1. Mojsijeva 6:9-14 Ovo je zapis o Noju. Noje je bio pravedan i besprekoran čovek među svojim savremenicima. Noje je živeo sa Bogom. Noju su se rodila tri sina: Sim, Ham i Jafet. No, zemlja se bila iskvarila pred Bogom; ispunila se nasiljem. Bog pogleda na zemlju, a ono, cela zemlja se iskvarila i svaki čovek na zemlji se izopačio. Bog reče Noju: „Odlučio sam da okončam život svim ljudima, jer se zemlja ispunila nasiljem zbog njih. Evo, istrebiću ih zajedno sa zemljom! Zato napravi sebi plovilo od čempresovog drveta. U plovilu ćeš napraviti pregrade, a spolja i iznutra premazaćeš ga smolom.“

1. Mojsijeva 6:18-22 „Ali sa tobom ću sklopiti savez. Ući ćeš u plovilo ti, tvoji sinovi, tvoja žena i žene tvojih sinova. A od svakog živog bića uvedi u plovilo po dvoje, da s tobom prežive; i neka budu muško i žensko. Po dvoje od ptica prema njihovim vrstama, od životinja prema njihovim vrstama i od gmizavaca što puze po zemlji neka uđu k tebi da prežive. Sa sobom ponesi svaku vrstu hrane pa čuvaj, da bude i tebi i njima za jelo.“ Noje učini tako. Sve što mu je Bog zapovedio, on je to izvršio.

Da li sada, nakon čitanja ova dva odlomka, u opštim crtama razumete ko je bio Noje? Kakva je osoba bio Noje? U originalnom tekstu piše: „Noje je bio pravedan i besprekoran čovek među svojim savremenicima.“ Prema shvatanju današnjih ljudi, kakav je u ono vreme bio „pravedan čovek“? Pravedan čovek bi trebalo da bude savršen čovek. Znate li da li je taj savršeni čovek bio savršen sa ljudskog ili sa Božjeg stanovišta? Ovaj savršeni čovek je, bez sumnje, bio savršen u Božjim očima, ali ne i u očima čoveka. U to ne može biti nikakve sumnje! To je zato što je čovek slep i ne vidi, i zato što samo Bog posmatra celu zemlju i na svakog pojedinca, te je stoga samo Bog znao da je Noje bio savršen čovek. Božji plan uništenja sveta potopom započeo je, dakle, onog trenutka kad je Bog pozvao Noja.

U tom dobu, Bog je nameravao da od Noja zahteva da učini nešto veoma važno. Zbog čega je ovaj zadatak morao da bude obavljen? Zato što je Bog tada u Svom srcu skovao plan. Njegov je plan bio da čitav svet uništi potopom. Zašto bi On hteo da uništi svet? Kao što se ovde kaže: „Zemlja se bila iskvarila pred Bogom; ispunila se nasiljem.“ Šta možete da zaključite iz izraza: „zemlja je bila ispunjena nasiljem“? Bila je to pojava na zemlji kad su svet i ljudi u njemu postali do krajnosti iskvareni; prema tome, „zemlja je bila ispunjena nasiljem“. Današnjim jezikom rečeno, „ispunjena nasiljem“ značilo bi da na zemlji ništa ne funkcioniše kako treba. Za čoveka je to značilo da je u svakom aspektu života izgubljen svaki privid reda i da je sve postalo haotično i neupravljivo. U Božjim očima, to je značilo da su ljudi na zemlji postali previše iskvareni. Ali, u kojoj meri iskvareni? Iskvareni do te mere da Bog više nije mogao očima da ih vidi niti da bude strpljiv prema njima. Iskvareni do te mere da je Bog nameravao da ih uništi. Kad je rešio da uništi svet, Bog je isplanirao da pronađe nekoga ko će sagraditi barku. Bog je izabrao Noja da izvrši ovaj zadatak, odnosno, naložio je Noju da napravi barku. Zašto je izabrao baš Noja? Noje je, u Božjim očima, bio pravedan čovek; ma šta da mu je Bog naredio da uradi, Noje bi tako i učinio. Drugim rečima, Noje je bio spreman