Trebalo bi da svako od vas iznova analizira način na koji je tokom svog života verovao u Boga, kako bi uvideo da li je, dok Ga je sledio, zaista razumeo, zaista shvatio i zaista spoznao Boga, da li zaista zna kakav je Božji stav prema različitim tipovima ljudskih bića i da li zaista razume delo koje Bog vrši na njemu i način na koji Bog definiše svaki njegov postupak. Ovog Boga koji je kraj tebe, koji usmerava tvoje napredovanje, propisuje tvoju sudbinu i opskrbljuje tvoje potrebe – u kojoj meri ga ti, na kraju krajeva, razumeš? Koliko zaista poznaješ ovog Boga? Znaš li koje delo On u tebi obavlja svakog bogovetnog dana? Znaš li na kojim je načelima i ciljevima zasnovan svaki Njegov postupak? Znaš li kako te On usmerava? Znaš li na koji te način On snabdeva? Jesu li ti poznati metodi po kojima te On vodi? Znaš li šta On želi da dobije od tebe i šta želi da u tebi postigne? Znaš li kakav je Njegov stav o različitim načinima tvog ponašanja? Znaš li da li si ti Njegova voljena osoba? Da li su ti poznati poreklo Njegove radosti, srdžbe, tuge i oduševljenja, misli i ideje na kojima se sve to zasniva, kao i Njegova suština? Znaš li, naposletku, koje je vrste ovaj Bog u kojeg veruješ? Jesu li ova i slična pitanja nešto što nikad nisi razumeo, niti si o tome razmišljao? Da li si se, tragajući za svojom verom u Boga, putem istinskog uvažavanja i doživljavanja Božjih reči, rešio svega što si pogrešno razumeo u vezi s Njim? Jesi li, nakon što te je Bog doveo u red i prekorio, uistinu postao pokoran i brižan? Da li si, usred Božje grdnje i suda, spoznao čovekovu buntovničku i sotonsku prirodu, te stekao makar trunku razumevanja svetosti Božje? Da li si, zahvaljujući smernicama i prosvećenju Božjih reči, na život počeo da gledaš drugačijim očima? Da li si, usred kušnji poslatih od Boga, osetio Njegovu netrpeljivost prema ljudskim uvredama, jesi li osetio šta On od tebe zahteva i kako te spasava? Ako ne znaš šta znači pogrešno razumeti Boga, niti kako da to pogrešno shvatanje odagnaš od sebe, može se reći da ti nikad nisi ni stupio u istinski prisnu vezu s Bogom i da Ga nikad nisi razumeo, ili barem da nikad nisi poželeo da Ga razumeš. Ako ne znaš šta je Božja disciplina i prekor, onda sigurno ne znaš ni šta je pokornost i briga, ili se barem nikad nisi uistinu pokorio Bogu, niti brinuo o Njemu. Ako nikad nisi iskusio Božju grdnju i sud, ti zasigurno nećeš znati šta je Njegova svetost, a još će ti manje biti jasno šta je ljudska pobuna. Ako nikad nisi uistinu imao ispravan pogled na život, niti ispravan cilj u životu, već si i dalje zbunjen i neodlučan u pogledu svog budućeg životnog puta, do te mere da čak oklevaš i da kreneš napred, onda je sasvim sigurno da ti nikad nisi primio Božje smernice i prosvećenje; takođe se može reći da nikad nisi bio uistinu opskrbljen ni obnovljen Božjim rečima. Ako još nisi bio podvrgnut Božjim kušnjama, onda se podrazumeva da ti zasigurno ne znaš šta je Božja netrpeljivost prema ljudskim prestupima, niti bi mogao da razumeš šta Bog konačno od tebe zahteva, a kamoli da razumeš šta, u krajnjoj liniji, predstavlja Njegovo delo upravljanja i spasavanja čoveka. Ma koliko godina da neka osoba veruje u Boga, ako ona u Božjim rečima nikada ništa nije doživela ni uočila, onda ona sasvim sigurno ne ide putem koji vodi ka spasenju, njena je vera u Boga zasigurno lišena stvarnog sadržaja, njeno bogopoznanje je takođe ništavno, a podrazumeva se i da ona pojma nema šta je bogobojažljivost.

