U kojoj meri čovekovo delo predstavlja delo Svetog Duha, a u kojoj čovekovo iskustvo? Moglo be se reći da ljudi još uvek ne razumeju ova pitanja i to iz razloga što ne razumeju načela po kojima Sveti Duh deluje. Kada kažem „čovekovo delo“, mislim, naravno, na delo onih ljudi koji poseduju delo Svetog Duha ili na delo onih koje Sveti Duh koristi. Ne mislim na delo koje potiče od čovekove volje, već na delo apostola, radnika ili obične braće i sestara, koje spada u delokrug rada Svetog Duha. Ovde se „čovekovo delo“ ne odnosi na delo ovaploćenog Boga, već na obim i načela onog dela koje Sveti Duh obavlja nad ljudima. Iako ova načela predstavljaju načela i delokrug rada Svetog Duha, ona nisu jednaka načelima i delokrugu rada ovaploćenog Boga. Čovekovo delo ima suštinu i načela čoveka, a delo Božje ima suštinu i načela Boga.

Delo u toku Svetog Duha jeste delo Duha Svetoga, bilo da ono predstavlja sopstveno Božje delo ili delo ljudi koje On koristi. Suština Boga Samoga je Duh, koji se može nazvati Svetim Duhom ili sedmostruko pojačanim Duhom. Sve u svemu, Oni su Duh Božji, bez obzira na to što je Duh Božji nazivan različitim imenima u različitim epohama. Njihova je suština i dalje jedna. Prema tome, delo Samog Boga je delo Svetog Duha, dok je delo ovaploćenog Boga ništa manje od Svetoga Duha na delu. Delo ljudi koje Sveti Duh koristi, takođe je delo Svetog Duha. Pa ipak, Božje delo je potpuni izraz Svetog Duha, što je apsolutno tačno, dok je delo ljudi koje Sveti Duh koristi pomešano sa mnogo ljudskih stvari i ono nije neposredni izraz Svetog Duha, a kamoli Njegov potpuni izraz. Delo Svetog Duha je raznoliko i nije ničim uslovljeno. Delo Svetog Duha varira kod različitih ljudi; ono ispoljava drugačije suštine, a razlikuje se po epohi, kao i po zemlji. Naravno, iako Sveti Duh deluje na mnogo različitih načina i prema mnogim načelima, suština tog dela je uvek drugačija, ma kako da se ono obavlja i na kakvim god ljudima da se vrši; celokupno delo koje se obavlja na različitim ljudima ima svoja načela i ono u celini može da predstavlja suštinu objekata nad kojima se vrši. To je zato što je delo Svetog Duha posve specifično po svom obimu i prilično odmereno. Delo koje se obavlja u ovaploćenom telu nije isto kao delo koje se sprovodi na ljudima i, pored toga, sȃmo to delo varira, u zavisnosti od toga kakvog je kova osoba na kojoj se ono obavlja. Delo koje se obavlja u ovaploćenom telu ne vrši se na ljudima i ono nije isto kao delo koje se obavlja na ljudima. Jednom rečju, bez obzira na način na koji se obavlja, delo koje se vrši na različitim objektima nikad nije isto, a načela po kojima On deluje razlikuju se u skladu sa stanjem i prirodom različitih ljudi na kojima deluje. Sveti Duh na različite ljude deluje na osnovu njihove urođene suštine i ne postavlja im zahteve koji bi tu suštinu prevazišli, niti na njima obavlja delo koje bi prekoračilo njihov urođeni kvalitet. Stoga, delovanje Svetog Duha na čoveka ljudima omogućava da vide suštinu objekta na kojem se to delo vrši. Čovekova urođena suština se ne menja; njegov urođeni kvalitet je ograničen. Sveti Duh upotrebljava ljude, ili na njima deluje, u skladu s ograničenjima njihovog kvaliteta, kako bi oni od toga imali koristi. Kad Sveti Duh deluje na ljude koji se koriste, njihovi talenti i njihov urođeni kvalitet nisu sputani, već se oslobađaju. Njihov urođeni kvalitet u službi je tog dela. Moglo bi se reći da On koristi one čovekove delove koji se mogu upotrebiti zarad Njegovog dela, kako bi u Svom delovanju postigao rezultate. Nasuprot tome, delo koje se obavlja u ovaploćenom telu neposredno izražava delo Duha i nije razvodnjeno ljudskim umom i mislima; do njega ne mogu dopreti ni čovekovi talenti, ni iskustvo, niti njegovo urođeno stanje. Sva nebrojena dela Svetog Duha imaju za cilj da čoveku koriste i da ga unapređuju. Međutim, dok je neke ljude moguće usavršiti, drugi ne ispunjavaju uslove usavršavanja, što znači da ih je nemoguće usavršiti i jedva da ih je moguće spasti, te će stoga oni na kraju biti izgnani, iako su možda i posedovali delo Svetog Duha. Drugim rečima, iako delo Svetog Duha ima za cilj da ljude unapređuje, ne može se reći da će svi oni koji su posedovali delo Svetog Duha biti do kraja usavršeni, jer put koji mnogi ljudi u svom traganju prate nije put ka savršenstvu. Oni poseduju samo jednostrano delo Svetog Duha, ali ne i subjektivnu ljudsku saradnju, niti pravilnu ljudsku potragu. Prema tome, delovanje Svetog Duha na ovim ljudima u službi je onih koji su podvrgnuti usavršavanju. Ljudi ne mogu neposredno da vide delo Svetog Duha, niti mogu da ga sami neposredno dodirnu. Mogu da ga izraze samo oni koji su obdareni za vršenje dela, što znači da se delo Svetog Duha sledbenicima pruža kroz izraze ljudi.

Delo Svetog Duha se ostvaruje i dovršava kroz mnoge tipove ljudi i pod mnogo različitih uslova. Iako delo ovaploćenog Boga može da predstavlja delo čitave jedne epohe i ulazak ljudi u tu epohu, rad na pojedinostima tog njihovog ulaska ipak treba da obave ljudi koje koristi Sveti Duh, a ne ovaploćeni Bog. Prema tome, Božje delo, odnosno sopstvena služba Božja, delo je Božjeg ovaploćenog tela, koje čovek ne može da obavi umesto Njega. Delo Svetog Duha se dovršava kroz mnogo različitih tipova ljudi; nijedna osoba to ne može u potpunosti da ostvari sama, niti ijedna osoba može to u potpunosti da izrazi. Poglavari crkava takođe ne mogu u potpunosti da predstavljaju delo Svetog Duha; oni mogu da obavljaju samo neke uvodne poslove. Delo Svetog Duha se, stoga, može podeliti na tri dela: sopstveno Božje delo, delo koje čine ljudi koje Sveti Duh koristi i delo koje se obavlja na svima onima koje nosi bujica Svetog Duha. Sopstveno Božje delo treba da predvodi čitavu epohu; delo ljudi koje Sveti Duh koristi treba da, slanjem ili primanjem naloga nakon što Bog obavi Svoje delo, predvodi sve Božje sledbenike, a to su oni koji sarađuju s Božjim delom; delo koje Sveti Duh obavlja na onima koje nosi bujica treba da održava celokupno Njegovo upravljanje i svedočenje, dok istovremeno usavršava one koje je moguće usavršiti. Sva tri pomenuta dela zajedno čine celokupno delo Svetog Duha, ali bi, bez delovanja Samog Boga, delo upravljanja u celini stagniralo. Delo Samog Boga obuhvata delo čitavog čovečanstva, a takođe predstavlja i delo čitave epohe, što znači da sopstveno delo Božje predstavlja svu dinamiku i trend dela Svetog Duha, dok se delo apostola obavlja posle Božjeg dela, iz kojeg sledi, i ono ne predvodi epohu, niti predstavlja trendove delovanja Svetog Duha u čitavoj epohi. Oni samo obavljaju delo koje čovek treba da obavi i koje nema nikakve veze sa delom upravljanja. Delo koje obavlja Sȃm Bog predstavlja jedan od projekata u okviru dela upravljanja. Čovekovo delo samo je dužnost koju izvršavaju ljudi koje Sveti Duh koristi i ono nije povezano sa delom upravljanja. Uprkos činjenici da oba ova dela predstavljaju delo Svetog Duha, usled razlika u njihovim identitetima i prikazima postoje jasne i suštinske razlike između dela Božjeg i čovekovog dela. Osim toga, obim dela koje obavlja Sveti Duh varira na objektima sa različitim identitetima. To su načela i delokrug rada Svetog Duha.

