310. Delo Samog Boga obuhvata delo čitavog čovečanstva, a takođe predstavlja i delo čitave epohe, što znači da sopstveno delo Božje predstavlja svu dinamiku i trend dela Svetog Duha, dok se delo apostola obavlja posle Božjeg dela, iz kojeg sledi, i ono ne predvodi epohu, niti predstavlja trendove delovanja Svetog Duha u čitavoj epohi. Oni samo obavljaju delo koje čovek treba da obavi i koje nema nikakve veze sa delom upravljanja. Delo koje obavlja Sȃm Bog predstavlja jedan od projekata u okviru dela upravljanja. Čovekovo delo samo je dužnost koju izvršavaju ljudi koje Sveti Duh koristi i ono nije povezano sa delom upravljanja. Uprkos činjenici da oba ova dela predstavljaju delo Svetog Duha, usled razlika u njihovim identitetima i prikazima postoje jasne i suštinske razlike između dela Božjeg i čovekovog dela. Osim toga, obim dela koje obavlja Sveti Duh varira na objektima sa različitim identitetima. To su načela i delokrug rada Svetog Duha.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Božje delo i delo čoveka“

311. Delom ovaploćenog Boga započinje nova era, a oni koji nastavljaju Njegovo delo jesu oni koje On upotrebljava. Celokupno delo koje čovek obavlja u službi je ovaploćenog Boga i ono ne može da prekorači taj opseg. Da ovaploćeni Bog nije došao da obavi Svoje delo, čovek ne bi mogao staro doba da privede kraju, niti bi mogao da započne novo doba. Delo koje obavlja čovek spada u opseg onih dužnosti koje čovek može da izvršava i ono ne predstavlja Božje delo. Jedino ovaploćeni Bog može da dođe i da dovrši delo koje On treba da obavi i, osim Njega, to delo niko ne može da obavi u Njegovo ime. Ovo o čemu govorim se, naravno, odnosi na delo ovaploćenja.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Iskvarenom ljudskom rodu potrebnije je spasenje od strane ovaploćenog Boga“

312. Reč Božju nije moguće pretvoriti u reč čovekovu, a još je teže učiniti da reč čovekova postane reč Božja. Čovek kojeg Bog upotrebljava nije ovaploćeni Bog, a ovaploćeni Bog nije čovek kojeg Bog upotrebljava. U ovome postoji suštinska razlika. Možda ove reči, nakon što si ih pročitao, ne priznaješ kao reči Božje, već ih tumačiš samo kao prosvećenje koje je čovek stekao. U tom slučaju, zaslepljen si neznanjem. Kako bi reči Božje mogle da budu isto što i prosvećenje koje je čovek stekao? Reči ovaploćenog Boga otvaraju novo doba, usmeravaju vascelo čovečanstvo, otkrivaju tajne i pokazuju čoveku smer kojim treba da se kreće u novom dobu. Prosvećenje koje je čovek stekao samo je skup prostih uputstava za praktično delovanje ili znanje. Ono ne može sav ljudski rod da usmerava ka novom dobu, niti da razotkriva tajne Boga Samoga. Kada se sve uzme u obzir, Bog je Bog, a čovek je čovek. Bog ima suštinu Božju, a čovek ima suštinu čoveka. Ako bi reči koje Bog izgovara čovek posmatrao kao prosto prosvećenje Svetim Duhom, a reči apostola i proroka smatrao rečima koje je lično Bog izgovorio, bila bi to čovekova greška. Bez obzira na sve, nikada ne smeš mešati ispravno s pogrešnim, niti od visokog praviti nisko, niti nešto duboko greškom tumačiti kao plitko; bez obzira na sve, nikad ne treba namerno da opovrgavaš ono za šta znaš da je istina. Svako ko veruje u postojanje Boga treba probleme da istražuje sa ispravnog stanovišta, a novo delo Božje i Njegove nove reči treba da prihvati iz perspektive bića koje je On stvorio; u suprotnom, Bog će ga izgnati.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Predgovor“

313. Delo koje obavlja onaj koga Bog upotrebljava ima za cilj saradnju sa delom Hristovim ili Duha Svetoga. Ovog čoveka Bog je uzdigao među ljudima, on je tu da vodi sve izabranike Božje, a takođe je uzdignut od Boga da bi izvršavao delo saradnje među ljudima. Uz pomoć jednog takvog čoveka, koji je sposoban da obavlja delo saradnje među ljudima, moguće je ostvariti više Božjih zahteva prema čoveku i više dela koja Duh Sveti mora da obavi među ljudima. Drugim rečima, Božji cilj u korišćenju ovog čoveka je da omogući svim Božjim sledbenicima da bolje razumeju Božju volju i ispune više Božjih zahteva. Budući da ljudi nisu u stanju da direktno razumeju Božje reči ili Božju volju, Bog je uzdigao nekoga i iskoristio ga za obavljanje tog posla. Ova osoba koju Bog upotrebljava može se opisati i kao posrednik preko kojeg Bog usmerava ljude, kao „prevodilac“ koji komunicira između Boga i čoveka. Prema tome, takav se čovek razlikuje od svih onih koji delaju u Božjoj kući ili koji su Njegovi apostoli. Poput njih, za njega se može reći da je neko ko služi Bogu, ali se u suštini svog rada i poimanju svoje upotrebe od Boga u velikoj meri razlikuje od ostalih poslenika i apostola. U smislu suštine svog rada i poimanja svoje upotrebe, čovek kojeg Bog upotrebljava i kojeg je uzdigao, priprema se za delo Božje, i on sarađuje u delu Samog Boga. Njegovo delo niko nikada ne bi mogao da obavi umesto njega – to je ljudska saradnja, koja je nužna pored božanskog dela. U međuvremenu, rad koji su obavljali drugi poslenici ili apostoli samo je prenošenje i sprovođenje mnogih aspekata uređenja crkve tokom svakog perioda, ili pak obavljanje nekih jednostavnih poslova za opskrbljivanje životom kako bi se održao crkveni život. Ove poslenike i apostole nije postavio Bog, a još manje se mogu nazvati onima koje upotrebljava Duh Sveti. Oni se biraju unutar crkvenih krugova i, nakon što su obučavani i prosvećivani neko vreme, oni koji su sposobni se zadržavaju, dok se oni koji su nepodobni vraćaju tamo odakle su došli. Pošto su ovi ljudi izabrani unutar samih crkava, neki pokazuju svoje pravo lice nakon što postanu vođe, a neki čak čine mnogo rđavih stvari i na kraju bivaju izgnani. Čovek kojeg Bog koristi, s druge strane, od Boga je pripremljen, dobrog je kova i poseduje ljudskost. On je unapred pripremljen i usavršen Duhom Svetim i jedino ga Duh Sveti vodi a, posebno kada je po sredi njegovo delo, Duh Sveti njime upravlja i zapoveda mu – stoga nema skretanja na putu kojim su Božji izabranici vođeni, jer Bog sigurno preuzima odgovornost za Svoje delo i Bog Svoje delo svagda Sȃm obavlja.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „O Božjoj upotrebi čoveka“

314. Da je Bog, kada je ušao u telo, samo obavljao delo božanstva i da nije bilo ljudi po Njegovom srcu da rade u saglasju sa Njim, čovek tada ne bi bio sposoban da razume Božju volju niti da se bavi Bogom. Bog mora da koristi normalne ljude koji su po Njegovom srcu da bi dovršio ovo delo, da bi motrio na crkve i čuvao ih, kako bi se mogao postići nivo koji su čovekovi kognitivni procesi, njegov mozak, u stanju da zamisle. Drugim rečima, Bog koristi mali broj ljudi koji su po Njegovom srcu da „prevedu“ delo koje On obavlja u okviru Svog božanstva, tako da ono može da se otvori – da transformiše božanski jezik u ljudski jezik, ne bi li ljudi mogli da ga shvate i razumeju. Da Bog to nije učinio, niko ne bi razumeo Božji božanski jezik, jer su ljudi po Božjem srcu, na kraju krajeva, neznatna manjina, a čovekova moć razumevanja je slaba. Zato Bog bira ovaj metod samo kada dela u ovaploćenom telu. Da postoji samo božansko delo, ne bi bilo načina da čovek spozna Boga niti da se bavi Bogom, jer čovek ne razume Božji jezik. Čovek je u stanju da razume ovaj jezik samo posredstvom ljudi koji su po Božjem srcu, koji razjašnjavaju Njegove reči. Međutim, kad bi samo takvi ljudi delovali unutar ljudskosti, to bi moglo jedino da održava čovekov normalan život; to ne bi moglo da preobrazi čovekovu narav. Božje delo ne bi moglo imati novu početnu tačku; postojale bi samo iste stare pesme, iste stare floskule. Samo posredstvom ovaploćenog Boga, koji kaže sve što treba da se kaže i čini sve što treba da se učini u periodu Svog ovaploćenja, nakon čega ljudi delaju i doživljavaju prema Njegovim rečima, samo tako će njihova životna dispozicija moći da se promeni i samo tako će oni moći da idu u korak s vremenom. On koji dela unutar božanstva predstavlja Boga, dok oni koji delaju unutar ljudskosti jesu ljudi koje Bog koristi. Što će reći, ovaploćeni Bog se suštinski razlikuje od ljudi koje Bog koristi. Ovaploćeni Bog je u stanju da obavlja delo božanstva, pri čemu to nije slučaj sa ljudima koje Bog koristi. Na početku svakog doba, Božji Duh govori lično i pokreće novu eru kako bi doveo čoveka na novi početak. Kada završi s govorom, to označava da je Božje delo unutar Njegovog božanstva obavljeno. Nakon toga, svi ljudi slede vođstvo onih koje Bog koristi kako bi ušli u svoje životno iskustvo. Prema istom principu, ovo je takođe etapa u kojoj Bog dovodi čoveka u novo doba i ljudima daje novu polaznu tačku – u kom trenutku se okončava Božje delo u telu.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Suštinska razlika između ovaploćenog Boga i ljudi koje Bog koristi“

