391. Bog je ljude stvorio, On ih je postavio na zemlju i od tada ih vodi, kasnije ih je On spasao i čovečanstvu poslužio kao žrtva za greh, a na kraju, On još mora da osvoji čovečanstvo, da u potpunosti spase ljude i da im obnovi prvobitno obličje. Ovo je delo kojim se On bavi od početka do kraja – obnavljanje prvobitnog lika i obličja ljudi. Bog će uspostaviti svoje carstvo i obnoviti prvobitno obličje ljudskih bića, što znači da će Bog obnoviti Svoj autoritet na zemlji i među svim stvorenim bićima. Ljudi su izgubili svoje bogobojažljivo srce, kao i funkciju koju stvoreno biće treba da ima, nakon što ih je Sotona iskvario. Svi su postali neprijatelji koji se bune protiv Boga, živeli su pod Sotoninom vlašću i bili su predmet Sotonine manipulacije; stoga Bog nikako nije mogao da deluje među Svojim stvorenim bićima i sve je manje bio u stanju da izazove bojazan u njima. Ljude je stvorio Bog i oni bi trebalo Njemu da se klanjaju, ali su Mu oni zapravo okrenuli leđa i, umesto Njega, obožavali Sotonu. Sotona je u njihovim srcima postao idol. Tako je Bog izgubio Svoje mesto u njihovom srcu, što će reći da je smisao Njegovog stvaranja ljudi izgubljen. Stoga On, da bi povratio smisao stvaranja ljudi, mora da obnovi njihovo prvobitno obličje i da ih oslobodi njihove iskvarene naravi. Da bi ljude povratio od Sotone, On ih mora spasiti od greha. Samo na taj način Bog može postepeno da obnovi njihovo prvobitno obličje i funkciju, te da, konačno, obnovi Svoje carstvo. I konačno potpuno uništenje onih sinova buntovništva će takođe biti radi toga da se ljudima omogući da bolje obožavaju Boga i da bolje žive na zemlji. Pošto je Bog stvorio ljude, On će učiniti da Ga oni obožavaju; pošto želi da obnovi prvobitnu funkciju čovečanstva, On će je obnoviti u potpunosti i bez ikakvih primesa. Obnoviti Njegov autoritet znači učiniti da Mu se ljudi klanjaju i potčinjavaju; to znači da će Bog učiniti da ljudi žive zbog Njega i da Njegovi neprijatelji nestanu kao rezultat Njegovog autoriteta. To znači da će Bog učiniti da sve u vezi s Njim opstane među ljudima, bez ičijeg protivljenja. Carstvo koje Bog želi da uspostavi jeste Njegovo sopstveno carstvo. Čovečanstvo za kojim On žudi jeste ono koje Ga obožava, koje Mu se potpuno pokorava i koje poseduje Njegovu slavu. Kad Bog ne bi spasao iskvareno čovečanstvo, smisao Njegovog stvaranja čovečanstva bio bi izgubljen; On više ne bi imao autoritet među ljudima i Njegovo carstvo više ne bi moglo da postoji na zemlji. Kad Bog ne bi uništio neprijatelje koji su buntovni prema Njemu, On ne bi mogao da zadobije potpunu slavu, niti bi mogao da uspostavi Svoje carstvo na zemlji. Potpuno uništenje onih među ljudima koji su buntovni prema Njemu i uvođenje u počinak onih koji su upotpunjeni – to će biti obeležja završetka Njegovog dela i Njegovog velikog dostignuća. Kad ljudi obnove svoj prvobitni izgled i kad oni budu bili u stanju da ispunjavaju svoje dužnosti, da se drže mesta koje im pripada i da se pokore svim Božjim uređenjima, Bog će tada na zemlji zadobiti grupu ljudi koji Mu se klanjaju, a takođe će uspostaviti carstvo na zemlji koje Mu se klanja.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak”

392. Pošto veruješ u Boga, moraš da Mu se pokoriš. Ako nisi u stanju da to učiniš, onda nema nikakve razlike veruješ li ili ne. Ako si godinama verovao u Boga, ali Mu se nikada nisi pokorio i ne prihvataš celovitost Njegovih reči, već umesto toga tražiš da se Bog tebi pokori i postupa u skladu sa tvojim predstavama, tada si najviše buntovan od svih, bezvernik si. Kako bi se takvi ljudi mogli pokoriti delu i rečima Božjim koje se ne uklapaju u čovekove predstave? Najviše buntovni od svih jesu oni koji namerno odbijaju da se predaju Bogu i koji Mu se opiru. Oni su Božji neprijatelji, antihristi. Uvek imaju neprijateljski stav prema novom delu Božjem; nikada nemaju ni najmanju sklonost da se pokore niti su se ikada rado pokorili ili su se ponizili. Pred drugima, oni su ti koji su najviše umišljeni i nikada se nikom ne pokoravaju. Pred Bogom, oni smatraju da su najbolji u držanju „propovedi” i da su najveštiji u obavljanju posla na drugima. Nikada ne otpuštaju „blaga” koja poseduju; naprotiv, smatraju ih porodičnim nasleđem koje treba obožavati i o kome treba drugima propovedati i koriste ga da pridikuju onim budalama koje ih obožavaju. U crkvi zaista postoji izvestan broj takvih ljudi. Može se reći da su oni „loza neukrotivih junaka” koji iz generacije u generaciju borave u kući Božjoj. Smatraju da je propovedanje „propovedi” (doktrina) njihova najviša dužnost. Iz godine u godinu, kroz generacije, oni strogo izvršavaju svoju „svetu i nepovredivu” dužnost. Niko se ne usuđuje da ih dotakne, ni jedan jedini čovek se ne usuđuje da ih otvoreno prekori. Oni postaju „carevi” u kući Božjoj, divljajući dok tiranišu druge u svakom dobu. Ovaj čopor zlih đavola teži tome da se udruži da bi srušio Moje delo. Kako mogu da dopustim da ovi živi đavoli postoje pred Mojim očima? Čak i oni koji su samo napola pokorni ne mogu da izdrže do kraja, a kamoli ovi tirani bez i najmanje pokornosti u svojim srcima! Čoveku nije lako da zadobije delo Božje. Čak i kad upotrebe svu svoju snagu, ljudi mogu zadobiti samo njegov mali deo, što im na kraju omogućava da budu usavršeni. A šta je sa decom arhanđela, koja nastoje da unište delo Božje? Zar za njih nema još i manje nade da će ih Bog zadobiti? Svrha Mog obavljanja dela osvajanja nije isključivo osvajanje zarad osvajanja, već osvajanje kako bi se otkrila pravednost i nepravednost, pribavili dokazi za kažnjavanje čoveka, osudilo zlo i, tim pre, osvajanje zarad usavršavanja onih koji se svojevoljno pokoravaju. Na kraju će svi biti razvrstani prema svojoj vrsti, a misli i ideje onih koji budu usavršeni biće ispunjene pokornošću. To je delo koje će na kraju biti obavljeno. Oni koji su, u međuvremenu, ispunjeni delima buntovništva, biće kažnjeni i bačeni u plameni oganj, te će biti predmet večnog prokletstva. Kada dođe to vreme, ta „dinastija velikih i neukrotivih junaka” koja je postojala kroz vekove, postaće najbednija i najprezrenija „dinastija slabih i nemoćnih kukavica”. Samo se time može otkriti celokupna Božja pravednost i Njegova narav koja ne dozvoljava ljudske uvrede, i samo se time može utoliti mržnja u Mom srcu. Zar se ne slažete da je ovo sasvim razumno?

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Bog će zasigurno zadobiti one koji Mu iskrenim srcem iskazuju pokornost”

393. Delo koje Bog obavlja razlikuje se od doba do doba. Ako se u jednoj fazi dobro pokoravaš Božjem delu, ali je u sledećoj fazi tvoja pokornost prema Njegovom delu slaba, ili uopšte nisi pokoran, tada će te Bog napustiti. Ti pratiš Boga dok On pravi ovaj korak i moraš nastaviti da Ga pratiš dok prelazi na sledeći; samo tada ćeš biti neko ko je pokoran Svetom Duhu. Budući da veruješ u Boga, moraš biti dosledan u svojoj pokornosti. Ne možeš biti pokoran samo kada ti se prohte, a nepokoran kada ti ne odgovara. Bog ne odobrava ovakvu pokornost. Ako ne možeš da pratiš Moje razgovore u zajedništvu o novom delu i nastavljaš da se pridržavaš pređašnjih izreka, kako onda u tvom životu može biti napretka? Božje delo je u tome da te opskrbi kroz Njegove reči. Kada se pokoriš Njegovim rečima i prihvatiš ih, Sveti Duh će zasigurno delovati u tebi. Sveti Duh deluje upravo onako kako Ja govorim; postupi onako kako sam ti rekao i Sveti Duh će odmah delovati u tebi. Ja puštam novu svetlost da biste je videli, dovodeći vas u svetlost sadašnjosti, a kada zakoračiš u ovu svetlost, Sveti Duh će odmah delovati u tebi. Ima onih koji mogu biti prkosni, govoreći: „Naprosto neću da primenjujem ono što Ti kažeš.” U tom slučaju ti kažem da si upravo stigao do kraja puta; iscrpljen si i bez života. Stoga, u proživljavanju preobražaja tvoje naravi, ništa nije važnije od toga da ideš u korak sa sadašnjom svetlošću. Sveti Duh ne deluje samo u određenim ljudima koje Bog koristi, već to čini i u crkvi. On može da deluje u svakome. On može da deluje u tebi ovoga časa i ti ćeš iskusiti to delo. U narednom periodu, On može delovati u nekom drugom, a u tom slučaju moraš da požuriš da bi Ga pratio; što pažljivije budeš pratio sadašnju svetlost, tvoj život sve više može da napreduje. Bez obzira na to kakav je neko čovek, ako Sveti Duh deluje u njemu, ti moraš da Ga slediš. Dok ti sâm prolaziš kroz razne situacije, stekni stvarno iskustvo o onome kroz šta su oni prošli i primićeš još uzvišenije stvari. Takvom primenom ćeš još brže napredovati. Ovo je put usavršavanja čoveka i sredstvo za rast života. Put do usavršavanja se dostiže kroz tvoju pokornost prema delu Svetoga Duha. Ti ne znaš kroz kakvu osobu će Bog delovati da te usavrši, niti kroz koju osobu, događaj ili stvar će ti dozvoliti da stekneš i uvidiš stvari. Ako možeš da zakoračiš na ovaj pravi put, to pokazuje da postoji velika nada da će te Bog usavršiti. Ako to ne možeš, to pokazuje da ti je budućnost sumorna i lišena svetlosti. Kada jednom kreneš na pravi put, u svemu će ti se ukazati otkrivenje. Bez obzira na to šta Sveti Duh otkriva drugima, ako na osnovu njihove spoznaje nastaviš da sam proživljavaš stvari, to će postati deo tvog života i moći ćeš da na osnovu tog iskustva nešto pružiš drugima. Oni koji druge opskrbljuju mehaničkim ponavljanjem reči jesu ljudi bez ikakvog iskustva; pre nego što budeš mogao da počneš da govoriš o sopstvenom stvarnom iskustvu i znanju moraš naučiti da, kroz prosvećenje i prosvetljenje drugih, pronađeš način praktičnog delovanja. Ovo će biti znatno korisnije za tvoj život. Tako treba da proživljavaš stvari iskazujući pokornost prema svemu što dolazi od Boga. U svemu treba da tražiš namere Božje i da iz svega izvlačiš pouke kako bi tvoj život mogao da napreduje. Takvo praktično delovanje omogućava najbrži napredak.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Bog će zasigurno zadobiti one koji Mu iskrenim srcem iskazuju pokornost”

394. Pokornost Božjem delu mora u sebi imati stvarnost i mora se proživeti. Bog ne može odobriti samo površnu pokornost, a puko iskazivanje pokornosti površnim aspektima Božje reči bez stremljenja ka promeni naravi nije u skladu sa Božjim namerama. Pokornost Bogu i pokornost delu Božjem jesu jedno te isto. Oni koji se pokoravaju samo Bogu, ali ne i Njegovom delu, ne mogu se smatrati pokornima, a još manje oni koji se zapravo ne pokoravaju već se očigledno dodvoravaju. Svi oni koji se zaista pokoravaju Bogu mogu imati koristi od dela i spoznati narav i delo Božje. Jedino se takvi ljudi istinski pokoravaju Bogu. Takvi ljudi su u stanju da steknu nove spoznaje i da se podvrgnu novim promenama kroz novo delo. Samo te ljude Bog odobrava, samo te ljude usavršava i samo je njihova narav promenjena. Bog odobrava one koji se rado pokoravaju Bogu i Njegovoj reči i delu. Jedino su takvi ljudi ispravni ljudi, samo takvi ljudi iskreno žele Boga i iskreno traže Boga.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Bog će zasigurno zadobiti one koji Mu iskrenim srcem iskazuju pokornost”

395. Dok je Bog u telu, pokornost koju On zahteva od ljudi ne podrazumeva uzdržavanje od donošenja suda ili opiranja, kao što oni zamišljaju; radije, On zahteva da ljudi koriste Njegove reči kao svoje životno načelo i temelj svog postojanja, da u potpunosti sprovode suštinu Njegovih reči u delo, i u potpunosti udovoljavaju Njegovim namerama. Jedan od aspekata zahtevanja od ljudi da se pokoravaju ovaploćenom Bogu odnosi se na primenu Njegovih reči u praksi, dok se drugi aspekt odnosi na sposobnost da se pokoravaju Njegovoj normalnosti i praktičnosti. Oba ova aspekta moraju biti apsolutni. Oni koji mogu da postignu oba ova aspekta jesu svi oni koji imaju iskreno bogoljubivo srce. Svi su oni ljudi koje je Bog zadobio, i svi oni vole Boga kao što vole svoj život. (…)

Grupa ljudi koju ovaploćeni Bog želi da zadobije danas jesu oni koji su u skladu s Njegovim namerama. Ljudi treba samo da se pokoravaju Njegovom delu, i da prestanu da se stalno bave željama nebeskog Boga, živeći nejasno i otežavajući stvari ovaploćenom Bogu. Oni koji su u stanju da Mu se pokore jesu oni koji apsolutno slušaju Njegove reči i slušaju Njegova uređenja. Takvi ljudi uopšte ne razmišljaju o tome kakav bi nebeski Bog zaista mogao da bude ili kakav posao nebeski Bog možda trenutno obavlja na čoveku; oni u potpunosti nude svoja srca Bogu na zemlji i stavljaju svoje celokupno biće pred Njega. Oni nikada ne misle na sopstvenu bezbednost, niti dižu galamu zbog normalnosti i praktičnosti ovaploćenog Boga. On može da usavrši one koji se pokoravaju ovaploćenom Bogu. Oni koji veruju u nebeskog Boga neće dobiti ništa. Zato što nije nebeski Bog, već je Bog na zemlji taj koji daruje obećanja i blagoslove ljudima. Ljudi ne bi trebalo uvek da poštuju nebeskog Boga kao velikog dok Boga na zemlji smatraju tek običnom osobom; to nije pravično. Njihov bog na nebu je veliki i divan sa čudesnom mudrošću, ali on uopšte ne postoji. Bog na zemlji je veoma običan i beznačajan, a takođe je i veoma normalan. On nema izvanredan um, niti izvodi dela od kojih se zemlja trese, On naprosto deluje i govori na sasvim normalan i praktičan način, ine govori putem grmljavine, niti doziva vetar i kišu. Međutim, On je uistinu ovaploćenje nebeskog Boga i On je zaista Bog koji živi među ljudima. Ljudi ne smeju da smatraju onoga koga su u stanju da razumeju i ko odgovara njihovoj predstavi za Boga, niti da poštuju takvog kao velikog dok onoga koga ne mogu da prihvate i nikako ne mogu da zamisle smatraju nižim. Sve to dolazi od buntovništva ljudi; to je sve izvor otpora ljudskog roda prema Bogu.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Oni koji mogu u potpunosti da se pokore Božjoj praktičnosti su oni koji istinski vole Boga”

396. Ključ pokoravanja Bogu leži u prihvatanju najnovije svetlosti, kao i u sposobnosti da se ona prihvati i sprovede u delo. Jedino je to istinska pokornost. Oni koji nemaju rešenost da žude za Bogom nesposobni su da Mu se hotimice potčine i mogu samo da se protive Bogu, jer su zadovoljni postojećim stanjem. Čovek ne može da se pokori Bogu zbog svoje opsednutosti onim što je bilo pre. Ono što je ranije bilo u čoveku je proizvelo najrazličitije predstave i razne zamisli o Bogu, koje su potom u njegovom umu prerasle u sliku božju. Stoga on veruje u sopstvene predstave i norme svoje sopstvene mašte. Ako Boga koji danas praktično dela meriš spram boga iz sopstvene mašte, onda tvoja vera potiče od Sotone i zasnovana je na tvojim ličnim sklonostima – takvu veru Bog ne želi. Ma koliko da je uzvišen njegov položaj i ma koliko da se on daje – pa makar da se davao čitav svoj život ulažući trud da radi za Njega i odlazeći toliko daleko da je postao mučenik – nikoga sa takvom verom Bog ne odobrava. On im daruje tek malčice blagodati i dopušta im da neko vreme uživaju u njoj. Takvi ljudi nisu u stanju da istinu sprovedu u delo. U njima Sveti Duh ne deluje i Bog će ih zato sve redom eliminisati. Oni koji se u svojoj veri ne pokoravaju Bogu i koji imaju pogrešne namere, bili mladi ili stari, predstavljaju one koji se protive i ometaju, i takve će Bog zasigurno eliminisati. Oni koji nisu nimalo pokorni Bogu, koji prosto samo priznaju Njegovo ime i tek donekle shvataju Božju pristupačnost i divotu, ali ipak ne idu ukorak sa Duhom Svetim i ne pokoravaju se sadašnjem delu i rečima Svetog Duha – takvi ljudi žive okruženi blagodaću Božjom, ali ne mogu da budu zadobijeni niti usavršeni od Boga. Bog ljude usavršava kroz njihovu pokornost, dok jedu i piju Božje reči i uživaju u njima, kao i kroz njihovu životnu patnju i oplemenjivanje. Samo kroz ovakvu veru može se menjati narav ljudska i tek tada oni mogu istinski spoznati Boga. Ne zadovoljavati se životom u okruženju blagodati Božje, aktivno žudeti za istinom i tragati za njom, i stremiti ka tome da te Bog zadobije – to je ono što predstavlja svesno pokoravanje Bogu i baš to je vrsta vere koju On želi. Ljudi koji ne rade ništa osim što uživaju u blagodati Božjoj ne mogu biti usavršeni niti promenjeni; oni mogu da poseduju jedino površnu pokornost, pobožnost, ljubav i strpljenje. Oni koji samo uživaju u Božjoj blagodati ne mogu istinski da spoznaju Boga, a čak i kada spoznaju Boga njihovo je znanje površno i govore stvari poput „Bog voli čoveka” ili „Bog ima milosti prema čoveku”. Ovo ne predstavlja čovekov život i ne znači da ljudi istinski spoznaju Boga. Ako ljudi, kada ih Božje reči oplemene ili kada ih On stavi pred iskušenja, nisu u stanju da se pokore Bogu – već umesto toga postaju sumnjičavi, pa čak i posrću – onda ti ljudi nisu nimalo pokorni. U njima samima postoje mnoga pravila i ograničenja u pogledu vere u Boga, pa čak i dugogodišnje iskustvo koje su stekli tokom mnogih godina vere ili razni propisi u kojima Bibliju uzimaju za svoje načelo. Mogu li takvi ljudi da se pokore Bogu? Ovi su ljudi prepuni svega ljudskog – kako bi oni mogli da se pokore Bogu? Njihova je „pokornost” zasnovana na njihovim ličnim sklonostima – da li bi Bog ikad poželeo takvu pokornost? To je pridržavanje propisa, a ne pokornost Bogu; u tome oni nalaze zadovoljstvo i spokoj. Ako kažeš da to predstavlja pokornost Bogu, ne huliš li time na Njega?

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Verujući u Boga, treba da se pokoravaš Bogu”

397. Svi oni koji u svojoj veri ne traže da budu pokorni Bogu jesu ljudi koji se protive Bogu. Bog zahteva da ljudi traže istinu, da budu žedni Njegovih reči, da jedu i piju Njegove reči i da ih sprovode u delo, a sve to kako bi postigli pokornost Bogu. Ako je to tvoja istinska namera, onda će te Bog zasigurno uzvisiti i sigurno će biti milostiv prema tebi. U to nema nikakve sumnje i to se nikada neće promeniti. Ako ne nameravaš da se pokoriš Bogu, već imaš druge ciljeve, onda će sve što govoriš i činiš – čak i tvoje molitve pred Bogom i, štaviše, svaki tvoj pokret – biti u suprotnosti sa Njim. Čak i ako si blag na rečima i blage naravi, čak i ako svaki tvoj pokret i izraz lica mogu drugima izgledati prikladno, kao da si pokorna osoba, kada su u pitanju tvoje namere i tvoji stavovi o veri u Boga, svaki tvoj postupak je protivan Bogu, to je činjenje zla. Ljudi koji su naizgled poslušni kao ovce, ali u srcu gaje zle namere, jesu vukovi u ovčijem runu i oni koji direktno čine prekršaj protiv Boga. Bog ni jednog jedinog od njih neće poštedeti, a Sveti Duh će ih sve do jednog razotkriti. Svi će videti da će svakoga od tih licemera Sveti Duh zasigurno s gnušanjem odbaciti. Ne budi nestrpljiv: Bog će se redom razračunati sa svakim od njih i rešiti problem u vezi s njima.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Verujući u Boga, treba da se pokoravaš Bogu”

398. U određivanju toga da li ljudi mogu da se pokore Bogu ili ne, ključno je da li imaju bilo kakve ekstravagantne želje ili skrivene motive prema Njemu. Ako ljudi uvek postavljaju zahteve prema Bogu, to dokazuje da Mu nisu pokorni. Bez obzira na to šta ti se desi, ako to ne prihvataš od Boga i ne tragaš za istinom, te uvek zastupaš sebe i uvek osećaš da si samo ti u pravu, te ako si iole u stanju da posumnjaš u to da je Bog istina i pravednost, onda ćeš biti u nevolji. Takvi su ljudi najviše nadmeni i najviše buntovni prema Bogu. Ljudi koji uvek zahtevaju nešto od Boga ne mogu Mu se istinski pokoriti. Ako Bogu postavljaš zahteve, to dokazuje da pokušavaš da se pogađaš sa Bogom, da si se opredelio za svoju volju i da postupaš u skladu s njom. To znači da izdaješ Boga i da si lišen pokornosti. Postavljanje zahteva prema Bogu samo po sebi znači lišenost razuma; ako zaista veruješ da je On Bog, onda se nećeš usuditi da Mu postavljaš zahteve – za šta svakako nisi ni podoban – bez obzira na to da li su oni opravdani ili ne. Ako istinski veruješ u Boga i veruješ da je On Bog, onda ćeš Ga samo obožavati i pokoravati Mu se – nema drugog izbora. Ljudi danas ne samo da donose sopstvene odluke, već čak traže od Boga da deluje u skladu s njihovom voljom. Ne samo da se odlučuju da se ne pokore Bogu, već čak traže od Boga da se On pokori njima. Zar to nije nerazumno? Stoga, ako u osobi nema istinske vere i suštinskog verovanja, ona nikada ne može dobiti Božje odobravanje. Kada su ljudi u stanju da manje zahtevaju od Boga, oni imaju više istinske vere i pokornosti, a njihova razumnost je relativno normalna. Često je slučaj da što su ljudi skloniji da se raspravljaju, to je teže izaći s njima na kraj. Ne samo da imaju mnogo zahteva, već ako im daš prst, tražiće ruku. Kada se zadovolje u jednom pogledu, postavljaće zahteve u drugom. Moraju da budu zadovoljni u svakom pogledu, a ako nisu, počinju da se žale i odustaju i puštaju da sve propadne. Nakon što tako postupe, osećaju dug i kajanje, liju gorke suze i žele da umru. Kakva je korist od toga? Zar nisu nerazumni i neumorno nasrtljivi? Ovaj niz problema mora da se reši počev od njihove iskvarene naravi, koja je koren svega ovoga. Ako imaš iskvarenu narav i to ne rešiš, ako čekaš da upadneš u nevolju ili prouzrokuješ nesreću da bi je se rešio, kako možeš da nadoknadiš taj gubitak? Zar to nije isto kao da zatvaraš štalu kada je konj već pobegao? Da bi u potpunosti rešio problem svoje iskvarene naravi, moraš da tražiš istinu da bi je rešio kada se problem prvi put pojavi. Moraš da rešiš iskvarenu narav u samom nastanku, čime ćeš se obezbediti da nećeš činiti ništa loše i da ćeš sprečiti buduće probleme. Ako se iskvarena narav ukoreni i postane nečije razmišljanje ili gledište, ona će moći da usmeri osobu kako da postupa. Stoga se introspekcija i samospoznaja uglavnom svode na otkrivanje iskvarene naravi i brzo traženje istine da bi se ona razrešila. Moraš znati šta je deo tvoje prirode, šta voliš, šta tražiš i šta želiš da postigneš. Moraš da raščlaniš to u skladu sa Božjim rečima da bi video da li je u skladu sa Božjim namerama i na koji način je pogrešno. Jednom kada sve to shvatiš, moraš da rešiš problem svog nenormalnog razuma, odnosno problem svoje nerazumnosti i neumorne nasrtljivosti. Ovo nije samo problem tvoje iskvarene naravi, to se takođe dotiče pitanja da li si osoba od razuma ili ne. Naročito u stvarima gde su u pitanju slava, dobitak i status, kada se ljudi zanesu slavom i dobitkom, njihov razum postaje nenormalan; kao da je nešto pošlo po zlu sa njihovim živcima. Ovo je takođe ljudska kobna mana. Neki ljudi osećaju da imaju određeni kov i neke darove i uvek žele da budu vođe i da se ističu, pa traže od Boga da ih koristi. Ako ih Bog ne upotrebljava, kažu: „Kako Bog može da ne gleda na mene blagonaklono? Bože, ako me upotrebiš da učiniš nešto važno, obećavam da ću Ti se dati!” Da li je ovakva namera ispravna? Dobro je davati se Bogu, ali postoje motivi iza njihove spremnosti da Mu se daju. Oni vole položaje i na njih se usredsređuju. Kada su ljudi sposobni za istinsku pokornost, kada slede Boga svim srcem bez obzira na to da li ih On koristi ili ne i daju se Bogu bez obzira na to da li imaju položaj ili ne, tek se tada može smatrati da poseduju razum i da su pokorni Bogu.

– „Reč”, tom III, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Čovek previše zahteva od Boga”

399. Kada se u stvarnom životu suočiš s problemima, kako bi trebalo da razumeš i doživiš Božji autoritet i Njegovu suverenost? Kad si suočen s ovim problemima, a ne znaš kako da ih razumeš, kako da s njima postupaš i kako da ih doživiš, kakav bi stav trebalo da usvojiš da bi pokazao da imaš nameru i želju da se pokoriš Božjoj suverenosti i uređenjima, i da je ta pokornost stvarna? Najpre moraš naučiti da čekaš; zatim moraš naučiti da tragaš; a onda moraš da naučiš da se pokoravaš. „Čekanje” znači čekanje na Božje vreme, čekanje na ljude, događaje i stvari koje je On za tebe uredio, i čekanje da ti se Njegove namere postepeno otkriju. „Traganje” znači ispitivanje i razumevanje Božjih brižljivih namera kroz ljude, događaje i stvari koje je On orkestrirao, razumevanje istina u njima, razumevanje onoga što ljudi treba da čine i puteva kojih treba da se pridržavaju, kao i razumevanje rezultata koje Bog namerava da postigne kod ljudi i dostignuća koja namerava da ostvari u njima. „Pokoravanje” se, naravno, odnosi na prihvatanje ljudi, događaja i stvari koje je Bog orkestrirao, prihvatanje Njegove suverenosti i, kroz to, iskustvo toga kako Stvoritelj ima suverenost nad čovekovom sudbinom, kako čoveka snabdeva Svojim životom i kako utkiva istinu u čoveka. Sve stvari pod Božjim uređenjima i suverenošću pokoravaju se prirodnim zakonima i ako rešiš da dozvoliš Bogu da za tebe sve uređuje i da za tebe nad svime ima suverenost, treba da naučiš da čekaš, treba da naučiš da tragaš i treba da naučiš da se pokoravaš. To je stav koji treba da usvoji svako ko želi da se pokori Božjem autoritetu, kao i elementarna osobina koju treba da poseduje svako ko je voljan da prihvati Božju suverenost i uređenja. Da biste imali takav stav i posedovali takvu osobinu, morate više da se potrudite. Tek onda možete da uđete u istina-stvarnost.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni III”

400. Kad je Noje postupio prema Božjim uputstvima, on nije znao kakve su Božje namere. Nije znao šta Bog želi da postigne. Bog mu je samo dao zapovest i uputio ga u to šta treba da uradi, ne pruživši mu pritom mnogo objašnjenja, a Noje je jednostavno otišao i to uradio. On nije pokušavao da u potaji nagađa kakve su Božje želje, nije se opirao Bogu, i bio je nadasve svesrdan u svojoj posvećenosti. Samo je otišao i, čista srca i prostodušno, uradio onako kako mu je bilo zapoveđeno. Šta god mu je Bog naložio da uradi, on je to uradio, a pokornost i slušanje Božjih reči bili su vera koja je podupirala njegove postupke. Eto kako je on neposredno i jednostavno postupao prema Božjem nalogu. Njegova suština – suština njegovih postupaka bila je pokornost, odsustvo svake sumnje, odsustvo opiranja i, štaviše, odsustvo razmišljanja o ličnim interesima i o sopstvenim dobicima i gubicima. Nadalje, kad je Bog rekao da će uništiti svet potopom, Noje nije pitao ni kada će se to desiti niti je pokušavao dalje da ispituje, a još manje je pitao Boga kako će On tačno da uništi svet. Naprosto je učinio onako kako je Bog naredio. Onako kako ga je Bog uputio da sagradi barku – i to kojim materijalima – upravo tako je i učinio, i počeo je da dela čim mu je Bog dao zapovest. Postupao je prema Božjim uputstvima i imao stav da želi da udovolji Bogu. Je li to radio da bi sebi pomogao da izbegne katastrofu? Ne. Je li pitao Boga koliko još vremena ima pre nego što svet bude uništen? Nije. Da li je pitao Boga, ili je možda i sâm znao, koliko će mu vremena biti potrebno za izgradnju barke? Ni to nije znao. Naprosto se pokoravao, slušao i postupao u skladu s tim.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog I”

401. Verujući u Boga, Petar je tražio da Mu u svemu udovoljava i da se pokorava svemu što dolazi od Boga. Bio je u stanju da prihvati grdnju i sud, kao i oplemenjivanje, nedaće i život u oskudici ne izgovorivši ni jednu jedinu pritužbu. Ništa od toga nije moglo da izmeni njegovo bogoljubivo srce. Nije li to bila vrhunska ljubav prema Bogu? Zar time nije bila ispunjena dužnost stvorenog bića? Bilo da se radi o grdnji, sudu ili nedaćama, možeš da budeš pokoran do smrti, a upravo je to ono što stvoreno biće treba da postigne, to je čistota ljubavi prema Bogu. Ako čovek može to da postigne, onda je on stvoreno biće u skladu sa merilom, i ne postoji ništa što bi bolje udovoljilo namerama Stvoritelja. Zamisli da si u stanju da radiš za Boga, ali Mu ipak nisi pokoran, niti si u stanju da Ga iskreno voliš. Na taj način, ti ne samo što ne bi ispunio dužnost stvorenog bića, već bi te Bog osudio, zato što si ti neko ko ne poseduje istinu, neko ko nije u stanju da se Bogu pokori i ko je buntovan prema Njemu. Stalo ti je samo do toga da radiš za Boga, a ne i da istinu sprovodiš u delo ili da spoznaš samoga sebe; ti Stvoritelja ne razumeš, niti Ga poznaješ, Stvoritelju se ne pokoravaš, niti Ga voliš, i ti si neko ko je urođeno buntovan prema Bogu. Zato takvi ljudi nisu po volji Stvoritelju.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Uspeh ili neuspeh zavise od puta kojim čovek korača”

402. Odlučno svedočiti za Boga prvenstveno se odnosi na to da li razumeš praktičnog Boga, da li možeš da se pokoriš toj osobi koja nije samo obična, već i normalna, i da se pokoravaš čak i do smrti. Ako putem takvog pokoravanja zaista budeš svedočio o Bogu, to znači da si zadobijen od strane Boga. Ako možeš da se pokoriš do smrti i pred Njim, ako nemaš pritužbi, ne sudiš, ne klevetaš, ako nemaš nikakve predstave i nemaš nikakve zadnje namere, tako će Bog tada steći slavu. Pokornost pred običnom osobom na koju čovek gleda s visine, i sposobnost da se pokori do smrti bez ikakvih predstava – to je istinito svedočanstvo. Stvarnost u koju Bog zahteva da ljudi uđu jeste da budeš u stanju da se pokoriš Njegovim rečima, da ih sprovodiš u delo, da se pokloniš pred praktičnim Bogom i da spoznaš sopstvenu iskvarenost, da otvoriš svoje srce pred Njim, i da na kraju budeš zadobijen od strane Boga kroz ove Njegove reči. Bog zadobija slavu kada te ove reči osvoje i učine da budeš bespogovorno pokoran pred Njim; kroz to, On sramoti Sotonu i dovršava Svoje delo. Kada nemaš nijednu predstavu o praktičnosti ovaploćenog Boga – to jest, ako si u toj kušnji bio postojan – to znači da si dobro to svedočenje. Ako dođe dan kada ćeš u potpunosti razumeti praktičnog Boga i kada ćeš moći da se pokoriš do smrti kao Petar, tada će te Bog zadobiti i usavršiti. Sve što Bog učini, a da nije u skladu s tvojim predstavama, za tebe predstavlja kušnju. Da je Božje delo u skladu s tvojim predstavama, ono od tebe ne bi zahtevalo da patiš ili da budeš oplemenjen. Njegovo delo zahteva od tebe da se oslobodiš takvih predstava upravo zbog toga što je toliko praktično i ne poklapa se s tvojim predstavama. Zato je to za tebe kušnja. Zbog Božje praktičnosti svi su ljudi usred kušnji; Njegovo delo je praktično, a ne natprirodno. Kada u potpunosti shvatiš Njegove praktične reči i Njegove praktične izjave bez ikakvih predstava, i kada budeš sposoban da Ga istinski sve više voliš što Njegovo delo postaje praktičnije, bićeš zadobijen od strane Boga. Ljudi koji će biti zadobijeni od strane Boga su oni koji su spoznali Boga; to jest, oni koji su spoznali Njegovu praktičnost. Još više, oni su ti koji su u stanju da se podvrgnu Božjem praktičnom delu.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Oni koji mogu u potpunosti da se pokore Božjoj praktičnosti su oni koji istinski vole Boga”

403. Pre nego što čovečanstvo uđe u počinak, da li će svaka osoba, ma kojoj vrsti da pripada, biti kažnjena ili nagrađena biće odlučeno na osnovu toga da li ta osoba traga za istinom, da li spoznaje Boga i da li može da se pokori vidljivom Bogu. Oni koji su službovali, ali vidljivog Boga pritom ne spoznaju, niti Mu se pokoravaju, nemaju istinu. Takvi ljudi su zlotvori, a zlotvori će nesumnjivo biti izloženi kazni; štaviše, oni će biti kažnjeni u skladu sa svojim zlim delima. Bog je tu da bi ljudi verovali u Njega, a takođe je i dostojan njihove pokornosti. Oni koji veruju jedino u nejasnog i nevidljivog boga jesu ljudi koji ne veruju u Boga i koji nisu u stanju da se Bogu pokore. Ako ovi ljudi ne budu uspeli da u vidljivog Boga poveruju sve do okončanja Njegovog dela osvajanja, te ako se i dalje budu bunili protiv Boga i opirali vidljivom Bogu koji je u telu, svi će ovi „zagovornici nejasnog” bez sumnje biti podvrgnuti uništenju. Isto je i među vama: svi koji samo rečima priznaju ovaploćenog Boga, a ne mogu da sprovode istinu pokornosti Njemu, na kraju će biti eliminisani i uništeni. I svi oni koji rečima priznaju vidljivog Boga, jedu i piju istinu koju On izražava, a ipak streme ka nejasnom i nevidljivom bogu, još i više će biti predmeti uništenja. Niko od tih ljudi neće moći da ostane do vremena počinka koje će nastupiti nakon okončanja Božjeg dela, niti će ijedan takav pojedinac moći da ostane do tog vremena počinka. Ljudi koji su od demona ne sprovode istinu u delo; njihova suština se ogleda u otporu i buntovništvu prema Bogu i oni uopšte ni ne nameravaju da Mu se pokore. Svi će takvi ljudi biti uništeni.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak”