Bog je izvor života za sva stvorenja (IV)

Danas razgovaramo o posebnoj temi. Za svakog vernika postoje samo dve glavne stvari koje treba da zna, da doživi i da razume. Koje su te dve stvari? Prva je nečiji pojedinačni život-ulazak, a druga se odnosi na bogopoznanje. Kada je reč o temi o kojoj smo nedavno razgovarali, o bogopoznanju, mislite li da je ona dostižna? Pošteno je reći da je ona zaista van domašaja većine ljudi. Vas možda neće uveriti Moje reči, međutim, zašto ovo govorim? To kažem zato što ste, dok ste slušali ono što sam prethodno govorio, bez obzira na to kako sam ili kojim sam rečima govorio, i doslovno i teoretski mogli da znate o čemu su bile te reči. Međutim, veoma ozbiljan problem je svima vama predstavljalo to što niste razumeli zašto sam rekao takve stvari ili zašto sam govorio o tim temama. U tome je suština problema. Zato, iako je to što ste čuli ove stvari donekle poboljšalo i obogatilo vaše razumevanje Boga i Njegovih dela, vi i dalje osećate da bogopoznanje podrazumeva ozbiljan napor. Odnosno, nakon što čuje ono što kažem, većina vas ne razume zašto sam to rekao ili kakve to ima veze sa bogopoznanjem. Razlog zbog koga ne možete da razumete tu povezanost sa bogopoznanjem jeste u tome što je vaše životno iskustvo previše površno. Ostanu li ljudsko znanje i iskustvo o Božjim rečima na veoma plitkom nivou, njihovo će znanje o Njemu najvećim delom biti nejasno i apstraktno; sve to će biti uopšteno, doktrinarno i teorijsko. U teoriji, ono može izgledati ili zvučati logično i razumno, ali znanje o Bogu koje izlazi iz usta većine ljudi zapravo je prazno. A zašto kažem da je prazno? Zato što ti zapravo nemaš jasno razumevanje verodostojnosti i tačnosti onoga što sam govoriš u pogledu bogopoznanja. Iako je većina ljudi čula mnogo informacija i tema o bogopoznanju, njihovo znanje o Bogu, kao takvo, tek treba da ode dalje od teorije i od doktrine koja je nejasna i apstraktna. Kako se ovaj problem onda može rešiti? Jeste li ikada razmišljali o tome? Ako neko ne traga za istinom, može li on posedovati stvarnost? Ako neko ne traga za istinom, onda je on nesumnjivo lišen stvarnosti, pa stoga zasigurno nema ni znanje ni iskustvo o Božjim rečima. Mogu li Boga spoznati oni koji ne razumeju Božje reči? Nipošto ne mogu; to dvoje je međusobno povezano. Stoga većina ljudi kaže: „Zašto je tako teško spoznati Boga? Kada govorim o samospoznaji, o tome mogu da pričam satima, ali kad je reč o bogopoznanju, ostajem bez reči. Čak i kada na tu temu mogu ponešto da kažem, moje su reči usiljene i zvuče dosadno. Zvuči čudno čak i kada sebe čujem kako ih izgovaram.“ U tome je koren problema. Ako smatraš da je Boga previše teško spoznati, da je za Njegovu spoznaju potreban ogroman trud, ili da nemaš nikakvu temu koju bi pokrenuo i ne možeš da smisliš ništa stvarno što bi mogao da saopštiš i ponudiš drugima i sebi, onda to dokazuje da nisi neko koje je proživeo Božje reči. Šta su Božje reči? Nisu li Njegove reči izrazi onoga što Bog ima i što jeste? Ako nisi proživeo Božje reči, da li bi mogao da znaš išta o onome što On ima i što jeste? Zasigurno ne. Sve ove stvari su međusobno povezane. Ako nemaš nikakvo iskustvo o Božjim rečima, onda ne možeš da dokučiš Božje namere, niti znaš kakva je Njegova narav, šta Mu se dopada, šta On prezire, koji su Njegovi zahtevi prema ljudima, kakav On odnos ima prema onima koji su dobri, a kakav odnos prema onima koji su zli; sve ovo ti je zasigurno dvosmisleno i nejasno. Ako veruješ u Boga usred takve nejasnoće, da li su, kada tvrdiš da si jedan od onih koji tragaju za istinom i slede Boga, takve tvrdnje realne? Nisu! Nastavimo, stoga, da razgovaramo o spoznavanju Boga.

Svi jedva čekate da čujete temu današnjeg zbora, zar ne? Ova tema se, takođe, odnosi na temu „Bog je izvor života za sva stvorenja“, o kojoj smo nedavno raspravljali. Mnogo smo pričali o tome kako je to „Bog izvor života za sva stvorenja“, koristeći, pritom, različite načine i gledišta da obavestimo ljude o tome kako Bog nad svime vlada, kojim sredstvima On to čini i prema kojim načelima On upravlja svim stvarima kako bi one mogle da postoje na ovoj od Boga stvorenoj planeti. Takođe smo mnogo govorili o tome kako Bog opskrbljuje ljudski rod: na koje načine On to čini, kakva životna okruženja obezbeđuje ljudima i kojim sredstvima i sa kojih polaznih tačaka On pruža stabilno životno okruženje za čoveka. Iako neposredno nisam govorio o vezi između Božje vrhovne vlasti nad svim stvarima i njihovim rukovanjem, s jedne strane, i Njegovog upravljanja s druge, posredno sam govorio o razlozima zašto On na ovaj način upravlja svim stvarima, kao i o razlozima zašto On na ovaj način opskrbljuje i neguje ljudski rod. Sve ovo se odnosi na Njegovo upravljanje. Sadržaj o kome smo govorili bio je veoma opsežan: od makrookruženja do znatno manjih stvari kao što su osnovne ljudske potrepštine i ishrana; od toga kako Bog vlada nad svim stvarima i navodi ih da funkcionišu na uređen način, do pravog i odgovarajućeg životnog okruženja koje je On stvorio za ljude svih rasa i tako dalje. Ovaj opsežan sadržaj u celosti se odnosi na to kako ljudi žive u telu – to jest, u celosti se odnosi na stvari u materijalnom svetu koje su vidljive golim okom i koje ljudi mogu da osete, poput planina, reka, okeana, ravnica i tome slično. Sve su to stvari koje se mogu videti i dodirnuti. Kada govorim o vazduhu i temperaturi, sopstvenim dahom možete neposredno osetiti postojanje vazduha, a sopstvenim telom osetiti da li je temperatura visoka ili niska. Drveće, travu, ptice i zveri u šumama, stvorenja koja lete vazduhom i hodaju kopnom, i razne sitne životinje koje izlaze iz jazbina, njih sve ljudi mogu da vide svojim očima i da ih čuju sopstvenim ušima. Iako je domet koji je obuhvaćen svim ovim stvarima prilično veliki, od svih onih stvari koje je Bog stvorio, one predstavljaju samo materijalni svet. Materijalne stvari jesu ono što ljudi mogu da vide i da osete, što znači da kada ih dodirneš, ti ih osetiš, a kada ih tvoje oči vide, tvoj mozak ti predoči prizor, sliku. To su stvari koje su stvarne i koje zaista postoje; za tebe nisu apstraktne, već imaju oblik. Mogu biti četvrtaste ili okrugle, visoke ili niske, a svaki predmet na tebe ostavlja različit utisak. Sve ove stvari predstavljaju materijalni aspekt stvaranja. Prema tome, šta za Boga obuhvataju „sve stvari“ u izrazu „Božja vrhovna vlast nad svim stvarima“? One ne obuhvataju samo one stvari koje ljudi mogu da vide i da dodirnu; pored toga, one obuhvataju sve ono što je nevidljivo i nedodirljivo. Ovo je jedno od pravih značenja Božje vrhovne vlasti nad svim stvarima. Iako su takve stvari za ljude nevidljive i nedodirljive, za Boga – sve dok On Svojim očima može da ih vidi i dok su unutar domašaja Njegove suverenosti – one zaista postoje. Uprkos činjenici da su apstraktne i nezamislive i, povrh toga, ljudima nevidljive i nedodirljive, one za Boga stvarno i istinski postoje. Ovo predstavlja drugi svet među svim stvarima nad kojima Bog vlada i drugi deo domena svih stvari nad kojima On ima prevlast. Ovo je tema današnjeg zbora: kako Bog vlada i upravlja duhovnim carstvom. Budući da ova tema obuhvata način na koji Bog vlada i upravlja svim stvarima, ona se odnosi na svet izvan materijalnog sveta – na duhovno carstvo – pa je, stoga, od suštinskog značaja da je razumemo. Tek nakon što im se saopšti ovaj sadržaj i oni ga razumeju, ljudi mogu istinski da shvate pravo značenje reči „Bog je izvor života za sva stvorenja“. Baš zato ćemo i razgovarati o ovoj temi; svrha joj je da upotpuni temu „Bog vlada nad svim stvarima i Bog upravlja svim stvarima“. Kada čujete ovu temu, možda će vam ona delovati neobično ili nedokučivo; ipak, kako god da vam deluje, budući da je duhovno carstvo jedan deo svih stvari nad kojima Bog vlada, o ovoj temi morate steći određeno razumevanje. Kada to učinite, u većoj meri ćete uvažavati, razumeti i spoznati značenje izraza „Bog je izvor života za sva stvorenja“.

Kako Bog vlada i upravlja duhovnim carstvom

Kada je reč o materijalnom svetu, kad god ljudi ne razumeju određene stvari ili pojave, oni mogu da potraže relevantne informacije ili da koriste razne kanale da saznaju poreklo i pozadinu tih stvari. Međutim, kada je reč o ovom drugom svetu o kome danas govorimo – o duhovnom carstvu, koji postoji van materijalnog sveta – za ljude ne postoje nikakva sredstva niti kanali pomoću kojih bi išta saznali o njemu. Zašto to kažem? To govorim zato što je, u ljudskom svetu, celokupnost materijalnog sveta neodvojiva od fizičkog postojanja čoveka, i zato što ljudi smatraju da je celokupnost materijalnog sveta neodvojiva od njihovog fizičkog postojanja i fizičkih života, a većina ljudi je svesna samo materijalnih stvari i vidi samo one materijalne stvari koje su im pred očima, koje su im vidljive. Međutim, kada je reč o duhovnom carstvu – drugim rečima, o svemu što je iz tog drugog sveta – bilo bi pošteno reći da većina ljudi u to ne veruje. Budući da ga ljudi ne vide i da smatraju da nema potrebe da ga razumeju, niti da išta o njemu znaju, a da ne govorimo o tome da je duhovno carstvo sasvim drugačije od materijalnog sveta i da je, sa Božje tačke gledišta, ono otvoreno – iako je ljudima tajanstveno i zatvoreno – ljudima je stoga veoma teško da pronađu put razumevanja različitih aspekata ovog sveta. Različiti aspekti duhovnog carstva o kojima ću govoriti odnose se samo na Božje upravljanje i suverenost; ne otkrivam nikakve misterije, niti vam saopštavam ikakve tajne koje želite da saznate. Budući da se ovo odnosi na Božju suverenost, na Božje upravljanje i Božju opskrbu, govoriću stoga samo o onom delu za koji je neophodno da ga znate.

Pre svega, dozvolite Mi da vam postavim jedno pitanje: u vašem umu, šta za vas predstavlja duhovno carstvo? Uopšteno govoreći, to je svet izvan materijalnog sveta, onaj koji je ljudima kako nevidljiv tako i nedodirljiv. Ipak, u vašoj mašti, kakvo bi trebalo da bude duhovno carstvo? Možda baš zato što ne možete da ga vidite, niste u stanju da o njemu razmišljate. Međutim, nakon što čujete određene legende, o tome ipak razmišljate i ne možete prestati da o tome razmišljate. Zašto ovo kažem? Postoji nešto što se dešava mnogim ljudima dok su mladi: kada im neko ispriča zastrašujuću priču – o duhovima ili o dušama – oni se osećaju prestravljeno. Zbog čega su tačno uplašeni? Zato što zamišljaju te stvari; iako ne mogu da ih vide, osećaju da su im svuda po sobi, u nekom skrivenom ili mračnom uglu, i toliko su uplašeni da se ne usuđuju da zaspe. Naročito noću, osećaju se preplašeno da u svojoj sobi budu sami ili da sami izađu u dvorište. Takvo je duhovno carstvo iz vaše mašte i svet za koji ljudi misle da je jeziv. Činjenica je da ga svako u određenoj meri zamišlja i svako donekle može da ga oseti.

Započnimo razgovor o duhovnom carstvu. Šta je to? Dozvolite Mi da vam dam kratko i jednostavno objašnjenje: duhovno carstvo je važno mesto, koje se razlikuje od materijalnog sveta. Zašto kažem da je važno? O tome ćemo detaljno razgovarati. Postojanje duhovnog carstva neraskidivo je povezano sa materijalnim svetom ljudskog roda. On igra glavnu ulogu u ciklusu ljudskog života i smrti u Božjoj vrhovnoj vlasti nad svim stvarima; to je njegova uloga i jedan od razloga zbog čega je njegovo postojanje važno. Budući da je to mesto koje ne može da razazna nijedno od pet čula, niko tačno ne može da proceni da li duhovno carstvo postoji ili ne. Njegove raznovrsne pogonske sile usko su povezane sa ljudski postojanjem, te uz to i kao rezultat toga, duhovno carstvo u velikoj meri utiče na životni poredak ljudskog roda. Da li je ovim obuhvaćena Božja suverenost ili nije? Jeste. Kada to budem rekao, razumećete zašto raspravljam o ovoj temi: zato što se ona odnosi na Božju suverenost, kao i na Njegovo upravljanje. U svetu poput ovog – ljudima nevidljivom – svaka njegova nebeska uredba, odluka i sistem upravljanja uveliko nadilaze zakone i sisteme svakog naroda materijalnog sveta, i nijedno biće koje živi u ovom svetu ne bi se usudilo da im se suprotstavi, niti da ih prekrši. Ima li ovo veze sa Božjom suverenošću i upravom? U duhovnom carstvu postoje jasne upravne odluke, jasne nebeske uredbe i jasni statuti. Na različitim nivoima i u različitim područjima, služitelji se strogo pridržavaju svojih dužnosti i poštuju pravila i propise, jer znaju koja je posledica kršenja nebeske uredbe; potpuno su svesni načina na koji Bog kažnjava zlo i nagrađuje dobro, i načina na koji On upravlja svim stvarima i nad njima vlada. Štaviše, oni jasno vide kako On sprovodi Svoje nebeske uredbe i statute. Da li se ovo razlikuje od materijalnog sveta koji ljudi nastanjuju? Oni se zaista u ogromnoj meri razlikuju. Duhovno carstvo jeste svet koji je potpuno drugačiji od materijalnog sveta. Budući da postoje nebeske uredbe i statuti, ovo se dotiče Božje suverenosti, uprave i, povrh toga, Njegove naravi, kao i onoga što On ima i što jeste. Nakon što ste ovo čuli, zar ne smatrate da je krajnje neophodno da govorim o ovoj temi? Zar ne želite da saznate tajne koje su mu svojstvene? (Da, želimo.) Takav je koncept duhovnog carstva. Iako postoji paralelno sa materijalnim svetom, i istovremeno je podvrgnut Božjem upravljanju i suverenosti, Božje upravljanje i suverenost u ovom svetu daleko su stroži od onih u materijalnom svetu. Kada je reč o pojedinostima, treba da počnemo od načina na koji je duhovno carstvo odgovorno za funkcionisanje ciklusa života i smrti ljudskog roda, jer je to glavni deo posla bićima iz duhovnog carstva.

