Božje reči iz Biblije:

„Ja sam Put i Istina i Život. Niko ne dolazi k Ocu osim po meni“ (Jovan 14:6).

„Reči koje sam vam rekao Duh su i život su“ (Jovan 6:63).

Reči Svemogućeg Boga poslednjih dana:

Hristos poslednjih dana donosi život i trajni i večni put istine. Ova istina je put kojim čovek stiče život i to je jedini put kojim će čovek spoznati Boga i dobiti Njegovo odobrenje. Ako ne tražiš put života koji je obezbedio Hristos poslednjih dana, nikada nećeš steći Isusovo odobrenje i nikada nećeš biti podoban da prođeš kroz kapije carstva nebeskog, jer si i marioneta i zatočenik istorije. Oni koji su pod vlašću propisa, reči i u okovima istorije, nikada neće moći da steknu život niti večni put života. To je zato što jedino što oni imaju jeste mutna voda koje se drže hiljadama godina, umesto vode života koja teče sa prestola. Oni koji nisu opskrbljeni vodom života zauvek će ostati leševi, Sotonine igračke i sinovi pakla. Kako onda mogu da gledaju Boga? Ako samo pokušavaš da se držiš prošlosti, samo pokušavaš da stojeći u mestu održiš stvari onakvima kakve jesu i ne pokušavaš da promeniš postojeće stanje stvari i odbaciš istoriju, zar nećeš uvek biti protiv Boga? Koraci Božjeg dela su ogromni i moćni, poput nadolazećih talasa i grmljavine koja odjekuje – pa ipak ti sediš pasivno čekajući uništenje, držeći se svoje budalaštine i ne čineći ništa. Kako onda da te smatraju za nekog ko ide stopama Jagnjeta? Kako možeš da opravdaš Boga koga se držiš kao Boga koji je uvek nov i nikada star? I kako reči iz tvojih požutelih knjiga mogu da te prenesu u novo doba? Kako mogu da te povedu da tražiš korake Božjeg dela? I kako mogu da te odvedu na nebo? To što držiš u rukama jesu reči koje mogu da pruže samo privremenu utehu, a ne istine koje mogu da daju život. Reči iz svetih spisa koje čitaš mogu samo da obogate tvoj jezik i nisu reči filozofije koja ti može pomoći da spoznaš ljudski život, a još manje puteve koji te mogu odvesti do savršenstva. Zar ti ovo neslaganje ne daje razlog za razmišljanje? Zar ne čini da uvidiš tajne koje sadrži u sebi? Da li si kadar da se predaš nebu kako bi sȃm susreo Boga? Bez Božjeg dolaska, možeš li odvesti sebe na nebo kako bi uživao u porodičnoj sreći sa Bogom? Da li još uvek sanjaš? Predlažem, onda, da prestaneš da sanjaš i da pogledaš ko sada radi – pogledaj ko sada čini delo čovekovog spasenja tokom poslednjih dana. Ako ne pogledaš, nikada nećeš dobiti istinu i nikada nećeš steći život.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Samo Hristos poslednjih dana može čoveku dati put večnog života“

Sȃm Bog je život i istina, a Njegovi život i istina postoje paralelno. Oni koji nisu u stanju da steknu istinu nikada neće dobiti život. Bez usmeravanja, podrške i pružanja istine, dobićeš samo reči, doktrine i, povrh svega, smrt. Božji život je sveprisutan, a Njegovi istina i život postoje paralelno. Ako ne možeš da pronađeš izvor istine, nećeš dobiti hranu života; ako ne možeš da zadobiješ opskrbu života, sigurno nećeš imati istinu, i tako će pored uobrazilja i predstava tvoje celokupno telo biti ništa do tvoje meso – tvoje smrdljivo meso. Znaj da se reči iz knjiga ne računaju kao život, da se istorijski zapisi ne mogu obožavati kao istina, i da propisi iz prošlosti ne mogu poslužiti kao svedočanstvo o rečima koje Bog sada izgovara. Samo ono što Bog izrazi kada bude došao na zemlju i živeo među ljudima jeste istina, život, Božje namere i Njegov trenutni način delanja.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Samo Hristos poslednjih dana može čoveku dati put večnog života“

