404. Kao pripadnici ljudske rase i posvećeni hrišćani, svi mi imamo odgovornost i obavezu da ponudimo svoje umove i tela radi ispunjenja Božjeg naloga, jer celo naše biće došlo je od Boga i postoji zahvaljujući Božjem suverenitetu. Ako naši umovi i tela ne doprinose ispunjenju Božjeg naloga niti pravednom cilju čovečanstva, onda će se naše duše osećati nedostojnima onih koji su mučenički stradali zarad ispunjenja Božjeg naloga, i još manje dostojnima Boga, koji nam je pružio sve.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Dodatak 2: Bog upravlja sudbinom celog čovečanstva“

405. Kako se odnosite prema Božjem nalogu izuzetno je važno i to je jako ozbiljno pitanje. Ako nisi u stanju da obavljaš ono što je Bog poverio ljudima, onda nisi dostojan da živiš u Njegovom prisustvu i treba da budeš kažnjen. Potpuno je prirodno i opravdano da su ljudi dužni da obave svaki nalog koji im Bog poveri. To je čovekova vrhovna dužnost, važna barem koliko i sam njihov život. Ako Božjem nalogu ne prilaziš ozbiljno, činiš najtežu moguću izdaju Boga. Tako postaješ još jadniji od Jude i treba da budeš proklet. Ljudi moraju do tančina da shvate na koji način da se odnose prema onome što im Bog poveri i u najmanju ruku moraju da razumeju da su nalozi koje On poverava ljudskom rodu zanos i posebne naklonosti od Boga i da su to najslavnije stvari. Od svega ostalog se može odustati. I po cenu žrtvovanja sopstvenog života, čovek je dužan da ispuni Božji nalog.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Kako spoznati čovekovu prirodu“

406. Ne postoji uzajamna veza između čovekove dužnosti i toga da li je on blagosloven ili proklet. Dužnost je ono što čovek treba da izvrši; to je njegov od neba dat poziv i on ne treba da zavisi od naknade, uslova ili razloga. Samo tada on obavlja svoju dužnost. Biti blagosloven je kada je neko usavršen i uživa u Božjim blagoslovima nakon što je iskusio sud. Biti proklet je kada se nečija narav ne menja nakon što je iskusio grdnju i sud, to je kada ne doživi da bude usavršen, već biva kažnjen. Ali bez obzira da li su blagoslovena ili prokleta, stvorena bića treba da izvrše svoju dužnost radeći ono što treba da rade, i radeći ono što su u stanju da urade; to je najmanje što osoba, osoba koja traga za Bogom, treba da uradi. Ti ne treba da vršiš svoju dužnost samo da bi bio blagosloven, i ne treba da odbijaš da delaš iz straha da ne bi bio proklet. Dozvolite Mi da vam kažem jednu stvar: čovekovo izvršavanje njegove dužnosti je ono što on treba da radi, a ako nije u stanju da izvrši svoju dužnost, onda je to njegovo buntovništvo. Kroz proces vršenja svoje dužnosti čovek se postepeno menja i kroz taj proces on pokazuje svoju odanost. Kao takav, što si više u stanju da izvršiš svoju dužnost, to ćeš više istine dobiti, a tvoj izraz će postati stvarniji. Oni koji samo otaljavaju svoju dužnost i ne traže istinu biće naposletku izgnani, zato što takvi ljudi ne obavljaju svoju dužnost primenjujući istinu, niti primenjuju istinu kada obavljaju svoju dužnost. To su oni koji ostaju nepromenjeni i koji će biti prokleti. Ne samo da su njihovi izrazi nečisti, već je i sve što oni izražavaju zlo.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Razlika između službe ovaploćenog Boga i čovekove dužnosti“

407. Bog dela kako bi upravljao ljudskim rodom i spasao ga. Naravno, Bog ima zahteve prema ljudima, a ti zahtevi predstavljaju njihovu dužnost. Očigledno je da ljudska dužnost proizlazi iz Božjeg dela i Njegovih zahteva prema ljudskom rodu. Bez obzira na to koju dužnost neko obavlja, to je nešto najispravnije što može da čini, najlepša i najpravednija stvar koja postoji u ljudskom rodu. Kao stvorena bića, ljudi treba da obavljaju svoju dužnost, jer jedino tada mogu zadobiti odobravanje od Stvoritelja. Stvorena bića žive pod vrhovnom vlašću Stvoritelja i prihvataju sve što im Bog obezbeđuje i sve što od Boga potiče, te stoga treba da ispunjavaju svoje dužnosti i obaveze. Ovo je savršeno prirodno i opravdano, i naloženo je od Boga. Iz ovoga se može videti da, od svega što ljudi čine dok žive na zemlji, ništa nije pravednije, lepše i plemenitije od obavljanja dužnosti stvorenog bića; od toga nema ničeg smislenijeg ni vrednijeg, niti ima ičega što bi životu stvorene osobe dalo veći smisao i vrednost. Na zemlji, Stvoritelju su poslušni samo pripadnici grupe ljudi koji istinski i iskreno obavljaju dužnost stvorenog bića. Pripadnici ove grupe ne prate svetske trendove; oni su poslušni Božjem vođstvu i usmeravanju, slušaju jedino reči Stvoritelja, prihvataju istine koje izražava Stvoritelj i žive prema rečima Stvoritelja. Ovo je najistinitije, najsnažnije i najbolje svedočanstvo vere u Boga. Za svako stvoreno biće, sposobnost da preuzme dužnost stvorenog bića i da udovolji Stvoritelju predstavlja najlepšu stvar koja postoji među ljudskim rodom i nešto što, poput radosne poruke, treba da se proširi na sve ljude. Stvorena bića treba bezuslovno da prihvate sve što im Stvoritelj poveri; za ljudski rod ovo je ujedno pitanje sreće i privilegije, a za sve one koji su u stanju da preuzmu dužnost stvorenog bića, nema ničeg što bi bilo lepše ili vrednije pomena – to je nešto pozitivno. A kada je reč o tome kako se Stvoritelj odnosi prema onima koji obavljaju dužnost stvorenog bića i šta im obećava, to je stvar Stvoritelja; to se ne tiče stvorenog ljudskog roda. Da to izrazim malo jasnije i jednostavnije, to je na Bogu, a ljudi nemaju pravo da se mešaju. Dobićeš ono što ti Bog dȃ, a ako ti On ne dȃ ništa, tome ne možeš ništa da prigovoriš. Kada stvoreno biće prihvati Božji poziv i sarađuje sa Stvoriteljem da bi obavljalo svoju dužnost i činilo ono što može, to nije transakcija niti trgovina; ljudi ne bi trebalo da izražavanje vlastitih stavova, kao ni svoje postupke i ponašanje pokušavaju da razmene za bilo kakva obećanja ili blagoslove od Boga. Kada vam Stvoritelj poveri taj posao, pravilno je i ispravno da kao stvorena bića prihvatite ovu dužnost i poziv. Ima li u ovome ičega što liči na neku transakciju? (Nema.) Posmatrano iz ugla Stvoritelja, On je spreman da svakome od vas poveri dužnosti koje ljudi treba da obavljaju; a posmatrano iz ugla stvorenog ljudskog roda, ljudi bi trebalo da rado prihvate ovu dužnost, odnoseći se prema njoj kao prema svojoj životnoj obavezi, kao prema vrednosti koju u ovom životu treba da prožive. Ovde nema nikakve transakcije, ovo nije razmena ekvivalentnih vrednosti, a još manje podrazumeva ikakvu nagradu ili druge izjave, kako to ljudi zamišljaju. Ovo nikako nije trgovina; nije reč o tome da se cena koju ljudi plaćaju ili rad koji ulažu prilikom obavljanja svoje dužnosti razmenjuju za nešto drugo. Bog to nikada nije rekao i ljudi to ne treba da shvate na ovaj način. Stvoritelj ljudskom rodu upućuje poziv, a stvoreno biće, nakon što od Stvoritelja primi Božji poziv, preuzima da obavi svoju dužnost. U ovoj stvari, u ovom procesu, nema ničega što je transakcione prirode; to je sasvim jednostavna i ispravna stvar. Isto kao i kod roditelja koji svoje dete, nakon što ga dobiju, odgajaju bez ikakvih uslovljavanja ili pritužbi. Što se tiče pitanja da li će ih ono, kad odraste, poštovati kao roditelje, oni od svog deteta nikada ne bi takvo nešto zahtevali. Nema na svetu nijednog roditelja koji će, kad mu se rodi dete, reći: „Odgajam ga samo da bi me služilo i poštovalo u budućnosti. Ako me ne bude poštovalo, istog časa ću ga zadaviti.