Dodatak: Put kojim idu određuje šta će ljudi na kraju požnjeti

S kojom svrhom se veruje u Boga? Da li je to radi dobijanja blagodati i blagoslova? Da li je to da bi se izbegao isprazan život i da bi se oslobodilo od niskih interesa? (Ne.) Pa, s kojom onda svrhom? (Da bi se zadobila istina.) Da bi se zadobila istina, zadobio život. Da li je onda sve što ljudi svakodnevno rade usmereno ka tom cilju? Jesu li vreme i energija koje svakodnevno ulažeš u obavljanje svoje dužnosti u potpunosti zarad ovog cilja? Ljudi veruju u Boga bez jasnog cilja o zadobijanju istine. Ovaj aspekt vizija im je u srcu nejasan i ne znaju koja je svrha verovanja u Boga. Kao da u svom srcu znaju samo da je to radi dobijanja blagoslova – no, šta bi trebalo uraditi da bi se dobili blagoslovi? Ljudi ne znaju da dobijanje blagoslova iziskuje da se razume istina, da se primenjuje istina i stremi ka istini. Dakle, da li su to ljudi koji streme ka istini? Oni ni u to nisu sigurni. Razmišljaju: „To nije veliki problem. Iskreno verujem u Boga; Bog me neće napustiti. Nevažno je čak i ako ljudi kažu da nisam neko ko stremi ka istini.” Ponekad, kad vide da drugi dele svoje iskustveno svedočanstvo, dok oni sami ne mogu nijedno da podele, u srcu se osećaju uznemireno, pomalo teskobno i razdražljivo. Međutim, češće to ne smatraju velikim problemom. Tek tako, u tren oka prođe pet godina, očas posla prođe deset godina – neki ljudi su sada u svojim tridesetim ili četrdesetim godinama, neki imaju preko pedeset godina; nisu se venčali i uvek obavljaju svoju dužnost. Sve do sada, koliko su istine zadobili? Da li imaju život? Ni sami nisu sigurni. Smatraju sledeće: „Izgleda da sam razumeo prilično mnogo istine i mogu da držim mnoge propovedi; trebalo bi da imam život, zar ne?” Bilo da je to tokom okupljanja ili kad se suoče s problemima u svojim dužnostima, oni mogu da govore naširoko, kao da razumeju svaku istinu, ali ne mogu da reše nikakve stvarne probleme. Ma koliko bombastično zvučale doktrine koje izgovaraju, u obavljanju svojih dužnosti i dalje ne mogu da postupaju u skladu sa istina-načelima, pa u mnogim stvarima čak i dalje slede sopstvenu volju, ni najmanje ne razumevajući istina-načela. I tako se u srcu osećaju zbunjeno: „Da li sam ja zapravo neko ko razume istinu ili nisam?” Ne znaju da li su neko ko razume istinu. Pa, jesu li oni onda ljudi koji streme ka istini i primenjuju istinu? Ni oni sami u to nisu sigurni. Dakle, da li su zaista zadobili istinu ili nisu? Po tom pitanju i dalje imaju sumnju. Imaju li oni onda zaista život ili ne? Šta je uopšte tačno život? Kakav je osećaj kad čovek ima život? Kad ga ima, koje će se promene dogoditi u svakodnevnom životu čoveka? Kako će se promeniti njegove misli? Koje će se promene dogoditi u njegovoj ljudskosti? Ništa od toga im nije jasno. Koliko god godina da veruju u Boga, kad govore o nekom aspektu istine, oni mogu da propovedaju određene reči i doktrine; ali, kad se radi o načelima za primenu istine, oni ne mogu jasno da ih objasne. Posebno neki ljudi, nakon što su orezani jer su u svojim postupcima išli protiv načela, ne samo da postaju negativni, već postaju i zbunjeni i u sebe sumnjaju, govoreći: „Da li sam zaista zadobio život ili nisam? Ima li istina mesto u mom srcu, da li je postala moj život? Mogu li zaista da i dalje postignem spasenje?” Zbunjeni su u vezi sa svim ovim stvarima koje se tiču istine, ali kad je reč o spoljašnjim stvarima koje se ne odnose na istinu, vrlo jasno ih pamte. Na primer, koliko godina, meseci i dana veruju u Boga, na kom nivou su služili kao vođe ili delatnici, koje dužnosti su obavili, koliko su crkvenog rada obavili, u koliko su mesta putovali, koliko su ljudi zadobili propovedajući jevanđelje, koliko su crkava zalivali, koliko su propatili dajući se za Boga, koliko su novca priložili, koje su stvari donirali braći i sestrama, koliko dugo su bili uhapšeni i zatvoreni, koliko su batina dobili, kolikom su mučenju bili izloženi, koliko puta su bili postojani u svom svedočenju za Boga i tako dalje – sve ove spoljašnje stvari kao svetinju čuvaju u svom sećanju, često ih prizivajući u svoje misli. O svemu tome vode računa u svojim mislima, jasno pamteći svaku pojedinačnu stavku i nikada ga ne zaboravljajući. Ali, kad je reč o tome koliko istina razumeju i koliko stvarnosti poseduju, račun im je o tome uvek zbrkan. U mislima im nikad nije jasno koje istine razumeju, koje su istine sproveli u delo i da li, kad im se nešto dogodi, mogu da se pridržavaju istine i postupaju u skladu sa načelima; o svemu tome račun im je smeten. U mislima im takođe nije jasno koju svoju iskvarenu narav istinski razumeju, da li su odbacili iskvarene naravi i koje od njih često razotkrivaju, ali ih nisu odbacili; o svemu tome im je račun smeten. Nakon što tolike godine veruju u Boga, koje istine mogu da sprovedu u delo, a koje nisu sproveli u delo, u kojim aspektima istine su napredovali i koliko su napredovali – o svemu tome im je račun smeten. Šta tačno proživljavaju u smislu svoje ljudskosti – da li poseduju savest i razum i da li su proživeli normalnu ljudskost – o svemu tome im je račun smeten. Koliko svojih dužnosti su obavili sa iskrenošću i odanošću, koliko je dužnosti obavljeno s namernom površnošću, koliko ih je obavljeno u skladu sa merilom, a koliko još uvek nije u skladu s merilom, u kojim dužnostima su mogli da postupaju u skladu sa načelima tako da svojim obavljanjem tih dužnosti udovoljavaju Bogu i da je ono usklađeno sa Božjim namerama, a u kojim dužnostima još uvek nisu dokučili istina-načela i nisu postigli to da udovolje Bogu – o svemu tome im je smeten račun. U kojim tačno aspektima su u stanju da ispune Božje zahteve i pokore se Bogu, u kojoj meri su se pokorili Bogu, u kojim aspektima i dalje ne mogu da se pokore Bogu, šta je izazvalo njihovu nesposobnost da se pokore Bogu i kako bi nadalje trebalo da uđu u to – u vezi sa svim tim stvarima nemaju plan i nemaju misli i, naravno, još manje imaju jasan put. Nakon što su verovali u Boga tolike godine, ne znaju koliko su stvari uradili da bi zaštitili interese Božje kuće, niti koliko su dobrih dela pripremili; ne znaju koliko su zla počinili, niti koliko stvari su uradili kojima su izazvali prekidanja i ometanja – u njihovom sećanju izgleda kao da su uradili neke od tih stvari, ali ne znaju da li su se pokajali nakon što su počinili zlo. Iako ponekad mogu da uvide da su učinili zlo i osećaju se uznemireno, pa su se pomolili Bogu i priznali svoje grehe, da li su dobili Božji oprost? Da li u njihovom srcu postoji ikakva optužba? Ni to ne znaju. U sebi razmišljaju: „Koga je briga da li se osećam optuženo ili ne? U svakom slučaju, sada živim prilično udobno; i dalje obavljam svoju dužnost.” Koliko su onda dobrih dela učinili u obavljanju svoje dužnosti? Ni to ne mogu sasvim da kažu, a ipak osećaju da su učinili nekoliko dobrih dela – nedavno su propovedali jevanđelje i zadobili dvoje ljudi. Imaju taj mali broj dobrih dela, ali rade stvari bez načela, pa čak i postupaju po sopstvenoj volji, na proizvoljan i nepromišljen način – da li se to ubraja u zla dela? Ni to im nije jasno. Razmišljaju da, budući da se crkva njima nije pozabavila, a vođe ih nisu orezale niti su ih za te stvari smatrale odgovornim, onda to i nisu zla dela; da su pozvani na odgovornost, onda bi te stvari možda bile zla dela. Ne znaju koliko su dobrih dela pripremili. Da li su stvari koje trenutno rade dobra ili zla dela, koliko je među njima dobrih, koliko zlih dela, koliko ih je usklađeno sa istina-načelima, a koliko ih ide protiv radnih aranžmana i istina-načela – ništa od toga ne znaju. O ovim stvarima nikada nisu vodili evidenciju. U svakom slučaju, svakoga dana jedu i spavaju na vreme, ustaju u određeno vreme za duhovnu posvećenost ili rad, tokom rada održavaju isto stanje i iste radne korake kao prethodnog dana, radeći stvari koje su oduvek radili. Nikada nisu konkretno ili sistematski spoznali niti rezimirali pitanja stremljenja ka istini i ulaska u istina-stvarnost ili odbacivanja iskvarenih naravi i zadobijanja života. Prema tome, sve što se odnosi na stremljenje ka istini ili život-ulazak za njih je jedan smeten račun. Recite Mi, ako neko svakodnevno živi ovako, živeći u takvom stanju, zar on nije smeten? (Jeste.) „Smeten” je književni izraz; u svakodnevnom govoru, to znači besciljno lutanje. Da li je ovo stanje življenja, ovo stanje postojanja, dobro ili nije? (Nije dobro.) Na površini, ti ljudi ne pokazuju nikakva očigledna ponašanja niti ispoljavanja opiranja Bogu, ali, kad je reč o pitanjima stremljenja ka istini i život-ulaska, oni su zbunjeni i po tom pitanju nisu ozbiljni. Upravo to stanje označava smetenost. To jasno pokazuje problem nekog čoveka i jasno razotkriva put kojim on ide u verovanju u Boga.

Kad je reč o pitanjima stremljenja ka istini i život-ulaska u procesu verovanja u Boga, kakvi god da su stav, subjektivne želje ili ispoljavanja nekog čoveka, u Božjim očima, stanje u kome se taj čovek nalazi pokazuje kojim putem on ide. Od trenutka kad počnu da veruju u Boga, neki ljudi ne vole istinu i, kako god da se o istini besedi, oni je ne prihvataju. Put kojim koračaju ide pravo u smrt i pakao. Kad tek počnu da veruju u Boga, neki ljudi ne razumeju Božje zahteve i streme samo ka zadobijanju blagoslova i ulasku u carstvo nebesko. Međutim, neprestano jedući i pijući Božje reči, oni uspevaju da razumeju istinu, u stanju su da streme ka istini i mogu da izdrže teškoće i plate cenu zarad zadobijanja istine. Na kraju se može videti da put kojim idu vodi ka svetlosti i carstvu nebeskom. Što se tiče pitanja život-ulaska, većini ljudi na sličan način nisu jasni njihovi ciljevi i još uvek su u stanju zbunjenosti. Međutim, sudeći prema ispoljavanjima ovih ljudi, neki uopšte ne prihvataju istinu, uporno su površni u obavljanju svojih dužnosti i, nakon što godinama veruju u Boga, ni najmanje se nisu promenili – put kojim idu vodi u uništenje i pakao. S druge strane, neki ljudi su u stanju da prihvate istinu, mogu da prihvate orezivanje u obavljanju svojih dužnosti, imaju istinsku pokornost i postepeno počinju da obavljaju svoje dužnosti na način koji je u skladu sa merilom – put kojim idu vodi ka svetlosti i carstvu nebeskom. Oni koji u obavljanju svoje dužnosti ni najmanje ne prihvataju istinu – drugim rečima, oni koji idu pravo putem uništenja – neprestano čine zlo i često čine stvari koje su u suprotnosti sa istinom i kojih se Bog gnuša, ometajući crkveni život i crkveni rad. Ti ljudi pokazuju neka „posebna” ispoljavanja. Odnosno, od trenutka kad su počeli da veruju u Boga, pa sve do sada, nikada se nisu pokajali, a u obavljanju svoje dužnosti često su površni, prevrtljivi su i zabušavaju, biraju lake zadatke a izbegavaju teške i ne štite interese Božje kuće; posebno su sebični i ogavni i stalo im je samo do sopstvenog uživanja. I to je karakteristika ovih ljudi. Postoje neki ljudi koji su još i više zli – u procesu obavljanja svoje dužnosti, oni divljaju čineći nedela i postupaju proizvoljno i nepromišljeno, nikada ne postupajući niti sprovodeći posao u skladu sa radnim aranžmanima. Postoje i ljudi koji se u svojoj dužnosti često nadmeću za status, uzdižu i svedoče o sebi, te privlače ljude kako bi uspostavili sopstveno nezavisno carstvo. Ima i onih koji, dok obavljaju svoju dužnost, kradu priloge, rasipaju priloge i izdaju interese Božje kuće. Da li su ova ispoljavanja pozitivna ili negativna? (Negativna su.) Od trenutka kad su počeli da veruju u Boga, ovi ljudi su pokazivali takva ispoljavanja. Božja kuća im stalno pruža prilike – nekima koji imaju kakav-takav kov uređeno je da obavljaju dužnost nadzornika, ali nakon perioda lošeg rada, uređeno im je da obavljaju neku jednostavnu dužnost; međutim, čak i u toj jednostavnoj dužnosti, oni ostaju površni, divljaju čineći nedela, postupaju na proizvoljan i nepromišljen način, izazivaju prekidanja i ometanja, a neki se čak nadmeću za status i moć, ne štiteći interese Božje kuće. Kad za to dobiju priliku, oni čak kradu priloge i rasipaju ih. Ma koliko godina da veruju u Boga, ta ispoljavanja u njima nisu se ni najmanje smanjila, niti su se imalo promenila. I šta se na kraju u njima može videti? To da u obavljanju svoje dužnosti ti ljudi uporno postupaju na površan način, prevrtljivi su i zabušavaju, biraju lake zadatke a izbegavaju teške, pa se čak i prepuštaju telesnoj udobnosti i ponašaju se neodgovorno. Njihova ispoljavanja nisu povremena niti privremena, već se uporno javljaju – to je problematično za njih. U obavljanju svoje dužnosti, oni uporno postupaju površno, divljaju čineći nedela i izazivaju prekidanja i ometanja i, ko god da sa njima razgovara, ne menjaju se. Koliko god propovedi da čuju, nikada se ne kaju niti imaju pokajničko srce. A ima i onih koji se uporno nadmeću za status, uporno izdaju interese Božje kuće i nikada ne štite interese Božje kuće. Da li je reč „uporno” laka za razumevanje? Ko god da u obavljanju svoje dužnosti postupa površno, proizvoljan je i nepromišljen ili ima neka loša ispoljavanja, Božja kuća mu uvek pruža brojne prilike da se pokaje. On nikada ne biva udaljen niti mu se zabranjuje da obavlja svoju dužnost samo zbog svojih privremenih ispoljavanja. Umesto toga, biva iznova opominjan, besedi mu se o istini i s ljubavlju mu se pomaže i pruža podrška. Štaviše, Sveti Duh ga dodatno dotiče, prosvećuje i prekoreva. Ljudi obavljaju posao, a Sveti Duh takođe obavlja delo, pa ipak, ovakvi ljudi su u srcu naprosto nepopustljivi i imaju odbojnost prema istini. Nikada ne prihvataju istinu, nikada ne prihvataju pomoć, kritiku, praćenje ili nadzor braće i sestara, a kamoli da prihvate prosvećenje i prekor Svetoga Duha. Bilo da u Boga veruju tri ili pet godina, ili deset ili dvadeset godina, ostaju takvi kakvi jesu. Iako su sada stariji i deluju malo zrelije i iskusnije, svoje dužnosti i dalje obavljaju na isti način – uporno postupaju površno i divljaju radeći loše stvari. Takvi su već dvadeset godina, nimalo se ne menjaju. Kad govore, usta su im puna laži i nikada ne govore istinu. Čak i sada su takvi; ma koliko reči da izgovore, čovek ne zna koje od njih su istinite, a koje lažne – među njima nema nijedne iskrene reči. Iako su obavljajući svoje dužnosti tokom ovih dvadeset godina donekle propatili i zadobili neke ljude propovedajući jevanđelje, njihova život-narav se ni najmanje nije promenila. I dalje su posebno prevrtljivi i lažljivi; oni su naprosto stare guje, nesposobne da izgovore i jednu jedinu iskrenu reč. To je dovoljno da dokaže da oni nisu ljudi koji vole istinu; čak i ako je donekle razumeju, ne mogu da je sprovedu u delo. Kakvi su to ljudi? To su ljudi koji uporno postupaju na površan način, uporno divljaju radeći loše stvari i postupaju proizvoljno i nepromišljeno, uporno izazivaju prekidanja i ometanja, nadmeću se za moć i uporno se služe smicalicama, lažu i obmanjuju. Može se reći da su to lukave stare lisice – da su to naprosto stare guje, stare ljigave jegulje, stari đavoli, stare Sotone. Ispred svih njihovih postupaka, mora se dodati odrednica „uporno”. Kad se doda „uporno”, to više neće biti stvar lične pristrasnosti prema njima, već nešto što je uzrokovano njihovim sopstvenim postupcima i ponašanjem. Svi ljudi vide da taj čovek te stvari nije učinio samo jednom ili dvaput – on je okoreli prestupnik. Kako se policija u raznim zemljama ophodi prema okorelim prestupnicima? Krivični dosijei okorelih prestupnika moraju biti arhivirani. Kad god se dogodi neki zločin, ti okoreli prestupnici su glavni osumnjičeni, a policija, nakon što počne da istražuje slučaj i pokrene istragu, sasvim sigurno počinje od njih. Šta je onda sa onima koji u Božjoj kući svoju dužnost uporno obavljaju površno? Njihova ispoljavanja površnosti i divljanja u činjenju nedela nisu stvari koje se dešavaju samo jednom ili dvaput, niti se događaju samo u posebnim okolnostima. Ova stanja i ispoljavanja odražavaju način na koji se oni uporno odnose prema svojoj dužnosti. Sudeći prema ovom načinu na koji se oni uporno odnose prema svojoj dužnosti, može se videti kakav im je stav prema istini. Pa, kakav je njihov stav prema istini? (Prema njoj imaju odbojnost i osećaju otpor.) Ljudi ove vrste imaju odbojnost i osećaju otpor prema istini. Nikada je ne prihvataju. Duboko u sebi, oni je gledaju s visine i preziru pozitivne stvari. Ko god da s njima razgovara u zajedništvu o istini, oni ne slušaju. Koliko god prilika da im se pruži da se pokaju, oni ih ne cene niti ih shvataju ozbiljno. Ponašaju se kako žele, na način koji im odgovara. Kad ih Sveti Duh dotakne, to ne osećaju i za to ih nije briga. Osećaju odbojnost prema opomenama i pomoći koji dolaze od drugih ljudi i zanemaruju ih, a ako ih ti ljudi zatim orežu, oni se naljute, razjare, na njih se razbesne i u srcu osećaju odbojnost. Crkva ima procenu ispoljavanja svakog čoveka u svakoj fazi, a ta procena je veoma važna za njegov ishod. Ako se prilikom karakterizacije nekog čoveka reč „uporno” doda njegovim ispoljavanjima zlih dela, onda je to po njega problematično. Postaje vrlo jasno kakvim putem takvi ljudi idu. Pa, kojim to onda putem idu? Da li je to put koji vodi u uništenje ili put koji vodi u spasenje? (Put koji vodi u uništenje.) Zašto dolazi do takvog ishoda? Da li se ovim ti ljudi osuđuju? Da li je ovo u neskladu sa stvarnom situacijom? (Nije.) Treba li im i dalje davati prilike za pokajanje? (Ne.) Neki ljudi kažu: „Ne bi trebalo da ih potpuno otpišemo – možda će se jednoga dana pokajati!” Narod grada Ninive je počinio brojna zla dela i njihova zla dela su stigla do Božjih ušiju. Kad je Bog hteo da ih uništi, pre toga je poslao Jonu da prenese poruku, poručujući im da će Niniva biti uništena za četrdeset dana. Kako se narod Ninive poneo nakon što je to čuo? U roku od četrdeset dana, obukli su kostret, posuli su se pepelom i pokajali se pred Bogom. Ali sada, koliko je već puta po četrdeset dana dato onima koji uporno loše obavljaju svoju dužnost da se pokaju? Da li su se pokajali? Imaju li volju da se pokaju? Da li pokazuju ikakvu sklonost ka pokajanju? (Ne.) Tokom proteklih deset ili dvadeset godina, njihova su ispoljavanja bila uporno činjenje zla, pa, mogu li u narednih deset ili dvadeset godina da se promene? Mogu li da prestanu da čine zlo? Iako to ostaje nepoznanica, različita ispoljavanja ovih ljudi tokom proteklih deset ili dvadeset godina dovoljna su da pokažu da sva njihova ponašanja i ispoljavanja idu protiv istine, opiru se Bogu i suprotstavljaju Mu se. To dokazuje da njihovo srce ima odbojnost prema istini, da je njihova priroda-suština rđava i da u njoj nema elementa ljubavi prema istini, te da oni ne poseduju ljudskost koja voli i primenjuje istinu. Sudeći prema njihovim ispoljavanjima tokom proteklih deset ili dvadeset godina, to je zaključak. Pošto je to zaključak do ovog trenutka, sudeći prema njihovoj ljudskosti i njihovoj suštini, u narednih deset, dvadeset ili trideset godina, hoće li iko među njima moći istinski da se pokaje i promeni? Od trideset ljudi, da li bi to mogao da bude jedan? Od pedeset ljudi, da li bi to mogao da bude jedan? Od sto ljudi, da li bi to mogao da bude jedan? Odnosno, u narednih deset ili dvadeset godina, mogu li odjednom da zadobiju svest o savesti, da se zainteresuju za istinu i pozitivne stvari, da budu sposobni da prihvate istinu i pozitivne stvari, da spoznaju sebe i istinski se pokaju, te da osete žaljenje i da se osete dužnima za zlo koje su učinili u prošlosti? Na osnovu vaših zapažanja, kakav je odnos? Od hiljadu ljudi, da li bi mogao da bude jedan takav? (Mislim da ni među hiljadu ljudi nema nijednog.) Na čemu to zasnivaš? (Na činjenici da je, tokom deset ili dvadeset godina verovanja u Boga, stav ovakvih ljudi prema istini bio stalno odbojan i pun otpora, da oni ni najmanje ne prihvataju istinu i da nisu pokazali ni najmanje ispoljavanje pokajanja. To dokazuje da se oni ni u budućnosti neće istinski pokajati.) Da li je ova izjava tačna? (Jeste.) Neki ljudi kažu: „Prema drugima bi trebalo da budemo tolerantni i trpeljivi. Ako se u proteklih deset ili dvadeset godina nisu pokajali, to je zato što su bili mladi i nezreli ili zato što su imali dobre porodične uslove i bili su maženi i paženi ili zato što su imali visok društveni status i određene sposobnosti. Zar te posebne okolnosti i okruženja nisu uzrokovali da budu takvi? Možda će se u narednih deset ili dvadeset godina osloboditi uticaja tih porodičnih okruženja i štetnih faktora, pa će se možda promeniti.” To je teško reći. Međutim, na osnovu prošlih ispoljavanja ovih ljudi, u velikoj opasnosti su svi oni koji ispred svojih ispoljavanja imaju dodatu odrednicu „uporno”. Čak ni među stotinu ili hiljadu ovakvih ljudi ne bi moglo da bude ni jednog jedinog koji može istinski da se pokaje. Ako nijednom njihovom zlom delu još uvek nije prethodila odrednica „uporno”, onda za takve ljude možda još uvek ima malo nade. To će zavisiti od toga kakva će biti njihova ispoljavanja u narednih tri do pet godina. Ako je to zato što su mladi i nezreli ili zato što u svojoj veri u Boga nemaju temelj ili zato što su lošeg kova ili zato što su neki objektivni faktori okruženja uticali na to kako prihvataju i razumeju istinu – ako je to uzrokovano ovim objektivnim razlozima, a njihova ispoljavanja zlih dela su samo privremena, onda je potrebno dalje posmatranje. Ali, do sada, oni koji neprestano čine zla dela – oni čijim ispoljavanjima prethodi reč „uporno” – nisu pripremili dovoljno dobrih dela za svoje odredište. Umesto toga, u procesu sopstvenog verovanja u Boga, nagomilali su mnoga zla dela. Samo što oni odbijaju da priznaju da su zli ljudi i ujedno pokušavaju da se opravdaju koristeći teškoće koje su pretrpeli, cenu koju su platili i svoj dugogodišnji staž vere u Boga. Put kojim ovi ljudi idu nije samo postavljen pred njima, već je i razotkriven pred svima. Njihova ispoljavanja i razotkrivanja, njihovi postupci i ponašanje, njihov stav prema obavljanju sopstvene dužnosti, njihov stav prema istini, kao i njihov stav prema svim pozitivnim stvarima već su dovoljni da pokažu njihovu suštinu. Naravno, njihov stav prema sopstvenoj dužnosti i njihov stav prema istini takođe su već razotkrili put kojim idu.

