391. Bog je ljude stvorio, postavio ih na zemlju i od tada ih vodi. On ih je zatim spasao i čovečanstvu poslužio kao žrtva za greh. On još, na kraju, mora da osvoji čovečanstvo, da u potpunosti spase ljude i da im obnovi prvobitni izgled. Ovo je delo kojim se On od početka bavi – obnavljanje prvobitnog lika i izgleda ljudi. Bog će uspostaviti svoje carstvo i obnoviti prvobitni izgled ljudskih bića, što znači da će Bog obnoviti Svoj autoritet na zemlji i među svim stvorenim bićima. Čovek je izgubio svoje bogobojažljivo srce, kao i funkciju koja mu pripada kao stvorenom biću, nakon što ga je Sotona iskvario, čime je postao buntovan Božji neprijatelj. Čovečanstvo je tada živelo pod Sotoninom vlašću i sledilo Sotonina naređenja; stoga Bog nikako nije mogao da deluje među Svojim stvorenim bićima i sve je manje bio u stanju da izazove strah u njima. Ljude je stvorio Bog i oni bi trebalo Njemu da se klanjaju, ali su Mu oni zapravo okrenuli leđa i, umesto Njega, obožavali Sotonu. Sotona je u njihovim srcima postao idol. Tako je Bog izgubio svoje mesto u njihovim srcima, što će reći da je izgubio pravi smisao Svog stvaranja ljudi. Stoga On, da bi povratio smisao stvaranja ljudi, mora da obnovi njihov prvobitni izgled i da ih oslobodi njihove iskvarene naravi. Da bi ljude povratio od Sotone, On ih mora izbaviti iz greha. Samo na taj način Bog može postepeno da obnovi njihov prvobitni izgled i funkciju, te da, konačno, obnovi Svoje carstvo. Takođe će biti obavljeno i konačno uništenje onih sinova buntovništva, kako bi se ljudima omogućilo da se bolje klanjaju Bogu i da na zemlji bolje žive. Pošto je Bog stvorio ljude, On će učiniti da Mu se oni klanjaju; pošto želi da obnovi prvobitnu funkciju čovečanstva, On će je obnoviti u potpunosti i bez ikakvog razvodnjavanja. Obnoviti Njegov autoritet znači učiniti da Mu se ljudi klanjaju i potčinjavaju; to znači da će Bog učiniti da ljudi žive zbog Njega i da Njegovi neprijatelji nestanu kao rezultat Njegovog autoriteta. To znači da će Bog učiniti da sve u vezi s Njim opstane među ljudima, bez ičijeg protivljenja. Carstvo koje Bog želi da uspostavi jeste Njegovo sopstveno carstvo. Čovečanstvo za kojim On žudi jeste ono koje će Mu se klanjati, koje će Mu se potpuno potčiniti i koje će ispoljavati Njegovu slavu. Ako Bog ne bude spasao iskvareno čovečanstvo, pravi smisao Njegovog stvaranja čovečanstva biće izgubljen; On više neće imati autoritet među ljudima i Njegovo carstvo više neće moći da postoji na zemlji. Ako Bog ne bude uništio neprijatelje koji su buntovni prema Njemu, On neće moći da stekne potpunu slavu, niti će moći da uspostavi Svoje carstvo na zemlji. To će biti obeležja završetka Njegovog dela i Njegovog velikog dostignuća: potpuno uništenje onih koji su buntovni prema Njemu i uvođenje u počinak onih koji su upotpunjeni. Kad prvobitni izgled ljudi bude obnovljen i kad oni budu bili u stanju da obavljaju svoje dužnosti, da se drže mesta koje im pripada i da se potčine svim Božjim uređenjima, Bog će tada na zemlji zadobiti grupu ljudi koji Mu se klanjaju, a takođe će uspostaviti carstvo na zemlji u kojem Ga svi obožavaju.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak“

392. Pošto veruješ u Boga, moraš da Mu se pokoriš. Ako to nisi u stanju da učiniš, onda nije važno da li veruješ u Boga ili ne. Ako si godinama verovao u Boga, ali Mu se nikada nisi pokorio i u potpunosti ne prihvataš Njegove reči, već umesto toga tražiš da se Bog tebi pokori i postupa u skladu sa tvojim predstavama, tada si najbuntovniji od svih, bezvernik si. Kako bi se takvi ljudi mogli pokoriti delu i rečima Božjim koje se ne uklapaju u čovekove predstave? Najbuntovniji od svih jesu oni koji se namerno opiru Bogu i koji Mu prkose. Oni su Božji neprijatelji, antihristi. Uvek imaju neprijateljski stav prema novom delu Božjem; nikada nemaju ni najmanju sklonost da se pokore niti su se ikada rado pokorili, niti su bili ponizni. Oni se uzdižu pred drugima i nikada