Čovekovo delo ukazuje na njegovo iskustvo i njegovu ljudskost. Ono što čovek pruža i delo koje obavlja predstavljaju njega samoga. Čovekovi uvidi i rezonovanje, njegova logika i bogata mašta – sve je to obuhvaćeno njegovim delom. Naročito je čovekovo iskustvo u stanju da ukaže na njegovo delo, tako da iskustva neke osobe postaju sastavne komponente njenog dela. Čovekovo delo može izražavati njegovo iskustvo. Ako ljudi imaju negativna iskustva, jezik njihovog zajedništva uglavnom će se sastojati od negativnih elemenata. Ako je njihovo iskustvo u određenom periodu pozitivno i ako oni naročito poseduju put u pozitivnom aspektu, onda je njihovo zajedništvo veoma ohrabrujuće i ljudi iz njega mogu da izvuku pozitivnu opskrbu. Ako delatnik u nekom periodu postane negativan, njegovo će zajedništvo uvek nositi negativne elemente. Ovakva vrsta zajedništva je obeshrabrujuća i drugi će ljudi nesvesno postati depresivni nakon njegovog zajedništva. Stanje sledbenika se menja u zavisnosti od stanja vođe. Kakav god da je delatnik iznutra, on to izražava, a delo Svetog Duha se često menja sa čovekovim stanjem. On deluje u skladu sa iskustvom ljudi i ne primorava ih, već ljudima postavlja zahteve u skladu s normalnim tokom njihovog iskustva. To znači da se čovekovo zajedništvo razlikuje od Božje reči. Ono što ljudsko zajedništvo prenosi jesu njihovi lični uvidi i iskustvo, a ono njihove uvide i iskustvo izražava na osnovu Božjeg dela. Njihova je obaveza da, nakon što Bog obavi neko delo ili nešto izgovori, otkriju šta od toga treba da primene u praksi, odnosno u šta treba da zakorače, i da zatim to prenesu sledbenicima. Čovekovo delo, dakle, predstavlja njegov ulazak i njegovu praksu. Naravno, takav rad je pomešan sa ljudskim poukama i iskustvom, ili s nekim ljudskim razmišljanjima. Kako god da Sveti Duh deluje, bilo na čoveku ili u ovaploćenom Bogu, delatnici uvek izražavaju ono što jesu. Iako je Sveti Duh taj koji deluje, to delo je zasnovano na onome što čovek suštinski jeste, jer Sveti Duh ne deluje bez osnova. Drugim rečima, to delo ne nastaje ni iz čega, već se uvek obavlja u skladu sa stvarnim okolnostima i realnim uslovima. Jedino je na taj način moguće preobraziti čovekovu narav i promeniti njegove stare predstave i mišljenja. Čovek, pak, izražava ono što vidi, što doživljava i što može da zamisli, a to se može postići čovekovim razmišljanjem, čak i ako se radi o doktrinama ili predstavama. Čovekovo delo, ma koliko veliko bilo, ne može da prekorači opseg njegovog iskustva, ni ono što čovek vidi, niti ono što čovek može da smisli ili da zamisli. Sve što Bog izražava je ono što On Sȃm jeste, a to je za čoveka nedostižno – to jest, to je van domašaja čovekovog razmišljanja. On izražava Svoje delo vođenja čitavog čovečanstva, a to nema veze s pojedinostima ljudskog iskustva, već se tiče Njegovog sopstvenog upravljanja. Ono što čovek izražava je njegovo iskustvo, dok je ono što Bog izražava Njegovo biće, koje je Njegova suštinska narav, van čovekovog domašaja. Čovekovo iskustvo predstavlja njegov uvid i znanje stečeno na osnovu Božjeg izraza Njegovog bića. Takav uvid i znanje nazivaju se čovekovim bićem, a osnov njihovog izražavanja jesu čovekova suštinska narav i kvalitet – stoga se oni još nazivaju i čovekovim bićem. Čovek je u stanju da u zajedništvu razmenjuje ono što doživljava i što vidi. Niko ne može da u zajedništvu razmenjuje ono što nije iskusio, ono što nije video ili što njegovo mišljenje ne može da dosegne, jer su to stvari koje on nema u sebi. Ako ono što čovek izražava ne potiče iz njegovog iskustva, onda je to njegova mašta ili doktrina. Prosto rečeno, u njegovim rečima nema realnosti. Da nikad nisi došao u dodir sa stvarima koje se odnose na društvo, ti ne bi mogao da u zajedništvu jasno komuniciraš o složenim društvenim odnosima. Kad ne bi imao porodicu, ti ne bi razumeo o čemu drugi ljudi pričaju kad govore o porodičnim problemima. Prema tome, ono što čovek s drugima razmenjuje u zajedništvu i delo koje obavlja, predstavljaju njegovo unutarnje biće. Kad bi neko u zajedništvu objašnjavao kako shvata grdnju i sud, a da ti pritom nemaš nikakva iskustva u vezi s tim, ti se ne bi usudio da osporiš njegovo znanje, a kamoli da u njega budeš stopostotno uveren. To je zato što je njihovo zajedništvo nešto što ti nikada nisi iskusio, niti si ikada spoznao, i tvoj um ne može to da zamisli. Na osnovu njihovog znanja, jedino što možeš da preduzmeš jeste da kreneš putem kojim ćeš se u budućnosti podvrgnuti grdnji i sudu. Ali taj put može biti samo put doktrinarnog znanja; on ne može da zameni tvoje sopstveno razumevanje, a kamoli tvoje iskustvo. Možda misliš da je to što oni kažu prilično tačno, ali ti, na osnovu sopstvenog iskustva, smatraš to na mnogo načina neizvodljivim. Možda osećaš kako je nešto od onoga što čuješ krajnje neizvodljivo; u tom trenutku, ti o tome gajiš predstave i, čak i ako ga prihvataš, činiš to nevoljno. Ali prema sopstvenom iskustvu, znanje iz kojeg si stvorio predstave postaje tvoj način primene i, što ih više primenjuješ, ti sve više shvataš pravu vrednost i značenje reči koje si čuo. Nakon što stekneš sopstvena iskustva, možeš da pričaš o znanju koje je trebalo da imaš o onome što si iskusio. Pored toga, ti takođe možeš da razlikuješ one čije je znanje stvarno i praktično, od onih čije je znanje zasnovano na doktrini i bezvredno. Prema tome, da li je znanje koje propovedaš u skladu s istinom, uveliko zavisi od toga da li o tome imaš praktično iskustvo. Tamo gde u tvom iskustvu ima istine, tvoje će znanje biti praktično i dragoceno. Kroz sopstveno iskustvo takođe možeš steći razboritost i uvid, produbiti svoje znanje, te uvećati svoju mudrost i zdrav razum o tome kako treba da se ponašaš. Ma koliko da je uzvišeno, znanje koje izražavaju ljudi koji ne poseduju istinu je doktrina. Takvi ljudi mogu biti veoma inteligentni u pogledu telesnih stvari, ali