Od trenutka kada plačući dođeš na ovaj svet, počinješ da ispunjavaš svoju dužnost. Zarad Božjeg plana i Njegovog predodređenja, obavljaš svoju ulogu i započinješ svoj životni put. Ma kakvo bilo tvoje poreklo i ma kakav bio put pred tobom, niko ne može izbeći Nebesku orkestraciju i uređenje i niko ne upravlja sopstvenom sudbinom, jer je samo On, koji vlada svim stvarima, sposoban za takvo delo. Od nastanka čoveka Bog je tako radio, upravljajući vaseljenom, usmeravajući pravila promene za sve stvari i putanju njihovog kretanja. Kao i sve stvari, čovek se tiho i nesvesno hrani slašću i kišom i rosom od Boga; kao i sve stvari, čovek nesvesno živi orkestriran Božjom rukom. Čovekovo srce i duh su u Božjim rukama, celokupan njegov život vidi se u Božjim očima. Bez obzira da li veruješ u ovo ili ne, sve stvari bez izuzetka, kako žive tako i one mrtve, smenjivaće se, menjati, obnavljati i nestajati u skladu sa Božjim mislima. Na takav način Bog predsedava svim stvarima.

Dok noć tiho pada, čovek je nesvestan, jer ljudsko srce ne može da opazi kako se noć približava, niti odakle dolazi. Dok noć tiho izmiče, čovek dočekuje svetlost dana, ali još manje zna odakle je došla ta svetlost i kako je oterala noćnu tamu i još manje je toga svestan. Ove stalne smene dana i noći vode čoveka iz jednog perioda u drugi, iz jednog istorijskog konteksta u drugi, istovremeno obezbeđujući da se Božje delo izvršava u svakom periodu i da se sprovodi Njegov plan za svako doba. Čovek je je sledio Boga dok je prolazio kroz ove periode, pa ipak ne zna da Bog upravlja sudbinom svih stvari i živih bića, niti zna kako Bog orkestrira svim stvarima i usmerava ih. Ovo je čoveku izmicalo od pamtiveka do dana današnjeg. Što se tiče razloga, on nije u tome što su Božja dela previše skrivena, niti što Božji plan tek treba da se ostvari, već u tome što su čovekovo srce i duh previše udaljeni od Boga, do te mere da čovek ostaje u službi Sotone čak i dok sledi Boga – a još uvek to ne zna. Niko aktivno ne traži Božje stope i Božju pojavu i niko nije voljan da živi pod Božjom brigom i zaštitom. Umesto toga, ljudi žele da se oslone na korozivnost Sotone, zlikovca, kako bi se prilagodili ovom svetu i pravilima postojanja koje zlo čovečanstvo sledi. U ovom trenutku, čovekovo srce i duh postali su čovekov poklon u čast Sotone i Sotonina hrana. Štaviše, ljudsko srce i duh postali su mesto na kom Sotona može da boravi i njegovo prikladno igralište. Tako čovek nesvesno prestaje da razume načela ponašanja, te vrednost i značenje čovekovog postojanja. Božji zakoni i zavet između Boga i čoveka postepeno blede u čovekovom srcu i on prestaje da traga za Bogom i da obraća pažnju na Njega. Kako vreme prolazi, čovek više ne razume zašto ga je Bog stvorio, niti razume reči iz usta Božjih i sve ono što dolazi od Boga. Tada čovek počinje da se opire Božjim zakonima i uredbama, a njegovo srce i duh obamiru… Bog gubi čoveka kojeg je prvobitno stvorio, a čovek gubi koren koji je prvobitno imao: to je tuga ovog ljudskog roda. U stvari, od samog početka pa do sada, Bog je za čovečanstvo inscenirao tragediju, onu u kojoj je čovek ujedno i protagonista i žrtva. I niko ne može da odgovori na pitanje ko je režiser ove tragedije.

