To što je čovečanstvo stiglo ovako daleko događaj je bez presedana. Božje delo i čovekov ulazak napreduju rame uz rame, a samim tim je i Božje delo spektakularan i neuporediv događaj. Čovekov dosadašnji ulazak je čudesno delo koje čovek nikada ranije nije mogao da zamisli. Božje delo dostiglo je svoj vrhunac – a samim tim je i čovekov „ulazak“^[1] dostigao svoj vrhunac. Bog se unizio koliko je mogao, i nikada se nije žalio čovečanstvu, niti vaseljeni i svim stvarima. Čovek, međutim, stoji Bogu na glavi, a njegovo ugnjetavanje Boga dostiglo je svoj vrhunac; sve je dostiglo svoj vrhunac, i vreme je da dođe dan pravednosti. Zašto i dalje dozvoljavati da beznadežnost obavija zemlju, a tama prekriva sve narode? Bog je motrio nekoliko hiljada godina – čak i desetina hiljada godina – i Njegova je trpeljivost odavno dostigla svoje granice. Pratio je svaki pokret čovečanstva, posmatrao je da vidi koliko dugo će trajati divljanje čovekove nepravednosti, a čovek, koji je odavno otupeo, ipak ništa ne oseća. A ko je ikada posmatrao Božje postupke? Ko je ikada podigao glavu i zagledao se u daljinu? Ko je ikada pažljivo slušao? Ko je ikada bio u rukama Svemogućeg? Sve ljude muče umišljeni strahovi^[2]. Od kakve je koristi gomila sena i slame? Jedino što umeju da rade jeste da muče ovaploćenog Boga do smrti. Iako su samo gomila sena i slame, još uvek postoji jedna stvar koju umeju da rade „najbolje od svega“^[3]: da muče Boga do smrti, a zatim tvrde da „to narodu razgaljuje srce“. Kakva gomila beskorisnih zaludnika! Neverovatno je da uprkos beskrajnoj reci ljudi, oni usmeravaju svoju pažnju na Boga, okružujući Ga neprobojnom barijerom. Njihov žar gori sve jače^[4], u hordama su okružili Boga, tako da On ne može da mrdne. U rukama drže svakakvo oružje i gledaju u Boga kao da gledaju neprijatelja, očiju punih besa; jedva čekaju da „rastrgnu Boga na komade“. Kako je to čudno! Zašto su čovek i Bog postali tako nepomirljivi neprijatelji? Da li je moguće da postoji mržnja između Boga, najdivnijeg, i čoveka? Da li je moguće da Božja dela nisu od koristi čoveku? Da li štete čoveku? Čovek nepokolebljivo zuri u Boga, strepeći da će On probiti ljudsku barijeru, vratiti se na treće nebo i još jednom baciti čoveka u tamnicu. Čovek je nepoverljiv prema Bogu, napet je i iz daljine puzi po zemlji, držeći „automatsku pušku“ uperenu u Boga među ljudima. Kao da će, i na najmanji Božji pokret, čovek zbrisati sve što ima veze s Njim – celo Njegovo telo i sve što On nosi – ne ostavljajući ništa za sobom. Odnos između Boga i čoveka je nepopravljiv. Bog je čoveku neshvatljiv; čovek, u međuvremenu, namerno žmuri i neozbiljno se ponaša, nikako ne želi da vidi Moje postojanje, niti prihvata Moj sud. Stoga, kada čovek ne bude očekivao, Ja ću tiho da se udaljim i više neću da poredim koga čovek ceni a koga ne. Ljudi su najniža „životinja“ od svih, i ne želim više da im posvećujem pažnju. Odavno sam svu Svoju blagodat vratio na mesto gde boravim u miru; pošto je čovek toliko buntovan, zašto bi uživao u Mojoj dragocenoj blagodati? Nisam voljan da uzaludno darujem Svoju blagodat silama koje su neprijateljske prema Meni. Podelio bih Svoje dragocene plodove onim zemljoradnicima u zemlji hananskoj koji dočekuju Moj povratak sa željnom marljivošću. Želim samo da nebesa traju večno i, više od toga, da čovek nikada ne ostari, da nebesa i čovek zauvek počinu i da oni zimzeleni „borovi i čempresi“ zauvek prave društvo Bogu, i zauvek prave društvo nebesima u zajedničkom ulasku u idealnu eru.