se nikom ne pokoravaju. Pred Bogom, oni smatraju da su najbolji propovednici i da su najveštiji u radu na drugima. Nikada ne odbacuju „blago“ koje poseduju, već ga smatraju porodičnim nasleđem koje se obožava, o kome se drugima propoveda i koriste ga da drže propovedi onim budalama koje ih obožavaju. U crkvi zaista postoji izvestan broj takvih ljudi. Može se reći da su oni „neukrotivi junaci“ koji iz generacije u generaciju borave u kući Božjoj. Smatraju da je propovedanje reči (doktrine) njihova najveća dužnost. Iz godine u godinu, kroz generacije, oni energično izvršavaju svoju „svetu i neprikosnovenu“ dužnost. Niko se ne usuđuje da ih dodirne, nijedan čovek se ne usuđuje da ih otvoreno prekori. Oni postaju „carevi“ u kući Božjoj, divljajući dok tiranišu druge u svakom dobu. Ovaj čopor demona želi da se udruži i uništi Moje delo. Kako da dopustim da ovi živi đavoli postoje pred Mojim očima? Čak i oni koji su samo napola pokorni ne mogu da izdrže do kraja, a kamoli ovi tirani bez i najmanje pokornosti u svojim srcima! Čoveku nije lako da zadobije delo Božje. Čak i kad upotrebe svu svoju snagu, ljudi mogu zadobiti tek samo njegov mali deo, što im na kraju omogućava da budu usavršeni. A šta je sa decom arhanđela, koja nastoje da unište delo Božje? Zar za njih nema još i manje nade da će ih Bog zadobiti? Svrha Mog obavljanja dela osvajanja nije puko osvajanje zarad osvajanja, već osvajanje radi otkrivanja pravednosti i nepravednosti, radi pribavljanja dokaza za kažnjavanje čoveka, radi osude zla i, povrh toga, osvajanje zarad usavršavanja onih koji su spremni da se pokore. Na kraju, svi će biti razdvojeni prema svojoj vrsti, a oni koji su usavršeni biće oni čije su misli i ideje ispunjene pokornošću. Ovo je delo koje će na kraju biti obavljeno. Oni čiji je svaki postupak buntovan će, međutim, biti kažnjeni i poslati da gore u ognju, biće predmet večnog prokletstva. Kada bude došlo to vreme, oni „veliki i neukrotivi junaci“ minulih vremena postaće najbednije i najodbačenije „slabe i nemoćne kukavice“. Samo se time može ilustrovati svaki aspekt Božje pravednosti i Njegove naravi koju čovek ne može da uvredi, i samo se time može umiriti mržnja u Mom srcu. Zar se ne slažete da je ovo sasvim razumno?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Bog će zasigurno zadobiti one koji Mu iskrenim srcem iskazuju pokornost“

393. Bog je u različitim periodima obavio različita dela. Ako si u jednoj fazi izrazito pokoran prema Božjem delu, ali je u sledećoj fazi tvoja pokornost prema Njegovom delu slaba, ili uopšte nisi pokoran, tada će te Bog napustiti. Ako pratiš Boga dok On obavlja ovaj korak, moraš nastaviti da Ga pratiš dok prelazi na sledeći; samo tada ćeš biti neko ko je pokoran Svetom Duhu. Budući da veruješ u Boga, moraš biti dosledan u svojoj pokornosti. Ne možeš biti pokoran samo kada ti se prohte, a nepokoran kada ti ne odgovara. Bog ne odobrava ovakvu pokornost. Ako ne možeš da ideš u korak s novim delom koje Ja obavljam i nastavljaš da se pridržavaš pređašnjih izreka, kako onda tvoj život može da napreduje? Božje delo je u tome da te opskrbi kroz Njegove reči. Kada se pokoriš Njegovim rečima i prihvatiš ih, Sveti Duh će zasigurno delovati u tebi. Sveti Duh deluje upravo onako kako Ja govorim; postupi onako kako sam ti rekao i Sveti Duh će odmah delovati u tebi. Ja puštam novu svetlost da biste je videli, dovodeći vas u svetlost sadašnjosti, a kada zakoračiš u ovu svetlost, Sveti Duh će odmah delovati u tebi. Postoje oni neposlušni koji će reći: „Naprosto neću da uradim ono što Ti kažeš.