U početku, Bog je počivao. U to vreme nije bilo ljudi, niti ičeg drugog na zemlji, a Bog još nije bio obavio nikakav posao. On je Svoje delo upravljanja započeo tek nakon postanka čovečanstva i nakon što je čovečanstvo bilo iskvareno; od tog trenutka, On više nije počivao, već je počeo da se bavi ljudima. Upravo zbog iskvarenosti čovečanstva, a takođe i zbog arhanđelove izdaje, Bog je izgubio Svoj počinak. Ukoliko Bog ne pobedi Sotonu i ne spase iskvareno čovečanstvo, On više nikad neće moći da uđe u počinak. Kao što čoveku nedostaje počinka, isto važi i za Boga, a kad On bude još jednom otpočinuo, i ljudi će. Živeti u počinku znači život bez rata, bez prljavštine i bez ikakve trajne nepravednosti. To je, drugim rečima, život lišen Sotoninih ometanja (ovde se pod „Sotonom“ podrazumevaju neprijateljske sile) i Sotonine iskvarenosti, kao i sklonosti ka invaziji bilo koje sile suprostavljene Bogu; to je život u kojem sve sledi svoju vrstu i sve može da se klanja Gospodu stvaranja, život u kojem su nebo i zemlja potpuno mirni – to je ono što se podrazumeva pod „spokojnim životom ljudi“. Kad Bog bude počinuo, nepravednost više neće moći da opstane na zemlji, niti će biti ikakvih daljih invazija neprijateljskih sila, a čovečanstvo će zakoračiti u novo carstvo – ono više neće biti čovečanstvo iskvareno od Sotone, već čovečanstvo koje je spaseno nakon što ga je Sotona iskvario. Dan počinka za čovečanstva ujedno će biti i dan Božjeg počinka. Bog je Svoj počinak izgubio zbog nemogućnosti čovečanstva da uđe u počinak, a ne zbog toga što prvobitno nije mogao da počiva. Ulazak u počinak ne znači da se sve zaustavlja ili da sve prestaje da se razvija, niti to znači da Bog prestaje da radi ili da ljudi prestaju da žive. Znak ulaska u počinak biće uništenje Sotone, kad oni zli ljudi koji su se pridružili njegovom zlodelu budu kažnjeni i zbrisani i kad sve, prema Bogu neprijateljski nastrojene sile, prestanu da postoje. Ulazak Boga u počinak znači da On više neće obavljati Svoje delo spasenja čovečanstva. Ulazak čovečanstva u počinak znači da će svi ljudi živeti unutar Božje svetlosti i pod Njegovim blagoslovima, lišeni Sotonine iskvarenosti, te da više neće biti nepravednosti. Ljudi će, pod Božjom brigom, normalno živeti na zemlji. Kada Bog i čovečanstvo zajedno ulaze u počinak, to znači da je čovečanstvo spaseno i da je Sotona uništen, da je Božje delo u ljudima u potpunosti dovršeno. Bog više neće nastavljati da deluje u ljudima, a oni više neće živeti pod Sotoninom vlašću. Bog, kao takav, neće više biti zauzet, a ljudi neće više biti stalno u pokretu; Bog i čovečanstvo će u počinak ući istovremeno. Bog će se vratiti na Svoje prvobitno mesto i svaka će se osoba vratiti na svoje odgovarajuće mesto. To su odredišta u kojima će Bog i ljudi boraviti nakon što celokupno Božje upravljanje bude privedeno kraju. Bog ima Božje odredište, a ljudi imaju ljudsko odredište. Dok bude počivao, Bog će i dalje sve ljude usmeravati u njihovim životima na zemlji, a ljudi će, dok su u Njegovoj svetlosti, obožavati jednog istinitog Boga na nebu. Bog više neće živeti među ljudima, niti će ljudi moći da sa Bogom žive na Njegovom odredištu. Bog i ljudi ne mogu živeti u istom carstvu; umesto toga, svako od njih ima svoj sopstveni način života. Bog je Onaj koji usmerava čitavo čovečanstvo, a celo je čovečanstvo kristalizacija Božjeg upravljanja. Ljudi su ti koji su vođeni i oni nisu od iste supstance kao Bog. „Počivati“ znači vratiti se na svoje prvobitno mesto. Stoga, kada Bog ulazi u počinak, to znači da se vratio na Svoje prvobitno mesto. On više neće živeti na zemlji, niti boraviti među ljudima da bi s njima delio radost i patnju. Kada ljudi ulaze u počinak, to znači da su postali prava stvorena bića; oni će se Bogu klanjati sa zemlje i živeti normalnim ljudskim životom. Ljudi se više neće buniti protiv Boga, niti će mu se opirati, već će se vratiti prvobitnom životu Adama i Eve. Tako će izgledati životi i odredišta Boga i ljudi, nakon što uđu u počinak. Rat između Sotone i Boga neminovno vodi ka Sotoninom porazu. Stoga su Božji ulazak u počinak nakon završetka Njegovog dela upravljanja, te potpuno spasenje ljudskog roda i njegov ulazak u počinak, postali neminovni trendovi. Mesto počinka čovečanstva je na zemlji, dok je Božje mesto počinka na nebu. Dok se u svom počinku budu klanjali Bogu, ljudi će živeti na zemlji, a dok Bog bude u svom počinku vodio preostalo čovečanstvo, On će to činiti sa neba, a ne sa zemlje. Bog će i dalje biti Duh, dok će ljudi i dalje biti telo. Bog i ljudi počivaju na različite načine. Dok Bog bude počivao, On će dolaziti i pojavljivati se među ljudima; dok ljudi budu počivali, Bog će ih voditi u posetu nebesima i dopuštati im da tamo uživaju u životu. Nakon što Bog i čovečanstvo budu ušli u počinak, Sotone više biti neće; svi oni zli ljudi takođe će prestati da postoje. Pre no što Bog i čovečanstvo otpočinu, svi oni zli pojedinci koji su nekad na zemlji progonili Boga, kao i neprijatelji koji su tamo bili buntovni prema Njemu, već će biti uništeni; biće iskorenjeni strašnim nesrećama tokom poslednjih dana. Kada ti zli ljudi jednom budu potpuno uništeni, na zemlji se nikad više neće čuti za Sotonino ometanje. Tek tada će čovečanstvo zadobiti potpuno spasenje, a Božje će delo biti u celosti dovršeno. To su preduslovi za ulazak Boga i čovečanstva u počinak.