U Dobu carstva, Bog koristi reči da bi uveo u novo doba, promenio sredstva kojima deluje i obavio delo čitavog doba. To je načelo po kojem Bog deluje u Dobu reči. On se ovaplotio da bi govorio iz različitih perspektiva, kako bi čovek zaista mogao da vidi Boga koji je Reč koja se pojavljuje u telu, i da bi mogao da shvati Njegovu mudrost i čudesnost. Takvo delo se sprovodi da bi se uspešnije ostvarili ciljevi osvajanja čoveka, usavršavanja čoveka i čovekove eliminacije, što je istinsko značenje upotrebe reči zarad obavljanja dela u Dobu reči. Putem ovih reči ljudi spoznaju Božje delo, Božju narav, suštinu čoveka i ono u šta čovek treba da zakorači. Putem reči, delo koje Bog želi da obavi u Dobu reči ostvaruje se u celosti. Putem ovih reči ljudi bivaju razotkriveni, eliminisani i kušani. Ljudi su videli Božje reči, čuli te reči i priznali postojanje tih reči. Kao rezultat toga, počeli su da veruju u postojanje Boga, u svemoć i mudrost Božju, kao i u Božju ljubav prema čoveku i Njegovu želju da spase čoveka. Reč „reči“ je možda jednostavna i obična, ali reči izgovorene iz usta ovaploćenog Boga protresaju vaseljenu, preobražavaju srca ljudi, preobražavaju njihove predstave i stare naravi, i preobražavaju dosadašnji izgled celog sveta. Kroz sva vremena, samo je Bog današnjice delovao na ovaj način, i samo On tako govori i na taj način dolazi da spase čoveka. Od današnjih dana pa nadalje, čovek živi pod vođstvom Božjih reči, pastirski čuvan i snabdeven Njegovim rečima. Ljudi žive u svetu Božjih reči, među kletvama i blagoslovima Božjih reči, a čak je još više onih koji su došli da žive pod sudom i grdnjom Njegovih reči. Ove reči i ovo delo su ovde zarad spasenja čoveka, zarad ispunjenja Božje volje i zarad promene prvobitnog izgleda sveta starog stvaranja. Bog je stvorio svet koristeći reči, On vodi ljude kroz vaseljenu koristeći reči, i On ih, koristeći reči, osvaja i spasava. Na kraju će On reči upotrebiti da čitav nekadašnji svet privede kraju, čime će u celosti ispuniti Svoj plan upravljanja. Tokom čitavog Doba carstva Bog koristi reči da bi obavljao Svoje delo i da bi ostvario rezultate Svoga dela. On ne čini čudesna dela niti izvodi čuda, već samo obavlja Svoje delo putem reči. Zahvaljujući tim rečima čovek je nahranjen i opskrbljen, pomoću njih stiče znanje i istinsko iskustvo. U Dobu reči, čovek je izuzetno blagosloven. On ne trpi nikakav fizički bol i naprosto uživa u obilju Božjih reči kojima je opskrbljen; bez potrebe da naslepo traži ili besciljno luta, on iz svoje udobnosti vidi Božju pojavu, čuje Ga kako govori Sopstvenim ustima, prima ono čime ga On opskrbljuje i posmatra Ga kako lično obavlja Svoje delo. To su stvari u kojima ljudi iz prošlih vremena nisu mogli da uživaju, i to su blagoslovi koje nikada nisu mogli da dobiju.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Doba carstva je Doba reči“