Put kojim idu određuje šta će ljudi na kraju požnjeti. Ako idu putem uništenja, krajnji će ishod biti to da će razvaliti vrata pakla i sići u pakao. To nema nikakve veze sa drugima – to ne uzrokuju drugi ljudi, već je to ishod koji je na kraju doneo put kojim ideš. Možda si godinama verovao u Boga i počinio mnoge prestupe, skrenuo na neke pogrešne puteve i uradio neke stvari koje odstupaju od pravog puta; postoje čak i neki ljudi koji su počinili neka dela buntovništva protiv Boga i opiranja Njemu. Iako ova ispoljavanja nisu dobra i u Božjim očima zaslužuju osudu, ako – u isto vreme dok razotkrivaš iskvarenu narav, buniš se protiv Boga i suprotstavljaš Mu se – možeš o sebi da promisliš, istinski se preokreneš i iskoristiš svoju iskrenost, to što plaćaš cenu, to što primenjuješ istinu i svoj pozitivan i aktivan stav prema istini da bi aktivno pripremio mnoga dobra dela, onda će se Božji stav prema tebi promeniti. Na primer, pretpostavimo da si, kad antihristi i zli ljudi prekidaju i ometaju crkveni rad i zaluđuju braću i sestre, u stanju da smesta razotkriješ zla dela antihristâ i zlih ljudi, zaustavljajući njihova prekidanja i ometanja, štiteći braću i sestre i čuvajući interese Božje kuće. Pored toga, u procesu obavljanja tvoje dužnosti, bilo je mnogo nepredviđenih teškoća i prepreka, a ti si utrošio svoje vreme, energiju i fizičku snagu, žrtvujući svoje srećne trenutke telesnog uživanja i ulažući sav svoj trud da rešiš te teškoće i probleme. Kroz tvoje podsticanje, nadzor i praćenje, kroz tvoju patnju i plaćanje cene, rad na jevanđelju crkve mogao je da se razvija i odvija normalno i nesmetano. Štaviše, u procesu propovedanja jevanđelja, doveo si neke ljude koji imaju dobar kov i sposobnost da shvate istinu i s njima si jasno razgovarao u zajedništvu o raznim istinama, omogućivši im da postave temelj na istinitom putu, da obavljaju svoju dužnost u crkvi i postanu sposobni pomoćnici u određenim segmentima posla. Ili si imao ključnu ulogu u nekom specijalizovanom poslu u Božjoj kući, koristeći efikasne metode rada ili radne korake kako bi povećao napredak posla i poboljšao njegove rezultate. Ili si, u crkvenom životu, pomogao nekoj braći i sestrama koji su negativni i slabi ili koji se osećaju izgubljeno i nemaju put, pomažući im da pronađu put pred sobom, da razumeju Božje namere i da Ga pogrešno ne razumeju, te da imaju rešenost da streme ka istini. Još bolje, bio si u stanju da ohrabriš te ljude tako da budu voljni da obavljaju dužnost i daju se za Boga. Ili si, u nekom specijalizovanom poslu, preuzeo nezamenljivu ulogu – možda je zadatak koji radiš naporan, iscrpljujući i nije vidljiv, a ipak si voljan da budeš neprimetan radnik iz senke, ulažući trud i ne tražeći nikakvu nagradu, težeći samo tome da ponudiš svoju iskrenost i odanost. Sva ovakva pozitivna ispoljavanja su, u Božjim očima, dobra dela koja su vredna pamćenja. S druge strane, možda se događa to da, kad naiđeš na ove stvari, ne samo da ne uspevaš da obaviš svoju dužnost i ispuniš svoje odgovornosti, nego se još i držiš po strani, te posmatraš i smeješ se toj situaciji iz prikrajka, potpuno ignorišući te stvari, praveći se slep i gluv. Ne radiš ono što možeš i ne trudiš se čak ni da daš neki predlog, plašeći se da ćeš se umoriti. Stvari izbegavaš kad god je to moguće, smatrajući da je bolje da budeš što besposleniji. Uvek smatraš da se ne isplati biti pedantan i odgovoran, te da je briga o poslovnim pitanjima prevelika muka. Iako su ova ispoljavanja drugačija od zlih dela prekidanja i ometanja crkvenog rada i Bog te neće loše oceniti, On ti neće dati ni dobru ocenu. Šta podrazumevam pod tim da ti neće dati ni dobru ocenu? To znači da u ovim stvarima nisi pripremio dobra dela, niti si uradio stvari koje zaslužuju da ih Bog upamti. Kad si se susreo sa ovim stvarima, propustio si priliku da pripremiš dobra dela. Veoma si glup; nisi dostojan poverenja, nisi vredan da budeš unapređen, nisi vredan da budeš uzdignut i nisi dostojan da ti Bog nešto poveri. Svetovima si daleko od Noja i Avrama. Recite Mi, čovek kome Bog ne sme ništa da poveri možda na kraju neće nužno otići u pakao, no, može li da uđe u carstvo nebesko? Može se samo reći da je to neizvesno i da iza toga dolazi čitav niz znakova pitanja; to je ispunjeno velikom neizvesnošću. Ova neizvesnost se zasniva na upornim ispoljavanjima tog čoveka. Ako bilo koga pitaš zašto veruje u Boga, da li želi da uđe u carstvo nebesko ili da ode u pakao, neki ljudi će ti se rugati, govoreći da je ovo pitanje neverovatno glupo: „Pa, ko bi želeo da ode u pakao i bude uništen? Ko ne bi želeo da uđe u carstvo nebesko i postigne spasenje?” Međutim, ovo pitanje zaista treba postaviti. Nije glupo. Neki ljudi se nikada nisu preispitali na ovaj način. Kad se suoče s raznim situacijama, uvek se plaše nevolje i pribojavaju se da ne izazovu sporove. Naročito kad vide da zli ljudi prekidaju i ometaju crkveni rad, pri čemu Božji izabrani narod biva zaluđen i iskorišćen, a crkveni rad shodno tome ne može da se nastavi, oni nisu svesni toga da Bog ispituje ljude, niti su svesni da je upravo to prilika da se pripreme dobra dela. Umesto toga, biraju da budu oni koji hoće da ugode drugima, napuštaju istina-načela i ni najmanje ne preispituju sebe. Koja je tvoja odgovornost? Šta je tvoja obaveza? Koji je Božji nalog za tebe? Bog je izgovorio toliko reči i obavio tako veliko delo – šta Bog očekuje od tebe? Možeš li Bogu da daš zadovoljavajući odgovor? Jesi li pripremio dobra dela? U svim ovim stvarima moraš često da preispituješ sebe i da ti to bude jasno u srcu.

Svi žele da zadobiju blagoslove. Niko ne želi da bude uništen i poslat u pakao, ali mnogi ljudi, uprkos svojoj volji, svaki put iznova čine zlo, ubrzano idući putem koji vodi u pakao. Neki ljudi svaki put iznova zanemaruju prilike da obavljaju svoju dužnost koje im pruža Božja kuća, zanemaruju to kad ih Sveti Duh pokreće i prekoreva, te zanemaruju pomoć i očekivanja Božje kuće. Uporni su u tome da budu površni, da se razuzdano ponašaju čineći loše stvari, postupajući samovoljno i bezobzirno, te prekidajući i ometajući rad crkve, bez imalo promišljanja o sebi. Zar oni nisu prepredeni bestidnici? Ti neprestano činiš takvo zlo. Nije slučaj da te drugi na to primoravaju – očigledno je to tvoj lični izbor, nešto što ti se lično dopada i što drage volje činiš. Kaže li neko da je put kojim ideš put protivljenja Bogu i put koji vodi u pakao, osećaš se uznemireno i negativno. Zbog čega se osećaš negativno? Nisi li to sâm sebi priredio i požnjeo ono što si posejao? Zar to nisi zaslužio? Neki ljudi kažu: „Ja nehotice činim zlo. Svaki put želim da stvari uradim dobro, ali nakon što ih završim, ustanovim da posledice mojih postupaka nisu baš dobre.” Činio si zlo, izazvao si prekide i ometanja i naneo si gubitke radu crkve. Čak i ako za svoje prestupe nisi pozvan na odgovornost, oni su za sobom ostavili skrivene rizike i u budućnosti bi mogao ponovo da ih počiniš. A to je veoma opasno. To je baš poput staze kojom je neko prošao – kuda god da je prošao, sigurno je za sobom ostavio tragove. Prepoznaješ li prestupe koje si učinio? Da li zbog njih osećaš žaljenje? Da li se osećaš tužno i kao da nešto duguješ? Liješ li zbog njih gorke suze? Da li si se preokrenuo? Da li iskreno mrziš svoja zla dela? Jesi li otpustio zlo koje ti je u rukama i iskreno se pokajao Bogu? Neki ljudi kažu: „I ja mrzim sebe. Nasamo sam sebe nebrojeno puta odalamio, a takođe sam klečao pred Bogom, plačući gorko u molitvi.” Ti možda jesi prošao kroz te procese, ali Bog te procese ne gleda. Bog gleda tvoja ispoljavanja. Kada se ista situacija bude ponovo pojavila ili ti pripadne ista dužnost, kako ćeš se prema njoj odnositi? Imaš li iskrenost i odanost? Možeš li da platiš cenu? Možeš li da postupaš prema Božjim rečima? Kakva su ispoljavanja toga što si napravio zaokret? Jesi li otpustio zlo koje ti je u rukama? Nastavljaš li i dalje da činiš zla dela koja si činio u prošlosti? Da li i dalje lažeš, i dalje postupaš samovoljno i bezobzirno, i dalje ideš protiv radnih aranžmana i istina-načela, i dalje postupaš prema sopstvenim ambicijama i željama, da li se i dalje udružuješ sa zlim ljudima kako bi prekidao i ometao rad crkve? Postupaš li i dalje tako, onda su tvoje pokajanje i gorko plakanje lažni i površni. Šta je odlika površnog, lažnog pokajanja? (Licemerje.) Da li je odlika tog pokajanja licemerje? Njegova odlika je obmana. Je li ova izjava tačna? (Jeste.) U Božjim očima, takvo gorko plakanje i takvo pokajanje jesu obmana. Na primer, Bog kaže: „Prinesi Mi pet kilograma pirinča od ovogodišnje žetve.” Neki ljudi nisu voljni da ga prinesu i žele da ga zadrže za sebe kako bi ga pojeli, pa uzmu pet kilograma pirinčanih ljuski i stave ih na oltar. Kad ih upitaju šta je to, oni kažu da je to neoljušteni pirinač. Bog kaže: „Zar nisam od tebe tražio pirinač?” A oni će na to: „Neoljušteni pirinač je pirinač.” Je li ovo obmana? (Jeste.) Ovo je drska obmana. Nakon što učiniš zlo, ti ispovediš svoj greh, više puta kažeš da si dužan Bogu, pa još i gorko plačeš, ali nakon toga, ponašaš se kao da se ništa nije dogodilo i nastavljaš da radiš stvari isto kao i ranije. Ovakvo ponašanje Bog karakteriše kao obmanu. U Božjim očima, ova vrsta obmanjujućeg ponašanja je ravna zlim delima. Ako zaista imaš odlučnost da se promeniš i da postupaš prema istina-načelima, ne treba da donosiš velike odluke ili da gorko plačeš. Prvo to uradi – zakuni se Bogu kad to budeš mogao da uradiš. Ako to ne možeš da uradiš, onda nipošto ne smeš da se zaklinješ. Ako se zakuneš, Bog će to shvatiti ozbiljno i zahtevaće rezultat onoga u šta si se zakleo. Ako to ne možeš da ispuniš, u Božjim očima to je obmana – obmanjivanje Boga postaje još jedno zlo delo koje je zabeleženo protiv tebe. Dakle, ako ne možeš iskreno da se pokaješ, već umesto toga svojim zakletvama obmanjuješ Boga, onda je put kojim ideš onaj koji vodi ka uništenju. Svakim svojim zlim delom ti udaraš na kapije pakla; možda će se nakon jednog od tih udaraca kapije konačno otvoriti, pa će trenutak tvoje smrti tada stići. Otkako su počeli da veruju u Boga, pa sve do sada, za neke ljude se može reći da svakim svojim postupkom i ponašanjem neprekidno nakupljaju zla dela i udaraju na kapije pakla, dok istovremeno time nakupljaju Božji bes; oni čekaju da se Božja kazna sruči na njih. Drugi ljudi, međutim, u procesu verovanja u Boga napreduju u pozitivnom i ispravnom smeru. Put kojim oni idu jeste put ka carstvu nebeskom. Iako tokom ovog perioda jesu buntovni i otkrivaju iskvarene naravi i, naravno, takođe imaju predstave i uobrazilje o Bogu i svojevoljno obavljaju svoje dužnosti, dok otkrivaju ova ispoljavanja ili se ovim ponašanjima prepuštaju, oni ujedno neprekidno prihvataju istinu i neprestano odbacuju svoje iskvarene naravi i preobražavaju ih; oni su se istinski preokrenuli i imaju ispoljavanja i stvarnost prihvatanja istine i pokoravanja istini. Iako su takvi ljudi nekad počinili mnoge prestupe i uradili neke stvari kojih se Bog gnuša i osuđuje ih, nakon što su razumeli istinu i preokrenuli se, oni postepeno odbacuju svoje iskvarene naravi i više ne čine zlo. Time što su napravili zaokret, kao i svojom odlučnošću i rešenošću da izdrže teškoće i plate cenu za istinu, oni dotiču Boga. U isto vreme, njihovi napori i postupci, kao i dobra dela koja pripremaju postepeno zadobijaju Božje prihvatanje i odobravanje, a te stvari Bog ujedno pamti. Sudeći prema sveukupnim ispoljavanjima takvih ljudi, oni su – kao što često kažete – u osnovi ispravni ljudi. Put kojim ovi ispravni ljudi idu jeste put koji vodi u carstvo nebesko, put koji vodi ka spasenju. Takvi ljudi koračaju putem spasenja. Naravno, ispoljavanja ovih ljudi u osnovi nisu rezultat toga što ih drugi guraju, nadziru, njima upravljaju ili ih orezuju, niti su rezultat toga što ih regulišu crkvene upravne odluke. Umesto toga, oni aktivno prave zaokret i u svom život-ulasku imaju sopstvene lične planove i zamisli, kao i sopstvenu aktivnu rešenost. Put kojim ovi ljudi idu je ispravan put. Ovim pozitivnim, aktivnim ispoljavanjima, oni pripremaju dobra dela za svoje odredište. Njihova lična, subjektivna težnja je ta koja određuje put kojim idu i određuje Božji stav prema njima. Na kraju, zbog svoje lične, subjektivne težnje, oni su u stanju da od Boga prime odgovarajući sud i odgovarajuće odredište.

Recite Mi, kako ljudi treba da čine pravična dela i u kom stanju i u kojim uslovima treba da ih čine, da bi se to smatralo pripremanjem dobrih dela? Oni makar moraju da imaju pozitivan i preduzimljiv stav i, dok izvršavaju svoju dužnost, moraju da budu odani, da budu u stanju da postupaju prema istina-načelima i da štite interese Božje kuće. Ključno je biti pozitivan i preduzimljiv. Ako si uvek pasivan, to je problematično. To je kao da nisi član Božje kuće; svoju dužnost ne obavljaš, već nemaš drugog izbora nego da je obavljaš po nalogu poslodavca kako bi dobio platu – ne radiš to dobrovoljno. Čak i ako nešto od toga uradiš, radiš to zato što moraš i radiš to pasivno. Kad se to ne bi ticalo tvojih interesa, ti naprosto to ne bi ni uradio ili, ako te niko ne bi nadzirao, to nipošto ne bi uradio. Takvi negativni i pasivni postupci nisu dobra dela. Prema tome, ovaj tip čoveka je veoma glup. Veoma je pasivan u obavljanju pozitivnih stvari i u obavljanju onoga što bi trebalo da uradi – ne radi stvari kojih može da se seti, niti radi stvari za koje je sposoban, a koje zahtevaju vreme i energiju, već samo čeka i posmatra iz prikrajka, razmišljajući da je najbolje ako ih drugi urade. Ovo je problematično i njemu je veoma teško da dobro obavlja svoju dužnost. Kao prvo, nije stvar u tome da je tvoj kov neodgovarajući; kao drugo, nije reč o tome da je tvoje iskustvo nedovoljno; kao treće, nije da nemaš prave uslove da to uradiš. Ti poseduješ kov da radiš taj posao i, ako uložiš vreme i energiju, moći ćeš da ga uradiš, ali ti to ne radiš, propuštaš da pripremiš dobra dela. A to je prava šteta. Zašto kažem da je to prava šteta? Zato što ćeš, ako se na to osvrneš posle mnogo godina, osetiti žaljenje, pa ako poželiš da se vratiš u tu godinu, taj mesec i taj dan, da bi uradio taj posao, stvari će se promeniti, a to vreme će već proći. Drugu priliku poput te nećeš dobiti; kad ta prilika prođe, ona je prošla; kad je izgubljena, ona je izgubljena. Ako propustiš telesna zadovoljstva poput jedenja fine hrane ili nošenja lepe odeće, to nije mnogo bitno, jer su te stvari isprazne i nemaju nikakvog uticaja na tvoj život-ulazak ili na to da pripremiš dobra dela, niti na tvoje odredište. Međutim, ako se nešto odnosi na Božji stav prema tebi i na to kako te On procenjuje ili čak na put kojim ideš i na tvoje odredište, onda je propuštanje te prilike prava šteta. Zato što će to ostaviti mrlju i izazvati žaljenje na tvom budućem putu postojanja, pa u celom svom životu nikada nećeš imati drugu priliku da to nadoknadiš. Zar ovo nije prava šteta? Ako ti je kov suviše loš i ne možeš da preuzmeš taj posao, onda to nije šteta – Božja kuća može da uredi da neko drugi to uradi. Ako si sposoban da to dobro uradiš, ali to ne radiš, to je zaista prava šteta. Ovo je prilika koju ti Bog pruža, ali je ti ne shvataš ozbiljno, ne koristiš ovu priliku i dozvoljavaš da ti sklizne kroz prste – to je prava šeta! Za tebe je to prava šteta; za Boga je to razočaravajuće. Bog ti je dao dovoljan kov i izvanredne uslove, omogućavajući ti da neke stvari jasno vidiš i budeš dorastao ovom poslu. Međutim, ti prema svojoj dužnosti nemaš ispravan stav, nemaš iskrenosti, a kamoli posvećenost, pa ne želiš da daš sve od sebe da je dobro izvršiš. Zbog toga se Bog oseća veoma razočarano. Dakle, ako si lenj i uvek smatraš da je posao koji ti je dodeljen naporan, pa ne želiš da ga radiš i u sebi gunđaš: „Zašto se od mene traži da to radim, a ne od nekog drugog?”, to je onda glupo razmišljanje. Kad ti dužnost pripadne, to nije nesrećan događaj, to je čast i to je uzdizanje od Boga. Trebalo bi da je radosno prihvatiš i obaviš dužnost koju bi trebalo da obaviš; to te neće iscrpeti. Naprotiv, ako svoju dužnost dobro izvršiš, razumeš istinu i rešiš probleme, u srcu ćeš se osećati spokojno i staloženo i nećeš razočarati Boga. Pred Bogom ćeš imati veru i moći ćeš da se vladaš uzdignute glave. Ako svoju dužnost nisi ispunio i uvek si površan, to je prestup, pa makar i da nisi prouzrokovao nikakve gubitke, zbog tog prestupa ćeš u svom srcu doživotno žaliti. Ovaj prestup će biti poput crne rupe bez dna; kad god ga se setiš, osetićeš bol i nespokoj, agoniju koja probada srce. Ne samo da nećeš imati nimalo mira ni radosti, već će te, naprotiv, taj bol izazvan dubokim žaljenjem i mukom pratiti celoga života i nikada neće moći da bude izbrisan. Zar to ne predstavlja večno žaljenje? A kako stoje stvari iz Božje perspektive? Bog koristi istina-načela da okarakteriše ovo pitanje, pa je njegova priroda daleko ozbiljnija od onoga što ti osećaš. Da li to razumeš? (Da.) Dakle, Bog će opsežno razmatrati tvoje uobičajeno obavljanje dužnosti i tvoj stav prema istini i prema dužnosti kako bi posmatrao put kojim ideš. Pretpostavimo da je tvoj stav prema istini i prema tvojoj dužnosti takav da si uvek površan i da, spolja posmatrano, daješ obećanja, ali ih ne sprovodiš u delo kad niko ne gleda, odugovlačiš i razvlačiš se, te nemaš pozitivan stav da vodiš računa o Božjim namerama. Iako naizgled ne izazivaš prekide i ometanja, ne činiš zlo, ne ponašaš se samovoljno i bezobzirno, niti divljaš čineći nedela, te naizgled jesi osoba koja se pridržava pravila i prilično pristojno ponaša, ti ne radiš pozitivno i preduzimljivo ono što Bog od tebe traži, već si, umesto toga, lukav i zabušavaš, te izbegavaš da izvršavaš stvaran posao. U tom slučaju, kojim putem zaista ideš? Čak i ako to nije put antihrista, u najmanju ruku jeste put lažnog vođe.

Za neke ljude deluje kao da imaju pokornost u obavljanju svoje dužnosti, dok rade šta god da Višnji uredi. Ali kad ih upitaju: „Da li svoju dužnost obavljaš površno? Da li je obavljaš u skladu s načelima?”, oni ne mogu da daju nikakve određene odgovore, već samo kažu: „Radim onako kako Višnji naloži i ne usuđujem se da divljam čineći zlodela.” Kad ih upitaju da li su ispunili svoju odgovornost, oni kažu: „Pa, radim ono što bi trebalo da radim.” U obavljanju svoje dužnosti, uvek imaju ovakav stav, nigde ne žure i ravnodušni su. Iako nije došlo do očiglednih problema, ako se odmeri prema istina-načelima, način na koji obavljaju dužnost nije efikasan i nije u skladu sa merilom. Ali njih za to nije briga. Oni i dalje postupaju na isti površan način kao i ranije, još uvek su podjednako pasivni kad je reč o stvarima u kojima bi trebalo da preuzmu inicijativu – nimalo se nisu promenili. Zar nisu besramno tvrdoglavi? Uvek zadržavaju ovakav stav: „Ti možeš da imaš hiljadu sjajnih planova, ali ja imam svoja sopstvena pravila. Naprosto sam takav. Da vidimo šta mi možeš. To je moj stav!” Oni nisu učinili nikakvu veliku izdaju niti zlo, ali su ujedno učinili i malo dobrih dela. Šta bi ti rekao, kojim putem oni idu? Da li je dobar ovakav stav prema veri u Boga i sopstvenoj dužnosti? (Nije.) U Knjizi Otkrivenja u Bibliji, Bog kaže sledeće: „Ali pošto si mlak, ni vruć ni hladan, izbljuvaću te iz Svojih usta” (Otkrivenje 3:16). Biti mlak, ni hladan ni vruć – da li je taj stav dobar? (Nije.) U svojim mislima, ovaj tip čoveka takođe ima svoju računicu: „Dokle god ne činim zlo niti prekidam rad crkve u obavljanju svoje dužnosti, neću biti osuđen. Ako mi je previše iscrpljujuće da dobro obavljam svoju dužnost i to zahteva previše patnje, neću to raditi. Neću da se zamaram, ali neću ni da pravim velike greške. Na taj način, neću biti isključen niti uklonjen, a i dalje sam mnogo bolji od onih koji ne obavljaju dužnost. Zato ostajem mlak, ni hladan ni vruć. Šta god da od mene zatražiš da uradim, ja ću to uraditi. Ali, ako mi ne kažeš da nešto uradim, ja se neću uplitati. Tako se neću umoriti i, povrh toga, ljudi neće moći da mi nađu manu. Ovakav pristup je sjajan!” Da li je dobar ovakav način vladanja? (Nije.) Ti znaš da to nije dobro, pa kako bi onda trebalo da promeniš svoje praktično postupanje? Ako nikada ne tragaš za tim da ideš putem stremljenja ka istini i još uvek istrajavaš u tome da živiš prema Sotoninim filozofijama, onda si osuđen na to da za tebe nema nade da postigneš spasenje. Ako se u svetu vladaš na ovaj način, onda ćeš zaista biti u prednosti. Tvoja filozofija za ovozemaljsko ophođenje i stav prema njemu zaštitiće te, a takođe nećeš ni vređati ljude. Štaviše, oni ljudi iz viših slojeva koji imaju prestiž i ugled neće osećati da si im pretnja i svi će te veoma ceniti. Oni iz nižih slojeva bez statusa takođe se neće usuditi da te uvrede. Dakle, bićeš prilično popularan – i za ljude iz nižih i za ljude iz viših slojeva, bićeš neko koga žele da pridobiju, bićeš tražena roba i moći ćeš s lakoćom da se krećeš u svim krugovima, visokim i niskim, dobrim i lošim. Međutim, ako u Božjoj kući i pred Bogom i dalje koristiš ovakav stav prema ovozemaljskom ophođenju, to neće funkcionisati. Sva različita načela koja se odnose na istinu od tebe zahtevaju da imaš stav, a taj stav je ili ispravan ili pogrešan, ili crn ili beo, ili istinit ili lažan – posebno je jasan i posebno je zasnovan na načelima. Ta načela zahtevaju da imaš stav i tačno gledište, a ne da balansiraš u sredini. Oni čiji je pristup da balansiraju u sredini ne mogu da budu postojani pred istinom. Nemoj da razmišljaš na sledeći način: „Pogledaj kako ja pametno živim. Naučio sam da zaštitim sebe koristeći ovu metodu još odmalena i, kad se sada osvrnem na svoj dosadašnji život, smatram da je ova metoda veoma praktična. Nakon što sam počeo da verujem u Boga, i dalje živim prema ovoj metodi. Za sve godine koliko verujem u Boga, nisam bio orezivan, nisam značajno podbacio u obavljanju svoje dužnosti, nisam bio podvrgnut nikakvom većem oplemenjivanju ili kušnji i Bog me nikada nije osudio niti me je s gnušanjem odbacio. Pogledaj koliko se uspešno vladam, koliko sam vešt u tome!” Grešiš! Ne znaš kako da se vladaš – koristiš ljigavu metodu da pristupiš svakoj stvari i da pristupiš istini. Ova metoda je potpuno pogrešna i postupajući tako ne možeš da budeš postojan. Ne oslanjaj se na način razmišljanja u kome se uzdaš u sreću, razmišljajući: „Uvek sam to radio i uvek mi je polazilo za rukom. Nikada nisam podbacio i nikada nisam izgubio obraz niti sam pokazao svoje neznanje. Sada kad verujem u Boga, i dalje ću istrajavati u ovoj najprefinjenijoj strategiji za ovozemaljsko ophođenje.” Kažem da je to s tvoje strane glupost! Zašto Bog govori toliko reči da bi spasao ljude? Upravo zato da bi omogućio ljudima da, pod vođstvom ovih reči, razumeju šta je ispravan put u životu i kojim putem ljudi treba da idu; cilj je da ti se dozvoli da izabereš – nije da ti se dozvoli da ovde oportunistički provlačiš. Da je cilj u tome da ti se dozvoli da se oportunistički provlačiš, onda Bog ne bi izgovarao ove reči niti bi obavljao ovo delo. Zbog čega se, u našem razgovoru u zajedništvu o raznim stvarima, sve stvari koje su protivne istini tako kristalno jasno pojašnjavaju? Upravo zato da bi ti se reklo šta su pozitivne stvari, a šta negativne stvari, kako bi mogao jasno da ih razlikuješ i da ih jasno vidiš. Pozitivne stvari i negativne stvari su potpuno otvorene, otkrivene i transparentne pred Bogom – nisu mutne. Stoga Bog od tebe zahteva da budeš jasan kad bilo šta činiš i kad biraš svoj put – tvoj stav mora da bude jasan i tvoje misli i gledišta moraju da budu jasni; ne sme da bude ničega dvosmislenog. Nema ničeg dvosmislenog u onome što se odnosi na istinu i na istina-načela – crno je crno, belo je belo, da je da, ne je ne. Čak i ako se izgovori hiljadu puta, laž ostaje laž i nikada ne može da postane istina. Istina, čak i ako je u svetu malo ljudi prihvata ili ako je mnogi narodi odbacuju i osuđuju, ostaje istina. Istina je uvek istina i nipošto neće postati zabluda ili jeres. Koliko god da mnogo ljudi prati negativne stvari koje su od Sotone ili koliko god godina da ima kako su one postale ovozemaljski trend, one su i dalje negativne stvari i još uvek su od Sotone – nikada se neće pretvoriti u pozitivne stvari. Nasuprot tome, pozitivne stvari, čak i ako ih napadaju, potiskuju i osuđuju u ovom svetu, ostaju pozitivne stvari i nikada neće postati negativne stvari. Bog je zauvek Bog, zauvek oličenje pravde i zauvek predstavnik svih pozitivnih stvari. Božji status je nepromenljiv i Njegova je suština nepromenljiva. Sotona je, s druge strane, zauvek Sotona, zauvek oličenje zla, zauvek predstavnik ose zla, zauvek negativan i nikada neće postati pozitivna stvar.