“ Nema nijednog ovakvog roditelja. Prema tome, sudeći po načinu na koji roditelji podižu svoju decu, u pitanju je obaveza, odgovornost, zar ne? (Da.) Roditelji će podizati svoje dete bez obzira na to hoće li ih ono poštovati ili ne i, bez obzira na sve poteškoće, odgajaće ga sve dok ne odraste, nadajući se najboljem. U ovoj odgovornosti i obavezi roditelja prema detetu nema ničeg uslovljenog niti transakcionog. Ovo razumeju oni sa roditeljskim iskustvom. Većina roditelja nema nikakve zahteve u pogledu toga hoće li ih njihovo dete poštovati. Ako ih poštuje, biće radosniji nego kad ih ne bi poštovalo, i biće nešto srećniji u svom poznom dobu. Ako ih pak ne bude poštovalo, naprosto će se pomiriti sa sudbinom. Ovako će razmišljati većina roditelja koji su relativno otvorenog uma. Sve u svemu, bilo da je reč o roditeljima koji odgajaju svoju decu ili o deci koja izdržavaju svoje roditelje, stvari se svode na odgovornost, na obavezu i na ono što se od neke osobe očekuje. Naravno, sve je ovo nebitno u poređenju sa obavljanjem dužnosti stvorenog bića, ali zato spada u one lepše i pravednije stvari iz sveta ljudi. Suvišno je i napominjati da se ovo još i više odnosi na obavljanje dužnosti stvorenog bića. Kada neko kao stvoreno biće dođe pred Stvoritelja, on treba da obavlja svoju dužnost. Ovo je sasvim ispravno učiniti i ta osoba treba da ispuni tu odgovornost. Na osnovu činjenice da stvorena bića obavljaju svoje dužnosti, Stvoritelj je obavio još i veće delo među ljudskim rodomi sproveo je narednu fazu dela na ljudima. A koje je to delo? On ljudskom rodu pruža istinu, omogućavajući ljudima da od Njega zadobiju istinu dok obavljaju svoju dužnost i da time odbace svoje iskvarene naravi i da budu pročišćeni. Time oni zadovoljavaju Božju volju i kreću pravim putem u životu, i konačno mogu da se boje Boga i klone se zla, da postignu potpuno spasenje i da više ne budu izloženi Sotoninim napadima. To je ono što bi Bog želeo da, kroz obavljanje svoje dužnosti, ljudski rod na kraju postigne. Prema tome, dok obavljaš svoju dužnost, Bog ne čini samo to da jasno vidiš jednu stvar i da shvatiš ponešto od istine, niti ti On samo dozvoljava da uživaš u blagodati i blagoslovima koje dobijaš time što kao stvoreno biće obavljaš svoju dužnost. Umesto toga, omogućava ti da budeš pročišćen i spasen i da, konačno, počneš da živiš u svetlosti lica Stvoriteljevog.

– „Reč“, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista“, „9. stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese… (7. deo)“

408. Kad neka osoba prihvati ono što joj je Bog poverio, Bog na osnovu vlastitog aršina ocenjuje da li su njeni postupci dobri ili loši, da li Ga je ta osoba poslušala, da li je udovoljila Njegovoj volji i da li ono što radi ispunjava taj aršin. Ono do čega je Bogu stalo jeste srce te osobe, a ne spoljašnji aspekti njenih postupaka. Nije stvar u tome da Bog treba da blagoslovi svakoga ko nešto radi, bez obzira kako to radi. Po tom pitanju ljudi pogrešno tumače Boga. Bog ne posmatra samo krajnji rezultat, već se više fokusira na to kakvo je čovekovo srce i kakav je njegov stav tokom razvoja događaja, i gleda da li u čovekovom srcu ima poslušnosti, obzira i želje da se Bogu udovolji.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog I“

409. Ma koju dužnost da obavljate, morate tragati za istina-načelima, razumeti Božju volju, znati koji su Njegovi zahtevi u vezi sa dotičnom dužnošću i razumeti šta kroz tu dužnost treba da postignete. Jedino tako ćete moći da svoj posao obavljate u skladu s načelom. U obavljanju svoje dužnosti nipošto se ne smete rukovoditi ličnim afinitetima, čineći ono što biste želeli da učinite, ono što biste rado učinili, niti ono čime biste se predstavili u najboljem svetlu. To bi bilo postupanje u skladu sa sopstvenom voljom. Ako se u obavljanju svoje dužnosti uzdaš u svoje lične afinitete, ako misliš da je to ono što Bog zahteva i da je to ono što će Boga učiniti