Približavanje svršetka svega postojećeg ukazuje na dovršetak Božjeg dela, kao i na kraj razvoja čovečanstva. To znači da će ljudi, takvi kakvim ih je Sotona iskvario, dostići završnu etapu svog razvoja, te da će potomci Adama i Eve dovršiti svoje razmnožavanje. To takođe znači da će takvom čovečanstvu, nakon što ga je Sotona iskvario, biti nemoguće da se dalje razvija. Adam i Eva u početku nisu bili iskvareni, ali Adama i Evu koji su proterani iz Edenskog vrta iskvario je Sotona. Kada Bog i ljudi budu zajedno ušli u počinak, Adam i Eva – koji su proterani iz Edenskog vrta – kao i njihovi potomci, konačno će doći do kraja. Buduće čovečanstvo i dalje će činiti potomci Adama i Eve, ali to više neće biti ljudi koji žive pod Sotoninom vlašću. Umesto toga, oni će biti ljudi koji su spaseni i pročišćeni. To će biti čovečanstvo koje je bilo podvrgnuto sudu i grdnji, čovečanstvo koje je postalo sveto. Ovi ljudi neće nalikovati prvobitnom ljudskom rodu; gotovo se može reći da će to biti jedna sasvim drugačija vrsta čovečanstva u odnosu na to kakvi su Adam i Eva bili na početku. To će biti oni probrani među svim ljudima koje je Sotona iskvario i oni koji su do kraja stajali postojano tokom Božjeg suda i grdnje; biće to poslednja preostala grupa ljudskih bića u iskvarenom čovečanstvu. Samo će ovi ljudi moći da u poslednji počinak uđu zajedno sa Bogom. Oni koji budu u stanju da ostanu postojani tokom Božjeg dela suda i grdnje u poslednjim danima – to jest, tokom završnog dela pročišćenja – biće oni koji će zajedno s Bogom ući u poslednji počinak; svi koji, kao takvi, uđu u počinak biće oslobođeni uticaja Sotone i zadobijeni od Boga, nakon što su bili podvrgnuti Njegovom završnom delu pročišćenja. Ovi ljudi, koje će Bog konačno zadobiti, ući će u poslednji počinak. U suštini, svrha Božjeg dela grdnje i suda sastoji se u pročišćenju ljudskog roda zarad konačnog počinka; u protivnom, niko od ljudi ne bi mogao da bude razvrstan u različite kategorije prema vrsti, niti da uđe u počinak. Ovo je delo jedini put kojim čovečanstvo može ući u počinak. Samo će Božije delo pročišćenja očistiti ljude od njihove nepravednosti, a samo će Njegovo delo grdnje i suda izneti na videlo one buntovne elemente čovečanstva, odvajajući na taj način one koji mogu biti spaseni od onih koji ne mogu, one koji će preostati od onih koji neće. Kad ovo delo bude dovršeno, svi oni kojima bude dozvoljeno da ostanu biće očišćeni i zakoračiće u više stanje ljudskosti, gde će uživati u neuporedivo lepšem drugom ljudskom životu na zemlji; drugim rečima, oni će započeti svoj ljudski dan počinka i koegzistiraće sa Bogom. Nakon što oni kojima nije dozvoljeno da ostanu budu podvrgnuti grdnji i sudu, njihova prava priroda biće u potpunosti razotkrivena, nakon čega će svi biti uništeni i više im, kao ni Sotoni, neće biti dozvoljen opstanak na zemlji. Čovečanstvu budućnosti više neće pripadati niko od ove vrste ljudi; takvi ljudi nisu prikladni za ulazak u zemlju konačnog počinka, niti su prikladni da se pridruže danu počinka koji će Bog i čovečanstvo zajednički deliti, jer oni su na meti kazne i oni su zli, nepravedni ljudi. Oni su jednom bili iskupljeni, a takođe su bili podvrgnuti sudu i grdnji; uz to, oni su nekada službovali Bogu. Međutim, kad nastupi poslednji dan, oni će ipak biti eliminisani i uništeni zbog svog zla, zbog svog buntovništva i zbog nemogućnosti da budu iskupljeni; oni u budućem svetu nikad više neće nastati, niti će ikada više živeti među ljudima budućnosti. Bilo da su duhovi mrtvih ili ljudi koji još uvek žive u telu, svi zlikovci i svi oni koji nisu spaseni biće uništeni čim onaj sveti deo čovečanstva bude ušao u počinak. Što se tiče ovih zlih duhova i zlih ljudi, kao i duhova pravednika i onih koji čine pravedna dela, ma kojem dobu da pripadaju, svi koji su zli biće na kraju uništeni, a svi koji su pravedni će preživeti. O tome da li će neki čovek ili duh primiti spasenje, ne odlučuje se u potpunosti na osnovu dela poslednjeg doba, već prema tome da li su se opirali Bogu i pobunili se protiv Njega, ili nisu. Ljudi koji su u prethodnoj eri činili zlo i nisu mogli da steknu spasenje nesumnjivo će biti na meti kazne, a oni koji u sadašnjoj eri čine zlo i koji ne mogu biti spaseni takođe će zasigurno biti na meti kazne. Ljudi bivaju razvrstani na osnovu dobra i zla, a ne prema epohama u kojima žive. Nakon što budu na taj način razvrstani, oni neće odmah biti kažnjeni ili nagrađeni; već će Bog Svoje delo kažnjavanja zla i nagrađivanja dobra obaviti tek pošto dovrši Svoje delo osvajanja u poslednjim danima. On, zapravo, ljude odvaja na dobre i zle još od trenutka kad je započeo da obavlja Svoje delo spasavanja čovečanstva. Radi se samo o tome da će On pravedne nagraditi, a zle kazniti tek nakon što Njegovo delo bude privedeno kraju; On ih neće razdvojiti po kategorijama i odmah zatim pristupiti kažnjavanju zla i nagrađivanju dobra nakon završetka Svog dela. Umesto toga, On će ovaj zadatak obaviti tek kad Njegovo delo bude u potpunosti dovršeno. Celokupna svrha konačnog Božjeg dela kažnjavanja zla i nagrađivanja dobra sastoji se u temeljnom pročišćenju svih ljudi kako bi On zatim mogao da odvede potpuno sveto čovečanstvo u večni počinak. Ova etapa Njegovog dela je od presudnog značaja; to je završna etapa celokupnog Njegovog dela upravljanja. Da Bog nije uništio zle ljude, već da im je dozvolio da ostanu, onda nijedan čovek još uvek ne bi mogao da uđe u počinak, a Bog ne bi mogao da celo čovečanstvo odvede u bolje carstvo. Takvo delo ne bi bilo potpuno. Kada Njegovo delo bude dovršeno, celo čovečanstvo će biti potpuno sveto; samo na taj način će Bog moći mirno da živi u počinku.