315. Čak ni čovek kojeg Sveti Duh upotrebljava ne može da predstavlja Samog Boga. To znači, takav čovek ne samo što ne može da predstavlja Boga, već ni delo koje on obavlja ne može neposredno da predstavlja Boga. Drugim rečima, ljudsko iskustvo se ne može neposredno smestiti pod Božju upravu, niti ono može da predstavlja Božje upravljanje. Delo koje Sȃm Bog obavlja, u celosti je delo koje On namerava da uradi u okviru Svog plana upravljanja i odnosi se na veliko upravljanje. Delo koje obavlja čovek sastoji se od pružanja njegovog ličnog iskustva. Ono se sastoji u pronalaženju novog iskustvenog puta, izvan onog kojim su hodili ljudi pre njega, te od usmeravanja svoje braće i sestara dok je čovek pod vođstvom Svetog Duha. Ono što ti ljudi pružaju jesu njihova lična iskustva, ili, pak, duhovni spisi duhovnih ljudi. Iako Sveti Duh koristi ove ljude, posao koji oni obavljaju nije povezan s velikim delom upravljanja u okviru plana od šest hiljada godina. To su samo ljudi koje je Sveti Duh u različitim periodima uzdizao da bi druge predvodili u bujici Svetog Duha, sve do okončanja funkcija koje oni mogu da obavljaju ili dok se njihov život ne okonča. Posao koji oni obavljaju sastoji se samo u pripremi adekvatnog puta za Samog Boga ili u produžetku određenog aspekta Božjeg upravljanja na zemlji. Sami po sebi, ovi ljudi nisu u stanju da izvrše veliko delo Njegovog upravljanja, niti mogu da otvore nove izlaze, a još manje je iko od njih u stanju da celokupno Božje delo iz prethodnog doba privede kraju. Stoga, delo koje oni obavljaju predstavlja samo stvoreno biće koje obavlja svoju funkciju i ne može da predstavlja Samog Boga koji obavlja Svoju službu. To je zato što je delo koje oni obavljaju drugačije od dela koje obavlja Sȃm Bog. Delo otpočinjanja novog doba nije nešto što čovek može da uradi umesto Boga. To ne može da obavi niko drugi osim Boga Samoga. Sav posao koji čovek obavlja sastoji se od vršenja njegove dužnosti kao stvorenog bića, a on ga obavlja nakon što je dodirnut ili prosvećen Svetim Duhom. Smernice koje ovi ljudi pružaju sastoje se isključivo u tome da čoveku pokažu put svakodnevne životne prakse i kako da se ponaša u skladu sa Božjom voljom. Čovekovo delo ne obuhvata Božje upravljanje, niti predstavlja delo Duha. Primera radi, delo Svedoka Lija i Stražara Nija sastojalo se u tome da budu predvodnici. Bilo da je put kojim su oni ljude poveli bio nov ili star, njihovo se delo zasnivalo na načelu ostajanja u okvirima Biblije. Bilo da se radilo o obnavljanju ili izgradnji lokalne crkve, njihovo se delo odnosilo na osnivanje crkava. Delo koje su oni obavili nastavljalo se na delo koje Isus i Njegovi apostoli nisu dovršili, odnosno, koje nisu dalje razvili u Dobu blagodati. Ono što su oni učinili bilo je obnavljanje onoga što je Isus, u Svom delu tog vremena, tražio od pokoljenja koja dolaze posle Njega, poput pokrivanja glave, primanja krštenja, lomljenja hleba ili ispijanja vina. Moglo bi se reći da je njihov posao bio da se drže Biblije i da tragaju za putevima unutar Biblije. Oni nisu učinili nikakav novi napredak. (…) Budući da se delo ljudi koje Sveti Duh koristi razlikuje od dela koje obavlja Sȃm Bog, njihovi identiteti, kao i subjekti u čije ime deluju, takođe se međusobno razlikuju. To je zato što je delo koje Sveti Duh namerava da uradi drugačije, te su, zbog toga, onima koji jednako rade dodeljeni različiti identiteti i statusi. Ljudi koje Sveti Duh koristi takođe mogu da obavljaju neka nova dela i da eliminišu neka dela koja su učinjena u prethodnom dobu, ali time što oni rade ne mogu se izraziti Božja narav i volja u novom dobu. Oni rade samo da bi dovršili delo pređašnjeg doba, a ne da bi obavili novo delo u cilju neposrednog predstavljanja naravi Boga Samoga. Stoga oni, ma koliko zastarelih običaja ukinuli i ma koliko novih običaja uveli, ipak i dalje predstavljaju ljude i stvorena bića. Kad, međutim, delo obavlja Sȃm Bog, On ne objavljuje otvoreno ukidanje običaja starog doba, niti neposredno proglašava početak novog doba. On je u Svom delu neposredan i precizan. On je sasvim otvoren u pogledu posla koji namerava da uradi; to jest, On neposredno izražava delo koje je započeo i neposredno ga obavlja onako kako ga je prvobitno zamislio, izražavajući time Svoje biće i Svoju narav. Njegova narav, kao i Njegovo delo, onako kako ih čovek vidi, razlikuju se od onih u prošlim dobima. Iz perspektive Samog Boga, međutim, ovo je samo nastavak i dalji razvoj Njegovog dela. Kad delo obavlja Sȃm Bog, On izražava Svoju reč i neposredno donosi novo delo. Nasuprot tome, kada čovek deluje, on to čini kroz promišljanje i proučavanje, ili putem proširivanja znanja i sistematizacije postupaka zasnovanih na radu drugih ljudi. Drugim rečima, suština posla koji čovek obavlja ogleda se u poštovanju ustaljenog poretka i u „koračanju starim putevima u novim cipelama“. To znači da je čak i put kojim su hodili ljudi koje je Sveti Duh koristio sagrađen na putu koji je pokrenuo Sȃm Bog. Kada se, dakle, sve uzme u obzir, čovek je i dalje čovek, a Bog je i dalje Bog.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Tajna ovaploćenja (1)“

316. Tokom Doba blagodati, Isus je izgovorio nešto reči i obavio jednu etapu dela. Za sve te reči postojao je kontekst i sve su bile primerene stanju ljudi tog vremena; Isus je govorio i delao kako je odgovaralo kontekstu vremena. Izgovorio je i neka proročanstva. Prorekao je da će Duh istine doći tokom poslednjih dana i da će izvršiti jednu etapu dela. Drugim rečima, On nije razumeo ništa osim dela koje je On Sȃm trebalo da obavi tokom tog doba; delo koje donosi ovaploćeni Bog je, drugim rečima, ograničeno. Dakle, On samo obavlja delo doba u kojem se nalazi i ne obavlja druga dela koja nemaju veze s Njim. U to vreme, Isus nije delovao u skladu s osećanjima ili vizijama, već onako kako je odgovaralo vremenu i kontekstu. Niko Ga nije vodio ni usmeravao. Celokupno Njegovo delo bilo je Njegovo sopstveno biće – to je bilo delo koje je trebalo da izvrši ovaploćeni Duh Božji, a to je bilo sve ono delo koje je ovaploćenje započelo. Isus je delao samo u skladu s onim što je Sȃm video i čuo. Drugim rečima, Duh je delovao neposredno; nije bilo potrebe da mu se javljaju glasnici i daju Mu snove, niti da Ga obasjava bilo kakva velika svetlost i omogući Mu da vidi. Delao je slobodno i nije se suzdržavao, a to je zato što se Njegovo delo nije zasnivalo na osećanjima. Drugim rečima, kada je delao, nije naslepo opipavao i nagađao, već je postizao stvari s lakoćom, delajući i govoreći u skladu sa sopstvenim idejama i onim što je video sopstvenim očima, pružajući neposrednu podršku svakom od učenika koji su Ga sledili. To je razlika između Božjeg dela i dela ljudi: kada ljudi rade, oni traže i naslepo opipavaju, uvek oponašajući i razmišljajući na temeljima koje su postavili drugi, da bi postigli dublji ulazak. Božje delo je opskrbljivanje onim što On jeste i On obavlja delo koje On Sȃm treba da obavlja. On ne pruža podršku crkvi koristeći znanje iz dela bilo kojeg čoveka. Umesto toga, On obavlja sadašnje delo na osnovu stanja ljudi.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Primena (5)“