“ U tom slučaju ti kažem da si upravo stigao do kraja puta; iscrpljen si i ponestalo ti je života. Stoga, u proživljavanju preobražaja tvoje naravi, ništa nije važnije od toga da ideš u korak sa sadašnjom svetlošću. Sveti Duh ne deluje samo u određenim ljudima koje Bog koristi, već to čini i u crkvi. On može da deluje u svakome. On može da deluje u tebi ovoga časa i ti ćeš iskusiti to delo. U narednom periodu On može delovati u nekom drugom, a u tom slučaju moraš da požuriš da bi ga pratio; što pažljivije budeš pratio sadašnju svetlost, tvoj život sve više može da napreduje. Bez obzira na to kakav je neko čovek, ako Sveti Duh deluje u njemu, ti moraš da ga slediš. Usvoji njegova iskustva kao svoja sopstvena i dobićeš još veće stvari. Time ćeš još brže napredovati. Ovo je put usavršavanja čoveka i sredstvo za napredak života. Put do usavršavanja se dostiže kroz tvoju pokornost prema delu Svetoga Duha. Ti ne znaš kroz kakvu osobu će Bog delovati da te usavrši, niti kroz koju osobu, pojavu ili stvar će ti dozvoliti da stekneš ili uvidiš stvari. Ako možeš da zakoračiš na ovaj pravi put, to pokazuje da postoji velika nada da će te Bog usavršiti. Ako to ne možeš, to pokazuje da ti je budućnost sumorna i lišena svetlosti. Kada jednom kreneš na pravi put, u svemu će ti se ukazati otkrivenje. Bez obzira na to šta Sveti Duh otkriva drugima, ako na osnovu njihove spoznaje nastaviš da sam proživljavaš stvari, taj doživljaj će postati deo tvog života i moći ćeš da na osnovu tog iskustva nešto pružiš drugima. Oni koji druge opskrbljuju mehaničkim ponavljanjem reči jesu ljudi bez ikakvog iskustva; pre nego što budeš mogao da počneš da govoriš o sopstvenom stvarnom iskustvu i znanju moraš naučiti da, kroz prosvećenje i prosvetljenje drugih, pronađeš način praktičnog delovanja. Ovo će biti znatno korisnije za tvoj život. Tako treba da proživljavaš stvari iskazujući pokornost prema svemu što dolazi od Boga. U svemu treba da tražiš namere Božje i da iz svega izvlačiš pouke kako bi tvoj život mogao da napreduje. Takvo praktično delovanje omogućava najbrži napredak.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Bog će zasigurno zadobiti one koji Mu iskrenim srcem iskazuju pokornost“

394. Pokornost delu Božjem mora biti stvarna i konkretna, i mora se proživeti. Bog ne može odobriti samo površnu pokornost, a puko iskazivanje pokornosti površnim aspektima Božje reči bez traženja promene naravi nije u skladu sa Božjim namerama. Pokornost Bogu i pokornost delu Božjem jesu jedno te isto. Oni koji se pokoravaju samo Bogu, ali ne i Njegovom delu, ne mogu se smatrati pokornima, a još manje oni koji se zapravo ne pokoravaju već se očigledno dodvoravaju. Svi oni koji se zaista pokoravaju Bogu mogu imati koristi od dela i spoznati narav i delo Božje. Jedino se takvi ljudi istinski pokoravaju Bogu. Takvi ljudi su u stanju da steknu nove spoznaje i da se podvrgnu novim promenama, od novog dela. Samo te ljude Bog hvali, samo te ljude usavršava i samo je njihova narav promenjena. Bog hvali one koji se rado pokoravaju Bogu i Njegovoj reči i delu. Jedino su takvi ljudi u pravu, samo takvi ljudi iskreno žele Boga i iskreno traže Boga.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Bog će zasigurno zadobiti one koji Mu iskrenim srcem iskazuju pokornost“

395. Tokom Božijeg ovaploćenja, pokornost koju On zahteva od ljudi ne podrazumeva uzdržavanje od donošenja suda ili opiranja, kao što oni zamišljaju; radije, On zahteva da ljudi koriste Njegove reči kao svoje životno načelo i temelj svog opstanka, da apsolutno primenjuju suštinu Njegovih reči u praksi, i u potpunosti udovoljavaju Njegovim namerama. Jedan od aspekata zahtevanja od ljudi da se pokoravaju ovaploćenom Bogu odnosi se na primenu Njegovih reči u praksi, dok se drugi aspekt odnosi na sposobnost da se pokoravaju Njegovoj normalnosti i praktičnosti. Oba ova aspekta moraju biti apsolutni. Oni koji mogu da postignu oba ova aspekta jesu svi oni koji imaju iskreno bogoljubivo srce. Svi su oni ljudi koje je Bog zadobio, i svi oni vole Boga kao što vole svoj život. (…)