Neki ljudi kažu: „Kad živiš u crkvi, moraš da budeš fleksibilan. Ne naginji previše ni na jednu stranu. Ne prihvataj istinu, ali prema njoj nemoj ni da imaš odbojnost; ne vređaj ni pozitivne ni negativne ličnosti. Najbolje je jednostavno sedeti na dve stolice. Ne protivim se pozitivnim stvarima, ali ne kritikujem ni one negativne. Ne dodvoravam se niti pokušavam da se umilim ljudima koji streme ka istini, niti se sa njima zbližavam. Takođe se ne udaljavam od antihrista. Šta mi možete? Pogledaj kako jasno razumem život!” Da li je ovo jasno razumevanje? Ovo nije jasno razumevanje; ovo je glupost. To znači biti smeten i nesposoban da raspoznaš ispravno u odnosu na pogrešno. Takva osoba je smetenjak. Kažem vam, ova vrsta prevrtljivca naprosto ne valja. Kakav će biti konačan rezultat ovakvog življenja? (Takvi ljudi neće imati ishod ni odredište.) Upropastili su svoje sopstveno odredište. Iako se ne protive pozitivnim stvarima, u suštini, pozitivne stvari nisu ni prihvatili. Ne protiviti se nije isto što i prihvatiti, a ne kritikovati negativne stvari nije isto što i otpustiti ih. Misliš li da si time što ne prihvataš pozitivne stvari i ne kritikuješ negativne stvari, otpustio negativne stvari i negativna gledišta? Ne možeš da ih otpustiš. Samo prihvatanjem pozitivnih stvari i prihvatanjem istine ljudi mogu postepeno da otpuste i razbiju svoje negativne misli i gledišta, kao i rđave misli i gledišta koji su od Sotone; tek tada ljudi mogu da prihvate pozitivne misli i gledišta, zajedno sa praksama, uvidima, razumevanjem i kriterijumima koji su u skladu sa istina-načelima. Drugim rečima, ako želiš da prihvatiš pozitivne misli i gledišta, ako želiš da prihvatiš istinu, ako želiš da istina uđe u tebe i postane tvoj život, prvo moraš da se isprazniš od onoga što je u tebi, a zatim da prihvatiš istinu i da dozvoliš istini da uđe u tebe i vlada tvojim srcem. To znači imati istinu kao život. Stremljenje ka istini se primenjuje na ovaj način. Primarni cilj verovanja u Boga jeste zadobijanje istine. Moraš da budeš u stanju da raspoznaš različite misli i gledišta koji se suprotstavljaju istini. Posebno ako si tip čoveka koji sledi Sotoninu filozofiju, moraš da otpustiš ljigave misli i gledišta balansiranja u sredini i da se protiv njih svesno pobuniš. Kad se takve misli i gledišta pojave u situacijama s kojima se susrećeš, moraš da shvatiš da su pogrešne i moraš da pomisliš: „Šta kažu Božje reči? Šta Bog zahteva? Koji god način postupanja da je u skladu sa istina-načelima, preuzeću inicijativu i nastojati da postupim saglasno tome, ne dozvoljavajući da mnome upravljaju misli i pristup koji podrazumeva balansiranje u sredini, niti da me oni sprečavaju da primenjujem istinu. Umesto toga, moram da dozvolim da Božje reči, istina, postanu kriterijumi za moje vladanje i postupke, kao i za obavljanje moje dužnosti”. Praktično postupanje na ovaj način doneće drugačiji rezultat. Čak i ako je u pitanju neka veoma mala stvar i nije vredna Božjeg pamćenja, Bog je makar neće osuditi. Kako se tvoji postupci na ovaj način malo-pomalo budu nakupljali, i tvoja će se dobra dela postepeno malo-pomalo pripremati. Ako se tvoji postupci u Božjim očima mogu smatrati dobrim delima, onda će za tebe postojati nada. Počećeš da imaš ispravan i pozitivan smer i cilj i počećeš da postaješ pozitivna osoba, ispravna osoba. Na ovaj način, udaljio si se od puta uništenja koji vodi u pakao i postepeno si se okrenuo ka putu koji vodi u carstvo nebesko. Ovo je dobar rezultat čoveka koji može da napravi zaokret. Da li je to lako postići? To zavisi od toga u kojoj meri neko voli istinu. Ako napraviš grešku i samo kažeš: „Zaista mrzim sebe! Kako sam mogao da uradim takvu nisku, podlu stvar? Zaista imam poriv da sebe odalamim nekoliko puta!”, samo mržnja prema sebi neće biti ni od kakve koristi. Ključna stvar je da, kad napraviš grešku, moraš da budeš u stanju da raspoznaš šta s njom nije u redu, šta te je navelo da to uradiš, zašto nisi u stanju da primenjuješ istinu, šta je osnovni uzrok i šta su osnova i načela tvojih postupaka. Ključna stvar je i u tome da li, kad se s nečim suočiš, svesno postupaš prema Božjim rečima i svesno se buniš protiv svojih sotonskih misli i gledišta, svojih ambicija i želja i svojih namera i planova. Ako si sve ove stvari svesno uradio, onda si pripremio dobra dela, to je velika stvar i zadobio si nešto. Da li je ovakav rezultat dobar? Da li je ovo rezultat koji želite da vidite? Da li je to ono čemu želite da stremite? (Da.) Kakvo gledište sada ima većina ljudi? Ono glasi: „Ne činim zlo niti izazivam prekide i ometanja. Dokle god me ne izbace iz crkve sa punim radnim vremenom, sve je u redu. Iako nisam pripremio mnoga dobra dela i u svojoj dužnosti nisam veoma odan, iako u meni nema mnogo iskrenosti i ne postupam usrdno prema istina-načelima, dokle god ne činim zlo ili ne izazivam prekide i ometanja, zar to nije dovoljno?” Kakva je ovo gledište? Ovo su degenerisana misao i degenerisano gledište – oni koji ne teže napretku. Nipošto ne smeš da misliš da si, dokle god ne činiš zlo ili ne izazivaš prekide i ometanja, dobra osoba, plemenita osoba, da možeš da budeš postojan i da je to što radiš u skladu sa istinom. Kažem ti, to je pogrešno – to je glup način razmišljanja! Ne činiti zlo nije isto što i pripremati dobra dela. Ne činiti zlo i pripremati dobra dela su dva različita koncepta. Obavljati dužnost, a ne činiti zlo, jeste ono što bi jedno stvoreno biće trebalo da radi; to je ispoljavanje koje bi trebalo da poseduju svi oni koji imaju savest i razum normalne ljudskost. Na primer, neki ljudi kažu: „Ima ljudi koji počine ubistvo, ali ja to nisam uradio; onaj čovek je krao od drugih ljudi, ali ja to nisam uradio. To znači da sam ja dobra osoba.” Da li je to nešto čime se treba hvaliti? Da li je tvrdnja tih ljudi tačna? (Nije.) Ovo je mešanje koncepata. To što neko nije lopov, što ne počini ubistvo ili ne podmetne požar i što se ne upušta u nezakonite seksualne odnose, nije isto što i biti dobar čovek. Ne činiti zlo ili ne kršiti zakon sasvim su drugačiji koncept od toga da se bude dobra osoba. Za to da li je neko dobra osoba, postoje posebna merila. Ne činiti zlo i pripremati dobra dela takođe su dva različita koncepta. Izvršavati svoju dužnost i ne činiti zlo nešto je što treba da postigneš kao normalna osoba. Međutim, pripremiti dobra dela znači da moraš preduzimljivo i pozitivno da primenjuješ istinu i da ispunjavaš svoju dužnost shodno Božjim zahtevima i istina-načelima. Moraš da imaš odanost, da budeš voljan da podnosiš muke i platiš cenu, da budeš spreman da preuzmeš odgovornost i budeš u stanju da postupaš pozitivno i preduzimljivo. Postupci učinjeni u skladu sa ovim načelima svi su u osnovi dobra dela. Bez obzira na to jesu li posredi velike ili male stvari, da li su ili nisu vredne pamćenja, da li ljudi o njima imaju visoko mišljenje ili ih smatraju beznačajnim, ili pak misle da su vredne pažnje, sve su te stvari u Božjim očima dobra dela. Ako si pripremio dobra dela, to će ti na kraju doneti blagoslove, a ne nesreće. Neki ljudi uopšte ne pripreme nikakva dobra dela i naprosto se zadovoljavaju ovim: „Radim sve što mi kažu da radim, idem kuda god mi kažu da idem. Nikada ne govorim i ne postupam proizvoljno i svojim nestašlucima nikada ne izazivam nevolje niti dovodim do prekida i ometanja. Zaista sam poslušan i pristojno se ponašam.” Oni uvek imaju ovakav stav. Ne tragaju aktivno za istinom niti se pridržavaju načela u obavljanju svoje dužnosti. Kad otkriju svoja sopstvena odstupanja i greške, ne ispravljaju ih istoga časa niti ih menjaju. Kad otkriju da su bili buntovni i otkrili iskvarene naravi, nikada ne razmišljaju o sebi, niti aktivno tragaju za istinom kako bi rešili problem; umesto toga, samo rade ono što im se prohte. Iako nisu počinili nikakvo veliko zlo koje bi prouzrokovalo gubitke interesima Božje kuće, ipak su uticali na napredak rada crkve. U najboljem slučaju, njihovo obavljanje dužnosti je samo službovanje, a službovanje, po svojoj prirodi, ne spada u dobra dela. Pa, kako se naposletku definišu dobra dela? Kad je ono što radiš makar korisno za tvoj sopstveni život-ulazak i život-ulazak braće i sestara, kao i kad je to od koristi za posao Božje kuće. Ako je to korisno tebi samome, drugima i Božjoj kući, onda je tvoje izvršavanje dužnosti delotvorno pred Bogom i Bog ga odobrava. Bog će ti dati ocenu. Pa, proceni sledeće stvari: koliko si tokom godina pripremio dobrih dela? Mogu li ta dobra dela da ponište tvoje prestupe? Nakon što ih ponište, koliko je dobrih dela preostalo? Sebe moraš da oceniš i da to dobro dokučiš; povodom te stvari ne smeš da budeš smeten.

Recite Mi, da li je Moja beseda o ovim stvarima neophodna? (Jeste.) Moram da vam uputim ove reči i dam nekoliko smernica. To što vam dajem smernice, nema za cilj da uguši vaš entuzijazam, niti da vam se Ja smejem, a još manje ima za cilj da vas osuđujem, već da vas podsetim, da vam dam zvono za uzbunu, kako biste znali – upravo sada, u ovom trenutku, trenutno – u kakvoj se situaciji nalazite, kakvo je vaše stanje i koje su moguće opasnosti. U svom srcu morate da budete načisto o ovim stvarima. U svojoj veri u Boga, ljudi moraju stalno i često da ispituju kakvo im je stanje pred Bogom. Moraju stalno i jasno da znaju kakav je njihov odnos sa Bogom, da li između njih i Boga postoje sukobi i prepreke, da li imaju predstave o Bogu i pogrešno razumeju Boga, da li prema Bogu imaju nerazumne zahteve i kako Bog gleda na njihova ukupna ispoljavanja. Ove stvari ljudi moraju da razumeju i da znaju; ovo je od velike koristi za njihov život-ulazak. Svrha ovakvog postupanja je u tome da se osigura da ljudi mogu precizno da postupaju prema Božjim namerama. Nemojte da skrećete s puta, nemojte da se osećate samozadovoljno i nemojte da obmanjujete sebe i druge. Ne skretati s puta znači ne slediti svoj sopstveni put koji je odstupio. Misliš da je ovaj tvoj rezultat u verovanju u Boga prilično dobar, pa nastavljaš da ideš tim putem. Ispostavlja se, međutim, da si skrenuo sa pravog puta; Bog te je odavno napustio, a Sveti Duh je prestao da dela u tebi. Bog te se gnuša, a ti i dalje misliš da ti u veri ide dobro: „Zadobio sam stvari verujući u Boga. Sada mogu da izdržim teškoće, sada ne činim zlo, znam kako da izbegnem da izazivam prekide i sada znam zašto su oni koji izazivaju prekide i ometanja uklonjeni ili izolovani i zašto im nije dozvoljeno da obavljaju dužnost”. Nije dovoljno znati ove stvari. Moraš da znaš na koji način da postupaš kako bi sledio Božji put, na koji način da primenjuješ kako bi išao pravim putem i na koji način da postupaš kako bi mogao da postigneš spasenje. Sve ovo je veoma važno; stvari moraš redovno da preispituješ i da donosiš zaključke. To je sve za ovu temu. Hajde da nastavimo da u zajedništvu razgovaramo o temi o kojoj smo razgovarali tokom ovog perioda.

Prvi praktični postupak za stremljenje ka istini: otpuštanje

Otpuštanje prepreka između čoveka i Boga i čovekovog neprijateljstva prema Bogu

I. Otpuštanje čovekovih predstava i uobrazilja o Bogu: otpuštanje čovekovih predstava i uobrazilja o Božjem delu

F. Božje delo ne menja urođena stanja ljudi; ono ima za cilj da promeni njihove iskvarene naravi

6. Različita ispoljavanja urođenih stanja, ljudskosti i iskvarenih naravi

Naš razgovor u zajedništvu u ovom periodu bio je o konkretnoj temi obuhvaćenoj načelom primene „otpuštanja” u okviru toga kako stremiti ka istini – o urođenim stanjima, ljudskosti i iskvarenim naravima. Nakon što smo o tome više puta razgovarali u zajedništvu, imate li sada nešto sposobnosti raspoznavanja u pogledu nekih konkretnih ispoljavanja i otkrivanja koja obuhvataju ova tri aspekta – urođena stanja, ljudskost i iskvarene naravi? (Ove stvari mogu nešto bolje da raspoznam nego ranije. Prethodno bih često mešao karakter i iskvarene naravi, međutim, kroz nekoliko prošlih Božjih beseda, sada mogu donekle da ih razlikujem.) Zašto je ove stvari potrebno razlikovati? (Da bismo znali koje probleme u sebi moramo da rešimo, a kojima samo treba ispravno da pristupimo.) Dobro rečeno. Tako detaljnim razgovorom u zajedništvu pojašnjavaju se razlike između urođenih stanja, ljudskosti i iskvarenih naravi, pa ljudi zadobijaju jasnije razumevanje iskvarenih naravi i ispoljavanja izuzetno lošeg karaktera, što su dve sasvim odvojene stvari. Ljudi su naročito u stanju da razlikuju loš karakter, iskvarene naravi i urođena stanja. Određene mane u ljudskosti neće smatrati iskvarenim naravima i, naravno, ni određene nedostatke i mane u okviru urođenih stanja neće smatrati iskvarenim naravima. Kad poseduju ovu sposobnost raspoznavanja, ljudima su sve jasnija različita ispoljavanja iskvarenih naravi i više od muve ne prave magarca u pogledu problema koji nemaju veze sa iskvarenim naravima. Istovremeno, takođe jasnije razumeju šta iskvarene naravi zapravo jesu. Dakle, možete li jasno da objasnite šta su tačno iskvarene naravi? Imaju li iskvarene naravi ikakve veze sa urođenim stanjima? Da li su pod uticajem urođenih stanja? (Nisu.) Pretpostavimo da je neki čovek lepe spoljašnjosti, svetle puti i skladnih crta lica – može li se reći da zbog toga što lepo izgleda, on nema iskvarene naravi, da mu je ljudskost savršena i čista poput njegovog izgleda, da uopšte nije nadmen niti rđav, već da je izuzetno svet? Može li se to reći? (Ne može.) Nakon što smo ovako razgovarali u zajedništvu, razlike između ova tri aspekta – iskvarenih naravi, urođenih stanja i ljudskosti – sada su u osnovi jasne, zar ne? (Jesu.) Lako ih je raspoznati.

Umešnost u poslovanju

Prošli put smo u zajedništvu razgovarali o ljubavi prema poslovanju. U koji aspekt bi trebalo svrstati ovo ispoljavanje ljubavi prema poslovanju i sklonosti ka njemu? (U urođena stanja.) Zašto se to smatra urođenim stanjem? (To su interesovanje i hobi, pa se računaju kao urođeno stanje.) S jedne strane, to su interesovanje i hobi; s druge strane, ako neki čovek ima ljubav prema poslovanju i za to ima smisla – iako se za to nije školovao, u tome je prirodno vešt, u stanju je da to razume i, bez tuđeg usmeravanja, zna kako da zaradi novac, ostvari profit, prigrabi poslovne prilike i tako dalje – onda, unutar svojih urođenih stanja, taj čovek poseduje jaču stranu za poslovanje. Ako neki čovek urođeno poseduje ovu jaču stranu, onda je to svakako urođeno stanje, a urođena stanja imaju malo veze sa uticajima primljenim nakon rođenja. Vidiš, neki ljudi sa petnaest ili šesnaest godina, dok su još u školi, počinju da uče kako da vode sopstveni posao. Kad god imaju nešto vredno, smisle načine da to prodaju. Prodaju čak i rođendanske poklone koje dobiju od roditelja. Ne troše sopstveni džeparac, već ga u celini štede kako bi vodili sopstveni posao. Do svoje osamnaeste ili devetnaeste godine već su sposobni da pokrenu male poslovne poduhvate. Ocene u školi su im prosečne, ali imaju kliker da vode sopstveni posao, brzi su u računanju i imaju poseban dar da posluju – to je jača strana. Ljubav prema poslovanju spada u kategorije jačih strana ili interesovanja i hobija unutar urođenih stanja. U svakom slučaju, to je aspekt urođenih stanja i tu se klasifikuje ispoljavanje ljubavi prema poslovanju. Neki ljudi nemaju nužno hobi ili jaču stranu povezanu sa poslovanjem. Kad vode sopstveni posao, uglavnom se oslanjaju na to da varaju i obmanjuju ljude. Novac ne zarađuju sopstvenim vrednim radom i težnjom, niti korišćenjem legitimnih poslovnih načina i metoda, već se služe svakojakim prevarama i obmanama i iskorišćavaju rupe u zakonu kako bi postigli svoj cilj ostvarivanja profita i zarađivanja novca. Kakav je ovo problem? Takvi ljudi uporno na ovaj način vode sopstveni posao – uključuje li to suštinu njihove ljudskosti? (Da.) Da li je takva ljudskost dobra ili loša? (Loša je.) U kom smislu je loša? Kad je reč o ljudskosti takvih ljudi, uopšteno govoreći, oni imaju loš karakter. Kad vode sopstveni posao, ljudima je uvek cilj da zarade novac. Ako novac zarađuješ legitimnim načinima poslovanja, to je sposobnost koju imaš i to je korist koju donosi jača strana koju ti je Bog dao. Međutim, ako neko do novca i profita ne dolazi legitimnim načinima poslovanja, već to čini kroz svakojake prevare i obmane, onda su takvi ljudi bez ikakvog integriteta i imaju bedan karakter. Imaju li takvi ljudi savest? (Ne.) Narodski rečeno, savest im je potpuno trula – nemaju savesti. Zašto kažemo da nemaju savesti? (Uopšteno govoreći, nakon što druge ljude prevare i obmanu, ljudi sa savešću osećaju grižnju savesti i više to neće raditi. Međutim, ljudi koji nemaju savest brinu jedino o zadobijanju profita. U njihovoj savesti nema nikakve svesti, pa to naprosto i dalje rade.) Oni nemaju funkciju savesti; može se reći i da nemaju savesti. Da imaju savest, ona bi im funkcionisala, pa bi nakon što nekoga jednom obmanu, osetili grižnju savesti. Iako bi ostvarili profit, u sebi bi se osećali užasno. Kad bi trošili taj novac, zacrveneli bi se u licu i osećali nelagodu, smatrajući to što su uradili prljavim i niskim. Dakle, od tada pa nadalje, nikada više nikoga ne bi obmanuli; kolika god bila mogućnost za profit, nikada to ne bi uradili – to je funkcija savesti. Međutim, oni koji su vešti u tome da druge varaju, obmanjuju i podvaljuju im uradiće to svaki put kad im se prohte. Nakon što im to pođe za rukom, kad taj novac troše, u srcu se ne osećaju loše. Kad se domognu novca, misle da su pametni i briljantni, te osećaju ushićenje i poseban ponos zbog uspešnosti svojih strategija obmanjivanja. Prodaju robu zakidajući na meri, prodaju lažne lekove, lažni ženšen, meso napumpano vodom – sve što prodaju ima neke primese i obmanjujuće je. Svaki poslovni poduhvat u koji se upuste sadrži taktike obmanjivanja i zamke, a sav novac koji zarade pribavljen je na prevarne načine. Kakvim god poslovanjem da se bave, nikad taj posao ne vode na način kojim se poštuju pravila i naplaćuje odgovarajuća cena. Vidiš, kad vode sopstveni posao, neki ljudi posebno obmanjuju svoje redovne mušterije. Na primer, ako od njih često kupuješ, a oni znaju da imaš novca, naplatiće ti 1000 dinara za stvar koju drugima prodaju za 100 dinara. Još će i reći: „Ovo ne prodajem nikom drugom – to čuvam samo za tebe. Vidiš li koliko prisan odnos imamo? Dobro si prošao, zar ne?” Oni ljude obmanjuju, pa ih još navode da se osećaju zahvalno – kakvi su to samo vešti prevaranti! Ljudi koji u svojoj savesti nemaju nikakvu samooptužbu ne osećaju prekor niti svest u svojoj savesti ma šta da urade, pa se može reći da takvi ljudi nemaju savesti. Kakav god da im je razum, sudeći isključivo prema njihovoj savesti, ti ljudi su lišeni ljudskosti i imaju bedan karakter. U kojoj meri je on bedan? Oni nemaju savesti i nemaju ljudskosti. To jest, nedostaju im svest, funkcija i kočnice savesti koje normalni ljudi imaju. Bez tih kočnica, kadri su da bilo šta urade. Kad vode sopstveni posao, mogu da se upuste u varanje i obmanjivanje; u svakoj poslovnoj operaciji mogu da šteluju stvari i krše pravila. Mogu da počine svako nemoralno delo. Čak i u slučaju kad grade kuće, oni koriste loše materijale. Vidiš – šta je uzrok onih nakrivljenih zgrada i urušavanja zgrada u kontinentalnoj Kini? Uzrok je u tome što su, radi ostvarenja basnoslovnih profita, graditelji usvojili odnose mešavine betona i tehnike korišćenja čelične armature koji su ispod standarda, što se već odrazilo na stanje tih zgrada. Kao rezultat toga, nedugo nakon što se ljudi u njih usele, neke od tih zgrada se sruše. Kad bi se dogodio zemljotres jačine pet ili šest stepeni, većina zgrada bi se srušila, a posledice bi bile nezamislive. Ti izvođači radova crnog srca nemaju nimalo savesti – kad vide da ljudi ginu, odmah potraže svoje zaštitnike kako bi preduzeli protivmere za rešavanje te situacije. Ako su njihovi zaštitnici dovoljno jaki i imaju protivmere, stvar se može uspešno zataškati. Pokrivanjem nešto troškova sahrane, tih nekoliko smrtnih slučajeva bude otpisano i niko neće moći da ih pozove na ikakvu odgovornost. Njihova savest nema nikakvu svest; da i ne govorimo o nekoliko smrtnih slučajeva – čak i da poginu desetine, stotine ili desetine hiljada ljudi, njima to ništa ne bi značilo. U njihovim očima, ljudski život se ne razlikuje od života mrava – ne znači im ništa. Recite Mi, imaju li takvi ljudi savest? Za ljude koji nemaju savest može se reći da nemaju ljudskosti. Dakle, da li se njihovim postupcima varanja i obmanjivanja drugih dok vode sopstveni posao otkrivaju iskvarene naravi? (Da.) Unutar ovoga postoje konkretne iskvarene naravi. Koje iskvarene naravi? (Podmuklost i varljivost.) Njihove karakteristične i reprezentativne iskvarene naravi jesu varljivost i rđavost. Ti koji mogu da se upuštaju u svakojake prevare i obmane posebno su varljivi. Ponekad se, da bi obmanuli i prevarili ljude, služe načinima koje ti nikad ne bi očekivao, pa bi čak mogao da se osećaš prilično srećno dok te obmanjuju, misleći da se prema tebi ophode prilično dobro. Tek se nakon dugo vremena probudiš i odjednom shvatiš da si preveslan. A kad odeš da ih potražiš, oni su uveliko nestali bez traga. Kako su samo prefinjeni njihovi načini obmanjivanja ljudi! Tokom 80-ih i 90-ih godina prošlog veka, industrija i trgovina bile su relativno razvijene u Guangdungu u Kini. Određeni relativno napredni kućni aparati još uvek nisu bili stigli do unutrašnjosti, pa su neki ljudi iz unutrašnjosti putovali u Guangdung da ih kupe ne bi li bili u toku s trendovima. Nakon što su trgovci shvatili da ove mušterije dolaze iz unutrašnjosti, u tome su počeli da vide šansu da ih obmanu. Ljudi iz unutrašnjosti su kupovali kasetofone, televizore i druge aparate. Nakon plaćanja, prodavci bi im čak govorili koliki je garantni rok, uz reči da, ako sa aparatima bude bilo ikakvih problema, mogu da se vrate da ih zamene, pa su zbog toga mušterije smatrale da je postprodajna usluga prilično dobra. I baš kad bi se mušterije spremale da odu iz radnje, prodavci bi govorili kako moraju da upakuju aparate i odneli bi ih u zadnji deo radnje da ih zamotaju. Međutim, kad bi mušterija stigla kući i otvorila pakovanje, umesto aparata, unutra bi zatekla samo cigle i kamenje – tek tada bi shvatila da je trgovac zamenio robu i da ju je obmanuo. Putovanje nazad da bi mušterija pronašla trgovca bilo bi predugo i putni troškovi bi bili preveliki, tako da je mogla samo da proguta taj gubitak i izvuče pouku iz tog iskustva – kad nešto kupuješ, jednom rukom moraš da predaš novac, a da robu uzmeš drugom rukom i sve moraš lično da pregledaš kako bi se uverio da sigurno dobijaš ono što si platio. Ljudima koji često idu na poslovna putovanja ovako nešto se često događa. Takvi incidenti sada više nisu tek povremena pojava u jednom gradu, već su postali uobičajeni. Incidenti svakojakih prevara i obmana su u porastu i sve se više ljudi koji vode sopstveni posao upušta u obmanjivanje. Zašto ranije to nije bilo toliko zastupljeno? Naprosto zato što, u ono vreme, neki ljudi još uvek nisu bili otkrili ove taktike obmanjivanja. Nakon što su ove taktike obmanjivanja zaživele u društvu, trgovci su, jedan za drugim, počeli da imitiraju i slede taj primer, pa su to svi počeli da rade. Svi su to počeli da rade – da li bi to moglo da znači da im je savest kasnije iskvarena? Ne, ti ljudi urođeno nemaju mnogo savesti. Radi se samo o tome što ranije, zbog svog stepena iskustva ili znanja, još uvek nisu bili shvatili kako da na ovaj način obmanjuju i varaju druge. Kasnije, kako se društvena klima kvarila, postajali su sve bezobzirniji i nemilosrdniji u činjenju takvih stvari, a priroda njihovih postupaka postala je sve podlija.