Danas ljudi još uvek nisu u stanju da se oslobode telesnih stvari; oni ne mogu da odustanu od telesnih uživanja, sveta, novca, ni od svoje iskvarene naravi. Većina ljudi se u svoje potrage upušta na površan način. Ovi ljudi, zapravo, uopšte ne gaje Boga u svom srcu; što je još gore, oni se Boga ne boje. Budući da u svom srcu nemaju Boga, oni ne mogu ni da sagledaju sve što Bog čini, a kamoli da poveruju rečima koje On izgovara. Takvi ljudi imaju previše telesnog u sebi; isuviše su duboko iskvareni i lišeni svake istine. Štaviše, oni ne veruju da se Bog može ovaplotiti. Svako ko ne veruje u ovaploćenog Boga – to jest, svako ko ne veruje u vidljivog Boga, niti u Njegove reči i delo, već se, umesto toga, klanja nevidljivom Bogu na nebu – taj je osoba koja u svom srcu nema Boga. Takvi su ljudi buntovni i opiru se Bogu. Njima nedostaje ljudskost i razum, o istini da i ne govorimo. Povrh toga, iako ovi ljudi još manje veruju u vidljivog i opipljivog Boga, oni nevidljivog i neopipljivog Boga, uprkos tome, smatraju najverodostojnijim i najradosnijim. Ono što oni traže nije stvarna istina, niti prava suština života; još manje su to Božje namere. Umesto toga, oni traže uzbuđenje. To u šta oni veruju i za čim tragaju, bez sumnje je sve ono što im u najvećoj meri omogućava da ostvare sopstvene želje. Oni u Boga veruju samo zato da bi zadovoljili sopstvene želje, a ne da bi tražili istinu. Zar takvi ljudi nisu zlotvori? Do krajnjih granica su samouvereni i uopšte ne veruju da će Bog na nebu uništiti takve „dobre ljude“ kao što su oni. Umesto toga, oni veruju da će im Bog dozvoliti da ostanu i da će ih, uz to, bogato nagraditi, zato što su mnogo toga učinili za Boga i pokazali značajnu „lojalnost“ prema Njemu. Kad bi oni čak i krenuli u potragu za vidljivim Bogom, oni bi se odmah, čim bi se njihove želje izjalovile, ponovo okrenuli protiv Boga ili bi ih spopao bes. Oni time pokazuju da su nalik podlim štencima koji uvek nastoje da udovolje samo sopstvenim željama; oni nisu pošteni ljudi koji tragaju za istinom. To su takozvani zli ljudi koji slede Hrista. Oni koji ne traže istinu nikako ne mogu ni da poveruju u istinu i utoliko su manje sposobni da sagledaju budući ishod čovečanstva, jer ne veruju ni u jednu reč ili delo vidljivog Boga – uključujući i njihovu nesposobnost da poveruju u buduće odredište čovečanstva. Stoga oni, čak i ako slede vidljivog Boga, ipak čine zlo i uopšte ne traže istinu, niti u praksi sprovode istinu koju Ja zahtevam. Oni koji ne veruju da će biti uništeni jesu oni koji će, upravo obrnuto, zaista biti uništeni. Svi oni za sebe misle da su jako pametni i da su upravo oni ti koji praktikuju istinu. Oni svoje zlo ponašanje smatraju istinom i zato ga neguju. Takvi zli ljudi veoma su samouvereni; oni istinu smatraju doktrinom, a svoja zlodela istinom, ali na kraju, mogu požnjeti samo ono što su posejali. Što su ljudi samouvereniji i oholiji, to su manje sposobni da dopru do istine; što ljudi više veruju u Boga na nebu, to se oni više opiru Bogu. To su ljudi koji će biti kažnjeni. Pre nego što čovečanstvo uđe u počinak, da li će svaka osoba, ma kojoj vrsti da pripada, biti kažnjena ili nagrađena biće odlučeno na osnovu toga da li je ta osoba tražila istinu, da li poznaje Boga i da li može da se pokori vidljivom Bogu. Oni koji su službovali vidljivom Bogu, ali Ga pri tom ne poznaju, niti Mu se potčinjavaju, lišeni su istine. Takvi ljudi su zlotvori, a zlotvori će nesumnjivo biti izloženi kazni; štaviše, oni će biti kažnjeni u skladu sa svojim zlim ponašanjem. Bog je tu da bi ljudi verovali u Njega, a takođe je i dostojan njihove pokornosti. Oni koji veruju jedino u nejasnog i nevidljivog Boga jesu ljudi koji ne veruju u Boga i koji nisu u stanju da se Bogu potčine. Ako ovi ljudi ne budu uspeli da u vidljivog Boga poveruju sve do okončanja Njegovog dela osvajanja, te ako se i dalje budu bunili protiv Boga i opirali Bogu koji je vidljiv u telu, svi će ovi „štovaoci nejasnog“ bez sumnje biti podvrgnuti uništenju. Isto važi i za neke među vama – svako ko na rečima priznaje ovaploćenog Boga, ali nije u stanju da na delu sprovodi istinu potčinjavanja ovaploćenom Bogu, na kraju će biti eliminisan i uništen. Nadalje, svako ko na rečima priznaje vidljivog Boga, ko jede i pije istinu koju On izražava, dok istovremeno traži nejasnog i nevidljivog Boga, zasigurno će biti podvrgnut uništenju. Niko od ovih ljudi neće moći da ostane do vremena počinka koje će nastupiti nakon okončanja Božjeg dela, niti će ijedan njima sličan pojedinac moći da ostane u tom vremenu počinka. Demonski nastrojeni ljudi su oni koji ne praktikuju istinu; njihova suština se ogleda u otporu i buntovništvu prema Bogu i oni uopšte ni ne nameravaju da Mu se potčine. Svi će takvi ljudi biti uništeni. Da li ti poseduješ istinu ili se opireš Bogu zavisi od tvoje suštine, a ne od tvog izgleda, niti od toga šta u nekom trenutku govoriš ili kako se ponekad možda ponašaš. Da li će neka osoba biti uništena ili ne, određeno je njenom suštinom; o tome se odlučuje na osnovu suštine koju ona otkriva svojim ponašanjem i svojim traganjem za istinom. Od ljudi koji su međusobno slični, po tome što rade i po količini posla koji obavljaju, oni čija je ljudska suština dobra i koji poseduju istinu dobiće dozvolu da ostanu, dok će oni čija je ljudska suština zla i koji se bune protiv vidljivog Boga biti predmet uništenja. Celokupno Božje delo i reči koje se odnose na odredište čovečanstva sa ljudima će se baviti na odgovarajući način, u skladu sa suštinom svakog pojedinca; to će se obaviti bez i najmanjeg problema i neće biti napravljena nijedna greška. Ljudska osećanja ili značenja bivaju umešana jedino onda kad posao obavljaju ljudi. Delo koje Bog obavlja je najprikladnije; On apsolutno nikada ne iznosi lažne tvrdnje ni protiv jednog stvorenog bića. U ovom trenutku ima mnogo onih koji nisu u stanju da sagledaju buduće odredište čovečanstva i koji ne veruju rečima koje Ja izgovaram. Svi oni koji ne veruju, kao i oni koji ne praktikuju istinu, zapravo su demoni!