317. Čovekovo delo ukazuje na njegovo iskustvo i njegovu ljudskost. Ono što čovek pruža i delo koje obavlja predstavljaju njega samoga. Čovekovi uvidi i rezonovanje, njegova logika i bogata mašta – sve je to obuhvaćeno njegovim delom. Naročito je čovekovo iskustvo u stanju da ukaže na njegovo delo, tako da iskustva neke osobe postaju sastavne komponente njenog dela. Čovekovo delo može izražavati njegovo iskustvo. Ako ljudi imaju negativna iskustva, jezik njihovog zajedništva uglavnom će se sastojati od negativnih elemenata. Ako je njihovo iskustvo u određenom periodu pozitivno i ako oni naročito poseduju put u pozitivnom aspektu, onda je njihovo zajedništvo veoma ohrabrujuće i ljudi iz njega mogu da izvuku pozitivnu opskrbu. Ako delatnik u nekom periodu postane negativan, njegovo će zajedništvo uvek nositi negativne elemente. Ovakva vrsta zajedništva je obeshrabrujuća i drugi će ljudi nesvesno postati depresivni nakon njegovog zajedništva. Stanje sledbenika se menja u zavisnosti od stanja vođe. Kakav god da je delatnik iznutra, on to izražava, a delo Svetog Duha se često menja sa čovekovim stanjem. On deluje u skladu sa iskustvom ljudi i ne primorava ih, već ljudima postavlja zahteve u skladu s normalnim tokom njihovog iskustva. To znači da se čovekovo zajedništvo razlikuje od Božje reči. Ono što ljudsko zajedništvo prenosi jesu njihovi lični uvidi i iskustvo, a ono njihove uvide i iskustvo izražava na osnovu Božjeg dela. Njihova je obaveza da, nakon što Bog obavi neko delo ili nešto izgovori, otkriju šta od toga treba da primene u praksi, odnosno u šta treba da zakorače, i da zatim to prenesu sledbenicima. Čovekovo delo, dakle, predstavlja njegov ulazak i njegovu praksu. Naravno, takav rad je pomešan sa ljudskim poukama i iskustvom, ili s nekim ljudskim razmišljanjima. Kako god da Sveti Duh deluje, bilo na čoveku ili u ovaploćenom Bogu, delatnici uvek izražavaju ono što jesu. Iako je Sveti Duh taj koji deluje, to delo je zasnovano na onome što čovek suštinski jeste, jer Sveti Duh ne deluje bez osnova. Drugim rečima, to delo ne nastaje ni iz čega, već se uvek obavlja u skladu sa stvarnim okolnostima i realnim uslovima. Jedino je na taj način moguće preobraziti čovekovu narav i promeniti njegove stare predstave i mišljenja. Čovek, pak, izražava ono što vidi, što doživljava i što može da zamisli, a to se može postići čovekovim razmišljanjem, čak i ako se radi o doktrinama ili predstavama. Čovekovo delo, ma koliko veliko bilo, ne može da prekorači opseg njegovog iskustva, ni ono što čovek vidi, niti ono što čovek može da smisli ili da zamisli. Sve što Bog izražava je ono što On Sȃm jeste, a to je za čoveka nedostižno – to jest, to je van domašaja čovekovog razmišljanja. On izražava Svoje delo vođenja čitavog čovečanstva, a to nema veze s pojedinostima ljudskog iskustva, već se tiče Njegovog sopstvenog upravljanja. Ono što čovek izražava je njegovo iskustvo, dok je ono što Bog izražava Njegovo biće, koje je Njegova suštinska narav, van čovekovog domašaja. Čovekovo iskustvo predstavlja njegov uvid i znanje stečeno na osnovu Božjeg izraza Njegovog bića. Takav uvid i znanje nazivaju se čovekovim bićem, a osnov njihovog izražavanja jesu čovekova suštinska narav i kvalitet – stoga se oni još nazivaju i čovekovim bićem. Čovek je u stanju da u zajedništvu razmenjuje ono što doživljava i što vidi. Niko ne može da u zajedništvu razmenjuje ono što nije iskusio, ono što nije video ili što njegovo mišljenje ne može da dosegne, jer su to stvari koje on nema u sebi. Ako ono što čovek izražava ne potiče iz njegovog iskustva, onda je to njegova mašta ili doktrina. Prosto rečeno, u njegovim rečima nema realnosti. Da nikad nisi došao u dodir sa stvarima koje se odnose na društvo, ti ne bi mogao da u zajedništvu jasno komuniciraš o složenim društvenim odnosima. Kad ne bi imao porodicu, ti ne bi razumeo o čemu drugi ljudi pričaju kad govore o porodičnim problemima. Prema tome, ono što čovek s drugima razmenjuje u zajedništvu i delo koje obavlja, predstavljaju njegovo unutarnje biće.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Božje delo i delo čoveka“

318. Moj govor predstavlja Moje biće, ali ono što govorim je van čovekovog domašaja. To što kažem nije nešto što čovek doživljava, niti je nešto što čovek može da vidi; to takođe nije nešto što čovek može da dodirne, ali to je ono što Ja jesam. Neki ljudi priznaju samo to da Ja u zajedništvu delim ono što sam lično iskusio, ali ne priznaju da je to neposredan izraz Duha. Naravno da sam iskusio ono o čemu govorim. Ja sam taj koji delo upravljanja obavlja šest hiljada godina. Od početka stvaranja ljudskog roda, pa do sada, sve sam iskusio; kako onda ne bih mogao da razgovaram o tome? Kada je reč o čovekovoj prirodi, jasno sam je video; davno sam je posmatrao. Kako onda ne bih bio u stanju da jasno govorim o tome? Pošto sam jasno video suštinu čoveka, kvalifikovan sam da čoveka grdim i da mu sudim, jer sve čovekovo potiče od Mene, ali ga je Sotona iskvario. Naravno, takođe sam kvalifikovan i da analiziram delo koje sam obavio. Iako to delo ne obavlja Moje telo, ono je neposredan izraz Duha i to je ono što Ja imam i što jesam. Stoga sam kvalifikovan da to izrazim i da obavim delo koje treba da obavim. To što ljudi govore je ono što su iskusili. To je ono što su oni videli, ono što njihovi umovi mogu da dosegnu i što njihova čula mogu da osete. O tome oni mogu da razgovaraju u zajedništvu. Reči koje izgovara ovaploćeno telo Božje neposredan su izraz Duha i one izražavaju delo koje je obavio Duh, a telo ga nije ni videlo ni iskusilo; ali On ipak i dalje izražava Svoje biće, jer suština tela je Duh i On izražava delo Duha. To je delo koje je Duh već obavio, iako je ono izvan dometa tela. Nakon ovaploćenja, On kroz izraz tela ljudima omogućava da spoznaju Božje biće i da vide Božju narav i delo koje je obavio. Čovekovo delo ljudima razjašnjava u šta treba da zakorače i šta treba da shvate; ono podrazumeva vođenje ljudi ka razumevanju i doživljavanju istine. Cilj čovekovog dela jeste da održava ljude; dok Božje delo čovečanstvu treba da otvori nove puteve i nove epohe, te da ljudima otkrije ono što smrtnicima nije poznato i da im omogući da spoznaju Njegovu narav. Božje delo sastoji se u tome da On predvodi čitavo čovečanstvo.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Božje delo i delo čoveka“

319. Celokupno delo Svetog Duha vrši se da bi ljudi od toga imali koristi. Ono u celosti ima za cilj da ljude unapredi; u njemu nema ničeg što ljudima nije od koristi. Bez obzira da li je istina duboka ili plitka, i bez obzira na to kakvog su kova oni koji tu istinu prihvataju, sve što Sveti Duh čini, od koristi je ljudima. Delo Svetog Duha, međutim, ne može da se obavi neposredno; ono se mora izražavati kroz ljude koji s Njim sarađuju. Jedino tako se mogu ostvariti rezultati delovanja Svetog Duha. Naravno, kad Sveti Duh deluje neposredno, Njegovo se delo nimalo ne razvodnjava; ali kad Sveti Duh deluje kroz čoveka, to delo postaje veoma ukaljano i ono više ne predstavlja prvobitno delo Svetog Duha. Budući da je tako, istina se menja u različitim stepenima. Sledbenici ne primaju prvobitnu nameru Svetog Duha, već kombinaciju dela Svetog Duha i čovekovog iskustva i znanja. Deo onoga što sledbenici dobijaju, a što predstavlja delo Svetog Duha, jeste ispravno, dok se čovekovo iskustvo i znanje koje dobijaju razlikuju, jer su i delatnici različiti. Delatnici koje Sveti Duh prosvećuje i usmerava sticaće iskustva zasnovana na tom prosvećivanju i usmeravanju. Ova iskustva u sebi sadrže kombinaciju čovekovog uma i iskustva, kao i biće ljudskog roda, da bi ljudi zatim stekli znanja ili uvide koje treba da imaju. Ovo je način čovekovog praktičnog delovanja nakon što iskusi istinu. Taj način praktičnog delovanja nije uvek isti, jer ljudi različito doživljavaju stvari, a i same stvari koje doživljavaju međusobno su različite. Tako će jedno te isto prosvećenje Svetog Duha rezultirati različitim znanjem i praksom, jer su i oni koji to prosvećenje primaju međusobno različiti. Neki ljudi u svom praktičnom delovanju prave sitnije greške, neki krupnije, dok neki ne rade ništa drugo osim što greše. To je zato što se ljudi međusobno razlikuju po svojoj moći razumevanja, a i zato što im je suštinski kov različit. Neki poseduju jednu vrstu razumevanja nakon što čuju neku poruku, dok drugi drugačije razumeju istinu nakon što je čuju. Neki ljudi prave blaga odstupanja, dok drugi uopšte ne razumeju pravo značenje istine. Stoga će od čovekovog razumevanja zavisiti kako će on voditi druge; to je zaista tako, jer je delo nekog čoveka naprosto izraz njegovog bića. Ljudi koje predvode oni koji pravilno shvataju istinu, takođe će ispravno razumeti istinu. Čak i ako ima ljudi sa greškama u razumevanju, njih je vrlo malo i, uz to, neće baš svi imati greške. Ako neko greši u svom shvatanju istine, bez sumnje će i oni koji ga slede takođe grešiti, s tim što će oni grešiti u svakom smislu te reči. Stepen razumevanja istine kod sledbenika u velikoj meri zavisi od delatnika. Naravno, istina koja dolazi od Boga je tačna, nepogrešiva i apsolutno sigurna. Delatnici, međutim, nisu sasvim ispravni i ne može se reći da su potpuno pouzdani. Ako delatnici poseduju veoma praktičan način da istinu sprovedu u delo, onda će i sledbenici posedovati način praktičnog delovanja. Ako delatnici nemaju načina da primenjuju istinu, već poseduju samo doktrinu, onda sledbenici neće posedovati stvarnost. Kvalitet i priroda sledbenika određeni su rođenjem i nemaju veze s delatnicima, ali od delatnika zavisi u kojoj će meri sledbenici razumeti istinu i spoznati Boga (ovo važi samo za neke ljude). Kakav god da je delatnik, takvi će biti i sledbenici koje on predvodi. Ono što delatnik izražava jeste, bez rezerve, njegovo sopstveno biće. Zahtevi koje postavlja onima koji ga slede jesu ono što on sam želi ili može da postigne. Većina delatnika koristi ono što sami rade kao osnovu za postavljanje zahteva svojim sledbenicima, uprkos tome što ima mnogo toga što njihovi sledbenici uopšte ne mogu da postignu – a ono što neka osoba ne može da postigne postaje prepreka njenom ulasku.