Sve ljude među ljudskim rodom svrstavam u tri tipa. Prvi su nevernici, oni koji nemaju verska uverenja. Nazivaju se nevernicima. Ogromna većina nevernika veruje samo u novac; zastupaju isključivo svoje interese, materijalisti su i veruju jedino u materijalni svet – oni ne veruju u ciklus života i smrti, niti u išta što se govori o božanstvima i duhovima. Ove ljude svrstavam u nevernike i oni predstavljaju prvi tip. Drugi tip obuhvata različite ljude od vere i isključuje nevernike. Unutar ljudskog roda, ove ljude od vere delim u nekoliko velikih grupa: prvi su judaisti, drugi katolici, treći hrišćani, četvrti muslimani, a peti su budisti; postoji pet vrsta. Ovo su različite vrste ljudi od vere. Treći tip obuhvata one koji veruju u Boga i njime ste obuhvaćeni i vi. Takvi vernici jesu oni koji danas slede Boga. Ovi ljudi se dele u dve vrste: Božji izabrani narod i služitelji. Ovi glavni tipovi su jasno razgraničeni. Prema tome, sada možete u svojim umovima jasno da razgraničite tipove i rangove ljudi, zar ne? Prvi tip sačinjavaju nevernici, a pomenuo sam ko su oni. Da li se oni koji veruju u Starca na nebu računaju u nevernike? Mnogi nevernici veruju samo u Starca na nebu; oni veruju da vetar, kišu, grmljavinu i tome slično kontroliše ovaj subjekt u koga se uzdaju pri sadnji useva i žetvi – ipak, kada se pomene vera u Boga, oni nisu voljni da u Njega veruju. Može li se ovo nazvati verom? Takvi ljudi su svrstani u nevernike. Razumete ovo, zar ne? Nemojte pobrkati ove kategorije. Drugi tip obuhvata ljude od vere, a treći tip čine oni koji trenutno slede Boga. Zašto sam onda sve ljude podelio na ove tipove? (Zato što različiti tipovi ljudi imaju različite završetke i odredišta.) To je jedan aspekt toga. Kada se ove različite rase i tipovi ljudi vrate u duhovno carstvo, svako od njih će imati različito mesto na koje odlazi i na njega će se primenjivati različiti zakoni ciklusa života i smrti, pa sam zato i svrstao ljude u ove glavne tipove.

a. Ciklus života i smrti nevernika

Počnimo od ciklusa života i smrti nevernika. Nakon smrti neke osobe, nju odvodi služitelj iz duhovnog carstva. Koji se tačno deo neke osobe odvodi? Nije u pitanju nečije telo, već duša. Kada se nečija duša odvede, ona stiže na jedno mesto koje je predstavništvo duhovnog carstva zaduženo za poseban prijem duša ljudi koji su upravo umrli. Ovo je prvo mesto na koje neko odlazi nakon smrti, što je toj duši neobično. Kad se ona odvede na ovo mesto, službeno lice sprovodi prve provere, potvrđujući njeno ime, adresu, starosnu dob i sve što joj se u životu dogodilo. Beleži se u knjigu i proverava tačnost svega što je učinila dok je bila živa. Nakon što se sve proveri, ponašanje i postupci date osobe tokom njenog života koriste se kako bi se utvrdilo hoće li ona biti kažnjena ili će nastaviti da se ponovo ovaploćuje kao čovek, što predstavlja prvu fazu. Da li je ova prva faza zastrašujuća? Nije previše zastrašujuća, budući da je dolazak te osobe na jedno mračno i nepoznato mesto jedino što se desilo.

U drugoj fazi, ako je ova osoba tokom svog života učinila mnogo loših stvari i počinila mnoga rđava dela, onda će biti odvedena na mesto kažnjavanja da se s njom obračuna. Biće to mesto koje se izričito koristi za kažnjavanje ljudi. Posebnosti načina njihovog kažnjavanja zavise od grehova koje su počinili, kao i od broja rđavih stvari koje su učinili pre svoje smrti – to je prva situacija koja se odigrava u ovoj drugoj fazi. Zbog loših stvari koje su uradili i zla koje su počinili pre svoje smrti, kada nakon svog kažnjavanja budu ponovo ovaploćeni – kada se još jednom rode u materijalnom svetu – neki ljudi će nastaviti da budu ljudi, dok će drugi postati životinje. Drugim rečima, nakon što se neka osoba vrati u duhovno carstvo, ona biva kažnjena zbog zla koje je počinila; štaviše, zbog rđavih stvari koje je učinila, u svom sledećem ovaploćenju ona se verovatno neće vratiti kao čovek, već kao životinja. Raspon životinja u koje se ona može pretvoriti obuhvata krave, konje, svinje i pse. Neki ljudi bi se mogli ponovo roditi kao ptice, patke ili guske… Nakon svog ponovnog ovaploćenja u životinje, kada budu ponovo umrli, vratiće se u duhovno carstvo. Na tom mestu, kao i ranije, duhovno carstvo će na osnovu njihovog ponašanja pre smrti odlučiti o tome hoće li se ponovo ovaplotiti kao ljudi ili ne. Većina ljudi počini previše zla, a njihovi su gresi previše ozbiljni, pa moraju da se ovaplote kao životinje od sedam do dvanaest puta. Sedam do dvanaest puta – zar to nije zastrašujuće? (Jeste, zastrašujuće je.) Šta vas tu plaši? Čovek koji postaje životinja – to je zastrašujuće. A šta je za čoveka najbolnije kada mora da postane životinja? Da nema jezik za sporazumevanje, da ima samo jednostavne misli, da bude u stanju da obavlja samo stvari koje rade životinje i da jede hranu koju jedu životinje, da ima prost način razmišljanja i govor tela životinje, da ne može da hoda uspravno, da ne može da komunicira sa ljudima, kao i činjenica da nijedno ponašanje niti aktivnost ljudi nemaju nikakve veze sa životinjama. Odnosno, između ostalog, to što je životinja čini ga najnižim među svim živim bićima i podrazumeva mnogo više patnje nego kada bi bio čovek. Ovo je jedan aspekt kojim duhovno carstvo kažnjava one koji su učinili mnogo zla i počinili velike grehe. Kada je u pitanju težina njihove kazne, o tome se odlučuje u zavisnosti od toga koja će vrsta životinje postati. Na primer, da li je bolje biti svinja nego pas? Da li svinja živi bolje ili lošije od psa? Lošije, zar ne? Ako ljudi postanu krave ili konji, hoće li živeti bolje ili lošije nego što bi živeli kao svinje? (Bolje.) Da li će čoveku biti prijatnije da se ponovo rodi kao mačka? Svejedno bi bio životinja, a biti mačka bilo bi mnogo lakše nego biti krava ili konj, budući da mačke većinu svog vremena lenčare dremajući. Postati krava ili konj zahteva više rada. Prema tome, ako se osoba ponovo ovaploti kao krava ili konj, moraće naporno da radi – što je slično strogoj kazni. Bilo bi malo bolje da postane pas nego krava ili konj, budući da pas ima bliskiji odnos sa svojim gospodarom. Pojedini psi, nakon što nekoliko godina provedu kao kućni ljubimci, mogu da razumeju većinu stvari koje njihovi gospodari govore. Pas ponekad može da se prilagodi raspoloženju i zahtevima svog gospodara i onda se gospodar bolje ophodi prema njemu, pa samim tim pas bolje jede i pije, a u slučaju da ga nešto boli, o njemu se bolje stara. Ne uživa li onda pas u srećnom životu? Dakle, bolje je biti pas nego biti krava ili konj. Pri tome, težina čovekove kazne određuje koliko puta će se on ponovo ovaplotiti kao životinja, i koja.

Budući da su, dok su bili živi, neki ljudi počinili mnogo grehova, kažnjavaju se time što se ponovo ovaploćuju kao životinje u sedam do dvanaest života. Nakon što su dovoljno puta kažnjeni, po povratku u duhovno carstvo odvode se negde drugde – na mesto gde su različite duše već bile kažnjene i svrstane u tip koji se priprema za ponovno ovaploćenje u ljude. Na ovom mestu, svaka duša se svrstava prema tipu na osnovu vrste porodice u kojoj će se roditi, uloge koju će igrati nakon što se ponovo ovaploti i tome slično. Na primer, kada dođu u ovaj svet, neki ljudi će biti pevači, pa se svrstavaju među pevače; neki će, kada dođu u ovaj svet, postati poslovni ljudi, pa se svrstavaju među poslovne ljude; a ako neko, nakon što postane čovek, treba da bude naučni istraživač, on se svrstava među naučne istraživače. Nakon svrstavanja, svaki od njih se šalje prema određenom vremenu i danu, baš kao što ljudi danas šalju elektronsku poštu. Time se završava jedan ciklus života i smrti. Od dana kada neka osoba stigne u duhovno carstvo, pa sve do završetka njenog kažnjavanja, ili dok se više puta ponovo ne ovaploti u životinju i ne pripremi za ponovno ovaploćenje u čoveka, ovaj proces se zaokružuje.

Kada je reč o onima koji su završili sa kažnjavanjem i koji se nisu ponovo ovaplotili u životinje, hoće li oni biti brzo poslati u materijalni svet da se ovaplote kao ljudi? Odnosno, koliko će vremena proći pre nego što stignu među ljude? Kojom učestalošću se ovo događa? Za to postoje vremenska ograničenja. Sve što se događa u duhovnom carstvu podleže preciznim vremenskim ograničenjima i pravilima – koja ćete razumeti ako ih objasnim kroz brojeve. Za one koji se u kratkom vremenskom periodu ponovo ovaploćuju, kada umru, za njih će već biti obavljene pripreme da se ponovo ovaplote kao ljudi. Najkraće vreme u kome se to može dogoditi iznosi tri dana. Za neke ljude je potrebno tri meseca, za neke tri godine, za neke trideset godina, za neke tri stotine godina i tako redom. Dakle, šta se može reći o ovim vremenskim pravilima i koje su njihove specifičnosti? Zasnivaju se na onome što je materijalnom svetu – čovekovom svetu – potrebno od duše, kao i na ulozi koju ova duša treba da odigra u ovom svetu. Kada se ljudi ponovo ovaploćuju kao obični ljudi, većina njih se ponovno ovaploti vrlo brzo, jer čovekov svet ima preku potrebu za takvim običnim ljudima – i tako, tri dana kasnije, oni se ponovo šalju u porodicu koja je sasvim drugačija od one u kojoj su bili pre nego što su umrli. Međutim, postoje ljudi koji igraju posebnu ulogu u ovom svetu. „Posebnu“ u značenju da u čovekovom svetu nema velike potražnje za ovim ljudima; nije potrebno mnogo ljudi da bi odigrali takvu ulogu, pa to može potrajati i do tri stotine godina. Drugim rečima, ova duša će doći samo jednom u tri stotine godina ili čak samo jednom u tri hiljade godina. Zašto je to tako? To je zbog činjenice da ni za tri stotine, ni za tri hiljade godina, takva uloga nije potrebna u čovekovom svetu, pa se ove duše čuvaju negde u duhovnom carstvu. Uzmimo za primer Konfučija: imao je snažan uticaj na tradicionalnu kinesku kulturu, a njegov dolazak je duboko uticao na kulturu, znanje, tradiciju i ideologiju ljudi tog vremena. Međutim, takva osoba nije potrebna u svakoj epohi, pa je on morao da ostane u duhovnom carstvu i tamo čeka tri stotine ili tri hiljade godina pre nego što se ponovo ovaplotio. Pošto čovekovom svetu nije bio potreban neko poput ove osobe, on je besposleno morao da čeka, jer je bilo veoma malo uloga kao što je njegova, i vrlo malo toga što bi on mogao da učini. Kao takav, najveći deo tog vremena morao se držati negde u duhovnom carstvu, besposlen, da bi bio poslat tek nakon što se u čovekovom svetu ukazala potreba za njim. Takva su vremenska pravila duhovnog carstva kada je reč o učestalosti kojom se većina ljudi ponovo ovaploćuje. Bilo da su ljudi obični ili posebni, duhovno carstvo ima odgovarajuća pravila i ispravne prakse u postupanju sa njihovim ponovnim ovaploćenjima, a ova pravila i prakse su poslati od Boga, i o njima ne odlučuje, niti ih kontroliše, nijedan služitelj niti biće iz duhovnog carstva. Sada razumete ovo, zar ne?