Danas, oni koji traže i oni koji ne traže su dve potpuno drugačije vrste ljudi, čija su odredišta takođe veoma različita. Oni koji tragaju za spoznajom istine i koji praktikuju istinu jesu oni kojima će Bog doneti spasenje. Oni koji ne poznaju istiniti put jesu demoni i neprijatelji; oni su potomci arhanđela i biće podvrgnuti uništenju. Čak i oni koji pobožno veruju u nejasnog Boga – nisu li oni takođe demoni? Ljudi koji poseduju savest, ali ne prihvataju istiniti put, jesu demoni; njihova se suština opire Bogu. Oni koji ne prihvataju istiniti put jesu oni koji se opiru Bogu, te će takvi ljudi, čak i ako trpe mnoge nedaće, ipak biti uništeni. Svi oni koji ne žele da se odreknu sveta, koji ne mogu da podnesu rastanak od svojih roditelja i koji ne mogu da se liše svojih telesnih naslada, buntovni su prema Bogu i svi će biti podvrgnuti uništenju. Svako ko ne veruje u ovaploćenog Boga je demon i, povrh toga, biće uništen. Oni koji veruju, ali ne praktikuju istinu, oni koji ne veruju u ovaploćenog Boga, kao i oni koji uopšte ne veruju da Bog postoji, takođe će biti predmet uništenja. Svi oni kojima će biti dozvoljeno da ostanu jesu ljudi koji su prošli kroz patnju oplemenjivanja i stoički je podneli; to su ljudi koji su zaista istrpeli kušnje. Svako ko ne priznaje Boga je neprijatelj; drugim rečima, svako ko ne priznaje ovaploćenog Boga – bez obzira da li se nalazi unutar ili izvan ovog toka – antihrist je! Ko je Sotona, ko su demoni i ko su Božji neprijatelji, ako ne otporaši koji u Boga ne veruju? Nisu li to oni koji su buntovni prema Bogu? Nisu li to oni koji tvrde da poseduju veru, ali kojima nedostaje istina? Zar to nisu oni koji samo traže da bi dobili blagoslove, ali pritom nisu u stanju da svedoče za Boga? Ti se i danas družiš s tim demonima i ophodiš se prema njima savesno i s ljubavlju, ali zar ti na taj način ne ispoljavaš dobre namere prema Sotoni? Nisi li ti u savezu s demonima? Ako su ljudi stigli dovde, a još uvek nisu u stanju da razlikuju dobro od zla, već i dalje samo slepo šire ljubav i milosrđe, bez ikakve želje da traže Božje namere ili da na bilo koji način Božje namere uzmu kao svoje, njihov će svršetak biti utoliko bedniji. Svako ko ne veruje u ovaploćenog Boga, neprijatelj je Božji. Ako možeš da svoju savest i ljubav nudiš neprijatelju, zar ti ne nedostaje osećaj za pravdu? Ako si usklađen s onima koje mrzim i sa kojima se ne slažem, i pri tom još gajiš ljubav ili lična osećanja prema njima, zar ti onda nisi buntovan? Zar se ti onda ne opireš Bogu namerno? Da li takva osoba poseduje istinu? Ako ljudi svoju savest nude neprijateljima, ljubav demonima, a svoje milosrđe Sotoni, zar oni time namerno ne ometaju Božje delo? Oni koji veruju samo u Isusa i ne veruju u ovaploćenog Boga tokom poslednjih dana, kao i oni koji na rečima veruju u ovaploćenog Boga ali čine zlo, svi su oni antihristi, da i ne govorimo o onima koji ni u Boga ne veruju. Svi će ovi ljudi biti predmet uništenja. Standard po kojem ljudi sude o drugima zasniva se na njihovom ponašanju; oni koji se dobro ponašaju su pravedni, dok su oni čije je ponašanje gnusno, zli. Standard po kojem Bog sudi ljudima zasniva se na tome da li se njihova suština potčinjava Njemu ili ne; onaj ko se Bogu potčinjava je pravedan, dok je onaj ko to ne čini neprijatelj i zao čovek, bez obzira na to da li se ta osoba ponaša dobro ili loše i bez obzira na to da li je ono što ona govori tačno ili netačno. Neki ljudi žele da svoja dobra dela iskoriste radi sticanja dobrog odredišta u budućnosti, dok drugi žele da dobro odredište steknu uz pomoć lepih reči. Svi pogrešno veruju da Bog ishode ljudi određuje nakon što neko vreme posmatra njihovo ponašanje ili sluša šta govore; stoga mnogi žele da to iskoriste kako bi Boga na prevaru naveli da im pruži trenutnu uslugu. U budućnosti će svi ljudi koji će opstati u stanju počinka ujedno biti oni koji su izdržali dan stradanja i koji su svedočili za Boga; sve će to biti ljudi koji su ispunili svoje dužnosti i koji su se svesno potčinili Bogu. Onima koji samo žele da iskoriste priliku da služe, s namerom da izbegnu praktikovanje istine, neće biti dozvoljeno da ostanu. Bog ima odgovarajuće standarde za uređenje ishoda svakog pojedinca; On ove odluke ne donosi prosto prema nečijim rečima i nečijem ponašanju, niti ih donosi na osnovu toga šta neko čini tokom određenog vremenskog perioda. On neće biti nimalo popustljiv u pogledu nečijeg zlog ponašanja zbog toga što Mu je ta osoba prethodno služila, niti će On neku osobu poštedeti smrti zbog nekog perioda vremena koje je provela dajući se za Njega. Niko ne može izbeći odmazdi za svoja zlodela i niko ne može da svoje zlo ponašanje prikrije i da time izbegne muke uništenja. Ako ljudi zaista mogu da ispune svoju dužnost, to znači da su oni za sva vremena verni Bogu i da ne traže nagradu za to, bez obzira na to da li primaju blagoslove ili trpe nedaće. Ako su ljudi Bogu verni dok vide blagoslove, ali zato gube svoju vernost čim ne vide nikakve blagoslove i ako oni, na kraju, još uvek nisu u stanju da svedoče za Boga, niti da ispune dužnosti na koje su se obavezali, oni će onda ipak biti podvrgnuti uništenju, uprkos tome što su nekada ranije verno službovali za Boga. Ukratko, zli ljudi ne mogu opstajati kroz večnost, niti mogu da uđu u počinak; samo su pravednici gospodari počinka. Kad čovečanstvo stupi na pravi put, ljudi će živeti normalnim ljudskim životom. Svi će obavljati svoje dužnosti i svi će Bogu biti apsolutno verni. U potpunosti će odbaciti svoje buntovništvo i svoju iskvarenu narav, živeće za Boga i zbog Boga, lišeni buntovništva i otpora. Svi će oni moći da se potpuno potčine Bogu. Biće to život Božji i ljudski; to će biti život carstva i biće život počinka.