da uradi sve što bi mu Bog rekao. Bog je želeo da nađe nekog takvog ko bi radio s Njim, ko bi dovršio ono što mu je On poverio – ko bi dovršio Njegovo delo na zemlji. Da li je u ono vreme postojala još neka osoba, osim Noja, koja bi mogla da izvrši od Boga povereni zadatak? Naravno da nije! Noje je bio jedini kandidat, jedina osoba koja je mogla da dovrši ono što joj je Bog poverio, te je stoga Bog izabrao njega. Jesu li, međutim, Božja ograničenja i standardi za spasavanje ljudi danas isti kao i onda? Odgovor je da među njima definitivno postoji razlika! A zašto to pitam? Noje je u to vreme bio jedini pravednik u Božjim očima, čime se implicira da ni njegova žena, niti iko od njegovih sinova ili snaha nisu bili pravedni, ali ih je Bog, zbog Noja, ipak poštedeo. Bog im nije postavljao zahteve na način na koji to danas čini, već je, umesto toga, svih osam članova Nojeve porodice održao u životu. Oni su Božji blagoslov primili zahvaljujući Nojevoj pravednosti. Da nije bilo Noja, niko od njih ne bi mogao da dovrši ono što im je Bog bio poverio. Noje je, dakle, bio jedina osoba koja je trebalo da preživi smak sveta, dok su se svi ostali samo uzgred okoristili. To pokazuje da su, u eri pre nego što je Bog zvanično započeo Svoje delo upravljanja, načela i standardi po kojima se odnosio prema ljudima i postavljao im zahteve, bili relativno opušteni. Današnjim ljudima se čini da je u Božjem ophođenju prema Nojevoj osmočlanoj porodici nedostajalo „pravednosti“. Međutim, u poređenju sa izuzetno obimnim delom koje On sada obavlja na ljudima i velikom količinom reči koje sada prenosi, odnos Boga prema Nojevoj osmočlanoj porodici predstavljalo je tek jedno radno načelo, imajući u vidu pozadinu Njegovog tadašnjeg dela. Da li je, u poređenju s današnjim ljudima, Nojeva osmočlana porodica od Boga primila više?

Pozivanje Noja jeste jednostavna činjenica, ali poenta onoga o čemu ovde govorimo – a to su Božja narav, Njegove namere i Njegova suština u ovom zapisu – nije tako jednostavna. Da bismo razumeli tih nekoliko Božjih aspekata, najpre moramo da shvatimo kakvu osobu Bog želi da pozove, da bismo onda kroz to razumeli Njegovu narav, namere i suštinu. To je od presudne važnosti. Dakle, sa Božje tačke gledišta, kakvom tipu osobe pripada ovaj čovek kojeg je Bog odlučio da pozove? To mora biti osoba koja je u stanju da sluša Njegove reči i da sledi Njegova uputstva. U isto vreme, to mora biti neko sa osećajem za odgovornost, neko ko će Božju reč izvršavati kao svoju dužnost i obavezu koju mora da ispuni. Da li onda ta osoba treba da bude neko ko poznaje Boga? Ne. U ta davna vremena, Noje nije mnogo toga čuo o Božjim učenjima, niti je iskusio išta od Božjeg dela. Stoga je Nojevo znanje o Bogu bilo veoma oskudno. Mada je ovde zabeleženo da je Noje hodao s Bogom, da li je on ikada video Božju ličnost? Odgovor je sasvim sigurno odrečan! Jer, u to su vreme samo Božji poslanici dolazili među ljude. Iako su svojim delima i rečima mogli da predstavljaju Boga, oni su ipak samo prenosili Božju volju i Njegove namere. Božja ličnost čoveku nije otkrivena licem u lice. Sve što u ovom delu svetih spisa vidimo zapravo je ono što je Noje morao da uradi, kao i uputstva koja mu je Bog dao. Kakvu je, dakle, suštinu Bog ovde izrazio? Sve što Bog čini