Proveo sam mnoge dane i noći sa čovekom, boravio sam u svetu zajedno sa njim i nikada više mu nisam postavljao bilo kakve dodatne zahteve; samo usmeravam čoveka napred, ne radim ništa osim što ga usmeravam i, zarad sudbine čovečanstva, neprestano obavljam delo uređenja. Ko je ikada razumeo volju nebeskog Oca? Ko je putovao između neba i zemlje? Ne želim više da sa čovekom provodim njegovu „starost“, jer je čovek isuviše staromodan, on ništa ne razume; jedino što zna jeste da se prejeda na gozbi koju sam priredio, daleko od svega drugog, nikada ne razmišljajući o bilo čemu drugom. Čovečanstvo je suviše bedno, buka, tama i opasnost među ljudima su prevelike i zato ne želim da delim dragocene plodove pobede zadobijene tokom poslednjih dana. Neka čovek uživa u bogatim blagoslovima koje je sam stvorio, jer Mi se čovek ne raduje – zašto da teram čovečanstvo da se na silu smeška? Svaki kutak sveta lišen je toplote, ni u jednom predelu na svetu nema ni traga proleću, jer, kao vodeno stvorenje, čovek ne poseduje nimalo topline, on je kao leš, a čak je i krv koja teče njegovim venama poput leda koji hladi srce. Gde je ta toplina? Čovek je bezrazložno prikovao Boga za krst, a posle toga se nije ni najmanje pokajao. Nikada niko nije zažalio, a ovi okrutni tirani i dalje planiraju da još jednom „uhvate živog“^[5] Sina čovečjeg i dovedu Ga pred streljački vod, kako bi okončali mržnju u svojim srcima. Kakvu korist bih imao od toga da ostanem u ovoj opasnoj zemlji? Ako ostanem, jedino što ću doneti čoveku jeste sukob, nasilje i beskrajne nevolje, jer nikada nisam čoveku doneo mir, samo rat. Poslednji dani čovečanstva moraju biti ispunjeni ratom, a odredište čoveka mora se srušiti usred nasilja i sukoba. Nisam voljan da učestvujem u „lepotama“ rata, ne bih da budem deo krvoprolića i žrtvovanja čoveka, jer Me je čovekovo odbacivanje dovelo do „beznađa“, i nemam srca da gledam ljudske ratove – neka se čovek bori na sopstveno zadovoljstvo. Želim da se odmorim, želim da spavam; neka demoni budu saputnici čovečanstvu tokom njegovih poslednjih dana! Ko poznaje Moje namere? Zato što kod čoveka nisam dobrodošao, niti Me je on ikada iščekivao, mogu samo da se oprostim od njega i podarim mu odredište čovečanstva, ostavljam sve Svoje bogatstvo čoveku, sejem Svoj život među ljudima, sejem seme Svog života u polju čovekovog srca, ostavljam mu večna sećanja, ostavljam svu Svoju ljubav čovečanstvu i dajem čoveku sve što čovek ceni u Meni, kao dar ljubavi kojom čeznemo jedno za drugim. Voleo bih da se zauvek volimo, da je naša prošlost lepa stvar koju dajemo jedno drugom, jer sam čovečanstvu već podario Svoju celost – na šta bi čovek mogao da se požali? Već sam ceo Svoj život prepustio čoveku i bez ijedne reči sam se trudio da obrađujem prelepu zemlju ljubavi prema čovečanstvu; nikada nisam postavljao nikakve razumne zahteve prema čoveku i nisam učinio ništa osim što sam naprosto bio poslušan čovekovim uređenjima i čovečanstvu stvorio lepše sutra.

