Poput stotina miliona drugih koji slede Gospoda Isusa Hrista, pridržavamo se zakona i zapovesti Biblije, uživamo u obilju blagodati Gospoda Isusa Hrista i okupljamo se, molimo se, hvalimo i služimo u ime Gospoda Isusa Hrista – i sve ovo činimo uz pažnju i zaštitu Gospoda. Često smo slabi, a često smo i jaki. Verujemo da su svi naši postupci u skladu sa učenjem Gospoda. Stoga se podrazumeva da i mi verujemo da smo na putu izvršenja volje Oca koji je na nebu. Mi čeznemo za povratkom Gospoda Isusa, za Njegovim slavnim silaskom, za krajem našeg života na zemlji, za pojavom carstva i za svim što je predskazano u Knjizi Otkrivenja: Gospod dolazi, donosi kataklizmu, nagrađuje dobre i kažnjava zle i uzima sve one koji Ga slede i pozdravljaju Njegov povratak da bi se susreli sa Njim u vazduhu. Kad god pomislimo na ovo, ne možemo a da ne budemo preplavljeni emocijama, radosni što smo rođeni u poslednjim danima i što imamo sreće da prisustvujemo dolasku Gospoda. Iako smo pretrpeli progon, zauzvrat smo dobili „izvanredno i neizmerno, večno izobilje slave“. Kakav blagoslov! Sva ova čežnja i blagodat koju nam je podario Gospod čini nas neprestano spremnim na molitvu i revnosnijim u okupljanju. Možda će sledeće godine, možda sutra, a možda u vremenskom roku kraćem nego što čovek može da zamisli, Gospod iznenada sići, pojavljujući se među grupom ljudi koji su Ga čekali sa željnom zabrinutošću. Žurimo da preteknemo jedni druge, niko ne želi da zaostane, samo da budemo u prvoj grupi koja će videti pojavu Gospoda, da budemo među onima koji su vazneseni. Sve smo dali, ne mareći za cenu, za dolazak ovog dana; neki napuštaju posao, neki napuštaju svoje porodice, neki se odriču braka, a neki čak doniraju svu svoju ušteđevinu. Kakva nesebična dela odanosti! Takva iskrenost i odanost sigurno nadmašuju čak i svece iz prošlih vremena! Pošto Gospod daruje blagodat kome On hoće i pokazuje milost kome On hoće, verujemo da su Njegove oči odavno videle naša dela u kojima iskazujemo odanost i davanje. Tako su i naše iskrene molitve doprle do Njegovih ušiju i verujemo da će nam Gospod pružiti nadoknadu za našu posvećenost. Štaviše, Bog je bio milostiv prema nama pre nego što je stvorio svet, a blagoslove i obećanja koje nam je dao niko ne može da oduzme. Svi pravimo planove za budućnost i, naravno, posvetili smo se i uložili u žetone ili kapital da bismo ih zamenili za vaznesenje i susret sa Gospodom u vazduhu. Povrh toga, mi smo, bez imalo oklevanja, seli na presto budućnosti, da predsedavamo svim zemljama i svim narodima ili da vladamo kao carevi. Sve ovo uzimamo zdravo za gotovo, kao nešto što je očekivano.