Za svaku dušu, njeno ponovno ovaploćenje, uloga koju će imati u ovom životu, tip porodice u kojoj će se roditi i kvalitet njenog života usko su povezani sa prethodnim životom te duše. U čovekov svet dolaze sve vrste ljudi, a razlikuju se uloge koje oni igraju, kao i zadaci koje obavljaju. A koji su to zadaci? Neki ljudi su došli da otplate dugove: ako su u svojim prošlim životima drugima dugovali previše novca, oni dolaze da u ovom životu otplate te dugove. Neki su ljudi, međutim, došli da naplate dugove: u svojim prethodnim životima, na prevaru su ostali bez mnogo stvari i novca; shodno tome, nakon što stignu u duhovno carstvo, ono im ukazuje pravdu i omogućava im da u ovom životu naplate svoje dugove. Neki ljudi su došli da otplate dugove iz zahvalnosti: tokom prethodnog života – odnosno, njihovog prethodnog ovaploćenja – neko je bio ljubazan prema njima i, pošto im je ukazana velika prilika da se ponovo ovaplote u ovom životu, iznova se rađaju da otplate te dugove iz zahvalnosti. Međutim, neki drugi su iznova rođeni u ovom životu da bi položili pravo na nečije živote. Na čije živote polažu pravo? Polažu pravo na živote ljudi koji su ih ubili u njihovim prethodnim životima. Ukratko, sadašnji život svake osobe snažno je povezan sa njenim prethodnim životima; ova veza je neraskidiva. Drugim rečima, sadašnji život svake osobe u velikoj je meri pod uticajem prethodnog. Na primer, recimo da je pre svoje smrti, Džang na prevaru lišio Lija velike svote novca. Da li onda Džang ima dug prema Liju? Ima. Da li je onda prirodno da Li treba da naplati svoj dug od Džanga? Shodno tome, nakon što obojica umru, među njima postoji dug koji se mora izmiriti. Kada se ponovno ovaplote i Džang postane čovek, kako će Li od njega naplatiti svoj dug? Jedan od metoda je da se ponovo rodi kao Džangov sin; Džang zarađuje ogromne svote novca, koje Li potom rasipnički troši. Koliko god da novca Džang zaradi, njegov sin Li ga proćerda. Koliko god da Džang zaradi, nikada nije dovoljno; u međuvremenu, njegov sin, iz nekog razloga, uvek na kraju potroši očev novac, na različite načine. Džang je zbunjen i pita se: „Zašto mi sin uvek donosi takvu lošu sreću? Kako to da se tuđi sinovi vrlo lepo ponašaju? Zašto je moj rođeni sin bez ikakvih ambicija, zašto je toliko beskoristan i nesposoban da išta zaradi i zašto ja moram uvek da ga izdržavam? Pošto moram da ga izdržavam, to i hoću – ali, zašto, koliko god novca da mu dam, njemu uvek treba više? Zašto nije sposoban da pošteno obavlja neki posao, već umesto toga svašta radi, recimo tumara, jede, opija se, kurva i kocka? Šta se, zaboga, događa?“ Džang zatim neko vreme razmišlja: „Pa, moglo bi biti da mu dugujem novac iz prethodnog života. Neka bude, ja ću to isplatiti! Ovo se neće završiti sve dok dug ne otplatim u celini!“ Može se desiti da dođe dan kada će Li zaista naplatiti svoj dug, a u trenutku kad bude u petoj ili šestoj deceniji svog života, mogao bi se iznenada urazumiti i shvatiti: „U celoj prvoj polovini svog života nisam učinio nijednu dobru stvar! Protraćio sam sav novac koji je moj otac zaradio, pa bi trebalo da počnem da se ponašam kao dobra osoba! Očvrsnuću; biću neko ko je pošten i ko živi kako treba, i više nikada neću nanositi bol svom ocu!“ Zašto on tako razmišlja? Zašto se najednom menja nabolje? Postoji li razlog za to? Šta je razlog? (Ovo je stoga što je Li naplatio svoje, a Džang je otplatio svoj dug.) U ovome postoje uzrok i posledica. Priča je započela vrlo davno, pre njihovog sadašnjeg života; ova priča o njihovim prošlim životima prizvana je u sadašnjost, a niko od njih ne može da okrivi onog drugog. Čemu god da je Džang učio svoga sina, sin ga nikada nije poslušao, niti je pošteno radio. Ipak, onoga dana kada je dug izmiren, nije bilo potrebe da podučava svog sina – ovaj je to prirodno razumeo. Ovo je jednostavan primer. Ima li mnogo takvih primera? (Da, ima ih.) Šta to ljudima poručuje? (Da treba da budu dobri i da ne čine zlo.) Da ne treba da čine nikakvo zlo, a da će za njihova zlodela uslediti odmazda! Većina nevernika čini mnogo zla, a njihova zlodela nailaze na odmazdu, zar ne? Međutim, da li je takva odmazda proizvoljna? Za svaki postupak postoje okolnosti i razlog za odmazdu. Misliš li da se ništa neće dogoditi ako si na prevaru od nekog uzeo novac? Misliš li da se, nakon što si podvalom došao do tog novca, nećeš suočiti ni sa kakvim posledicama? To bi bilo nemoguće; naravno da će biti posledica! Bez obzira na to ko su i da li veruju ili ne veruju u postojanje Boga, svi pojedinci moraju preuzeti odgovornost za sopstveno ponašanje i snositi posledice za svoje postupke. Kada je reč o ovom jednostavnom primeru – Džang je kažnjen, a Li obeštećen – zar to nije pošteno? Kada ljudi čine takve stvari, dolazi do ovakve vrste ishoda. To je neodvojivo od načina upravljanja u duhovnom carstvu. Uprkos tome što su nevernici, na postojanje onih koji ne veruju u Boga primenjuju se ovakve vrste nebeskih uredaba i odluka. Od njih niko ne može pobeći i niko ne može izbeći ovu stvarnost.

Nevernici često smatraju da postoji sve ono što je ljudima vidljivo, a da ne postoji ništa što ne može da se vidi ili što je od ljudi veoma udaljeno. Oni radije smatraju da ne postoji „ciklus života i smrti“ i da nema nikakve „kazne“; kao takvi, oni su grešni i zlo čine bez ikakve griže savesti. Nakon toga bivaju kažnjeni ili se ponovno ovaploćuju kao životinje. Većina od mnoštva tipova ljudi među nevernicima upada u ovaj začarani krug. Ovo je stoga što ne znaju da je duhovno carstvo strogo u svom upravljanju svim živim bićima. Bez obzira na to da li veruješ ili ne, ova činjenica postoji, jer nijedna osoba niti predmet ne može pobeći iz okvira onoga što Bog Svojim očima posmatra, niti ijedna osoba ili predmet može pobeći od pravila i ograničenja Njegovih nebeskih uredaba i odluka. Prema tome, ovaj jednostavan primer poručuje svima da, bez obzira na to da li u Boga veruješ ili ne, neprihvatljivo je biti grešan i činiti zlo, kao i da svi postupci povlače posledice. Kada bude kažnjen neko ko je drugu osobu prevarom lišio novca, takva kazna je pravična. Uobičajeno ponašanje poput ovog kažnjava se u duhovnom carstvu, a takva kazna se izriče na osnovu Božjih odluka i nebeskih uredaba. Stoga, ozbiljno zločinačko i rđavo ponašanje – silovanje i pustošenje, prevara i obmana, krađa i pljačka, ubistvo i podmetanje požara, i tome slično – dodatno podležu nizu kazni različitih težina. Šta je obuhvaćeno ovim kaznama različite težine? Nekima od njih se utvrđuje stepen težine po osnovu vremena, dok druge do toga dolaze različitim metodologijama; međutim, ostale to čine tako što odrede kuda ljudi odlaze kada se ponovo ovaplote. Na primer, neki su ljudi skloni psovanju. Šta znači kad je neko „sklon psovanju“? Znači da često druge psuje i da koristi pakostan rečnik kojim druge proklinje. Šta označava pakostan rečnik? Ukazuje na to da dotična osoba ima pakosno srce. Pogan rečnik kojim se drugi proklinju često dolazi iz usta takvih ljudi, a takav pakostan jezik povlači teške posledice. Nakon što takvi ljudi umru i dobiju odgovarajuću kaznu, može se dogoditi da se ponovo rode kao nemi. Neki su ljudi za života veoma proračunati; često iskorišćavaju druge, njihove sitne smicalice posebno su dobro isplanirane i nanose ogromnu štetu ljudima. Kada se ponovo rode, oni mogu biti maloumni ili ljudi sa mentalnim nedostacima. Neki ljudi često zabadaju nos u lične stvari drugih; svojim očima vide mnogo toga što je trebalo da im ostane nepoznato i doznaju mnogo toga što nije trebalo da znaju. Shodno tome, kada se ponovo rode, mogu biti slepi. Pojedini ljudi su veoma spretni dok su živi; često se tuku i počine mnogo toga zlog. Zbog toga se mogu ponovo roditi kao invalidi, kao hromi ili bez jedne ruke; osim toga, mogli bi se ponovno ovaplotiti kao grbavci ili vijoglavi, mogu šepati u hodu, mogu imati jednu nogu kraću od druge i tome slično. Na ovaj način, oni su se podvrgavaju raznim kaznama na osnovu stepena zla koje su počinili dok su bili živi. Zašto mislite da su neki ljudi razroki? Ima li mnogo takvih ljudi? U današnje vreme ih ima znatno više. Neki su ljudi razroki jer su u svojim prethodnim životima previše koristili oči i učinili su previše loših stvari, pa su u ovom životu rođeni zrikavi, a u ozbiljnim slučajevima rađaju se čak i slepi. U pitanju je odmazda! Pre nego što umru, neki ljudi se dobro slažu sa drugima; za svoje rođake, prijatelje, kolege ili ljude koji su im bliski čine mnoge dobre stvari. Drugima daju milostinju i ukazuju im brigu, ili ih finansijski potpomažu, a ljudi o njima imaju visoko mišljenje. Kada se takvi ljudi vrate u duhovno carstvo, oni ne bivaju kažnjeni. Kada nevernik ni na koji način nije kažnjen, to znači da je bio veoma dobra osoba. Umesto da veruju u postojanje Boga, oni veruju samo u Starca na nebu. Takva osoba veruje jedino da iznad nje postoji duh koji posmatra sve što ona radi – to je sve u šta ova osoba veruje. Shodno tome, ta osoba se znatno bolje ponaša. Takvi ljudi su dobrodušni i milosrdni, pa kada se konačno vrate u duhovno carstvo, on će se prema njima ophoditi veoma dobro i ubrzo će se ponovno ovaplotiti. Kada se ponovo budu rodili, u kakve će porodice stići? Iako takve porodice neće biti bogate, neće ih pratiti nikakva nevolja, a među članovima će vladati sklad; tamo će ovi ponovno ovaploćeni ljudi proživeti sigurne, srećne dane, svi će biti radosni i proživeće dobre živote. Kada ovi ljudi odrastu, imaće velike, mnogočlane porodice, njihova deca će biti talentovana i uživaće u uspehu, a njihove porodice će pratiti velika sreća – takav ishod je u velikoj meri povezan sa prošlim životima ovih ljudi. Drugim rečima, kuda ljudi odu nakon što umru i ponovno se ovaplote, da li su muškarci ili žene, koje su njihove misije, kroz šta će proći u životu, na koje prepreke će naići, u kakvim blagoslovima će uživati, koga će upoznati i šta će im se dogoditi – niko ove stvari ne može da predvidi, da ih izbegne, niti da se od njih sakrije. Što će reći, jednom kad se tvoj život postavi, šta god da ti se događa – koliko god i kojim god sredstvima da to pokušavaš da izbegneš – nemaš načina da narušiš životni tok koji ti je Bog odredio u duhovnom carstvu. Jer, kada se ponovo ovaplotiš, tvoja životna sudbina je već određena. Da li je ona dobra ili loša, svako s tim treba da se suoči i da nastavi dalje. To je ishod koji niko ko živi u ovom svetu ne može da izbegne, a nijedan ishod nije stvarniji od toga. Svi ste razumeli sve što sam rekao, zar ne?

Pošto ste razumeli ove stvari, da li ste sada uvideli da Bog ima veoma stroge i rigorozne provere i upravljanje ciklusom života i smrti nevernika? Pre svega, On je uspostavio razne nebeske uredbe, odluke i sisteme u duhovnom carstvu, a nakon što su oni proglašeni, bića na različitim zvaničnim pozicijama u duhovnom carstvu ih krajnje striktno sprovode, kako je utvrdio Bog, i niko se ne bi usudio da ih prekrši. Prema tome, u ciklusu života i smrti ljudskog roda, u čovekovom svetu, bilo da se neko ponovno ovaploćuje kao životinja ili čovek, postoje zakoni i za jedno i za drugo. Budući da ovi zakoni potiču od Boga, niko se ne usuđuje da ih prekrši, niti je iko u stanju da ih prekrši. Samo zahvaljujući ovoj Božjoj suverenosti i zato što takvi zakoni postoje, materijalni svet koji ljudi vide pravilan je i uređen; samo zahvaljujući Božjoj suverenosti, ljudi mogu imati miran suživot sa drugim svetom, koji im je sasvim nevidljiv, i mogu sa njim da žive u skladu – sve to je neodvojivo od Božje suverenosti. Nakon što se telesni život neke osobe ugasi, duša i dalje ima život, pa šta bi se onda sa njom dogodilo da nije pod Božjim upravljanjem? Duša bi svuda lutala, svuda bi se uplitala, pa bi čak i naudila živim bićima u ljudskom svetu. Takva šteta bi bila naneta ne samo ljudskom rodu, već bi bila učinjena i biljkama i životinjama – međutim, prvo bi ljudi bili pogođeni. Ako bi se to dogodilo – ako se takva duša ne bi našla pod upravljanjem, ako bi stvarno naštetila ljudima i zaista počinila rđave stvari – tada bi se i sa ovom dušom na odgovarajući način postupilo u duhovnom carstvu: ako bi stvari postale ozbiljne, ta duša bi ubrzo prestala da postoji i bila bi uništena. Ako je moguće, bila bi negde smeštena, a zatim bi se ponovno ovaplotila. Drugim rečima, uprava duhovnog carstva nad raznim dušama naložena je i sprovodi se u skladu sa koracima i pravilima. Isključivo zbog takvog upravljanja, čovekov materijalni svet nije zapao u haos, ljudi u materijalnom svetu poseduju normalan mentalitet, normalnu racionalnost i uređen telesni život. Tek onda kad ljudski rod bude imao tako normalan život, oni koji žive u telu moći će da nastave da napreduju i reprodukuju se kroz generacije.