Dok vode sopstveni posao, ljudi poput ovih koriste prevarna i obmanjujuća sredstva, pa, hoće li varati i obmanjivati ljude i onda kad rade druge stvari? (Hoće.) Sredstva i metode koje koriste kad vode sopstveni posao, kao i njihov stav prema stvarima poput varanja i obmanjivanja, predstavljaju njihovu ljudskost. Ljudskost im je takva, pa bez obzira na to šta rade – čak i ako to nije varanje i obmanjivanje drugih – to neće biti nimalo bolje. Budući da se na ovoj vrsti ljudskosti zasnivaju ove stvari koje rade, šta god da rade, priroda toga je u osnovi ista – oni su naprosto lišeni svesti o savesti. Kad takvi ljudi postanu funkcioneri, način njihovog govora i postupanja isti je kao i kad vode sopstveni posao – nemaju funkciju savesti, varaju i obmanjuju, ljudima škode i ubijaju ih te krše zakon; kadri su da urade bilo šta što se protivi ljudskosti, moralu i moralnoj pravdi. Tako se ponašaju kako u poslovanju, tako i u politici. Ako se bave naučnim istraživanjem, može li se njihova ljudskost promeniti zato što je oblast kojom se bave drugačija? Ne. Recite Mi, imaju li takvi ljudi prednost kad je reč o obavljanju opštih poslova u crkvi? Neki ljudi kažu: „Taj i taj je nekada bio veliki šef ili izvršni direktor u sekularnom svetu. Vodi sopstveni posao na načine koji su naročito pametni, samo što su pomalo nečasni – ponekad vara i obmanjuje ljude. Ne znam da li je prikladno ili nije unaprediti takvu vrstu čoveka da obavlja opšte poslove u crkvi.” Recite Mi, da li je takav čovek dobar čovek? Da li je on zaista talentovan pojedinac? (Nije.) Te pojedince neki ljudi uvek smatraju talentovanim ljudima i preporučuju sve te ljude koji imaju nekakav ugled u društvu, govoreći da je taj i taj bio izvršni direktor ili visoki rukovodilac, da je neki drugi čovek bio jedan od deset najboljih istaknutih omladinaca u društvu ili primeran radnik, a da neki drugi ljudi imaju zvanje mastera ili doktora nauka ili da su radili kao advokati ili novinari, ili kao državni službenici ili funkcioneri. Tim ljudima koji takve ljude preporučuju zapravo nedostaje duhovno razumevanje i ne razumeju istinu. Oni naprosto osećaju da različite segmente rada u Božjoj kući treba da preuzmu ovi talentovani ljudi i elite iz svih sfera života u društvu, pa ove ljude preporučuju da preuzmu ulogu nadzornika za te segmente rada. Nakon što su postali nadzornici, ti ljudi ne samo da nisu dobro obavljali posao, već su od njega napravili potpuni haos, što je svuda u crkvenom radu dovelo do rasula – to što su radili bilo je van svake pameti! Ti ljudi su jedino umeli da se drznu da postupaju sa nerazumnom brzopletošću, da divljaju čineći zlodela, da budu neoprezni i drski, te da bezobrazno obavljaju određeni posao – osim toga, nije bilo nijednog segmenta rada koji su zaista mogli da urade u skladu sa istina-načelima. Najveća karakteristika ovih ljudi jeste ta da ni u čemu što rade nikada ne tragaju za istinom i da im nedostaje bogobojažljivo srce. Zašto su u stanju da postanu nadzornici? Jedan razlog je u tome što veruju da su elita, talentovani pojedinci i stubovi iz svih sfera života u društvu, pa misle da, nakon što dođu u Božju kuću, moraju da zauzmu ključne pozicije, da preuzmu velike odgovornosti i da igraju važne uloge, da moraju da imaju ugled i da mora da im se ukaže poštovanje, te da Božja kuća bez njih ne može. Dakle, oni se guraju u prvi plan, pokušavajući da postanu nadzornici i preuzmu posao. Drugi razlog je u tome što im i Božja kuća pruža prilike. Pošto su voljni da obavljaju posao, dopušta im se da pokušaju – bez obzira na to da li su kompetentni ili nisu, moraju da budu stavljeni na probu. Međutim, ti ljudi nemaju nikakav istinski talenat niti pravo znanje. Nezavisno od toga da li razumeju istinu i da li mogu da postupaju u skladu sa istina-načelima – samo u pogledu sopstvenog kova, talenata, pronicljivosti, svoje sposobnosti da shvate različite stvari, svoje sposobnosti da posmatraju stvari i svoje sposobnosti da rešavaju stvari, većina njih nema istinski talenat niti pravo znanje. Nemaju istinski talenat niti pravo znanje, pa zašto su onda i dalje tako željni i otimaju se da preuzmu velike odgovornosti i podnesu teret rada? To je zato što su proradili njihova ambicija i sujeta i, povrh toga, drski su – ne znaju sopstvenu pravu meru, već uvek žele da se razmeću. Kao rezultat toga, ne uspevaju dobro da obave posao i jedino prave budale od sebe. Zašto to kažem? Zato što je, nakon što su ti ljudi preuzeli ove uloge, svaki posao koji su uradili bio bez ikakvog reda i poretka i u potpunom rasulu. Jednom rečju, bio je to pravi „haos”. Nisu imali načela u korišćenju ljudi, nisu imali načela u rešavanju stvari, nerazumno su trošili priloge i nisu blagovremeno pratili niti obavljali različite segmente rada. Čak su i najosnovniji opšti poslovi prevazilazili ono što je većina njih mogla da preuzme; sve su ostavili u potpunom rasulu. Poljoprivreda, uzgoj kokošaka, uzgoj ovaca – niko od njih nije bio kompetentan za te zadatke. Nije im bilo jasno šta se sadi u koje godišnje doba, kada treba da se ore, đubri i plevi zemlja ili kad treba da se žanje. Ceo svoj rad su pretvorili u haos. Da u početku Božja kuća nije koristila te ljude, oni bi smatrali da im Božja kuća ne pruža prilike i da ih gleda s visine. Zato su im pružene prilike – i šta je bio rezultat toga što su korišćeni? Svoj rad su ostavili u potpunom rasulu, pa je na kraju Božji kuća i dalje morala da počisti njihov nered. Svaki posao koji su uradili zahtevao je da Višnji daje uputstva i sprovede proveru – i za najmanje stvari poput unutrašnjeg i spoljašnjeg održavanja čistoće, Višnji je morao da daje uputstva. Konačno, tek se sada može smatrati da je posao zapravo postavljen na pravi kolosek zahvaljujući tome što Višnji sprovodi strog nadzor, planiranje i koordinaciju, što podučava i malo pomalo sve usmerava od nule. Da i ne pominjemo ništa drugo – samo kada je reč o problemima na farmama, trebalo je makar da postoje ljudi koji su pogodni da vode računa o čistoći. Većina ljudi bila je poput divljih životinja, pa su bacali smeće svuda, govorili su ne razmišljajući o uticaju na životnu sredinu, vikali su i galamili – bili su naprosto isti kao nevernici. Suočen sa ovim konkretnim opštim poslovima, ni jedan jedini od tih takozvanih talentovanih ljudi nije umeo sistematski dobro da upravlja stvarima. Nisu mogli dobro da reše čak ni male stvari poput toga da vode računa o čistoći i životnoj sredini. Ove spoljašnje stvari se ne odnose na istinu i svako sa malo kova i malo savesti trebalo bi da može da ih dobro reši – ako čak ni ove spoljašnje stvari neko ne može dobro da reši, onda je on naprosto beskoristan. Ti ljudi su želeli da budu funkcioneri i da vode glavnu reč uprkos činjenici da nemaju savest i razum niti kov i talenat. Kad im nije bilo dopušteno da budu funkcioneri, postali su prkosni i svađali se, te nikome nisu popuštali. Zar oni nisu đavoli? Nakon što je Božja kuća ove đavole razotkrila i uklonila ih, izabrani su pogodni ljudi da upravljaju farmom. Zahvaljujući vođstvu i planiranju Višnjeg, farma je sada izgrađena posebno dobro i svima se dopada. I lokalno stanovništvo joj se zaista divi i za nju ima veoma lepe reči. Neki od njih su rekli: „Nikada nisam video da neko upravlja farmom da bude tako čista i lepa. Ni za deset godina mi ne bismo mogli u ovoj meri da je preobrazimo. Kako ste njome mogli tako dobro i tako brzo da upravljate? Koliko vam je godina trebalo da je preobrazite u ovo?” Zapravo, takva velika promena trajala je samo godinu dana, da bi se pustoš pretvorila u ono što braća i sestre vide kao park, vrt. Neki su čak rekli da ovo mesto izgleda kao da je iz bajke, poput neke slike. Zahvaljujući pravilnom planiranju i izgradnji, razlika je zaista velika. Ovo mesto je prvobitno bilo prekriveno prljavštinom i blatom, a smeća i nereda je bilo na sve strane. Kroz čišćenje i regulisanje, kasnije se postepeno popravilo. Tokom vremena, svi su se navikli na ovu vrstu životnog okruženja, u toj meri da ako se malo zaprlja ili postane neuredno, neki ljudi čak na to ne mogu da se priviknu. Vidiš, kroz ovakvo upravljanje, većina ljudi ima korist i formira dobre životne navike. Samo je pod ličnim uputstvom Višnjeg moglo da se postigne to da farma bude ovako izgrađena. Nasuprot tome, zapravo niko od ovih takozvanih talentovanih ljudi ne može da uradi ništa stvarno. Čak ni osnovne poslove čišćenja, oni ne umeju dobro da organizuju. Ne znaju kako da urede prostoriju tako da izgleda prikladno i ne mogu da prozru kakav je čovek pogodan da obavlja koju dužnost. Koju vrstu posla ovi ljudi mogu da ponesu na svojim plećima? Oni uopšte ne mogu da urade nikakav posao. Ne umeju da upravljaju čak ni sopstvenim životnim okruženjem – pa, kako bi onda mogli da se smatraju talentovanim ljudima? Ovi ljudi nemaju čak ni taj delić inteligencije, ne umeju jasno da govore, netačno posmatraju stvari i ne mogu nezavisno da rasuđuju. To pokazuje da su oni „talentovani ljudi” pod navodnicima, a ne ljudi sa istinskim talentom i stvarnim znanjem. Talentovani ljudi najpre moraju da poseduju određene osobine u svojoj ljudskosti, kao što su sposobnost da uvaže stvari, sposobnost da procene i vrednuju stvari, kao i pronicljivost. Ako ove osobine ne poseduju, kad rešavaju konkretne stvari, oni jedino sramote sebe i ne umeju da upravljaju čak ni jednim jedinim vrtom ili jednim ili dva hektara zemlje i da ih isplaniraju – niti da ih efikasno iskoriste – onda nema ničeg talentovanog kod takvih ljudi. Od tebe se ne traži da upravljaš celom zemljom, samo ti se daje jedan ili dva hektara zemlje da njima dobro upravljaš, to jest, da ih urediš tako da postanu lepi i čisti i da se pretvore u elegantno okruženje – kako bi divno bilo da ljudi tamo žive i, nakon što jednom stignu, čak ni ptice ne bi bile voljne da odu odatle. Ovi takozvani talentovani ljudi nisu niko i ništa. Ne umeju da urade nikakav konkretan posao. Kod njih uopšte nema ničeg talentovanog – nedostaju im stvari u njihovoj ljudskosti. Ne umeju ništa dobro da urade, a ipak žele da se pokazuju i da budu vođe i delatnici i još uvek žele da zauzmu ključne pozicije i budu nadzornici. Kakva je to narav? To je nadmena narav.