Preziremo sve one koji su protiv Gospoda Isusa; na kraju ih čeka samo uništenje. Ko im je rekao da ne veruju da je Gospod Isus Spasitelj? Naravno, postoje trenuci kada oponašamo Gospoda Isusa, kada smo saosećajni prema ljudima iz celog sveta, jer oni ne shvataju, i ispravno je da budemo tolerantni i da im praštamo. Sve što radimo je u skladu sa rečima iz Biblije, jer sve što nije u skladu sa Biblijom predstavlja heterodoksiju i jeres. Ova vrsta verovanja je duboko ukorenjena u umu svakog od nas. Naš Gospod je u Bibliji, i ako ne odstupimo od Biblije, nećemo odstupiti od Gospoda; ako se pridržavamo ovog principa, dobićemo spasenje. Ohrabrujemo jedni druge, podržavajući jedni druge, i svaki put kada se okupimo, nadamo se da je sve što govorimo i činimo u skladu sa voljom Gospodnjom i da će to Gospod da prihvati. Uprkos ozbiljnom neprijateljstvu našeg okruženja, naša srca su puna ushićenja. Kada pomislimo na blagoslove koji su nadohvat ruke, postoji li nešto što ne možemo ostaviti po strani? Postoji li nešto od čega se nerado rastajemo? Sve se to podrazumeva i sve to leži pod budnim očima Božjim. Mi, ova šačica ubogih koji smo podignuti iz kala, isti smo kao i svi obični sledbenici Gospoda Isusa, koji sanjaju da budu vazneseni, da budu blagosloveni i da vladaju svim narodima. Naša iskvarenost je ogoljena pred očima Božjim, a naše želje i pohlepa su osuđene u očima Božjim. Ipak, sve ovo se odvija tako normalno i tako logično da se niko od nas ne pita da li su naše čežnje ispravne, a niko od nas i ne sumnja u tačnost svega čega se pridržavamo. Ko može znati Božju volju? Kakav je to zapravo put kojim čovek korača, koji ne znamo da tražimo i istražimo; a još manje smo zainteresovani da ga ispitamo. Pošto nas jedino zanima da li možemo da budemo vazneseni, da li možemo da budemo blagosloveni, ima li mesta za nas u carstvu nebeskom i hoćemo li imati udeo u vodi reke života i plodu drveta života. Zar ne verujemo u Gospoda i ne postajemo Njegovi sledbenici zbog sticanja ovih stvari? Oprošteni su nam grehovi, pokajali smo se, ispili smo gorku čašu vina i stavili krst na svoja leđa. Ko može reći da Gospod neće prihvatiti cenu koju smo platili? Ko može da kaže da nismo pripremili dovoljno ulja? Ne želimo da budemo te bezumne device ili jedni od onih koji su ostavljeni. Štaviše, mi se neprestano molimo tražeći od Gospoda da nas čuva od obmane lažnog Hrista, jer je u Bibliji rečeno: „Ako vam tada neko kaže: ’Evo, Hristos je ovde!’ ili: ’Onde je!’, ne verujte! Jer će se pojaviti lažni Hristosi i lažni proroci i učiniće velike znakove i čuda, da zavedu, ako je moguće, i izabrane“ (Matej 24:23-24). Svi smo zapamtili ove stihove iz Biblije; znamo ih napamet i posmatramo ih kao dragoceno blago, kao život i kao kreditno pismo koje odlučuje da li možemo da budemo spaseni ili vazneseni…

Hiljadama godina, živi su umirali, odnosili su sa sobom svoje čežnje i snove, ali niko zaista ne zna da li su otišli u carstvo nebesko. Mrtvi se vraćaju, zaboravljajući sve priče koje su se nekada desile, a i dalje slede učenja i puteve predaka. I tako, kako godine i dani prolaze, niko ne zna da li naš Gospod Isus, naš Bog, zaista prihvata sve što činimo. Sve što možemo da učinimo jeste da se radujemo mogućem ishodu i nagađamo o svemu što će se dogoditi. Ipak, Bog je sve vreme ćutao, nikada nam se nije pojavio, nikada nam nije govorio. I tako, prateći Bibliju i u skladu sa znacima, mi svojevoljno donosimo sud o Božjoj volji i naravi. Navikli smo se na ćutanje Božje; navikli smo se da merimo ispravnost i pogrešnost našeg ponašanja pomoću sopstvenog načina razmišljanja; navikli smo se da se oslanjamo na svoje znanje, predstave i moralna načela umesto na zahteve koje nam Bog postavlja; navikli smo se da uživamo u blagodati Božjoj; navikli smo se da nam Bog pruža pomoć kad god nam je potrebna; navikli smo se da za sve pružamo ruke Bogu i da Bogu naređujemo; takođe smo se navikli da se pridržavamo propisa, ne obraćajući pažnju na to kako nas vodi Sveti Duh; i, povrh toga, navikli smo se na dane u kojima smo sami sebi gospodari. Verujemo u takvog Boga, sa kojim se nikada nismo sreli licem u lice. Pitanja kao što su: kakva je Njegova narav, šta On ima i šta jeste, kakav je Njegov lik, hoćemo li Ga prepoznati kada dođe, i tako dalje – ništa od ovoga nije važno. Važno je da je On u našim srcima i da Ga svi čekamo, a dovoljno je da možemo da zamislimo da je ovakav ili onakav. Cenimo našu veru i čuvamo našu duhovnost. Na sve stvari gledamo kao na kal i sve gazimo nogama. Pošto smo vernici slavnog Gospoda, koliko god da je dug i naporan put, ma kakve nevolje i opasnosti da nas zadese, ništa ne može zaustaviti naše korake dok idemo za Gospodom. „Reka vode života, bistra kao kristal je izvirala iz prestola Božijeg i Jagnjetovog. Na obe strane reke stajalo je drvo života koje rađa dvanaestostruki rod, jedan rod mesečno. Lišće ovog drveta je za isceljenje narodima. Tamo neće biti nikakvog prokletstva. U gradu će biti Božiji i Jagnjetov presto, a njegove će mu se sluge klanjati. Oni će gledati njegovo lice, i njegovo ime biće na njihovim čelima. Noći više neće biti, a neće im više trebati ni svetlosti sunčeve ni mesečeve, jer će im sâm Gospod Bog svetliti, a oni će vladati od sad i doveka“ (Otkrivenje 22:1-5). Svaki put kada otpevamo ove reči, naša srca su prepuna bezgranične radosti i zadovoljstva, a suze teku iz naših očiju. Hvala Gospodu što nas je izabrao, hvala Gospodu na blagodati Njegovoj. On nam je dao stostruko u ovom životu i dao nam je večni život u svetu koji dolazi. Ako bi On sada tražio od nas da umremo, uradili bismo to bez i najmanjeg prigovora. O, Gospode! Molim te, dođi uskoro! Pošto toliko čeznemo za Tobom i pošto smo sve zbog Tebe napustili, ne čekaj više ni minut, ni sekund.