Iako je Božje delo bogato i obilno, čovekov ulazak je veoma oskudan. Od zajedničkog „poduhvata“ čoveka i Boga, skoro sve je delo Božje; što se tiče toga koliko je čovek ušao, on tu nema skoro ništa da pokaže. Čovek, prilično osiromašen i slep, čak odmerava snagu sa današnjim Bogom držeći „drevno oružje“ u rukama. Ovi „primitivni čovekoliki majmuni“ jedva da mogu da hodaju uspravno, i ne vide sramotu u svojim „golim“ telima. Šta ih čini podobnim da procenjuju Božje delo? Oči mnogih od ovih četvoronožnih majmuna pune se besom i suprotstavljaju se Bogu sa prastarim kamenim oružjem u rukama, pokušavajući da pokrenu takmičenje čovekolikih majmuna kakvo svet nikada ranije nije video, da održe takmičenje poslednjih dana između čovekolikih majmuna i Boga koje će postati poznato širom zemlje. Štaviše, mnogi od ovih napola uspravnih drevnih čovekolikih majmuna obiluju samozadovoljstvom. Umršena kosa im pokriva lica, puni su ubilačkih namera, i onda podižu svoje prednje noge. Oni tek treba da u potpunosti evoluiraju u savremenog čoveka, tako da ponekad stoje uspravno, a ponekad puze, graške znoja prekrivaju im čelo kao tesno zbijene kapi rose – njihova nestrpljivost je očigledna. Gledajući tog netaknutog, drevnog čovekolikog majmuna, njihovog sapatnika, kako stoji na sve četiri noge, sa svoja četiri glomazna i spora ekstremiteta, jedva u stanju da se odbrani od udaraca i bez snage da uzvrati, teško se suzdržavaju. Za tren oka – pre nego što uopšte vidi šta se dogodilo – „heroj“ u ringu pada na zemlju, sa ekstremitetima u vazduhu. Ti ekstremiteti, koji su sve te godine pogrešno postavljeni na zemlju, odjednom su se izvrnuli naglavačke, a čovekoliki majmun više nema želju da se odupre. Od ovog trenutka pa nadalje, najstariji čovekoliki majmun biva zbrisan sa lica zemlje – to je zaista „žalosno“. Ovaj drevni čovekoliki majmun došao je do tako iznenadnog kraja. Zašto je morao tako da požuri iz divnog ljudskog sveta? Zašto nije razgovarao o sledećem koraku strategije sa svojim drugovima? Kakva šteta što se oprostio od sveta, a da za sobom nije ostavio tajnu odmeravanja snage sa Bogom! Kako je nepromišljeno bilo za tako starog čovekolikog majmuna da umre tako tiho, da ode a da ne prenese „drevnu kulturu i umetnost“ svojim potomcima. Nije bilo vremena da pozove svoje najbliže uz sebe da im ispriča o svojoj ljubavi, nije ostavio poruku na kamenoj tablici, nije ugledao nebesko sunce i nije rekao ništa o svojim neizrecivim teškoćama. Kada je bio na samrti, nije pozvao svoje potomke da priđu njegovom umirućem telu da im kaže „ne penjite se u ring da izazivate Boga“ pre nego što je zatvorio oči, četiri ukrućena ekstremiteta zauvek uperena nagore, kao granje koje štrči ka nebu. Čini se da je umro bolnom smrću… Iznenada, ispod ringa se zaori grohotan smeh; jedan od napola uspravnih čovekolikih majmuna je van sebe; drži „kamenu batinu“ za lov na antilope ili druge divlje životinje koja je naprednija od oruđa onog starog čovekolikog majmuna, uskače u ring, pun besa, sa dobro osmišljenim planom u glavi^[6]. Kao da je učinio nešto vredno priznanja. Koristeći „snagu“ svoje kamene batine, uspeva da stoji uspravno „tri minuta“. Kako