srećnim, i ako svoje lične afinitete silom namećeš Bogu ili ih sprovodiš u delo kao da su istina, ako ih poštuješ kao da su istina-načela, zar to nije pogrešno? Ovo nije ispunjavanje dužnosti i ovakvo obavljanje dužnosti neće biti upamćeno od Boga. Neki ljudi ne razumeju istinu i ne znaju šta znači pravilno izvršavati svoju dužnost. Budući da su se potrudili i uložili svoje srce u to, da su se odrekli svog tela i patili, pitaju se kako to da svoju dužnost ne mogu nikada da ispune na zadovoljavajući način? Zašto je Bog uvek nezadovoljan? U čemu su ovi ljudi pogrešili? Njihova greška je bila u tome što nisu težili ispunjenju Božjih zahteva, već su postupali prema sopstvenim zamislima – to je razlog. Prema sopstvenim željama, afinitetima i sebičnim motivima odnosili su se kao da su istina, misleći da je to ono što se Bogu dopada, da su to Njegova merila i zahtevi. Istinom su smatrali ono u šta su verovali da je ispravno, dobro i lepo; ovo je pogrešno. Zapravo, iako ljudi katkad misle da je nešto ispravno i da je u skladu sa istinom, to ne znači nužno da je to u skladu sa Božjom voljom. Što ljudi više misle da je nešto ispravno, trebalo bi da budu oprezniji i da više tragaju za istinom kako bi ustanovili da li svojim načinom razmišljanja ispunjavaju Božje zahteve. Ako je to u direktnoj suprotnosti sa Njegovim zahtevima i Njegovim rečima, onda je to neprihvatljivo čak i ako misliš da je ispravno, to onda predstavlja samo ljudsku misao i neće biti u skladu sa istinom ma koliko ga smatrao ispravnim. Da li je nešto ispravno ili pogrešno mora se utvrđivati na osnovu Božjih reči. Koliko god smatraš da je nešto ispravno, ako za to ne postoji utemeljenje u Božjim rečima, to je pogrešno i to moraš odbaciti. Prihvatljivo je jedino ako je u skladu sa istinom i samo ovakvim poštovanjem istina-načela ti ćeš svoju dužnost moći da obavljaš u skladu sa merilom. Šta je tačno dužnost? To je poziv koji Bog upućuje ljudima, to je segment dela Božje kuće i to su odgovornost i obaveza koje treba da preuzme svaki pripadnik Božjeg izabranog naroda. Da li je dužnost tvoja karijera? Je li ona lična porodična stvar? Da li je u redu reći da tvoja dužnost, nakon što ti je poverena, postaje tvoj lični posao? To nipošto nije tačno. Dakle, kako treba da ispunjavaš svoju dužnost? Postupajući u skladu sa Božjim zahtevima, rečima i merilima i zasnivajući svoje ponašanje na istina-načelima, a ne na ljudskim subjektivnim željama. Neki ljudi kažu: „Zar dužnost koja mi je poverena nije moj lični posao? Moja dužnost je moja obaveza, pa zar ono za šta sam zadužen nije i moj lični posao? Ako svoju dužnost obavljam kao svoj lični posao, zar to ne znači da ću je obaviti kako treba? Ako se prema njoj ne budem odnosio kao prema svom ličnom poslu, hoću li je obavljati pravilno?“ Da li su ove reči ispravne ili pogrešne? Pogrešne su. U suprotnosti su sa istinom. Dužnost nije tvoj lični posao, ona je Božji posao, segment Božjeg dela i moraš da postupaš onako kako to Bog zahteva; jedino ako svoju dužnost obavljaš sa bogoposlušnim srcem, možeš biti u skladu sa merilom. Ako svoju dužnost uvek obavljaš u skladu sa sopstvenim predstavama i uobraziljama, i prema sopstvenim sklonostima, nikada nećeš zadovoljiti merilo. Obavljanje dužnosti isključivo prema sopstvenoj želji ne znači obavljanje dužnosti, jer ono što činiš nije u domenu Božjeg upravljanja, nije delo kuće Božje; ti, umesto toga, sprovodiš sopstvenu operaciju, izvršavaš sopstvene zadatke i stoga to neće biti upamćeno od Boga.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Samo traganjem za istina-načelima čovek može dobro da obavlja svoju dužnost“

