Reči Svemogućeg Boga poslednjih dana:

Prvo ovaploćenje imalo je za cilj da čoveka iskupi od greha, da ga iskupi posredstvom Isusovog tela od krivi i mesa; On je, drugim rečima, čoveka spasao sa krsta, ali se u čoveku i dalje zadržala iskvarena narav sotonska. Drugo ovaploćenje ne treba više da služi kao žrtva za greh, već treba u potpunosti da spase one koji su od greha iskupljeni. Ovo se delo obavlja da bi oni kojima je oprošteno mogli da budu oslobođeni grehova svojih i potpuno očišćeni, te da bi, postigavši promenu svoje naravi, utekli od mračnog uticaja Sotone i vratili se pred Božji presto. Jedino na taj način čovek može biti u potpunosti osvećen. Po završetku Doba zakona i sa otpočinjanjem Doba blagodati, Bog je započeo Svoje delo spasenja, koje se nastavlja sve do poslednjih dana, tokom kojih će On, sudeći ljudskoj rasi i grdeći je zbog buntovništva, do kraja pročistiti ljudski rod. Tek tada će Bog dovršiti svoje delo spasenja i tek tada će moći da uđe u počinak. Bog se, dakle, tokom tri etape Svog dela, samo dvaput ovaplotio kako bi Svoje delo među ljudima obavio lično. To je zato što samo jedna od tri etape podrazumeva usmeravanje čoveka u pogledu načina življenja, dok se preostale dve sastoje od dela spasenja. Jedino uz pomoć ovaploćenja, Bog može da živi kraj čoveka, da iskusi stradanje sveta i da živi u normalnom telu od krvi i mesa. Samo na taj način, On može ljudima da obezbedi praktičan put koji im je, kao stvorenim bićima, potreban. Čovek prima potpuno spasenje od Boga upravo kroz ovaploćenje Božje, a ne direktno s neba, kao odgovor na svoje molitve. Čovek je sazdan od krvi i mesa, ni na koji način ne može da vidi Božji Duh, a kamoli da se približi Duhu Njegovom tako da on može da dođe u dodir samo s ovaploćenim Bogom. Jedino na taj način može da dokuči sve puteve i sve istine i da bude u potpunosti spasen. Drugo će ovaploćenje biti dovoljno da odagna grehe čovekove i da ga u potpunosti pročisti. Tako će, sa drugim ovaploćenjem, celokupno Božje delo u telu biti privedeno kraju, a značaj Božjeg ovaploćenja biće upotpunjen. U tom trenutku, Božje delo u telu biće u potpunosti dovršeno. Nakon ovog drugog ovaploćenja, On se neće po treći put ovaplotiti zarad Svog dela, jer će celokupno Njegovo upravljanje biti privedeno kraju. Ovaploćenjem u poslednjim danima, izabrani narod Njegov biće u celosti zadobijen, a čitav će ljudski rod u poslednjim danima biti klasifikovan prema vrstama. Bog više neće obavljati delo spasenja, niti će se vraćati u telo zarad obavljanja bilo kog drugog dela.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Tajna ovaploćenja (4)“

U vreme kad je Isus obavljao Svoje delo, čovekovo znanje o Njemu još uvek je bilo nejasno i maglovito. Čovek Ga je sve vreme smatrao sinom Davidovim i proglašavao Ga velikim prorokom, dobroćudnim Gospodom koji iskupljuje grehe čovekove. Neki su, snagom svoje vere, bili isceljeni samo dodirivanjem poruba Njegove odore; slepi su progledali, a čak su i mrtvi oživeli. Pa ipak, čovek nije bio u stanju da u sebi otkrije duboko ukorenjenu iskvarenu narav sotonsku, niti je znao kako da je odbaci. Čovek je primio veliku blagodat, poput mira i blagostanja tela, donošenja blagoslova celoj porodici zahvaljujući veri jednog njenog člana, isceljenja bolesti i tome slično. Za sve ostalo bila su zaslužna dobra dela čovekova i njegova bogougodna pojava; svako ko je mogao da živi na tim osnovama smatran je prihvatljivim vernikom. Samo su takvi vernici, nakon smrti, mogli da zakorače na nebo, što