Reči Svemogućeg Boga poslednjih dana:

„Ovaploćenjem“ se Bog pojavljuje u telu; Bog u Svom telesnom obličju deluje među stvorenim ljudima. Da bi se, dakle, Bog ovaplotio, on najpre mora postati telo – telo sa odlikama normalne ljudskosti; to je najosnovniji preduslov. Božje ovaploćenje, zapravo, implicira da Bog živi i deluje u telu, da On samom Svojom suštinom postaje telo, postaje čovek. (…) Pošto je On čovek sa suštinom Boga, On je iznad svih stvorenih ljudi, iznad svakog čoveka koji može da izvršava Božje delo. I tako, među svima onima sa čovečijom ljuskom nalik Njegovoj, među svima koji poseduju ljudskost, jedino je On Sȃm ovaploćeni Bog – svi ostali su stvoreni ljudi. Mada svi oni poseduju ljudskost, stvoreni ljudi nemaju ništa drugo osim ljudskosti, dok je ovaploćeni Bog drugačiji: u Svom telu, On poseduje ne samo ljudskost, već, što je mnogo važnije, i božanstvo. Njegova se ljudskost može videti u spoljašnjem izgledu tela Njegovog i u Njegovom svakodnevnom životu, ali je Njegovo božansko biće teško uočiti. Pošto se Njegovo božansko biće ispoljava samo kada On poseduje ljudskost, i pošto ono nije tako natprirodno kakvim ga ljudi zamišljaju, ljudima je jako teško da ga uoče. Ljudima je, čak i danas, izuzetno teško da dokuče pravu suštinu ovaploćenog Boga. Čak i nakon što sam o tome nadugačko govorio, verujem da je to za mnoge od vas još uvek misterija. Stvar je, zapravo, veoma jednostavna: pošto se Bog ovaplotio, Njegova suština predstavlja kombinaciju ljudskosti i božanstva. Ova se kombinacija naziva Samim Bogom, Samim Bogom na zemlji.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Suština tela nastanjenog Bogom“

Kada Bog dođe na zemlju, On obavlja samo Svoja dela u okviru božanstva, a što je nebeski Duh poverio ovaploćenom Bogu. Kada dođe, On samo govori širom zemlje, da bi različitim sredstvima i iz različitih uglova dao glas Svojim izjavama. On za Svoje ciljeve i radna načela uglavnom uzima snabdevanje čoveka i učenje čoveka, i ne bavi se stvarima kao što su međuljudski odnosi ili detalji ljudskih života. Njegova osnovna služba je da govori u ime Duha. Odnosno, kada se Božji Duh javi u opipljivom telesnom obliku, on samo snabdeva čovekov život i oslobađa istinu. Ne meša se u ljudska dela, odnosno, ne učestvuje u delima čovečjim. Ljudi ne mogu da obavljaju božanska dela, a Bog ne učestvuje u ljudskim delima. Tokom svih godina otkad je Bog sišao na zemlju da sprovodi Svoja dela, uvek je to činio kroz ljude. Ovi ljudi se, međutim, ne mogu smatrati ovaploćenim Bogom – već samo onima koje Bog koristi. Bog današnjeg vremena, sa druge strane, može da govori neposredno iz ugla božanskog, odašiljući glas Duha i radeći u ime Duha. Svi oni koje je Bog tokom vremena upotrebio isto su tako primeri Božjeg Duha koji deluje u telu od krvi i mesa – zašto se oni onda ne mogu nazvati Bogom? Ali današnji Bog je i Božji Duh koji dela neposredno u telu, a i Isus je bio Božji Duh koji deluje u telu; oboje se nazivaju Bogom. Dakle, u čemu je razlika? Ljudi koje je Bog tokom vremena upotrebljavao svi su bili u stanju da normalno misle i imali su razum. Svi su razumeli načela ljudskog ponašanja. Imali su normalne ljudske ideje i posedovali su sve što bi normalni ljudi trebalo da poseduju. Većina ih je imala izuzetan talenat i urođenu inteligenciju. Delujući na ove ljude, Božji Duh je upregao njihove talente, koji su njihov Bogom-dani dar. Božji Duh uveo je njihove talente u igru, koristeći njihove jake strane da služe Bogu. Međutim, suština Boga je bez ideja ili misli, neiskvarena ljudskim namerama, i čak nema ni ono što normalni ljudi poseduju. Što znači da nije ni u toku sa načelima ljudskog ponašanja. Tako je kada se današnji Bog spusti na zemlju. Njegovo delovanje i Njegove reči nisu iskvarene ljudskim namerama niti ljudskim mislima, već su neposredno ispoljavanje namera Duha, i On radi neposredno u Božje ime. To znači da Duh neposredno govori, odnosno božanstvo neposredno deluje, ne mešajući u to ni trun ljudskih namera. Drugim rečima, ovaploćeni Bog neposredno otelovljuje božanstvo, nema ljudskih misli niti ideja i ne razume načela ljudskog ponašanja. Kada bi delovalo samo božanstvo (odnosno kada bi samo Bog Sȃm delovao) ne bi bilo načina da se Božje delo sprovodi na zemlji. Dakle, kada Bog dođe na zemlju, mora da ima manji broj ljudi koje On koristi da bi delovao među ljudskim rodom u sprezi sa delovanjem koje Bog sprovodi u božanstvu. Drugim rečima, On koristi ljudsko delovanje kao potporu za Svoje božansko delovanje. Da nije tako, ne bi bilo načina da čovek bude u neposrednoj vezi sa božanskim delom. Tako je bilo sa Isusom i Njegovim apostolima. Tokom Njegovog vremena u svetu, Isus je poništio stare zakone i uspostavio nove zapovesti. Takođe je izgovorio mnoge reči. Sva ta dela sprovedena su u božanstvu. Ostali, kao što su Petar, Pavle i Jovan, svoja su potonja dela oslanjali na temelje Isusovih reči. Što će reći, Bog je počeo Svoje delovanje u tom dobu, uvodeći početak Doba blagodati; odnosno, On je uveo novu eru, ukidajući staru i ispunjavajući reči: „Bog je Početak i Svršetak.“ Drugim rečima, čovek mora da sprovodi ljudska dela na temelju božanskih dela. Nakon što je Isus izgovorio sve što je morao da izgovori i završio Svoje delovanje na zemlji, napustio je čoveka. Nakon toga su svi ljudi u svom delovanju postupali u skladu sa načelima izraženim Njegovim rečima i primenjivali ih u skladu sa istinama o kojima je On govorio. Svi su ti ljudi radili za Isusa. Da je samo Isus delovao, koliko god da je reči izgovorio, ljudi ne bi imali načina da se pozabave Njegovim rečima, jer je On delovao u božanstvu i mogao je da izgovara samo reči božanstva i ne bi mogao da objasni stvari u meri u kojoj bi normalni ljudi mogli da razumeju Njegove reči. Zato su Mu bili neophodni apostoli i proroci koji su došli nakon Njega da upotpune Njegovo delo. Ovo je načelo po kom Bog ovaploćeni sprovodi Svoja dela – koristeći ovaploćeno telo da govori i deluje da bi završio delo božansko, a potom koristeći manji ili možda veći broj ljudi koji su u skladu sa Božjim namerama naklonjeno da upotpune Njegovo delo. Odnosno, Bog koristi ljude koji su u skladu sa Njegovim namerama da deluju kao pastiri i zalivaju ljudski rod, da bi Božji izabrani narod mogao da uđe u istina-stvarnost.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Suštinska razlika između ovaploćenog Boga i ljudi koje Bog koristi“

Da je Bog, kada je ušao u telo, samo obavljao delo božanstva i da nije bilo ljudi koji su u skladu sa Njegovim namerama da rade u saglasju sa Njim, čovek tada ne bi bio sposoban da razume Božje namere niti da se bavi Bogom. Bog mora da koristi normalne ljude koji su u skladu sa Njegovim namerama da bi dovršio ovo delo, da bi motrio na crkve i čuvao ih, kako bi se mogao postići nivo koji su čovekovi kognitivni procesi, njegov mozak, u stanju da zamisle. Drugim rečima, Bog koristi mali broj ljudi koji su u skladu sa Njegovim namerama da „prevedu“ delo koje On obavlja u okviru Svog božanstva, tako da ono može da se otvori – da transformiše božanski jezik u ljudski jezik, ne bi li ljudi mogli da ga shvate i razumeju. Da Bog to nije učinio, niko ne bi razumeo Božji božanski jezik, jer su ljudi koji su u skladu sa Božjim namerama, na kraju krajeva, neznatna manjina, a čovekova moć razumevanja je slaba. Zato Bog bira ovaj metod samo kada dela u ovaploćenom telu. Da postoji samo božansko delo, ne bi bilo načina da čovek spozna Boga niti da se bavi Bogom, jer čovek ne razume Božji jezik. Čovek je u stanju da razume ovaj jezik samo posredstvom ljudi koji su u skladu sa Božjim namerama, koji razjašnjavaju Njegove reči. Međutim, kad bi samo takvi ljudi delovali unutar ljudskosti, to bi moglo jedino da održava čovekov normalan život; to ne bi moglo da preobrazi čovekovu narav. Božje delo ne bi moglo imati novu početnu tačku; postojale bi samo iste stare pesme, iste stare floskule. Samo posredstvom ovaploćenog Boga, koji kaže sve što treba da se kaže i čini sve što treba da se učini u periodu Svog ovaploćenja, nakon čega ljudi delaju i doživljavaju prema Njegovim rečima, samo tako će njihova životna dispozicija moći da se promeni i samo tako će oni moći da idu u korak s vremenom. On koji dela unutar božanstva predstavlja Boga, dok oni koji delaju unutar ljudskosti jesu ljudi koje Bog koristi. Što će reći, ovaploćeni Bog se suštinski razlikuje od ljudi koje Bog koristi. Ovaploćeni Bog je u stanju da obavlja delo božanstva, pri čemu to nije slučaj sa ljudima koje Bog koristi. Na početku svakog doba, Božji Duh govori lično i pokreće novu eru kako bi doveo čoveka na novi početak. Kada završi s govorom, to označava da je Božje delo unutar Njegovog božanstva obavljeno. Nakon toga, svi ljudi slede vođstvo onih koje Bog koristi kako bi ušli u svoje životno iskustvo.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Suštinska razlika između ovaploćenog Boga i ljudi koje Bog koristi“

Neki će pitati: „Koja je razlika između dela koje obavlja ovaploćeni Bog i dela koje su u prošlosti obavljali proroci i apostoli? David se takođe zvao Gospodom, a takođe i Isus; iako su obavljali različita dela, zvali su se isto. Reci mi, kako to da njihovi identiteti nisu isti? Ono čemu je Jovan svedočio bila je vizija, koja je takođe potekla od Svetog Duha, te je stoga on mogao da izgovori reči koje je Sveti Duh nameravao da kaže; zašto se onda Jovanov identitet razlikovao od Isusovog?“ Reči koje je Isus izgovorio mogle su u potpunosti da predstavljaju Boga i one su u celosti predstavljale Božje delo. Ono što je Jovan video bila je vizija, a on nije bio u stanju da u potpunosti predstavi Božje delo. Kako to da su Jovan, Petar i Pavle izgovorili mnogo reči, isto kao i Isus, a ipak nisu imali isti identitet kao Isus? To je uglavnom zbog toga što je delo koje su obavljali bilo drugačije. Isus je predstavljao Božji Duh i bio je Duh Božji koji deluje neposredno. Obavio je delo novog doba, delo koje do tada niko nije učinio. On je otvorio novi put, predstavljao je Jahvea i predstavljao je Samog Boga, dok su Petar, Pavle i David, ma kako da su ih zvali, predstavljali samo identitet stvorenog bića, a poslao ih je Isus, odnosno Jahve. Prema tome, ma koliko posla da su obavili i ma koliko velika čuda da su činili, oni su ipak bili samo stvorena bića, nesposobna da predstavljaju Božji Duh. Delovali su u Božje ime, odnosno nakon što ih je Bog poslao; osim toga, oni su delovali u dobima započetim od strane Isusa, odnosno Jahvea, i nisu obavili nikakva druga dela. Oni su, na kraju krajeva, bili samo stvorena bića.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „O imenovanjima i identitetu“