oni ne mogu da rasuđuju o duhovnim stvarima. To je zato što takvi ljudi nemaju nikakvog iskustva u stvarima koje se tiču duha. To su ljudi koji nisu prosvećeni u duhovnim stvarima i koji ne poseduju duhovno razumevanje. Ma koju vrstu znanja da izražavaš, dokle god je ono tvoje biće, ono je i tvoje lično iskustvo, tvoje istinsko znanje. Ono o čemu razgovaraju ljudi koji govore samo o doktrini – a to su oni koji ne poseduju ni istinu ni stvarnost – takođe se može nazvati njihovim bićem, jer su do svoje doktrine došli samo dubokom kontemplacijom i ona je rezultat njihovog temeljnog promišljanja. Pa ipak, to je samo doktrina, ništa više od mašte! Iskustva svih tipova ljudi predstavljaju stvari unutar njih. Niko ko ne poseduje duhovno iskustvo ne može da govori o poznavanju istine, niti o ispravnom poznavanju raznih duhovnih stvari. Ono što čovek izražava jeste ono što je on iznutra – to je izvesno. Ako neko želi da spozna duhovne stvari i da spozna istinu, najpre mora steći stvarno iskustvo. Ako ne možeš jasno da govoriš o zdravom razumu u životu čoveka, koliko ćeš tek malo moći da kažeš o duhovnim stvarima? Oni koji mogu da budu na čelu crkava, da ljude opskrbljuju životom i da budu narodni apostoli, moraju posedovati stvarno iskustvo; oni moraju ispravno shvatati duhovne stvari i ispravno uvažavati i doživljavati istinu. Samo su takvi ljudi kvalifikovani da budu delatnici ili apostoli koji predvode crkve. U suprotnom, oni samo mogu da budu najmanji među sledbenicima i ne mogu da predvode, a još manje da budu apostoli koji su u stanju da ljude opskrbljuju životom. To je zato što funkcija apostola nije da jure unaokolo ni da se tuku, već da obavljaju delo služenja životu i vođenja drugih ljudi u preobražaju njihove naravi. Onima koji obavljaju ovu funkciju naloženo je da na svojim plećima ponesu tešku odgovornost, koju ne može svako da nosi. Ovakav posao mogu da preduzmu samo oni sa životnim bićem, odnosno oni koji poseduju iskustvo istine. Taj posao ne može da obavlja svako ko je tek u stanju da se odrekne, ko može da juri unaokolo ili je voljan da se istroši; ljudi koji nemaju iskustva sa istinom, koji nisu bili podvrgnuti orezivanju ili sudu, nisu u stanju da obavljaju ovu vrstu posla. Ljudi bez iskustva, kojima ujedno nedostaje i stvarnosti, nisu u stanju da stvarnost jasno sagledaju, jer su i sami bez ovakve vrste bića. Takva osoba, dakle, ne samo što nije u stanju da se bavi liderskim poslom, već će biti izgnana ako duže vreme ostane bez istine. Uvid koji izražavaš može biti dokaz teškoća koje si u životu iskusio, stvari zbog kojih si pretrpeo grdnju i problema zbog kojih si bio izložen sudu. Ovo takođe važi i za kušnje: tamo gde je čovek prefinjen i gde je slab – to su oblasti u kojima on ima iskustvo, u kojima poseduje put. Na primer, ako neko trpi frustracije u braku, često će ovako pričati u zajedništvu: „Neka je slava i hvala Bogu, moram da udovoljim želji Božjeg srca i ponudim sav svoj život, i moram svoj brak da predam sasvim u Božje ruke. Spreman sam da sav svoj život predam Bogu u zalog.“ Kroz zajedništvo, sve stvari koje čovek nosi u sebi mogu pokazati šta je on. Stvari poput brzine kojom neka osoba govori, da li govori glasno ili tiho – nisu stvar iskustva i ne mogu predstavljati ono što ta osoba ima i jeste. Te stvari mogu samo da pokažu da li je karakter te osobe dobar ili loš, te da li je njena priroda dobra ili loša, ali se one ne mogu poistovetiti s tim da li neko ima iskustva. Sposobnost izražavanja tokom govora, kao i veština ili brzina govora, samo su stvar prakse i ne mogu da zamene nečije iskustvo. Kad govoriš o svojim ličnim iskustvima, ti sa drugima u zajedništvu razmenjuješ ono što smatraš važnim, kao i sve stvari koje nosiš u sebi. Moj govor predstavlja Moje biće, ali ono što govorim je van čovekovog domašaja. To što kažem nije nešto što čovek doživljava, niti je nešto što čovek može da vidi; to takođe nije nešto što čovek može da dodirne, ali to je ono što Ja jesam. Neki ljudi priznaju samo to da Ja u zajedništvu delim ono što sam lično iskusio, ali ne priznaju da je to neposredan izraz Duha. Naravno da sam iskusio ono o čemu govorim. Ja sam taj koji delo upravljanja obavlja šest hiljada godina. Od početka stvaranja ljudskog roda, pa do sada, sve sam iskusio; kako onda ne bih mogao da razgovaram o tome? Kada je reč o čovekovoj prirodi, jasno sam je video; davno sam je posmatrao. Kako onda ne bih bio u stanju da jasno govorim o tome? Pošto sam jasno video suštinu čoveka, kvalifikovan sam da čoveka grdim i da mu sudim, jer sve čovekovo potiče od Mene, ali ga je Sotona iskvario. Naravno, takođe sam kvalifikovan i da analiziram delo koje sam obavio. Iako to delo ne obavlja Moje telo, ono je neposredan izraz Duha i to je ono što Ja imam i što jesam. Stoga sam kvalifikovan da to izrazim i da obavim delo koje treba da obavim. To što ljudi govore je ono što su iskusili. To je ono što su oni videli, ono što njihovi umovi mogu da dosegnu i što njihova čula mogu da osete. O tome oni mogu da razgovaraju u zajedništvu. Reči koje izgovara ovaploćeno telo Božje neposredan su izraz Duha i one izražavaju delo koje je obavio Duh, a telo ga nije ni videlo ni iskusilo; ali On ipak i dalje izražava Svoje biće, jer suština tela je Duh i On izražava delo Duha. To je delo koje je Duh već obavio, iako je ono izvan dometa tela. Nakon ovaploćenja, On kroz izraz tela ljudima omogućava da spoznaju Božje biće i da vide Božju narav i delo koje je obavio. Čovekovo delo ljudima razjašnjava u šta treba da zakorače i šta treba da shvate; ono podrazumeva vođenje ljudi ka razumevanju i doživljavanju istine. Cilj čovekovog dela jeste da održava ljude; dok Božje delo čovečanstvu treba da otvori nove puteve i nove epohe, te da ljudima otkrije ono što smrtnicima nije poznato i da im omogući da spoznaju Njegovu narav. Božje delo sastoji se u tome da On predvodi čitavo čovečanstvo.