Grupa ljudi koju ovaploćeni Bog želi da zadobije danas jesu oni koji su usaglašeni s Njegovim namerama. Treba samo da se pokoravaju Njegovom delu, i da prestanu da se stalno bave željama o nebeskom Bogu, živeći nejasno i otežavajući stvari ovaploćenom Bogu. Oni koji su u stanju da Mu se pokore jesu oni koji apsolutno slušaju Njegove reči i slušaju Njegova uređenja. Takvi ljudi uopšte ne razmišljaju o tome kakav bi nebeski Bog zaista mogao da bude ili kakav posao nebeski Bog možda trenutno obavlja među ljudima; oni potpuno predaju svoja srca Bogu na zemlji i stavljaju svoje celokupno biće pred Njega. Oni nikada ne misle na sopstvenu bezbednost, niti se bune zbog normalnosti i praktičnosti ovaploćenog Boga. On može da usavrši one koji se pokoravaju ovaploćenom Bogu. Oni koji veruju u nebeskog Boga neće dobiti ništa. Zato što nije nebeski Bog, već je Bog na zemlji taj koji daruje obećanja i blagoslove ljudima. Ljudi ne bi trebalo uvek da poštuju nebeskog Boga kao velikog dok Boga na zemlji smatraju tek prosečnom osobom; to nije pravično. Nebeski Bog je veliki i divan sa čudesnom mudrošću, ali taj nebeski Bog uopšte ne postoji; Bog na zemlji je veoma prosečan i beznačajan, a takođe je i veoma normalan. On nema izvanredan um, niti izvodi dela od kojih se zemlja trese; On naprosto deluje i govori na sasvim normalan i praktičan način. Iako ne govori putem grmljavine, niti doziva vetar i kišu, On je uistinu ovaploćenje nebeskog Boga i On je zaista Bog koji živi među ljudima. Ljudi ne smeju da smatraju onoga koga su u stanju da razumeju i ko odgovara njihovoj predstavi za Boga, niti da poštuju takvog kao velikog dok onoga koga ne mogu da prihvate i nikako ne mogu da zamisle smatraju skromnim. Sve to dolazi od buntovništva ljudi; to je sve izvor otpora ljudskog roda prema Bogu.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Oni koji zaista vole Boga su oni koji mogu u potpunosti da se pokore Njegovoj praktičnosti“

396. Ključ pokoravanja Bogu leži u prihvatanju nove svetlosti, u njenom prihvatanju, i u sposobnosti da se ona sprovede u delo. Jedino je to istinska pokornost. Oni što nisu voljni da žude za Bogom nesposobni su da Mu se hotimice potčine i mogu samo da se protive Bogu, jer su zadovoljni postojećim stanjem. Nemogućnost čoveka da se pokori Bogu posledica je njegove opsednutosti onim što je bilo pre. Na osnovu onoga što je ranije bilo ljudi su stekli najrazličitije predstave i zamisli o Bogu, koje su potom u njihovom umu prerasle u sliku Božju. Stoga oni veruju u sopstvene predstave i norme svoje sopstvene mašte. Ako Boga koji danas praktično dela porediš sa Bogom iz sopstvene mašte, onda tvoja vera potiče od Sotone i ukaljana je tvojim ličnim sklonostima – takvu veru Bog ne želi. Nikoga ko na ovaj način veruje, ma koliko da je uzvišen njegov položaj i ma koliko da je posvećen – pa makar da je i čitav svoj život posvetio Njegovom delu, postavši mučenik – nikoga sa takvom verom Bog ne odobrava. On im daruje tek malčice blagodati i dopušta im da neko vreme uživaju u njoj. Takvi ljudi nisu u stanju da istinu sprovedu u delo. U njima Sveti Duh ne deluje i Bog će ih zato sve redom eliminisati. Oni koji se u svojoj veri ne pokoravaju Bogu i koji imaju pogrešne namere, bili mladi ili stari, predstavljaju one koji se protive i ometaju, i takve će Bog zasigurno eliminisati. Oni koji nisu nimalo pokorni Bogu, koji prosto samo priznaju Njegovo ime i tek donekle shvataju Božju dobrotu i blagost, ali ipak ne idu ukorak sa Duhom Svetim i ne pokoravaju se sadašnjem delu i rečima Svetog Duha – takvi ljudi žive okruženi blagodaću Božjom, ali On ih neće zadobiti niti usavršiti. Bog ljude usavršava kroz njihovu pokornost, dok jedu i piju Božje reči i uživaju u njima, kao i kroz njihovu životnu patnju i oplemenjivanje. Samo kroz ovakvu veru može se menjati narav ljudska i tek tada oni mogu istinski spoznati Boga. Ne zadovoljavati se životom u okruženju blagodati Božje, aktivno žudeti i tragati za istinom i tražiti da te Bog zadobije – to je ono što predstavlja svesno pokoravanje Bogu i baš to je vrsta vere koju On želi. Ljudi koji ne rade ništa osim što uživaju u blagodati Božjoj ne mogu biti usavršeni ili promenjeni, a njihova pokornost, pobožnost, ljubav