Šta mislite o rečima koje ste upravo čuli? Predstavljaju li vam one novost? Kakve utiske su na vas ostavile teme današnjeg zbora? Osim toga što predstavljaju novost, osećate li još nešto? (Ljudi treba lepo da se ponašaju, a vidimo da je Bog veliki i da Ga se treba bojati.) (Nakon što sam upravo čuo Božje saopštenje o tome kako Bog uređuje završetak za različite tipove ljudi, s jedne strane osećam da Njegova narav ne trpi nikakvu uvredu i da treba da Ga se bojim; s druge strane, svestan sam činjenice koju vrstu ljudi Bog voli, a koju ne voli, pa želim da budem jedan od onih koje On voli.) Primećujete li da je Bog principijelan u Svojim postupcima u ovom domenu? Koja su načela na osnovu kojih On postupa? (On ljudski završetak određuje shodno svemu onome što ljudi čine.) Ovde je reč o različitim završecima za nevernike, o kojima smo upravo govorili. Kada je reč o nevernicima, da li se načelo na kome počivaju Božji postupci sastoji u nagrađivanju dobrih i kažnjavanju rđavih? Ima li izuzetaka? (Nema.) Primećujete li da Božji postupci počivaju na nekom načelu? Nevernici zapravo ne veruju u Boga, niti se pokoravaju Njegovim orkestracijama. Osim toga, nisu svesni Njegove suverenosti, a još manje Ga priznaju. Da stvari budu još ozbiljnije, oni hule na Boga, proklinju Ga i neprijateljski su nastrojeni prema onima koji veruju u Boga. Uprkos ovakvom njihovom stavu prema Bogu, način na koji On upravlja njima ipak ne odstupa od Njegovih načela; On njima upravlja na uređen način, saglasno Svojim načelima i Svojoj naravi. Kako On posmatra njihovo neprijateljstvo? Kao neukost! Shodno tome, On je učinio da se ti ljudi – odnosno, velika većina nevernika – u prošlosti ponovno ovaplote kao životinje. Prema tome, šta su u Božjim očima zapravo nevernici? Svi oni su zveri. Bog upravlja zverima kao i ljudskim rodom, a za takve ljude On ima ista načela. Čak i u Njegovom upravljanju ovim ljudima i dalje se može videti Njegova narav, kao što se mogu videti i Njegovi zakoni na kojima počiva Njegova vrhovna vlast nad svim stvarima. Prema tome, da li primećujete Božju suverenost u načelima prema kojima On upravlja nevernicima koje sam upravo pomenuo? Vidite li Božju pravednu narav? (Vidimo.) Drugim rečima, bez obzira na to kojom se od svih stvari On bavi, Bog postupa u skladu sa Svojim načelima i sa Svojom naravi. Ovo je Božja suština; On nikada ne bi slučajno prekršio odluke ili nebeske uredbe koje je doneo samo zato što takve ljude posmatra kao zveri. Bog postupa prema načelu, ni najmanje nepromišljeno, a na Njegove postupke nimalo ne utiče nijedan činilac. U svemu što čini, On se pridržava Sopstvenih načela. To je stoga što Bog poseduje suštinu Samog Boga; ovo je aspekt Njegove suštine koji ne poseduje nijedno stvoreno biće. Bog je savestan i odgovoran u svom postupanju sa svakim predmetom, osobom i živim bićem među svim stvarima koje je stvorio, u Svom pristupu njima, upravljanju njima, rukovanju njima i vladanju nad njima, i u tome nikada nije bio nemaran. Prema onima koji su dobri, On je milostiv i blag; onima koji su rđavi, On nanosi nemilosrdnu kaznu; a za različita živa bića On blagovremeno i redovno pravi odgovarajuća uređenja u skladu sa različitim zahtevima ljudskog sveta u različitim vremenima, tako da se ova razna živa bića na uređen način ponovno ovaploćuju, saglasno ulogama koje igraju, i metodično se kreću između materijalnog sveta i duhovnog carstva.

Smrt jednog živog bića – prestanak fizičkog života – označava da je to živo biće prešlo iz materijalnog sveta u duhovno carstvo, dok rođenje novog fizičkog života označava da je živo biće iz duhovnog carstva došlo u materijalni svet i počelo da preuzima i igra svoju ulogu. Bilo da je reč o odlasku ili dolasku živog bića, oboje su neodvojivi od rada duhovnog carstva. Do trenutka kada neko dođe u materijalni svet, Bog je u duhovnom carstvu već uspostavio odgovarajuća uređenja i definicije, uključujući porodicu u koju će ta osoba otići, u koju epohu će ona stići, sat u kome će stići i ulogu koju će igrati. Kao takav, ceo život ove osobe – stvari koje ona čini i put kojim ide – odvijaće se saglasno uređenjima napravljenim u duhovnom carstvu, bez i najmanjeg odstupanja. Osim toga, duhovnom carstvu su jasni i poznati vreme kada se fizički život završava i način i mesto na kome se on okončava. Bog vlada materijalnim svetom, a vlada i duhovnim carstvom, i On neće odložiti normalan ciklus života i smrti neke duše, niti bi ikada mogao da napravi ikakvu grešku u uređenjima tog ciklusa. Svaki od služitelja na zvaničnim pozicijama u duhovnom carstvu obavlja svoje pojedinačne zadatke i radi ono što treba da uradi, u skladu sa Božjim uputstvima i pravilima. Prema tome, u svetu ljudskog roda, svaka materijalna pojava koju čovek vidi uređena je i u njoj nema nikakvog haosa. Sve to je zahvaljujući Božjoj uređenoj vladavini nad svim stvarima, kao i činjenici da Njegov autoritet vlada nad svime. Njegova vrhovna vlast obuhvata materijalni svet u kome čovek živi i, povrh toga, nevidljivo duhovno carstvo koje postoji mimo ljudskog roda. Stoga, ako ljudi žele da imaju dobar život i nadaju se tome da žive u lepom okruženju, pored toga što im je obezbeđen ceo vidljivi materijalni svet, mora im se obezbediti i duhovno carstvo, koje niko ne vidi, koje upravlja svim živim bićima u ime ljudskog roda i koje je uređeno. Dakle, kada smo rekli da je Bog izvor života za sva stvorenja, zar nismo time povećali svoju svest o „svim stvorenjima“ i njihovo razumevanje? (Jesmo.)

b. Ciklus života i smrti raznih ljudi od vere

Upravo smo razgovarali o ciklusu života i smrti ljudi u prvoj kategoriji, nevernika. Porazgovarajmo sada o drugoj kategoriji, o raznim ljudima od vere. „Ciklus života i smrti raznih ljudi od vere“ predstavlja još jednu veoma važnu temu i krajnje je neophodno da je donekle razumete. Pre svega, hajde da govorimo o tome na koje se vere odnosi reč „vera“ u izrazu „ljudi od vere“: na pet glavnih religija, uključujući judaizam, hrišćanstvo, katolicizam, islam i budizam. Pored nevernika, veliki deo svetske populacije čine ljudi koji veruju u ovih pet religija. Među pripadnicima ovih pet religija, malo je onih koji su napravili karijeru na osnovu svoje vere, međutim, ove religije imaju mnogo sledbenika. Kada umru, oni će otići na drugačije mesto. „Drugačije“ od čijeg? Od nevernika – ljudi bez vere – o kojima smo upravo govorili. Nakon što umru, vernici ovih pet religija odlaze negde drugde, na drugačije mesto od nevernika. Međutim, proces ostaje i dalje isti; duhovno carstvo će im, takođe, suditi na osnovu svega što su učinili pre nego što su umrli, nakon čega će se sa njima shodno tome postupati. No, zašto se ovi ljudi šalju na drugo mesto da se sa njima tamo postupa? Za ovo postoji važan razlog. Koji? Objasniću vam na osnovu primera. Međutim, pre nego što to učinim, vi možda razmišljate u sebi: „Možda je to zato što imaju malo vere u Boga! Oni nisu potpuni nevernici.“ Ipak, to nije razlog. Postoji veoma važan razlog zašto se oni drže odvojeno od drugih.

Uzmimo za primer budizam. Reći ću vam jednu činjenicu. Budista je, pre svega, neko ko se preobratio u budizam, a to je osoba koja zna u šta veruje. Kada budisti ošišaju kosu i postanu monasi ili monahinje, to znači da su se odvojili od sekularnog sveta i za sobom ostavili galamu ljudskog sveta. Svakoga dana recituju sutre i poju Budina imena, jedu samo vegetarijansku hranu, žive asketskim životom i provode dane u pratnji samo hladne, slabašne svetlosti uljne lampe. Ovako provode ceo svoj život. Kada se završi fizički život budista, oni će napraviti rezime svog života, ali u svom srcu neće znati kuda će otići nakon što umru, koga će sresti, niti kakav će biti njihov ishod: duboko u sebi, oni neće imati jasnu predstavu o takvim stvarima. Neće učiniti ništa više sem što će slepo nositi neku vrstu vere tokom celog svog života, nakon čega napuštaju ljudski svet zajedno sa svojim slepim željama i idealima. Takav je završetak fizičkog života budista, kada napuste svet živih; nakon toga se vraćaju na svoje prvobitno mesto u duhovnom carstvu. Da li će se ova osoba ponovo ovaplotiti da bi se vratila na zemlju i nastavila svoj samoodgoj zavisi od njenog ponašanja i postupaka pre smrti. Ako ta osoba tokom života nije učinila ništa loše, brzo će se ponovo ovaplotiti i biće ponovo poslata na zemlju, gde će još jednom postati monah ili monahinja. Drugim rečima, ona upražnjava samoodgoj tokom svog fizičkog života u skladu sa načinom na koji je prvi put upražnjavala samoodgoj, a zatim se, po završetku svog fizičkog života, vraća u duhovno carstvo, gde postaje predmet ispitivanja. Nakon toga, ako se ne ustanove nikakvi problemi, može ponovo da se vrati u čovekov svet i ponovo se preobratiti u budizam, nastavljajući tako svoju praksu. Nakon što se od tri do sedam puta ovaploti, ona će se ponovo vratiti u duhovno carstvo, u koje odlazi po završetku svakog fizičkog života. Ako su njene različite kvalifikacije i ponašanje u ljudskom svetu bili u skladu sa nebeskim uredbama duhovnog carstva, od ovog trenutka pa nadalje, ona će tamo i ostati; više se neće ovaploćivati kao čovek, niti će postojati ikakav rizik da bude kažnjena za zlodelo na zemlji. Nikada više neće morati da prolazi kroz ovaj proces. Umesto toga, u zavisnosti od njenih okolnosti, preuzeće poziciju u duhovnom carstvu. Ovo je ono što budisti nazivaju „postizanjem budastva“. Postizanje budastva uglavnom znači da je neko dostigao ostvarenje u svojstvu službenika duhovnog carstva i da se, nakon toga, više ponovno ne ovaploćuje, niti je u opasnosti da bude kažnjen. Povrh toga, to znači da nakon ponovnog ovaploćenja više ne trpi patnje ljudskog bića. Dakle, postoji li i dalje šansa da se ponovno ovaploti kao životinja? (Ne.) To znači da će ostati da preuzme ulogu u duhovnom carstvu i više se neće ponovno ovaploćivati. Ovo je jedan od primera dostizanja ostvarenja budastva u budizmu. A kada je reč o onima koji ne dostignu ovo ostvarenje, po povratku u duhovno carstvo, oni postaju predmet ispitivanja i provere od strane odgovarajućeg službenog lica, koje utvrđuje da, tokom svog života, nisu marljivo upražnjavali samoodgoj, niti su bili savesni u recitovanju sutri i pojanju Budinih imena, kao što je propisano budizmom, već da su umesto toga počinili mnoga zla dela i odavali se rđavom ponašanju. Tada se u duhovnom carstvu donosi presuda o njihovim zlodelima, a nakon toga će zasigurno biti kažnjeni. U ovome nema nikakvih izuzetaka. Budući da je tako, kada takva osoba može postići ostvarenje? U životu u kome ne učini nikakvo zlo – kada se, nakon što se vrati u duhovno carstvo, ustanovi da nije učinila ništa loše pre nego što je umrla. Zatim nastavlja da se ponovno ovaploćuje, nastavljajući sa recitovanjem sutri i pojanjem Budinih imena, provodeći svoje dane uz hladnu, slabašnu svetlost uljne lampe, uzdržavajući se od ubijanja ijednog živog bića ili jedenja ikakvog mesa. Ova osoba ne uzima učešće u čovekovom svetu, ostavlja njegove nevolje daleko za sobom i ne ulazi u rasprave sa drugima. Tokom tog postupka, ako nije počinila nikakvo zlo, nakon što se vrati u duhovno carstvo i ispitaju se svi njeni postupci i ponašanje, još jednom se šalje u ljudsko carstvo, u ciklusu koji se ponavlja od tri do sedam puta. Ako tokom ovog vremena ne počini nikakav prekršaj, onda će njeno postizanje budastva ostati nepromenjeno i neće biti odloženo. Ovo je odlika ciklusa života i smrti svih ljudi od vere: oni mogu da „postignu ostvarenje“ i da preuzmu poziciju u duhovnom carstvu; po tome se razlikuju od nevernika. Dok još uvek žive na zemlji, kako se, pre svih, ponašaju oni koji mogu da preuzmu pozicije u duhovnom carstvu? Moraju se pobrinuti da ne učine nijedno zlo delo: ne smeju da ubiju, da podmetnu požar, da siluju, niti pustoše; ako se upuste u prevaru, obmanu, krađu ili pljačku, onda ne mogu postići ostvarenje. Drugim rečima, ako su na bilo koji način povezani sa bilo kakvim zlodelom ili su u njega uključeni, neće moći da izbegnu kaznu koju im je odmerilo duhovno carstvo. Duhovno carstvo pravi odgovarajuće rasporede za budiste koji dostižu budastvo: oni mogu biti raspoređeni da upravljaju onima za koje se čini da veruju u budizam i u Starca na nebu – može im se dodeliti nadležnost. Mogu takođe biti zaduženi samo za nevernike ili imati pozicije sa ne tako velikim zaduženjima. Takvo raspoređivanje se odvija u skladu sa različitim prirodama njihovih duša. Ovo je primer budizma.