Bog ćuti i nikada nam se nije pojavio, ali Njegovo delo nikada nije prestajalo. On ispituje svu zemlju i zapoveda svim stvarima i gleda sve čovekove reči i dela. Svoje upravljanje sprovodi odmerenim koracima i prema Svom planu, nečujno i bez drame, a ipak Njegovi koraci napreduju, jedan po jedan, sve bliže ljudskom rodu, a mesto Njegovog suda se širi vaseljenom brzinom munje, nakon čega se Njegov presto smesta spušta među nas. Kakav je to veličanstven prizor, kakav impozantan i svečan prizor! Kao golub i kao lav koji riče, Duh dolazi među nas. On je mudrost, On je pravednost i veličanstvo i potajno dolazi među nas, noseći autoritet i ispunjen ljubavlju i milošću. Niko nije svestan Njegovog dolaska, niko ne pozdravlja Njegov dolazak, i, štaviše, niko ne zna šta će On učiniti. Čovekov život teče kao i pre, njegovo srce nije drugačije, a dani prolaze kao i obično. Bog živi među nama, kao čovek nalik drugim ljudima, kao jedan od najbeznačajnijih sledbenika i običan vernik. On ima Svoje potrage, Svoje ciljeve; i, štaviše, On ima božanstvo koje ne poseduju obični ljudi. Niko nije primetio postojanje Njegovog božanstva, i niko nije uočio razliku između Njegove suštine i suštine čoveka. Živimo zajedno sa Njim, nesputani i neustrašivi, jer je On u našim očima samo beznačajni vernik. On posmatra svaki naš pokret i sve naše misli i ideje se otkrivaju pred Njim. Niko se ne zanima za Njegovo postojanje, niko ne razmišlja o Njegovoj ulozi i, štaviše, niko ni najmanje ne sumnja u Njegov identitet. Mi samo nastavljamo sa našim potragama, kao da On nema ništa sa nama…

Igrom slučaja, Sveti Duh izražava prolazak reči „kroz“ Njega i iako se to čini veoma neočekivanim, mi to ipak prepoznajemo kao izraz koji dolazi od Boga i spremno ga prihvatamo od Boga. To je zato što, bez obzira na to ko izražava ove reči, sve dok dolaze od Svetog Duha, treba da ih prihvatimo i ne smemo da ih poričemo. Sledeći izraz bi mogao doći preko mene ili preko tebe ili preko nekog drugog. Ko god to bio, sve je to blagodat Božja. Ipak, bez obzira na to ko je u pitanju, možda nećemo obožavati ovu osobu, jer bez obzira na sve, ta osoba nikako ne može biti Bog, niti bismo na bilo koji način izabrali ovakvu običnu osobu da bude naš Bog. Naš Bog je tako veliki i častan; kako bi tako beznačajna osoba mogla zauzeti Njegovo mesto? Štaviše, čekamo da Bog dođe i vrati nas u carstvo nebesko, pa kako bi neko tako beznačajan mogao da bude dorastao tako važnom i teškom zadatku? Ako Gospod ponovo dođe, mora doći na belom oblaku tako da ga vide mnogi. Kako će to biti veličanstveno! Kako je moguće da se On potajno skriva u grupi običnih ljudi?