i strpljenje samo su površni. Oni koji samo uživaju u Božjoj blagodati ne mogu istinski da spoznaju Boga, a čak i kada spoznaju Boga njihovo je znanje površno i svodi se na izgovaranje fraza poput „Bog voli čoveka“ ili „Bog saoseća sa čovekom“. Ovo ne predstavlja čovekov život i ne pokazuje da ljudi istinski poznaju Boga. Ako ljudi, kada ih Božje reči oplemene ili kada ih On stavi pred iskušenja, nisu u stanju da se pokore Bogu – već umesto toga postaju sumnjičavi i posrću – onda ti ljudi nisu nimalo pokorni. U njima samima postoje mnoga pravila i ograničenja u pogledu vere u Boga, stara iskustva stečena kroz mnoge godine provedene u veri, te razna pravila zasnovana na Bibliji. Mogu li takvi ljudi da se pokore Bogu? Ovi su ljudi prepuni svega ljudskog – kako bi oni mogli da se pokore Bogu? Njihova je „pokornost“ usklađena s njihovim ličnim sklonostima – da li bi Bog ikad poželeo takvu pokornost? To nije pokornost Bogu, već poštovanje pravila. U tome oni nalaze zadovoljstvo i spokoj. Ako kažeš da to predstavlja pokornost Bogu, ne huliš li time na Njega?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Verujući u Boga, treba da se pokoravaš Bogu“

397. Svi oni koji u svojoj veri ne traže da budu pokorni Bogu, protive Mu se. Bog zahteva da ljudi traže istinu, da budu žedni Njegovih reči, da jedu i piju Njegove reči i da ih sprovode u delo ne bi li dosegnuli pokornost Bogu. Ako su to tvoje istinske namere, Bog će te zasigurno vazdići i sigurno će prema tebi biti milostiv. U to nema nikakve sumnje i to se nikada neće promeniti. Ako pak ne nameravaš da se pokoriš Bogu, već imaš neke druge ciljeve, onda će sve što govoriš i činiš – tvoje molitve pred Bogom, pa čak i svi tvoji postupci – biti u suprotnosti sa Njim. Možeš ti biti slatkorečiv i blage naravi, svaki tvoj postupak i izraz lica mogu izgledati ispravno i možeš odavati utisak nekoga ko je pokoran, ali kad su u pitanju tvoje namere i stavovi prema veri u Boga, sve što radiš protivno je Bogu, sve što činiš je zlo. Ljudi koji su naizgled poslušni kao ovce, ali u srcu gaje zle namere, nisu ništa drugo do vukovi u jagnjećoj koži. Oni direktno vređaju Boga i Bog nijednog od njih neće poštedeti. Duh Sveti će ih sve do jednog razotkriti i svima pokazati da će se svakog od tih licemera zasigurno Duh Sveti gnušati i odbaciti ih. Ništa ne brini: Bog će se sa svakim od njih redom razračunati i odbaciti ih sve do jednog.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Verujući u Boga, treba da se pokoravaš Bogu“

398. U određivanju da li ljudi mogu da poslušaju Boga ili ne, ključno je da li imaju bilo kakve ekstravagantne želje ili skrivene motive prema Njemu. Ako ljudi uvek postavljaju zahteve prema Bogu, to dokazuje da Ga ne slušaju. Bez obzira na to šta ti se desi, ako to ne prihvataš od Boga i ne tražiš istinu, te uvek zastupaš sebe i uvek osećaš da si samo ti u pravu, i ako si iole u stanju da sumnjaš u to da je Bog istina i pravda, onda ćeš biti u nevolji. Takvi ljudi su najnadmeniji i najbuntovniji prema Bogu. Ljudi koji uvek zahtevaju nešto od Boga ne mogu Mu se istinski pokoriti. Ako postavljaš zahteve prema Bogu, to dokazuje da pokušavaš da sklopiš dogovor sa Bogom, da si se opredelio za svoju volju i da postupaš u skladu s njom. Time izdaješ Boga i u tebi nema poslušnosti. Postavljanje zahteva prema Bogu samo po sebi nema smisla; ako zaista veruješ da je On Bog, onda se nećeš usuditi da išta zahtevaš od Njega, niti ćeš osećati da imaš pravo da tražiš nešto od Njega, bez obzira da li to smatraš razumnim ili ne. Ako istinski veruješ u Boga i veruješ da je On Bog, onda ćeš Ga samo slaviti i pokoravati Mu se; nema drugog izbora. Ljudi danas ne samo da donose sopstvene odluke, već čak traže od Boga da deluje u skladu s njihovom voljom. Ne samo da se odlučuju da ne poslušaju Boga, već čak traže od Boga da On posluša njih. Zar to nije nerazumno? Stoga, ako u osobi nema istinske vere i suštinskog verovanja, ona nikada ne može