Vratimo se na temu o tome kad neko ko vodi sopstveni posao voli da vara i obmanjuje ljude. Kakva vrsta problema je varanje i obmanjivanje ljudi? Jedan aspekt tog problema jeste to što je ljudskost takvih ljudi loša; oni nemaju savesti ni razuma. Sudeći prema njihovom ponašanju, koje onda iskvarene naravi oni razotkrivaju? Pre svega, narav takvih ljudi je varljiva i rđava; kao drugo, oni imaju odbojnost prema istini i nepopustljivi su. Kad varaju druge, nemilosrdnost koju pokazuju jeste podmuklost – bez obzira na to da li im je na meti neko ko je bogat ili siromašan, da li taj neko ima novca ili ga nema, oni ga svejedno obmanjuju, ne pokazujući nikakvu milost. Iskvarene naravi takvih ljudi su veoma teške u svakom pogledu. Recite Mi, da li je takvim ljudima lako da postignu spasenje? (Nije.) Sudeći prema njihovim iskvarenim naravima, nije im lako da postignu spasenje. Onda, s obzirom na njihovu ljudskost, zbog kog aspekta im je teško da postignu spasenje? Postoji li neki osnovni uzrok? (Oni nemaju savesti.) Tako je, ljudima koji nemaju savest nije lako da postignu spasenje. Sposobnost savesti je kod njih već nestala, ona više ne postoji. Bez funkcije savesti, čovek ne poseduje suštinski uslov da prihvati istinu i primenjuje istinu. Zbog toga mu je veoma teško da postigne spasenje; može se reći i da ne može da postigne spasenje. Takođe je moguće da je ovaj tip čoveka voljan da službuje i da to može da čini do izvesne mere, te da će na kraju, pošto je njegovo službovanje u skladu s merilom i ispunjava Božje zahteve, postati odani službenik i preživeti. Ovo je takođe Božja blagodat. Iako odani službenici mogu da prežive, to ne znači da su postigli spasenje. Preživeti i postići spasenje dva su različita koncepta. Među njima je jaz i postoji razlika. Načela, granice, pravac i ciljevi čovekovih postupaka u velikoj meri su povezani s tim da li je njegova ljudskost dobra ili loša. Ako čovek voli pozitivne stvari ili ima izvestan osećaj za pravdu, onda to pokazuje da njegova savest ima svest – to pokazuje da taj čovek ima malo savesti. U svom ličnom vladanju, neki ljudi nemaju osećaj za pravdu, niti donose ikakve pozitivne odluke. Oni naprosto vole da čine rđave stvari i prema pozitivnim stvarima osećaju odbojnost. Naročito kad neko pomalo govori o pozitivnim načinima postupanja, o tome kako čovek u svom ličnom vladanju mora da ima ljudskost, savest i moralne granice i da se pridržava pravila, za njih je to držanje pridika. Nazvati to „držanjem pridika” je blag izraz; oni vas u stvarnosti preziru i ismevaju. Smatraju da je takvo vladanje promašaj: „Pogledaj kako ti je život jadan. Ne umeš da se upuštaš u svakojake prevare i obmane, niti znaš kako da kroz lukavstvo ostvariš korist. U svom vladanju uvek toliko poštuješ pravila, tako si plašljiv. U današnje vreme, odvažni se prežderavaju, dok plašljivi gladuju. Ako si plašljiv, nećeš uspeti!” Oni veruju da si naprosto plašljiv ako se vladaš sa savešću i prema načelima, a da su oni odvažni zato što se upuštaju u svakojake prevare i obmane. Međutim, da li je to zaista zato što su oni odvažni? Neki ljudi koji veruju u Boga u zemlji velike crvene aždaje ne plaše se da trpe progon i da budu uhapšeni i svejedno istrajavaju u veri u Boga. Ima li to ikakve veze s tim da li je neko odvažan ili plašljiv? (Nema.) To je povezano sa njihovim stremljenjem – u svojoj ljudskosti, oni imaju potrebu i čežnju za verom u Boga. To nije stvar odvažnosti ili plašljivosti. Kad vode sopstveni posao, neki ljudi se upuštaju u svakojake prevare i obmane. Mnogo puta se suočavaju s tim da ih progone i hapse, da im oduzimaju imovinu ili se suočavaju s rizikom od bankrota i zatvaranja firmi, ali svejedno nastavljaju da obmanjuju ljude. Čak i ako to što obmanjuju ljude dovede do gubitka nečijeg života, nije ih briga. Neki ljudi, kad vode sopstveni posao, obmanjuju druge tako što osnuju lažnu kompaniju – u stvarnosti, ta kompanija uopšte ne postoji i nema stvaran posao, niti proizvodi ikakve proizvode. Oni se oslanjaju isključivo na svoj slatkorečivi jezik kako bi ljude sa svih strana obmanom naveli da od njih naručuju. Kad im drugi ljudi uplate avans, oni odmah pobegnu, ne ostavljajući trag za sobom. Tako oni obmanjuju ljude, iz transakcije u transakciju, pa nakon što na prevaru uzmu novac, cela njihova porodica živi u luksuzu, gosteći se najboljom hranom i pićem. U kojoj meri se neki ljudi upuštaju u obmanjivanje? Obmanjuju čak i visoko kotirane institucije i agencije. Ponekad im život visi o koncu i moguće je da bi neko mogao da prozre njihove trikove i razotkrije ih. U svom srcu, oni zapravo znaju da će ih njihovi postupci dovesti u opasnost, ali ih za to nije briga. Ako se nekim čudom izvuku, prvom sledećom prilikom nastaviće da obmanjuju ljude. Dokle god svojim obmanama zarađuju novac, misle da su pobedili, da su „postigli slavu i uspeh”. Međutim, ako od njih zatražiš da veruju u Boga, ne usuđuju se. Kažu: „Verovanje u Boga će dovesti do toga da me državni organi osude i uhapse. Ne usuđujem se da verujem!” Pa ipak, kad je reč o upuštanju u svakojake prevare i obmane, nemaju strah od hapšenja. Ako ideš na okupljanja, oni ti čak kažu: „Zaista si odvažan. Država trenutno besomučno hapsi i progoni vernike; kako se i dalje usuđuješ da ideš na okupljanja?” A ti ćeš na to: „Mi koji verujemo u Boga i idemo pravim putem ne plašimo se hapšenja. To što ti vodiš fiktivne kompanije i sprovodiš obmane je izuzetno opasno – zašto se ti ne plašiš?” A oni kažu: „Mi poslovni ljudi se ne plašimo da preuzmemo rizik. Međutim, vi ste veoma odvažni što se i dalje usuđujete da prisustvujete okupljanjima kad se državni organi u toj meri trude da uhapse vernike!” Kad vide da vernici u Boga bivaju uhapšeni, ne usuđuju se da veruju, ali se ne plaše da će biti uhapšeni zbog toga što sprovode obmane dok vode sopstveni posao. Kakvi su oni bednici? Zar se time ne pokazuje razlika u ljudskosti među ljudima? Između ljudi postoji upravo ta razlika. Iskvarene naravi kod ljudi su iste – svi imaju te iste iskvarene naravi – ali, sudeći prema razlikama u njihovoj ljudskosti, neki ljudi nikada neće moći da veruju u Boga; oni nikada ne mogu da budu članovi Božje kuće. Čak i ako veruju u Boga, takvi ljudi nikada ne mogu da postignu spasenje. Iz kog se aspekta to može videti? Može se videti iz njihove ljudskosti. Neki ljudi podržavaju svoje supruge da veruju u Boga, ali kad ih njihove supruge podstiču da i oni sami veruju, kažu da je to previše opasno i da se ne usuđuju. Pa ipak, kad vode sopstveni posao, upuštaju se u svakojake prevare i obmane i nije ih briga sa kolikom god opasnošću da se suočavaju. U stanju su da prekrše svaki zakon i usuđuju se da upotrebe bilo koju taktiku. Koliko god da državni organi pomno sprovode nadzor ili kakve god da se osude i kazne izriču po zakonu, njih nije briga. U tome kako se vladaju nemaju granica, kad postupaju nije ih briga za posledice i misle da je sve u redu dokle god postoji profit koji može da se ostvari. Ako takav čovek veruje u Boga, on ne može da zadobije istinu i ne može da postigne spasenje – to je zato što ne voli istinu, već jedino novac. Dokle god vodi sopstveni posao, varaće i obmanjivaće druge i nameštaće stvari – ispoljava se njegovo crno srce. S nekim ko ima ovakav karakter je svršeno; takve ljude Bog ne spasava. Neki ljudi kažu: „Šta ako takav čovek zaradi mnogo novca i ponudi ga Božjoj kući?” Takav novac Božja kuća ne prihvata; Božja kuća ne prihvata novac koji nije zarađen legitimnim sredstvima. Čim počne da vodi sopstveni posao, taj tip čoveka će se upustiti u svakojake prevare i obmane – on ima veoma lošu ljudskost. U kojoj meri je ona loša? Ako od njega zatražiš da preispita svoju savest, on kaže: „Ne osećam ništa. Ne znam gde mi je savest. Takođe ne znam šta je savest, niti koliko ona košta po kilogramu.” U tom trenutku shvataš: „Nije ni čudo što novac zarađuje brže od drugih ljudi koji vode isti takav posao. Nije ni čudo što sve mušterije idu da kupuju od njega. Ovaj čovek koristi nepoštene taktike – bavi se mutnim radnjama kad vodi sopstveni posao, a njegovo je prevarno ponašanje zaista ozbiljno!” Međutim, ne samo da on to ne vidi kao sramotu, već se još i hvali i razmeće, govoreći: „Pogledajte vas, vodite sopstveni posao tako ozbiljno i po propisima. Jednom prevarite nekoga i toliko se uplašite da srce počne da vam lupa. Pogledajte mene – ja se ne plašim! Sve dok Biro za industriju i trgovinu i policija nemaju nikakve dokaze, sve je u redu. Želite da me tužite? Nemate nikakvih dokaza! Pogledajte kako pametno obmanjujem ljude! Možeš li ti to? Ne možeš! Onog trenutka kad nekoga obmaneš, ti se odaš. Nemaš taktike koje ja imam. Kov ti je loš!” Kakva je ovo vrsta čoveka? To je zao čovek. Ima li ikakve nade za njegovo iskupljenje? Za njega ne postoji mogućnost iskupljenja. Ti ljudi ne mogu da budu spaseni ne zato što imaju iskvarene naravi, već zato što im je ljudskost previše loša. U kom smislu je ona loša? Loša je u tom smislu što nemaju ljudskosti ni savesti; izgubili su svoju savest. Šta znači izgubiti sopstvenu savest? To znači činiti stvari bez granica savesti. Te granice su izgrađene na savesti – savest predstavlja granice. Ko god bio onaj koga varaš time što se upuštaš u svakojake prevare i obmane dok vodiš sopstveni posao, bilo da je to neki loš ili dobar čovek, u svakom slučaju, sâm taj čin se protivi moralu, savesti i ljudskosti. Nakon što takva stvar bude učinjena, doveka ćeš osećati samooptužbu u svojoj savesti. To će postati doživotna mrlja. Ako si istinski čovek, nikada ne bi trebalo da učiniš takvu stvar. Ko god da je meta tvojih obmana i bez obzira na količinu novca koju izmamiš obmanom – čak i ako obmanjuješ zle ljude i loše ljude – to je i dalje obmanjivanje. Zato, bez obzira na okolnosti ili na to s kim imate posla, nikada ne bi trebalo da obmanjujete ljude. To znači imati granice savesti u svom ličnom vladanju i to je zauzdavajuća sila koja dolazi od funkcije savesti. Ako imaš funkciju savesti, onda ćeš imati granice u onome što radiš. Ako nemaš funkciju savesti, preći ćeš te granice i bićeš kadar da učiniš bilo šta. Može se reći da ovakvi pojedinci nemaju ni trunčicu savesti i razuma i da su gori od zveri. Ako neki ljudi misle da je ova izjava previše ekstremna, izrazimo to na drugi način: čovek bez imalo razuma je poput zveri. Zar ljudi bez ljudskosti nisu zveri? Ako je neko ljudsko biće, a nema ljudskosti, kakva mu je onda suština? Zar to nije suština zveri? Razlika između tih ljudi i zveri jeste u tome što oni mogu da hodaju uspravno i imaju sposobnost govora, dok zveri ne poseduju sposobnost govora kao ljudi. U cilju sticanja profita, u stanju si da koristiš svakakva sredstva i metode kako bi se upuštao u svakojake prevare i obmane, dok zveri takva sredstva nemaju. Dakle, reći da su ovakvi ljudi jednaki zverima zapravo je blago prema njima – u stvari, takvi ljudi su zaista gori od zveri. Mogu li oni koji su gori od zveri da postignu spasenje? Oni ni najmanje ne prihvataju istinu – oni vole jedino novac. To je problem s njihovom prirodom i niko ne može da je promeni. Očekivati od takvih ljudi da prihvate istinu isto je što i očekivati od petla da nosi jaja – to se nikada neće dogoditi. Prema tome, među iskvarenim ljudskim rodom, isključujući one koji čine ubistva radi profita ili se upuštaju u kriminalna dela i krše zakon, ovi ljudi koji se upuštaju u svakojake prevare i obmane mogu se smatrati ljudima sa najgorom ljudskošću – oni su talog ljudskog roda, izrodi su ljudskog roda. U ovoj sadašnjoj eri velikog ekonomskog blagostanja, postoji izuzetno veliki broj ljudi poput ovih koji se upuštaju u svakojake prevare i obmane dok vode sopstveni posao. No, koliko god da ima ovih ljudi, u svakom slučaju, takva ispoljavanja su dovoljna da ilustruju problem ljudskosti. Kakva je čovekova savest, kao i to da li on ima granice savesti – to je pokazatelj za odmeravanje njegove ljudskosti. Kako neko ko nema čak ni ljudskosti može uopšte da bude spasen? Čovekova ljudskost mora makar da sadrži uslove za prihvatanje istine. Oni koji se upuštaju u svakojake prevare i obmane unutar svoje ljudskosti suštinski ne poseduju uslove za prihvatanje istine. Dakle, ako od njih zatražiš da prihvate istinu kako bi odbacili svoje iskvarene naravi, to će im biti nemoguće da postignu. Samo oni sa savešću i razumom mogu da prihvate istinu i da odbace svoje iskvarene naravi i da time postignu spasenje, jer njihova savest ima određeni nivo svesti, pa kad se vladaju i postupaju, njihova savest može da obavlja određenu funkciju. Kad sa takvim ljudima razgovarate u zajedništvu o istini i govorite o tome kako da uđu u istinu, kako da odbace iskvarene naravi, koje su stvari u skladu sa Božjim namerama, a koje nisu, te kako ljudi treba da postupaju, oni to mogu da prihvate i da se pokore. S takvim ljudima je prikladno u zajedništvu razgovarati o istini – oni su pravi primaoci. Ako o istini razgovarate u zajedništvu sa onima čije je primarno sredstvo u vođenju sopstvenog posla varanje i obmanjivanje drugih, to je isto kao da pričate zidu. Zato, kad je reč o takvim ljudima koji vode sopstveni posao, samo posmatrajte da li koriste legitimna sredstva u svom poslovanju, u svojim transakcijama i u ophođenju s ljudima, da li imaju kočnice i granice savesti i da li njihova savest može da funkcioniše u njihovim transakcijama i ophođenju s ljudima. Ako čovekova savest može da funkcioniše i nad njim vrši obuzdavajući uticaj, onda je on prihvatljiv i s njim vredi dolaziti u kontakt. Takvim ljudima se može propovedati jevanđelje i besediti o istini. Ako su u stanju da prihvate istinu, za njih tad postoji nada da će postići spasenje. To je sve u našoj raspravi o ljubavi prema poslovanju.

Ljubav prema umetnosti

Osvrnimo se sada na ljubav prema umetnosti. Oni koji vole umetnost urođeno su naklonjeni pevanju, igranju i sviranju muzičkih instrumenata, a takođe uživaju u nastupima. Što je više ljudi, to više ushićenja osećaju; i žele da prirede nekakvu predstavu, izvodeći skečeve, kratke komade, pevajući, igrajući ili svirajući muzičke instrumente kako bi sve usrećili i pomogli im da se opuste. Kakvo je ispoljavanje ljubav prema umetnosti? Najpre moramo da sagledamo da li se umetnost sastoji od pozitivnih ili od negativnih stvari. Ako vam to nije jasno, dozvolite Mi da vas upitam: smatrate li da su pevanje i igranje opravdane potrebe ljudskog roda? (Da.) To jesu opravdane potrebe ljudskog roda. To jest, ljudi koriste svoj pevački glas, govor tela ili nekakav umetnički metod da život učine zabavnim, da u život unesu radost ili da izraze neko od svojih raspoloženja. Može li se ovo smatrati opravdanim? (Da.) Sada se vratimo na prvobitnu temu – ljubav prema umetnosti, ljubav prema pevanju i plesanju, sviranju instrumenata i nastupanju – kojoj kategoriji pripadaju takve vrste ispoljavanja? (Interesovanjima i hobijima.) Pošto su to interesovanja i hobiji, u šta se oni svrstavaju? (U urođena stanja.) Neka deca već od pete ili šeste godine vole da slušaju muziku i gledaju plesove i, kad čuju zvuk muzike, ruke i noge im se pokreću i osećaju poriv da zaplešu. To je urođeno. Neki ljudi čuju pesme i muziku za ples i požele da nauče da plešu, ali to nisu u stanju, čak ni u svojim adolescentskim godinama ili u dvadesetim godinama života. Veoma im je naporno kad pokušavaju da nauče da plešu i naročito su nespretni. To je takođe urođeno. Nasuprot tome, oni koji urođeno vole pevanje i plesanje, čim začuju muziku, mogu radosno da započnu ples. Kad čuju nekoga da peva neku pesmu, mogu da ga prate i da od njega uče i, nakon što je samo nekoliko puta provežbaju, u stanju su da je sami otpevaju. To dokazuje da su kod takvog tipa čoveka ove stvari urođene i da su mu u krvi; on te stvari voli u srcu, a ujedno im je i vičan. Zna da ih radi a da ga tome niko ne podučava. Ima čak i nekih posebno izuzetnih pojedinaca koji sa samo sedam ili osam godina umeju da otpevaju nekoliko stihova neke lokalne opere, a njihovo pevanje ima onaj autentični ton, u dobroj je intonaciji i prati odgovarajući ritam – to je zaista retkost! Neka deca umeju čak da otpevaju nekoliko pop pesama, a neka umeju da igraju u stilovima kao što su indijski ples, sinđijangski ples ili moderni ples. Kad čuju pesmu ili muziku za ples, oni im se instinktivno dopadaju i u ritmu muzike brzo počinju da pokreću telo. Ako im ne dopustiš da pevaju, u svom srcu će potajno pevati ili će pronaći pogodno mesto gde mogu da pevaju naglas. Naprosto žele da pevaju i vole da pevaju i niko ne može da ih zaustavi. Na njih roditelji nisu uticali, niti ih je iko podučavao. Odmalena poseduju ove jače strane ili hobije. Očigledno je da je reč o urođenom stanju – poseduju urođeno interesovanje za umetnost. Ako su ta deca zainteresovana za umetnost, da li ona moraju da se bave tim poslom – moraju li čitavog svog života da rade u toj delatnosti? Ne nužno. To zavisi od Božjeg određenja, od toga kako Bog vrši Svoju suverenost i uređuje stvari. Ako im Bog uredi da se bave umetnošću, celog svog života će biti vezani za tu delatnost. Ali, ako im Bog nije uredio ili odredio da rade u toj delatnosti, oni će biti samo zainteresovani za umetnost ili će im to biti hobi, a čak i ako u umetnosti uživaju, neće im biti moguće da se tim poslom bave. Neki ljudi odmalena vole umetnost. Kad vide da se njihovo dete interesuje za umetnost ili da mu je umetnost hobi, roditelji pomisle: „Hajde da onda to negujemo. Možda naša porodica može da iznedri neki umetnički talenat. Možda naše dete čak bude slavno ili postane zvezda!” Zato svoje dete počinju da podstiču u izučavanju plesa i pevanja i na kraju dete upisuje umetničku akademiju. Iako su interesovanje tog deteta prema umetnosti i njegov hobi u tome i dalje snažni nakon što diplomira, neizvesno je da li će ono moći da radi u toj delatnosti. Moguće je da se, kad dođe vreme da počne da se bavi tim poslom, njegovo raspoloženje promeni, da se detetov stav i gledišta prema tom poslu promene, a moguće je i da zbog raznih razloga unutar objektivnih okolnosti ono propusti priliku da bude deo te delatnosti. Sve to je moguće; to zavisi od Božjeg predodređenja. Međutim, posmatramo li sam koren, detetovo interesovanje i hobi jesu njegovo urođeno stanje – i pre nego što se uopšte rodilo, Bog mu je već uredio ovu jaču stranu i njegovoj je ljudskosti dodao određene posebne osobine, te ga učinio po prirodi posebno osetljivim na muziku, ples i druge aspekte umetnosti, kao i vičnim njima. Dakle, ono što to dete u svom svakodnevnom životu razotkriva jeste posebna naklonost prema pevanju i plesanju. Bilo da je ono živahnog karaktera ili stidljivo, bilo da je pričljivo ili ne voli da priča, u svakom slučaju, duboko u njegovoj krvi postoji nešto što se ne može ukloniti – ono voli da peva, voli da pleše i voli da nastupa. Iako dok pevaju postaju izuzetno energični i u svojoj duši osećaju oslobođenje, neki ljudi su, kad s njima razgovaraš, i dalje veoma stidljivi i ne umeju dobro da se izražavaju ili komuniciraju s ljudima. Kad se druže s drugima, posebno su kruti i napeti, čak i nervozni i uplašeni, ne znajući kako da u tim situacijama postupaju. Ali kad kroče na binu da bi nastupili, čine to s lakoćom; kao da su postali neka druga osoba. Nevernici kažu da im to „zaštitnik zanata” iz njihove branše daruje ovu sposobnost kako bi mogli da zarađuju za život – da li je to tačno? U stvarnosti, to je Božje određenje. Koje će jače strane, interesovanja i hobije čovek urođeno imati, povezano je s Božjim predodređenjem. Kakve god jače strane i hobije da čovek ima, sve ih je predodredio Bog. Ako ti Bog podari interesovanje i hobi, tebi se to dopada i to ceniš iz dubine svog srca, osećajući posebnu strast prema tome. Kad se baviš tim poslom ili činiš nešto što je s njim povezano, u sebi osećaš poseban mir i spokoj, a to te ujedno i naročito zanima. Prema tome, ako poseduješ neku jaču stranu, kad se u poslu Božje kuće za njom pojavi potreba, treba da obavljaš tu odgovarajuću dužnost. Za tebe je to najbolja prilika da svoju jaču stranu staviš u funkciju. Isto tako, pošto ti je tu jaču stranu podario Bog, ona nije tvoja privatna svojina; ne smeš da je zloupotrebljavaš po svojoj volji. Kad se u poslu Božje kuće za njom pojavi potreba, treba da je staviš u funkciju i ponudiš Bogu, koristeći je u svojoj dužnosti. Za tebe je to povoljan uslov da postigneš spasenje, a to je i izuzetan uslov koji ti je Bog podario – treba dobro da je staviš u funkciju i dobro da je primenjuješ, bez uzdržavanja. Time, s jedne strane, možeš da aktiviraš svoju jaču stranu, a s druge strane, možeš i da ispunjavaš svoju dužnost kako bi uzvratio za Božju ljubav. Zar to nije divno? (Jeste.)