Ono što Bog ima i što jeste, Božja suština i narav Božja – sve je to ljudskom rodu obznanjeno Njegovim rečima. Kad čovek doživi Božje reči, on će tokom njihovog sprovođenja u delo razumeti pravu svrhu reči koje Bog izgovara, razumeće njihov izvor i pozadinu, razumeće i ceniće efekat koji Bog Svojim rečima namerava da postigne. Sa aspekta ljudskog roda, sve su to stvari koje čovek mora da iskusi, shvati i postigne, kako bi zadobio istinu i život, shvatio Božje namere, preobrazio svoju narav i kako bi bio u stanju da se pokori Božjem suverenitetu i uređenjima. Dok sve to doživljava, shvata i postiže, čovek će postepeno uspeti da razume Boga, a tada će on ujedno dostići i različite stepene bogopoznanja. To znanje i razumevanje ne proizlaze iz nečega što je čovek zamislio ili sastavio, već iz onoga što on uvažava, doživljava, oseća i u sebi potvrđuje. Tek nakon što čovek te stvari uvaži, doživi, oseti i potvrdi, njegovo bogopoznanje dobija sadržaj; jedino znanje koje čovek tada stekne aktuelno je, stvarno i tačno, a ovaj proces – postizanja istinskog razumevanja i poznanja Boga kroz uvažavanje, doživljavanje, osećanje i potvrđivanje Njegovih reči – nije ništa drugo do uistinu prisna veza između čoveka i Boga. Usred ovakve prisne veze, čovek počinje zaista da shvata i da razume Božje namere, da stiče istinsko razumevanje i spoznaju onoga što Bog ima i što jeste, počinje uistinu da shvata i spoznaje Božju suštinu, postepeno počinje da shvata i spoznaje narav Božju, postaje uistinu siguran i počinje pravilno da definiše činjenicu vrhovne Božje vlasti nad vascelom tvorevinom i da suštinski shvata Božji identitet i položaj. Usred ovakve prisne veze, čovek postepeno menja svoje predstave o Bogu, ne izmišlja Ga više ni iz čega, ne prepušta se više vlastitim sumnjama u Njega, ne shvata ga pogrešno, ne okrivljuje Ga, ne sudi Mu, niti sumnja u Njega. Na taj će se način čovek manje sporiti s Bogom, manje će se s Njim sukobljavati i biće manje slučajeva čovekove pobune protiv Boga. Sa druge strane, čovekova pokornost i briga o Bogu sve će se više uvećavati, a njegova će bogobojažljivost bivati sve stvarnijom i dubljom. Usred takve prisne veze, čovek će dostići ne samo opskrbljenost istinom i životno krštenje, već će ujedno dostići i istinsko bogopoznanje. Usred ovakve prisne veze, čovek će ne samo preobraziti svoju narav i primiti spasenje, već će istovremeno prikupiti istinsku bogobojažljivost i obožavanje stvorenog bića prema Bogu. Nakon što čovek doživi ovako prisnu vezu, njegova vera u Boga neće više biti prazan list hartije, ni lažno obećanje, niti oblik slepe potrage i idolatrije; samo na temelju ovako prisne veze čovekov će život iz dana u dan napredovati ka zrelosti i tek će tada njegova narav početi da se polako menja, a njegova će vera u Boga, korak po korak, iz nejasnog i nesigurnog verovanja preći u pravu pokornost i brižnost, u istinsku bogobojažljivost, a čovek će ujedno, dok sledi Boga, postepeno napredovati od pasivnog ka aktivnom stanovištu, i od negativnog ka pozitivnom; samo putem ovako prisne veze čovek će doći do istinskog razumevanja i poimanja Boga, do istinskog bogopoznanja. Pošto velika većina ljudi nikad nije stupila u istinski prisnu vezu s Bogom, njihovo bogopoznanje zaustavlja se na nivou teorije, na nivou reči i doktrina. Naime, ma koliko dugo da veruju u Boga, ljudi su, što se bogopoznanja tiče, velikom većinom i dalje na istom mestu odakle su i krenuli, zaglavljeni u temeljima tradicionalnih oblika poštovanja, uz sva prateća, romantično obojena feudalna praznoverja. To što se čovekovo znanje o Bogu ne pomera s početne tačke, znači da ono praktično i ne postoji. Ako izuzmemo čovekovu potvrdu Božjeg položaja i identiteta, njegova je vera u Boga još uvek u stanju nejasne neodređenosti. Imajući to u vidu, koliku istinsku bogobojažljivost može čovek uopšte osećati?