Razmišljanje o Bogu i žudnja za Bogom ne dokazuju da te je Bog osvojio; oni zavise od toga da li veruješ da je On ovaploćena Reč, da li veruješ da se Reč ovaplotila i da li veruješ da je Duh postao Reč i da se Reč pojavila u telu. Ovo je ključno svedočanstvo. Nije važno kako slediš, niti kako daješ sebe; presudno je da li si u stanju da iz ove normalne ljudskosti otkriješ da je Reč postala telo i da se Duh istine ostvario u telu – da su sva istina, put i život stigli u telu, da je Božji Duh zaista stigao na zemlju i da je Duh došao u telu. Iako, površno gledajući, ovo izgleda drugačije od začeća Svetog Duha, u ovom delu možeš jasnije da vidiš da je Duh već ostvaren u telu, i, štaviše, da se Reč ovaplotila i da se Reč pojavila u telu. Ti si u stanju da razumeš pravo značenje reči: „U početku beše Reč, i Reč beše uz Boga, i Reč beše Bog.“ Štaviše, moraš da shvatiš da je današnja Reč Bog, i gle, Reč postaje telo. To je najbolje svedočanstvo koje možeš da daš. To dokazuje da poseduješ istinsko znanje o Bogu koji se ovaplotio – ne samo da si u stanju da Ga upoznaš, već si i svestan da je put kojim danas hodaš put života i put istine. Etapa dela koju je Isus izvršio samo je ispunila suštinu izjave „Reč beše uz Boga“: Istina Božja bila je sa Bogom i Duh Božji bio je sa telom i bio je neodvojiv od tog tela. To jest, ovaploćeno telo Božje bilo je sa Duhom Božjim, što je veliki dokaz da je ovaploćeni Isus bio prvo ovaploćenje Božje. Ova etapa dela u poslednjim danima precizno ispunjava unutrašnje značenje izjave „Reč se ovaploćuje“, dajući dublje značenje za „Reč beše uz Boga, a Reč beše Bog“, i omogućava ti da čvrsto veruješ u reči „U početku beše Reč“. To jest, u vreme stvaranja Bog je posedovao reči, Njegove reči bile su s Njim i nerazdvojne od Njega, a u poslednjem dobu On čini još jasnijom silu i autoritet Svojih reči i omogućava čoveku da vidi sve Njegove puteve – da čuje sve Njegove reči. Takvo je delo poslednjeg doba. Moraš da razumeš ove stvari potpuno i temeljno. Ne radi se o poznavanju tela, već o tome kako razumeš telo i Reč. To je svedočanstvo koje moraš da nosiš, ono što svi moraju da znaju.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Primena (4)“

Moje su reči večna i nepromenljiva istina. Ja čoveku dajem život i jedina sam smernica ljudskom rodu. Vrednost i smisao Mojih reči ne mere se po tome da li ih ljudski rod prepoznaje i prihvata, već po suštinskom značenju tih reči. Čak i ako niko na ovom svetu nije u stanju da prihvati Moje reči, njihovu vrednost i potporu koju one pružaju ljudskom rodu nijedan čovek ne može da proceni. Stoga, kad god se suočim s velikim brojem ljudi koji se bune protiv Mojih reči, opovrgavaju ih ili u potpunosti preziru, Moj stav je sledeći: neka vreme i činjenice budu Moji svedoci i neka pokažu da su Moje reči istina, put i život. Neka pokažu da je sve ono što sam rekao tačno, da čovek treba tim rečima da se opremi i, štaviše, da ih prihvati. Neka svi koji Me slede znaju ovo: oni koji ne mogu u potpunosti da prihvate Moje reči, koji nisu u stanju da ih sprovedu u delo, oni koji u Mojim rečima ne nalaze svrhu i koji zbog njih ne mogu da prime spasenje, to su isti oni ljudi koje su Moje reči osudile i koji su, povrh toga, izgubili Moje spasenje, te ih stoga Moj štap nikada neće mimoići.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Trebalo bi da preispitate svoja dela“