Među pet religija o kojima smo govorili, hrišćanstvo je donekle posebno. Šta hrišćane čini tako posebnim? To su ljudi koji veruju u istinitog Boga. Kako se oni koji veruju u istinitog Boga mogu svrstati ovde? Prema tvrdnji da je hrišćanstvo vrsta vere, ono bi nesumnjivo imalo veze samo sa verom; ono bi bilo samo neka vrsta obreda, vrsta religije, i bilo bi sasvim drugačije od vere onih koji istinski slede Boga. Razlog zbog koga sam hrišćanstvo uvrstio među pet glavnih religija jeste u tome što je ono svedeno na isti nivo kao judaizam, budizam i islam. Većina ljudi ovde ne veruje da ima Boga, niti da On vlada nad svim stvarima; još manje veruju u Njegovo postojanje. Umesto toga, oni samo koriste Sveto pismo da raspravljaju o teologiji i koriste teologiju da ljude podučavaju tome da budu ljubazni, da trpe patnju i da čine dobre stvari. Ovo je vrsta religije u koju se hrišćanstvo pretvorilo: usredsređuje se samo na teološke teorije, bez apsolutno ikakve veze sa Božjim delom upravljanja i spasavanja čoveka. Postalo je religija ljudi koji slede Boga, ali koje Bog zapravo ne priznaje. Međutim, Bog ima načelo i u Svom pristupu takvim ljudima. On sa njima ne postupa nemarno, niti se njima bavi kako mu se prohte, kao što to čini sa nevernicima. Prema njima se ophodi na isti način kao prema budistima: ako, dok je živ, hrišćanin može da upražnjava samodisciplinu, striktno se pridržava deset zapovesti i sopstvenom ponašanju postavlja zahteve u skladu sa zakonima i zapovestima, i pridržava ih se tokom celog života, onda mora, takođe, da provede isto toliko vremena prolazeći kroz cikluse života i smrti pre nego što zaista dostigne takozvano uznesenje. Nakon što dostigne ovo uznesenje, on ostaje u duhovnom carstvu, u kome preuzima poziciju i postaje jedan od njegovih službenika. Isto tako, ako na zemlji počini zlo – ako je previše grešan i počini previše grehova – tada će neizbežno biti kažnjen i biće mu izrečena disciplinska mera različite težine. U budizmu, postizanje ostvarenja označava prelazak u Čistu zemlju potpunog blaženstva, a kako se to naziva u hrišćanstvu? To se naziva „ulaskom u raj“ i biti „uznesen“. Oni koji su zaista uzneseni, takođe prolaze kroz ciklus života i smrti od tri do sedam puta, posle čega, nakon što umru, u duhovno carstvo dolaze kao da su zaspali. Ako su dorasli merilima, mogu ostati tamo da preuzmu poziciju i, za razliku od ljudi na zemlji, neće se ponovno ovaplotiti na jednostavan način niti saglasno konvenciji.

Kraj o kome sve ove religije govore i kome teže isti je kao i postizanje ostvarenja u budizmu; samo što se ovo „ostvarenje“ postiže različitim sredstvima. Svaka ptica svome jatu leti. Za ovaj deo sledbenika ovih religija, koji su u stanju da se u svom ponašanju striktno pridržavaju verskih propisa, Bog obezbeđuje pogodno odredište, pogodno mesto za odlazak, i sa njima postupa na odgovarajući način. Sve ovo je opravdano, ali nije onako kako ljudi zamišljaju. Sada, nakon što ste čuli šta se dešava ljudima u hrišćanstvu, kako se osećate? Smatrate li da je njihov težak položaj nepravedan? Da li sa njima saosećate? (Pomalo.) Tu se ništa ne može učiniti; mogu da okrive samo sebe. Zašto to kažem? Božje delo je istinito; On je živ i praktičan, a Njegovo delo je usmereno na ceo ljudski rod i na svakog pojedinca. Zašto onda ovo ne prihvataju? Zašto se tako sumanuto protive Bogu i progone Ga? Sebe bi trebalo da smatraju srećnima što uopšte imaju ovakav ishod, pa zašto ih onda sažaljevate? To što se sa njima ovako postupa pokazuje veliki stepen tolerancije. S obzirom na stepen u kome se protive Bogu, trebalo bi da budu uništeni, pa ipak, Bog to ne čini; umesto toga, On se prema hrišćanstvu ophodi na isti način kao i prema svakoj običnoj religiji. Prema tome, ima li potrebe da ulazimo u dodatne pojedinosti o drugim religijama? Etos svih ovih religija je u tome da ljudi podnose više nedaća, da ne čine zlo, da čine dobra dela, da druge ne psuju, da druge ne osuđuju, da se uzdržavaju od sporova i da budu dobri ljudi – većina verskih učenja je ovakva. Stoga, ako su ovi ljudi od vere – ovi sledbenici raznih religija i veroispovesti – u stanju da se striktno pridržavaju svojih verskih propisa, onda neće počiniti velike greške ni grehove tokom svog vremena na zemlji; a nakon tri do sedam ponovnih ovaploćenja, ovi ljudi će – oni koji su u stanju da se striktno pridržavaju verskih propisa – uglavnom ostati da preuzmu poziciju u duhovnom carstvu. Ima li mnogo takvih ljudi? (Ne, nema ih.) Na čemu temeljite svoj odgovor? Nije lako činiti dobro i pridržavati se verskih pravila i zakona. Budizam ljudima ne dozvoljava da jedu meso – da li bi tako mogao da postupiš? Da po ceo dan moraš da nosiš sive mantije i u budističkom hramu recituješ sutre i poješ Budina imena, da li bi to mogao da činiš? Ne bi bilo lako. U hrišćanstvu postoji deset zapovesti, zapovesti i zakona; da li je lako pridržavati ih se? Nije, zar ne? Uzmimo za primer to da druge ne psuješ: ljudi naprosto nisu u stanju da se pridržavaju ovog pravila. Ne mogu da se uzdrže, već psuju – a nakon psovki, ne mogu da povuku te reči, i šta onda rade? Uveče ispovedaju svoje grehove. Ponekad, nakon što druge opsuju, i dalje u svojim srcima nose mržnju, odlazeći čak toliko daleko da planiraju u koje će vreme tim ljudima dodatno nauditi. Ukratko, onima koji žive među ovim mrtvim dogmama, nije lako da se uzdrže od greha, niti od toga da počine zlo. Prema tome, u svakoj religiji, samo je šačica ljudi zapravo u stanju da postigne ostvarenje. Pretpostavljaš li da će, budući da toliko ljudi sledi ove religije, dobar deo njih moći da ostane i preuzme ulogu u duhovnom carstvu? Njih nema tako mnogo; tek nekolicina je u stanju da ovo zapravo i postigne. Ovo bi uglavnom bilo sve o ciklusu života i smrti ljudi od vere. Ono što ih izdvaja jeste činjenica da mogu da postignu ostvarenje i to je ono što ih razlikuje od nevernika.

c. Ciklus života i smrti Božjih sledbenika

U nastavku ćemo govoriti o ciklusu života i smrti onih koji slede Boga. Ovo se odnosi na vas, pa stoga, obratite pažnju: pre svega, razmislite o tome kako se Božji sledbenici mogu klasifikovati. (Na Božje izabranike i služitelje.) Zaista postoje dve vrste: Božji izabranici i služitelji. Hajde da prvo govorimo o Božjim izabranicima, kojih ima svega nekoliko. Na koga se odnosi izraz „Božji izabranici“? Nakon što je Bog stvorio sve stvari, a ljudski rod je nastao, Bog je izabrao grupu ljudi koji će Ga slediti; oni se jednostavno nazivaju „Božjim izabranicima“. Božji izbor ovih ljudi imao je poseban obim i značaj. Obim je poseban po tome što je bio ograničen na nekolicinu odabranih, koji moraju da dođu kada On obavlja važno delo. A u čemu je značaj? Pošto su oni bili grupa koju je Bog odabrao, taj značaj je veliki. Odnosno, Bog želi da upotpuni ove ljude i usavrši ih, a kada se Njegovo delo upravljanja završi, On će zadobiti ove ljude. Zar to nije veliki značaj? Dakle, ovi izabranici su od velike važnosti za Boga, zato što upravo njih Bog namerava da zadobije. Kada je reč o služiteljima, hajde da na trenutak napravimo predah u odnosu na temu Božjeg predodređenja i prvo porazgovaramo o njihovom poreklu. U svom doslovnom značenju, „služitelj“ je onaj koji služi. Oni koji služe su prolazni; oni to ne čine dugoročno niti zauvek, već se angažuju ili regrutuju privremeno. Poreklo većine njih je takvo da su izabrani među nevernicima. Došli su na zemlju kada je odlučeno da će preuzeti ulogu služitelja u Božjem delu. U prethodnom životu su možda bili životinje, ali je moguće i da su bili nevernici. Takvo je poreklo služitelja.

Hajde da u nastavku porazgovaramo o Božjem izabranom narodu. Kada umru, oni odlaze na sasvim drugačije mesto od onoga za nevernike i razne ljude od vere. To je mesto gde ih prate anđeli i Božji glasnici; to je mesto kojim Bog lično upravlja. Iako Božji izabrani narod ne može svojim očima ugledati Boga na tom mestu, ono se razlikuje od svakog drugog mesta u duhovnom carstvu; to je drugačije mesto, na koje odlazi ovaj deo ljudi nakon što umru. Kada umru, i oni su predmet stroge istrage Božjih glasnika. A šta se to istražuje? Božji glasnici istražuju puteve kojima su ovi ljudi išli tokom svog života verujući u Boga, da li su se tokom tog vremena ikada protivili Bogu ili Ga proklinjali, te da li su počinili ikakve ozbiljne grehove ili zlo. Ovom istragom se rešava da li je određenoj osobi dozvoljeno da ostane ili će morati da ode. Šta znači „da ode“? A šta znači „da ostane“? „Da ode“ označava da li, na osnovu svog ponašanja, ta osoba ostaje u redovima Božjih izabranika; to što joj se dozvoljava „da ostane“ znači da može da ostane među onima koje će Bog upotpuniti tokom poslednjih dana. Za one koji ostaju, Bog je posebno uredio stvari. Tokom svakog perioda Njegovog dela, On će takve ljude slati da deluju kao apostoli ili da obavljaju posao oživljavanja crkava ili brige o njima. Međutim, ljudi koji su sposobni za takav posao ponovno se ne ovaploćuju tako često kao nevernici, koji se iznova rađaju iz generacije u generaciju; već se na zemlju vraćaju u skladu sa zahtevima i koracima Božjeg dela i ne ovaploćuju se učestalo. Prema tome, postoje li ikakva pravila u pogledu toga kada se ponovno ovaploćuju? Dolaze li jednom na svakih nekoliko godina? Dolaze li s takvom učestalošću? Ne dolaze. Sve to je zasnovano na Božjem delu, na koracima tog dela i na Njegovim potrebama, te nema nikakvih utvrđenih pravila. Jedino pravilo je da kada Bog izvršava poslednju etapu Svog dela tokom poslednjih dana, ovaj celokupan izabrani narod će doći, a taj dolazak će biti njihovo poslednje ponovno ovaploćenje. A zašto je to tako? Ovo se temelji na ishodu koji treba da se postigne tokom poslednje etape Božjeg dela – jer će tokom ove poslednje etape dela, Bog ove izabranike sasvim upotpuniti. Šta to znači? Ako su, tokom ove završne faze, ovi ljudi upotpunjeni i usavršeni, oni se više neće ponovno ovaploćivati kao ranije; proces u kome su oni ljudska bića biće potpuno dovršen, baš kao i njihov proces ponovnog ovaploćenja. Ovo se odnosi na one koji će ostati. Pa, kuda onda odlaze oni koji ne mogu da ostanu? Oni kojima se ne dozvoljava da ostanu imaju svoje odgovarajuće odredište. Pre svega, zbog svojih zlodela, grešaka koje su počinili i grehova kojima su se odavali, i oni će biti kažnjeni. Nakon što budu kažnjeni, Bog će urediti ili da ih pošalje među nevernike, već prema okolnostima slučaja, ili da odu među razne ljude od vere. Drugim rečima, za njih postoje dva moguća ishoda: jedan je da budu kažnjeni i da, nakon ponovnog ovaploćenja, možda žive među ljudima određene religije, a drugi je da postanu nevernici. Ako postanu nevernici, izgubiće sve prilike; međutim, ako postanu ljudi od vere – ako, na primer, postanu hrišćani – onda će i dalje imati priliku da se vrate među redove Božjeg izabranog naroda; u ovome postoje veoma složeni odnosi. Ukratko, ako jedan od pripadnika Božjeg izabranog naroda učini nešto što vređa Boga, biće kažnjen baš kao i svi drugi. Uzmimo za primer Pavla, o kome smo prethodno govorili. Pavle je primer osobe koja je kažnjena. Imate li predstavu o čemu govorim? Da li je obim Božjih izabranika tačno utvrđen? (Uglavnom jeste.) Najveći deo je tačno utvrđen, ali jedan njegov manji deo nije utvrđen. Zašto je to tako? Ovde sam pomenuo najočigledniji razlog za to: činjenje zla. Kada ljudi čine zlo, Bog ih ne želi, a kada ih Bog ne želi, On ih odbacuje u različite rase i tipove ljudi. To ih ostavlja bez nade i otežava im povratak. Sve ovo se odnosi na ciklus života i smrti Božjih izabranika.