Pa ipak, ova obična osoba, skrivena među ljudima, obavlja novo delo našeg spasenja. On nam ne nudi nikakva objašnjenja, niti nam govori zašto je došao, već jednostavno obavlja delo koje namerava da uradi odmerenim koracima i prema Svom planu. Njegove reči i izrazi postaju sve češći. Od utehe, ohrabrivanja, podsećanja i upozorenja, do prekora i dovođenja u red; od tona koji je nežan i blag, do reči žestokih i veličanstvenih – sve to daje milost čoveku i uliva u njega strepnju. Sve što On kaže pogađa tajne skrivene duboko u nama; Njegove reči probadaju naša srca, probadaju naš duh i ostavljaju nas ispunjene nepodnošljivim stidom i mi gotovo da ne znamo gde da se sakrijemo. Počinjemo da se pitamo da li nas Bog u srcu ove osobe zaista voli i šta tačno namerava. Možda možemo da budemo vazneseni tek nakon što izdržimo ove patnje? U svojim glavama kalkulišemo… o odredištu na koje ćemo stići i o našoj budućoj sudbini. Ipak, kao i pre, niko od nas ne veruje da je Bog već preuzeo telo da bi obavljao delo među nama. Iako nas je pratio tako dugo, iako nam je već izgovorio toliko reči licem u lice, mi i dalje ne želimo da prihvatimo tako običnog čoveka kao Boga naše budućnosti, a još manje smo voljni da ovoj beznačajnoj ličnosti poverimo kontrolu nad svojom budućnošću i svojom sudbinom. Od Njega dobijamo nepresušnu zalihu žive vode i kroz Njega živimo licem u lice sa Bogom. Ali mi smo samo zahvalni za blagodati Gospoda Isusa na nebu i nikada nismo obraćali pažnju na osećanja ove obične osobe koja je u posedu božanstva. I dalje, kao i ranije, On obavlja Svoje delo ponizno skriven u telu, dajući izraz Svom najdubljem srcu, kao da ne oseća da ga ljudski rod odbacuje, kao da večno prašta čovekovu detinjastost i neznanje i zauvek toleriše to što Ga čovek ne poštuje.

Bez naše spoznaje, ovaj beznačajni čovek nas je vodio korak po korak kroz Božje delo. Prolazimo bezbrojne kušnje, trpimo bezbrojne prekore i smrt nas testira. Učimo o Božjoj pravednoj i veličanstvenoj naravi i uživamo u Njegovoj ljubavi i milosti, počinjemo da cenimo Božju veliku silu i mudrost, svedočimo divoti Božjoj i gledamo Božju žarku želju da spase čoveka. Prema rečima ovog običnog čoveka, spoznajemo narav i suštinu Božju, shvatamo Božju volju, spoznajemo priroda-suštinu čoveka i vidimo put ka spasenju i savršenstvu. Njegove reči dovode do toga da „umremo“ i da se „ponovo rodimo“; Njegove reči nam donose utehu, ali nas takođe ostavljaju skrhane krivicom i osećanjem da nešto dugujemo; Njegove reči nam donose radost i mir, ali i beskrajni bol. Nekad smo kao jaganjci na klanju u Njegovim rukama; nekad smo kao zenica oka Njegovog i uživamo u Njegovoj nežnoj ljubavi; nekad smo kao Njegovi neprijatelji i Njegov gnevni pogled nas pretvara u pepeo. Mi smo ljudska rasa koju je On spasio, mi smo crvi u Njegovim očima i mi smo izgubljena jagnjad koju On danonoćno želi da pronađe. On je milostiv prema nama, On nas prezire, On nas podiže, On nas teši i bodri, On nas vodi, On nas prosvećuje, On nas prekoreva i dovodi u red, pa nas čak i proklinje. I noću i danju, On stalno brine o nama, štiti nas i stara se o nama, danju i noću, nikada nas ne napuštajući, već proliva krv Svoga srca zbog nas i plaća svaku cenu zbog nas. U izrazima ovog malog i običnog tela, uživali smo u celosti Boga i videli odredište koje nam je Bog podario. Uprkos tome, sujeta i dalje uznemirava naše srce, a mi još uvek nismo voljni da takvu osobu prihvatimo kao svog Boga. Iako nam je dao toliko mane, toliko toga da uživamo, ništa od ovoga ne može zauzeti Gospodnje mesto u našim srcima. Mi poštujemo poseban identitet i status ove osobe, ali sa velikim oklevanjem. Sve dok On ne otvori svoja usta da zatraži od nas da priznamo da je On Bog, mi nikada nećemo preuzeti na sebe da Ga priznamo za Boga koji će uskoro doći, a koji već dugo dela među nama.