je značilo da su spaseni. Ovi ljudi, međutim, tokom svog životnog veka uopšte nisu razumevali životni put. Sve što su činili sastojalo se u neprekidnom ciklusu sagrešenja i ispovedanja grehova, bez ikakvog puta kojim bi narav svoju promenili: takvo je bilo čovekovo stanje u Doba blagodati. Je li čovek bio u potpunosti spasen? Ne! Stoga je, nakon završetka ove etape dela, preostalo da se obavi još i delo suda i grdnje. Cilj ove etape jeste da se čovek pročisti uz pomoć reči, čime će mu se ujedno ponuditi put koji treba da sledi. Ova etapa ne bi bila plodonosna ni smislena ako bi se u njoj nastavilo sa isterivanjem demona, jer na taj način i dalje ne bi bila iskorenjena grešna priroda čovekova, te bi se čovek zaustavio na praštanju grehova. Čoveku su gresi bili oprošteni zahvaljujući žrtvi za greh, jer je delo raspeća već bilo privedeno kraju i Bog je već bio nadvladao Sotonu. Ali se zato iskvarena narav u čoveku i dalje zadržala, čovek je i dalje mogao da greši i da se opire Bogu, a Bog još uvek nije zadobio ljudski rod. Upravo zbog toga, Bog u ovoj etapi Svog dela koristi reč kako bi razotkrio iskvarenu narav čovekovu, primoravajući ga da deluje u skladu s pravim putem. Ova je etapa smislenija i, ujedno plodonosnija od prethodne, jer je sada reč ta koja neposredno opskrbljuje život čovekov i omogućava potpuno obnavljanje čovekove naravi; ona je neuporedivo temeljnija od prethodne etape dela. Prema tome, ovaploćenjem u poslednjim danima upotpunjen je značaj Božjeg ovaploćenja i do kraja dovršen Božji plan upravljanja čovekovim spasenjem.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Tajna ovaploćenja (4)“

Tokom Svog prvog ovaploćenja, Bog delo ovaploćenja nije dovršio; On je samo obavio prvi korak dela koje je Bog morao da izvrši u telu. Da bi, dakle, dovršio delo ovaploćenja, Bog se još jednom vratio u telo i proživeo svu praktičnost i normalnost tela, to jest, učinio je da se Božja Reč ispolji u jednom potpuno normalnom i običnom telu, te tako dovršio Svoje delo u telu, koje prethodno nije bio do kraja obavio. U suštini, drugo ovaploćeno telo je nalik prvom, samo još praktičnije i čak normalnije od prvog. Kao posledica toga, stradanje koje trpi drugo ovaploćeno telo veće je od stradanja prvog, ali je ovo stradanje rezultat Njegove službe u telu, koje se razlikuje od stradanja iskvarenog čoveka. Ono, takođe, proizlazi iz normalnosti i praktičnosti tela Njegovog. Pošto On Svoju službu obavlja u sasvim normalnom i praktičnom telu, to telo mora da podnese ogromne teškoće. Što je ovo telo normalnije i praktičnije, to će On više propatiti tokom vršenja Svoje službe. Delo Božje izražava se u vrlo uobičajenom telu, telu koje nije nimalo natprirodno. Budući da je Njegovo telo normalno i da pritom mora da ponese delo čovekovog spasenja, On strada u većoj meri nego što bi natprirodno telo stradalo – a sva ta stradanja proizlaze iz praktičnosti i normalnosti Njegovog tela. Na osnovu stradanja koja su dva ovaploćena tela pretrpela tokom obavljanja Svoje službe, može se sagledati suština ovaploćenog tela. Što je telo normalnije, to su veće poteškoće koje On mora da podnese dok obavlja Svoje delo; što je telo koje se posla prihvata praktičnije, to su ljudske predstave grublje i veća je opasnost koja će Ga, po svoj prilici, snaći. Pa ipak, što je to telo praktičnije i što ono u većoj meri poseduje potrebe i razum normalnog ljudskog bića, to je On sposobniji da na sebe preuzme obavljanje Božjeg dela u telu. Upravo je telo Isusovo bilo prikovano za krst, telo Njegovo koje je on predao kao žrtvu za greh; upravo je posredstvom tela sa normalnom ljudskošću On porazio Sotonu i u potpunosti spasao čoveka od krsta. I baš kao kompletno telo, Bog u Svom drugom ovaploćenju čini delo osvajanja i odnosi pobedu nad Sotonom. Samo telo koje je potpuno normalno i praktično može u celosti da izvrši delo osvajanja i da snažno posvedoči. To, drugim rečima, znači da osvajanje čoveka postaje delotvorno posredstvom praktičnosti i normalnosti ovaploćenog Boga, a ne uz pomoć natprirodnih čuda i otkrivenja. Služba ovog ovaploćenog Boga sastoji se u izgovaranju reči, čime On čoveka osvaja i usavršava; drugim rečima, delo Duha ostvarenog u telu, to jest, dužnost toga tela, jeste da govori i da time u potpunosti osvoji, razotkrije, usavrši i eliminiše čoveka. Prema tome, upravo će delom osvajanja Božje delo u telu biti do kraja ostvareno. Inicijalno delo iskupljenja predstavljalo je samo početak dela ovaploćenja; telo koje vrši delo osvajanja dovršiće celokupno delo ovaploćenja. Jedno je telo muškog, a drugo ženskog pola, čime se upotpunjuje značaj Božjeg ovaploćenja i ujedno raspršuju čovekove predstave o Bogu: Bog se može pretvoriti bilo u muško ili u žensko biće, tako da je ovaploćeni Bog, u suštini, bespolan. On je stvorio i muškarca i ženu, te za Njega ne postoji podela polova. U ovoj etapi dela, Bog ne čini znamenja i čuda, tako da će rezultati Njegovog dela biti ostvareni posredstvom reči. Razlog za to leži u činjenici da se delo ovaploćenog Boga ovoga puta ne sastoji u lečenju bolesnih i isterivanju demona, već u osvajanju čoveka govorom, što znači da se urođena sposobnost ovog ovaploćenog tela Božjeg ogleda u izgovaranju reči i osvajanju čoveka, a ne u isceljivanju bolesnih i izgonu demona. Svrha Njegovog dela u normalnoj ljudskosti nije da čini čuda, niti da leči bolesne i izgoni demone, već da govori, te stoga ovo drugo ovaploćeno telo ljudima izgleda znatno normalnije od prvog. Ljudi vide da Božje ovaploćenje nije laž; ovaj ovaploćeni Bog se, međutim, razlikuje od ovaploćenog Isusa; iako oboje predstavljaju ovaploćenog Boga, oni nisu potpuno identični. Isus jeste posedovao normalnu, običnu ljudskost, ali su Ga pratila mnoga znamenja i čuda. Kod ovog ovaploćenog Boga, ljudske oči neće videti ni znamenja ni čuda, ni lečenje bolesnih, ni isterivanje demona, ni hodanje po moru, ni četrdesetodnevni post… On ne obavlja isto ono delo koje je Isus učinio, ali ne zbog toga što se Njegovo telo suštinski razlikuje od Isusovog, već zato što svrha Njegove službe nije u lečenju bolesnih, niti u izgonu demona. On Svoje delo ne ruši, niti ga remeti. Pošto čoveka osvaja posredstvom Svojih praktičnih reči, On nema potrebu da ga potčinjava prikazivanjem čuda, te stoga ovom etapom treba da bude dovršeno delo ovaploćenja.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Suština tela nastanjenog Bogom“

Svaka etapa dela koju Bog obavi ima svoj praktičan značaj. U ono vreme, kada je Isus došao, došao je u muškom obličju, a kada je Bog ovoga puta došao, Njegovo je obličje žensko. Iz ovoga se može videti da Božje stvaranje kako muškaraca tako i žena može biti od koristi u Njegovom delu i da kod Njega nema razlike između polova. Kada Njegov Duh dođe, On može da uzme telo koje god želi, i to telo može da Ga predstavlja; bilo da je muško ili žensko, ono može da predstavlja Boga dokle god je Njegovo ovaploćenje. Da se Isus, kada je došao, pojavio u ženskom obličju, drugim rečima, da je Sveti Duh začeo devojčicu, a ne dečaka, ta etapa dela bi ipak bila dovršena. Da je tako bilo, današnju etapu dela bi morao da dovrši muškarac, ali delo bi svejedno bilo dovršeno. Delo obavljeno u svakoj pojedinačnoj etapi ima svoj značaj; nijedna etapa dela se ne ponavlja, niti je u sukobu sa drugom. U ono vreme su Isusa, dok je obavljao Svoje delo, zvali jedinim Sinom, a reč „Sin“ podrazumeva muški pol. Zašto se jedini Sin ne spominje u sadašnjoj etapi? Zato što u ovoj etapi delo zahteva promenu pola u odnosu na Isusov. Bog ne pravi razliku između polova. On obavlja Svoje delo po Sopstvenoj volji i u izvođenju Svoga dela ne podleže nikakvim ograničenjima, već je izuzetno slobodan. Međutim, svaka etapa dela ima svoj praktičan značaj. Bog se ovaplotio dva puta i očigledno je da je Njegovo ovaploćenje u poslednjim danima i poslednje. Došao je da obznani sva Svoja dela. Kada se u ovoj etapi On ne bi ovaplotio kako bi lično obavio delo na očigled čoveka, čovek bi se zauvek držao predstave da je Bog samo muško, a ne žensko. (…)

Da je samo Isusovo delo bilo obavljeno i da nije dopunjeno delom u ovoj etapi poslednjih dana, čovek bi se i dalje držao predstave da je samo Isus jedini Sin Božji, to jest, da Bog ima samo jednog sina i da ko god posle toga dođe pod drugim imenom ne bi bio jedini Sin Božji, a kamoli Sȃm Bog. Čovek ima predstavu da ko god posluži kao žrtva za greh ili ko preuzme vlast u Božje ime i iskupi čitav ljudski rod, jeste jedini Sin Božji. Neki veruju da dokle god je Onaj koji dođe muško, On se može smatrati jedinim Sinom Božjim i Božjim predstavnikom. Ima čak i onih koji kažu da je Isus Jahveov Sin, Njegov jedini Sin. Nisu li takve predstave preterane? Da se ova etapa dela ne odvija u poslednjem dobu, onda bi u odnosu na Boga ceo ljudski rod bio zaklonjen mračnom senkom. Da je tako, muškarac bi smatrao da više vredi od žene, a žene nikada ne bi bile u stanju da podignu glavu, tako da ni jedna jedina žena ne bi mogla biti spasena. Ljudi uvek veruju da je Bog muško, štaviše, veruju da je On oduvek prezirao ženu i nije hteo da joj podari spasenje. Da je tako, zar ne bi bilo tačno da sve žene koje je Jahve stvorio i koje su takođe iskvarene, nikada ne bi bile u prilici da budu spasene? Zar onda ne bi bilo besmisleno to što je Jahve stvorio ženu, odnosno, što je stvorio Evu? I zar ne bi žena zanavek nestala? Iz tog razloga se etapa dela u poslednjim danima preduzima kako bi se spasao čitav ljudski rod, a ne samo žena. Ako bi iko pomislio da bi se Bog ovaplotio kao žensko samo da bi spasao ženu, ta bi osoba zaista bila neznalica.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Dva ovaploćenja upotpunjuju značaj ovaploćenja“

Etapa dela koju je Isus izvršio samo je ispunila suštinu izjave „Reč beše uz Boga“: Istina Božja bila je sa Bogom i Duh Božji bio je sa telom i bio je neodvojiv od tog tela. To jest, ovaploćeno telo Božje bilo je sa Duhom Božjim, što je veliki dokaz da je ovaploćeni Isus bio prvo ovaploćenje Božje. Ova etapa dela u poslednjim danima precizno ispunjava unutrašnje značenje izjave „Reč se ovaploćuje“, dajući dublje značenje za „Reč beše uz Boga, a Reč beše Bog“, i omogućava ti da čvrsto veruješ u reči „U početku beše Reč“. To jest, u vreme stvaranja Bog je posedovao reči, Njegove reči bile su s Njim i nerazdvojne od Njega, a u poslednjem dobu On čini još jasnijom silu i autoritet Svojih reči i omogućava čoveku da vidi sve Njegove puteve – da čuje sve Njegove reči. Takvo je delo poslednjeg doba. Moraš da razumeš ove stvari potpuno i temeljno. Ne radi se o poznavanju tela, već o tome kako razumeš telo i Reč. To je svedočanstvo koje moraš da nosiš, ono što svi moraju da znaju. Pošto je ovo delo drugog ovaploćenja – a i poslednji put da se Bog ovaploćuje – ono u potpunosti upotpunjuje značaj ovaploćenja, temeljno sprovodi i ispoljava celokupno Božje delo u telu i privodi kraju eru Božjeg bivstvovanja u telu.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Primena (4)“

Zašto kažem da značenje ovaploćenja nije bilo dovršeno Isusovim delom? Zato što se Reč tada nije u celosti ovaplotila. Ono što je Isus učinio bilo je samo deo Božjeg dela u telu; On je obavio samo delo iskupljenja, ali ne i delo potpunog zadobijanja čoveka. Iz tog razloga, Bog se u poslednjim danima iznova ovaplotio. Ova etapa dela se takođe obavlja u običnom telu, a izvodi je jedno sasvim normalno ljudsko biće, čija ljudskost nije ni najmanje transcendentna. Drugim rečima, Bog je postao jedno celovito ljudsko biće; On je osoba sa identitetom Boga, kompletno ljudsko biće, celovito telo, koje obavlja delo. Pred čovekovim očima je telo od krvi i mesa, koje uopšte nije transcendentno, jedna sasvim obična osoba koja govori nebeskim jezikom, koja ne pokazuje čudesna znamenja, koja ne čini čuda, a još manje razotkriva unutrašnju istinu religije u prostranim aulama. Delo drugog ovaploćenog tela ljudima izgleda potpuno drugačije od onog prvog, čak u toj meri da ta dva dela naizgled nemaju ničeg zajedničkog i da se ovog puta ne može videti ništa od dela učinjenog prvim ovaploćenjem. Iako se delo drugog ovaploćenog tela razlikuje od prvog, time se ne dokazuje da Njihov izvor nije jedan te isti. Da li je Njihov izvor isti ili nije zavisi od prirode posla koji ta tela obavljaju, a ne od Njihove spoljašnje ljuske. Tokom tri etape Svog dela, Bog se dvaput ovaplotio, a oba puta je delom ovaploćenog Boga inaugurisano novo doba i započeto novo delo; Božja se ovaploćenja međusobno dopunjuju. Ljudskim je očima nemoguće dokučiti da ta dva tela zapravo potiču iz istog izvora. Podrazumeva se da je to izvan mogućnosti ljudskog oka i ljudskog uma. Ta su dva tela, međutim, po svojoj suštini istovetna, jer Njihova dela potiču od istog Duha. O tome da li ova dva ovaploćena tela potiču iz istog izvora, ne može se suditi prema razdoblju i mestu u kojem su rođeni, niti na osnovu drugih sličnih faktora, već prema božanskom delu koje Ona izražavaju. Drugo ovaploćeno telo ne čini ništa od dela koje je Isus obavio, jer se Božje delo ne pridržava konvencija, već uvek otvara novi put. Drugo ovaploćeno telo nema za cilj da produbi ili učvrsti utisak koji je u glavama ljudi ostavilo prvo telo, već da ga dopuni i usavrši, da produbi čovekovo bogopoznanje, da poruši sva pravila koja postoje u srcima ljudi, te da u njihovim srcima zatre pogrešne slike Boga. Može se reći da nijedna pojedinačna etapa Božjeg dela ne može čoveku da pruži potpuno znanje o Njemu; svaka mu etapa otkriva samo jedan deo, ali ne i celinu. Iako je Bog Svoju narav u celosti izrazio, čovekovo znanje o Bogu, usled njegove ograničene moći razumevanja, ostaje i dalje nepotpuno. Ljudskim je jezikom nemoguće preneti celokupnu narav Božju; osim toga, kako bi samo jedna etapa Njegovog dela mogla da u potpunosti izrazi Boga? On u telu deluje pod okriljem Svoje normalne ljudskosti i čovek ga može spoznati samo na osnovu izraza Njegove božanske prirode, a ne po Njegovoj telesnoj ljusci. Bog se ovaploćuje kako bi čoveku omogućio da Ga spozna posredstvom Njegovog raznolikog dela, a ne postoje dve etape