Sledeća tema se odnosi na ciklus života i smrti služitelja. Upravo smo govorili o poreklu služitelja; odnosno, o činjenici da su se ponovno ovaplotili nakon što su u svojim pređašnjim životima bili nevernici i životinje. Dolaskom poslednje etape dela, Bog je među nevernicima izabrao grupu takvih ljudi, a ova grupa je posebna. Pri izboru ovih ljudi, Božji cilj jeste da služe Njegovom delu. „Služiti“ baš i nije reč koja zvuči najelegantnije, niti je ona u skladu sa svačijim željama, ali treba da pogledamo ka kome je usmerena. Postojanje Božjih služitelja ima poseban značaj. Niko drugi ne bi mogao da obavlja njihovu ulogu, jer je Bog njih izabrao. A koja je uloga ovih služitelja? U tome da služe Božjim izabranicima. Njihova uloga je uglavnom u tome da služe Božjem delu, da s delom sarađuju i da pripomognu pri Božjem upotpunjavanju Njegovih izabranika. Nezavisno od toga da li ulažu napor, izvršavaju neki aspekt dela ili preduzimaju određene zadatke, šta Bog zahteva od ovih služitelja? Da li je On veoma zahtevan u Svojim zahtevima prema njima? (Nije. On traži samo da budu odani.) I služitelji moraju biti odani. Bez obzira na svoje poreklo ili razlog iz kojeg te je Bog odabrao, moraš biti odan Bogu, svim nalozima koje ti poveri, kao i delu za koje si odgovoran i dužnostima koje obavljaš. Kakav će biti ishod za služitelje koji su u stanju da budu odani i da Bogu udovolje? Oni će moći da ostanu. Da li je blagoslov biti služitelj koji ostaje? Šta znači ostati? Koji je smisao ovog blagoslova? Po svom statusu, oni nisu kao Božji izabranici; izgledaju drugačije. Ali, zapravo, zar ono u čemu u ovom životu uživaju nije isto kao i kod Božjih izabranika? Makar je to isto u ovom životu. Ne poričete ovo, zar ne? Božje izjave, Božja blagodat, Božja opskrba, Božji blagoslovi – ko ne uživa u ovim stvarima? Svi uživaju u tolikom izobilju. Služitelj se određuje kao onaj koji pruža uslugu, međutim, za Boga, oni su samo jedna od Njegovih stvorenih bića; naprosto imaju ulogu služitelja. Budući da su i jedan i drugi Božja stvorena bića, postoji li ikakva razlika između služitelja i Božjeg izabranika? Zapravo ne postoji. Kada je reč o nazivu, razlika postoji; u suštini i s obzirom na ulogu koju obavljaju, razlika postoji – međutim, Bog se prema ovoj grupi ljudi ne odnosi nepravedno. Zašto se, dakle, ovi ljudi određuju kao služitelji? Morate to donekle razumeti! Služitelji dolaze iz redova nevernika. Čim pomenemo da dolaze iz redova nevernika, očito je da svi imaju loše poreklo: svi su ateisti, a to su bili i u prošlosti; nisu verovali u Boga i bili su neprijateljski nastrojeni prema Njemu, prema istini i prema svim pozitivnim stvarima. Nisu verovali ni u Boga ni u Njegovo postojanje. Jesu li, kao takvi, u stanju da razumeju Božje reči? Pošteno je reći da u najvećoj meri nisu. Baš kao što životinje nisu u stanju da razumeju ljudske reči, služitelji ne mogu da razumeju ono što Bog govori, ono što On zahteva, niti zašto On postavlja takve zahteve. Ne razumeju; njima su te stvari neshvatljive i oni ostaju neprosvećeni. Iz tog razloga, ovi ljudi ne poseduju život o kome smo govorili. Mogu li ljudi bez života da razumeju istinu? Jesu li opremljeni istinom? Imaju li iskustvo i znanje o Božjim rečima? (Ne.) Takvo je poreklo služitelja. Međutim, budući da Bog od ovih ljudi pravi služitelje, postoje neka merila u zahtevima koje On pred njih postavlja; On ih ne gleda sa visine, niti je prema njima površan. Iako oni ne razumeju Njegove reči i ne poseduju život, Bog se, ipak, prema njima odnosi ljubazno, ali i dalje postoje merila kada je reč o Njegovim zahtevima prema njima. Upravo ste pomenuli ta merila: biti odan Bogu i činiti ono što On kaže. U svom služenju, moraš da služiš tamo gde je to potrebno i moraš da služiš do samoga kraja. Ako možeš da budeš odan služitelj, u stanju si da služiš do samoga kraja i možeš da odgovoriš na svaki nalog koji ti Bog uputi, onda ćeš proživeti vredan život. Budeš li mogao to da učiniš, moći ćeš da preživiš. Uložiš li nešto veći napor, ako se malo više potrudiš, ako možeš da udvostručiš svoje napore da spoznaš Boga, ako možeš ponešto da kažeš o bogopoznanju, možeš da svedočiš o Njemu i, povrh toga, ako možeš da razumeš poneku od Njegovih namera, možeš da sarađuješ u Božjem delu i možeš donekle da vodiš računa o Božjim namerama, tada ćeš ti, kao služitelj, doživeti sudbinsku promenu. A kakva će to biti promena sudbine? Više nećeš jedino preživljavati. U zavisnosti od tvog ponašanja i tvojih ličnih težnji i potraga, Bog će te učiniti jednim od izabranika. U tome će biti tvoja sudbinska promena. Kada je reč o služiteljima, šta je najbolje u svemu ovome? To što mogu da postanu Božji izabranici. Ako se to dogodi, to znači da se više neće ponovno ovaploćivati kao životinje, kao što je slučaj sa nevernicima. Je li to dobro? Jeste, a takođe donosi i dobru vest: to znači da se služitelji mogu oblikovati. Za služitelje ne važi pravilo da će, nakon što ih je Bog predodredio da služe, taj posao obavljati zauvek; nije nužno tako. Bog će njima rukovati i na njih reagovati na način koji dolikuje pojedinačnom ponašanju ove osobe.

Međutim, ima služitelja koji nisu kadri da služe do samoga kraja; ima onih koji, tokom služenja, odustanu na pola puta i Boga napuste, kao i ljudi koji počine više zlodela. Ima čak i onih koji nanose ogromnu štetu i donose ogromne gubitke Božjem delu, a ima i onih služitelja koji proklinju Boga i tome slično. Šta nagoveštavaju ove nepopravljive posledice? Svako takvo zlo delo označiće prekid njihovog služenja. Budući da je tvoje ponašanje tokom služenja bilo previše loše i zato što si prevršio svaku meru, kada Bog vidi da tvoje služenje nije doraslo merilu, On će ti oduzeti pravo da služiš. Više ti neće dozvoliti da služiš; skloniće te da Mu ne stojiš pred očima i udaljiće te iz kuće Božje. Je li reč o tome da ne želiš da služiš? Zar nemaš stalnu želju da činiš zlo? Zar nisi dosledno neveran? U tom slučaju postoji jednostavno rešenje: biće ti oduzeto pravo da služiš. Za Boga, oduzimanje služitelju prava da služi označava da je proglašen kraj ovog služitelja i da on više neće imati pravo da služi Bogu. Bog više nema potrebu za službom ove osobe i ma kakve lepe stvari ona govorila, te reči će biti uzaludne. Kada se dotle dođe, nastala situacija će postati nepopravljiva; za ovakve služitelje nema povratka. A kako Bog postupa sa ovakvim služiteljima? Da li ih On samo spreči da služe? Ne. Da li im samo onemogući da ostanu? Ili ih ostavi po strani i čeka da se preobrate? On to ne čini. Kad je reč o služiteljima, Bog zapravo nije toliko pun ljubavi. Ako u svom služenju Bogu neka osoba ima ovakav stav, Bog će joj, kao rezultat takvog stava, oduzeti pravo da služi i još jednom će je vratiti među nevernike. A kakva je sudbina služitelja koji je vraćen među nevernike? Ista kao i za nevernike: ponovno će se ovaplotiti kao životinja i dobiće istu kaznu u duhovnom carstvu kao i nevernik. Osim toga, Bog lično neće nimalo biti zainteresovan za kaznu te osobe, jer takva osoba više nije ni od kakvog značaja za Božje delo. Ovo nije samo završetak njenog života s verom u Boga, već i završetak njene sopstvene sudbine, kao i proglašenje njene sudbine. Prema tome, ako služitelji loše služe, moraće sami da snose posledice. Ako služitelj nije u stanju da služi do samoga kraja ili mu na pola puta bude oduzeto pravo da služi, on će biti bačen među nevernike – a ako se to dogodi, sa takvom osobom će se postupati na isti način kao sa stokom, na isti način kao sa ljudima bez intelekta ili razuma. Kad to ovako sročim, možete da razumete, zar ne?

Prethodno je pomenuto kako Bog upravlja ciklusom života i smrti Svojih izabranika i služitelja. Kako se osećate nakon što ste ovo čuli? Da li sam ikada ranije govorio o ovoj temi? Da li sam ikada govorio na temu Božjih izabranika i služitelja? Zapravo jesam, ali se toga ne sećate. Bog je pravedan prema Svom izabranom narodu i prema služiteljima. U svakom pogledu, On je pravedan. Možete li igde u ovome pronaći grešku? Zar nema ljudi koji će reći: „Zašto je Bog tako tolerantan prema izabranicima? I zašto je On tek donekle strpljiv prema služiteljima?“ Želi li neko da stane u odbranu služitelja? „Može li Bog dati više vremena služiteljima i biti strpljiviji i tolerantniji prema njima?“ Da li je ispravno postaviti takvo pitanje? (Ne, nije.) A zašto nije? (Zato što nam je zapravo ukazana naklonost samim činom da smo postali služitelji.) Služiteljima je zapravo ukazana naklonost samim tim što im je dozvoljeno da služe! Bez titule „služitelja“ i bez posla koji obavljaju, gde bi ovi ljudi bili? Bili bi među nevernicima, živeli i umirali sa stokom. Kakve li samo velike blagodati danas uživaju, kada im je dozvoljeno da dođu pred Boga i da dođu u kuću Božju! Ovo je tako ogromna blagodat! Da ti Bog nije pružio mogućnost da služiš, nikada ne bi imao priliku da dođeš pred Njega. Najblaže rečeno, čak i ako si ti neko ko je budista i ko je postigao ostvarenje, u najboljem slučaju, ti si samo potrčko u duhovnom carstvu; nikada nećeš sresti Boga, nećeš čuti Njegov glas i Njegove reči, ili osetiti Njegovu ljubav i blagoslove, niti bi ikada mogao da se s Njim nađeš licem u lice. Budisti pred sobom imaju samo jednostavne zadatke. Ne mogu nikako da spoznaju Boga, već se samo povinuju i pokore, dok služitelji tokom ove etape dela dobijaju toliko toga! Pre svega, mogu sa Bogom da se nađu licem u lice, da čuju Njegov glas, da čuju Njegove reči i iskuse blagodati i blagoslove koje On daruje ljudima. Štaviše, oni mogu da uživaju u rečima i istinama darovanim od Boga. Služitelji zaista toliko toga dobijaju! Prema tome, ako, kao služitelj, ne možeš ni da se propisno potrudiš, može li te onda Bog i dalje zadržati? Ne može te zadržati. On ne traži mnogo od tebe, međutim, ti ništa od onoga što On traži ne radiš kako treba; nisi se pridržavao svoje dužnosti. Kao takvog, Bog te nesumnjivo ne može zadržati. Takva je Božja pravedna narav. Bog te ne mazi, ali te ni ne stavlja u neravnopravan položaj. Ovo su načela prema kojima Bog deluje. Bog se na ovaj način odnosi prema svim ljudima i stvorenim bićima.

Kada je reč o duhovnom carstvu, ako različita bića u njemu u nečemu pogreše ili svoje poslove ne obavljaju kako treba, Bog takođe ima odgovarajuće nebeske uredbe i ukaze pomoću kojih će se njima pozabaviti; za ovo nema iznimke. Zato su, tokom Božjeg dela upravljanja u trajanju od nekoliko hiljada godina, pojedini izvršioci dužnosti koji su počinili zlodela bili istrebljeni, dok su neki – do današnjeg dana – i dalje pritvoreni i kažnjeni. Sa ovim se mora suočiti svako biće u duhovnom carstvu. Ako učini nešto pogrešno ili počini zlo, biće kažnjeno – i to predstavlja isti pristup kakav Bog ima prema Svojim izabranicima i služiteljima. Prema tome, i u duhovnom carstvu i u materijalnom svetu, načela prema kojima Bog deluje se ne menjaju. Nezavisno od toga možeš li da vidiš Božje postupke ili ne, njihova načela se ne menjaju. Bog je sve vreme imao ista načela u Svom pristupu svemu i u Svom postupanju sa svim stvarima. Ovo je nepromenljivo. Bog će biti ljubazan prema onima među nevernicima koji žive na relativno pristojan način i sačuvaće dobre prilike za one koji se u svakoj religiji lepo ponašaju i ne čine zlo, omogućavajući im da igraju svoje uloge u svim stvarima kojima Bog upravlja i da rade ono što treba da čine. Slično tome, među onima koji slede Boga i među pripadnicima Njegovog izabranog naroda, shodno ovim Svojim načelima, Bog ne pravi razliku u odnosu ni na jednu osobu. Ljubazan je prema svima koji mogu iskreno da Ga slede i voli sve koji Ga iskreno slede. Među ovih nekoliko tipova ljudi – nevernici, razni ljudi od vere i Božji izabranici – razlikuje se jedino ono što im On daruje. Uzmimo za primer nevernike: iako oni ne veruju u Boga i Bog ih posmatra kao zveri, među svim stvarima, svako od njih ima hranu za jelo, sopstveno mesto i normalan ciklus života i smrti. Oni koji čine zlo bivaju kažnjeni, a oni koji čine dobro su blagosloveni i dobijaju Božju dobrotu. Zar se stvari ne odvijaju tako? Za ljude od vere, ako su u stanju da se strogo pridržavaju svojih verskih propisa, nakon što se svaki put iznova rađaju, Bog će im, posle svih tih ovaploćenja, na kraju saopštiti Svoj proglas. Isto tako, vas će danas, bilo da ste jedan od pripadnika Božjih izabranika ili služitelj, Bog na sličan način dovesti u red i odrediti vaš ishod u skladu sa propisima i upravnim odlukama koje je doneo. Među ovim tipovima ljudi, da li je Bog različitim tipovima ljudi od vere – to jest, onima koji pripadaju različitim religijama – dao prostor u kojem mogu da žive? Gde su Jevreji? Da li se Bog mešao u njihovu veru? Nije. A šta je sa hrišćanima? Ni u njihovu se nije mešao. On im dozvoljava da se pridržavaju svojih postupaka, ne razgovara sa njima, niti ih na bilo koji način prosvećuje i, povrh toga, ništa im ne otkriva. Ako misliš da je to ispravno, onda veruj na ovaj način. Katolici veruju u Mariju i veruju da je preko nje ta vest preneta Isusu; takvog je oblika njihova vera. Da li je Bog ikada ispravljao njihovu veru? On im daje potpunu slobodu; na njih ne obraća pažnju i pruža im određeni prostor za život. Zar On nije isti i kad je reč o muslimanima i budistima? I njima je postavio granice i omogućava im da imaju svoj životni prostor, ne mešajući se pritom u njihove vere. Sve je dobro uređeno. I šta vi primećujete u svemu tome? Da Bog poseduje autoritet, ali da ga ne zloupotrebljava. Bog organizuje sve stvari u savršenom redu čineći to na uredan način, a u tome leže Njegova mudrost i svemoć.