Bog nastavlja svoje izjave, koristeći različite metode i perspektive da nas upozori šta treba da radimo, dok istovremeno daje glas Svom srcu. Njegove reči nose životnu snagu, pokazuju nam put kojim treba da koračamo i omogućavaju nam da shvatimo šta je istina. Počinju da nas privlače Njegove reči, počinjemo da se usredsređujemo na ton i način Njegovog govora i podsvesno počinjemo da se zanimamo za najdublja osećanja ove neupadljive osobe. On bljuje krv Svoga srca obavljajući delo za nas, gubi san i apetit zbog nas, plače zbog nas, uzdiše zbog nas, stenje u bolesti zbog nas, trpi poniženje zarad našeg odredišta i spasenja, a naša obamrlost i buntovništvo cede suze i krv iz Njegovog srca. Ono što On ima i ono što On jeste ne pripada nijednoj običnoj osobi niti to može imati niti steći ijedno iskvareno ljudsko biće. On pokazuje toleranciju i strpljenje koje nema nijedan običan čovek, a Njegovom ljubavlju nije obdareno nijedno stvoreno biće. Niko osim Njega ne može da zna sve naše misli, niti da tako jasno i potpuno dokuči našu prirodu i suštinu, niti da sudi o buntovništvu i iskvarenosti ljudskog roda, niti da nam govori i obavlja ovakvo delo na nama u ime Boga na nebu. Niko osim Njega nije obdaren autoritetom, mudrošću i dostojanstvom Božjim; Božja narav i ono što Bog ima i jeste rađaju se, u celini, u Njemu. Niko sem Njega nam ne može pokazati put i doneti svetlost. Niko sem Njega ne može otkriti tajne koje Bog nije otkrio od stvaranja do danas. Niko sem Njega nas ne može spasti od Sotoninog ropstva i naše iskvarene naravi. On predstavlja Boga. On izražava najdublje srce Božje, opomene Božje i Božje reči suda prema celom ljudskom rodu. On je započeo novo doba, novu eru, i uveo novo nebo i zemlju i novo delo, i doneo nam je nadu, okončavajući život koji smo vodili u nedorečenosti i omogućavajući celom našem biću da posmatra, potpuno jasno, put ka spasenju. On je osvojio celo naše biće i zadobio naša srca. Od tog trenutka pa nadalje, naši umovi su postali svesni, a naš duh kao da je oživeo: ova obična, beznačajna osoba, koja živi među nama i koju smo dugo odbacivali, zar to nije Gospod Isus, koji je uvek u našim mislima, budnim ili usnulim, i za kojim čeznemo i noću i danju? To je On! To je zaista On! On je naš Bog! On je istina, put i život! Omogućio nam je da ponovo živimo i da vidimo svetlost i sprečio je da naša srca lutaju. Vratili smo se u dom Božji, vratili smo se pred Njegov presto, licem u lice smo s Njim, bili smo svedoci Njegovog lika i videli smo put koji je pred nama. U ovo vreme, On je potpuno osvojio naša srca; mi više ne sumnjamo ko je On, ne protivimo se Njegovom delu i Njegovoj reči i padamo ničice pred Njim. Samo želimo da sledimo korake Božje do kraja svog života, da nas On usavrši, da uzvratimo Njegove blagodati i ljubav prema nama, da poslušamo Njegove orkestracije i planove, da sarađujemo sa Njegovim delom i da činimo sve što možemo da dovršimo ono što nam On poveri.

Biti osvojen od Boga je poput takmičenja u borilačkim veštinama.