Oni koji svoju krajnje neverničku decu i rođake na silu dovlače u crkvu, krajnje su sebični i samo se prikazuju kao ljubazni. Ti su ljudi usredsređeni samo na to da vole, bez obzira da li veruju ili ne i bez obzira da li je to Božja namera. Neki svoje žene dovode pred Boga ili pred Njega dovlače svoje roditelje i, bez obzira da li se Sveti Duh s tim slaže ili ne i da li Sveti Duh deluje u njima, oni i dalje slepo „usvajaju nadarene ljude“ zarad Boga. Kakvu je korist uopšte moguće ostvariti pokazivanjem ljubaznosti prema ovim nevernicima? Čak i ako se oni, u kojima nema Svetog Duha, jako trude da slede Boga, oni ipak ne mogu biti spaseni, kao što bi neko mogao da pomisli. Oni koji mogu da prime spasenje zapravo se ne mogu tako lako zadobiti. Ljudi koji nisu podvrgnuti delu i kušnjama Svetog Duha i koji nisu usavršeni od strane ovaploćenog Boga, sasvim su nesposobni da budu upotpunjeni. Stoga su ti ljudi, od trenutka kad nominalno počnu da slede Boga, lišeni prisustva Svetog Duha. Imajući u vidu njihove uslove i njihovo stvarno stanje, oni jednostavno ne mogu da budu upotpunjeni. Pošto je već tako, Sveti Duh odlučuje da ne troši mnogo energije na njih i ne pruža im nikakvo prosvetljenje, niti ih na bilo koji način usmerava; On im samo dozvoljava da Ga slede i na kraju će im otkriti njihove ishode – to je dovoljno. Ljudski zanos i namere potiču od Sotone, te se stoga pomoću njih ni na koji način ne može dovršiti delo Svetog Duha. Ma kakvi bili, ljudi u sebi moraju imati delo Svetog Duha. Mogu li ljudi da upotpunjuju druge ljude? Zašto muž voli svoju ženu? Zašto žena voli svog muža? Zašto su deca odana svojim roditeljima? Zašto roditelji razmaze svoju decu? Kakve namere ljudi zapravo gaje u sebi? Nije li njihova namera da ispune sopstvene planove i svoje sebične želje? Da li oni zaista žele da deluju u korist Božjeg plana upravljanja? Da li oni zaista postupaju zarad dobrobiti Božjeg dela? Nameravaju li da ispune dužnosti stvorenog bića? Oni koji, od trenutka kad su počeli da veruju u Boga, nisu u stanju da ostvare prisustvo Svetog Duha, nikada neće moći da zadobiju delo Svetog Duha; ti su ljudi definitivno predviđeni za uništenje. Ma koliko da te ljude neko voli, ta ljubav ne može da zameni delo Svetog Duha. Ljudski zanos i ljubav predstavljaju ljudske namere, ali ne mogu predstavljati Božje namere, niti mogu biti zamena za Božje delo. Čak i ako neko najvećom mogućom ljubavlju i milosrđem obasipa te ljude, koji nominalno veruju u Boga i pretvaraju se da Ga slede, pri tom ne znajući šta zapravo znači verovati u Boga, oni ipak neće steći Božju naklonost, niti će zadobiti delo Svetog Duha. Ljudi koji iskreno slede Boga, čak i ako su lošeg kova i nesposobni da shvate mnoge istine, s vremena na vreme ipak mogu da zadobiju delo Svetog Duha; oni, međutim, koji su prilično dobrog kova, ali ne veruju iskreno, jednostavno ne mogu da zadobiju prisustvo Svetog Duha. Ne postoji apsolutno nikakva mogućnost da takvi ljudi budu spaseni. Čak i ako čitaju Božje reči ili povremeno slušaju propovedi, čak i ako Bogu pevaju hvalospeve, oni na kraju ipak neće moći da opstanu do vremena počinka. To da li ljudi iskreno traže ne određuje se po tome kako drugi sude o njima, niti po tome kako ljudi iz njihovog okruženja gledaju na njih, već po tome da li Sveti Duh radi na njima i da li su stekli prisustvo Svetog Duha. To, nadalje, zavisi od toga da li se njihova narav menja i da li su stekli bilo kakva znanja o Bogu, nakon što su određeno vreme bili podvrgnuti delu Svetog Duha. Ako Sveti Duh deluje na neku osobu, njena će se narav postepeno menjati, a njen stav u pogledu vere u Boga postepeno će se pročišćavati. Dokle god se ljudi menjaju, ma koliko dugo da su sledili Boga, to znači da Duh Sveti deluje na njih. Ako se nisu promenili, to znači da na njih ne deluje Sveti Duh. Čak i ako s vremena na vreme obave poneku uslugu, ono što ih na to nagoni samo je želja za primanjem blagoslova. Služenje koje se vrši samo povremeno ne može da zameni iskustvo stečeno promenom naravi. Na kraju će oni ipak biti uništeni, jer u carstvu neće biti potrebe za služiteljiima, niti će onima koji su usavršeni i koji su verni Bogu biti potrebna bilo kakva usluga od onih čija se narav nije promenila. One u prošlosti izgovorene reči: „Kada neko veruje u Gospoda, sreća se smeši celoj njegovoj porodici“, bile su prikladne za Doba blagodati, ali nemaju nikakve veze s odredištem čovečanstva. One su bile prikladne samo za etapu koja je obavljena tokom Doba blagodati. Konotacija tih reči bila je usmerena na mir i materijalne blagoslove u kojima su ljudi uživali; one