dobiti Božju pohvalu. Kada su ljudi u stanju da manje zahtevaju od Boga, oni imaju više istinske vere i poslušnosti, a njihova razumnost je relativno normalna. Često je slučaj da što su ljudi skloniji da se raspravljaju i što više opravdanja imaju, to je teže izaći s njima na kraj. Ne samo da imaju mnogo zahteva, već ako im daš prst, tražiće ruku. Kada se zadovolje u jednom pogledu, postavljaće zahteve u drugom. Moraju da budu zadovoljni u svakom pogledu, a ako nisu, počinju da se vajkaju i otpisuju stvari kao da su beznadežne i ponašaju se nepromišljeno. Posle toga osećaju dug i kajanje, liju gorke suze i žele da umru. Kakva je korist od toga? Zar nisu nerazumni i neumorno nasrtljivi? Ovaj niz problema mora da se reši iz korena. Ako imaš iskvarenu narav i to ne rešiš, ako čekaš da upadneš u nevolju ili prouzrokuješ nesreću da bi je se rešio, kako možeš da nadoknadiš taj gubitak? Zar to neće pomalo biti kao da zatvaraš štalu kada je konj već pobegao? Stoga, da bi u potpunosti rešio problem svoje iskvarene naravi, moraš da tražiš istinu da bi je rešio kada se problem prvi put pojavi. Moraš da rešiš iskvarenu narav u samom nastanku, čime ćeš se obezbediti da nećeš činiti ništa loše i da ćeš sprečiti buduće probleme. Ako se iskvarena narav ukoreni i postane nečije mišljenje ili gledište, ona će moći da usmeri osobu da čini zlo. Stoga se introspekcija i samospoznaja uglavnom svode na otkrivanje iskvarene naravi i brzo traženje istine da bi se ona razrešila. Moraš znati šta je deo tvoje prirode, šta voliš, šta tražiš i šta želiš da postigneš. Moraš da proučiš to u skladu sa Božjim rečima da bi video da li je u skladu sa Božjom voljom i na koji način je pogrešno. Jednom kada sve to shvatiš, moraš da rešiš problem svog nenormalnog razuma, odnosno problem svoje nerazumne i nemilosrdne zamornosti. To nije samo problem tvoje iskvarene naravi, već se dotiče i nedostatka razuma. Pogotovo u onome što se tiče njihovih interesa, ljudi koji se zanesu ličnim interesom ne poseduju normalan razum. To je psihološki problem, a takođe i ljudska Ahilova peta. Neki ljudi osećaju da imaju određeni kov i neke darove i uvek žele da budu vođe i da se ističu, pa traže od Boga da ih koristi. Ako ih Bog ne koristi, kažu: „Kako Bog može da mi ne bude naklonjen? Bože, ako me iskoristiš da učiniš nešto važno, obećavam da ću Ti se dati!“ Da li je ovakva namera ispravna? Dobro je davati se Bogu, ali postoje motivi iza njihove spremnosti da Mu se daju. Oni vole položaje i na njih se usredsređuju. Kada su ljudi sposobni za istinsku poslušnost, kada slede Boga svim srcem bez obzira na to da li ih On koristi ili ne i daju se Bogu bez obzira na to da li imaju položaj ili ne, tek se tada može smatrati da poseduju razum i da su poslušni Bogu.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Ljudi previše zahtevaju od Boga“

399. Kad se suočiš s problemima iz stvarnog života, kako bi trebalo da poznaješ i da razumeš Božji autoritet i suverenitet? Kad si suočen s ovim problemima, a ne znaš kako da ih razumeš, kako da s njima postupaš i kako da ih doživiš, kakav bi stav trebalo da usvojiš da bi pokazao svoju nameru i želju da se potčiniš, kao i stvarnost svog potčinjavanja Božjem suverenitetu i uređenjima? Najpre moraš naučiti da čekaš; zatim moraš naučiti da tražiš; a onda moraš da naučiš da se potčinjavaš. „Čekanje“ znači čekanje na Božje vreme, čekanje na ljude, događaje i stvari koje je On za tebe uredio, čekanje da ti se Njegove namere postepeno otkriju. „Traženje“ znači posmatranje i razumevanje smišljenih Božjih namera prema tebi, kroz ljude, događaje i stvari koje je On rasporedio, razumevanje istine kroz njih, razumevanje onoga što ljudi moraju da postignu i puteva kojih se moraju držati, razumevanje rezultata koje Bog želi da postigne kod ljudi i dostignuća koje želi da ostvari u njima. „Potčinjavanje“ se, naravno, odnosi na prihvatanje ljudi, događaja i stvari koje je Bog orkestrirao, prihvatanje Njegovog