Svaka Božja reč pogađa jednu od naših slabih tačaka, ostavljajući nas ranjene i ispunjene strahom. On razotkriva naše predstave, naše misli i našu iskvarenu narav. Od svega što govorimo i činimo, do svake naše misli i ideje, naša priroda-suština se otkriva u Njegovim rečima, dovodeći nas u stanje straha i trepeta, u kome nemamo gde da sakrijemo svoj stid. Jednom po jednom, On nam govori o svim našim postupcima, ciljevima i namerama, čak i o iskvarenoj naravi koju sami nikada nismo otkrili, čineći da se osećamo razotkriveni u svoj svojoj bednoj nesavršenosti i, još i više, potpuno pobeđeni. On nam sudi što mu se protivimo, grdi nas što hulimo na Njega i osuđujemo Ga i čini da osećamo, da u Njegovim očima, nemamo nijednu iskupljujuću osobinu, da smo živi Sotona. Naše nade su potonule; više se ne usuđujemo da postavljamo ikakve nerazumne zahteve pred Njega ili da gajimo bilo kakve zamisli o Njemu, a čak i naši snovi nestaju preko noći. To je činjenica koju niko od nas ne može da zamisli niti da prihvati. U samo jednom trenutku gubimo unutrašnju ravnotežu i ne znamo kako da nastavimo putem koji je pred nama niti kako da nastavimo sa svojim verovanjima. Čini se kao da se naša vera vratila na sam početak i kao da nikada nismo sreli Gospoda Isusa niti smo Ga spoznali. Sve pred našim očima nas ispunjava zbunjenošću i tera nas da se neodlučno kolebamo. Užasnuti smo, razočarani, a duboko u našim srcima su neizdržljiv bes i sramota. Trudimo se da sebi damo oduška, da pronađemo izlaz, i, povrh toga, da nastavimo da čekamo našeg Spasitelja Isusa, da bismo Mu otvorili svoja srca. Iako ima trenutaka kada spolja izgledamo kao da smo uravnoteženi, da nismo ni oholi ni ponizni, u svojim srcima smo pogođeni osećajem gubitka koji nikada ranije nismo osetili. Iako ponekad spolja možda izgledamo neobično smireni, naši umovi vrve od muke poput olujnog mora. Njegov sud i grdnja lišili su nas svih naših nada i snova, stavljajući tačku na naše preterane želje i ostavljajući nas nevoljnim da verujemo da je On naš Spasitelj i da je sposoban da nas spase. Njegovi sud i grdnja otvorili su ponor između nas i Njega, toliko dubok da niko nije voljan da ga pređe. Zbog Njegovog suda i grdnje smo po prvi put pretrpeli tako veliki neuspeh, tako veliko poniženje u svojim životima. Njegovi sud i grdnja učinili su da zaista cenimo Božju čast i netrpeljivost prema čovekovoj uvredi, naspram koje smo krajnje bedni, krajnje nečisti. Njegovi sud i grdnja su nas po prvi put naterali da shvatimo koliko smo nadmeni i razmetljivi i kako čovek nikada neće biti ravan Bogu, niti jednak Bogu. Njegovi sud i grdnja učinili su da čeznemo da više ne živimo u tako iskvarenoj naravi, da se što pre oslobodimo ove priroda-suštine i da prestanemo da Mu budemo odvratni i odbojni. Njegovi sud i grdnja učinili su da s radošću poslušamo Njegove reči, ne buneći se više protiv Njegovih orkestracija i planova. Njegovi sud i grdnja su nam još jednom dali želju da preživimo i učinili nas srećnim da Ga prihvatimo kao našeg Spasitelja… Izašli smo iz dela osvajanja, iz pakla, iz doline senke smrti… Svemogući Bog nas je zadobio, ovu grupu ljudi! On je pobedio Sotonu i porazio mnoštvo Svojih neprijatelja!

Mi smo samo jedna obična grupa ljudi, koji poseduju iskvarenu sotonsku narav, onih od Boga predodređenih od davnina, i ubogih koje je Bog podigao iz kala. Nekada smo odbacili i osudili Boga, a sada nas je On osvojio. Od Boga smo primili život, put večnog života. Gde god da se nalazimo na zemlji, kakve god progone i nevolje da trpimo, ne možemo biti odvojeni od spasenja Svemogućeg Boga. Jer On je naš Stvoritelj i naše jedino iskupljenje!

Ljubav Božja se širi kao voda sa izvora i daje se tebi, meni i drugima, i svima onima koji zaista traže istinu i čekaju pojavu Boga.

Kao što sunce i mesec izlaze naizmenično, delo Božje nikada ne prestaje i obavlja se na tebi, na meni, na drugima i na svima onima koji slede korake Božje i prihvataju Njegov sud i grdnju.

23. mart 2010. godine