nisu značile da će cela porodica onoga ko veruje u Gospoda biti spasena, niti da će, kad neko primi blagoslove, njegova cela porodica takođe moći da bude dovedena u počinak. Da li neko prima blagoslove ili trpi nesreću određuje se prema njegovoj suštini, a ne prema nekakvoj zajedničkoj suštini koju ta osoba možda deli s drugima. Za takve izreke i pravila, u carstvu, jednostavno nema mesta. Ako neka osoba na kraju i bude u stanju da opstane, to će biti zato što je ispunila Božje zahteve, a ako ona na kraju ne bude mogla da ostane do vremena počinka, to će biti zato što je bila buntovna prema Bogu i što nije udovoljila Božjim zahtevima. Svakome sleduje prikladno odredište. O tim se odredištima odlučuje na osnovu suštine svakog pojedinca i one nemaju baš nikakve veze s drugim ljudima. Zlo ponašanje deteta ne može se preneti na njegove roditelje, niti se dečja pravednost može podeliti sa roditeljima. Zlo ponašanje roditelja ne može se prenositi na decu, niti se pravednost roditelja može deliti sa decom. Svako nosi svoje grehe i svako uživa u svojim blagoslovima. Niko ne može da zameni neku drugu osobu; u tome se ogleda pravednost. Sa stanovišta čoveka, ako roditelji primaju blagoslove, onda bi to i njihovoj deci trebalo da bude omogućeno, a ako deca učine neko zlo, onda bi njihovi roditelji zbog toga morali da ispaštaju. Tako ljudi na to gledaju i na taj način oni rade; to, međutim, nije i Božja perspektiva. Svačiji se ishod određuje prema njegovoj suštini, koja pak proizilazi iz njegovog ponašanja, i taj se ishod uvek određuje na njemu primeren način. Niko ne može da ponese tuđe grehe; povrh toga, niko ne može da bude kažnjen umesto nekog drugog. Ovo je apsolutna istina. To što je neki roditelj brižan prema svom detetu, ne znači da on može da čini pravedna dela umesto svog deteta; isto tako, dužna naklonost deteta prema roditeljima ne podrazumeva da ono može da čini pravedna dela umesto svojih roditelja. To je ono što se zaista misli kada se kaže: „Tada će dvojica biti na njivi; jedan će biti uzet, a drugi ostavljen. I dve će mleti žito na žrvnju; jedna će biti uzeta, a druga ostavljena.“ Svoju rđavu decu ljudi ne mogu odvesti u počinak samo na osnovu svoje ogromne ljubavi prema njima, niti iko može da svoju ženu (ili muža) odvede u počinak na osnovu sopstvenog pravednog ponašanja. Ovo je upravna odredba i niko od nje ne može biti izuzet. Na kraju krajeva, pravednici su pravednici, a zlotvori su zlotvori. Pravednicima će na kraju biti dozvoljeno da opstanu, dok će zlotvori biti uništeni. Sveti ljudi su sveti; oni nisu prljavi. Prljavi su ljudi prljavi, i nijedan njihov deo nije svet. Svi oni koji će biti uništeni zli su ljudi, a svi koji će opstati su pravedni – čak i ako deca zlih ljudi čine pravedna dela, i čak i ako roditelji pravednika čine zlodela. Između verujućeg muža i neverničke žene ne postoji nikakva povezanost, kao što ni verujuća deca i nevernički roditelji nisu međusobno povezani; ove dve vrste ljudi međusobno su potpuno neusklađene. Neko će pre ulaska u počinak imati fizičke rođake, ali, kad jednom uđe u počinak, on više neće imati fizičke rođake vredne pomena. Oni koji vrše svoju dužnost neprijatelji su onih koji to ne čine; oni koji ljube Boga i oni koji Ga mrze suprotstavljeni su jedni drugima. Oni koji će ući u počinak i oni koji će biti uništeni, dve su, međusobno nespojive vrste stvorenih bića. Stvorena bića koja ispunjavaju svoju dužnost moći će da opstanu, dok će ona koja svoju dužnost ne ispunjavaju biti predmet uništenja; štaviše, ovo će važiti kroz čitavu večnost. Da li svog muža voliš zato da bi ispunila svoju dužnost stvorenog bića? Voliš li svoju ženu zato da bi ispunio svoju dužnost stvorenog bića? Jesi li prema svojim neverničkim roditeljima savestan zato da bi ispunio svoju dužnost stvorenog bića? Da li je ljudsko shvatanje vere u Boga ispravno ili pogrešno? Zašto veruješ u Boga? Šta time želiš da dobiješ? Kako ti voliš Boga? Oni koji ne mogu da ispune svoju dužnost stvorenog bića i koji ne mogu tome totalno da se posvete, postaće predmet uništenja. Među ljudima danas postoje fizički odnosi, kao i krvne veze, ali će u budućnosti sve te veze biti razbijene u paramparčad. Vernici i nevernici su međusobno nespojivi; umesto toga, oni su jedni drugima suprotstavljeni. Oni koji počivaju verovaće da postoji Bog i potčinjavaće se Bogu, dok će svi oni koji su prema Bogu buntovni biti uništeni. Porodice više neće postojati na zemlji; kako bi onda moglo da bude veza među roditeljima, decom ili supružnicima? Sama nespojivost vere i nevere potpuno će preseći takve fizičke odnose!

Među ljudima prvobitno nije bilo porodica; postojali su samo muškarac i žena – dve različite vrste ljudskih bića. Nije bilo ni država, a kamoli porodica; međutim, kao posledica iskvarenosti čovečanstva, svakojaki ljudi su se okupljali u pojedinačne klanove, koji su kasnije prerasli u države i etničke grupe. Te države i etničke grupe bile su sačinjene od malih pojedinačnih porodica, te su, na taj način, svakovrsni ljudi razdeljeni na razne rase, prema različitim jezicima i granicama. U stvari, ma koliko rasa da postoji na svetu, čovečanstvo ima samo jednog pretka. U početku su postojale samo dve vrste ljudi i to su bili muškarci i žene. Međutim, usled odvijanja Božjeg dela, kretanja istorije i geografskih promena, ove dve vrste ljudi su se, u različitom stepenu, razvile u više vrsta ljudi. U osnovi, bez obzira na to od koliko je rasa čovečanstvo sačinjeno, celo čovečanstvo je i dalje Božja tvorevina. Ma kojoj rasi da pripadaju, svi ljudi su Njegova stvorena bića; svi su oni potomci Adama i Eve. Iako nisu stvoreni Božjim rukama, oni su potomci Adama i Eve, koje je Bog lično stvorio. Ma kojoj vrsti bića da pripadaju, svi ljudi su Njegova stvorenja; pošto pripadaju ljudskom rodu koji je stvorio Bog, njihovo odredište je ono koje čovečanstvo treba da ima, a podeljeni su prema pravilima pomoću kojih se ljudi organizuju. Drugim rečima, svi zlotvori i svi oni koji čine pravedna dela su, na kraju krajeva, stvorena bića. Stvorena bića koja čine zlo će na kraju biti uništena, dok će stvorena bića koja čine pravedna dela opstati. Ovo je najprikladnije uređenje za ove dve vrste stvorenih bića. Zlotvori zbog svog buntovništva ne mogu poreći da ih je, iako su Božja stvorena bića, Sotona ugrabio, te da stoga ne mogu biti spaseni. Na osnovu činjenice da će opstati, stvorenja koja se pravedno ponašaju ne mogu poreći da su stvorena od Boga, ali da su ipak primila spasenje nakon što ih je Sotona iskvario. Zlotvori su stvorena bića koja su buntovna prema Bogu; to su stvorena bića koja ne mogu biti spasena i koja je Sotona već u potpunosti zarobio. Ljudi koji čine zlo takođe su ljudi; to su ljudi koji su do krajnosti iskvareni i koji ne mogu biti spaseni. Baš kao što i oni pripadaju stvorenim bićima, ljudi pravednog ponašanja takođe su iskvareni, ali to su ljudi koji su voljni da se oslobode svoje iskvarene naravi i koji su postali sposobni da se potčine Bogu. Ljudi pravednog ponašanja ne kipe od pravednosti; umesto toga, primili su spasenje i oslobodili se svoje iskvarene naravi; oni mogu da se potčine Bogu. Oni će na kraju čvrsto stajati, iako to ne znači da ih Sotona nikada nije iskvario. Po završetku Božjeg dela, među svim stvorenim bićima biće onih koji će biti uništeni i onih koji će opstati. To je neumitni trend Njegovog dela upravljanja; to niko ne može da porekne. Zlotvorima neće biti dozvoljeno da opstanu; oni koji se potčine Bogu i slede Ga do kraja sigurno će opstati. Pošto je ovo delo upravljanja čovečanstvom, biće onih koji će ostati i onih koji će biti eliminisani. To su različiti ishodi za različite tipove ljudi i to su najprikladnija uređenja za stvorena bića. Konačan Božji plan za čovečanstvo jeste da ga podeli cepanjem porodica, slamanjem etničkih grupa i brisanjem granica među nacijama, čime će nastati uređenje bez porodica i državnih granica, jer ljudi, na kraju krajeva, potiču od jednog pretka i Božja su stvorena bića. Ukratko, sva stvorena bića koja čine zlo biće uništena, dok će stvorena bića koja se pokoravaju Bogu opstati. Na taj način, u nastupajućem vremenu počinka neće više biti porodica ni država, a naročito neće biti etničkih grupa; ova vrsta čovečanstva biće najsvetija vrsta čovečanstva. Prvobitno su Adam i Eva stvoreni zato da bi čovečanstvo moglo da brine o svemu na zemlji; ljudi su prvobitno bili gospodari svih stvari. Prilikom stvaranja ljudskih bića, Jahveova namera bila je da im dozvoli da egzistiraju na zemlji i da se brinu za sve na njoj, jer čovečanstvo u početku nije bilo iskvareno, niti je bilo u stanju da čini zlo. Međutim, nakon što su postali iskvareni, ljudi više nisu bili čuvari svih stvari. Svrha Božjeg spasenja jeste da obnovi ovu funkciju čovečanstva, da obnovi čovekov prvobitni razum i njegovu prvobitnu pokornost; čovečanstvo u počinku odražavaće upravo onaj rezultat za koji se Bog nada da će ga Svojim delom spasenja ostvariti. Mada to više neće biti život kakav je bio u Edenskom vrtu, njegova suština biće ista; čovečanstvo samo više neće posedovati svoju raniju neiskvarenost, već će to biti čovečanstvo koje je bilo iskvareno i zatim primilo spasenje. Ovi ljudi, koji su primili spasenje, ući će na kraju (to jest, nakon što Božje delo bude obavljeno) u počinak. Isto tako, ishodi onih koji će biti kažnjeni takođe će se potpuno razotkriti na kraju, a oni će biti uništeni tek nakon što se Božje delo dovrši. Drugim rečima, po završetku Njegovog dela biće razotkriveni svi zlotvori, kao i svi koji su spaseni, jer će se delo razotkrivanja ljudi svih vrsta (bilo da su zlotvori ili pripadaju onima koji su spaseni) obaviti nad svima istovremeno. Zlotvori će biti eliminisani, a istovremeno će biti razotkriveni oni kojima je dozvoljeno da ostanu. Dakle, ishodi svih tipova ljudi biće razotkriveni u isto vreme. Grupi ljudi kojima je podario spasenje Bog neće dozvoliti ulazak u počinak, pre nego što zlotvore odvoji na stranu da bi im, malo po malo, sudio i kažnjavao ih; to ne bi bilo u skladu sa činjenicama. Kada zlotvori budu uništeni i kad oni koji mogu da opstanu uđu u počinak, Božje delo širom vaseljene biće dovršeno. Među onima koji primaju blagoslove i onima koji trpe nesreću neće biti nikakvog prioriteta; oni koji prime blagoslove živeće večno, dok će oni koji trpe nesreću zauvek nastradati. Ova dva koraka Božjeg dela biće obavljena istovremeno. Upravo zbog postojanja buntovnih ljudi razotkriće se pravednost onih koji se potčinjavaju, a upravo zato što ima onih koji su primili blagoslove razotkriće se nesreća koju su zlotvori pretrpeli zbog svog zlog ponašanja. Da Bog nije razotkrio zlotvore, onda ljudi koji se iskreno potčinjavaju Bogu nikad ne bi ugledali svetlo dana; da one koji Mu se potčinjavaju Bog nije odveo na prikladno odredište, onda oni koji su buntovni prema Bogu ne bi mogli da dobiju zasluženu odmazdu. Ovo je proces Božjeg dela. Da On nije obavio ovo delo kažnjavanja zla i nagrađivanja dobra, stvorena bića nikad ne bi mogla da zakorače u svoja odgovarajuća odredišta. Kad čovečanstvo bude ušlo u počinak, zlotvori će biti uništeni i čitavo će čovečanstvo biti na pravom putu; svi tipovi ljudi biće sa svojom vrstom, shodno funkcijama koje treba da obavljaju. Samo će ovo biti dan počinka čovečanstva, biće to neumitni trend razvoja čovečanstva, a veliko i konačno dostignuće Božje biće dovršeno tek kad čovečanstvo uđe u počinak; to će biti završna etapa Njegovog dela. Ovim će delom biti okončan sav dekadentni život čovečanstva, kao i život iskvarenog čovečanstva. Ljudi će tada zakoračiti u novo carstvo. Mada će svi ljudi živeti u telu, suština ovog života bitno će se razlikovati od suštine života iskvarenog čovečanstva. Značaj ovog postojanja takođe se razlikuje od značaja postojanja iskvarenog čovečanstva. Iako to neće biti život neke nove vrste ljudi, može se reći će to biti život ljudi koji su primili spasenje, kao i život u kojem su iznova zadobijeni ljudskost i razum. To su ljudi koji su nekad bili buntovni prema Bogu, ljudi koje je Bog osvojio, a potom i spasao; to su ljudi koji su Boga osramotili, a kasnije svedočili za Njega. Nakon što prođu Njegovu proveru i opstanu, njihovo će postojanje imati više smisla od svih drugih; oni su ljudi koji su o Bogu svedočili pred Sotonom i ljudi sposobni za život. Oni koji će biti uništeni jesu oni koji ne mogu da svedoče o Bogu i koji nisu sposobni da nastave da žive. Njihovo uništenje biće rezultat njihovog zlog ponašanja, a takvo uništenje je njihovo najbolje odredište. U budućnosti, kad čovečanstvo zakorači u prelepo carstvo, neće biti nikakvih odnosa muža prema ženi, oca prema kćeri, niti majke prema sinu, o kojima ljudi maštaju da će ih pronaći. U to vreme, svaki će čovek slediti svoju vrstu, a porodice će već biti rasturene. Pretrpevši potpuni neuspeh, Sotona više nikad neće remetiti čovečanstvo, a ljudi više neće imati iskvarenu sotonsku narav. Svi oni buntovni ljudi već će biti uništeni i preostaće samo oni koji se potčinjavaju. Vrlo malo porodica će, kao takve, ostati netaknute; kako bi fizički odnosi mogli i dalje da postoje? Čovekov prethodni telesni život biće potpuno zabranjen; kako bi onda mogli da postoje fizički odnosi među ljudima? Bez iskvarene sotonske naravi, ljudski život neće više biti onaj stari život iz prošlosti, već novi život. Roditelji će izgubiti decu, a deca roditelje. Muževi će izgubiti žene, a žene muževe. U ovom trenutku, fizički odnosi između ljudi postoje, ali oni više neće postojati kad svi budu ušli u počinak. Samo ova vrsta ljudi posedovaće pravednost i svetost; samo ova vrsta ljudi može da se klanja Bogu.

Bog je ljude stvorio, postavio ih na zemlju i od tada ih vodi. On ih je zatim spasao i čovečanstvu poslužio kao žrtva za greh. On još, na kraju, mora da osvoji čovečanstvo, da u potpunosti spase ljude i da im obnovi prvobitni izgled. Ovo je delo kojim se On od početka bavi – obnavljanje prvobitnog lika i izgleda ljudi. Bog će uspostaviti svoje carstvo i obnoviti prvobitni izgled ljudskih bića, što znači da će Bog obnoviti Svoj autoritet na zemlji i među svim stvorenim bićima. Čovek je izgubio svoje bogobojažljivo srce, kao i funkciju koja mu pripada kao stvorenom biću, nakon što ga je Sotona iskvario, čime je postao buntovan Božji neprijatelj. Čovečanstvo je tada živelo pod Sotoninom vlašću i predmet Sotonine manipulacije; stoga Bog nikako nije mogao da deluje među Svojim stvorenim bićima i sve je manje bio u stanju da izazove strah u njima. Ljude je stvorio Bog i oni bi trebalo Njemu da se klanjaju, ali su Mu oni zapravo okrenuli leđa i, umesto Njega, obožavali Sotonu. Sotona je u njihovim srcima postao idol. Tako je Bog izgubio svoje mesto u njihovim srcima, što će reći da je izgubio pravi smisao Svog stvaranja ljudi. Stoga On, da bi povratio smisao stvaranja ljudi, mora da obnovi njihov prvobitni izgled i da ih oslobodi njihove iskvarene naravi. Da bi ljude povratio od Sotone, On ih mora izbaviti iz greha. Samo na taj način Bog može postepeno da obnovi njihov prvobitni izgled i funkciju, te da, konačno, obnovi Svoje carstvo. Takođe će biti obavljeno i konačno uništenje onih sinova buntovništva, kako bi se ljudima omogućilo da se bolje klanjaju Bogu i da na zemlji bolje žive. Pošto je Bog stvorio ljude, On će učiniti da Mu se oni klanjaju; pošto želi da obnovi prvobitnu funkciju čovečanstva, On će je obnoviti u potpunosti i bez ikakvog razvodnjavanja. Obnoviti Njegov autoritet znači učiniti da Mu se ljudi klanjaju i potčinjavaju; to znači da će Bog učiniti da ljudi žive zbog Njega i da Njegovi neprijatelji nestanu kao rezultat Njegovog autoriteta. To znači da će Bog učiniti da sve u vezi s Njim opstane među ljudima, bez ičijeg protivljenja. Carstvo koje Bog želi da uspostavi jeste Njegovo sopstveno carstvo. Čovečanstvo za kojim On žudi jeste ono koje će Mu se klanjati, koje će Mu se potpuno potčiniti i koje će ispoljavati Njegovu slavu. Ako Bog ne bude spasao iskvareno čovečanstvo, pravi smisao Njegovog stvaranja čovečanstva biće izgubljen; On više neće imati autoritet među ljudima i Njegovo carstvo više neće moći da postoji na zemlji. Ako Bog ne bude uništio neprijatelje koji su buntovni prema Njemu, On neće moći da stekne potpunu slavu, niti će moći da uspostavi Svoje carstvo na zemlji. To će biti obeležja završetka Njegovog dela i Njegovog velikog dostignuća: potpuno uništenje onih koji su buntovni prema Njemu i uvođenje u počinak onih koji su upotpunjeni. Kad prvobitni izgled ljudi bude obnovljen i kad oni budu bili u stanju da obavljaju svoje dužnosti, da se drže mesta koje im pripada i da se potčine svim Božjim uređenjima, Bog će tada na zemlji zadobiti grupu ljudi koji Mu se klanjaju, a takođe će uspostaviti carstvo na zemlji u kojem Ga svi obožavaju. Ostvariće večnu pobedu na zemlji, a svi oni koji su Mu se suprotstavljali zauvek će nestati. Ovim će biti obnovljena Njegova prvobitna namera prilikom stvaranja čovečanstva; biće obnovljena Njegova namera prilikom stvaranja svega postojećeg, a obnoviće se i Njegov autoritet na zemlji, među svim stvarima i među Njegovim neprijateljima. To će biti simboli Njegove potpune pobede. Tada će čovečanstvo ući u počinak i započeti život koji je na pravom putu. Bog će takođe ući u večni počinak sa čovečanstvom i započeti večni život koji će deliti sa ljudima. Na zemlji više neće biti prljavštine i buntovništva, sav će se plač raspršiti i sve što se na ovom svetu protivi Bogu prestaće da postoji. Ostaće samo Bog i oni kojima je On doneo spasenje; samo će Njegova tvorevina preostati.