410. Ma s kakvim problemom da se suoče pri obavljanju svoje dužnosti, pojedini ljudi ne tragaju za istinom, već uvek postupaju u skladu s vlastitim zamislima, predstavama, maštarijama i željama. Oni stalno udovoljavaju svojim sebičnim željama, a njihovim postupcima uvek upravlja njihova vlastita iskvarena narav. Pritom oni, na prvi pogled, sve vreme obavljaju svoje dužnosti, ali budući da nikada nisu prihvatili istinu i da su nesposobni da rade u skladu sa istina-načelima, oni naposletku ne uspevaju da zadobiju istinu i život, te postaju služitelji dostojni tog naziva. Na šta se ti ljudi oslanjaju dok obavljaju svoju dužnost? Oni se ne oslanjaju ni na istinu ni na Boga. Taj delić istine koji razumeju nije preuzeo suverenitet u njihovim srcima; stoga se oni, pri obavljanju svojih dužnosti, oslanjaju na vlastitu darovitost i talente, na svekoliko znanje koje su odnekud prikupili, kao i na snagu svoje volje i svoje dobre namere. Budući da je tako, da li će oni svoje dužnosti moći da obavljaju prema nekom iole prihvatljivom standardu? Kad se ljudi, dok se uče vršenju svoje dužnosti, oslanjaju na vlastitu prirodnost, na svoje predstave i maštarije, te na svoju stručnost, oni tada, iako na prvi pogled obavljaju svoju dužnost i ne čine nikakvo zlo, zapravo ne sprovode istinu u delo i ne čine ništa što bi Bogu bilo ugodno. Tu, takođe, postoji još jedan problem koji se ne sme zanemariti: ako se, dok izvršavaš svoju dužnost, tvoje predstave, maštarije i lične želje uopšte ne menjaju i nikad ne prepuštaju svoje mesto istini, te ako tvoja dela i postupci nikada nisu u skladu sa istina-načelima, kakav će biti konačan ishod svega toga? Nećeš imati život-ulazak i postaćeš služitelj, te tako ispuniti reči Gospoda Isusa: „Mnogi će mi govoriti u onaj dan: ’Gospode, Gospode! Nismo li prorokovali u tvoje ime, u tvoje ime izgonili zle duhove, i u tvoje ime činili mnoga čuda?’ Onda ću im ja reći: ’Nikada vas nisam poznavao. Odlazite od mene vi, koji činite bezakonje!’“ (Matej 7:22-23). Zašto Bog ove ljude, koji se svojski trude i koji služe, naziva zlotvorima? U jednu stvar možemo biti sigurni, a to je da se kod ovih ljudi, bez obzira na dužnost koju vrše i posao koji obavljaju, svi njihovi motivi, podsticaji, namere i zamisli rađaju isključivo iz njihovih sebičnih želja, i da je sve što rade u celosti usmereno ka zaštiti njihovih vlastitih interesa i izgleda, te zaštiti njihovog ponosa, taštine i statusa. Apsolutno sve je usredsređeno na takva razmatranja i proračune, a u njihovim srcima nema istine, oni se Boga na boje i ne pokoravaju Mu se iskreno – u tome leži srž ovog problema. Šta je za vas, danas, ono najvažnije za čim treba da tragate? Morate u svemu tragati za istinom i svoju dužnost obavljati pravilno, u skladu s Božjom voljom i onim što Bog od vas zahteva. Ako tako postupate, Bog će vas pohvaliti. Od čega se, dakle, konkretno sastoji vršenje dužnosti u skladu s Božjim zahtevima? U svemu što radite, morate naučiti da se molite Bogu, morate preispitivati vlastite namere i vlastite misli, kako biste ustanovili da li su vaše namere i misli usaglašene sa istinom; ako nisu, treba da ih odbacite, te da nakon toga postupate u skladu sa istina-načelima i prihvatite Božji nadzor. Na taj način ćete biti sigurni da istinu sprovodite u delo. Ukoliko imate vlastite namere i ciljeve, i pritom ste svesni da oni krše istinu i u suprotnosti su s Božjom voljom, ali se, uprkos tome, ne molite Bogu i rešenje ne nalazite u traganju za istinom, onda ste u opasnosti da počinite neko zlo i da uradite nešto što je protivno Bogu. Ako ste jedanput ili dvaput počinili neko zlodelo i zbog toga se pokajali, još uvek se možete nadati spasenju. Ako pak nastavite da činite zlo, vi ste onda počinitelj svakojakih zlodela. Ako ni nakon toga niste u stanju da se pokajete, onda ste u velikoj ste nevolji: Bog će vas odbaciti u stranu ili vas napustiti, što znači da ste u opasnosti da budete izgnani; ljudi koji čine svakojaka zlodela zasigurno će biti kažnjeni i izgnani.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo

411. Svaka dužnost koju obaviš uključuje ulazak u život. Bez obzira na to da li je tvoja dužnost donekle redovna ili nepredvidiva, dosadna ili uzbudljiva, ti uvek moraš da dostigneš ulazak u život. Dužnosti koje neki ljudi obavljaju su prilično monotone; oni svakog dana rade istu stvar. Međutim, kada ih sprovode, stanja koja se kod tih ljudi otkrivaju nisu toliko jednorodna. Ponekad, kada su u dobrom raspoloženju, ljudi su malo revnosniji i bolje obavljaju posao. U drugim prilikama, zbog nekog nepoznatog uticaja, njihova iskvarena sotonska narav podstiče ih na bezobrazluk, i dovodi ih do neprimerenih pogleda, lošeg stanja i lošeg raspoloženja; to dovodi do toga da svoje dužnosti obavljaju na površan način. Unutrašnja stanja ljudi se stalno menjaju; mogu se promeniti bilo gde i bilo kada. Bez obzira na to kako se tvoje stanje menja, uvek je pogrešno delovati na osnovu svog raspoloženja. Recimo da ti ide malo bolje kada si dobro raspoložen, a malo lošije kada si loše raspoložen – da li je to principijelan način obavljanja dužnosti? Da li ćeš tako svoju dužnost moći da obavljaš prema prihvatljivim standardima? Bez obzira na raspoloženje, ljudi moraju da znaju kako da se mole pred Bogom i da traže istinu; samo tako mogu da izbegnu da ih njihova raspoloženja kontrolišu i zavedu. Prilikom izvršavanja dužnosti, uvek treba da preispitaš sebe da bi video da li radiš stvari shodno načelima, da li tvoje obavljanje dužnosti odgovara standardima, da li to naprosto radiš površno, da li si pokušao da izbegneš odgovornosti i da li postoji neki problem u tvom stavu i načinu razmišljanja. Kada se osvrneš na sebe i te stvari ti postanu jasne, lakše ćeš ispuniti svoju dužnost. Na šta god da naiđeš dok obavljaš svoju dužnost – negativnost i slabost, ili to što si se oneraspoložio kad si se suočio s njom – treba da se prema njoj odnosiš na odgovarajući način, a takođe moraš da tražiš istinu i da razumeš Božju volju. Radeći te stvari, naći ćeš put do primene. Ako želiš dobro da ispuniš svoju dužnost, onda tvoje raspoloženje ne sme da utiče na tebe. Bez obzira na to koliko se osećaš negativno ili slabo, treba da primenjuješ istinu u svemu što radiš, sa apsolutnom strogošću i pridržavajući se načela. Ako to uradiš, ne samo da ćeš naići na odobravanje kod drugih ljudi, već će te i Bog voleti. Kao takav, bićeš osoba koja je odgovorna i koja nosi breme; bićeš istinski dobra osoba koja zaista ispunjava svoje dužnosti prema standardu i koja u potpunosti proživljava lik prave osobe. Takvi ljudi su pročišćeni i postižu stvarno preobraženje kada ispunjavaju svoje dužnosti, i može se reći da su pošteni u Božjim očima. Samo pošteni ljudi mogu da istraju u primeni istine i da uspeju da deluju principijelno, te mogu da ispune svoje dužnosti poštujući standarde. Ljudi koji se ponašaju principijelno izvršavaju svoje dužnosti pedantno kada su dobro raspoloženi; nisu površni, nisu nadmeni, niti se hvale da bi drugi imali visoko mišljenje o njima. Kada su loše raspoloženi, mogu da obavljaju svoje svakodnevne zadatke jednako ozbiljno i odgovorno, pa čak i ako naiđu na nešto što je štetno za ispunjavanje njihovih dužnosti, ili što ih malo pritiska ili izaziva uznemirenost dok te dužnosti obavljaju, oni su i dalje u stanju da utišaju svoja srca pred Bogom i da se pomole: „Koliki god da je problem s kojim se suočavam – pa i nebo da se sruši – dok sam živ, odlučan sam da dam sve od sebe da ispunim svoju dužnost. Svaki dan koji živim jeste dan u kojem moram dobro da obavljam svoju dužnost, tako da sam dostojan ove dužnosti koju mi je podario Bog, kao i ovog daha koji je On stavio u moje telo. Kolike god teškoće da me snađu, sve ću to ostaviti po strani, jer je ispunjavanje moje dužnosti najvažnije od svega!