precizno je isplanirano. Kad vidi neku stvar ili situacija koja se odigrava, On u Svojim očima poseduje standard po kojem to odmerava, a taj standard određuje da li će On pokrenuti nekakav plan da bi se s time bavio, odnosno određuje pristup koji će primeniti u bavljenju tom stvari ili situacijom. On nije ravnodušan niti bezosećajan prema svemu. Zapravo je potpuno suprotno od toga. Jedan stih ovde kaže šta je Bog rekao Noju: „Odlučio sam da okončam život svim ljudima, jer se zemlja ispunila nasiljem zbog njih. Evo, istrebiću ih zajedno sa zemljom!“ Kad je Bog ovo rekao, da li je hteo da kaže da će uništiti samo ljude? Ne! Rekao je da će uništiti sva živa bića od krvi i mesa. Zašto je Bog poželeo takvo uništenje? Ovde postoji još jedno otkrovenje Božje naravi; u Božjim očima, strpljenje prema ljudskoj iskvarenosti, prema prljavštini, nasilju i buntovnosti svakog telesnog bića ima svoje granice. Gde on povlači granicu? Kao što Bog reče: „Bog pogleda na zemlju, a ono, cela zemlja se iskvarila i svaki čovek na zemlji se izopačio.“ Šta znači „svaki čovek na zemlji se izopačio“? To znači da će sva živa bića – uključujući i one koji su sledili Boga, one koji su prizivali ime Božje, one koji su Bogu nekad prinosili žrtve paljenice, one koji su na rečima Boga priznavali, pa čak Ga i hvalili – Bog morati da uništi kad Mu njihovo iskvareno ponašanje bude upalo u oči. Tu Bog povlači granicu. Do koje je, dakle, mere Bog ostao strpljiv prema čoveku i prema iskvarenosti svega telesnog? Do te mere da niko od ljudi, bilo da su Božji sledbenici ili nevernici, nije išao pravim putem. Do mere da čovek nije bio samo moralno iskvaren i ispunjen zlom, već da više nije bilo nikoga ko je verovao u postojanje Boga, a kamoli nekoga ko je verovao da Bog vlada svetom i da može doneti ljudima svetlost i pravi put. Do te mere da je čovek prezirao Božje postojanje i da nije dozvoljavao Bogu da postoji. Kad je ljudska iskvarenost dostigla ovu tačku, Bog to više nije mogao da izdrži. Šta bi moglo da je zameni? Dolazak Božjeg gneva i Božje kazne. Zar to nije bilo delimično otkrovenje Božje naravi? Zar u ovom sadašnjem dobu nema ljudi koji su u Božjim očima pravedni? Zar u Božjim očima nema savršenih ljudi? Je li ovo doba u kojem je ponašanje svega telesnog na zemlji iskvareno u Božjim očima? Zar u današnje vreme svi ljudi od krvi i mesa – izuzev onih koje Bog želi da upotpuni i onih koji mogu da slede Boga i da prihvate Njegovo spasenje – ne ispituju granice Božjeg strpljenja? Nije li sve što se dešava oko vas – ono što svojim očima vidite, što svojim ušima čujete i što svakoga dana lično doživljavate na ovom svetu – prepuno nasilja? Zar, sa Božje tačke gledišta, jedan takav svet i jedno takvo doba ne bi trebalo okončati? Iako je pozadina sadašnjeg doba potpuno drugačija od pozadine Nojevog vremena, Božja osećanja i Njegov gnev prema ljudskoj iskvarenosti ostali su potpuno isti. Bog je u stanju da bude strpljiv zarad Svog dela ali, u svetlu datih okolnosti i uslova, ovaj je svet u Božjim očima odavno već trebalo da bude uništen. Sadašnje okolnosti u velikoj meri su premašile one iz vremena kad je svet bio uništen potopom. Ali, po čemu se one razlikuju? To je, ujedno, i nešto što najviše rastužuje Božje srce, a što možda niko od vas ne može da shvati.