Ovoga puta, Bog ne dolazi da obavi delo u duhovnom telu, već dolazi u sasvim običnom telu. Štaviše, ne samo da je to telo drugog Božjeg ovaploćenja, već je ujedno telo kroz koje se Bog vraća u krv i meso. To je sasvim obično telo. Ne možeš da primetiš ništa što Ga izdvaja od drugih, ali možeš da od Njega dobiješ istine za koje se ranije nije čulo. To beznačajno telo je ono kroz koje se otelovljuju sve reči istine koje dolaze od Boga, ono koje preuzima Božje delo u poslednjim danima i koje izražava celokupnu Božju narav kako bi je čovek mogao razumeti. Zar ne želiš silno da vidiš Boga sa nebesa? Zar ne želiš silno da razumeš Boga sa nebesa? Zar ne želiš silno da vidiš odredište ljudskog roda? On će ti reći sve ove tajne – tajne koje nijedan čovek nije mogao da ti kaže, a reći će ti i istine koje ne razumeš. On predstavlja tvoju kapiju u carstvo i tvog vodiča u novo doba. Jedno takvo obično telo ima mnoge nedokučive tajne. Njegova dela ti mogu biti zagonetna, ali je celokupan cilj dela koje On obavlja dovoljan da ti omogući da vidiš da On nije, kao što ljudi veruju, obično telo. Jer On predstavlja Božje namere i brigu koju Bog iskazuje prema ljudskom rodu u poslednjim danima. Premda ne možeš da čuješ Njegove reči koje kao da potresaju nebo i zemlju, premda ne možeš da vidiš Njegove oči koje su kao plameni oganj i premda ne možeš da iskusiš disciplinu Njegovog gvozdenog štapa, ipak možeš da u Njegovim rečima čuješ kako je Bog gnevan i znaš da pokazuje saosećanje prema ljudima; možeš da vidiš Božju pravednu narav i Njegovu mudrost i, povrh toga, da razumeš Božju zabrinutost za ceo ljudski rod. Božje delo u poslednjim danima sastoji se u tome da dozvoli čoveku da vidi Boga sa nebesa kako živi među ljudima na zemlji i da omogući čoveku da spozna Boga, pokori Mu se, boji Ga se i voli Ga. Zato se On po drugi put vratio u telo. Premda čovek danas vidi Boga koji je isti kao čovek, Boga s nosom i parom očiju, jednog ni po čemu izuzetnog Boga, Bog će vam na kraju pokazati da kada ovaj čovek ne bi postojao, nebo i zemlja bi pretrpeli ogromnu promenu. Kada ovaj čovek ne bi postojao, nebesa bi se zamračila, zemljom bi zavladao haos i čitav ljudski rod bi živeo usred gladi i pošasti. On će vam pokazati da u slučaju da ovaploćeni Bog nije došao da vas spasi u poslednjim danima, Bog bi odavno u paklu uništio čitav ljudski rod. Kada ovo telo ne bi postojalo, vi biste zauvek bili arhigrešnici i za vek vekova biste bili leševi. Trebalo bi da znate da, kada ovo telo ne bi postojalo, čitav ljudski rod bi se suočio s neizbežnom nesrećom i ne bi mogao da izbegne još strožu kaznu koju Bog izriče ljudskom rodu u poslednjim danima. Da ovo obično telo nije rođeno, svi biste bili u stanju u kome preklinjete za život, a da ne možete da živite i u kome se molite za smrt, a da ne možete da umrete. Kada ovo telo ne bi postojalo, ne biste mogli da dođete do istine i da danas stupite pred Božji presto, već bi vas Bog kaznio za vaše teške grehove. Da li ste znali da bez Božjeg povratka u telo niko ne bi imao priliku za spasenje, i da nema dolaska ovog tela, Bog bi odavno stavio tačku na drevno doba? Budući da je tako, možete li i dalje da odbacujete drugo Božje ovaploćenje? Budući da od ovog običnog čoveka možete da imate tako puno koristi, zašto Ga ne biste rado prihvatili?

(…) Za to što ste stigli do današnjeg dana treba da zahvalite ovom telu. Upravo zbog toga što Bog živi u telu, vi imate priliku da preživite. Sva ova sreća stečena je zbog ovog običnog čoveka. Ne samo ovaj, već na kraju i svaki narod će obožavati ovog običnog čoveka, zahvaljivati se i pokoravati se ovom beznačajnom čoveku, jer su istina, život i put koje je On doneo, spasli čitav ljudski rod, ublažili sukobe između čoveka i Boga, skratili razdaljinu između njih i stvorili vezu između Božjih i čovečjih misli. On je takođe taj koji je za Boga zadobio još veću slavu. Da li je tako običan čovek nedostojan tvog poverenja i divljenja? Da li je tako obično telo neprikladno nazivati Hristom? Zar takav običan čovek ne može postati Božji izraz među ljudima? Zar takav čovek, koji je ljudski rod poštedeo katastrofe, ne zaslužuje vašu ljubav i želju da Ga zadržite? Ako odbacujete istine koje izlaze iz Njegovih usta i prezirete Njegovo postojanje među vama, u šta ćete se na kraju pretvoriti?