Njegovog dela koje liče jedna na drugu. Jedino na taj način čovek može steći potpuno znanje o Božjem delu u telu, znanje koje nije ograničeno samo na jedan aspekt tog dela. Iako ova dva ovaploćena tela obavljaju različita dela, suština tih tela i izvor Njihovih dela međusobno su identični; stvar je samo u tome da Ona postoje zarad obavljanja dve različite etape dela i da se pojavljuju u dva različita doba. Bez obzira na sve, oba ovaploćena tela Božja dele istu suštinu i isto poreklo – to je istina koju niko ne može da ospori.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Suština tela nastanjenog Bogom“

Današnje delo poguralo je delo Doba blagodati; to jest, delo izvedeno pod čitavim šest hiljada godina dugim planom upravljanja odmaklo je dalje. Iako se Doba blagodati završilo, u Božjem delu ima napretka. Zašto Ja uvek iznova ponavljam da se ova etapa dela nadovezuje na Doba blagodati i na Doba zakona? Zato što je današnje delo nastavak dela obavljenog u Doba blagodati i predstavlja napredak u odnosu na ono obavljeno u Dobu zakona. Ove tri etape čvrsto su međusobno povezane, pri čemu je svaka karika u lancu usko povezana sa sledećom. Zašto takođe kažem da se ova etapa dela nadovezuje na onu koju je obavio Isus? Kada bismo pretpostavili da se ova etapa ne nadovezuje na delo koje je obavio Isus, u ovoj etapi bi moralo da se desi još jedno raspeće, a čitavo delo iskupljenja prethodne etape bi moralo iznova da se obavi. To bi bilo besmisleno. Dakle, ne radi se o tome da je delo u potpunosti dovršeno, već je doba napredovalo i nivo dela je podignut na viši stepen u odnosu na ranije. Može se reći da je ova etapa dela izgrađena na temelju Doba zakona i na steni Isusovog dela. Božje delo se gradi iz etape u etapu, a ova etapa nije novi početak. Samo se kombinacija sve tri etape dela može smatrati planom upravljanja dugim šest hiljada godina. Delo ove etape obavljeno je na temeljima dela Doba blagodati. Ako ove dve etape dela nisu povezane, zašto se onda raspeće ne ponovi u ovoj etapi? Zašto ne nosim grehe čovečje, već dolazim da neposredno sudim čoveku i grdim ga? Da Moje delo da sudim i grdim čoveka nije usledilo posle raspeća, i da Sveti Duh nije osmislio Moj sadašnji dolazak, onda Ja ne bih bio kadar da sudim čoveku i da ga grdim. Upravo zato što sam jedno sa Isusom, dolazim da neposredno grdim čoveka i da mu sudim. Delo u ovoj etapi se u potpunosti nadograđuje na delo iz prethodne etape. Zato samo delo ove vrste može dovesti čoveka, korak po korak, do spasenja. Isus i ja potičemo od jednog Duha. Iako nismo povezani u telu, Naš Duh je jedan; iako sadržaj onoga što činimo i delo koje preduzimamo nije isto, Mi smo u suštini slični; Naša tela imaju različita obličja, ali to je do promene u dobu i do različitih zahteva Naših dela; Naše službe nisu slične, tako da su delo koje stvaramo i naravi koje čoveku otkrivamo takođe različiti. Zato se ono što čovek vidi i razume danas razlikuje od onoga u prošlosti, a to je posledica promene doba. Uprkos tome što se Oni razlikuju po polu i obličju Njihovih tela i što nisu od istog roda, niti su rođeni u istom razdoblju, Njihov Duh je ipak jedno. Uprkos tome što Njihova tela ne dele ni krv ni fizičku sličnost bilo koje vrste, ne može se poreći da su Oni ovaploćena tela Božja u dve različite epohe. Nepobitna je istina da su Oni ovaploćena tela Božja. Međutim, Oni ne potiču od iste loze niti koriste isti ljudski jezik (jedno je bio muškarac koji je govorio jezikom Jevreja a drugo je žensko koje govori samo kineski). To su razlozi zbog kojih su Oni živeli u različitim zemljama da bi obavili delo koje svakome od njih priliči, i to u različitim epohama. Uprkos činjenici da su isti Duh, da poseduju istu suštinu, između Njihovih obličja nema nikakve sličnosti. Jedino što Im je zajedničko jeste ista ljudskost, ali što se tiče spoljašnjeg izgleda Njihovih tela i okolnosti Njihovog rođenja, Oni nisu slični. To ne utiče na delo nijednog od Njih, niti na znanje koje čovek ima o Njima, zato što su Oni, na kraju krajeva, isti Duh i niko ne može da Ih razdvoji. Uprkos tome što nisu u krvnom srodstvu, Njihovim čitavim bićima upravlja Njihov Duh, koji Im dodeljuje različita dela u različitim razdobljima, a i Njihova tela potiču od različitih loza. Jahveov Duh nije otac Isusovog Duha, a Isusov Duh nije sin Jahveovog Duha: Oni su jedan te isti Duh. Isto tako, ovaploćeni Bog današnjice i Isus nisu u krvnom srodstvu, ali Oni su jedno zato što je Njihov Duh jedan. Bog može da obavi delo milosti i blagosti, kao i pravednog suda i grdnje čoveka, i bacanja kletvi na čoveka; i na kraju, On može da obavi i delo uništenja sveta i kažnjavanja zlih. Zar On ne radi sve to sam? Zar nije to svemoć Božija? On je bio u stanju i da proglasi zakone za čoveka i da mu izda zapovesti, a takođe je bio u stanju da prve Izraelce uvede u život na zemlji i da ih upućuje u izgradnju hrama i oltara, držeći sve Izraelce pod Svojom vlašću. Zbog Svoje vlasti, živeo je na zemlji s narodom Izraela dve hiljade godina. Izraelci se nisu usudili da se pobune protiv Njega; svi su se bojali Jahvea i pridržavali se Njegovih zapovesti. Takvo je bilo delo obavljeno zahvaljujući Njegovoj vlasti i Njegovoj svemoći. Onda je, u Dobu blagodati, Isus došao da iskupi ceo posrnuli ljudski rod (ne samo Izraelce). Pokazao je milost i blagost prema čoveku. Isus koga je čovek video u Dobu blagodati bio je ispunjen blagošću i uvek je bio blagonaklon prema čoveku, zato što je došao da spase čoveka od greha. Bio je u stanju da ljudima oprosti njihove grehe sve dok Njegovo raspeće nije u potpunosti iskupilo čoveka od greha. U tom razdoblju, Bog se pojavio pred čovekom sa milošću i blagošću; to jest, On je čoveku postao žrtva za greh i bio je razapet zbog čovekovih grehova, da bi zauvek bili oprošteni. Bio je milostiv, saosećajan, strpljiv i pun ljubavi. A svi oni koji su sledili Isusa u Dobu blagodati takođe su nastojali da budu strpljivi i ispunjeni ljubavlju u svakom pogledu. Oni su umeli dugo da trpe i nikada nisu uzvraćali nasiljem, čak ni kada su ih tukli, proklinjali ili kamenovali. Ali u poslednjoj etapi više ne može biti tako. Dela Isusa i Jahvea nisu bila sasvim ista iako su Oni bili od jednog Duha. Jahveovo delo nije dovršilo doba, već je upravljalo dobom, uspostavljajući život ljudskog roda na zemlji, a delo današnjice jeste pokoravanje duboko iskvarenih Neznabožačkih nacija i vođenje ne samo Božjeg izabranog naroda Kine, već i čitave vaseljene i ljudskoga roda. Možda ti se čini da se ovo delo obavlja samo u Kini, ali ono je zapravo već počelo da se širi van njenih granica. Zašto ljudi van Kine uvek iznova traže istiniti put? Zato što je Duh već počeo da radi, a reči koje se danas izgovaraju upućene su ljudima širom vaseljene. S tim je polovina dela već pokrenuta. Od postanka sveta do danas, Duh Božji pokrenuo je ovo veliko delo, a povrh toga je u različitim dobima, i među različitim narodima obavljao različito delo. Ljudi svakog doba vide drugačiju Njegovu narav koja se prirodno otkriva kroz različito delo koje obavlja. On je Bog, ispunjen milošću i blagošću; On je čovekova žrtva za greh i čovekov pastir; ali On je i čovekov sud, grdnja i kletva. Mogao je da uvede čoveka u dve hiljade godina dug život na zemlji, a mogao je i da iskupi iskvareni ljudski rod od greha. Danas je On u stanju i da osvoji ljudski rod, one koji Ga ne poznaju, i da ih natera da padnu ničice pod Njegovom vlašću, tako da Mu se svi u potpunosti pokore. Na kraju, On će spaliti sve što je nečisto i nepravedno u ljudima širom vaseljene, da bi im pokazao da On nije samo milostiv i blagonaklon Bog, ne samo Bog mudrosti i čudesnih dela, ne samo sveti Bog, već i Bog koji sudi čoveku. Za one zle među ljudima, On je oganj, sud i kazna; za one koji će biti usavršeni, On predstavlja nevolju, oplemenjivanje i iskušavanje, kao i utehu, oslonac, opskrbljivanje rečima i orezivanje. A onima koji su eliminisani, On je kazna i odmazda. Reci mi, zar Bog nije svemoguć? On može da obavi svako delo, a ne samo raspeće, kao što ti misliš. Potcenjuješ Boga! Da li veruješ da sve što On može da uradi jeste da iskupi čitav ljudski rod putem Svog raspeća, i to je to? I da ćeš Ga posle toga slediti do neba i jesti plodove sa drveta života i piti iz reke života?… Da li je zaista tako jednostavno? Reci mi, šta si postigao? Da li imaš Isusov život? On te je zaista iskupio, ali raspeće je bilo delo Samog Isusa. Koju si ti dužnost ispunio kao ljudsko biće? Ti samo spolja deluješ pobožno, ali ne razumeš Njegov put. Da li Ga tako ispoljavaš? Ako nisi postigao život Božji ili ako nisi u celosti sagledao Njegovu pravednu narav, onda ne možeš tvrditi da si neko ko poseduje život, i nisi dostojan da prođeš kroz vrata carstva nebeskog.

Bog ne samo da je Duh, već može i da se ovaploti. On je, osim toga, telo slave. Iako Ga vi niste videli, Isusa su videli Izraelci – Jevreji onog vremena. U početku je bio telo od krvi i mesa, ali posle raspeća postao je telo slave. On je sveobuhvatni Duh i može da obavlja delo bilo gde. On može biti Jahve, ili Isus, ili Mesija; na kraju krajeva, On može postati i Svemogući Bog. On je pravednost, sud i grdnja; On je kletva i gnev; ali On je i milost i blagost. Sve delo koje je On obavio može dostojno da Ga zastupa. Šta misliš, kakav je On Bog? Ti to ne možeš da objasniš. Ako ne možeš zaista da objasniš, onda ne treba da izvodiš zaključke o Bogu. Nemoj da donosiš zaključak da će Bog zauvek biti Bog milosti i blagosti samo zato što je obavio delo iskupljenja u jednoj etapi. Možeš li biti siguran da je On samo milostivi i blagonakloni Bog? Ako je On samo milostivi i blagonakloni Bog, zašto će onda On dovršiti doba u poslednjim danima? Zašto će poslati toliko nesreća? Shodno predstavama i mišljenju ljudi, Bog bi trebalo da bude milostiv i blagonaklon do samog kraja, kako bi i poslednji pripadnik ljudskoga roda bio spasen. Ali zašto On u poslednjim danima šalje tako velike nesreće kao što su zemljotres, pošast i glad da uništi ovaj zao ljudski rod koji Boga smatra neprijateljem? Zašto On dozvoljava da čovek trpi ovakve nesreće? A kakav je On Bog, niko od vas se ne usuđuje da kaže, niti je iko u stanju da objasni. Usuđuješ li se da kažeš da je On zaista Duh? Usuđuješ li se da kažeš da On nije ništa drugo nego Isusovo telo? I usuđuješ li se da kažeš da je On Bog koji će zauvek biti razapet zarad čoveka?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Dva ovaploćenja upotpunjuju značaj ovaploćenja“

Slične himne:

Smisao ovaploćenja se upotpunjuje ovaploćenjem u poslednjim danima