivo sve razmatra. Čovek je kao papirni tigar koga niko ne sme da mami ili izaziva; na najmanji dodir on uzvraća udarac, ili pada i gubi se, i kao da pri najmanjem gubitku koncentracije zapada u pređašnje loše stanje, ili zanemaruje Boga, ili trči kod svinja i pasa od svojih roditelja da se prepusti nečistim stvarima sopstvenog tela. Kakva je to velika smetnja! Praktično na svakom koraku Svog dela Bog je podvrgnut iskušenju, i gotovo na svakom koraku Bog se izlaže velikoj opasnosti. Njegove reči su iskrene i poštene, u njima nema zlobe, ali ko je voljan da ih prihvati? Ko je voljan da se u potpunosti pokori? To slama Božje srce. On se danonoćno muči zarad čoveka, pun je brige za čovekov život i saoseća sa čovekovom slabošću. On je pretrpeo mnoge neočekivane obrte na svakom koraku Svog dela, za svaku reč koju je izgovorio; On je uvek između čekića i nakovnja i misli na čovekovu slabost, neposlušnost, nezrelost i ranjivost… bez prestanka i uvek iznova. Ko je ikada znao za ovo? Kome On može da se poveri? Ko bi to mogao da razume? Uvek prezire grehe čoveka i nedostatak integriteta, beskičmenjaštvo čoveka, i uvek se brine za čovekovu ranjivost i razmišlja o putu koji leži pred čovekom. Uvek je, dok posmatra reči i dela čoveka, ispunjen milošću i gnevom, i kad god vidi tako nešto, on oseti bol u srcu. Nevini su, na kraju krajeva, otupeli; zašto Bog uvek mora da im otežava stvari? Slab čovek je potpuno lišen istrajnosti; zašto bi se Bog onda stalno ljutio na njega? Slab i nemoćan čovek više nema ni trunku vitalnosti; zašto bi ga Bog onda uvek grdio zbog njegove neposlušnosti? Ko može da se odupre pretnjama Boga nebeskog? Čovek je, na kraju krajeva, slab, a Bog je, pritisnut težinom situacije, potisnuo Svoju ljutnju duboko u Svoje srce, tako da čovek može polako da razmisli o sebi. Ipak, čovek, koji je u velikoj nevolji, ni najmanje ne uvažava Božju volju; čovek je zgažen od strane starog kralja đavola, ali on je potpuno nesvestan, uvek se suprotstavlja Bogu, ili je ravnodušan prema Bogu. Bog je izgovorio toliko reči, ali ko ih je ikada ozbiljno shvatio? Čovek ne shvata Božje reči, ali to ga ne pogađa, u njemu nema žudnje i nikada nije zaista spoznao suštinu starog đavola. Ljudi žive u Adu, u paklu, ali veruju da žive u palati na dnu mora; progoni ih velika crvena aždaja, ali misle da su „povlašćeni“^[6] od strane države; ismeva ih đavo, a misle da uživaju u vrhunskoj telesnoj umetnosti. Kakva su oni gomila prljavih, ubogih bednika! Čovek se susreo sa svojom nesrećom, ali on to ne zna, i u ovom mračnom društvu trpi nesreću za nesrećom^[7], ali ga to nikada nije osvestilo. Kada će se osloboditi popustljivosti prema sebi i podaničke naravi? Zašto je tako nebrižan prema Božjem srcu? Da li on krišom odobrava ovo ugnjetavanje i teškoće? Zar ne priželjkuje dan kada će moći da pretvori tamu u svetlost? Zar ne želi još jednom da ispravi nepravde prema pravednosti i istini? Da li je spreman da gleda i ne čini ništa dok ljudi odbacuju istinu i izvrću činjenice? Da li on sa zadovoljstvom trpi ovo maltretiranje? Da li je voljan da bude rob? Da li je voljan da strada od Božje ruke zajedno sa robovima ove propale države? Gde je tvoja rešenost? Gde ti je ambicija? Gde ti je dostojanstvo? Gde ti je integritet? Gde ti je sloboda? Da li si spreman da položiš ceo svoj život^[8] za veliku crvenu aždaju, za kralja đavola? Da li ćeš sa zadovoljstvom dozvoliti da te muči do smrti? Lice ponora je haotično i mračno, dok običan narod, trpeći strašnu patnju, vapi Nebu i žali se zemlji. Kada će čovek moći da visoko podigne glavu? Čovek je koštunjav i ispijen, kako on može da se nosi sa ovim đavolom, okrutnim tiraninom? Zašto ne da svoj život Bogu što je pre moguće? Zašto se još uvek koleba? Kada može da završi Božje delo? Tako besciljno maltretiran i potlačen, ceo njegov život će na kraju biti protraćen; zašto toliko žuri da stigne, a toliko hita da ode? Zašto ne sačuva nešto dragoceno da dâ Bogu? Da li je zaboravio hiljade godina mržnje?