Bog je ljudima podario određene vrste jačih strana i, bilo da je to bilo u drevna vremena ili u ona moderna, jedna od njih – umetnost – nikada nije uzimana zaozbiljno i oduvek je svrstavana među stvari nižih staleža. Naročito u nekim relativno tradicionalnim i feudalnim društvenim sredinama, svi ljudi imaju iskrivljenu sliku o umetnosti, te neki prema njoj oduvek gaje predrasude. Među ljudima je umetnost okarakterisana na ovaj način i ima takav rang, status ili definiciju zbog ljudskih predstava, feudalnih ideja ili onih izopačenih, pogrešnih misli i gledišta koje Sotona usađuje u ljude. Postoji još jedan činilac, a on je u tome da je u ovoj delatnosti negovana loša klima usled uticaja zlog društva i zlih trendova, pa stoga ljudi negativno ocenjuju umetničku delatnost. Neki ljudi koji se bave ovom delatnošću koristili su svoja interesovanja i jače strane u umetnosti kako bi učinili mnoge negativne i rđave stvari, što je ukaljalo umetnost i izopačilo njenu prirodu. Shodno tome, kod ljudi su se razvila mnoga negativna mišljenja o svetu umetnosti, te one koji se bave umetnošću ili u ovoj oblasti imaju interesovanja i hobije smatraju negativnim ličnostima. Međutim, kako god da ovo društvo i ljudski rod gledaju na ovu vrstu jače strane, ukratko, ako bilo koji čovek – bilo da je član Božje kuće ili čovek koji je izvan Božje kuće – ima jaču stranu ili interesovanje i hobi u ovoj oblasti, neosporno je da su ta jača strana i hobi urođena stanja. Upravo zato što su urođena stanja, ona nisu ni negativna ni rđava. Samo su zbog usmerenja određenih pogrešnih misli i teorija u posebnim erama umetnost i oni koji se njome bave okarakterisani kao rđave i negativne stvari. To se često dešavalo kroz istoriju. To je baš kao što se od soje može napraviti mirisni tofu koji ljudi rado jedu, ali se on takođe može fermentisati pomoću mikroorganizama poput buđi da bi postao smrdljivi tofu. Ne možeš da kažeš da je soja loša samo zato što ti ne voliš da jedeš smrdljivi tofu. Da li je ovo logičko rasuđivanje tačno? (Nije.) Očigledno je netačno; izopačeno je. Prema tome, iako unutar umetničkih grupa u društvu postoje neke prljave i ružne stvari, ne možeš da kažeš da je sama umetnost prljava, ružna i negativna, a kamoli da kažeš da su ovi ljudi koji vole umetnost i vični su joj svi odreda rđave i ružne negativne ličnosti. To je pogrešno rasuđivanje; to nije ispravno poimanje. Ako zbog toga što su neki od tih ljudi rđavi kažeš da je umetnost kojoj je taj čovek vičan takođe rđava, onda je to ozbiljna greška. Različite jače strane koje Bog daje ljudima namenjene su tome da služe ljudskom svetu. Kad ljudski rod ne bi imao kulturni život, bilo bi neuporedivo dosadnije. To što Bog uređuje da ljudi imaju kulturni život nije pogrešno. Sve te rđave stvari uzrokovane su time što đavoli i Sotona koriste prilike da stvaraju ometanja. Iako, u poređenju sa savršenim ljudskim rodom – onim koji će na kraju biti upotpunjen – ovaj ljudski rod koji je Bog stvorio sada nije savršen i ima nedostatke, to ne znači da je ljudski rod koji je Bog stvorio rđav ili negativan – to su dva različita koncepta. Razumete li? (Da.) Kako god da ova zla era i zli svet pozicioniraju umetnost, kao i interesovanja, hobije ili jače strane u pevanju i plesanju, u svakom slučaju, neosporno je da su oni potrebe ljudskog roda, te da su ujedno interesovanja i hobiji koje poseduju neki posebni ljudi. Pošto su to interesovanja i hobiji, oni su čoveku urođeni i nešto s čim se čovek rađa, što znači da dolaze od Boga i da ih Bog daje. I pre nego što se ljudi uopšte rode, Bog je već predodredio zanimanje kojim će se svako od njih baviti: neki ljudi su postavljeni u trgovinu da se bave biznisom, neki su postavljeni u fabrike da budu radnici, neki su postavljeni u poljoprivredu da obavljaju poljoprivredne radove, neki su postavljeni u obrazovanje da budu učitelji, a neki su postavljeni u umetnost da budu izvođači. Do trenutka njihovog rođenja, Bog je već postavio različite vrste jačih strana unutar različitih ljudi. To jest, unutar čovekovog telesnog života, interesovanja, hobiji i jače strane svakog čoveka su različiti. Pre nego što si se rodio, Bog ti je već bio dodao neke posebne i različite stvari. Ako nemaš interesovanja i hobije ili jače strane, ne treba da se žališ što ti ih Bog nije dodao. Bez njih i dalje možeš da živiš, i dalje možeš da obavljaš svoju dužnost. U poređenju s drugima, ništa ti ne nedostaje, jer imaš istu priliku kao i drugi da obavljaš dužnost. Tvoje iskvarene naravi iste su kao i kod drugih; samo su urođena stanja ljudi različita – svako ima svoje jače strane i mane. Pa, šta je ključno? Ključne su razlike u ljudskosti. Čovek koji poseduje neka posebna interesovanja, hobije i jače strane unutar svojih urođenih stanja nije nekakav poseban talenat, a čovek koji ne poseduje nikakva interesovanja, hobije ili jače strane unutar svojih urođenih stanja nije nekakav osrednji čovek. Svako je manje-više isti. Radi se samo o tome da, šta god da ti Bog dâ, On to od tebe i zahteva i to treba da koristiš u svojoj dužnosti, a šta god da ti On ne dâ, On to dodatno od tebe ni ne zahteva. Iako ti Bog možda nije dao interesovanja i hobije ili jače strane, različite stvari ili uslovi koje poseduješ unutar svoje ljudskosti i dalje su ti dovoljni da preuzmeš na sebe neki segment posla ili dužnost. Ako nisi u stanju da to preuzmeš na sebe, onda je moguće da si neko izvan redova onih koji obavljaju dužnost, a to bi već bila sasvim druga stvar.

Ovde ćemo završiti našu raspravu o ljubavi prema umetnosti. Karakterizacija ove vrste jače strane sada bi trebalo da vam bude jasna. Nemojte misliti da su oni koji vole umetnost čudni ili rđavi. Razmišljate li na taj način, onda je vaše poimanje veoma izopačeno. Prema takvim ljudima treba da postupate ispravno, da s njima ispravno komunicirate i da ih ohrabrujete da profesionalne tehnike kojima su vični i koje razumeju primenjuju u svojim dužnostima. Ako si vođa ili delatnik, moraš da naučiš da koristiš ispravan pristup kako bi tim ljudima pomogao, vodio ih i usmeravao da aktiviraju svoje jače strane, kako bi oni mogli da stupe na pravi put i preuzmu dužnost povezanu sa svojim interesovanjima i hobijima, postajući tako stvorena biće koja su u skladu s merilom i bivajući dostojni različitih interesovanja, hobija i jačih strana koje im je Bog podario. Ako oni nisu u stanju da preuzmu dužnost povezanu sa svojim interesovanjima i hobijima, takođe je sasvim u redu da obavljaju neku drugu dužnost. Međutim, ne treba ih ograničavati u tome da imaju sopstvena interesovanja i hobije, jer je to deo ljudskosti.

Kad smo već kod toga, nečega sam se setio – upravo sada, u Božjoj kući, neki novi pevači snimili su pesme. Ti novi pevači, nakon što su vredno sticali stručno znanje i vežbali pevanje, konačno su bili u stanju da snime gotove pesme, prelazeći sa rada iza kulisa na nastupanje na glavnoj sceni. Iako njihovo pevanje ne dostiže profesionalni nivo i još uvek ne doseže nivo profesionalnih pevača, te ima mesta za napredak – neki od njih pevaju bez mnogo prekaljene istančanosti, glasovi nekih pevača nisu tako melodični, a njihovi nastupi nisu tako prijatni za oko – njihov stav u obavljanju dužnosti dostojan je ohrabrenja. Kad od amatera postane neko ko se pojavljuje pred kamerama u svojstvu pevača debitanta, neiskusnog pevača, to je nešto što vredi ohrabriti. Dakle, šta želim da vam kažem u vezi sa ovom stvari? Kad video-zapisi sa himnama koje su ovi novi pevači snimili budu postavljeni na internet, treba da im pružite malo ohrabrenja. Možete da date i neke dobre predloge od kojih oni mogu da imaju koristi, ali nemojte da cepidlačite, nemojte da ih omalovažavate s prezrenjem i nemojte da budete preterano kritični. Taj stav nije dobar; u njemu, u najmanju ruku, nema ljubavi i tolerancije i to nije stav koji čovek treba da ima prema braći i sestrama. Koji je onda odgovarajući način da prema njima postupate? Treba da ih ohrabrite i da im malo aplaudirate, a zatim da date neke prikladne predloge; jedino je to korisno za njih. Oni makar imaju hrabrosti da stanu na binu i pevaju himne kako bi veličali Boga, što je korisno za Božji izabrani narod. Stoga bi svako trebalo da im pomogne da dobro obavljaju svoju dužnost i niko nipošto ne sme da daje neodgovorne primedbe i ne sme da na njih bude ljubomoran. Treba da budemo srećni i da nam bude drago što Božja kuća ima više ljudi koji su talentovani za pevanje – to je dobra stvar. Svima koji u ovoj oblasti imaju jače strane treba dopustiti da ih iskoriste; svima njima treba pružiti prilike. Oni sami nemaju mnogo samopouzdanja i nemaju mesto na kome bi dali oduška tim malim interesovanjima i hobijima koje poseduju. Ako imaju volju da dobro obavljaju ovu dužnost i ako su snimili video-zapise sa himnama, kad to vidiš, treba barem da ih poslušaš dva ili tri puta – slušaj pažljivo i pomno – i da im pružiš malo ohrabrenja. Nemoj da ih potkopavaš iza leđa. Ostaloj braći i sestrama treba da kažeš da više slušaju pesme koje oni pevaju i da im daju više „lajkova”. Neki od njih pevaju prilično dobro, sa iskrenom emocijom, svaki stih jasno izgovaraju; odeća i držanje su im dostojanstveni i čestiti, zbog čega drugima deluju prikladno. Moguće je, međutim, da će neki drugi biti malo slabiji u pogledu glasa i tehničke zrelosti. Ako se malo razumeš u muziku i možeš da uočiš mane, nemoj da im se rugaš; prema njima postupaj pravilno i svejedno ih ohrabruj i podržavaj. To je stav koji treba da imaš kao član porodice, kao brat ili sestra. Ne ugledaj se na loše ljude čineći stvari kojima se drugi omalovažavaju ili nipodaštavaju. Ako ti sâm ne možeš da izađeš na binu, a ipak, kad bilo ko drugi to učini, postaneš ljubomoran, potkopavaš ga i daješ sitničave primedbe iza njegovih leđa, to je nedostatak ljudskosti. Vladati se na taj način nije dobro – to je ogavno. Čak i ako možeš da uočiš njihove mane, i dalje treba da ih ohrabruješ. To treba da činiš zato što su oni braća i sestre – oni nisu profesionalci, niti su prošli profesionalnu obuku – a to što su u stanju da pevaju kao što pevaju sada, čisto je rezultat njihovog sopstvenog istraživanja, vežbanja i napornog rada. Pa, zašto ih onda ne ohrabriti? Ako naučiš da budeš pun ohrabrenja i tolerancije i ako, čak i kad primetiš neke nedostatke u njihovom pevanju, i dalje prema njima možeš ispravno da postupaš s ljubavlju i tolerancijom, onda to pokazuje da poseduješ ljudskost. Pevače u Božjoj kući neki ljudi uvek porede sa profesionalnim pevačima iz sveta nevernika, te stoga gledaju s visine na pevače u Božjoj kući i cepidlače oko ovog ili onog. To je nedostatak ljudskosti. Ako drugome uvek tražiš mane i uvek misliš da si bolji i superiorniji od drugih, zašto onda ne možeš da otpevaš pesmu koja ljude može da dirne? Ne budi cepidlaka kad su u pitanju drugi. Pevači u crkvi nisu profesionalci, ali je kod njih jedna stvar posebna: obavljajući ovaj posao, oni ne grade svoju karijeru – oni obavljaju svoju dužnost. Dužnost im je da koriste svoj glas kako bi pevali Božje reči, te svedočili o Božjim rečima i prenosili ih. Zato treba da ih ohrabruješ. Zar takvo postupanje nije dobro? (Jeste.) To znači imati ljudskost. Kad slušaš nekog novog pevača kako peva, nemoj da cepidlačiš govoreći: „Ovaj čovek nema dobar glas. Nije istančan. Ne peva u ritmu i falšira – neću to da slušam! Niko ne bi trebalo da ga sluša i niko ne bi trebalo da mu dâ ’lajk’!” Zašto po tom pitanju tako cepidlačiš? To što neko malo falšira, što peva bez prekaljene istančanosti ili amaterski – da li se to protivi istina-načelima? Ne protivi se. On obavlja svoju dužnost, tako da njegovo pevanje treba da meriš prema načelima obavljanja dužnosti, a ne na osnovu sopstvenih ukusa i gledištâ. Da se izrazim bez uvijanja – šta ti uopšte znaš? Ako tako mnogo znaš o pevanju, zašto sâm nisi otpevao nijednu jedinu pesmu prema uzornom merilu? Pošto u svom pevanju nisi dosegao uzorno merilo, nemaš pravo da kritikuješ druge. Naravno, čak i ako u svom pevanju možeš da dosegneš uzorno merilo, i dalje ne bi trebalo da kritikuješ druge. To što oni obavljaju ovaj posao samo po sebi nije bavljenje umetničkom delatnošću niti je rad u sferi umetnosti – to je obavljanje dužnosti i prenošenje Božjih reči, što je sasvim druge prirode. Bilo da pevaju dobro ili ne, u ono što rade oni ulažu svoje srce – obavljaju svoju dužnost. Što se tiče njihovog profesionalnog nivoa, to je sasvim druga stvar. Profesionalni nivo se može postići samo postepeno, kroz učenje i dugotrajno vežbanje. Novi pevači u Božjoj kući trenutno su na nivou na kome jesu. Ljudi prema njima treba ispravno da se ophode – svako treba da pruži ohrabrenje i podršku. Nemoj da cepidlačiš i nemoj da se razmećeš. Budeš li se razmetao, ljudima ćeš biti odbojan. Ako se ne budeš razmetao i umesto toga poslušaš još nekoliko puta, ljudi će misliti da si prilično dobar čovek, neko ko ima bogobojažljivo srce, neko čije je srce uz Božju kuću i ko ima toleranciju, a to je onda jača strana, vrlina tvoje ljudskosti. Budeš li tako postupao, ljudima ćeš se svideti, a i Bogu ćeš se dopadati. Ako se budeš pravio važan, uvek ističući nečije mane kako bi pokazao da si sjajan i da si stručnjak, onda podrivaš i ometaš posao Božje kuće. Budeš li podrivao taj posao, možeš li da se dopadaš Bogu? (Ne.) Bogu se nećeš dopadati, a nećeš se dopadati ni braći i sestrama. Čime su te pevači uvredili? Zašto moraš tako da se praviš važan i da ih potkopavaš? Da li potkopavaš samo jednog čoveka? Ne, ti podrivaš posao Božje kuće, ti potkopavaš Boga. Ako to činiš, možeš li da se dopadaš Bogu? Čak i ako u pesmama koje pevaju čuješ mane, ne bi trebalo da im sudiš, jer dostizanje profesionalnog nivoa u bilo kom specijalizovanom radu nije nešto što se dešava preko noći. To nije lako – zahteva kaljenje i vežbu, kao i vođstvo profesionalaca; a uz to, svako ima različite talente. Tim ljudima čak ni Bog ne postavlja zahteve shodno profesionalnom nivou, pa šta tebe čini kvalifikovanim da to od njih zahtevaš? Nije racionalno večito zahtevati da drugi dostignu određeni nivo; to je nadmenost i to je hvalisanje. Kad se drugi istaknu, tebi u srcu bude krivo i postaneš beskrajno ljubomoran, želeći uvek da kažeš neku sarkastičnu i oštru reč kako bi zadovoljio svoju sujetu. Kako je samo nisko tako postupati! To je ogavno i podlo, a takav čovek nema savesti ni razuma. Treba da radite stvari koje su za druge korisne, stvari koje su dostojne tuđeg divljenja i koje će Bog upamtiti. Nemojte da radite stvari kojima potkopavate druge. Hoćete li ovo zapamtiti? (Da.) Ako ne možeš da postigneš to da budeš tolerantan, pun podrške i ohrabrenja i nisi u stanju da štitiš i čuvaš rad crkve, ako ti nedostaje ova ljudskost, onda makar nemoj da radiš i da govoriš stvari kojima potkopavaš druge. To je ono najmanje što bi neko trebalo da učini – to je granica.