Kad je svet uništio potopom, Bog je mogao da Noju stavi u zadatak da sagradi barku i da obavi još neke pripremne radove. Bog je mogao da pozove jednog jedinog čoveka – Noja – da za Njega obavi čitav niz poslova. U ovom sadašnjem dobu, međutim, Bog nema kome da se obrati. Zašto je to tako? Svi koji ovde sede verovatno vrlo dobro razumeju i znaju razlog za to. Treba li da vam ga nacrtam? Ako to naglas izgovorite, možda ćete izgubiti obraz i sve živo uznemiriti. Neki će možda reći: „Iako u Božjim očima nismo pravedni ni savršeni ljudi, kad bi nam Bog dao uputstva kako da nešto učinimo, mi bismo i dalje bili sposobni da to učinimo. Ranije, kad je govorio o nadolazećoj katastrofalnoj nesreći, počeli smo da pripremamo hranu i stvari koje će nam biti potrebne tokom katastrofe. Nije li sve to obavljeno u skladu s Božjim zahtevima? Zar nismo zaista sarađivali na Božjem delu? Zar se to što smo obavili ne može uporediti sa onim što je učinio Noje? Zar to što smo učinili nije istinska pokornost? Zar nismo sledili Božja uputstva? Zar nismo uradili ono što je Bog rekao zato što verujemo u Božje reči? Zašto je onda Bog i dalje tužan? Zašto kaže da nema koga da pozove?“ Ima li ikakve razlike između vaših i Nojevih postupaka? Koje su to razlike? (Današnja priprema hrane za katastrofu bila je naša vlastita namera.) (Naši se postupci ne mogu baš nazvati „pravednim“, dok je Noje u Božjim očima bio pravedan čovek.) To što govorite nije daleko od istine. Ono što je Noje učinio suštinski se razlikuje od onoga što ljudi danas rade. Kad je Noje postupio prema Božjim uputstvima, on nije znao kakve su Božje namere. Nije znao šta Bog želi da postigne. Bog mu je samo izdao zapovest i uputio ga da nešto uradi, a Noje je, bez mnogo objašnjenja, otišao i to uradio. On nije pokušavao da u potaji otkrije Božje želje, nije se opirao Bogu, niti je prema Njemu bio neiskren. Samo je otišao i, čista srca i prostodušno, uradio onako kako mu je bilo zapoveđeno. Šta god mu je Bog naložio da uradi, on je uradio, a pokornost i slušanje Božjih reči potkrepljivali su njegovu veru u ono što je radio. Eto kako je on neposredno i jednostavno postupao sa onim što mu je Bog poverio. Njegova suština – suština njegovih postupaka – bila je pokornost, odsustvo preispitivanja, odsustvo opiranja i, štaviše, odsustvo razmišljanja o ličnim interesima i o sopstvenim dobicima i gubicima. Nadalje, kad je Bog rekao da će uništiti svet potopom, Noje nije pitao ni kada će se to desiti ni u šta će se sve pretvoriti, a svakako nije pitao Boga kako će On da uništi svet. Naprosto je učinio onako kako je Bog naredio. Kako god i od čega god je Bog hteo da to bude napravljeno, Noje je uradio tačno onako kako je Bog tražio, bez i trenutka odlaganja. Delovao je prema Božjim uputstvima i želeo je da udovolji Bogu. Je li to radio da bi sebi pomogao da izbegne katastrofu? Ne. Je li pitao Boga koliko još vremena ima pre nego što svet bude uništen? Nije. Da li je pitao Boga, ili je možda i sâm znao, koliko će mu vremena biti potrebno za izgradnju barke? Ni to nije znao. Naprosto je slušao, pokoravao se i delovao u skladu s tim. Danas su ljudi drugačiji: čim kroz Božju reč procuri i najmanja informacija, čim ljudi osete makar i šuštanje lišća na vetru, oni odmah kreću u akciju, bez obzira na sve i ne pitajući za cenu, kako bi pripremili hranu i piće i sve što im je potrebno za dan posle, planirajući čak i maršrute za bekstvo kad nastupi katastrofa. Još je zanimljivije to da je, u ovom ključnom trenutku, ljudski mozak veoma dobar u „obavljanju posla“. U okolnostima kad od Boga ne dobije nikakva uputstva, čovek je u stanju da sve vrlo prikladno isplanira. Ti bi se planovi mogli opisati kao „savršeni“. Što se tiče onoga što Bog govori, kakve su Božje namere ili šta Bog želi, za to nikoga nije briga i niko ni ne pokušava da to razume. Nije li to najveća razlika između današnjih ljudi i Noja?