Mnogo je manje odstupanja u radu onih koji su prošli kroz orezivanje, s kojima se Bog obračunao i koji su bili podvrgnuti sudu i grdnji, a izraz njihovog dela mnogo je precizniji. Oni koji se oslanjaju na svoju prirodnost u radu prave prilično velike greške. Delo neusavršenih ljudi izražava previše od njihove sopstvene prirodnosti, što predstavlja veliku prepreku delovanju Svetog Duha. Koliko god da je čovek dobrog kova, on takođe mora da bude podvrgnut orezivanju, Bog mora s njim da se obračuna i da mu sudi, pre no što bude mogao da izvrši delo Božjeg naloga. Ako čovek nije bio podvrgnut takvom sudu, njegovo delo, ma koliko da je dobro obavljeno, ne može biti u skladu s načelima istine i uvek je proizvod njegove prirodnosti i ljudske dobrote. Delo onih koji su prošli kroz orezivanje, s kojima se Bog obračunao i kojima je sudio, mnogo je preciznije od dela onih koji nisu orezani, s kojima se Bog nije obračunao i nije im sudio. Oni koji nisu bili podvrgnuti sudu ne izražavaju ništa osim ljudskog tela i misli, izmešano s mnogo ljudske pameti i urođenog talenta. To nije precizan čovekov izraz Božjeg dela. Sledbenici takvih ljudi dovedeni su pred njih svojim urođenim kvalitetima. Pošto takve osobe izražavaju previše od ljudskog uvida i iskustva, koji gotovo da su odvojeni od prvobitne Božje namere i od nje previše odstupaju, njihovo delo ljude ne može da dovede pred Boga, već ih, umesto toga, dovodi pred čoveka. Stoga oni koji nisu bili podvrgnuti sudu i grdnji nisu ni kvalifikovani da obavljaju delo Božjeg naloga. (…) Ako čovek nije usavršen i ako njegova iskvarena narav nije orezana, niti se Bog s njom obračunao, postojaće širok jaz između onoga što čovek izražava i istine; ono što on izražava biće pomešano s nejasnim stvarima, poput njegove mašte i jednostranog iskustva. Štaviše, ma kako da čovek deluje, ljudi osećaju da u tome nema opšteg cilja, niti istine pogodne za ulazak svih ljudi. Većina onoga što se od ljudi traži izvan je njihovih mogućnosti, kao kad biste od patke tražili da mirno stoji na verandi. Ovo je delo ljudske volje. Čovekova iskvarena narav, njegove misli i predstave, prožimaju sve delove njegovog tela. Čovek nije rođen sa nagonom da istinu sprovodi u delo, niti ima nagon za neposrednim razumevanjem istine. Ako se tome doda iskvarena narav čovekova – zar delo ovako prirodne osobe neće izazivati prekide? Čovek koji je usavršen, međutim, poseduje iskustvo istine koju ljudi treba da razumeju i poznaje njihove iskvarene naravi, tako da se nejasne i nestvarne stvari u njegovom delu postepeno smanjuju, sve je manje ljudskog razvodnjavanja, a njegovo delo i služba sve se više približavaju standardima koje zahteva Bog. Na taj je način njegovo delo zakoračilo u istina-stvarnost i postalo realistično. Misli u čovekovom umu naročito blokiraju delo Svetog Duha. Čovek ima bogatu maštu i razumnu logiku, kao i dugogodišnje iskustvo u vođenju poslova. Ako se ovi aspekti čoveka ne podvrgnu orezivanju i korekciji, sve će one predstavljati prepreke u radu. Stoga čovekovo delo, a posebno delo nesavršenih ljudi, ne može da dostigne najveći stepen tačnosti.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Božje delo i delo čoveka“

320. Delo čoveka ostaje unutar određenog opsega i ograničeno je. Jedna osoba može da obavlja samo delo neke određene faze, ali ne i delo čitave epohe – u suprotnom, ona bi ljude odvela u središte pravila. Čovekovo delo može se primeniti samo na neko konkretno vreme ili fazu. To je zato što ljudsko iskustvo ima svoj obim. Delo čoveka ne može se porediti s Božjim delom. Čovekovi načini praktičnog delovanja i njegovo poznavanje istine primenljivi su unutar konkretnog opsega. Ne može se reći da put kojim čovek korača u celosti predstavlja volju Svetog Duha, jer čovek može samo da bude prosvećen Svetim Duhom, ali ne i potpuno ispunjen Njime. Sve ono što čovek može da iskusi pripada opsegu normalne ljudskosti i ne može da izađe van opsega misli u normalnom ljudskom umu. Iskustva svih onih koji mogu da prožive istina-stvarnost nalaze se unutar ovog opsega. Kada ti ljudi doživljavaju istinu, to je uvek iskustvo normalnog ljudskog života prosvećenog Svetim Duhom; to nije način doživljavanja koji bi odudarao od normalnog ljudskog života. Oni istinu doživljavaju prosvećeni Svetim Duhom, na temelju proživljavanja svog ljudskog života. Štaviše, ta istina varira od osobe do osobe, a njena dubina je povezana sa stanjem konkretne osobe. Moglo bi se samo reći da je put kojim oni koračaju normalan ljudski život nekoga ko traga za istinom, a taj se put može nazvati putem kojim korača normalan čovek prosvećen Svetim Duhom. Ne može se reći da je put kojim oni koračaju isti onaj put kojim ide Sveti Duh. U normalnom ljudskom iskustvu, pošto ljudi koji tragaju nisu isti, to ni delo Svetog Duha nije isto. Pored toga, budući da okruženja koja ljudi doživljavaju i rasponi njihovog iskustva nisu isti, kao i zbog mešavine njihovog razuma i misli, njihovo je iskustvo u različitim stepenima izmešano. Svaka osoba istinu razume u skladu sa svojim ličnim stanjem, koje je kod svake osobe drugačije. Njihovo razumevanje pravog značenja istine nije potpuno i predstavlja samo jedan ili više njenih aspekata. Obim istine koju čovek doživljava razlikuje se od osobe do osobe, u skladu s njenim stanjem. Na taj način, različiti ljudi drugačije izražavaju poznavanje jedne te iste istine. To znači da je čovekovo iskustvo uvek ograničeno i da ne može u potpunosti da predstavlja volju Svetog Duha, niti se delo čoveka može posmatrati kao delo Božje, čak i ako je ono što čovek izražava veoma blisko povezano s Božjom voljom i čak i ako je čovekovo iskustvo veoma blisko delu usavršavanja koje obavlja Sveti Duh. Čovek može da bude samo sluga Božji i da obavlja posao koji mu Bog poveri. Čovek može da izražava samo znanje prosvećeno Svetim Duhom i istine stečene iz svog ličnog iskustva. Čovek nije ni kvalifikovan, niti ispunjava uslove da bude odušak Svetog Duha. On nema prava da kaže kako njegovo delo predstavlja delo Božje. Čovek radi prema ljudskim načelima, a svi ljudi imaju različita iskustva i poseduju promenljiva stanja. Čovekovo delo obuhvata sva njegova iskustva pod prosvećenjem Svetog Duha. Ova iskustva mogu da predstavljaju samo čovekovo biće i ona ne predstavljaju Božje biće, niti volju Svetog Duha. Stoga se za put kojim čovek korača ne može reći da je put kojim je hodio Sveti Duh, jer čovekovo delo ne može da predstavlja delo Božje, a čovekovo delo i čovekovo iskustvo nisu celokupna volja Svetog Duha. Čovekovo delo podložno je potpadanju pod pravila, a metod njegovog rada lako se svodi na ograničeni obim i nije u stanju da ljude izvede na slobodan put. Većina sledbenika živi unutar ograničenog opsega, a njihov je način doživljavanja, po svom obimu, takođe ograničen. Čovekovo iskustvo je uvek ograničeno; metod njegovog rada je takođe ograničen na svega nekoliko vrsta i ne može se porediti sa delom Svetog Duha ili sa delom Samog Boga. To je zato što je ljudsko iskustvo, na kraju krajeva, ograničeno. Ma kako da Bog obavlja Svoje delo, ono nije sputano pravilima; ma kako da se obavlja, ono nije ograničeno na samo jedan metod. Ne postoje nikakva pravila Božjeg delovanja – celokupno Njegovo delo je nesputano i slobodno. Ma koliko vremena provodio sledeći Ga, čovek iz toga ne može da izvuče nikakve zakone koji bi upravljali Božjim načinima delovanja. Iako je Njegovo delo zasnovano na načelima, ono se uvek obavlja na nove načine, uvek se razvija u novim pravcima i za čoveka je nedostižno. Bog u svakom pojedinačnom periodu može imati nekoliko različitih vrsta dela i različite načine vođenja ljudi, tako da ljudi uvek imaju nove ulaske i promene. Ti zakone Njegovog dela ne možeš razabrati, jer On uvek deluje na nove načine, a jedino tako Božji sledbenici ne postaju sputani pravilima. Delo Samog Boga uvek izbegava ljudske predstave i suprotstavlja im se. Samo oni koji Ga slede i svim srcem tragaju za Njim mogu da preobraze svoju narav i mogu da žive slobodno, bez poštovanja ikakvih pravila i nesputani bilo kakvim verskim predstavama. Čovekovo delo ljudima postavlja zahteve na osnovu ličnog iskustva tog konkretnog čoveka i onoga što on sȃm može da postigne. Standard ovih zahteva ograničen je određenim opsegom, a metodi praktičnog delovanja takođe su veoma ograničeni. Na taj način, sledbenici nesvesno žive unutar tog ograničenog opsega; kako vreme prolazi, te stvari postaju pravila i rituali. Ako delo jednog perioda predvodi neko koga Bog nije lično usavršio i kome Bog nije sudio, svi će njegovi sledbenici postati verski zanesenjaci i stručnjaci za opiranje Bogu. Prema tome, ako je neka osoba kvalifikovani vođa, ona mora da je bila podvrgnuta sudu i prihvatila da bude usavršena. Oni koji nisu bili podvrgnuti sudu izražavaju samo nejasne i nestvarne stvari, čak i ako možda poseduju delo Svetog Duha. Oni će vremenom ljude navoditi na nejasna i natprirodna pravila. Delo koje Bog obavlja nije u skladu s čovekovim telom. Ono se ne slaže sa čovekovim mislima, već se suprotstavlja njegovim predstavama; ono nije ukaljano nejasnim verskim bojama. Rezultate Božjeg delovanja ne može da ostvari neko ko nije usavršen od Njega; ti su rezultati van domašaja čovekovog razmišljanja.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Božje delo i delo čoveka“

321. Delo u čovekovom umu za čoveka je isuviše lako ostvarljivo. Primera radi, pastori i vođe u svetu religije oslanjaju se na svoj talenat i položaj prilikom obavljanja svog dela. Ljudi koji ih duže vreme slede biće zaraženi njihovim talentima i na njih će uticati nešto od njihovog bića. Oni se usredsređuju na ljudske talente, sposobnosti i znanja, te obraćaju pažnju na natprirodne stvari i mnogobrojne duboke i nerealne doktrine (naravno, ove duboke doktrine su nedostižne). Oni se ne usredsređuju na promene u ljudskoj naravi, već na obučavanje ljudi kako da propovedaju i delaju, unapređujući znanje ljudi i njihove bogate verske doktrine. Oni se ne usredsređuju na to koliko je narav ljudi promenjena, niti u kojoj meri ljudi razumeju istinu. Njih ne zanima ljudska suština, a još manje pokušavaju da spoznaju normalna i abnormalna ljudska stanja. Ne suprotstavljaju se ljudskim predstavama, niti ih otkrivaju, a još manje se bave orezivanjem ljudskih nedostataka i iskvarenosti. Većina onih koji ih slede služe putem svojih talenata, a sve što oslobađaju jesu verske predstave i teološke teorije, koje nemaju dodira sa stvarnošću i potpuno su nesposobne da ljudima daruju život. Suština njihovog dela je, zapravo, negovanje talenta, odgajanje osobe bez ičega u nadarenog svršenog bogoslova, koji će kasnije nastaviti da deluje i da predvodi. Možeš li da uočiš ijedan zakon u svih šest hiljada godina, koliko traje Božje delo? U delu koje čovek obavlja ima mnogo pravila i ograničenja, a ljudski mozak je isuviše dogmatičan. Ono što čovek izražava, dakle, jesu znanja i spoznaje koje spadaju u opseg njegovog iskustva. Osim ovoga, čovek nije u stanju da išta drugo izrazi. Čovekova iskustva i znanja ne rađaju se iz njegovih urođenih talenata, niti iz njegovog nagona; oni nastaju zbog Božjeg vođstva i neposrednog pastirskog rada. Čovek ima samo sposobnost da prihvati taj pastirski rad, ali ne i sposobnost koja bi mogla neposredno da izrazi ono što je božansko. Čovek nije u stanju da bude izvor; on može biti samo posuda koja u sebe prima vodu sa izvora. To je ljudski nagon, sposobnost koju čovek, kao ljudsko biće, treba da poseduje. Ako neka osoba izgubi sposobnost prihvatanja Božje reči i izgubi ljudski instinkt, ona ujedno gubi ono što je najdragocenije i gubi dužnost stvorenog čoveka. Ako neka osoba nema znanja ni iskustva u vezi sa Božjom reči ili Njegovim delom, onda ona gubi svoju dužnost, dužnost koju treba da izvršava kao stvoreno biće, i gubi dostojanstvo stvorenog bića. Bog ima nagon da izrazi ono što je božansko, bilo da je to izraženo u telu ili neposredno Duhom; to je Božja služba. Čovek svoja sopstvena iskustva ili znanja (to jest, ono što on jeste) izražava tokom Božjeg dela ili nakon njegovog završetka; to je čovekov nagon i čovekova dužnost i to je ono što čovek treba da ostvari. Mada je čovekov izraz daleko slabiji od onoga što Bog izražava i mada je čovekov izraz sputan mnogim pravilima, čovek mora da ispuni dužnost koju treba da ispuni i da uradi ono što mora da uradi. Čovek treba da učini sve što je u ljudskoj moći da bi ispunio svoju dužnost i pri tom ne treba da ima ni najmanje rezerve.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Božje delo i delo čoveka“

322. Neki će pitati: „Koja je razlika između dela koje obavlja ovaploćeni Bog i dela koje su u prošlosti obavljali proroci i apostoli? David se takođe zvao Gospodom, a takođe i Isus; iako su obavljali različita dela, zvali su se isto. Reci mi, kako to da njihovi identiteti nisu isti? Ono čemu je Jovan svedočio bila je vizija, koja je takođe potekla od Svetog Duha, te je stoga on mogao da izgovori reči koje je Sveti Duh nameravao da kaže; zašto se onda Jovanov identitet razlikovao od Isusovog?“ Reči koje je Isus izgovorio mogle su u potpunosti da predstavljaju Boga i one su u celosti predstavljale Božje delo. Ono što je Jovan video bila je vizija, a on nije bio u stanju da u potpunosti predstavi Božje delo. Kako to da su Jovan, Petar i Pavle izgovorili mnogo reči, isto kao i Isus, a ipak nisu imali isti identitet kao Isus? To je uglavnom zbog toga što je delo koje su obavljali bilo drugačije. Isus je predstavljao Božji Duh i bio je Duh Božji koji deluje neposredno. Obavio je delo novog doba, delo koje do tada niko nije učinio. On je otvorio novi put, predstavljao je Jahvea i predstavljao je Samog Boga, dok su Petar, Pavle i David, ma kako da su ih zvali, predstavljali samo identitet Božjeg stvorenja, a poslao ih je Isus, odnosno Jahve. Prema tome, ma koliko posla da su obavili i ma koliko velika čuda da su činili, oni su ipak bili samo Božja stvorenja, nesposobna da predstavljaju Božji Duh. Delovali su u Božje ime, odnosno nakon što ih je Bog poslao; osim toga, oni su delovali u dobima započetim od strane Isusa, odnosno Jahvea, i nisu obavili nikakva druga dela. Oni su, na kraju krajeva, bili samo Božja stvorenja.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „O imenovanjima i identitetu“

323. U Doba blagodati, Isus je takođe izgovorio mnoge reči i obavio mnogo posla. Po čemu se On razlikovao od Isaije? Po čemu se On razlikovao od Danila? Da li je On bio prorok? Zašto se kaže da je On Hristos? Koje su razlike između njih? Svi su oni bili ljudi koji su izgovarali reči, i njihove reči su čoveku bile više ili manje iste. Svi su govorili i obavljali delo. Proroci Starog zaveta izgovarali su proročanstva, a slično njima, umeo je to i Isus. Zašto je to tako? Razlika se ovde zasniva na prirodi dela. Da bi razlučio ovo pitanje, ne smeš da uzmeš u obzir prirodu tela, niti treba da uzmeš u obzir dubinu ili površnost njihovih reči. Prvo uvek moraš da razmotriš njihov rad i dejstvo koje njihov rad postiže u čoveku. Proročanstva koja su u ono vreme izgovarali proroci nisu opskrbljivala ljudski život, a nadahnuća koja su primali ljudi poput Isaije i Danila bila su samo proročanstva, a ne životni put. Da nije bilo direktnog Jahveovog otkrivenja, niko ne bi mogao da obavi to delo, što smrtnicima nije moguće. Isus je takođe izgovorio mnoge reči, ali takve reči bile su životni put u kojem je čovek mogao da nađe put do primene. Drugim rečima, prvo, On je mogao da opskrbi čovekov život, jer Isus jeste život; drugo, On je mogao da preokrene čovekove devijacije; treće, Njegovo delo moglo je da se nadoveže na Jahveovo da bi se doba nastavilo; četvrto, On je mogao da dokuči potrebe unutar čoveka i da shvati šta čoveku nedostaje; peto, mogao je da uvede novo doba i zaključi staro. Zato se On i zove Bog i Hristos; ne samo da se razlikuje od Isaije, nego i od svih drugih proroka. Uzmite Isaiju kao primer za poređenje delovanja proroka. Prvo, on nije mogao da opskrbi život čoveku; drugo, nije mogao da uvede novo doba. Radio je pod Jahveovim vođstvom, a ne da bi uveo novo doba. Treće, reči koje je izgovorio bile su izvan njega. On je primao otkrivenja neposredno od Duha Božjeg, a drugi ih nisu razumeli, čak ni kada bi ih čuli. Samo ovih nekoliko stvari dovoljno je da se dokaže da njegove reči nisu bile ništa više do proročanstva, ništa više do jedan segment dela koje se obavlja umesto Jahvea. Međutim, on nije mogao u potpunosti da predstavlja Jahvea. Bio je Jahveov sluga, instrument u Jahveovom delu. Radio je samo u Doba zakona i u okviru Jahveovog dela; nije radio izvan Doba zakona. S druge strane, Isusovo delo bilo je drugačije. On je prevazišao okvir Jahveovog rada; On je delovao kao ovaploćeni Bog i bio je razapet da bi otkupio celo čovečanstvo. To jest, On je obavljao novo delo izvan dela koje je obavljao Jahve. To je bilo uvođenje novog doba. Osim toga, bio je u stanju da govori o onome što čovek nije mogao da postigne. Njegovo delo bilo je delo pod upravom Boga i obuhvatalo je čitavo čovečanstvo. On nije radio u samo nekoliko ljudi, niti je Njegovo delo trebalo da povede ograničen broj ljudi. Što se tiče pitanja kako se Bog ovaplotio kao čovek, kako je Duh davao otkrivenja u to vreme, i kako se Duh spustio na čoveka da obavi delo – to su stvari koje čovek ne može ni da vidi ni da dotakne. Potpuno je nemoguće da ove istine posluže kao dokaz da je On ovaploćeni Bog. Razlika se, stoga, može praviti samo između reči i dela Božjeg, koji su čoveku opipljivi. Samo je to stvarno. To se dešava zato što su ti pitanja Duha nevidljiva i potpuno su jasna samo Sȃmom Bogu, a čak ni ovaploćeno Božje telo ne zna sve; ti možeš da proveriš da li je On Bog samo iz dela koje je obavio. Iz Njegovog dela može se videti da je, prvo, On u stanju da otvori novo doba; drugo, da je u stanju da opskrbi život čoveku i pokaže čoveku put koji treba da sledi. To je dovoljno da se utvrdi da je on Sȃm Bog. U najmanju ruku, delo koje On obavlja može u potpunosti da predstavlja Duh Božji, i iz takvog dela se može videti da je Duh Božji u Njemu. Pošto je delo koje je otelotvoreni Bog obavio bilo uglavnom da uvede novo doba, da vodi novo delo i otvori novo carstvo, to je već dovoljno da se utvrdi da je On Sȃm Bog. To ga, dakle, razlikuje od Isaije, Danila i drugih velikih proroka.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Razlika između službe ovaploćenog Boga i čovekove dužnosti“

324. U Dobu blagodati, Jovan je popločao put Isusu. Jovan nije mogao da izvrši delo Samog Boga, već je samo ispunio dužnost čoveka. Iako je bio preteča Gospoda, Jovan nije bio u stanju da predstavlja Boga; on je bio samo čovek kojeg je Duh Sveti upotrebio. Nakon što je Isus kršten, Sveti Duh je sišao na Njega u obliku goluba. On je tada započeo Svoje delo, odnosno počeo je da vrši službu Hristovu. Zbog toga je On preuzeo Božji identitet, jer je On došao od Boga. Bez obzira na to kakva je Njegova vera bila pre toga – možda je ona ponekad bila slaba, a ponekad jaka – sve je to pripadalo normalnom ljudskom životu, koji je On pre obavljanja svoje službe vodio. Pošto je kršten (to jest, nako što je pomazan), sila i slava Božja odmah su bili s Njim i tako je On počeo da vrši Svoju službu. Mogao je da čini znamenja i čuda, da izvodi čudesna dela, i posedovao je moć i autoritet, jer je delovao neposredno u ime Samog Boga; On je umesto njega obavljao delo Duha i izražavao glas Duha. On je, dakle, bio Sȃm Bog i to je neosporno. Jovan je bio neko koga je Sveti Duh upotrebio. On nije mogao da predstavlja Boga, niti mu je bilo moguće da predstavlja Boga. Da je Jovan to i poželeo, Sveti Duh mu ne bi dozvolio, jer on nije bio u stanju da izvrši delo koje je Sȃm Bog nameravao da obavi. Možda je u njemu bilo mnogo od čovečije volje, ili nečeg što je bilo izopačeno; on ni pod kojim okolnostima nije mogao neposredno da predstavlja Boga. Njegove su greške i besmislice predstavljale jedino njega samog, ali je njegovo delo predstavljalo Svetog Duha. Pa ipak, ne možeš da kažeš da je on, u svojoj celosti, predstavljao Boga. Da li bi njegova izopačenost i njegove pogreške takođe mogle da predstavljaju Boga? Normalno je praviti pogreške u predstavljanju čoveka, ali zar Bog ne bi bio osramoćen ako bi Ga predstavljao neko ko je izopačen? Zar to ne bi bilo bogohuljenje prema Svetom Duhu? Sveti Duh ne dozvoljava olako čoveku da zauzme Božje mesto, čak i ako tog čoveka drugi uzdižu. Ako nije Bog, on na kraju ne bi mogao čvrsto da stoji. Sveti Duh ne dozvoljava čoveku da Boga predstavlja kako mu se prohte! Primera radi, upravo je Sveti Duh svedočio za Jovana i upravo je Sveti Duh otkrio da je on taj koji će popločati put Isusu, ali delo koje je Sveti Duh izvršio na njemu bilo je dobro odmereno. Sve što se od Jovana tražilo bilo je da Isusu poploča put, da pripremi put za Njega. Drugim rečima, Sveti Duh je podržao samo njegovo delo popločavanja puta i dozvolio mu da obavi samo to delo – nije mu bilo dozvoljeno izvršenje nijednog drugog dela. Jovan je predstavljao Iliju i predstavljao je proroka koji je popločao put. U tome ga je podržao Duh Sveti; dok god se njegov posao sastojao u popločavanju puta, Sveti Duh ga je podržavao. Da je Jovan, međutim, ustvrdio da je on Sȃm Bog i da je došao da dovrši delo iskupljenja, Sveti Duh bi morao da ga dovede u red. Koliko god da je delo Jovanovo veliko i bez obzira na to što ga je Duh Sveti podržavao, njegovo delo nije bezgranično. Imajući u vidu da je Sveti Duh zaista podržavao njegovo delo, moć koja mu je u to vreme bila dodeljena bila je ograničena na popločavanje puta. On uopšte nije mogao da obavi nijedan drugi posao, jer on je bio samo Jovan koji je popločao put, a ne Isus. Stoga je svedočenje Svetog Duha ključno, ali je još važnije delo koje Sveti Duh čoveku dozvoljava da obavi. Zar Jovan u to vreme nije dobio pouzdanog svedoka? Nije li i njegovo delo bilo veliko? Ipak, delo koje je učinio nije moglo da nadmaši Isusovo, jer on je bio samo čovek kojeg je Sveti Duh upotrebio i nije mogao neposredno da predstavlja Boga, te je stoga delo koje je obavio bilo ograničeno. Pošto je Jovan dovršio delo popločavanja puta, Sveti Duh nije više podržavao njegovo svedočenje, nije ga pratilo nikakvo novo delo i on je sa otpočinjanjem dela Samoga Boga otišao.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Tajna ovaploćenja (1)“

325. Mada je i Jovan rekao: „Pokajte se, jer se približilo Carstvo nebesko!“ i mada je on takođe propovedao jevanđelje o nebeskom carstvu, njegovo se delo nije dalje razvijalo i predstavljalo je samo početak. Nasuprot tome, Isus je započeo novo doba i okončao staro, ali je On takođe ispunio i starozavetni zakon. Delo koje je učinio bilo je veće od Jovanovog i On je, povrh toga, došao da iskupi sav ljudski rod – On je tu etapu dela dovršio. A što se Jovana tiče, on je, jednostavno, pripremio put. Mada je i Jovanovo delo bilo veliko, mada je izrekao mnoge reči i mada su ga sledili brojni učenici, njegovo je delo ljudima donelo samo novi početak. Čovek od njega nikad nije primio ni život, ni put, ni dublje istine, niti je kroz njega stekao razumevanje Božje volje. Jovan je bio veliki prorok (Ilija) koji je otvorio novo tle za Isusovo delo i pripremio izabrane; on je bio preteča Doba blagodati. Ovakve se stvari ne mogu razlučiti samo posmatranjem njihove normalne ljudske pojave. To je utoliko prikladnije ako se uzme u obzir da je Jovan takođe obavljao veoma značajno delo i da je, uz to, on bio obećan od strane Svetoga Duha i da je Sveti duh podržao njegovo delo. Budući da je tako, njihovi se identiteti mogu međusobno razlikovati samo na osnovu dela koje obavljaju, jer nema načina da se suština čoveka razazna na osnovu njegovog spoljašnjeg izgleda, niti postoji način da čovek utvrdi šta je svedočenje Svetog Duha. Delo koje je obavio Jovan i ono koje je učinio Isus međusobno se razlikuju i drugačije su prirode. Iz ovoga se može utvrditi da li je Jovan bio ili nije bio Bog. Isusovo delo bilo je da započne, da nastavi, da dovrši i da dovede do ostvarenja. On je izvršio svaki od ovih koraka, dok je Jovanovo delo samo označilo početak. Isus je u početku širio jevanđelje i propovedao put pokajanja, a zatim je krenuo da krštava ljude, da isceljuje bolesne i da izgoni demone. Na kraju je ljudski rod iskupio od greha i dovršio Svoje delo čitavoga doba. Uz to je posvuda hodio, propovedajući ljudima i šireći jevanđelje o carstvu nebeskom. U tom su pogledu On i Jovan bili nalik jedan drugom, s tom razlikom što je Isus započeo novo doba i čoveku doneo Doba blagodati. Iz Njegovih je usta potekla reč o tome šta čovek treba da upražnjava i koji put treba da sledi u Dobu blagodati, i na kraju je On dovršio delo iskupljenja. Ovo delo Jovan nikada ne bi mogao da obavi. I tako je, dakle, upravo Isus obavio delo Samoga Boga i On je taj koji je Sȃm Bog i koji Boga neposredno predstavlja.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Tajna ovaploćenja (1)“

326. Kada su proroci i ljudi koje je Sveti Duh koristio govorili i delali, to je bilo da bi se izvršile čovekove dužnosti, to je bilo da bi se obavila funkcija stvorenog bića, i to je bilo nešto što je čovek trebalo da učini. Međutim, reči i delo ovaploćenog Boga trebalo je da obave Njegovu službu. Iako je Njegovo obličje bilo isto kao u stvorenog bića, Njegovo delo nije bilo da izvršava Svoju funkciju, već Svoju službu. Pojam „dužnost“ koristi se u odnosu na stvorena bića, dok se „služba“ koristi u odnosu na telo ovaploćenog Boga. Postoji suštinska razlika između njih; oni nisu međusobno zamenjivi. Čovekov posao je samo da izvršava svoju dužnost, dok je Božji posao da upravlja i da obavlja svoju službu. Stoga, iako su mnogi apostoli bili korišćeni od strane Svetog Duha i mnogi proroci su bili ispunjeni Njime, njihov rad i reči postojali su samo da bi izvršili njihovu dužnost stvorenih bića. Njihova proročanstva su možda prevazišla put života o kojem je ovaploćeni Bog govorio, a njihova ljudskost je možda čak prevazišla i onu ovaploćenog Boga, ali oni su i dalje izvršavali svoju dužnost, nisu obavljali službu. Dužnost čoveka odnosi se na funkciju čoveka; to je ono što je čoveku dostižno. Međutim, služba koju obavlja Bog povezana je sa Njegovim upravljanjem, a to je čoveku nedostižno. Bez obzira na to da li ovaploćeni Bog govori, radi ili ispoljava čuda, On kroz Svoje upravljanje obavlja veliko delo, a takav posao čovek ne može da obavi umesto Njega. Čovekov posao je samo da izvršava svoju dužnost kao stvoreno biće u određenoj etapi Božjeg dela upravljanja. Bez Božjeg upravljanja, to jest, ako bi služba ovaploćenog Boga bila izgubljena, dužnost stvorenog bića bila bi izgubljena. Božje delo u izvršavanju Njegove službe jeste da upravlja čovekom, dok čovekovo izvršavanje njegovih dužnosti jeste ispunjavanje njegovih obaveza da bi zadovoljio zahteve Stvoritelja, a to se ni na koji način ne može smatrati izvršavanjem nečije službe. Nerazdvojivoj suštini Boga – Njegovom Duhu – Božje delo je Njegovo upravljanje, ali za ovaploćenog Boga, koji nosi obličje stvorenog bića, Njegovo delo je izvršavanje Njegove službe. Sve što On čini jeste da izvrši Svoju službu; sve što čovek može da učini jeste da pruži sve od sebe u okviru Božjeg upravljanja i pod Njegovim vođstvom.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Razlika između službe ovaploćenog Boga i čovekove dužnosti“

327. Na kraju krajeva, Božje delo se razlikuje od čovekovog dela; štaviše, kako bi Njegovi izrazi mogli biti isti kao i njihovi? Bog ima svoju posebnu narav, dok čovek ima dužnosti koje treba da obavi. Božja narav izražena je u Njegovom delu, dok je čovekova dužnost oličena u iskustvima čoveka i izražena u čovekovom traganju. Stoga kroz delo koje se obavlja postaje očigledno da li je nešto Božji ili čovekov izraz. Ne treba da ga objašnjava Sȃm Bog, niti da zahteva od čoveka da se trudi da svedoči; štaviše, nije potrebno da Sȃm Bog sputava bilo koga. Sve ovo dolazi kao prirodno otkrivenje; to nije ni nametnuto niti nešto u šta čovek može da se meša. Dužnost čoveka može da se spozna kroz njegova iskustva i ona ne zahteva od ljudi da rade bilo kakav dodatni iskustveni posao. Sva ljudska suština može se razotkriti dok čovek obavlja svoju dužnost, dok Bog može da izrazi Svoju urođenu narav tokom obavljanja Svog dela. Ako je to čovekovo delo, onda se ne može prikriti. Ako se radi o Božjem delu, onda je tek nemoguće da Božju narav bilo ko sakrije, a još manje da je čovek kontroliše. Ni za jednog čoveka se ne može reći da je Bog, niti se njegovo delo i reči mogu smatrati svetim ili nepromenljivim. Za Boga se može reći da je čovek jer se zaodenuo u telo, ali Njegovo delo se ne može smatrati čovekovim delom ili čovekovom dužnošću. Štaviše, Božje izjave i Pavlova pisma ne mogu se izjednačiti, niti se mogu poistovetiti Božji sud i grdnja i ljudske reči pouke. Postoje, dakle, načela po kojima se Božje delo razlikuje od ljudskog dela. Ona se razlikuju shodno svojoj suštini, a ne prema njihovom obimu ili prema njihovoj privremenoj učinkovitosti. Kada je to u pitanju, većina ljudi greši u pogledu načela. To je zato što čovek gleda spoljašnjost koja je njemu dostupna, dok Bog gleda suštinu koja se ne može uočiti ljudskim fizičkim očima. Ako Božje reči i delo smatraš dužnostima prosečnog čoveka, a čovekovo veliko delo smatraš delom Boga zaodenutog u telo, a ne dužnošću koju čovek obavlja, zar ti načelo nije pogrešno? Čovekova pisma i biografije mogu se lako napisati, ali samo na temeljima dela Svetog Duha. Međutim, Božje izjave i delo čovek ne može lako da ostvari, niti da ih postigne ljudskom mudrošću i razmišljanjem, niti ih ljudi mogu temeljno objasniti nakon što ih istraže. Ako ova pitanja načela ne izazivaju nikakvu reakciju u vama, onda vaša vera očigledno nije baš prava ili oplemenjena. Može se samo reći da je vaša vera puna nejasnoća i da je zbrkana i da nema načela. Čak i bez razumevanja najosnovnijih suštinskih pitanja Boga i čoveka, zar ova vrsta vere nije ona kojoj potpuno nedostaje opažaj?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Koji je tvoj stav o trinaest poslanica?“

328. Morate znati kako da Božje delo razlikujete od dela čoveka. Šta možeš videti u čovekovom delu? Mnogo je elemenata čovekovog iskustva u njegovom delu; čovek izražava ono što on jeste. Božje delo takođe izražava ono što On jeste, ali Njegovo biće je drugačije od čovekovog. Čovekovo biće predstavlja čovekovo iskustvo i život (ono što čovek doživljava i sa čime se susreće u svom životu, odnosno, životne filozofije koje poseduje), a ljudi koji žive u različitim sredinama izražavaju različita bića. Po onome što izražavaš može se videti da li imaš iskustva u vezi s društvom, kako zapravo živiš u svojoj porodici i šta unutar nje doživljavaš, dok ti u delu ovaploćenog Boga ne možeš da vidiš da li On ima društvenih iskustava. On je veoma svestan čovekove suštine i može da otkrije sve vrste praktičnih postupaka koji se odnose na svakojake vrste ljudi. Još je i bolji u otkrivanju iskvarene naravi i buntovnog ponašanja ljudi. On ne živi među ovozemaljskim ljudima, ali je svestan prirode smrtnika i celokupne iskvarenosti ovozemaljskih ljudi. To je Njegovo biće. Iako se ne bavi ovim svetom, On poznaje pravila ophođenja sa svetom, jer u potpunosti razume ljudsku prirodu. On poznaje delo Duha, kako ovo današnje tako i ono iz prošlosti, koje čovekove oči ne mogu da vide, niti uši čovekove mogu da ga čuju. Ovde spadaju i mudrost koja nije životna filozofija, kao i čuda koja ljudi teško mogu da dokuče. Ovo je Njegovo biće, koje je otvoreno za ljude, ali ujedno i skriveno od ljudi. Ono što On izražava nije biće neke izuzetne ličnosti, već suštinska svojstva i biće Duha. On ne putuje po svetu, ali zna sve o njemu. On stupa u kontakt s „antropoidima“ koji ne poseduju ni znanja ni uvide, ali On izražava reči koje su uzvišenije od znanja i iznad su velikih ljudi. On živi unutar grupe glupih i otupelih ljudi, u kojima nema ljudskosti i koji ne razumeju konvencije i život ljudi, ali On od njih može da traži da žive životom normalne ljudskosti, istovremeno razotkrivajući nečasnu i nisku ljudskost čovečanstva. Sve je to Njegovo biće, koje je uzvišenije od bića svakog čoveka sazdanog od krvi i mesa. Njemu nije potrebno da doživi složen, tegoban i odvratan društveni život da bi obavio delo koje treba da obavi i da bi do kraja razotkrio suštinu iskvarenog čovečanstva. Odvratan društveni život ne unapređuje Njegovo telo. Njegovo delo i reči samo razotkrivaju čovekovu neposlušnost i čoveku ne pružaju iskustvo niti pouke za ophođenje sa svetom. Njemu nije potrebno da istražuje društvo ili čovekovu porodicu dok čoveka opskrbljuje životom. Razotkrivanje i suđenje čoveku nije izraz iskustava Njegovog tela; to je Njegovo otkrivenje ljudske nepravednosti, do kojeg je došao nakon što je dugo vremena poznavao čovekovu neposlušnost i gnušao se ljudske iskvarenosti. Delo koje On obavlja u celosti ima za cilj da čoveku razotkrije Njegovu narav i da izrazi Njegovo biće. Jedino On može to delo da obavi; to nije nešto što bi mogla da ostvari osoba sazdana od krvi i mesa.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Božje delo i delo čoveka“

329. Bog se ovaploćuje samo zato da bi predvodio dato doba i započeo novo delo. Neophodno je da ovo razumete. To se umnogome razlikuje od funkcije čoveka i to dvoje se ne može u jednom dahu pominjati. Čoveka treba jedno duže vreme odgajati i usavršavati da bi mogao da se upotrebi za obavljanje posla, pri čemu je neophodno da on poseduje ljudskost naročito visokog reda. Čovek ne samo što mora biti u stanju da očuva osećaj normalne ljudskosti, već mora još i da razume mnoga načela i pravila kojima se reguliše njegovo ponašanje u odnosu na druge i, povrh toga, mora još više da se posveti proučavanju ljudske mudrosti i moralnog znanja. To je ono čime čovek treba da bude opremljen. To, međutim, ne važi za ovaploćenog Boga, jer Njegovo delo niti predstavlja čoveka niti je delo čoveka; pre će biti da je ono neposredan izraz Njegovog bića i neposredna primena dela koje On treba da obavi. (Njegovo delo se, naravno, ne obavlja slučajno niti nasumično, već u odgovarajuće vreme, i započinje onda kad dođe vreme da se izvrši Njegova služba.) On ne učestvuje u čovekovom životu i radu; to jest, Njegova ljudskost nije opremljena ničim od toga (mada to ne utiče na Njegovo delo). On Svoju službu izvršava samo onda kad Mu za to dođe vreme; ma kakav da je Njegov status, On jednostavno ubrzava sa poslom koji treba da obavi. Šta god da čovek zna o Njemu i ma kakvo da je čovekovo mišljenje o Njemu, to nimalo ne utiče na Njegovo delo.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Tajna ovaploćenja (3)“

330. Delo koje Bog obavlja nije reprezentativno za iskustvo Njegovog tela; delo koje obavlja čovek jeste reprezentativno za njegovo iskustvo. Svako priča o svom ličnom iskustvu. Bog istinu može neposredno da izrazi, dok čovek može da izrazi samo ono iskustvo koje odgovara njegovom doživljaju istine. Božje delo nema pravila i ne podleže vremenskim ni geografskim ograničenjima. On može bilo kada i bilo gde da izrazi ono što On jeste. On radi kako Mu je volja. Čovekovo delo ima svoje uslove i svoj kontekst; bez njih čovek ne bi mogao da radi, niti bi mogao da izrazi svoje znanje o Bogu ili svoj doživljaj istine. Da bi utvrdio da li je neko delo Božje ili ljudsko, ti naprosto moraš da uporediš njihove međusobne razlike. Ako ne postoji delo koje je obavio Sȃm Bog, već samo čovekovo delo, ti ćeš jednostavno znati da su čovekova učenja uzvišena, izvan kapaciteta bilo kog drugog čoveka; način na koji on govori, načela kojima se rukovodi u rukovanju stvarima, te iskusan i staloženi način rada, izvan su domašaja drugih ljudi. Svi se vi divite ovim ljudima dobrog kova i uzvišenog znanja, ali ti iz Božjeg dela i reči ne možeš da vidiš koliko je Njegova ljudskost uzvišena. Umesto toga, On je običan, a dok radi On je normalan i stvaran, ali za smrtnike ipak neizmeran, usled čega ljudi razvijaju svojevrsno bogobojažljivo srce. Možda je iskustvo nekog čoveka u njegovom radu naročito napredno, ili su njegova mašta i rasuđivanje naročito napredni, a njegova ljudskost naročito dobra; takva svojstva mogu kod ljudi da izazovu samo divljenje, ali ne i njihov strah i bojazan. Svi se dive onima koji znaju dobro da rade, koji poseduju naročito duboko iskustvo i koji istinu umeju da sprovedu u delo, ali takvi ljudi nikad ne mogu izazvati strah, već samo divljenje i zavist. Ljudi koji su iskusili Božje delo, međutim, ne dive se Bogu; umesto toga, oni osećaju da je Njegovo delo van domašaja ljudi i da je čoveku nedokučivo, da je sveže i predivno. Kad ljudi iskuse Božje delo, njihova prva spoznaja o Njemu jeste da je On nedokučiv, mudar i divan, te se oni Njega nesvesno plaše i osećaju tajnovitost dela koje obavlja, a koje je izvan vidokruga čovekovog uma. Ljudi samo žele da budu u stanju da ispune Njegove zahteve, da udovolje Njegovim željama; oni ne žele da Ga nadmaše, jer delo koje On obavlja prevazilazi čovekovo razmišljanje i maštu i čovek to delo ne bi mogao da obavi umesto Njega. Čak ni sȃm čovek ne poznaje sopstvene nedostatke, ali Bog je iskovao novi put i došao da čoveka uvede u noviji i lepši svet, te je čovečanstvo tako ostvarilo novi napredak i dobilo priliku za novi početak. Ono što ljudi osećaju prema Bogu nije divljenje, ili, preciznije rečeno, nije samo divljenje. Njihovo najdublje iskustvo jesu strah i ljubav; oni osećaju da je Bog zaista divan. On obavlja posao koji čovek nije u stanju da obavi i govori stvari koje čovek nije u stanju da iskaže. Ljudi koji su iskusili Božje delo uvek imaju neki neopisiv osećaj. Ljudi s dovoljno dubokim iskustvom mogu da razumeju Božju ljubav; oni mogu da osete Njegovu divotu, osećaju da je Njegovo delo tako mudro i tako divno, čime se među njima stvara beskrajna moć. To nije zastrašenost, niti povremena ljubav i poštovanje, već duboki osećaj Božje samilosti i trpeljivosti prema čoveku. Međutim, oni koji su iskusili Njegovu grdnju i sud osećaju Njegovo veličanstvo i znaju da On ne toleriše uvrede. Čak ni ljudi koji su u velikoj meri iskusili Njegovo delo nisu u stanju da Ga dokuče; svi koji Ga se istinski boje znaju da Njegovo delo nije u skladu s ljudskim predstavama, već im je uvek suprotstavljeno. Njemu nije potrebno da Mu se ljudi u celosti dive, niti da odaju utisak da Mu se potčinjavaju; umesto toga, ljudi treba da postignu istinski strah i da Mu se istinski pokore. U toliko mnogo Njegovih dela, svako ko poseduje istinsko iskustvo razvija bogobojažljivo srce, što je uzvišenije od divljenja. Ljudi su Njegovu narav videli zahvaljujući Njegovom delu grdnje i suda, te zato imaju bogobojažljivo srce. Ljudi treba da se boje Boga i da Mu budu poslušni, jer Njegovo biće i Njegova narav nisu isti kao kod stvorenog bića, već su iznad njih. Bog je samopostojeći i večan, On je nestvoreno biće i samo je Bog dostojan straha i poslušnosti; čovek za to nije kvalifikovan.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Božje delo i delo čoveka“