Ma koliko čvrsto da veruješ u postojanje Boga, ta vera ne može da zameni tvoje bogopoznanje, niti tvoju bogobojažljivost. Ma koliko da si uživao u Njegovim blagoslovima i u Njegovoj blagodati, to ne može biti zamena za tvoje bogopoznanje. Ma koliko da si spreman da sebe, Njega radi, u celosti posvetiš i uložiš, to ne može da zameni tvoje poznavanje Boga. Možda si izuzetno dobro upoznat sa rečima koje je Bog izgovorio, možda si ih čak naučio napamet i možeš brzo da ih izdeklamuješ, ali to ipak ne može da zameni tvoje bogopoznanje. Ako čovek nikad nije bio u istinskoj vezi s Bogom, niti je Božje reči uistinu iskusio, onda će, ma koliko on bio nameran da sledi Boga, njegovo znanje o Bogu biti samo neispisana tabla i beskrajno sanjarenje; koliko god da si se puta u prolazu očešao o Boga ili se s Njim našao licem u lice, tvoje će bogopoznanje i dalje biti na nuli, a tvoja bogobojažljivost neće biti ništa više od otrcane fraze ili idealizovanog koncepta.

Mnogi čuvaju Božje reči kako bi ih iz dana u dan čitali, posvećuju se do te mere da sve klasične odlomke Božjih reči pamte kao nešto najdragocenije, a uz to ih i posvuda propovedaju, snabdevajući tim rečima druge ljude i pružajući im pomoć putem njih. Oni misle da time svedoče o Bogu i o Njegovim rečima, da na taj način slede Božji put; misle da na taj način žive po Božjim rečima, da takvim postupanjem unose Njegove reči u svoje stvarne živote, te da će im to omogućiti da od Boga dobiju pohvalu i da budu spaseni i usavršeni. Oni se, međutim, čak i dok propovedaju Božje reči, u praksi nikad ne pridržavaju tih reči, niti pokušavaju da sebe uporede s onim što se u Božjim rečima otkriva. Umesto toga, oni Božje reči koriste da bi na prevaru zadobili divljenje i poverenje drugih ljudi, te da bi na sebe preuzeli upravljanje i tako proneverili i ukrali Božju slavu. Uzaludno se nadaju da će priliku, koja im se pruža širenjem Božjih reči, iskoristiti tako da budu nagrađeni Božjim radom i Njegovom pohvalom. Prošlo je toliko godina, a ovi ljudi ne samo da su bili nesposobni da propovedanjem Božjih reči zasluže Njegovu pohvalu, ne samo da nisu bili u stanju da otkriju put koji treba da slede prilikom svedočenja o Božjim rečima, ne samo da, pomažući drugima i snabdevajući ih Božjim rečima, nisu pomogli niti snabdeli sami sebe, i ne samo da su, čineći sve to, bili nesposobni da spoznaju Boga ili da u sebi probude istinsku bogobojažljivost, već se, naprotiv, njihovo pogrešno razumevanje Boga produbljuje, njihovo nepoverenje u Njega pogoršava, a njihove maštarije o Njemu sve su više prenaglašene. Opskrbljeni i vođeni vlastitom teorijom o Božjim rečima, oni odaju sliku kao da su sasvim u svom elementu, kao da s lakoćom koriste svoje veštine, kao da su pronašli životnu svrhu i misiju, kao da su osvojili novi život i da su spaseni, kao da su, kristalno jasno recitujući Božje reči, zadobili istinu, shvatili Božje namere i otkrili put ka poznanju Boga, te kao da su se, tokom propovedanja Božjih reči, s Njim često susretali licem u lice. Uz to, oni su često „dirnuti“ do suza i, često pod vođstvom „Boga“ u Božjim rečima, kao da se neprestano hvataju za Njegovu iskrenu zabrinutost i dobre namere, i kao da su, u isto vreme, shvatili Božje spasenje čoveka i Njegovo upravljanje, da su spoznali Njegovu suštinu i razumeli Njegovu pravednu narav. Na temelju ovoga, oni kao da još čvršće veruju u postojanje Boga, kao da su svesniji Njegovog uzvišenog stanja i da još dublje osećaju Njegovu veličinu i transcendentnost. Ogrezli u površnom poznavanju Božjih reči, oni odaju utisak da im je vera dobila na snazi, da im je rešenost da izdrže stradanje ojačala, te da se njihovo znanje o Bogu produbilo. Oni, međutim, pojma nemaju da, dok zaista ne iskuse Božje reči, sve njihovo znanje o Bogu i njihove ideje o Njemu proizlaze iz njihovih vlastitih prepuštanja maštarijama i nagađanju. Njihova vera ne bi izdržala nikakvu Božju proveru, njihova takozvana duhovnost i rast naprosto ne bi izdržali Božju kušnju i nadzor, njihova rešenost je tek kula od peska, a njihovo takozvano bogopoznanje nije ništa drugo do plod njihove mašte. Ovi ljudi, koji su, na izvestan način, u Božje reči uložili mnogo truda, zapravo nikad nisu shvatili šta je prava vera, šta je prava pokornost, šta je prava briga i pravo bogopoznanje. Oni od teorije, mašte, znanja, talenta, tradicije, sujeverja, pa čak i od moralnih vrednosti čovečanstva prave „kapital“ i „oružje“ svoje vere u Boga i svog sledbeništva, te ih čak smatraju osnovom svoje vere i sledbeništva. U isto vreme, oni od tog kapitala i od tog oružja prave čarobne talismane, pomoću kojih spoznaju Boga, suočavaju se i obračunavaju s Božjim nadzorom, kušnjama, grdnjom i sudom. Naposletku, sve ono do čega oni dolaze i dalje se ne sastoji ni od čega drugog do od zaključaka o Bogu, koji su prožeti verskim konotacijama, feudalnim praznoverjem i svime onim što je romantično, groteskno i zagonetno. Način na koji oni poznaju i definišu Boga istim je kalupom izliven kao kod ljudi koji veruju samo u Nebesa ili u Starca na nebu, dok Božja praktičnost, Njegova suština, Njegova narav, sve što On ima i što jeste – sve ono što se odnosi na stvarnog Boga Samoga – jesu stvari koje njihovo znanje nije uspelo da dokuči, od kojih je njihovo znanje potpuno odvojeno, pa čak i udaljeno kao severni od južnog pola. Stoga ti ljudi, iako žive snabdeveni i hranjeni Božjim rečima, ipak nisu u stanju da uistinu koračaju putem koji vodi ka strahu od Boga i izbegavanju zla. Pravi razlog za to je što se oni nikad nisu upoznali sa Bogom, niti su ikada s Njim imali istinski dodir i prisnu vezu, te je za njih stoga nemoguće da postignu međusobno razumevanje s Bogom, niti u sebi mogu da probude istinsku veru u Boga, da slede Boga i da mu se klanjaju. Zbog njihovog gledišta i stava da Božje reči treba na taj način da posmatraju i da treba tako da gledaju na Boga, suđeno im je da iz svojih poduhvata izađu praznih ruku, da do kraja večnosti ne budu u stanju da koračaju putem koji vodi ka strahu od Boga i izbegavanju zla. Cilj kojem teže i smer u kojem idu ukazuju na to da će oni večno biti Božji neprijatelji i da nikad, do kraja večnosti, neće moći da prime spasenje.