Vidite li deo Božje naravi u ovom zapisu priče o Noju? Božje strpljenje prema ljudskoj iskvarenosti, prljavštini i nasilju ima svoje granice. Kada dostigne tu granicu, On više neće biti strpljiv, nego će započeti sa Svojim novim upravljanjem i novim planom, počeće da radi ono što treba da uradi, otkriće Svoja dela i drugu stranu Svoje naravi. Taj Njegov postupak nema za cilj da pokaže kako čovek nikad ne sme da Ga uvredi ili da je On pun autoriteta i gneva, niti da pokaže kako On može da uništi ljudski rod. Ima za cilj da pokaže da Njegova narav i Njegova sveta suština ne mogu više da dozvole, niti imaju strpljenja da takvom čovečanstvu dopuste da živi pred Njim, pod Njegovom vrhovnom vlašću. Drugim rečima, kad čitavo čovečanstvo bude bilo protiv Njega, kad na celoj zemlji ne bude bilo nikoga koga bi mogao da spase, On za takvo čovečanstvo više neće imati strpljenja i bez sumnje će izvršiti Svoj plan – da takvo čovečanstvo uništi. Takav Božji čin određen je Njegovom naravi. To je neophodna posledica, i to je posledica koju mora da snosi svako stvoreno biće pod Božjom vrhovnom vlašću. Zar to ne pokazuje da, u ovom sadašnjem dobu, Bog jedva čeka da dovrši Svoj plan i da spase ljude koje želi da spase? Do čega je Bogu najviše stalo pod takvim okolnostima? Njega ne zanima kako se prema Njemu ponašaju, ili kako Mu se opiru, oni koji Ga uopšte ne slede ili oni koji Mu se protive, niti Ga zanima kako Ga ljudi klevetaju. Stalo mu je samo do toga da li je upotpunio one koji Ga slede, predmete Njegovog spasenja u Njegovom planu upravljanja, te da li su oni postali dostojni Njegovog zadovoljstva. Što se tiče onih koji Ga ne slede, On ih samo povremeno kažnjava pomalo, ne bi li izrazio Svoj gnev. Na primer: naleti cunamija, zemljotresi i vulkanske erupcije. U isto vreme, On snažno štiti one koji Ga slede i koje će uskoro spasti, i vodi brigu o njima. Božja narav je ovo: s jedne strane, može da bude izuzetno strpljiv i tolerantan prema ljudima koje namerava da upotpuni, i može da ih čeka koliko god je potrebno; s druge strane, Bog strašno mrzi i gnuša se ove sotonske sorte ljudi, koji Ga ne slede i koji Mu se protive. Iako On ne mari da li Ga ova sotonska sorta ljudi sledi ili obožava, On ih ipak prezire, dok u Svom srcu još uvek ima strpljenja za njih; a dok odlučuje o tome kako će oni skončati, On iščekuje naredne korake Svog plana upravljanja.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sâm Bog I“