suvereniteta i, kroz to, spoznavanje načina na koji Stvoritelj diktira čovekovu sudbinu, kako čoveka snabdeva Svojim životom i kako sprovodi istinu u čoveku. Sve stvari pod Božjim uređenjem i suverenitetom pokoravaju se prirodnim zakonima, pa ako rešiš da Bogu dozvoliš da sve uređuje i diktira umesto tebe, trebalo bi da naučiš da čekaš, da naučiš da tražiš i da naučiš da se potčinjavaš. Ovo je stav koji mora da usvoji svako ko želi da se potčini Božjem autoritetu, osnovni kvalitet koji svako ko želi da prihvati Božji suverenitet i uređenje mora da poseduje. Da bi zadržao takav stav i da bi posedovao takav kvalitet, moraš vrednije da radiš. Samo na taj način možeš da zakoračiš u pravu stvarnost.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni III“

400. Kad je Noje postupio prema Božjim uputstvima, on nije znao kakve su Božje namere. Nije znao šta Bog želi da postigne. Bog mu je samo izdao zapovest i uputio ga da nešto uradi, a Noje je, bez mnogo objašnjenja, otišao i to uradio. On nije pokušavao da u potaji otkrije Božje želje, nije se opirao Bogu, niti je prema Njemu bio neiskren. Samo je otišao i, čista srca i prostodušno, uradio onako kako mu je bilo zapoveđeno. Šta god mu je Bog naložio da uradi, on je uradio, a pokornost i slušanje Božjih reči potkrepljivali su njegovu veru u ono što je radio. Eto kako je on neposredno i jednostavno postupao sa onim što mu je Bog poverio. Njegova suština – suština njegovih postupaka – bila je pokornost, odsustvo preispitivanja, odsustvo opiranja i, štaviše, odsustvo razmišljanja o ličnim interesima i o sopstvenim dobicima i gubicima. Nadalje, kad je Bog rekao da će uništiti svet potopom, Noje nije pitao ni kada će se to desiti ni u šta će se sve pretvoriti, a svakako nije pitao Boga kako će On da uništi svet. Naprosto je učinio onako kako je Bog naredio. Kako god i od čega god je Bog hteo da to bude napravljeno, Noje je uradio tačno onako kako je Bog tražio, bez i trenutka odlaganja. Delovao je prema Božjim uputstvima i želeo je da udovolji Bogu. Je li to radio da bi sebi pomogao da izbegne katastrofu? Ne. Je li pitao Boga koliko još vremena ima pre nego što svet bude uništen? Nije. Da li je pitao Boga, ili je možda i sȃm znao, koliko će mu vremena biti potrebno za izgradnju barke? Ni to nije znao. Naprosto je slušao, pokoravao se i delovao u skladu s tim.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog I“

401. Verujući u Boga, Petar je tražio da Mu u svemu udovoljava i da se pokorava svemu što dolazi od Boga. Bio je u stanju da, bez i najmanje pritužbe, prihvati grdnju i sud, kao i oplemenjivanje, stradanje i život bez ičega, pri čemu ništa od toga nije moglo da izmeni njegovo bogoljubivo srce. Nije li to bila vrhunska ljubav prema Bogu? Zar time nije bila ispunjena dužnost stvorenog bića? Bilo da se radi o grdnji, sudu ili stradanju, uvek možeš da budeš pokoran do smrti, a upravo je to ono što stvoreno biće treba da postigne, to je čistota ljubavi prema Bogu. Ako čovek može to da postigne, onda je on osposobljeno stvoreno biće i ne postoji ništa što bi bolje udovoljilo namerama Stvoritelja. Zamisli da si u stanju da radiš za Boga, ali Mu ipak nisi pokoran, niti si u stanju da Ga iskreno voliš. Na taj način, ti ne samo što ne bi ispunio dužnost stvorenog bića, već bi te Bog osudio, zato što si ti neko ko ne poseduje istinu, neko ko nije u stanju da se Bogu pokori i ko je buntovan prema Njemu. Stalo ti je samo do toga da radiš za Boga, ali ne i da istinu sprovodiš u delo i da spoznaš samoga sebe. Ti Stvoritelja ne poznaješ, niti Ga razumeš, Stvoritelju se ne pokoravaš, niti Ga voliš. Ti si neko ko je urođeno buntovan prema Bogu, te stoga ni Stvoritelj ne voli takve ljude.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Uspeh i neuspeh zavise od puta kojim čovek korača“