Celokupno delo Svetog Duha vrši se da bi ljudi od toga imali koristi. Ono u celosti ima za cilj da ljude unapredi; u njemu nema ničeg što ljudima nije od koristi. Bez obzira da li je istina duboka ili plitka, i bez obzira na to kakvog su kova oni koji tu istinu prihvataju, sve što Sveti Duh čini, od koristi je ljudima. Delo Svetog Duha, međutim, ne može da se obavi neposredno; ono se mora izražavati kroz ljude koji s Njim sarađuju. Jedino tako se mogu ostvariti rezultati delovanja Svetog Duha. Naravno, kad Sveti Duh deluje neposredno, Njegovo se delo nimalo ne razvodnjava; ali kad Sveti Duh deluje kroz čoveka, to delo postaje veoma ukaljano i ono više ne predstavlja prvobitno delo Svetog Duha. Budući da je tako, istina se menja u različitim stepenima. Sledbenici ne primaju prvobitnu nameru Svetog Duha, već kombinaciju dela Svetog Duha i čovekovog iskustva i znanja. Deo onoga što sledbenici dobijaju, a što predstavlja delo Svetog Duha, jeste ispravno, dok se čovekovo iskustvo i znanje koje dobijaju razlikuju, jer su i delatnici različiti. Delatnici koje Sveti Duh prosvećuje i usmerava sticaće iskustva zasnovana na tom prosvećivanju i usmeravanju. Ova iskustva u sebi sadrže kombinaciju čovekovog uma i iskustva, kao i biće ljudskog roda, da bi ljudi zatim stekli znanja ili uvide koje treba da imaju. Ovo je način čovekovog praktičnog delovanja nakon što iskusi istinu. Taj način praktičnog delovanja nije uvek isti, jer ljudi različito doživljavaju stvari, a i same stvari koje doživljavaju međusobno su različite. Tako će jedno te isto prosvećenje Svetog Duha rezultirati različitim znanjem i praksom, jer su i oni koji to prosvećenje primaju međusobno različiti. Neki ljudi u svom praktičnom delovanju prave sitnije greške, neki krupnije, dok neki ne rade ništa drugo osim što greše. To je zato što se ljudi međusobno razlikuju po svojoj moći razumevanja, a i zato što im je suštinski kov različit. Neki poseduju jednu vrstu razumevanja nakon što čuju neku poruku, dok drugi drugačije razumeju istinu nakon što je čuju. Neki ljudi prave blaga odstupanja, dok drugi uopšte ne razumeju pravo značenje istine. Stoga će od čovekovog razumevanja zavisiti kako će on voditi druge; to je zaista tako, jer je delo nekog čoveka naprosto izraz njegovog bića. Ljudi koje predvode oni koji pravilno shvataju istinu, takođe će ispravno razumeti istinu. Čak i ako ima ljudi sa greškama u razumevanju, njih je vrlo malo i, uz to, neće baš svi imati greške. Ako neko greši u svom shvatanju istine, bez sumnje će i oni koji ga slede takođe grešiti, s tim što će oni grešiti u svakom smislu te reči. Stepen razumevanja istine kod sledbenika u velikoj meri zavisi od delatnika. Naravno, istina koja dolazi od Boga je tačna, nepogrešiva i apsolutno sigurna. Delatnici, međutim, nisu sasvim ispravni i ne može se reći da su potpuno pouzdani. Ako delatnici poseduju veoma praktičan način da istinu sprovedu u delo, onda će i sledbenici posedovati način praktičnog delovanja. Ako delatnici nemaju načina da primenjuju istinu, već poseduju samo doktrinu, onda sledbenici neće posedovati stvarnost. Kvalitet i priroda sledbenika određeni su rođenjem i nemaju veze s delatnicima, ali od delatnika zavisi u kojoj će meri sledbenici razumeti istinu i spoznati Boga (ovo važi samo za neke ljude). Kakav god da je delatnik, takvi će biti i sledbenici koje on predvodi. Ono što delatnik izražava jeste, bez rezerve, njegovo sopstveno biće. Zahtevi koje postavlja onima koji ga slede jesu ono što on sam želi ili može da postigne. Većina delatnika koristi ono što sami rade kao osnovu za postavljanje zahteva svojim sledbenicima, uprkos tome što ima mnogo toga što njihovi sledbenici uopšte ne mogu da postignu – a ono što neka osoba ne može da postigne postaje prepreka njenom ulasku.

Mnogo je manje odstupanja u radu onih koji su prošli kroz orezivanje, s kojima se Bog obračunao i koji su bili podvrgnuti sudu i grdnji, a izraz njihovog dela mnogo je precizniji. Oni koji se oslanjaju na svoju prirodnost u radu prave prilično velike greške. Delo neusavršenih ljudi izražava previše od njihove sopstvene prirodnosti, što predstavlja veliku prepreku delovanju Svetog Duha. Koliko god da je čovek dobrog kova, on takođe mora da bude podvrgnut orezivanju, Bog mora s njim da se obračuna i da mu sudi, pre no što bude mogao da izvrši delo Božjeg naloga. Ako čovek nije bio podvrgnut takvom sudu, njegovo delo, ma koliko da je dobro obavljeno, ne može biti u skladu s načelima istine i uvek je proizvod njegove prirodnosti i ljudske dobrote. Delo onih koji su prošli kroz orezivanje, s kojima se Bog obračunao i kojima je sudio, mnogo je preciznije od dela onih koji nisu orezani, s kojima se Bog nije obračunao i nije im sudio. Oni koji nisu bili podvrgnuti sudu ne izražavaju ništa osim ljudskog tela i misli, izmešano s mnogo ljudske pameti i urođenog talenta. To nije precizan čovekov izraz Božjeg dela. Sledbenici takvih ljudi dovedeni su pred njih svojim urođenim kvalitetima. Pošto takve osobe izražavaju previše od ljudskog uvida i iskustva, koji gotovo da su odvojeni od prvobitne Božje namere i od nje previše odstupaju, njihovo delo ljude ne može da dovede pred Boga, već ih, umesto toga, dovodi pred čoveka. Stoga oni koji nisu bili podvrgnuti sudu i grdnji nisu ni kvalifikovani da obavljaju delo Božjeg naloga. Delo kvalifikovanog delatnika ljude može da izvede na pravi put i omogući im da snažnije zakorače u istinu. Njegovo delo može dovesti ljude pred Boga. Pored toga, delo jednog takvog delatnika može varirati od pojedinca do pojedinca i nije sputano pravilima, te ljudima omogućava oslobađanje i slobodu, kao i sposobnost postepenog stasavanja u životu i dubljeg ulaska u istinu. Delo nekvalifikovanog delatnika daleko je manje uspešno. Njegovo delo je glupo. On jedino može da ljude uvede u pravila, a ono što on zahteva od ljudi ne varira od pojedinca do pojedinca; on ne deluje u skladu sa stvarnim potrebama ljudi. U ovakvom tipu dela ima isuviše mnogo pravila i previše doktrina, te ono ljude ne može da uvede u stvarnost, niti u normalnu praksu životnog razvoja. Ono samo može ljudima da omogući da se pridržavaju nekolicine bezvrednih pravila. Takvo usmeravanje ljude može samo da odvede na stranputicu. On te vodi tako da postaneš sličan njemu i može te dovesti u ono što on ima i što jeste. Da bi sledbenici mogli da razluče da li su njihove vođe kvalifikovane, ključno je da sagledaju put kojim ih vode i rezultate njihovog rada, te da vide da li sledbenici primaju načela u skladu sa istinom i da li dobijaju načine praktičnog delovanja koji su pogodni za njihov preobražaj. Ti treba da praviš razliku između različitih delovanja različitih tipova ljudi; ne treba da budeš glupi sledbenik. Ovo se odnosi na pitanje čovekovog ulaska. Ako ne možeš da razlikuješ koja osoba u svom vođstvu poseduje put, a koja ne, lako ćeš biti prevaren. Sve ovo neposredno utiče na tvoj život. U delu neusavršenih ljudi ima mnogo prirodnosti; ono je pomešano s previše ljudske volje. Prirodnost je njihovo biće – ono sa čime su oni rođeni. To nije život nakon što se Bog s njima obračunao, niti stvarnost nakon preobražaja. Kako takva osoba može da podrži one koji tragaju za životom? Život koji čovek prvobitno ima jeste njegova urođena inteligencija ili talenat. Ova vrsta inteligencije ili talenta prilično je udaljena od tačnih Božjih zahteva prema čoveku. Ako čovek nije usavršen i ako njegova iskvarena narav nije orezana, niti se Bog s njom obračunao, postojaće širok jaz između onoga što čovek izražava i istine; ono što on izražava biće pomešano s nejasnim stvarima, poput njegove mašte i jednostranog iskustva. Štaviše, ma kako da čovek deluje, ljudi osećaju da u tome nema opšteg cilja, niti istine pogodne za ulazak svih ljudi. Većina onoga što se od ljudi traži izvan je njihovih mogućnosti, kao kad biste od patke tražili da mirno stoji na verandi. Ovo je delo ljudske volje. Čovekova iskvarena narav, njegove misli i predstave, prožimaju sve delove njegovog tela. Čovek nije rođen sa nagonom da istinu sprovodi u delo, niti ima nagon za neposrednim razumevanjem istine. Ako se tome doda iskvarena narav čovekova – zar delo ovako prirodne osobe neće izazivati prekide? Čovek koji je usavršen, međutim, poseduje iskustvo istine koju ljudi treba da razumeju i poznaje njihove iskvarene naravi, tako da se nejasne i nestvarne stvari u njegovom delu postepeno smanjuju, sve je manje ljudskog razvodnjavanja, a njegovo delo i služba sve se više približavaju standardima koje zahteva Bog. Na taj je način njegovo delo zakoračilo u istina-stvarnost i postalo realistično. Misli u čovekovom umu naročito blokiraju delo Svetog Duha. Čovek ima bogatu maštu i razumnu logiku, kao i dugogodišnje iskustvo u vođenju poslova. Ako se ovi aspekti čoveka ne podvrgnu orezivanju i korekciji, sve će one predstavljati prepreke u radu. Stoga čovekovo delo, a posebno delo nesavršenih ljudi, ne može da dostigne najveći stepen tačnosti.