Ako bi osoba koja je dugi niz godina sledila Boga i mnogo godina uživala opskrbljena Njegovim rečima, Boga definisala na suštinski isti način kao neko ko pred idolima pada ničice u znak poštovanja, to bi onda značilo da ta osoba nije dosegla stvarnost Božjih reči. To je zato što ona u stvarnost Božjih reči naprosto nije ni zakoračila, te stoga stvarnost, istina, namere i zahtevi prema ljudskom rodu, što je sve sadržano u Božjim rečima, sa tom osobom nemaju nikakve veze. Drugim rečima, ma koliko takva osoba naporno radila na površnom značenju Božjih reči, svi su njeni napori jalovi: jer to čemu ona teži samo su puke reči, te će, nužno, i ono što ona bude stekla takođe biti samo puke reči. Sve Božje reči, bilo da su naizgled obične ili duboke, predstavljaju istine koje su neophodne za čovekov život-ulazak; one su izvor žive vode koja čoveku omogućava kako duhovni, tako i telesni opstanak. One čoveku pružaju ono što mu je neophodno da bi preživeo; načela i verovanja kako da vodi svakodnevni život; put kojim mora ići ka spasenju, kao i njegov cilj i smer; sve istine koje, kao stvoreno biće, treba pred Bogom da poseduje; i sve istine o tome kako se čovek pokorava i klanja Bogu. One su garancija čovekovog opstanka, njegov hleb nasušni, a ujedno predstavljaju i čvrst oslonac koji čoveku omogućava da bude jak i da se uspravi. One obiluju istina-stvarnošću kojom stvoreno čovečanstvo proživljava normalnu ljudskost, obiluju istinom pomoću koje se ljudi oslobađaju iskvarenosti i izmiču zamkama Sotone, obiluju neumornim poukama, podsticajima, ohrabrenjima i utehom, koje Stvoritelj daje stvorenom ljudskom rodu. One su svetionik koji ljude usmerava i prosvećuje kako bi razumeli sve što je pozitivno, one su garancija koja ljudima pruža sigurnost da će proživeti i steći sve što je pravedno i dobro, one su kriterijum za sameravanje svih ljudi, događaja i stvari, a takođe su i orijentiri koji ljude vode ka spasenju i putu svetlosti. Samo kroz praktično iskustvo Božjih reči čovek može biti opskrbljen istinom i životom; samo na taj način čovek može da shvati šta je normalna ljudskost, šta je smislen život, šta je autentično stvoreno biće i šta je istinsko pokoravanje Bogu; samo kroz to čovek može da shvati kako treba da brine o Bogu, kako da ispuni dužnost stvorenog bića i kako da stekne obličje pravog čoveka; jedino tako čovek može da shvati šta se podrazumeva pod istinskom verom i istinskim obožavanjem; čovek samo tako može da shvati ko je Suveren neba, zemlje i svih stvorenja; jedino tako čovek može razumeti način na koji Onaj koji je Suveren svega stvorenog vlada, predvodi i obezbeđuje celokupno stvaranje; i samo na taj način čovek može da razume i shvati sredstva pomoću kojih Onaj koji je Suveren svega stvorenog postoji, ispoljava se i deluje. Čovek koji je odvojen od stvarnog iskustva Božjih reči nema pravo znanje niti uvid u Božje reči i istinu. Takav čovek je ništa drugo do živi leš i savršena ljuštura, a celokupno znanje koje se odnosi na Stvoritelja nema sa njim nikakve veze. U Božjim očima, takav čovek nikad nije verovao u Njega, niti Ga je ikada sledio, te ga stoga Bog ne priznaje ni kao Svog vernika ni kao Svog sledbenika, a još manje kao autentično stvoreno biće.