U ogromnom svetskom prostranstvu, okeani neprestano nanose mulj na polja, a polja uvek iznova naviru u okeane. Osim Njega, koji ima suverenost nad svim među svim stvarima, niko nije u stanju da predvodi i usmerava ovaj ljudski rod. Nema takvog moćnika koji bi naporno radio ili obavljao pripreme za ovaj ljudski rod, a još manje ima ikoga ko bi ovaj ljudski rod mogao da povede ka odredištu svetlosti i da ga oslobodi ovozemaljskih nepravdi. Bog žali nad budućnošću ljudskog roda, tuguje zbog pada čovečanstva i boli ga što ono, korak po korak, maršira ka raspadu i putu bez povratka. Niko nikada nije razmišljao o pravcu kojim bi moglo da se zaputi takvo čovečanstvo koje je slomilo srce Bogu i odreklo Ga se tražeći onoga koji je zao. Upravo iz ovog razloga, niko ne oseća Božji gnev, niko ne traži način kako da udovolji Bogu niti pokušava da Mu se približi, i štaviše, niko ne nastoji da razume Božju tugu i bol. Čak i nakon što čuje Božji glas, čovek nastavlja svojim putem, uporno se udaljavajući od Boga, izbegavajući Božju blagodat i brigu, i kloneći se Njegove istine, radije birajući da se proda Sotoni, Božjem neprijatelju. I ko je ikad razmišljao – ustraje li čovek u svojoj tvrdoglavosti – o tome kako će Bog postupati sa ovim čovečanstvom koje Ga je odbacilo ne osvrćući se? Niko ne zna da razlog za neprestana Božja podsećanja i opomene leži u tome što je On Svojim rukama pripremio nesreću poput nijedne ranije, nesreću koja će biti nepodnošljiva za čovekovo telo i dušu. Ova nesreća nije kazna samo za telo, već i za dušu. Treba da znaš ovo: kada Božji plan propadne i kada se Njegova podsećanja i opomene pokažu kao uzaludne, kakav bes će On osloboditi? Biće to poput nečeg što nijedno stvorenje biće nikada nije doživelo niti znalo. I zato kažem, ova nesreća je bez presedana i nikada se neće ponoviti. Jer Božji plan je da samo ovaj put stvori čovečanstvo i da ga samo ovaj put spase. Ovo je prvi put, a ujedno i poslednji. Stoga niko ne može da shvati mukotrpne namere i žarko iščekivanje sa kojima Bog ovoga puta spasava čovečanstvo.

Bog je stvorio ovaj svet i u njega uveo čoveka, živo biće kome je podario život. Zatim je čovek dobio roditelje i rođake i više nije bio sam. Otkako je čovek prvi put ugledao ovaj materijalni svet, bilo mu je suđeno da postoji unutar Božjeg predodređenja. Dah života od Boga podržava svako živo biće tokom razvoja, sve dok ne odraste. Tokom ovog procesa, nijedan čovek ne oseća kako odrasta pod Božjom negom; umesto toga, ljudi smatraju da čovek odrasta pod ljubavlju i negom svojih roditelja i da je njegov sopstveni životni instinkt taj koji usmerava njegovo odrastanje. Ovo je zato što čovek ne zna ko mu je podario život, niti odakle je taj život došao, a još manje poznaje način na koji životni instinkt stvara čuda. On zna samo da je hrana osnova za održanje njegovog života, da je istrajnost izvor njegovog postojanja i da su uverenja u njegovom umu kapital od kojeg zavisi njegov opstanak. Čovek je potpuno nesvestan Božje blagodati i opskrbe, te tako traći život koji mu je Bog podario… Nijedno od ovih ljudskih bića, o kojima Bog brine danju i noću, ne preuzima na sebe da Mu se klanja. Bog samo nastavlja da prema Svom planu radi na čoveku, od kojeg ništa ne očekuje. On to čini u nadi da će se jednoga dana čovek probuditi iz sna i iznenada shvatiti vrednost i značenje života, cenu koju je Bog platio za sve što mu je dao, i čežnjivu strepnju sa kojom Bog čeka da Mu se čovek ponovo vrati. Niko nikada nije razmotrio tajne koje se tiču nastanka i održanja čovekovog života. Samo Bog, koji razume sve ovo, tiho trpi bol i udarce koje mu nanosi čovek, koji je od Boga dobio sve, a ipak je nezahvalan. U svemu što život donosi čovek uživa kao u nečemu što se podrazumeva; isto tako se „podrazumeva“ da je Bog od čoveka izdat, zaboravljen i iznuđen. Da li je moguće da je Božji plan zaista toliko važan? Da li je moguće da je čovek, to živo biće koje je Božjom rukom stvoreno, zaista toliko važan? Božji plan je nesumnjivo važan; međutim, ovo živo biće koje je stvoreno Božjom rukom postoji radi Njegovog plana. Stoga Bog ne može da uništi Svoj plan iz mržnje prema ovom ljudskom rodu. Zbog Svog plana i zbog daha koji je izdahnuo, Bog trpi sve muke, ne zbog čovekovog tela, nego zbog čovekovog života. On to čini da bi povratio ne čovekovo telo, nego život koji je izdahnuo. To je Njegov plan.