Delo čoveka ostaje unutar određenog opsega i ograničeno je. Jedna osoba može da obavlja samo delo neke određene faze, ali ne i delo čitave epohe – u suprotnom, ona bi ljude odvela u središte pravila. Čovekovo delo može se primeniti samo na neko konkretno vreme ili fazu. To je zato što ljudsko iskustvo ima svoj obim. Delo čoveka ne može se porediti s Božjim delom. Čovekovi načini praktičnog delovanja i njegovo poznavanje istine primenljivi su unutar konkretnog opsega. Ne može se reći da put kojim čovek korača u celosti predstavlja volju Svetog Duha, jer čovek može samo da bude prosvećen Svetim Duhom, ali ne i potpuno ispunjen Njime. Sve ono što čovek može da iskusi pripada opsegu normalne ljudskosti i ne može da izađe van opsega misli u normalnom ljudskom umu. Iskustva svih onih koji mogu da prožive istina-stvarnost nalaze se unutar ovog opsega. Kada ti ljudi doživljavaju istinu, to je uvek iskustvo normalnog ljudskog života prosvećenog Svetim Duhom; to nije način doživljavanja koji bi odudarao od normalnog ljudskog života. Oni istinu doživljavaju prosvećeni Svetim Duhom, na temelju proživljavanja svog ljudskog života. Štaviše, ta istina varira od osobe do osobe, a njena dubina je povezana sa stanjem konkretne osobe. Moglo bi se samo reći da je put kojim oni koračaju normalan ljudski život nekoga ko traga za istinom, a taj se put može nazvati putem kojim korača normalan čovek prosvećen Svetim Duhom. Ne može se reći da je put kojim oni koračaju isti onaj put kojim ide Sveti Duh. U normalnom ljudskom iskustvu, pošto ljudi koji tragaju nisu isti, to ni delo Svetog Duha nije isto. Pored toga, budući da okruženja koja ljudi doživljavaju i rasponi njihovog iskustva nisu isti, kao i zbog mešavine njihovog razuma i misli, njihovo je iskustvo u različitim stepenima izmešano. Svaka osoba istinu razume u skladu sa svojim ličnim stanjem, koje je kod svake osobe drugačije. Njihovo razumevanje pravog značenja istine nije potpuno i predstavlja samo jedan ili više njenih aspekata. Obim istine koju čovek doživljava razlikuje se od osobe do osobe, u skladu s njenim stanjem. Na taj način, različiti ljudi drugačije izražavaju poznavanje jedne te iste istine. To znači da je čovekovo iskustvo uvek ograničeno i da ne može u potpunosti da predstavlja volju Svetog Duha, niti se delo čoveka može posmatrati kao delo Božje, čak i ako je ono što čovek izražava veoma blisko povezano s Božjom voljom i čak i ako je čovekovo iskustvo veoma blisko delu usavršavanja koje obavlja Sveti Duh. Čovek može da bude samo sluga Božji i da obavlja posao koji mu Bog poveri. Čovek može da izražava samo znanje prosvećeno Svetim Duhom i istine stečene iz svog ličnog iskustva. Čovek nije ni kvalifikovan, niti ispunjava uslove da bude odušak Svetog Duha. On nema prava da kaže kako njegovo delo predstavlja delo Božje. Čovek radi prema ljudskim načelima, a svi ljudi imaju različita iskustva i poseduju promenljiva stanja. Čovekovo delo obuhvata sva njegova iskustva pod prosvećenjem Svetog Duha. Ova iskustva mogu da predstavljaju samo čovekovo biće i ona ne predstavljaju Božje biće, niti volju Svetog Duha. Stoga se za put kojim čovek korača ne može reći da je put kojim je hodio Sveti Duh, jer čovekovo delo ne može da predstavlja delo Božje, a čovekovo delo i čovekovo iskustvo nisu celokupna volja Svetog Duha. Čovekovo delo podložno je potpadanju pod pravila, a metod njegovog rada lako se svodi na ograničeni obim i nije u stanju da ljude izvede na slobodan put. Većina sledbenika živi unutar ograničenog opsega, a njihov je način doživljavanja, po svom obimu, takođe ograničen. Čovekovo iskustvo je uvek ograničeno; metod njegovog rada je takođe ograničen na svega nekoliko vrsta i ne može se porediti sa delom Svetog Duha ili sa delom Samog Boga. To je zato što je ljudsko iskustvo, na kraju krajeva, ograničeno. Ma kako da Bog obavlja Svoje delo, ono nije sputano pravilima; ma kako da se obavlja, ono nije ograničeno na samo jedan metod. Ne postoje nikakva pravila Božjeg delovanja – celokupno Njegovo delo je nesputano i slobodno. Ma koliko vremena provodio sledeći Ga, čovek iz toga ne može da izvuče nikakve zakone koji bi upravljali Božjim načinima delovanja. Iako je Njegovo delo zasnovano na načelima, ono se uvek obavlja na nove načine, uvek se razvija u novim pravcima i za čoveka je nedostižno. Bog u svakom pojedinačnom periodu može imati nekoliko različitih vrsta dela i različite načine vođenja ljudi, tako da ljudi uvek imaju nove ulaske i promene. Ti zakone Njegovog dela ne možeš razabrati, jer On uvek deluje na nove načine, a jedino tako Božji sledbenici ne postaju sputani pravilima. Delo Samog Boga uvek izbegava ljudske predstave i suprotstavlja im se. Samo oni koji Ga slede i svim srcem tragaju za Njim mogu da preobraze svoju narav i mogu da žive slobodno, bez poštovanja ikakvih pravila i nesputani bilo kakvim verskim predstavama. Čovekovo delo ljudima postavlja zahteve na osnovu ličnog iskustva tog konkretnog čoveka i onoga što on sȃm može da postigne. Standard ovih zahteva ograničen je određenim opsegom, a metodi praktičnog delovanja takođe su veoma ograničeni. Na taj način, sledbenici nesvesno žive unutar tog ograničenog opsega; kako vreme prolazi, te stvari postaju pravila i rituali. Ako delo jednog perioda predvodi neko koga Bog nije lično usavršio i kome Bog nije sudio, svi će njegovi sledbenici postati verski zanesenjaci i stručnjaci za opiranje Bogu. Prema tome, ako je neka osoba kvalifikovani vođa, ona mora da je bila podvrgnuta sudu i prihvatila da bude usavršena. Oni koji nisu bili podvrgnuti sudu izražavaju samo nejasne i nestvarne stvari, čak i ako možda poseduju delo Svetog Duha. Oni će vremenom ljude navoditi na nejasna i natprirodna pravila. Delo koje Bog obavlja nije u skladu s čovekovim telom. Ono se ne slaže sa čovekovim mislima, već se suprotstavlja njegovim predstavama; ono nije ukaljano nejasnim verskim bojama. Rezultate Božjeg delovanja ne može da ostvari neko ko nije usavršen od Njega; ti su rezultati van domašaja čovekovog razmišljanja.