“ Oni na koje ne utiče nijedna osoba, događaj, stvar ili okruženje, koji nisu sputani nikakvim raspoloženjem niti spoljašnjom situacijom i koji svoje dužnosti i pozive koje im je Bog poverio stavljaju na prvo mesto – to su ljudi koji su odani Bogu i koji Mu se iskreno pokoravaju. Takvi ljudi su dostigli ulazak u život i ušli u istina-stvarnost. To je jedan od najvernijih i najpraktičnijih izraza proživljavanja istine.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Ulazak u život počinje vršenjem dužnosti“

412. Ma šta da Bog od vas zatraži, treba samo da svim silama radite na tome, i nadam se da ćete na kraju moći da izađete pred Njega i da Mu se sasvim predate. Dokle god gledaš Boga kako se zadovoljno osmehuje sedeći na Svom prestolu, čak i ako se to desi u trenutku kad ti je suđeno da umreš, trebalo bi da budeš u stanju da se smeješ i osmehuješ dok sklapaš oči. Tokom svog boravka na zemlji, moraš izvršiti svoju poslednju dužnost prema Bogu. U prošlosti je Petar bio naglavačke razapet zarad Boga; ti, međutim, Bogu treba da udovoljiš na samom kraju i da svu svoju energiju utrošiš radi Njega. Šta jedno stvoreno biće može da učini u ime Boga? Stoga bi trebalo da se što je moguće pre prepustiš Bogu, kako bi On s tobom po Svojoj volji raspolagao. Dokle god Ga to čini srećnim i zadovoljnim, pusti Ga da s tobom čini šta Mu je volja. Odakle čoveku pravo da se žali?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, 41. poglavlje, „Tumačenja tajni ’Božjih reči celoj vaseljeni’“

413. Ono što se od vas danas zahteva da postignete nisu dodatni zahtevi, već je to čovekova dužnost i to je ono što svi ljudi treba da učine. Ako niste u stanju čak ni svoju dužnost da izvršite, ili da je obavite dobro, zar time sami sebi ne tovarite brigu na vrat? Zar se time ne udvarate smrti? Kako i dalje možete da se nadate nekoj budućnosti i dobrim izgledima? Božje se delo obavlja za dobrobit čovečanstva, a čovek svoju saradnju nudi radi Božjeg upravljanja. Nakon što Bog učini sve što treba da učini, od čoveka se zahteva da u svojoj praksi bude bespoštedan i da sarađuje s Bogom. Tokom obavljanja Božjeg dela, čovek ne treba da štedi trud, treba da ponudi svoju vernost i ne treba da se prepušta brojnim predstavama, niti da pasivno sedi i čeka smrt. Ako Bog može da se žrtvuje za čoveka, zašto onda čovek ne bi mogao Bogu da ponudi svoju odanost? Ako je Bog prema čoveku jednodušan, zašto Mu onda čovek ne bi ponudio saradnju? Ako Bog deluje za dobrobit čovečanstva, zašto onda čovek ne bi ispunio neku od svojih dužnosti zarad Božjeg upravljanja? Božje je delo napredovalo dovde, a vi, iako to vidite, još uvek ne delujete, čujete ali se ne pomerate s mesta. Nisu li takvi ljudi predmet propasti? Bog je sve Svoje već posvetio čoveku, pa zašto čovek danas nije sposoban da prilježno vrši svoju dužnost? Za Boga je Njegovo delo najvažniji prioritet, a delo Njegovog upravljanja od najveće je važnosti. Za čoveka je, pak, najvažniji prioritet da Božje reči sprovede u delo i da ispuni Božje zahteve. Ovo bi svi trebalo da razumete.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Božje delo i čovekova praksa“

414. Čovekovo vršenje sopstvene dužnosti je, u stvarnosti, ostvarenje svega što je svojstveno čoveku, to jest, onoga što je čoveku moguće. Tada je njegova dužnost ispunjena. Nedostaci čoveka tokom njegove službe postepeno se smanjuju stalnim sticanjem iskustva i stalnim procesom njegovog suda; oni ne sprečavaju niti utiču na čovekovu dužnost. Oni koji prestanu da služe ili se predaju i povuku iz straha da će biti nedostataka u njihovoj službi, najveće su kukavice od svih. Ako ljudi ne mogu da izraze ono što treba da izraze tokom službe ili da postignu ono što je