Autentično stvoreno biće mora da zna ko je Stvoritelj, čemu čovekovo stvaranje služi, kako da izvršava obaveze stvorenog bića i kako da obožava Gospoda svekolikog stvaranja, mora da razume, shvati, spozna i vodi računa o namerama, željama i zahtevima Stvoritelja, i mora da sledi Stvoriteljev put – da od Boga strahuje i da se kloni zla.

Šta znači strahovati od Boga? I kako neko može da se kloni zla?

„Strah od Boga“ ne odnosi se na neku bezimenu stravu i užas, ni na izbegavanje Boga, niti na udaljavanje od Njega, a taj strah nije ni idolopoklonstvo ni praznoverje. Umesto toga, strah od Boga je divljenje, poštovanje, poverenje, razumevanje, briga, pokornost, posvećenje, ljubav, te bezuslovno i strpljivo obožavanje, uzvraćanje i predaja. Bez istinskog bogopoznanja, ljudi neće osećati istinsko divljenje, iskreno poverenje, pravo razumevanje, istinsku brigu i pokornost, već samo užas i nelagodu, samo sumnju, nerazumevanje, izvlačenje i izbegavanje; bez istinskog bogopoznanja, ljudi se neće iskreno posvećivati niti uzvraćati; bez istinskog bogopoznanja, ljudi se neće iskreno klanjati niti predavati Bogu, već će posedovati samo slepo idolopoklonstvo i praznoverje; bez istinskog bogopoznanja, ljudski rod ni na koji način ne može da sledi Božji put, ne mogu strahovati od Boga, niti se kloniti zla. Umesto toga, svaka aktivnost i ponašanje u koje se čovek upušta biće ispunjeni buntom i prkosom, lažnim podmetanjima i zlonamernim osudama Boga, te zlobom koja se protivi istini i pravom značenju Božjih reči.

Kad ljudi budu stekli istinsko poverenje u Boga, oni će početi iskreno da Ga slede i da zavise od Njega; samo kroz istinsko poverenje i zavisnost od Boga ljudi mogu da Ga uistinu razumeju i shvate; a s pravim razumevanjem i shvatanjem Boga dolazi i iskrena briga za Njega; jedino kroz iskrenu brigu za Boga, ljudi mogu uistinu da budu pokorni; samo uz istinsku pokornost prema Bogu, čovečanstvo može biti istinski osveštano; samo uz istinsku osveštanost, ljudi mogu bezuslovno i bez prigovora uzvraćati Bogu; samo kroz iskreno poverenje i zavisnost, kroz pravo razumevanje i brigu, istinsku pokornost, iskreno posvećenje i uzvraćanje, ljudi mogu uistinu da spoznaju Božju narav i suštinu i da spoznaju identitet Stvoritelja; tek kad uistinu spoznaju Stvoritelja, ljudi će u sebi moći da probude iskreno obožavanje i predaju; tek kad se budu iskreno klanjali i predavali Stvoritelju, ljudi će zaista biti u stanju da se ratosiljaju svoje zlobe, odnosno, da se klone zla.

Od toga se sastoji čitav proces „straha od Boga i izbegavanja zla“, a to je ujedno i celokupan sadržaj straha od Boga i izbegavanja zla. To je put kojim se mora proći da bi se dostigao strah od Boga i izbegavanje zla.

„Strah od Boga i izbegavanja zla“ bezbrojnim su nitima neraskidivo povezani s bogopoznanjem, a veza između njih je sama po sebi očigledna. Ako neko želi da se uspešno kloni zla, najpre mora dostići pravi strah od Boga; ako neko želi da dostigne pravi strah od Boga, najpre mora da stekne pravo znanje o Bogu; ako neko želi da stekne bogopoznanje, najpre mora da doživi Božje reči, da zakorači u njihovu stvarnost, da iskusi Božji prekor i dovođenje u red, Njegovu grdnju i sud; ako neko želi da doživi Božje reči, najpre se s njima mora suočiti, mora se naći licem u lice s Bogom i zamoliti Ga da mu pruži priliku da Božje reči iskusi u formi svakovrsnih okruženja, kojima su obuhvaćeni ljudi, događaji i stvari; ako neko želi da se licem u lice nađe s Bogom i sa Božjim rečima, on najpre mora da bude prostodušan i pošten u srcu, mora biti spreman da prihvati istinu, voljan da podnese stradanje, odlučan i hrabar da se kloni zla i mora imati jaku želju da postane autentično stvoreno biće… Na taj način, napredujući korak po korak, sve ćeš se više približavati Bogu, tvoje će srce postajati sve čistije, a tvoj će život i vrednost življenja, nakon što spoznaš Boga, bivati sve smisleniji i sve blistavije se razvijati. Sve dok jednog dana ne osetiš da Stvoritelj više nije zagonetka, da nikad nije bio skriven od tebe, da od tebe nikad nije krio svoje lice, da Stvoritelj uopšte nije daleko od tebe, da On više nije Onaj za kojim u mislima neprestano čezneš, ali do kojeg ne možeš da dopreš svojim osećanjima, dok ne osetiš da te On zaista i uistinu štiti i sleva i zdesna, snabdevajući tvoj život i upravljajući tvojom sudbinom. On nije negde na dalekom obzorju, niti se skriva visoko gore, u oblacima. On je tu, kraj tebe i predsedava svima vama, On je sve što imaš i ti jedino Njega imaš. Jedan takav Bog ti dopušta da Ga iskreno voliš, da se uhvatiš za Njega i čvrsto Ga držiš uz sebe, da Mu se diviš, da se plašiš da ćeš Ga izgubiti i da više ne pristaješ da Ga se odričeš, da se ne buniš protiv Njega, niti da Ga izbegavaš i držiš se podalje od Njega. Sve što želiš jeste da se brineš o Njemu, da Mu budeš pokoran, da Mu uzvraćaš za sve što ti daje i da se predaš Njegovoj vrhovnoj vlasti. Ti više ne odbijaš da te On usmerava, snabdeva, nadzire i čuva, ne odbijaš više ono što ti On diktira i nalaže. Sve što želiš jeste da Ga slediš, da budeš kraj Njega i u Njegovom društvu; sve što želiš jeste da Ga prihvatiš kao svoj jedini život, kao svog jedinog Gospoda, svog jednog i jedinog Boga.

18. avgust 2014. godine