Danas smo se dotakli nove i posebne teme, one koja se tiče pitanja duhovnog carstva, koja predstavlja jedan aspekt Božjeg upravljanja i vrhovne vlasti nad tim carstvom. Pre nego što ste razumeli ove stvari, možda ste govorili: „Sve što je u vezi sa ovim predstavlja tajnu i nema nikakve veze sa našim život-ulaskom; ove stvari su odvojene od načina na koji ljudi zapravo žive i ne moramo da ih razumemo, niti želimo da za njih čujemo. Nemaju apsolutno nikakve veze sa bogopoznanjem.“ Da li sada smatrate da postoji problem sa takvim razmišljanjem? Je li ono tačno? (Nije.) Takvo razmišljanje nije ispravno i sadrži ozbiljne probleme. Razlog je u tome što, ako želiš da shvatiš kako Bog vlada nad svim stvarima, ne možeš jednostavno i isključivo da razumeš ono što vidiš i ono što tvoj način razmišljanja može da dokuči; moraš da razumeš ponešto i o drugom svetu, koji ti je možda nevidljiv, ali koji je neraskidivo povezan sa ovim svetom koji možeš da vidiš. Ovo se odnosi na Božju suverenost i odnosi se na temu „Bog je izvor života za sva stvorenja“. To su informacije o tome. Bez tih informacija, bilo bi manjkavosti i nedostataka u ljudskom saznanju o tome kako je Bog izvor života za sva stvorenja. Prema tome, za ono o čemu smo danas govorili može se reći da je zaokružilo naše prethodne teme, kao i da time zaključujemo sadržaj teme „Bog je izvor života za sva stvorenja“. Pošto ste ovo razumeli, možete li sada kroz ovaj sadržaj da spoznate Boga? Što je još važnije, danas sam vam preneo suštinsku informaciju o služiteljima. Znam da zaista uživate da slušate o temama kao što je ova i da vam je zaista stalo do ovih stvari. Da li ste onda zadovoljni onim o čemu sam danas govorio? (Da, jesmo.) Neke druge stvari možda nisu ostavile snažan utisak na vas, međutim, ono što sam rekao o služiteljima ostavilo je posebno snažan utisak, jer ova tema dotiče dušu svakoga od vas.

Božji zahtevi prema ljudskom rodu

a. Identitet i status Samog Boga

Došli smo do kraja teme „Bog je izvor života za sva stvorenja“, kao i teme „Bog je Sâm jedinstveni Bog“. Pošto smo to obavili, treba da sumiramo stvari. Kakav rezime moramo da napravimo? Moramo da donesemo zaključak o Samom Bogu. U tom slučaju, naš zaključak mora neizostavno da bude povezan sa svakim aspektom Boga, kao i sa načinom na koji ljudi u Boga veruju. Stoga, najpre moram da vas pitam: nakon što ste odslušali ove propovedi, ko je Bog koga zamišljate? (Stvoritelj.) Bog je, u vašoj imaginaciji, Stvoritelj. Ima li još nešto? Bog je Gospod svih stvari. Jesu li ove reči prikladne? (Da.) Bog je Onaj koji vlada nad svim stvarima i koji upravlja svim stvarima. On je stvorio sve što postoji, On upravlja svime što postoji, On vlada nad svim što postoji i On opskrbljuje sve što postoji. To je status Božji i Njegov identitet. Za sve stvari i sve što postoji, pravi Božji identitet je Stvoritelj i Suveren svega stvorenog. Takav je identitet koji poseduje Bog i On je jedinstven među svim stvarima. Nijedno Božje stvorenje – kako među ljudima, tako i u duhovnom carstvu – ne može da upotrebi nijedno sredstvo, niti izgovor, da bi se prikazivalo kao Bog ili zamenilo Boga u Njegovom identitetu i statusu, jer među svim stvarima postoji samo Jedan koji poseduje ovaj identitet, silu, autoritet i sposobnost da vlada nad svim što je stvorio: naš Sȃm jedinstveni Bog. On živi i kreće se među svim stvarima; On može da se uzdigne na najviše mesto, iznad svih stvari. On može da bude ponizan tako što će postati čovek, jedan od onih sazdanih od krvi i mesa, što će se naći licem u lice s ljudima i s njima podeliti dobro i zlo, dok, u isto vreme, On zapoveda svime što postoji, odlučuje o sudbini svega postojećeg i o pravcu u kojem se sve kreće. Povrh toga, On usmerava sudbinu čitavog ljudskog roda i upravlja njegovim razvojem. Ovakvog Boga sva živa stvorenja treba da obožavaju, da Mu budu pokorna i da Ga poznaju. Prema tome, ma kojoj grupi ili tipu ljudskog roda da pripadaš, verovati u Boga, slediti Boga, bojati Ga se, prihvatiti Njegovu vladavinu i Njegovo uređenje tvoje sudbine, za svaku osobu i svako živo biće predstavljaju jedini i nužni izbor. U jedinstvenosti Božjoj ljudi vide da su Njegov autoritet, Njegova pravedna narav, Njegova suština i sredstva kojima On opskrbljuje sve stvari, potpuno jedinstveni; ova jedinstvenost određuje pravi identitet Samog Boga, a takođe i Njegov status. Iz tog razloga, ako bi, među svim stvorenjima, ma koje živo stvorenje, bilo da pripada duhovnom carstvu ili ljudskom rodu, poželelo da zauzme Božje mesto, taj bi pokušaj bio osuđen na neuspeh, kao i svaki pokušaj da predstavlja sebe ka Boga. To je činjenica. Kakve zahteve jedan ovakav Stvoritelj i Suveren, koji poseduje identitet, silu i status Boga Samoga, ima prema ljudskom rodu? Ovo treba da bude jasno svima i svi ovo treba dobro da upamte; to je veoma važno i za Boga i za čoveka!

b. Različiti stavovi ljudskog roda prema Bogu

Način na koji se ljudi ponašaju prema Bogu odlučuje o njihovoj sudbini, kao i o načinu na koji će se Bog ponašati prema njima i kako će se prema njima odnositi. U ovom trenutku ću navesti nekoliko primera načina ljudskog ponašanja prema Bogu. Poslušajmo i pogledajmo da li su načini ponašanja i stavovi koje imaju pred Bogom ispravni ili nisu. Hajde da razmotrimo ponašanje sledećih sedam tipova ljudi.

1) Postoji tip osobe čiji je stav prema Bogu naročito apsurdan. Ovi ljudi misle da je Bog kao Bodisatva ili sveto biće iz ljudskog predanja, i da ljudi treba da mu se poklone tri puta kad god se sretnu i da zapale tamjan nakon svakog obroka. Shodno tome, kad god se osećaju izuzetno zahvalno zbog Njegove blagodati i prema Njemu osećaju zahvalnost, često imaju ovu vrstu poriva. Oni toliko žele da Bog u kojeg danas veruju može da, poput svetog bića za kojim žude u svojim srcima, prihvati način na koji se tri puta klanjaju pri susretu i pale tamjan nakon svakog obroka.

2) Neki ljudi vide Boga kao živog Budu koji je u stanju da izbavi sve žive od patnje i spase ih; vide Ga kao živog Budu koji je u stanju da ih odvede iz mora nedaća. Verovanje ovih ljudi u Boga podrazumeva Njegovo obožavanje kao Bude. Iako ne pale tamjan, ne klanjaju se i čelom ne dodiruju pod, niti prinose žrtve, duboko u sebi osećaju da je Bog upravo takav Buda koji od njih traži samo da budu ljubazni i milosrdni, da ne ubijaju nijedno živo stvorenje, da se uzdržavaju od psovanja drugih, da žive životom koji izgleda pošteno i da ne čine nikakva zlodela. Oni veruju da je to sve što On traži od njih; ovo je Bog u njihovim srcima.

3) Neki ljudi obožavaju Boga kao da je On neko veliki ili slavan. Na primer, na koji god način da ova istaknuta osoba voli da govori, kojom god intonacijom da govori, kakve god reči i rečnik da koristi, njen ton, njene pokrete rukom, njena mišljenja i postupke, njeno držanje – oni sve to oponašaju i to su stvari koje u potpunosti moraju da upriliče tokom svog verovanja u Boga.

4) Neki ljudi vide Boga kao monarha, osećaju da je On iznad svega ostalog i da se niko ne usuđuje da Ga uvredi – i da će, ako neko to učini, ta osoba biti kažnjena. Oni obožavaju takvog monarha pošto monarsi zauzimaju određeno mesto u njihovim srcima. Njihove misli, držanje, autoritet i priroda – čak i njihova interesovanja i lični život – sve to postaje nešto što ovi ljudi smatraju da moraju razumeti; te stavke postaju problemi i pitanja oko kojih su zabrinuti. Shodno tome, oni Boga obožavaju kao monarha. Takav oblik verovanja je besmislen.

5) Neki ljudi imaju posebnu veru u postojanje Boga, a ta vera je duboka i nepokolebljiva. Međutim, pošto je njihovo znanje o Bogu tako površno i nemaju mnogo iskustva o Njegovim rečima, obožavaju Ga kao idola. Ovaj idol je Bog u njihovim srcima; nešto čega se, smatraju oni, moraju plašiti i klanjati mu se, i što moraju slediti i oponašati. Boga vide kao idola koga moraju da slede ceo svoj život. Oponašaju ton kojim Bog govori i, spolja, oponašaju one koje Bog voli. Često čine stvari koje izgledaju naivno, čisto i pošteno, pa čak i slede ovog idola kao da im je partner ili pratilac od koga se nikada ne mogu rastati. Takvog je oblika njihovo verovanje.

6) Postoji jedan tip ljudi koji, uprkos tome što su pročitali mnoge Božje reči i čuli mnoge propovedi, duboko u sebi osećaju da je jedino načelo u osnovi njihovog ponašanja prema Bogu u tome da uvek treba da budu snishodljivi i da se ulaguju ili da treba da veličaju Boga i da Ga hvale na način koji je nerealan. Oni smatraju da je Bog takav Bog koji od njih zahteva da se ponašaju na takav način. Štaviše, oni smatraju da bi, ako tako ne postupe, u svakom trenutku mogli da izazovu Njegov bes ili bi mogli da posrnu i ogreše se o Njega, te da će ih, shodno ovom grehu, Bog kazniti. Takav je Bog koga čuvaju u svojim srcima.

7) A tu je i većina ljudi koji u Bogu pronalaze duhovnu hranu. Ovo je stoga što žive u ovom svetu, nemaju mira niti sreće i ni u čemu ne pronalaze utehu. Jednom kada pronađu Boga, nakon što su videli i čuli Njegove reči, u svojim srcima počinju da gaje tajnu radost i ushićenje. To se dešava zato što veruju da su konačno pronašli mesto koje će usrećiti njihove duhove i da su konačno pronašli Boga koji će im dati duhovnu hranu. Nakon što su prihvatili Boga i počeli da Ga slede, postaju srećni, i životi su im ispunjeni. Više se ne ponašaju kao nevernici, koji mesečare kroz život poput životinja, već osećaju da imaju nečemu da se raduju u životu. Stoga, oni misle da ovaj Bog u velikoj meri može zadovoljiti njihove duhovne potrebe i doneti im veliku sreću, kako umnu tako i duhovnu. Postaju nesposobni, a da to ni ne primete, da napuste ovog Boga koji im daje takvu duhovnu hranu i koji donosi sreću njihovim duhovima i svim članovima njihovih porodica. Oni smatraju da vera u Boga ne treba da donese ništa više osim duhovne hrane.