je velika „moć“ ove treće „noge“! Održala je velikog, nespretnog, nerazumnog napola uspravnog majmuna tri minuta na nogama – nije ni čudo što je ovaj časni^[7] stari čovekoliki majmun tako dominantan. Naravno, drevno kameno oruđe „opravdava svoj ugled“: nož ima dršku, sečivo i špic, jedina mana mu je sečivo koje nema sjaj – kako je to žalosno. Pogledajte ponovo „malog heroja“ drevnih vremena koji stoji u ringu gledajući one ispod prezrivim pogledom, kao da su oni nemoćni podanici, a on časni heroj. U srcu potajno prezire one ispred bine. „Zemlja je u nevolji i svako od nas je odgovoran, zašto bežite? Da li je moguće da vidite da se zemlja suočava s katastrofom, ali nećete da se upustite u krvavu bitku? Zemlja je na ivici katastrofe – zašto niste prvi koji pokazuju zabrinutost, a poslednji koji uživaju? Kako možete da podnesete da gledate kako zemlja propada i kako njen narod propada? Da li ste spremni da podnesete sramotu nacionalnog potčinjavanja? Kakva gomila nesposobnjakovića!“ Dok misli o tome, pred binom izbijaju tuče, a oči mu postaju još zažarenije, kao da se sprema da ispali^[8] plamen. Žarko se nada Božjem neuspehu pre borbe, očajnički želi da pogubi Boga da bi usrećio ljude. On nije svestan da, iako je njegovo kameno oruđe možda na zasluženom glasu, ono nikada ne bi moglo da se suprotstavi Bogu. Pre nego što je imao vremena da se brani, pre nego što je imao vremena da legne i stane na noge, on se ljulja napred – nazad, gubi vid na oba oka. Pada na svog starog pretka i više se ne podiže; čvrsto se držeći za drevnog čovekolikog majmuna, više ne viče i priznaje svoju inferiornost, u njemu više nema želje da se odupre. Ta dva jadna čovekolika majmuna umiru ispred ringa. Kakva je samo nesreća što su preci čovečanstva, koji su preživeli do današnjih dana, umrli u neznanju na dan kada se pojavilo Sunce pravednosti! Kako je glupo to što su dozvolili da tako veliki blagoslov prođe mimo njih – da na dan njihovog blagoslova čovekoliki majmuni koji su hiljadama godina čekali odnesu blagoslove u Ad da bi „uživali“ sa kraljem đavola! Zašto ne bi zadržali ove blagoslove u svetu živih da uživaju sa svojim sinovima i ćerkama? Oni samo traže nevolju! Kakva je šteta što, zarad nešto malo statusa, ugleda i sujete, trpe tu nesreću da budu ubijeni, očajnički se boreći da prvi otvore vrata pakla i postanu njegovi sinovi. Baš nema potrebe platiti toliku cenu. Kakva šteta što su takvi stari preci, tako „puni nacionalnog duha“, mogli da budu tako „strogi prema sebi, ali tako tolerantni prema drugima“, zatvarajući sebe u pakao i ostavljajući te nemoćne podanike napolju. Gde se mogu naći takvi „predstavnici naroda“? Radi „dobrobiti svog potomstva“ i „mirnog života budućih generacija“, oni ne dozvoljavaju Bogu da ometa, pa ne obraćaju pažnju na sopstvene živote. Bez zadrške, oni se posvećuju „nacionalnoj stvari“, ulazeći u Ad bez reči. Gde se može naći takav nacionalizam? Boreći se sa Bogom, oni se ne plaše ni smrti ni krvoprolića, a još manje se brinu za sutrašnjicu. Oni naprosto izlaze na bojno polje. Kakva je šteta što za svoj „duh odanosti“ jedino dobijaju večno žaljenje i nestanak u večnom plamenu pakla!