Delo u čovekovom umu za čoveka je isuviše lako ostvarljivo. Primera radi, pastori i vođe u svetu religije oslanjaju se na svoj talenat i položaj prilikom obavljanja svog dela. Ljudi koji ih duže vreme slede biće zaraženi njihovim talentima i na njih će uticati nešto od njihovog bića. Oni se usredsređuju na ljudske talente, sposobnosti i znanja, te obraćaju pažnju na natprirodne stvari i mnogobrojne duboke i nerealne doktrine (naravno, ove duboke doktrine su nedostižne). Oni se ne usredsređuju na promene u ljudskoj naravi, već na obučavanje ljudi kako da propovedaju i delaju, unapređujući znanje ljudi i njihove bogate verske doktrine. Oni se ne usredsređuju na to koliko je narav ljudi promenjena, niti u kojoj meri ljudi razumeju istinu. Njih ne zanima ljudska suština, a još manje pokušavaju da spoznaju normalna i abnormalna ljudska stanja. Ne suprotstavljaju se ljudskim predstavama, niti ih otkrivaju, a još manje se bave orezivanjem ljudskih nedostataka i iskvarenosti. Većina onih koji ih slede služe putem svojih talenata, a sve što oslobađaju jesu verske predstave i teološke teorije, koje nemaju dodira sa stvarnošću i potpuno su nesposobne da ljudima daruju život. Suština njihovog dela je, zapravo, negovanje talenta, odgajanje osobe bez ičega u nadarenog svršenog bogoslova, koji će kasnije nastaviti da deluje i da predvodi. Možeš li da uočiš ijedan zakon u svih šest hiljada godina, koliko traje Božje delo? U delu koje čovek obavlja ima mnogo pravila i ograničenja, a ljudski mozak je isuviše dogmatičan. Ono što čovek izražava, dakle, jesu znanja i spoznaje koje spadaju u opseg njegovog iskustva. Osim ovoga, čovek nije u stanju da išta drugo izrazi. Čovekova iskustva i znanja ne rađaju se iz njegovih urođenih talenata, niti iz njegovog nagona; oni nastaju zbog Božjeg vođstva i neposrednog pastirskog rada. Čovek ima samo sposobnost da prihvati taj pastirski rad, ali ne i sposobnost koja bi mogla neposredno da izrazi ono što je božansko. Čovek nije u stanju da bude izvor; on može biti samo posuda koja u sebe prima vodu sa izvora. To je ljudski nagon, sposobnost koju čovek, kao ljudsko biće, treba da poseduje. Ako neka osoba izgubi sposobnost prihvatanja Božje reči i izgubi ljudski instinkt, ona ujedno gubi ono što je najdragocenije i gubi dužnost stvorenog čoveka. Ako neka osoba nema znanja ni iskustva u vezi sa Božjom reči ili Njegovim delom, onda ona gubi svoju dužnost, dužnost koju treba da izvršava kao stvoreno biće, i gubi dostojanstvo stvorenog bića. Bog ima nagon da izrazi ono što je božansko, bilo da je to izraženo u telu ili neposredno Duhom; to je Božja služba. Čovek svoja sopstvena iskustva ili znanja (to jest, ono što on jeste) izražava tokom Božjeg dela ili nakon njegovog završetka; to je čovekov nagon i čovekova dužnost i to je ono što čovek treba da ostvari. Mada je čovekov izraz daleko slabiji od onoga što Bog izražava i mada je čovekov izraz sputan mnogim pravilima, čovek mora da ispuni dužnost koju treba da ispuni i da uradi ono što mora da uradi. Čovek treba da učini sve što je u ljudskoj moći da bi ispunio svoju dužnost i pri tom ne treba da ima ni najmanje rezerve.

Nakon godina rada, čovek će sumirati iskustvo svog višegodišnjeg delovanja, kao i mudrost i pravila koja je prikupio. Onaj ko je dugo radio ume da oseti kretanje dela Svetog Duha; zna kada Duh Sveti deluje, a kada ne; ume da učestvuje u zajedništvu dok nosi breme i svestan je normalnog stanja dela Svetog Duha i normalnog stanja ljudskog odrastanja u životu. Takva je osoba koja je godinama radila i koja poznaje delo Svetog Duha. Oni koji su dugo radili govore samouvereno i bez žurbe; čak i kad nemaju šta da kažu, oni su pribrani. Oni u sebi mogu da nastave da se mole i da traže delo Svetog Duha. Oni su u svom radu iskusni. Osoba koja je dugo radila, koja poseduje mnoga iskustva i naučila je mnogo lekcija, u sebi ima mnogo toga što ometa rad Svetog Duha; to je mana njenog dugogodišnjeg rada. Čovek koji je tek počeo da radi nije razvodnjen ljudskim poukama ni iskustvom, a naročito je u nedoumici oko toga kako Sveti Duh deluje. On, međutim, tokom rada postepeno uči da oseti kako deluje Sveti Duh i postaje svestan šta treba da uradi da bi zadobio delo Svetog Duha, kako da druge napadne tačno tamo gde su najranjiviji, kao i slična opšta znanja koja treba da poseduju oni koji delaju. On će, vremenom, ovu mudrost i opšte znanje o radu poznavati kao svoj džep i činiće se da ih u svom radu lako koristi. Međutim, kad Sveti Duh promeni Svoj način delovanja, čovek se i dalje pridržava svog starog znanja o radu i starih pravila delovanja, tako da veoma malo zna o novoj dinamici rada. Godine rada i ispunjenost prisustvom i vođstvom Svetog Duha, pružaju mu sve više pouka o radu i sve veće iskustvo. Takve stvari ga ispunjavaju samopouzdanjem koje se razlikuje od ponosa. Drugim rečima, on je prilično zadovoljan svojim radom i opštim znanjem koje je stekao o delu Svetog Duha. Preciznije govoreći, stekavši ili ostvarivši ono što drugi nemaju, on dobija još veće samopouzdanje; čini se kao da se delo Svetog Duha u njemu nikada ne može ugasiti, dok drugi ne ispunjavaju uslove za ovako poseban tretman. Samo ovakvi ljudi, koji su godinama radili i čija upotreba ima značajnu vrednost, kvalifikovani su da u tome uživaju. Ove stvari postaju velika prepreka njegovom prihvatanju novog dela Svetog Duha. Čak i ako može da prihvati novo delo, on to ne može da učini preko noći. On će zasigurno morati da prođe kroz nekoliko preokreta pre nego što ga prihvati. Ovu situaciju je moguće preokrenuti samo postepeno, pošto se Bog obračuna s njegovim starim predstavama i pošto njegova stara narav bude podvrgnuta sudu. Bez prolaska kroz ove korake, on ne popušta i ne prihvata lako nova učenja i delo koji nisu u skladu s njegovim starim predstavama. S ovim je kod čoveka najteže izaći na kraj i to nije lako promeniti. Ako je, kao delatnik, čovek u stanju da odjednom postigne razumevanje dela Svetog Duha i da sumira njegovu dinamiku, te ako je u stanju da ne bude ograničen svojim iskustvom u radu i da novo delo prihvati u svetlu starog