Da li neko od vas poseduje ove razne, prethodno pomenute stavove prema Bogu? (Da.) Ako, u svojoj veri u Boga, neko u srcu gaji bilo koji od tih stavova, može li on zaista da dođe pred Boga? Ako neko ima ijedan od ovih stavova u svom srcu, da li on veruje u Boga? Da li takva osoba veruje u Samog jedinstvenog Boga? (Ne.) Budući da ne veruješ u Samog jedinstvenog Boga, u koga onda veruješ? Ako ono u šta veruješ nije Sâm jedinstveni Bog, onda je moguće da veruješ u idola, u istaknutog čoveka, u Bodisatvu ili da obožavaš Budu koji je u tvom srcu. Štaviše, moguće je da veruješ u običnog čoveka. Ukratko, zato što se odlikuju različitim oblicima vere i stavovima prema Bogu, ljudi u srce smeštaju Boga iz sopstvenih zamisli, Bogu nameću svoju maštu, svoje stavove i uobrazilju postavljaju rame uz rame sa Samim jedinstvenim Bogom, a zatim ih smatraju osveštanim. Šta znači kada ljudi imaju takve neprikladne stavove prema Bogu? To znači da su odbacili Samog pravog Boga i da obožavaju lažnog boga; ukazuje na to da, iako veruju u Boga, oni Njega odbacuju i protive Mu se, te da poriču postojanje pravog Boga. Ako ljudi nastave da se drže takvih oblika verovanja, sa kakvim posledicama će se suočiti? Uz takve oblike verovanja, da li će moći da se približe ispunjenju Božjih zahteva? (Ne, neće.) Naprotiv, zbog svojih predstava i zamišljanja, sve više će se udaljavati od Božjeg puta, jer je pravac za kojim tragaju suprotan onom koji Bog zahteva da slede. Da li ste ikada čuli priču o „odlasku na jug vožnjom kočije prema severu“? Ovo bi upravo mogao biti slučaj odlaska na jug vožnjom kočije prema severu. Kada ljudi veruju u Boga na tako smešan način, što se više trudiš, sve se više udaljavaš od Boga. Pošto stvari tako stoje, opominjem vas sledećim rečima: pre nego što krenete, prvo morate da razlučite idete li uopšte u dobrom pravcu. Ne trošite uludo svoj trud i obavezno se zapitajte: „Da li je Bog u koga verujem Suveren svih stvari? Je li Bog u koga verujem samo neko ko mi daje duhovnu hranu? Je li On naprosto moj idol? Šta ovaj Bog u kojeg verujem traži od mene? Da li Bog odobrava sve što činim? Jesu li svi moji postupci i težnje u skladu sa nastojanjem da spoznam Boga? Da li su u skladu sa Njegovim zahtevima prema meni? Da li je put kojim idem priznat i odobren od Boga? Je li On zadovoljan mojom verom?“ Često bi trebalo da sebi ponavljaš ova pitanja. Ako želiš da tragaš za bogopoznanjem, moraš imati jasnu svest i jasne ciljeve kako bi uspeo da Bogu udovoljiš.

Da li je moguće da bi Bog, zahvaljujući Svojoj toleranciji, makar i nevoljno prihvatio ove neprikladne stavove o kojima sam upravo govorio? Da li bi Bog mogao da pohvali stavove ovih ljudi? (Ne.) Koji su Božji zahtevi prema ljudima i prema onima koji Ga slede? Kakav On stav zahteva od ljudi? Imate li jasnu predstavu o tome? Do sada sam mnogo toga rekao; mnogo sam govorio na temu Samog Boga, kao i o Njegovim delima i o onome što On ima i što jeste. Da li sada znate šta Bog želi da dobije od ljudi? Znaš li šta On želi od tebe? Kaži iskreno. Ako vam još uvek nedostaje znanje proisteklo iz iskustva i praktičnog delovanja, ili je ono i dalje veoma površno, onda možete reći nešto što znate o ovim rečima. Imate li neko okvirno znanje? Šta Bog traži od čoveka? (Tokom ovih nekoliko zborova, Bog je stavio do znanja da zahteva da Ga spoznamo, da spoznamo Njegova dela, da spoznamo da je On izvor života za sva stvorenja i da budemo upoznati sa Njegovim statusom i identitetom.) I, kada Bog traži da Ga ljudi spoznaju, šta je krajnji ishod? (Oni razumeju da je Bog Stvoritelj, a da su ljudi stvorena bića.) Kada ljudi steknu takvo znanje, kakve se promene događaju u njihovom stavu prema Bogu, u njihovom obavljanju dužnosti ili u njihovim životnim dispozicijama? Jeste li ikada razmišljali o tome? Da li bi se moglo reći da, kada spoznaju Boga i razumeju Ga, oni postaju dobri ljudi? (Vera u Boga ne podrazumeva težnju da se bude dobra osoba. Naprotiv, teži se tome da se postane stvoreno biće koje je na visini zadatka i da se bude poštena osoba.) Ima li još nečega? (Nakon što istinski i ispravno spoznamo Boga, u stanju smo da se prema Njemu odnosimo kao prema Bogu; znamo da je Bog uvek Bog, da smo mi stvorena bića, da treba da obožavamo Boga i da treba da ostanemo na svojim mestima.) Vrlo dobro! Da čujemo i ostale. (Boga spoznajemo i na kraju smo u stanju da budemo ljudi koji se zaista pokoravaju Bogu, boje se Boga i klone se zla.) To je tačno!

c. Stav koji Bog zahteva da ljudski rod ima prema Njemu

Bog zapravo nije mnogo zahtevan prema ljudskom rodu – ili barem nije toliko zahtevan koliko to ljudi zamišljaju. Da Bog nije izgovorio nijednu reč i da nije izrazio Svoju narav niti ijedno delo, onda bi vam spoznaja Boga bila izuzetno teška, jer bi ljudi morali da donose zaključke o Njegovim željama i namerama; to bi bilo vrlo teško učiniti. Međutim, u završnoj etapi Svog dela, Bog je izgovorio mnoge reči, obavio veliki posao i pred čoveka postavio mnoge zahteve. Svojim rečima i Svojim zamašnim poslom On je obavestio ljude o tome šta On voli, čega se gnuša i kakvi ljudi treba da budu. Nakon što shvate ove stvari, ljudi u svojim srcima treba da imaju tačnu definiciju Božjih zahteva, jer u Boga ne veruju nejasno, ne veruju više u Boga koji je nejasan, niti u Boga veruju usred nejasnoće ili ništavila. Umesto toga u stanju su da čuju Njegove izjave, da shvate merila Njegovih zahteva i dostignu ih, a Bog koristi jezik ljudskog roda da ljudima kaže sve što treba da znaju i da razumeju. Ako danas ljudi i dalje ne znaju šta je Bog i šta On od njih zahteva; ako ne znaju zašto treba verovati u Boga, niti kako u Njega verovati ili se odnositi prema Njemu – onda u tome postoji problem. Upravo je svako od vas govorio o jednoj određenoj oblasti; svesni ste nekih stvari, bilo da su one konkretne ili uopštene. Međutim, želim da vam kažem tačne, potpune i konkretne zahteve koje Bog ima prema ljudskom rodu. U pitanju je svega nekoliko veoma jednostavnih reči; moguće je da su vam već poznate. Tačni Božji zahtevi prema ljudskom rodu i prema onima koji slede Boga navedeni su u nastavku. Od onih koji Ga slede, On zahteva pet stvari: istinsku veru, odano sledbeništvo, potpunu pokornost, istinsko znanje i iskreni strah.

Kroz ovih pet stvari, Bog zahteva da Ga ljudi više ne osporavaju, niti da Ga slede koristeći svoju maštu ili nejasna i apstraktna gledišta; ne smeju da slede Boga na osnovu nikakvih uobrazilja niti predstava. On zahteva da svako od onih koji Ga slede čini to odano, a ne neodlučno ili bez posvećenosti. Kada Bog pred tebe postavlja bilo kakve zahteve, ispituje te, osuđuje te, orezuje te, ili te dovodi u red i šiba, treba sasvim da Mu se pokoriš. Ne treba da pitaš za uzrok, niti da postavljaš uslove, a još manje treba da govoriš o razlozima. Tvoja pokornost mora biti potpuna. Bogopoznanje je oblast u kojoj ljudi najviše oskudevaju. Oni Bogu često nameću izreke, izjave i reči koje sa Njim nisu povezane, verujući da su te reči najtačnije određenje bogopoznanja. Malo im je poznato da te izreke, koje potiču iz ljudske mašte, njihovog sopstvenog rasuđivanja i njihovog sopstvenog znanja, nemaju baš nikakve veze sa Božjom suštinom. Prema tome, želim da vam kažem da, kada je reč o znanju koje Bog želi da ljudi imaju, On ne traži samo da Ga prepoznaš i da prepoznaš Njegove reči, već i da tvoje znanje o Njemu bude tačno. Čak i ako možeš da kažeš samo jednu rečenicu ili si svestan samo nekog manjeg dela, ovaj maleni deo svesti je tačan, istinit i u skladu sa suštinom Samog Boga. To je stoga što Bog prezire da Ga iko veliča ili hvali na način koji je nerealan ili nepromišljen. I više od toga, On mrzi kada se ljudi odnose prema Njemu kao da je vazduh. On mrzi kada, tokom razgovora na teme o Bogu, ljudi govore ne obazirući se na činjenice, kad govore kako im se prohte i bez ikakvog ustezanja, kad govore onako kako im odgovara; osim toga, On mrzi one koji smatraju da poznaju Boga i razmeću se svojim znanjem o Njemu, razmatrajući teme koje se odnose na Njega bez ikakvih ustezanja ili zadrške. Poslednji od pet prethodno pomenutih zahteva odnosio se na iskreni strah: ovo je Božji krajnji zahtev za sve one koji Ga slede. Kada neko poseduje tačno i istinito znanje o Bogu, on je u stanju da se istinski boji Boga i kloni se zla. Ovaj strah dolazi iz dubine njegovog srca; ovaj strah nastaje dobrovoljno, a ne kao rezultat Božjeg pritiska. Bog ne traži da mu pokloniš bilo kakav fin stav, držanje ili spoljno ponašanje; On, pak, traži da Ga se bojiš i da Ga se užasavaš u dubini svog srca. Takav strah se postiže kao rezultat promene tvoje život-naravi, sticanja znanja o Bogu i razumevanja Božjih dela, shvatanja Božje suštine i tvog priznavanja činjenice da si jedno od Njegovih stvorenih bića. Stoga, to što koristim reč „iskreno“ da bih ovde definisao strah ima za cilj da ljudi shvate da strah treba da potekne iz dubine njihovog srca.

Razmotrite sada tih pet zahteva: da li je iko od vas u stanju da ispuni prva tri? Pod ovim mislim na istinsku veru, odano sledbeništvo i potpunu pokornost. Da li je iko od vas sposoban za ove stvari? Da sam pomenuo svih pet, znam da među vama nesumnjivo ne bi bilo nikoga ko bi za to bio sposoban, pa sam broj zahteva smanjio na tri. Razmislite da li ste postigli ove stvari ili niste. Da li je „istinska vera“ lako dostižna? (Ne, nije.) Nije lako dostižna jer ljudi često osporavaju Boga. A šta je sa „odanim sledbeništvom“? Na šta se odnosi ova reč „odano“? (Da ne bude polovično, već da bude svesrdno.) Da ne bude polovično, već da bude svesrdno. Upravo ste dali tačan odgovor! Prema tome, da li ste u stanju da ispunite ovaj zahtev? Moraćete više da se potrudite, zar ne? U ovom trenutku tek treba da ispunite ovaj zahtev. Šta je sa „potpunom pokornošću“ – da li ste to postigli? (Ne.) Ni to niste postigli. Često ne posedujete pokornost i buntovni ste; često ne slušate, ne želite da se pokorite ili ne želite da čujete. Ovo su tri najosnovnija zahteva koja ljudi ispune nakon što postignu život-ulazak, međutim, vi tek treba da ih ispunite. Dakle, da li u ovom trenutku imate veliki potencijal? Danas, pošto ste Me čuli kako govorim ove reči, osećate li se zabrinuto? (Da.) Ispravno je što se osećate zabrinuto. Ne pokušavajte da izbegnete zabrinutost. I ja se u vaše ime osećam zabrinuto. Neću dodatno govoriti o preostala dva zahteva; nesumnjivo je da niko od vas prisutnih nije u stanju da ih ispuni. Zabrinuti ste. Dakle, jeste li odredili svoje ciljeve? Kojim ciljevima i u kom pravcu treba da težite i da usmerite svoje napore? Imate li cilj? Dozvolite Mi da vam kažem otvoreno: jednom kada ispunite ovih pet zahteva, udovoljićete Bogu. Svaki od njih je pokazatelj, ali i krajnji cilj, sazrevanja čovekovog život-ulaska. Čak i da sam odabrao samo jedan od ovih zahteva da o njemu detaljno govorim i da od vas zahtevam da ga ispunite, to ne bi bilo lako postići; morate da izdržite određeni stepen teškoća i da uložite određeni napor. Kakav mentalitet treba da imate? Trebalo bi da bude isti kao onaj kod pacijenta obolelog od kancera koji iščekuje da ode na operacioni sto. Zašto to kažem? Ako želiš da veruješ u Boga i ako želiš da Boga zadobiješ i da zadobiješ Njegovo odobravanje, u slučaju da ne izdržiš određeni stepen bola i ne uložiš određeni napor, ove stvari nećeš moći da postigneš. Čuo si mnogo propovedi, međutim, to što si ih samo čuo ne znači da su one zaista postale tvoje; moraš da ih usvojiš i pretvoriš u nešto što pripada tebi. Moraš da ih stopiš sa svojim životom i uneseš u svoje postojanje, dopuštajući da ove reči i propovedi rukovode načinom na koji živiš i da donesu egzistencijalnu vrednost i smisao u tvoj život. Kada se to bude dogodilo, to što si čuo ove reči će se isplatiti. Ako reči koje govorim ne donesu nikakav preokret u tvom životu, niti tvom postojanju pridodaju ikakvu vrednost, onda nema svrhe ni da ih slušaš. Razumeli ste ovo, zar ne? Pošto ste to shvatili, od vas zavisi ono što će se dalje događati. Bacite se na posao! U svemu morate biti ozbiljni! Nemojte biti zbrkani, jer vreme leti! Većina među vama već više od decenije veruje u Boga. Osvrnite se na proteklih deset godina: koliko toga ste stekli? I koliko vam je decenija preostalo da proživite u ovom životu? Nemate baš puno vremena. Zaboravi na to da li te Božje delo čeka, da li ti je On ostavio neku priliku ili na to da li će On ponovo obaviti isto delo – ne govori o ovim stvarima. Možeš li da preokreneš tok prethodnih deset godina u svom životu? Sa svakim danom koji prođe i sa svakim korakom koji napraviš, preostaje ti dan manje. Vreme nikoga neće čekati! Sa svojom verom u Boga ćeš biti na dobitku samo ako joj pristupaš kao najvećoj stvari u svom životu, važnijoj čak i od hrane, odeće ili bilo čega drugog. Ako veruješ samo onda kada za to imaš vremena i nisi u stanju da svojoj veri posvetiš svu svoju pažnju, i ako si uvek smeten u svojoj veri, nećeš dobiti ništa. Razumeli ste ovo, zar ne? Za danas ćemo se zaustaviti na ovom mestu. Vidimo se sledeći put!

15. februar 2014. godine