Vrlo zanimljivo! Zašto su ljudi uvek odbacivali i omalovažavali ovaploćenje Boga? Zašto ljudi nikada nemaju razumevanja za Božje ovaploćenje? Da li je moguće da je Bog došao u pogrešno vreme? Da li je moguće da je Bog došao na pogrešno mesto? Da li je moguće da se to dešava zato što je Bog delovao sam, bez čovekovog „overenog odobrenja“? Da li se to dešava zato što je Bog doneo odluku sam, bez čovekove dozvole? Činjenice govore da je Bog unapred poslao obaveštenje. Bog nije pogrešio kada se ovaplotio – da li mora da traži čovekovu saglasnost? Štaviše, Bog je odavno podsetio čoveka, možda su ljudi to zaboravili. Oni nisu krivi, jer je Sotona odavno toliko iskvario čoveka da ne može da razume ništa od onoga što se dešava pod kapom nebeskom, a da ne govorimo o događajima u duhovnom carstvu! Kakva je šteta što su čovekovi preci, čovekoliki majmuni, umrli u ringu, ali to ne iznenađuje: nebo i zemlja nikada nisu bili u skladu, a kako bi čovekoliki majmuni, čiji su umovi od kamena, mogli da pojme da Bog može ponovo da se ovaploti? Kako je tužno to što je „starac“ kao što je ovaj umro u „šezdesetoj godini“ na dan pojavljivanja Boga. Zar nije začuđujuće to što je svet napustio bez blagoslova prilikom dolaska tako velikog blagoslova? Božje ovaploćenje poslalo je razorne talase kroz sve religije i sfere, ono je „bacilo u nered“ prvobitni poredak u verskim krugovima i razdrmalo srca svih onih koji žude za pojavom Boga. Ko da se ne divi? Ko ne čezne da vidi Boga? Bog je lično među ljudima dugi niz godina, ali čovek toga nije bio svestan. Danas se Sȃm Bog pojavio i pokazao Svoj identitet masama – kako je moguće da to ne donesi radost čovekovom srcu? Bog je nekada delio radost i tugu, rastanke i sastanke, sa čovekom, a danas se ponovo sjedinio sa čovečanstvom i sa njim deli priče o prošlim vremenima. Nakon što je izašao iz Judeje, ljudi nikako nisu mogli da Mu uđu u trag. Oni čeznu da se još jednom sretnu sa Bogom, ne znajući da su se danas ponovo sreli s Njim i da su se ponovo sjedinili s Njim. Kako ovo ne bi uzburkalo viđenje prošlosti? Na današnji dan pre dve hiljade godina, Simon Jonin sin, potomak Jevreja, ugledao je Isusa Spasitelja, jeo s Njim za istim stolom i nakon što Ga je pratio dugi niz godina, osetio je dublju naklonost prema Njemu: voleo Ga je iz dubine svog srca; on je iskreno voleo Gospoda Isusa. Jevrejski narod nije znao ništa o tome kako je ta zlatokosa beba, rođena u hladnim jaslama, bila prva slika Božjeg ovaploćenja. Svi su mislili da je On isti kao i oni, niko Ga nije smatrao drugačijim – kako su ljudi mogli da prepoznaju tog običnog Isusa uobičajenog izgleda? Jevrejski narod Ga je smatrao jevrejskim sinom onog vremena. Niko na Njega nije gledao kao na dragog Boga, a ljudi su samo slepo nešto zahtevali od Njega, tražeći da im podari bogate i obilne blagodati, mir i radost. Znali su samo da On, kao neki milioner, ima sve što se može poželeti. Ipak, ljudi se prema Njemu nikada nisu ophodili kao prema nekome ko je voljen; ljudi tog vremena Ga nisu voleli, već su se samo bunili protiv Njega i postavljali Mu nerazumne zahteve. On se nikada nije opirao, već je stalno davao blagodati čoveku, iako Ga čovek nije poznavao. Čoveku je on samo nečujno pružio toplinu, ljubav i milost, a povrh toga, dao mu je nov način primene, izvodeći ga tako iz okova zakona. Čovek Ga nije voleo, samo Mu je zavideo i prepoznao je Njegovu izuzetnu nadarenost. Kako je slepo čovečanstvo moglo da zna koliko je poniženje pretrpeo divni Isus Spasitelj kada je došao među ljude? Niko nije razmišljao o Njegovoj nevolji, niko nije znao za Njegovu