Celokupno Božje delo u poslednjim danima obavlja se preko ovog običnog čoveka. On će ti dati sve – štaviše, On će moći da odlučuje o svemu što se odnosi na tebe. Može li takav čovek biti onakav kakvim Ga smatrate: toliko jednostavan da nije dostojan pominjanja? Zar Njegova istina nije dovoljna da vas u potpunosti ubedi? Zar to što svedočite Njegovom delu nije dovoljno da vas u potpunosti ubedi? Ili je reč o tome da put koji On donosi za vas nije dostojan da po njemu hodate? Na kraju krajeva, šta je razlog tome da Ga se gnušate, da Ga odbacujete i da Ga se klonite? Upravo ovaj čovek govori istinu, upravo On pruža istinu i pokazuje vam put kojim treba da idete. Da li je moguće da još uvek ne možete da pronađete tragove Božjeg dela unutar ovih istina? Bez Isusovog dela, ljudski rod ne bi mogao da siđe s krsta, ali bez današnjeg ovaploćenja, oni koji silaze s krsta nikada ne bi mogli da dobiju Božje odobrenje niti da uđu u novo doba. Bez dolaska ovog običnog čoveka, nikada ne biste imali priliku da vidite pravo lice Božje, niti biste na to imali pravo, jer ste svi vi predmeti koje je odavno trebalo uništiti.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Da li si znao? Bog je među ljudima učinio nešto veličanstveno“

Bog ćuti i nikada nam se nije pojavio, ali Njegovo delo nikada nije prestajalo. On ispituje svu zemlju i zapoveda svim stvarima i gleda sve čovekove reči i dela. Svoje upravljanje sprovodi odmerenim koracima i prema Svom planu, nečujno i bez drame, a ipak Njegovi koraci napreduju, jedan po jedan, sve bliže ljudskom rodu, a mesto Njegovog suda se širi vaseljenom brzinom munje, nakon čega se Njegov presto smesta spušta među nas. Kakav je to veličanstven prizor, kakav impozantan i svečan prizor! Kao golub i kao lav koji riče, Duh dolazi među nas. On je mudrost, On je pravednost i veličanstvo i potajno dolazi među nas, noseći autoritet i ispunjen ljubavlju i milošću. Niko nije svestan Njegovog dolaska, niko ne pozdravlja Njegov dolazak, i, štaviše, niko ne zna šta će On učiniti. Čovekov život teče kao i pre, njegovo srce nije drugačije, a dani prolaze kao i obično. Bog živi među nama, kao čovek nalik drugim ljudima, kao jedan od najbeznačajnijih sledbenika i običan vernik. On ima Svoje potrage, Svoje ciljeve; i, štaviše, On ima božanstvo koje ne poseduju obični ljudi. Niko nije primetio postojanje Njegovog božanstva, i niko nije uočio razliku između Njegove suštine i suštine čoveka. Živimo zajedno sa Njim, nesputani i neustrašivi, jer je On u našim očima samo beznačajni vernik. On posmatra svaki naš pokret i sve naše misli i ideje se otkrivaju pred Njim. Niko se ne zanima za Njegovo postojanje, niko ništa ne zamišlja o Njegovoj ulozi i, štaviše, niko ni najmanje ne sumnja u Njegov identitet. Mi samo nastavljamo sa našim potragama, kao da On nema ništa sa nama…

Igrom slučaja, Sveti Duh izražava prolazak reči „kroz“ Njega i iako se to čini veoma neočekivanim, mi to ipak prepoznajemo kao izraz koji dolazi od Boga i spremno ga prihvatamo od Boga. To je zato što, bez obzira na to ko izražava ove reči, sve dok dolaze od Svetog Duha, treba da ih prihvatimo i ne smemo da ih poričemo. Sledeći izraz bi mogao doći preko mene ili preko tebe ili preko nekog drugog. Ko god to bio, sve je to blagodat Božja. Ipak, bez obzira na to ko je u pitanju, možda nećemo obožavati ovu osobu, jer bez obzira na sve, ta osoba nikako ne može biti Bog, niti bismo na bilo koji način izabrali ovakvu običnu osobu da bude naš Bog. Naš Bog je tako veliki i častan; kako bi tako beznačajna osoba mogla zauzeti Njegovo mesto? Štaviše, čekamo da Bog dođe i vrati nas u carstvo nebesko, pa kako bi neko tako beznačajan mogao da bude dorastao tako važnom i teškom zadatku? Ako Gospod ponovo dođe, mora doći na belom oblaku tako da ga vide mnogi. Kako će to biti veličanstveno! Kako je moguće da se On potajno skriva u grupi običnih ljudi?