svojstveno u njihovoj moći, i umesto toga se zamajavaju i otaljavaju posao, oni su izgubili funkciju koju stvoreno biće treba da ima. Takvi ljudi nazivaju se „mediokritetima“; oni su beskorisni otpad. Kako se takvi ljudi uopšte mogu nazvati stvorenim bićima? Zar oni nisu iskvarena bića koja sijaju spolja, ali su trula iznutra? Ako čovek sebe naziva Bogom, a pritom nije sposoban da izrazi božansko biće, da obavi delo Sȃmog Boga ili da predstavlja Boga, on nesumnjivo nije Bog, jer on nema suštinu Boga, a ono što Bog sam po sebi može postići ne postoji u njemu. Ako čovek izgubi ono što mu je po prirodi dosežno, on se više ne može smatrati čovekom i on više nije dostojan da se smatra stvorenim bićem niti da stane pred Boga i služi Mu. Štaviše, on nije dostojan da primi Božju blagodat niti da bude čuvan, zaštićen i usavršen od strane Boga. Mnogi koji su izgubili poverenje u Boga kasnije izgube i blagodat Božju. Ne samo da oni ne preziru svoja nedela, već i drsko šire ideju da je put Božji pogrešan, a oni buntovniji čak poriču postojanje Boga. Kako takvi ljudi, koji su tako buntovni, mogu imati pravo da uživaju blagodat Božju? Oni koji ne izvršavaju svoju dužnost veoma su buntovni prema Bogu i mnogo Mu duguju, ali ipak se okreću na drugu stranu i govore da Bog nije u pravu. Kako takva vrsta ljudi može biti dostojna da bude usavršena? Zar ovo nije najava izgona i kažnjavanja? Ljudi koji ne izvršavaju svoju dužnost pred Bogom već su krivi za najgnusnije zločine, za koje ni smrt nije dovoljna kazna, ali oni ipak imaju obraza da se raspravljaju s Bogom i da se sa njim porede. Koja je korist od usavršavanja takvih ljudi? Kada ljudi ne uspeju da izvrše svoju dužnost, oni treba da osećaju krivicu i dug; treba da preziru svoju slabost i beskorisnost, svoje buntovništvo i iskvarenost, a povrh toga, treba da daju svoj život Bogu. Samo tada će oni biti stvorena bića koja zaista vole Boga, i samo takvi ljudi zaslužuju da uživaju u Božjim blagodatima i obećanjima i da budu usavršeni od Njega. A šta je sa većinom vas? Kako se odnosite prema Bogu koji živi među vama? Kako ste izvršili svoju dužnost pred Njim? Da li ste uradili sve što ste bili pozvani da uradite, čak i po cenu sopstvenog života? Šta ste žrtvovali? Zar niste mnogo primili od Mene? Možete li da razaznate? Koliko ste Mi odani? Kako ste Mi služili? A šta je sa svim onim što sam vam darovao i što sam učinio za vas? Da li ste sve izmerili? Jeste li svi prosudili i uporedili to sa ono malo savesti što imate u sebi? Koga mogu biti dostojne vaše reči i dela? Da li je moguće da je vaša tako mala žrtva vredna svega što sam vam Ja darovao? Nemam drugog izbora i celim srcem sam vam bio posvećen, a vi ipak gajite zle namere i dajete Mi se s pola srca. Dotle doseže vaša dužnost, vaša jedina funkcija. Zar nije tako? Zar ne znate da ste u potpunosti podbacili u izvršavanju dužnosti stvorenog bića? Kako možete biti smatrani stvorenim bićem? Zar vam nije jasno šta izražavate i proživljavate? Podbacili ste u izvršavanju svoje dužnosti, ali tražite da zadobijete toleranciju i obilnu blagodat Božju. Takva blagodat nije pripremljena za one koji su bezvredni i sirovi kao vi, već za one koji ne traže ništa i rado se žrtvuju. Ljudi poput vas, takvi mediokriteti, potpuno su nedostojni uživanja u blagodati neba. Samo će teškoće i beskrajne kazne ispunjavati vaše dane! Ako Mi ne možete biti verni, patnja će biti vaša sudbina. Ako ne možete da osećate odgovornost prema Mojim rečima i Mojem delu, na kraju ćete biti kažnjeni. Sva blagodat, blagoslovi i divan život carstva neće imati nikakve veze sa vama. Ovo je kraj koji zaslužujete da dočekate i posledica vašeg sopstvenog dela!

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Razlika između službe ovaploćenog Boga i čovekove dužnosti“