U Doba blagodati, Isus je takođe izgovorio mnoge reči i obavio mnogo posla. Po čemu se On razlikovao od Isaije? Po čemu se On razlikovao od Danila? Da li je On bio prorok? Zašto se kaže da je On Hristos? Koje su razlike između njih? Svi su oni bili ljudi koji su izgovarali reči, i njihove reči su čoveku bile više ili manje iste. Svi su govorili i obavljali delo. Proroci Starog zaveta izgovarali su proročanstva, a slično njima, umeo je to i Isus. Zašto je to tako? Razlika se ovde zasniva na prirodi dela. Da bi razlučio ovo pitanje, ne smeš da uzmeš u obzir prirodu tela, niti treba da uzmeš u obzir dubinu ili površnost njihovih reči. Prvo uvek moraš da razmotriš njihov rad i dejstvo koje njihov rad postiže u čoveku. Proročanstva koja su u ono vreme izgovarali proroci nisu opskrbljivala ljudski život, a nadahnuća koja su primali ljudi poput Isaije i Danila bila su samo proročanstva, a ne životni put. Da nije bilo direktnog Jahveovog otkrivenja, niko ne bi mogao da obavi to delo, što smrtnicima nije moguće. Isus je takođe izgovorio mnoge reči, ali takve reči bile su životni put u kojem je čovek mogao da nađe put do primene. Drugim rečima, prvo, On je mogao da opskrbi čovekov život, jer Isus jeste život; drugo, On je mogao da preokrene čovekove izobličene aspekte; treće, Njegovo delo moglo je da se nadoveže na Jahveovo da bi se doba nastavilo; četvrto, On je mogao da dokuči potrebe unutar čoveka i da shvati šta čoveku nedostaje; peto, mogao je da uvede novo doba i zaključi staro. Zato se On i zove Bog i Hristos; ne samo da se razlikuje od Isaije, nego i od svih drugih proroka. Uzmite Isaiju kao primer za poređenje delovanja proroka. Prvo, on nije mogao da opskrbi život čoveku; drugo, nije mogao da uvede novo doba. Radio je pod Jahveovim vođstvom, a ne da bi uveo novo doba. Treće, reči koje je izgovorio bile su izvan njega. On je primao otkrivenja neposredno od Duha Božjeg, a drugi ih nisu razumeli, čak ni kada bi ih čuli. Samo ovih nekoliko stvari dovoljno je da se dokaže da njegove reči nisu bile ništa više do proročanstva, ništa više do jedan segment dela koje se obavlja umesto Jahvea. Međutim, on nije mogao u potpunosti da predstavlja Jahvea. Bio je Jahveov sluga, instrument u Jahveovom delu. Radio je samo u Doba zakona i u okviru Jahveovog dela; nije radio izvan Doba zakona. S druge strane, Isusovo delo bilo je drugačije. On je prevazišao okvir Jahveovog rada; On je delovao kao ovaploćeni Bog i bio je razapet da bi otkupio celo čovečanstvo. To jest, On je obavljao novo delo izvan dela koje je obavljao Jahve. To je bilo uvođenje novog doba. Osim toga, bio je u stanju da govori o onome što čovek nije mogao da postigne. Njegovo delo bilo je delo pod upravom Boga i obuhvatalo je čitavo čovečanstvo. On nije radio u samo nekoliko ljudi, niti je Njegovo delo trebalo da povede ograničen broj ljudi. Što se tiče pitanja kako se Bog ovaplotio kao čovek, kako je Duh davao otkrivenja u to vreme, i kako se Duh spustio na čoveka da obavi delo – to su stvari koje čovek ne može ni da vidi ni da dotakne. Potpuno je nemoguće da ove istine posluže kao dokaz da je On ovaploćeni Bog. Razlika se, stoga, može praviti samo između reči i dela Božjeg, koji su čoveku opipljivi. Samo je to stvarno. To se dešava zato što su ti pitanja Duha nevidljiva i potpuno su jasna samo Sȃmom Bogu, a čak ni ovaploćeno Božje telo ne zna sve; ti možeš da proveriš da li je On Bog samo iz dela koje je obavio. Iz Njegovog dela može se videti da je, prvo, On u stanju da otvori novo doba; drugo, da je u stanju da opskrbi život čoveku i pokaže čoveku put koji treba da sledi. To je dovoljno da se utvrdi da je on Sȃm Bog. U najmanju ruku, delo koje On obavlja može u potpunosti da predstavlja Duh Božji, i iz takvog dela se može videti da je Duh Božji u Njemu. Pošto je delo koje je otelotvoreni Bog obavio bilo uglavnom da uvede novo doba, da vodi novo delo i otvori novo carstvo, to je već dovoljno da se utvrdi da je On Sȃm Bog. To ga, dakle, razlikuje od Isaije, Danila i drugih velikih proroka.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Razlika između službe ovaploćenog Boga i čovekove dužnosti“

Reč Božju nije moguće opisati kao reč čovekovu, a još je teže predstaviti reč čovekovu kao reč Božju. Čovek kojeg Bog upotrebljava nije ovaploćeni Bog, a ovaploćeni Bog nije čovek kojeg Bog upotrebljava. U ovome postoji suštinska razlika. Možda ove reči, nakon što si ih pročitao, ne priznaješ kao reči Božje, već ih priznaješsamo kao prosvećenje koje je čovek stekao. U tom slučaju, zaslepljen si neznanjem. Kako bi reči Božje mogle da budu isto što i prosvećenje koje je čovek stekao? Reči ovaploćenog Boga otvaraju novo doba, usmeravaju vascelo čovečanstvo, otkrivaju tajne i pokazuju čoveku smer kojim treba da se kreće u novom dobu. Prosvećenje koje je čovek stekao samo je skup prostih uputstava za praktično delovanje ili znanje. Ono ne može sav ljudski rod da usmerava ka novom dobu, niti da razotkriva tajne Boga Samoga. Kada se sve uzme u obzir, Bog je Bog, a čovek je čovek. Bog ima suštinu Božju, a čovek ima suštinu čoveka. Ako bi reči koje Bog izgovara čovek posmatrao kao prosto prosvećenje Svetim Duhom, a reči apostola i proroka smatrao rečima koje je lično Bog izgovorio, bila bi to čovekova greška.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Predgovor“

Slične himne:

Ovaploćen Bog poseduje i ljudsku i božansku prirodu