Svi koji dođu na ovaj svet moraju da prođu kroz život i smrt, a većina ih je prošla kroz ciklus umiranja i ponovnog rađanja. Oni koji su živi uskoro će umreti, a mrtvi će se uskoro vratiti. Sve je to tok života koji je Bog uredio za svako živo biće. Ipak, upravo su ovaj tok i ovaj ciklus istina koju Bog želi da čovek vidi: da je život koji je Bog podario čoveku neograničen, nesputan telesnošću, vremenom i prostorom. Takva je tajna života koju je Bog podario čoveku i ona je dokaz da je život došao od Njega. Iako mnogi možda ne veruju da je život došao od Boga, čovek neizbežno uživa u svemu što dolazi od Boga, bilo da veruje u Njegovo postojanje ili ga poriče. Ako se Bog jednoga dana iznenada predomisli i poželi da povrati sve što postoji na svetu i da uzme nazad život koji je dao, neće biti više ničega. Bog koristi Svoj život kako bi opskrbio sve stvari, i žive i nežive, dovodeći sve u sklad zahvaljujući Svojoj moći i autoritetu. Ovo je činjenica koju niko ne može da zamisli niti shvati, a upravo su ove neshvatljive činjenice ispoljenje i svedočanstvo životne sile Božje. Dozvoli da ti sada otkrijem jednu tajnu: veličina i sila Božjeg života nedokučive su svim stvorenim bićima. Tako je sada, kao što je bilo u prošlosti, a tako će biti i u vremenu koje dolazi. Druga tajna koju ću odati je sledeća: izvor života za sva stvorenja dolazi od Boga, koliko god se ona razlikovala po životnoj formi ili strukturi; kakva god da si vrsta živog bića, ne možeš se okrenuti protiv životne putanje koju je odredio Bog. U svakom slučaju, sve što želim jeste da čovek razume ovo: bez Božje brige, staranja i opskrbe, čovek ne može da primi sve što mu je suđeno da primi, ma koliko se marljivo trudio ili mukotrpno borio. Bez Božje opskrbe za život, čovek gubi osećaj vrednosti življenja i smisla života. Kako je Bog mogao dozvoliti da čovek, koji lakomisleno rasipa vrednost Njegovog života, bude tako bezbrižan? Kao što sam već rekao: ne zaboravi da je Bog izvor tvog života. Ako čovek ne čuva pažljivo sve ono što mu je Bog podario, ne samo da će Bog uzeti nazad sebi ono što je prvobitno dao, već će čoveku dvostruko naplatiti za sve što mu je dao.

26. maj 2003. godine