402. Odlučno svedočiti za Boga prvenstveno se odnosi na to da li razumeš praktičnog Boga, da li možeš da se pokoriš toj osobi koja nije samo obična, već i normalna, i da se pokoravaš čak i do smrti. Ako putem takvog pokoravanja zaista budeš svedočio o Bogu, to znači da te je Bog zadobio. Ako možeš da se pokoriš do smrti i pred Njega izađeš bez pritužbi, ako ne sudiš, ne klevetaš, ako nemaš nikakve predstave i nemaš nikakve zadnje namere, tako će tada Bog steći slavu. Pokornost pred običnom osobom na koju čovek gleda s visine, i sposobnost da se pokori do smrti bez ikakvih predstava – to je istinito svedočanstvo. Stvarnost u koju Bog zahteva da ljudi uđu jeste da budeš u stanju da se pokoriš Njegovim rečima, da ih sprovodiš u delo, da se pokloniš pred praktičnim Bogom i da spoznaš sopstvenu iskvarenost, da otvoriš svoje srce pred Njim, i da te On na kraju zadobije kroz ove Svoje reči. Bog zadobija slavu kada te ove reči osvoje i učine da Mu budeš bespogovorno pokoran; kroz to, On sramoti Sotonu i dovršava Svoje delo. Kada nemaš nijednu predstavu o praktičnosti ovaploćenog Boga – to jest, ukoliko si u toj kušnji bio postojan – to znači da si dobro podneo to svedočenje. Ako dođe dan kada ćeš u potpunosti razumeti praktičnog Boga i kada ćeš moći da se pokoriš do smrti kao Petar, tada će te Bog zadobiti i usavršiti. Sve što Bog učini, a da nije u skladu s tvojim predstavama, za tebe predstavlja kušnju. Da je Božje delo u skladu s tvojim predstavama, ono od tebe ne bi zahtevalo da patiš ili da budeš oplemenjen. Njegovo delo zahteva od tebe da se oslobodiš takvih predstava upravo zbog toga što je toliko praktično i ne poklapa se s tvojim predstavama. Zato je to za tebe kušnja. Zbog Božje praktičnosti svi su ljudi usred kušnji; Njegovo delo je praktično, a ne natprirodno. Kada u potpunosti shvatiš Njegove praktične reči i Njegove praktične izjave bez ikakvih predstava, i kada budeš sposoban da Ga istinski voliš dok Njegovo delo postaje sve praktičnije, On će te zadobiti. Ljudi koje će Bog zadobiti su oni koji su spoznali Boga; to jest, oni koji su spoznali Njegovu praktičnost. Povrh toga, oni su ti koji su u stanju da se podvrgnu Božjem praktičnom delu.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Oni koji zaista vole Boga su oni koji mogu u potpunosti da se pokore Njegovoj praktičnosti“

403. Pre nego što čovečanstvo uđe u počinak, da li će svaka osoba, ma kojoj vrsti da pripada, biti kažnjena ili nagrađena biće odlučeno na osnovu toga da li je ta osoba tražila istinu, da li poznaje Boga i da li može da se pokori vidljivom Bogu. Oni koji su službovali vidljivom Bogu, ali Ga pri tom ne poznaju, niti Mu se potčinjavaju, lišeni su istine. Takvi ljudi su zlotvori, a zlotvori će nesumnjivo biti izloženi kazni; štaviše, oni će biti kažnjeni u skladu sa svojim zlim ponašanjem. Bog je tu da bi ljudi verovali u Njega, a takođe je i dostojan njihove pokornosti. Oni koji veruju jedino u nejasnog i nevidljivog Boga jesu ljudi koji ne veruju u Boga i koji nisu u stanju da se Bogu potčine. Ako ovi ljudi ne budu uspeli da u vidljivog Boga poveruju sve do okončanja Njegovog dela osvajanja, te ako se i dalje budu bunili protiv Boga i opirali Bogu koji je vidljiv u telu, svi će ovi „štovaoci nejasnog“ bez sumnje biti podvrgnuti uništenju. Isto važi i za neke među vama – svako ko na rečima priznaje ovaploćenog Boga, ali nije u stanju da na delu sprovodi istinu potčinjavanja ovaploćenom Bogu, na kraju će biti eliminisan i uništen. Nadalje, svako ko na rečima priznaje vidljivog Boga, ko jede i pije istinu koju On izražava, dok istovremeno traži nejasnog i nevidljivog Boga, zasigurno će biti podvrgnut uništenju. Niko od ovih ljudi neće moći da ostane do vremena počinka koje će nastupiti nakon okončanja Božjeg dela, niti će ijedan njima sličan pojedinac moći da ostane u tom vremenu počinka. Demonski nastrojeni ljudi su oni koji ne praktikuju istinu; njihova suština se ogleda u otporu i buntovništvu prema Bogu i oni uopšte ni ne nameravaju da Mu se potčine. Svi će takvi ljudi biti uništeni.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak“