Uvrežene narodne tradicije i mentalni sklop odavno su zamračili čovekov čist i detinji duh i napale su čovekovu dušu bez imalo ljudskosti, kao da su lišeni osećanja ili bilo kakvog osećaja sopstva. Metode ovih demona krajnje su surove, i čini se kao da su „obrazovanje“ i „odgoj“ postali tradicionalne metode kojima kralj đavola uništava ljude. Koristeći svoje „dubokomisaono učenje“ on u potpunosti sakriva svoju ružnu dušu, navlačeći ovčije runo da bi zadobio čovekovo poverenje, a zatim, kada se čovek uljuljka u letargiju, koristi priliku da ga čitavog proždere. Jadno čovečanstvo – kako su mogli da znaju da je zemlja u kojoj rastu đavolja zemlja, da su oni koji su je odgojili zapravo neprijatelji koji im nanose zlo. Ipak, čovek se uopšte ne budi; pošto je utolio svoju glad i žeđ, priprema se da uzvrati „dobrotu“ svojih „roditelja“ zato što su ga odgajili. Takav je čovek. On i danas ne zna da mu je kralj koji ga je odgojio neprijatelj. Po zemlji su rasute kosti mrtvaca, ludačko veselje đavola ne prestaje i oni nastavljaju da proždiru ljudsko telo u „podzemnom svetu“, deleći grob sa ljudskim kosturima i uzaludno pokušavajući da progutaju poslednje ostatke istrošenog ljudskog tela. A čovek je kao i uvek beslovesan i nikada nije smatrao đavole za svoje neprijatelje, već im, namesto toga, služi svim srcem. Tako izopačen narod naprosto nije u stanju da spozna Boga. Da li je Bogu lako da se ovaploti i dođe među njih, izvršavajući sve Svoje delo spasenja? Kako bi čovek, koji je već uronio u Ad, mogao da zadovolji Božje zahteve? Mnoge je noći Bog probdeo zarad dela čovečanstva. Iz visina, do najnižih dubina, On je sišao u živi pakao u kojem čovek živi da bi proveo Svoje dane sa čovekom, On se nikada nije žalio na oronulost među ljudima i nikada nije prekorevao čoveka zbog njegovog buntovništva, već trpi najveća poniženja dok lično obavlja Svoje delo. Kako Bog može da pripada paklu? Kako može da provodi Svoj život u paklu? Ali zarad celog čovečanstva, da bi čitavo čovečanstvo moglo ranije da nađe spokoj, On je trpeo poniženja i pretrpeo nepravdu da bi došao na zemlju i lično ušao u „pakao“ i „Ad“, u tigrovu jazbinu, da bi spasao čoveka. Kako je to čovek kvalifikovan da se suprotstavi Bogu? Koji razlog ima da se žali na Boga? Kako može da ima drskosti da pogleda Boga? Bog neba je došao u ovu najprljaviju zemlju poroka, i nikada se nije bunio, niti se žalio na čoveka, već umesto toga krotko prihvata pustošenje^[1] i ugnjetavanje od strane čoveka. On se nikada nije svetio zbog čovekovih nerazumnih zahteva, nikada nije postavljao preterane zahteve prema čoveku i nikada nije postavljao nerazumne zahteve prema čoveku; On samo bez prigovora obavlja sav posao koji čovek zahteva: podučava, prosvećuje, kori, oplemenjuje rečima, podseća, podstiče, teši, sudi i otkriva. Koji od Njegovih koraka nije bio zarad čovekovog života? Iako je uklonio izglede i sudbinu čoveka, koji od koraka koje je Bog sproveo nije bio zarad čovekove sudbine? Koji od njih nije bio zarad čovekovog opstanka? Koji od njih nije bio da oslobodi čoveka od ove patnje i ugnjetavanja mračnih sila koje su crne kao noć? Koji od njih nije zarad čoveka? Ko može da razume Božje srce, koje je kao majčinsko srce puno ljubavi? Ko može da shvati nestrpljivo Božje srce? Božje rasplamsalo srce i žarka očekivanja uzvraćeni su hladnim srcima, bezosećajnim, ravnodušnim pogledima i mnogobrojnim prekorima i uvredama od strane čoveka; uzvraćeni su oštrim primedbama, sarkazmom i omalovažavanjem; uzvraćeni su čovekovim ismejavanjem, gaženjem i odbacivanjem, njegovim nerazumevanjem, jadikovanjem, otuđenjem i izbegavanjem i ničim drugim do obmanom, napadima i gorčinom. Toplo obraćanje dočekano je namrgođenim obrvama i hladnim prkosom mnogih koji mašu prstom negodujući. Bog može samo da istrpi, pognute glave, služeći ljudima kao poslušni vo.^[2] Mnogo puta su sunce i mesec izlazili i zalazili, mnogo puta je bio licem okrenut ka zvezdama, mnogo puta je odlazio u zoru i vraćao se u sumrak, prevrtao se i okretao, podnoseći agoniju hiljadu puta veću od bola Njegovog rastanka od Oca, podnoseći napade i lomljenje od strane čoveka, kao i orezivanje čoveka. Božja poniznost i skrivenost uzvraćeni su čovekovim predrasudama^[3], nepravičnim pogledima i nepravičnim postupanjem ljudi, a bešumni način na koji Bog radi skriveno, Njegova strpljivost i Njegova trpeljivost uzvraćeni su čovekovim pohlepnim pogledom; čovek pokušava da izgazi Boga do smrti, bez kajanja, i pokušava da sabije Boga u zemlju. Čovekov stav u njegovom ophođenju prema Bogu je stav „retke pameti“, a Bog, koga čovek zlostavlja i prezire, zgnječen je pod nogama desetina hiljada ljudi, dok sam čovek stoji visoko, kao da je on gospodar brda, kao da želi da preuzme apsolutnu vlast^[4], da gospodari iza paravana, da učini Boga savesnim režiserom iza scene koji se pridržava pravila i kome nije dozvoljeno da se protivi niti da izaziva nevolje. Bog mora da odigra ulogu Poslednjeg cara, On mora da bude marioneta^[5], lišen svake slobode. Čovekovi postupci su nečuveni, kako onda on može da bude kvalifikovan da zahteva ovo ili ono od Boga? Kako on može da bude sposoban da daje predloge Bogu? Kako on može da bude sposoban da zahteva da Bog saoseća sa njegovim slabostima? Kako on može da bude podoban da primi Božju milost? Kako on može da bude podoban da uvek iznova prima Božju velikodušnost? Kako on može da bude podoban da uvek iznova prima Božji oproštaj? Gde mu je savest? Odavno je slomio Božje srce, odavno je raskomadao Božje srce. Bog je došao među ljude s očima punim sjaja i razigranog repa, nadajući se da će čovek biti darežljiv prema Njemu, da će mu pružiti makar malo topline. Međutim, Božje srce još uvek čeka da Ga čovek uteši, sve što je do sada dobio bili su napadi i patnja koji su rasli kao snežna grudva^[6]. Čovekovo srce je isuviše pohlepno, njegova želja je prevelika, nezasit je, uvek je zločest i nesmotren, nikada ne dozvoljava Bogu bilo kakvu slobodu ili pravo govora, i ne ostavlja Bogu drugu mogućnost osim da se potčini poniženju i dozvoli čoveku da manipuliše Njime kako god želi.

Od stvaranja pa do sada, Bog je podneo mnogo bola i pretrpeo mnogo napada. Ipak, čak ni danas, čovek ne umanjuje svoje zahteve od Boga, još uvek ispituje Boga, još uvek Ga ne trpi, i samo Mu daje savete, kritikuje Ga i dovodi Ga u red, kao da se iskreno plaši da Bog ne krene pogrešnim putem, da je Bog na zemlji sirov i nerazuman, ili da divlja, ili da neće postići ništa značajno. Čovek uvek ima takav stav prema Bogu. Kako to da ne rastuži Boga? Ovaplotivši se, Bog je pretrpeo ogroman bol i poniženje; koliko je onda stvar gora kada se Bog tera da prihvati ljudsko učenje? Njegov dolazak među ljude oduzeo Mu je svu slobodu, kao da je zarobljen u Adu, i prihvatio je bez i najmanjeg otpora da Ga čovek secira. Zar to nije sramotno? Postajući deo familije normalnih ljudi, „Isus“ je pretrpeo najveću nepravdu. Još je više ponižavajuće to što je On došao u ovaj prašnjavi svet, unizio Sebe do najnižih dubina i preuzeo najobičnije moguće telo. Zar Svevišnji Bog ne trpi teškoće postavši ubogo ljudsko biće? I zar On to ne čini radi čovečanstva? Da li je On ikada mislio na Sebe? Nakon što su Ga Jevreji odbacili i pogubili, a narod mu se izrugivao i ismevao ga, nikada se nije žalio Nebu ili protestovao na zemlji. Danas se ova hiljadama godina stara tragedija ponovo dešava među ovim narodom koji podseća na Jevreje. Zar oni ne čine iste grehe? Šta čini čoveka osposobljenim da primi Božja obećanja? Zar se on ne protivi Bogu da bi zatim prihvatio Njegove blagoslove? Zašto se čovek nikada ne suočava sa pravdom, niti traži istinu? Zašto ga nikada ne zanima šta Bog radi? Gde je njegova pravednost? Gde je njegova pravičnost? Ima li on drskosti da predstavlja Boga? Gde mu je osećaj za pravdu? Koliko je od onoga što je čoveku milo, Bogu milo? Čovek ne ume da razlikuje žito od kukolja^[7], uvek brka crno i belo^[8], potiskuje pravdu i istinu i veoma drži do nepravičnosti i nepravednosti. On tera svetlost i veseli se u tami. Oni koji traže istinu i pravdu umesto toga teraju svetlost, oni koji traže Boga gaze Ga, a sebe uzdižu u nebo. Čovek se ne razlikuje od razbojnika^[9]. Gde mu je razum? Ko razlikuje tačno od pogrešnog? Ko može da podrži pravdu? Ko je spreman da strada za istinu? Ljudi su opaki i imaju đavolju prirodu! Nakon što su prikucali Boga za krst oni tapšu i kliču, njihovi neobuzdani urlici ne prestaju. Oni su kao kokoške i psi, udružuju se i uroćuju se, uspostavili su sopstveno carstvo, njihovo mešetarenje nije zaobišlo nijedno mesto, zatvaraju oči i dugo mahnito zavijaju, svi zajedno skučeni, mutna atmosfera ulazi u pore, užurbana i živahna, a oni koji se slepo vezuju za druge samo izviru, ističući „slavna“ imena svojih predaka. Ovi psi i kokoške odavno su skrajnuli Boga u zapećak svog uma i nikada nisu obratili pažnju na stanje Božjeg srca. Nije ni čudo što Bog kaže da je čovek kao pas ili kokoška, pas koji laje i koji podstiče stotinu drugih da zavijaju; tako je, uz mnogo galame, on uveo Božje delo u sadašnjost, ne obazirući se na to kakvo je Božje delo, niti da li postoji pravda, da li Bog ima mesto na koje može da stane Sopstvenim nogama, na to kakvo je sutra, na svoju ubogost i na svoju prljavštinu. Čovek nikada nije toliko razmišljao o stvarima, nikada se nije brinuo za sutra i uzeo je sebi sve što je korisno i dragoceno, ne ostavljajući ništa Bogu osim otpadaka i ostataka^[10]. Kako je ljudski rod okrutan! On ne štedi osećanja prema Bogu, a nakon što potajno proždere sve što je od Boga, on baca Boga daleko iza sebe, ne obraćajući više pažnju na Njegovo postojanje. On uživa u Bogu, a ipak se suprotstavlja Bogu i gazi Ga, dok njegova usta blagodare i hvale Boga; on se moli Bogu i zavisi od Boga, dok takođe obmanjuje Boga; on „uzdiže“ ime Božje i gleda u lice Božje, a takođe drsko i bez stida sedi na Božjem prestolu i sudi o Božjoj „nepravednosti“; iz njegovih usta dolaze reči da ga je Bog zadužio i on vidi Božje reči, a ipak u svom srcu vređa Boga; on je „trpeljiv“ prema Bogu, a ipak tlači Boga i njegova usta kažu da je to zarad Boga; u svojim rukama drži Božje stvari, a u svojim ustima žvaće hranu koju mu je Bog dao, ali njegove oči hladno i bezosećajno zure u Boga, kao da želi da Ga čitavog proždere; vidi istinu, ali uporno tvrdi da je to Sotonino maslo; vidi pravdu, ali je prisiljava da porekne samu sebe; on vidi čovekove postupke i uporno tvrdi da su oni ono što Bog jeste; on vidi čovekove prirodne darove i uporno tvrdi da su oni istina; on vidi Božje postupke i uporno tvrdi da su oni nadmenost i uobraženost, hvalisanje i samopravednost; kada čovek vidi Boga, on Ga uporno etiketira kao čoveka i trudi se da Ga stavi na mesto stvorenog bića koje je u dosluhu sa Sotonom; on dobro zna da su to Božje izjave, ali ih neće nazvati nikako drugačije do čovekovim spisima; on dobro zna da se Duh ostvaruje u telu, da se Bog ovaplotio, ali kaže samo da je to telo potomak Sotone; on dobro zna da je Bog ponizan i skriven, ali samo kaže da je Sotona osramoćen i da je Bog pobedio. Kakvi nesposobnjakovići! Čovek nije dostojan da služi ni kao pas čuvar! On ne razlikuje crno i belo, pa čak i namerno izvrće crno u belo. Mogu li čovekove sile i pritisci da podnesu dan Božjeg oslobođenja? Nakon namernog suprotstavljanja Bogu, čoveka nije briga, ili čak ide toliko daleko da Ga pogubi, ne dozvoljavajući Bogu da Se pokaže. Gde je pravednost? Gde je ljubav? On sedi pored Boga i baca Boga na kolena da moli za oproštaj, da se pokorava svim njegovim planovima, da pristaje na sve njegove manevre, i tera Boga da se u svemu što On čini vodi čovekovim postupcima, ili on u suprotnom plane od ljutnje^[11] i razbesni se. Kako da se Bog ne rastuži pod takvim uticajem tame, koja izvrće crno u belo? Kako da ne brine? Zašto se kaže da je, kada je Bog započeo Svoje poslednje delo, to bilo isto kao delo stvaranja neba i zemlje? Čovekovi postupci su tako „bogati“, „nepresušni izvor žive vode“ neprestano „dopunjuju“ polje čovekovog srca, dok se čovekov „izvor žive vode“ beskrupulozno^[12] nadmeće sa Bogom; ova dva izvora su nepomirljiva i bezobzirno opskrbljuju ljude umesto Boga, dok čovek sarađuje sa njim ne razmatrajući propratne opasnosti. A čemu sve to? On hladnokrvno odbacuje Boga u stranu i ostavlja Ga daleko, gde ljudi neće obraćati pažnju na Njega, veoma strepeći da će On privući njihovu pažnju i veoma se plašeći da će Božji izvor žive vode privući čoveka i zadobiti čoveka. Stoga, nakon što je iskusio mnogo godina svetovnih briga, on spletkari i muti protiv Boga, pa čak i usmerava svoje prekore ka Njemu. To je kao da je Bog postao brvno u njegovom oku i očajnički želi da zgrabi Boga i baci Ga u vatru da bi se oplemenio i pročistio. Videvši da je Bogu nelagodno, čovek se udara u grudi i smeje se, pleše od radosti i kaže da je Bog takođe uronjen u oplemenjivanje i kaže da će spržiti prljave nečistoće Božje, kao da je samo to razumno i trezveno, kao da je samo to pravičan i razuman metod Neba. Ovo nasilno ponašanje čoveka izgleda i namerno i nesvesno. Čovek otkriva i svoje ružno lice i svoju odvratnu, prljavu dušu, kao i žalosni pogled prosjaka; nakon divljanja nadaleko i naširoko, on poprima patetičan izgled i moli za oproštaj Neba, podsećajući na pretužnog psića. Čovek se uvek ponaša na neočekivane načine, uvek „jaše na leđima tigra da bi uplašio druge“^[a], on uvek glumi, ne uzima Božje srce ni najmanje u obzir, niti pravi bilo kakvo poređenje sa sopstvenim statusom. On se samo ćutke suprotstavlja Bogu, kao da mu je Bog naneo nepravdu i da ne treba tako da se odnosi prema njemu i kao da je Nebo slepo i da mu namerno otežava život. Tako čovek uvek tajno izvodi svoje zlobne zavere i ne umanjuje ni za mrvicu svoje zahteve prema Bogu, gledajući grabežljivim očima, besno prateći svaki Božji pokret, nikada i ne pomišljajući da je on neprijatelj Božji, i nadajući se da će doći dan kada će Bog rasterati maglu, razjasniti stvari, spasiti ga iz „tigrovih čeljusti“ i ispraviti nepravde koje su mu nanesene. Čak i danas, ljudi još uvek ne misle da igraju ulogu suprotstavljanja Bogu koju su mnogi igrali tokom vekova; kako bi uopšte mogli da znaju da su, u svemu što rade, odavno zalutali, da je sve što su shvatili odavno progutalo more?

Ko je ikada prihvatio istinu? Ko je ikada dočekao Boga raširenih ruku? Ko je ikada radosno poželeo da se Bog pojavi? Čovekovo ponašanje odavno se pokvarilo, a njegova izopačenost je odavno učinila hram Božji neprepoznatljivim. Čovek, u međuvremenu, i dalje nastavlja svoj posao, uvek superiorno gledajući na Boga. Kao da je njegovo protivljenje Bogu postalo nepromenljivo pravilo ponašanja, što za posledicu ima da bi on radije bio proklet nego što bi pretrpeo još jednu zloupotrebu svojih reči i postupaka. Kako bi ovakvi ljudi mogli da spoznaju Boga? Kako bi mogli da pronađu spokoj sa Bogom? I kako bi mogli da budu podobni da stanu pred Boga? Nema, nesumnjivo, ničeg lošeg u tome da se čovek posveti Božjem planu upravljanja – ali zašto ljudi uvek stavljaju Božje delo i Božju celost u pozadinu svojih misli dok nesebično posvećuju sopstvenu krv i suze? Ljudski duh nesebične odanosti je, nesumnjivo, dragocen – ali kako su mogli da znaju da je „svila“ koju odmotavaju nikako nije u stanju da predstavi ono što Bog jeste? Dobre namere ljudi su, nesumnjivo, dragocene i retke – ali kako su mogli da progutaju „neprocenjivo blago“^[13]? Svako od vas treba da razmisli o svojoj prošlosti: zašto se nikada niste otrgli od bezdušne grdnje i kletvi? Zašto su ljudi uvek u tako „intimnim odnosima“ sa veličanstvenim rečima i pravednim sudom? Da li ih Bog zaista kuša? Da li ih Bog namerno oplemenjuje? A kako ljudi ulaze u oplemenjivanje? Da li oni zaista poznaju Božje delo? Koje lekcije su ljudi naučili iz Božjeg dela i iz sopstvenog ulaska? Neka ljudi ne zaborave Božji podstrek i neka imaju uvid u Božje delo, jasno ga identifikuju i pravilno upravljaju sopstvenim ulaskom.

1. „Pustošenje“ se koristi za razotkrivanje buntovništva čovečanstva.

2. „Dočekano je namrgođenim obrvama i hladnim prkosom mnogih koji mašu prstom negodujući, pognute glave, služeći ljudima kao poslušni vo“ je prvobitno bila jedna rečenica, ali ovde je podeljena na dva dela kako bi bila jasnija. Prvi deo rečenice odnosi se na postupke čoveka, dok drugi ukazuje na patnje koje je Bog pretrpeo i da je Bog ponizan i skriven.

3. „Predrasuda“ se odnosi na buntovno ponašanje ljudi.

4. „Preuzeti apsolutnu vlast“ se odnosi na buntovno ponašanje ljudi. Mnogo drže do sebe, sputavaju druge, teraju ih da ih slede i da pate umesto njih. To su sile koje su neprijateljske prema Bogu.

5. „Marioneta“ se koristi da bi se ismevali oni koji nisu spoznali Boga.

6. „Snežna grudva“ se koristi za isticanje bednog ponašanja ljudi.

7. „Ne razlikuje žito od kukolja“ ukazuje na to kada ljudi izvrću Božju volju u nešto sotonsko, odnoseći se, uopšteno, na ponašanje kojim ljudi odbacuju Boga.

8. „Brka crno i belo“ odnosi se na brkanje istine i iluzija i pravde i ružnoće.

9. „Razbojnik“ se koristi da ukaže na to da su ljudi nerazumni i da im nedostaje uvid.

10. „Otpaci i ostaci“ koristi se da označi ponašanje kojim ljudi tlače Boga.

11. „Plane od ljutnje“ se odnosi na ružno lice čoveka koje je razjareno i frustrirano.

12. „Beskrupulozno“ se odnosi na to kada su ljudi bezobzirni i nemaju ni najmanjeg poštovanja prema Bogu.

13. „Neprocenjivo blago“ se odnosi na celost Boga.

a. Ovo je prevedeno na osnovu izvornog teksta „hú jiǎ hǔ wēi“, što je kineski idiom. Odnosi se na priču u kojoj lisica plaši druge životinje šetajući u tigrovom društvu, čime „pozajmljuje“ strah i prestiž kojim tigar upravlja. Ovo je metafora koja se ovde koristi za upućivanje na ljude koji „pozajmljuju“ tuđi prestiž da bi plašili ili tlačili druge ljude.