dela, onda je on mudar čovek i kvalifikovani delatnik. Ljudi su često ovakvi: rade po nekoliko godina, a da pritom nisu u stanju da svoje iskustvo u radu sumiraju ili su, pak, nakon sumiranja iskustva i mudrosti u vezi sa radom, sprečeni da prihvate novo delo i ne mogu pravilno da razumeju, niti da ispravno tretiraju staro i novo delo. Ljudima je zaista teško rukovati! Većina vas je takvih. Oni koji su iskusili godine delovanja Svetog Duha teško prihvataju novo delo i uvek su puni predstava koje ne mogu da odbace, dok čoveku koji je tek počeo da radi nedostaje opšte znanje o radu i on čak ne zna kako da se nosi ni s nekim najprostijim pitanjima. Vi ljudi ste zaista teški! Oni koji poseduju neki staž toliko su ponositi i uobraženi da su zaboravili odakle potiču. Uvek prezirno gledaju na mlađe, ali nisu u stanju da prihvate novo delo, niti da napuste predstave koje su godinama prikupljali i čuvali. Iako su ovi mladi, neuki ljudi u stanju da prihvate nešto malo od novog dela Svetog Duha, i mada pokazuju prilično entuzijazma, oni se stalno zbunjuju i ne znaju šta da rade kad se pojavi neki problem. Oni poseduju entuzijazam, ali su neuki. Oni jedva da ponešto znaju o delu Svetog Duha i nisu u stanju da to znanje koriste u životu; ono je samo potpuno beskorisna doktrina. Ima previše ljudi poput vas; koliko njih je prikladno za upotrebu? Koliko ima onih koji mogu poslušati prosvetljenje i prosvećenje Svetog Duha i uspeti da se usklade s Božjom voljom? Oni među vama, koji ste do sada bili sledbenici, naizgled ste bili veoma poslušni, ali vi zapravo niste odustali od svojih predstava, još uvek tražite po Bibliji, verujete u nejasnoće ili lutate u predstavama. Nema nikoga ko bi pažljivo istražio današnje stvarno delo ili dublje zakoračio u njega. Vi današnji put prihvatate sa svojim starim predstavama. Šta možete steći sa takvom verom? Moglo bi se reći da se u vama kriju mnoge predstave koje nisu razotkrivene, te da se vi, naprosto, svim silama trudite da ih sakrijete i da ih ne otkrivate lako. Vi novo delo ne prihvatate iskreno i ne planirate da se odreknete svojih starih predstava; posedujete previše životnih filozofija i one su vam isuviše bitne. Ne odustajete od svojih starih predstava i nerado se bavite novim delom. Vaše je srce previše zlokobno i vi naprosto ne primate k srcu korake novog dela. Mogu li takvi rasipnici poput vas raditi na širenju jevanđelja? Jeste li u stanju da preduzmete delo njegovog širenja na čitavu vaseljenu? Ovi vaši praktični postupci sprečavaju vas da preobrazite svoju narav i da spoznate Boga. Ako tako nastavite, zasigurno ćete biti izgnani.

Morate znati kako da Božje delo razlikujete od dela čoveka. Šta možeš videti u čovekovom delu? Mnogo je elemenata čovekovog iskustva u njegovom delu; čovek izražava ono što on jeste. Božje delo takođe izražava ono što On jeste, ali Njegovo biće je drugačije od čovekovog. Čovekovo biće predstavlja čovekovo iskustvo i život (ono što čovek doživljava i sa čime se susreće u svom životu, odnosno, životne filozofije koje poseduje), a ljudi koji žive u različitim sredinama izražavaju različita bića. Po onome što izražavaš može se videti da li imaš iskustva u vezi s društvom, kako zapravo živiš u svojoj porodici i šta unutar nje doživljavaš, dok ti u delu ovaploćenog Boga ne možeš da vidiš da li On ima društvenih iskustava. On je veoma svestan čovekove suštine i može da otkrije sve vrste praktičnih postupaka koji se odnose na svakojake vrste ljudi. Još je i bolji u otkrivanju iskvarene naravi i buntovnog ponašanja ljudi. On ne živi među ovozemaljskim ljudima, ali je svestan prirode smrtnika i celokupne iskvarenosti ovozemaljskih ljudi. To je Njegovo biće. Iako se ne bavi ovim svetom, On poznaje pravila ophođenja sa svetom, jer u potpunosti razume ljudsku prirodu. On poznaje delo Duha, kako ovo današnje tako i ono iz prošlosti, koje čovekove oči ne mogu da vide, niti uši čovekove mogu da ga čuju. Ovde spadaju i mudrost koja nije životna filozofija, kao i čuda koja ljudi teško mogu da dokuče. Ovo je Njegovo biće, koje je otvoreno za ljude, ali ujedno i skriveno od ljudi. Ono što On izražava nije biće neke izuzetne ličnosti, već suštinska svojstva i biće Duha. On ne putuje po svetu, ali zna sve o njemu. On stupa u kontakt s „antropoidima“ koji ne poseduju ni znanja ni uvide, ali On izražava reči koje su uzvišenije od znanja i iznad su velikih ljudi. On živi unutar grupe glupih i otupelih ljudi, u kojima nema ljudskosti i koji ne razumeju konvencije i život ljudi, ali On od njih može da traži da žive životom normalne ljudskosti, istovremeno razotkrivajući nečasnu i nisku ljudskost čovečanstva. Sve je to Njegovo biće, koje je uzvišenije od bića svakog čoveka sazdanog od krvi i mesa. Njemu nije potrebno da doživi složen, tegoban i odvratan društveni život da bi obavio delo koje treba da obavi i da bi do kraja razotkrio suštinu iskvarenog čovečanstva. Odvratan društveni život ne unapređuje Njegovo telo. Njegovo delo i reči samo razotkrivaju čovekovu neposlušnost i čoveku ne pružaju iskustvo niti pouke za ophođenje sa svetom. Njemu nije potrebno da istražuje društvo ili čovekovu porodicu dok čoveka opskrbljuje životom. Razotkrivanje i suđenje čoveku nije izraz iskustava Njegovog tela; to je Njegovo otkrivenje ljudske nepravednosti, do kojeg je došao nakon što je dugo vremena poznavao čovekovu neposlušnost i gnušao se ljudske iskvarenosti. Delo koje On obavlja u celosti ima za cilj da čoveku razotkrije Njegovu narav i da izrazi Njegovo biće. Jedino On može to delo da obavi; to nije nešto što bi mogla da ostvari osoba sazdana od krvi i mesa. Čovek iz Njegovog dela ne može da razazna kakva je On osoba. Isto tako, čovek nije u stanju da Ga, na osnovu Njegovog dela, svrsta među stvorene osobe. Njegovo Ga biće ujedno čini takvim da Ga je nemoguće svrstati među stvorene osobe. Čovek Ga samo može smatrati neljudskim bićem, ali on ne zna u koju kategoriju da Ga svrsta, pa je stoga prinuđen da Ga svrstava u kategoriju Boga. Nije neracionalno što čovek to čini, jer Bog je među ljudima obavio mnogo toga što čovek nije u stanju da uradi.

Delo koje Bog obavlja nije reprezentativno za iskustvo Njegovog tela; delo koje obavlja čovek jeste reprezentativno za njegovo iskustvo. Svako priča o svom ličnom iskustvu. Bog istinu može neposredno da izrazi, dok čovek može da izrazi samo ono iskustvo koje odgovara njegovom doživljaju istine. Božje delo nema pravila i ne podleže vremenskim ni geografskim ograničenjima. On može bilo kada i bilo gde da izrazi ono što On jeste. On radi kako Mu je volja. Čovekovo delo ima svoje uslove i svoj kontekst; bez njih čovek ne bi mogao da radi, niti bi mogao da izrazi svoje znanje o Bogu ili svoj doživljaj istine. Da bi utvrdio da li je neko delo Božje ili ljudsko, ti naprosto moraš da uporediš njihove međusobne razlike. Ako ne postoji delo koje je obavio Sȃm Bog, već samo čovekovo delo, ti ćeš jednostavno znati da su čovekova učenja uzvišena, izvan kapaciteta bilo kog drugog čoveka; način na koji on govori, načela kojima se rukovodi u rukovanju stvarima, te iskusan i staloženi način rada, izvan su domašaja drugih ljudi. Svi se vi divite ovim ljudima dobrog kova i uzvišenog znanja, ali ti iz Božjeg dela i reči ne možeš da vidiš koliko je Njegova ljudskost uzvišena. Umesto toga, On je običan, a dok radi On je normalan i stvaran, ali za smrtnike ipak neizmeran, usled čega ljudi razvijaju svojevrsno bogobojažljivo srce. Možda je iskustvo nekog čoveka u njegovom radu naročito napredno, ili su njegova mašta i rasuđivanje naročito napredni, a njegova ljudskost naročito dobra; takva svojstva mogu kod ljudi da izazovu samo divljenje, ali ne i njihov strah i bojazan. Svi se dive onima koji znaju dobro da rade, koji poseduju naročito duboko iskustvo i koji istinu umeju da sprovedu u delo, ali takvi ljudi nikad ne mogu izazvati strah, već samo divljenje i zavist. Ljudi koji su iskusili Božje delo, međutim, ne dive se Bogu; umesto toga, oni osećaju da je Njegovo delo van domašaja ljudi i da je čoveku nedokučivo, da je sveže i predivno. Kad ljudi iskuse Božje delo, njihova prva spoznaja o Njemu jeste da je On nedokučiv, mudar i divan, te se oni Njega nesvesno plaše i osećaju tajnovitost dela koje obavlja, a koje je izvan vidokruga čovekovog uma. Ljudi samo žele da budu u stanju da ispune Njegove zahteve, da udovolje Njegovim željama; oni ne žele da Ga nadmaše, jer delo koje On obavlja prevazilazi čovekovo razmišljanje i maštu i čovek to delo ne bi mogao da obavi umesto Njega. Čak ni sȃm čovek ne poznaje sopstvene nedostatke, ali Bog je iskovao novi put i došao da čoveka uvede u noviji i lepši svet, te je čovečanstvo tako ostvarilo novi napredak i dobilo priliku za novi početak. Ono što ljudi osećaju prema Bogu nije divljenje, ili, preciznije rečeno, nije samo divljenje. Njihovo najdublje iskustvo jesu strah i ljubav; oni osećaju da je Bog zaista divan. On obavlja posao koji čovek nije u stanju da obavi i govori stvari koje čovek nije u stanju da iskaže. Ljudi koji su iskusili Božje delo uvek imaju neki neopisiv osećaj. Ljudi s dovoljno dubokim iskustvom mogu da razumeju Božju ljubav; oni mogu da osete Njegovu divotu, osećaju da je Njegovo delo tako mudro i tako divno, čime se među njima stvara beskrajna moć. To nije zastrašenost, niti povremena ljubav i poštovanje, već duboki osećaj Božje samilosti i trpeljivosti prema čoveku. Međutim, oni koji su iskusili Njegovu grdnju i sud osećaju Njegovo veličanstvo i znaju da On ne toleriše uvrede. Čak ni ljudi koji su u velikoj meri iskusili Njegovo delo nisu u stanju da Ga dokuče; svi koji Ga se istinski boje znaju da Njegovo delo nije u skladu s ljudskim predstavama, već im je uvek suprotstavljeno. Njemu nije potrebno da Mu se ljudi u celosti dive, niti da odaju utisak da Mu se potčinjavaju; umesto toga, ljudi treba da postignu istinski strah i da Mu se istinski pokore. U toliko mnogo Njegovih dela, svako ko poseduje istinsko iskustvo razvija bogobojažljivo srce, što je uzvišenije od divljenja. Ljudi su Njegovu narav videli zahvaljujući Njegovom delu grdnje i suda, te zato imaju bogobojažljivo srce. Ljudi treba da se boje Boga i da Mu budu poslušni, jer Njegovo biće i Njegova narav nisu isti kao kod stvorenog bića, već su iznad njih. Bog je samopostojeći i večan, On je nestvoreno biće i samo je Bog dostojan straha i poslušnosti; čovek za to nije kvalifikovan. Prema tome, svi koji su iskusili Njegovo delo i koji su Ga istinski spoznali, razvijaju bogobojažljivo srce. Oni, međutim, koji se ne odriču svojih predstava o Njemu – oni koji Ga, naprosto, ne smatraju Bogom – nemaju bogobojažljivo srce i, mada Ga slede, nisu osvojeni; oni su, po svojoj prirodi, neposlušni ljudi. Ono što On, delujući na ovaj način, želi da postigne, jeste da sva stvorena bića u srcu osećaju strah prema Stvoritelju, da Mu se klanjaju i da se bezuslovno pokore Njegovoj vrhovnoj vlasti. To je konačni rezultat koji celokupno Njegovo delo treba da ostvari. Ako ljudi koji su iskusili takvo delo nemaju nimalo bogobojažljivo srce i ako se njihova prethodna neposlušnost nimalo ne promeni, oni će zasigurno biti izgnani. Ako je stav nekog čoveka prema Bogu takav da Mu se samo divi ili Ga poštuje iz daljine, a pritom Ga ni najmanje ne voli, onda je to rezultat do kojeg je došao čovek koji nema bogoljubivo srce, i taj čovek ne ispunjava uslove da bude usavršen. Ako jedno ovakvo delo ne može da zadobije istinsku ljubav neke osobe, onda ta osoba nije zadobila Boga i ne traga iskreno za istinom. Osoba koja ne voli Boga ne voli ni istinu, te stoga ona ne može da zadobije Boga, a kamoli da od Boga stekne priznanje. Takvi ljudi, ma koliko da su iskusili delo Svetoga Duha i Božji sud, nisu u stanju da imaju bogobojažljivo srce. To su ljudi čija je priroda nepromenljiva i ljudi izuzetno rđave naravi. Svi koji nemaju bogobojažljivo srce biće izgnani da bi bili podvrgnuti kazni i da bi bili kažnjeni isto kao i oni koji čine zlo, da bi propatili čak i više od onih koji su počinili nepravdu.