ljubav prema Bogu Ocu, i niko nije mogao da zna za Njegovu usamljenost; iako je Marija bila Njegova biološka majka, kako je mogla da zna misli koje su bile u srcu milostivog Gospoda Isusa? Ko je znao za neizrecivu patnju koju je pretrpeo Sin čovečiji? Nakon što su Mu uputili molbe, ljudi tog vremena su Ga hladnokrvno gurnuli u zapećak svog uma i izgnali Ga. Stoga se potucao po ulicama, dan za danom, godinu za godinom, lutajući mnogo godina dok nije proživeo trideset i tri teške godine, godine koje su bile i duge i kratke. Kada je ljudima bio potreban, pozivali su Ga u svoje domove nasmejanih lica, u nameri da traže nešto od Njega – a pošto bi im dao ono što su tražili, odmah bi Ga isterali napolje. Ljudi su jeli ono čime su opskrbljeni iz Njegovih usta, pili su Njegovu krv, uživali su u blagodatima koje im je On podario, ali su Mu se i suprotstavljali, jer nikada nisu znali ko im je dao život. Na kraju su Ga prikovali na krst, ali On ipak nije ispustio nijedan zvuk. On čak i danas ćuti. Ljudi jedu Njegovo telo, piju Njegovu krv, jedu hranu koju im On sprema i hodaju putem koji im je On otvorio, ali i dalje nameravaju da Ga odbace; oni zapravo tretiraju Boga koji im je dao njihove živote kao neprijatelja, a prema onima koji su robovi poput njih samih odnose se kao prema nebeskom Ocu. Zar Mu se time ne suprotstavljaju namerno? Kako je Isus završio na krstu? Da li znate? Zar Ga nije izdao Juda, koji Mu je bio najbliži i koji Ga je jeo, pio i uživao u Njemu? Zar Juda nije izdao Isusa zato što On nije bio ništa više od beznačajnog, normalnog učitelja? Da su ljudi zaista videli da je Isus bio neobičan i Onaj koji je pripadao nebu, kako bi mogli da Ga živog drže prikovanog na krst dvadeset četiri sata, dok Mu telo nije ostalo bez daha? Ko može da spozna Boga? Ljudi ne rade ništa osim što uživaju u Bogu sa nezasitom pohlepom, ali Ga nikada nisu spoznali. Pružen im je prst, a uzeli su šaku i teraju „Isusa“ da bespogovorno sluša njihove zapovesti, njihova naređenja. Ko je ikada pokazao bilo kakav put milosrđa prema ovom Sinu čovečjem, koji nema gde da počine? Ko je ikada pomislio da udruži snage sa Njim kako bi ispunio nalog Boga Oca? Ko Mu je ikada posvetio misao? Ko je ikada imao obzira prema Njegovim teškoćama? Bez i najmanje ljubavi, čovek Ga razvlači tamo – amo; čovek ne zna odakle dolazi njegova svetlost i život i ne čini ništa osim što tajno planira kako da još jednom razapne „Isusa“ od pre dve hiljade godina, koji je doživeo bol među ljudima. Da li „Isus“ zaista izaziva takvu mržnju? Da li je sve što je On učinio odavno zaboravljeno? Mržnja koja se stvarala hiljadama godina konačno će eksplodirati. Ti, jevrejska sorto! Kada je „Isus“ ikada bio neprijateljski nastrojen prema vama, da Ga toliko mrzite? Toliko je učinio i toliko govorio – zar ništa od toga nije u vašu korist? Dao vam je Svoj život ne tražeći ništa zauzvrat, dao vam je Svoju celost – da li zaista još uvek želite da Ga pojedete živog? On vam je dao sve Svoje ne zadržavajući ništa, ne uživajući nikada u ovozemaljskoj slavi, toplini među ljudima, ljubavi među ljudima, ili svim blagoslovima među ljudima. Ljudi su tako zli prema Njemu, On nikada nije uživao u svim bogatstvima na zemlji, On posvećuje čoveku Svoje celokupno iskreno, strasno srce, On je posvetio Svoju celost čovečanstvu – i ko Mu je ikada pružio toplinu? Ko Mu je ikada pružio utehu? Čovek Ga je opteretio svim mogućim pritiscima, predao Mu svu nesreću, nametnuo Mu najnesrećnija iskustva među ljudima, krivi Ga za svu nepravdu i On je sve to prećutno prihvatio. Da li se ikada nekome žalio? Da li je ikada od nekoga tražio malu nadoknadu? Ko je ikada pokazao ikakvo saosećanje prema Njemu? Kao obični ljudi, ko od vas nije imao lepo detinjstvo? Ko nije imao uzbudljivu mladost? Ko nema toplinu najmilijih? Ko nema ljubav rođaka i prijatelja? Ko nema poštovanje drugih? Ko nema nežnu porodicu? Ko ne dobija utehu od svojih bliskih prijatelja? A da li je On ikada uživao u bilo čemu od ovoga? Ko Mu je ikada pružio malo topline? Ko Mu je ikada pružio trunku utehe? Ko Mu je ikada pokazao malo ljudskog morala? Ko je ikada bio trpeljiv prema Njemu? Ko je ikada bio uz Njega u teškim vremenima? Ko je ikada proveo teške trenutke s Njim? Čovek nikada nije ublažio svoje zahteve prema Njemu; on Mu samo postavlja zahteve bez ikakvih skrupula, kao da, pošto je došao u ljudski svet, On mora da bude čovekov vo ili konj, njegov zarobljenik, i mora da sve svoje da čoveku; ako to ne učini, čovek Mu nikada neće oprostiti, nikada neće biti popustljiv prema Njemu, nikada Ga neće zvati Bogom, i nikada Ga neće ceniti. Čovek je isuviše strog u svom stavu prema Bogu, kao da se namerio da muči Boga do smrti, da bi tek posle toga popustio svoje zahteve prema Bogu; u suprotnom, čovek nikada neće umanjiti merila svojih zahteva prema Bogu. Kako da Bog ne prezre takvog čoveka? Zar to nije tragedija današnjice? Čovekove savesti nigde nema. Stalno govori da će uzvratiti Božju ljubav, ali secira Boga i muči Ga do smrti. Zar to nije „tajni recept“ za njegovu veru u Boga, nasleđen od njegovih predaka? Nema mesta gde nema „Jevreja“, a i danas obavljaju isti posao, još uvek obavljaju isti posao suprotstavljanja Bogu, a ipak veruju da Boga visoko cene. Kako bi čovekove oči mogle da spoznaju Boga? Kako bi čovek od krvi i mesa mogao da se ophodi prema Bogu kao da je ovaploćeni Bog koji je došao od Duha? Ko bi među ljudima mogao da Ga prepozna? Gde je istina među ljudima? Gde je istinska pravednost? Ko je u stanju da spozna Božju narav? Ko može da se takmiči sa Bogom na nebu? Nije ni čudo što niko nije prepoznao Boga kada je došao među ljude, te je odbačen. Kako čovek može da trpi postojanje Boga? Kako može da dozvoli da svetlost istera tamu iz sveta? Nije li sve to od časne pobožnosti čovekove? Nije li to uspravan ulazak čovekov? I zar Božje delo nije usredsređeno na ulazak čoveka? Voleo bih da spojite Božje delo sa čovekovim ulaskom i uspostavite dobar odnos između čoveka i Boga, i izvršite dužnost koju čovek treba da izvrši najbolje što možete. Ako tako bude, Božje delo će se potom završiti, a zaključak dela će biti Njegova slava!

1. „Čovekov ’ulazak’“ ovde ukazuje na buntovno ponašanje čoveka. Umesto da se odnosi na ulazak ljudi u život – što je pozitivno – odnosi se na njihovo negativno ponašanje i postupke. Generalno se odnosi na sva ljudska dela koja su u suprotnosti sa Bogom.

2. „Mučeni umišljenim strahovima“ se koristi za ismevanje čovekovog zastranelog života u ljudskosti. Odnosi se na ružno stanje života čovečanstva, u kojem ljudi žive zajedno sa demonima.

3. „Najbolje od svega“ koristi se podrugljivo.

4. „Žar gori sve jače“ koristi se podrugljivo, a odnosi se na ružno stanje čoveka.

5. „Uhvatiti živog“ se odnosi na nasilno i odvratno ponašanje čoveka. Čovek je surov i nimalo ne prašta Bogu i postavlja Mu besmislene zahteve.

6. „Dobro osmišljen plan u glavi“ koristi se podrugljivo, a odnosi se na to kako ljudi ne poznaju sebe i ne znaju svoj pravi rast. Ovo je pogrdna izjava.

7. „Časni“ se koristi podrugljivo.

8. „Ispaliti“ ukazuje na ružno stanje ljudi koji se puše od besa kada ih Bog porazi. Ukazuje na razmere njihovog protivljenja Bogu.