Pa ipak, ova obična osoba, skrivena među ljudima, obavlja novo delo našeg spasenja. On nam ne nudi nikakva objašnjenja, niti nam govori zašto je došao, već jednostavno obavlja delo koje namerava da uradi odmerenim koracima i prema Svom planu. Njegove reči i izrazi postaju sve češći. Od utehe, ohrabrivanja, podsećanja i upozorenja, do prekora i disciplinovanja; od tona koji je nežan i blag, do reči žestokih i veličanstvenih – sve to daje milost čoveku i uliva u njega strepnju. Sve što On kaže pogađa tajne skrivene duboko u nama; Njegove reči probadaju naša srca, probadaju naš duh i ostavljaju nas ispunjene nepodnošljivim stidom i mi gotovo da ne znamo gde da se sakrijemo. Počinjemo da se pitamo da li nas Bog u srcu ove osobe zaista voli i šta tačno namerava. Možda možemo da budemo vazneseni tek nakon što izdržimo ove patnje? U svojim glavama kalkulišemo… o odredištu na koje ćemo stići i o našoj budućoj sudbini. Ipak, kao i pre, niko od nas ne veruje da je Bog već preuzeo telo da bi obavljao delo među nama. Iako nas je pratio tako dugo, iako nam je već izgovorio toliko reči licem u lice, mi i dalje ne želimo da prihvatimo tako običnog čoveka kao Boga naše budućnosti, a još manje smo voljni da ovoj beznačajnoj ličnosti poverimo kontrolu nad svojom budućnošću i svojom sudbinom. Od Njega dobijamo nepresušnu zalihu žive vode i kroz Njega živimo licem u lice sa Bogom. Ali mi smo samo zahvalni za blagodati Gospoda Isusa na nebu i nikada nismo obraćali pažnju na osećanja ove obične osobe koja je u posedu božanstva. I dalje, kao i ranije, On obavlja Svoje delo ponizno skriven u telu, dajući izraz Svom najdubljem srcu, kao da ne oseća da ga ljudski rod odbacuje, kao da večno prašta čovekovu detinjastost i neznanje i zauvek toleriše to što Ga čovek ne poštuje.

Bez naše spoznaje, ovaj beznačajni čovek nas je vodio iz jednog koraka Božjeg dela u narednе korakе. Prolazimo bezbrojne kušnje, trpimo bezbrojne prekore i smrt nas testira. Učimo o Božjoj pravednoj i veličanstvenoj naravi i uživamo u Njegovoj ljubavi i milosti, počinjemo da shvatamo Božju veliku silu i mudrost, vidimo divotu Božju i gledamo Božju žarku nameru da spase čoveka. Prema rečima ovog običnog čoveka, spoznajemo narav i suštinu Božju, shvatamo Božje namere, spoznajemo priroda-suštinu čoveka i vidimo put ka spasenju i savršenstvu. Njegove reči dovode do toga da „umremo“ i da se „ponovo rodimo“; Njegove reči nam donose utehu, ali nas takođe ostavljaju skrhane krivicom i osećanjem da nešto dugujemo; Njegove reči nam donose radost i mir, ali i beskrajni bol. Nekad smo kao jaganjci na klanju u Njegovim rukama; nekad smo kao zenica oka Njegovog i uživamo u Njegovoj nežnoj ljubavi; nekad smo kao Njegovi neprijatelji i Njegov gnevni pogled nas pretvara u pepeo. Mi smo ljudska rasa koju je On spasio, mi smo crvi u Njegovim očima i mi smo izgubljena jagnjad koju On danonoćno želi da pronađe. On je milostiv prema nama, On nas prezire, On nas podiže, On nas teši i bodri, On nas vodi, On nas prosvećuje, On nas prekoreva i dovodi u red, pa nas čak i proklinje. I noću i danju, On stalno brine o nama, štiti nas i stara se o nama, danju i noću, nikada nas ne napuštajući, već proliva krv Svoga srca zbog nas i plaća svaku cenu zbog nas. U izrazima ovog malog i običnog tela, uživali smo u celosti Boga i videli odredište koje nam je Bog podario. Uprkos tome, sujeta i dalje uznemirava naše srce, a mi još uvek nismo voljni da takvu osobu prihvatimo kao svog Boga. Iako nam je dao toliko mane, toliko toga da uživamo, ništa od ovoga ne može zauzeti Gospodnje mesto u našim srcima. Mi poštujemo poseban identitet i status ove osobe, ali sa velikim oklevanjem. Sve dok On ne otvori svoja usta da zatraži od nas da priznamo da je On Bog, mi nikada nećemo preuzeti na sebe da Ga priznamo za Boga koji će uskoro doći, a koji već dugo dela među nama.