Možda mnogi ljudi preziru neke Božje reči, ili ih možda niti preziru niti se iole interesuju za njih. Bez obzira na to, činjenice ne mogu da se pretvore u besmisleno rasuđivanje; niko ne sme da govori reči koje su u suprotnosti sa činjenicama. Bog se ovog puta ovaplotio da bi obavio takvo delo, da bi završio delo koje tek treba da završi, da bi priveo kraju ovo doba, da bi sudio ovom dobu, da bi velike grešnike spasio od sveta mora patnje i potpuno ih preobrazio. Jevreji su prikucali Boga na krst, čime su okončali Božje putovanje po Judeji. Nedugo zatim, Bog je lično ponovo došao među ljude, tiho stigavši u zemlju velike crvene aždaje. Zapravo, verska zajednica jevrejske države odavno je već bila okačila Isusovu sliku na svoje zidove, a iz svojih usta ljudi su uzvikivali „Gospode Isuse Hriste“. Nisu ni pomišljali da je Isus odavno bio prihvatio naredbu Svog Oca da se vrati među ljude kako bi dovršio drugu etapu Svog dela koja tek treba da bude obavljena. Zato su ljudi bili iznenađeni kada su Ga ugledali: On se rodio usred sveta u kojem su mnoge ere prošle, i On se među ljudima pojavio izgledajući kao krajnje obična osoba. Zapravo, kako su vekovi prolazili, Njegova odeća i celokupna pojava su se promenili, kao da se On ponovo rodio. Kako su ljudi mogli da znaju da je On isti Gospod Isus Hristos koji je sišao sa krsta i vaskrsao? Na njemu nema ni najmanjeg traga rana, baš kao što ni Isus nije ličio na Jahvea. Isus današnjice odavno nema osobine prošlih vremena. Kako su ljudi mogli da Ga prepoznaju? Neverni „Toma“ uvek sumnja u Isusovo uskrsnuće i uvek želi da vidi ožiljke od eksera na Isusovim rukama da bi bio miran; kada ih ne bi video, uvek bi stajao na oblaku sumnje i ne bi bio u stanju da stupi na čvrsto tle i sledi Isusa. Jadni „Toma“ – kako je mogao da zna da je Isus došao da obavi delo koje je naložio Bog Otac? Zašto Isus treba da ima ožiljke od raspeća? Da li su ožiljci od raspeća Isusov beleg? On je došao da obavi volju Svog Oca; zašto bi došao odeven u odore Jevrejina od pre nekoliko hiljada godina? Da li bi obličje koje Bog poprima u telu moglo da ometa Božje delo? Čija je to teorija? Zašto, kada Bog deluje, to mora da bude u skladu sa čovekovom uobraziljom? Jedina stvar na koju se Bog usredsređuje u Svom delu jeste da ono deluje. On se ne pridržava zakona i nema pravila za Njegovo delo – kako bi čovek mogao u to da pronikne? Kako bi čovek mogao potpuno da prodre u Božje delo oslanjajući se na svoje predstave i zamisli? Dakle, najbolje je da se smirite kako priliči: ne dižite buku oko sitnica i ne pravite veliku stvar od nečega što vam je novo – to će te sprečiti da napraviš budalu od sebe i da ti se ljudi ne smeju. Veruješ u Boga sve ove godine, a ipak ne poznaješ Boga. Na kraju toneš u grdnju; ti, koji si se plasirao kao „najbolji u klasi“^[9], dodeljen si redovima grđenih. Najbolje bi ti bilo da ne pokušavaš da pametuješ kako bi se razmetao svojim jeftinim trikovima. Može li tvoja kratkovidost zaista da spazi Boga, koji vidi od veka do veka? Mogu li ti tvoja površna iskustva omogućiti da u potpunosti prozreš Božju volju? Ne budi uobražen. Bog, na kraju krajeva, nije od sveta – pa kako bi onda Njegovo delo moglo biti onakvo kako si ti očekivao?

1. „Kolovođa sveg zla“ odnosi se na starog đavola. Ovom frazom izražava se krajnja odbojnost.

2. „Iznošenje neosnovanih optužbi“ odnosi se na metode kojima đavo nanosi štetu ljudima.

3. „Čvrsto čuvano“ ukazuje na to da su metode kojima đavo pogađa ljude posebno zlobne i toliko kontrolišu ljude da nemaju prostora da se kreću.

4. „Daleka“ se koristi podrugljivo.

5. „Uređeno, blago upravljanje“ se koristi podrugljivo.

6. „Povlašćeni“ se koristi za ismevanje ljudi koji izgledaju kruto i nemaju svest o sebi.

7. „Trpi nesreću za nesrećom“ ukazuje na to da su ljudi rođeni u zemlji velike crvene aždaje i da nisu u stanju da visoko podignu glavu.

8. „Položiti ceo svoj život“ se koristi u pogrdnom smislu.

9. „Najbolji u klasi“ se koristi da se ismeju oni koji grozničavo tragaju za Bogom.