Bog nastavlja svoje izjave, koristeći različite metode i perspektive da nas upozori šta treba da radimo, dok istovremeno daje glas Svom srcu. Njegove reči nose životnu snagu, pokazuju nam put kojim treba da koračamo i omogućavaju nam da shvatimo šta je istina. Počinju da nas privlače Njegove reči, počinjemo da se usredsređujemo na ton i način Njegovog govora i podsvesno počinjemo da se zanimamo za najdublja osećanja ove neupadljive osobe. On bljuje krv Svoga srca obavljajući delo za nas, gubi san i apetit zbog nas, plače zbog nas, uzdiše zbog nas, stenje u bolesti zbog nas, trpi poniženje zarad našeg odredišta i spasenja, a naša obamrlost i buntovništvo cede suze i krv iz Njegovog srca. Ono što On ima i ono što On jeste ne pripada nijednoj običnoj osobi niti to može imati niti steći ijedno iskvareno ljudsko biće. On pokazuje toleranciju i strpljenje koje nema nijedan običan čovek, a Njegovom ljubavlju nije obdareno nijedno stvoreno biće. Niko osim Njega ne može da zna sve naše misli, niti da tako jasno i potpuno dokuči našu prirodu i suštinu, niti da sudi o buntovništvu i iskvarenosti ljudskog roda, niti da nam govori i obavlja ovakvo delo na nama u ime Boga na nebu. Niko osim Njega nije obdaren autoritetom, mudrošću i dostojanstvom Božjim; Božja narav i ono što Bog ima i jeste rađaju se, u celini, u Njemu. Niko sem Njega nam ne može pokazati put i doneti svetlost. Niko sem Njega ne može otkriti tajne koje Bog nije otkrio od stvaranja do danas. Niko sem Njega nas ne može spasti od Sotoninog ropstva i naše iskvarene naravi. On predstavlja Boga. On izražava najdublje srce Božje, opomene Božje i Božje reči suda prema celom ljudskom rodu. On je započeo novo doba, novu eru, i uveo novo nebo i zemlju i novo delo, i doneo nam je nadu, okončavajući život koji smo vodili u nedorečenosti i omogućavajući celom našem biću da posmatra, potpuno jasno, put ka spasenju. On je osvojio celo naše biće i zadobio naša srca. Od tog trenutka pa nadalje, naši umovi su postali svesni, a naš duh kao da je oživeo: ova obična, beznačajna osoba, koja živi među nama i koju smo dugo odbacivali, zar to nije Gospod Isus, koji je uvek u našim mislima, budnim ili usnulim, i za kojim čeznemo i noću i danju? To je On! To je zaista On! On je naš Bog! On je istina, put i život! Omogućio nam je da ponovo živimo i da vidimo svetlost i sprečio je da naša srca lutaju. Vratili smo se u dom Božji, vratili smo se pred Njegov presto, licem u lice smo s Njim, videli smo Njegov lik i videli smo put koji je pred nama.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Dodatak 4: Posmatranje pojave Božje u Njegovom sudu i grdnji“