Sklonost ka obožavanju zvezda

Završili smo raspravu o ljubavi prema umetnosti. Hajde da u nastavku porazgovaramo o ljubavi prema bavljenju privatnim stvarima poznatih ličnosti. Neki ljudi naročito vole da se bave privatnim stvarima poznatih ličnosti, zvezda – poput toga šta poznate ličnosti jedu, šta oblače, kuda idu da se zabavljaju, da li su imale estetske operacije, s kim su u romantičnoj vezi, koje prijatelje suprotnog pola imaju, koje seksualne partnere imaju, pa čak i koliko vanbračne dece imaju i sa kojim visoko rangiranim funkcionerima i bogatašima su imali intimne odnose. Takvi ljudi posebno mare za ove privatne stvari poznatih ličnosti. Ne samo da se bave privatnim stvarima poznatih ličnosti, nego još i naročito vole da oponašaju svakodnevni životni stil poznatih ličnosti, njihov govor i ponašanje, kao i njihov odnos prema životu. U isto vreme, naročito vole i da prate njihovo kretanje i njihove različite misli i gledišta. Na primer, ako neka poznata ličnost za kućnog ljubimca voli da ima određenu vrstu psa, i oni će imati istog takvog. Ako poznata ličnost nosi određenu marku odeće koja je posebno popularna na tržištu, i oni će kupiti istu tu stvar. Ako to sebi ne mogu da priušte, umesto toga će izabrati imitaciju originala. Ako poznata ličnost koristi određeni kozmetički proizvod, oni će ga nabaviti da bi se ulepšali, pa makar i da su bez prebijene pare i moraju da prodaju bubreg ili krv da bi to sebi priuštili. Oni čak prate poznate ličnosti gde god da one nastupaju, drže konferencije za štampu ili prisustvuju premijerama filmova i televizijskih serija. Obraćaće pažnju na svaku reč i postupak, svaki potez i svako kretanje te poznate ličnosti koju slede i pratiće ih, postajući u toj meri opsednuti time da nemaju sopstveni život, niti sopstvene ispravne misli, gledišta i način života, pri čemu ih u potpunosti zaluđuju i kontrolišu misli, gledišta i način života te poznate ličnosti. Kakav je ovo problem? Da li je ovo urođeno stanje? (Nije.) Ima li to ikakve veze sa društvenom sredinom u kojoj ljudi danas žive? (Da.) Određena veza postoji. Pa, zašto uvek postoji određena grupa ljudi koja obožava zvezde, a to ne čine svi, uprkos činjenici da svi ljudi žive u istom trenutnom okruženju? Sa čime je ovo povezano? Da li bi rekao da ovi ljudi koji obožavaju zvezde vole umetnost? To ne mora nužno biti slučaj. Da li su oni vični umetnosti? Ni to nije nužno tačno. Međutim, stvari koje rade jesu povezane s ljudima iz sveta umetnosti i sa umetničkim trendovima. Kakav je ovo problem? Da li je to problem iskvarenih naravi? Ovde je upravo reč o razotkrivanju iskvarenih naravi. Takvi ljudi poštuju zlo i slede zle trendove. Dakle, postoji li problem sa ljudskošću tih ljudi? (Da.) Kad u životu ima toliko puteva koji se mogu izabrati, zašto oni biraju takav put? Uključuje li to pitanje karaktera? (Da.) Neki ljudi kažu: „Ovo je nedostatak u ljudskosti. To znači da si urođeno plitkouman i glup, te da te drugi lako zalude.” Da li je to razlog? (Nije.) Drugi kažu: „Da li je to zato što te zvezde većinom obožavaju ljudi koji su mladi, nezreli i površni, nesposobni da se odupru iskušenju ovih društvenih trendova?” Da li je to zato što su mladi? (Nije.) Neki od ljudi koji obožavaju zvezde su sredovečni ili stariji – tom grupom su obuhvaćeni ljudi svih starosnih grupa. S obzirom na to, ti ljudi koji obožavaju zvezde nisu zaluđeni ovim društvenim trendovima zato što su mladi, nezreli i još uvek ne razumeju životne stvari. Prema tome, ne stoji tvrdnja da su „svi ljudi koji obožavaju zvezde mladi i nezreli”. I pošto to nije zbog mladosti i nezrelosti, onda je problem u ljudskosti. Dakle, koji je to problem ljudskosti? Da li je reč o tome da se neko ne bavi ispravnim zadacima? (Jeste.) S jedne strane, reč je o tome da se neko ne bavi ispravnim zadacima; s druge, to znači da je neko donekle neozbiljan i ne ostaje unutar ispravnih granica. I šta je još posredi? (To da neko ne ide pravim putem.) To je tačno – da ne ide pravim putem. To se odnosi na pitanje puta kojim čovek ide. Nakon što odraste, izbor zanimanja kojim će se baviti i izbor puta koji će slediti u ovom društvu i među ljudima, obavezna su lekcija koja se postavlja pred svakog čoveka. Da li se on drži svog mesta i svoje dane provodi na ispravan način, da li se bavi ispravnim zanimanjem i da li se bavi ispravnim zadacima i korača pravim putem – sve će to zavisiti od onoga šta on voli i šta sledi unutar svoje ljudskosti. Pogledajte ljude iz svih sfera života – neki se bave borilačkim veštinama, neki uče o zdravom životu, neki se bave tehnologijom, neki modnom industrijom, neki su u filmskoj i televizijskoj delatnosti, neki vode poslovanje, a neki ulaze u politiku, dok neki veruju u budizam, neki se pridružuju taoističkoj veri, a neki biraju da veruju u Boga. Neki ljudi nemaju ispravno zanimanje, niti traže sopstvene ciljeve u životu – svakoga dana se jedino usredsređuju na to da obožavaju zvezde. U kojoj meri oni to čine? U toj meri da izgube želju za jelom i pićem. Ako je zvezda koju takvi ljudi obožavaju njihov ljubavnik iz snova, može se dogoditi čak i to da oni u bilo kom trenutku napuste sopstvenog supružnika. Ako ti ljudi u toj meri obožavaju zvezde da time postaju opsednuti, u tom stepenu da to može da diktira njihov život i njihov izbor puta, pri čemu to postaje neizostavan deo njihovog života, u kakvom je stanju trenutno njihov život? U svom svakodnevnom životu, oni se ne drže svog mesta. Ako je čovek koji obožava zvezde žena, može li ona da bude predana domaćica koja podržava svog muža i odgaja svoju decu, smerna supruga i brižna majka? (Ne može.) Čovek koji u toj meri obožava zvezde da time postaje opsednut naprosto je lud. Gde god da njegov ljubavnik iz snova održava koncert ili konferenciju za štampu, on se oseća primoranim da tamo i ode kako bi dobio autogram. Putuje na velike udaljenosti avionom, pa čak i prelazi granice samo da bi ga sledio, a porodica ne može da ga zadrži. Na internetu stalno prati plan puta te poznate ličnosti, pa danima i noćima čeka na onim mestima gde će se ta poznata ličnost pojaviti. Ako je slučajno ne sretne, nekoliko dana i noći ne jede i ne spava, beskrajno plačući. Sve ono za šta se on interesuje na internetu i na televiziji obično je vezano za poznate ličnosti. Naravno, neki ljudi se ne usredsređuju samo na jednu poznatu ličnost, već na njih nekoliko – muške i ženske poznate ličnosti, mlade, sredovečne i starije poznate ličnosti. Bave se izgledom ovih poznatih ličnosti, stanjem njihovog braka, statusom njihovih ljubavnih veza i njihovim privatnim životom, trošeći mnogo mentalne energije u potrazi za informacijama o njima. Obožavanje zvezda posmatraju kao izvor zadovoljstva i interesovanje u životu, baveći se time kao da je reč o nekoj ozbiljnoj stvari. U kakvom je stanju život takvog čoveka? On je poput hodajućeg leša – njegove misli, stanje njegovog života, njegovo svakodnevno ponašanje, kao i to da li je dobro ili loše raspoložen, u potpunosti su pod uticajem zvezde koju on juri i oponaša. Ako zvezda koju juri stupi u ljubavnu vezu, on se oseća toliko jadno da tokom nekoliko dana i noći gubi svaku želju za jelom i pićem. Ako poznata ličnost raskine sa svojim partnerom, on se oseća presrećnim, gosti se, otvara šampanjac i to objavljuje na mreži Veibo kako bi proslavio. Svake noći sanja da je sa zvezdom koju juri i ima samo slatke snove! Zvezda koju juri je njegov ljubavnik iz snova i niko drugi mu nije tako prijatan kao ta osoba. Zar stanje njegovog života nije nenormalno? (Nenormalno je.) Dostigao je ovaj nivo opsednutosti – da li ga kontroliše zao duh? (Da.) Dakle, da li u ljudskosti ovakvog čoveka postoji nedostatak, mana ili problem? (Problem.) Njegovo mentalno stanje je pomalo nenormalno. I normalni ljudi ponekad čuju neke vesti o ljudima iz sveta umetnosti, pa i oni mogu, da bi ubili vreme, onako uzgred da pomenu poneku reč o tome, ali kad se vrate u stvarni život, nastavljaju da žive po starom. Ako je reč o majci, ona ispunjava svoje odgovornosti kao majka; ako je reč o ocu, on ispunjava svoje odgovornosti kao otac. Posao kojim se taj čovek bavi nije ni najmanje pogođen niti ometen. Ako zvezda koju voli negde održava koncert, on smatra da to nema nikakve veze s njim i svoj život nastavlja da živi kao i obično, to ga ne pogađa. Iako prema toj zvezdi gaji izvesno divljenje i izvesnu zavist i donekle joj je naklonjen, kad se vrati u stvarni život, ima samostalne misli i to se nikako ne odražava na njegov sopstveni život i karijeru, na sopstvenu veru, kao i na stvari kojima treba da teži i na put kojim treba da ide. To znači imati normalno razmišljanje ljudskosti i normalno mentalno stanje. Međutim, ljudi skloni obožavanju zvezda u tom su procesu već izgubili sebe i sposobnost da sebe kontrolišu; te takozvane zvezde ih sasvim vuku za nos. Reči, postupci i emocije tih zvezda u potpunosti kontrolišu i diktiraju njihove misli i stanje njihovog života. To više nije samo problem ljudskosti – njihovo mentalno stanje je donekle problematično. Emocije su im postale nenormalne, stanje njihovog svakodnevnog života postalo je haotično i potpuno su izgubili sopstveni pravac. Ceo njihov život sastoji se samo od toga da obožavaju zvezde; obožavanje zvezda je jedina neizostavna stvar na njihovom putu postojanja. Dokle god žive i dišu, uživaju u tome da obožavaju zvezde i u tome provode svaki bogovetni dan. Ne budu li obožavali zvezde, misle da je život prazan i besmislen i da žive bez ikakvog cilja ili pravca, osećajući se u svom srcu izgubljeno. Pa tako, s vremena na vreme osećaju da na internetu moraju da potraže najnovije informacije o poznatoj ličnosti koju vole – šta ona jede i pije, u kakvom je stanju trenutno njen život, kad će održati koncert, kako je odigrala svoju najnoviju filmsku ulogu, u kakvom joj je stanju brak, kakva joj je porodična situacija – svako malo traže takve informacije kako bi ubili vreme i popunili svoj isprazan, konfuzan život u kome nema nikakvog pravca. Zar ih ove poznate ličnosti u potpunosti ne kontrolišu? Zar ih ovaj način razmišljanja ili trend obožavanja zvezda ne kontroliše? (Da.) Dakle, imaju li ovakvi ljudi još uvek savest i razum? Sišli su s uma, mentalno stanje im je postalo nenormalno. Nakon što su ih takav spoljašnji trend ili takva pojava zaludeli i omeli, oni su izgubili svoj pravac i više ne znaju da li je to što rade ispravno ili pogrešno – ne znaju šta je za njih dobro, a šta loše. Ako drugi ljudi pokušaju da ih odvrate, oni to naprosto ne mogu da prihvate niti da razumeju. Da bi prisustvovali koncertu zvezde koju obožavaju, spremni su da potroše tromesečnu ili petomesečnu platu, čak i zalažu neke vredne stvari ili pozajmljuju novac, pa nakon što se vrate, svoje dugove moraju da izmire. Plaćaju takvu cenu samo da bi postigli svoj cilj da obožavaju zvezde. Da li su ovakvi ljudi normalni? (Nisu.) Sudeći prema stepenu opsednutosti i nedostatka samokontrole koji su dostigli, takvi ljudi su već potpuno izgubili savest i razum i više ne mogu da se kontrolišu; uopšte ih nije briga koliko novca troše i koliko daleko putuju zarad toga da bi obožavali zvezde. Dakle, sudeći prema ovim ispoljavanjima, njih je veoma teško klasifikovati kao normalne ljude. Mora se reći da postoji problem sa njihovom ljudskošću – izgubili su sopstveni razum. Pa, da li onda njihova savest i dalje funkcioniše? Imaju li i dalje savest? (Ne, nemaju.) Kakvi su onda oni ljudi? Nemaju ni savesti ni razuma; ljudskost im je svedena jedino na praznu ljušturu. Stvarni život normalne ljudskosti im je sve dalji i dalji. Veoma im je teško da se uklope u stvarni život i vrlo im teško pada da umire svoj um i bave se normalnim stvarima stvarnog života. U njihovom životu postoji samo ta jedna jedina stvar obožavanja zvezda. Dakle, zar njihov duhovni svet nije pod kontrolom obožavanja zvezda? (Jeste.) Takav čovek, spolja posmatrano, izgleda kao čovek, no, nije li u suštini on već postao samo prazna ljuštura? (Jeste.) Kakvi su ti ljudi od koji je ostala samo prazna ljuštura? (Hodajući leševi.) Tako je – hodajući leševi. Da li imaju veru? (Ne.) Da li imaju bilo kakve pozitivne težnje? (Ne.) Da li razumeju šta su pozitivne a šta negativne stvari, šta je pravično a šta rđavo? (Ne.) Iz čega se može videti da to ne razumeju? Poznati pevači u današnje vreme na bini nose odeću koja im sve više otkriva telo i sve više zavodi, a pokreti na bini su im sve rđaviji. Dok to gledaju, ljudi u publici koji te zvezde obožavaju nađu se time sve više poneseni, zadovoljni i opijeni. Naročito kad se neka pop zvezda malo uzbudi, pa skine odeću i baci je publici, ljudi u toj masi sasvim polude. Neki se u toj meri uzbude da dožive srčani zastoj i potom se onesveste. Prizori obožavanja zvezda zapravo su toliko intenzivni! Ponekad dolazi čak i do stampeda, pa neki ljudi bivaju povređeni i izgube život jer akcije spasavanja budu bezuspešne. Sve su to tragedije uzrokovane obožavanjem zvezda. Zadobiti povrede i izgubiti život zato što neko obožava zvezde – recite Mi, zar takav život nije bezvredan? Vredi li on išta? Sudeći prema njihovim emocijama, stvarima koje vole i prizorima koji ih dovoljno uzbude da zbog njih vrište, da li ovi ljudi znaju za sramotu? Da li znaju šta su pozitivne i pravične stvari a šta su rđave stvari? (Ne.) Ne znaju. Normalni ljudi vide ove prizore i osećaju odbojnost: „Kako je svet postao ovoliko zao? Ovo je preveliko zlo!” Međutim, kad te prizore vide ovi ljudi koji obožavaju zvezde, oni se osećaju srećno, ponosno, zadovoljno i ispunjeno, verujući da sada u ovom životu nemaju za čim da žale, pa pred tim prizorima vrište i kliču. To pokazuje da duboko u svojoj duši oni ne znaju šta su rđave stvari, šta su pravične stvari, šta su pozitivne stvari, niti šta su negativne stvari. Pojedine obožavateljke nekih pevača ili glumaca svoju omiljenu mušku zvezdu čak progone do mesta na kome živi, spremne da se toj zvezdi ponude. Kad ta zvezda to odbije, one se čak naljute i tu zvezdu nazovu kukavicom. Imaju li takvi ljudi uopšte imalo srama? Da li razumeju značenje reči „osećaj stida”? Da li razumeju šta su pozitivne a šta negativne stvari? (Ne razumeju.) Ne razumeju čak ni reči „osećaj stida”. Kad ih ta zvezda odbije, one je još i vređaju. Jesu li oni uopšte ljudi? Nije reč o tome da im u ljudskosti nešto nedostaje – oni su mentalno poremećeni; oni su nečisti duhovi i zli duhovi!

Među različitim grupama ljudi uvek postoji deo onih koji su opsednuti obožavanjem zvezda. Takvi ljudi, da budemo precizni, jesu hodajući leševi, a konkretno govoreći, oni su neljudi. Zvezde koje se često pojavljuju na bini i na ekranima smatraju nečim što treba juriti, pa to još i smatraju legitimnim zanimanjem. Oni na taj način traće svoj život. Mora se reći da su u celom društvu takvi ljudi deo jedne posebne grupe, manje-više iste kao što su oni na dnu društva koji se ne bave ispravnim zadacima – svi su oni šljam i bezvredni ljudi! Nemaju vere, nemaju pozitivnih težnji, a u svojoj ljudskosti ne poseduju nikakve pozitivne potrebe, pozitivne težnje niti pozitivne stvari. Koliko god da je svet umetnosti rđav ili mračan, njih za to nije briga niti im je to odvratno, već to prihvataju i odobravaju i, štaviše, to svesrdno slede. Kakvi su ljudi ti pojedinci? Može se reći da su šljam. Iz perspektive duhovnog carstva, takvi ljudi su nečisti duhovi i zli duhovi. Kad se nečisti duhovi i zli duhovi reinkarniraju kao ljudi, oni takođe moraju da jedu i da postupaju kao normalni ljudi, ali se ne bave ispravnim zadacima niti i najmanje prihvataju istinu, već samo vole da traže ljude slične sebi da bi se prepuštali uživanju, te besposleno životare iščekujući smrt. Ako ne mogu da se bave umetničkom delatnošću, oni slede ljude koji su u toj delatnosti i slede svakojake zle trendove unutar nje kako bi zadovoljili svoje potrebe. Prema tome, čemu god da su takvi ljudi vični, sama činjenica da imaju takve težnje i da biraju takav put i takav način života u društvu pokazuje da oni nisu dobri ljudi niti ljudi koji mogu da postignu spasenje. Razlog zbog kojeg kažem da takvi ljudi ne mogu da postignu spasenje upravo je u tome što unutar njihove ljudskosti postoji „praznina”. Ta se „praznina” mora staviti pod navodnike. Zašto? Zato što njihova ljudskost ne poseduje pozitivne stvari, već umesto toga poseduje sve što poseduju nečisti duhovi i zli duhovi: sleđenje zla, poštovanje zla, sleđenje tame i poštovanje tame. Oni su sledbenici na samom čelu zlih trendova u ovom celom zlom društvu, kao i prenosioci tih trendova. Nakon što se različite rđave zablude i različite izopačene misli i gledišta iz sveta umetnosti javnosti prenesu putem računara, televizije, časopisa, novina, filmskih i televizijskih dela i drugih oblika izražavanja, oni među ljudima postepeno kruže, a zatim se nadaleko šire. Među tim ljudima, upravo su ovi obožavaoci zvezda predvodnici u širenju rđavih misli ili zlih trendova i načina postupanja koji se pronalaze u različitim filmskim i televizijskim delima i umetničkim ostvarenjima. Oni su prva linija prenosilaca koji odašilju različite rđave misli i različita izopačena razmišljanja i gledišta. Preko njihovih reči, preko njihovih konkretnih postupaka i ispoljavanja, javnost postepeno odobrava i prihvata različite rđave misli i zle trendove. Malo-pomalo, oni njima postaju uslovljeni i prožeti. To na kraju uzrokuje da zli trendovi, rđave misli i izopačena razmišljanja i gledišta postepeno zauzmu čvrsto uporište i uobliče se pod različitim društvenim sistemima i među različitim grupama ljudi. Ako se osvrnemo na prošlost, kad je reč o braku, nakon što bi ljudi dostigli godine za udaju ili ženidbu, njih bi međusobno upoznavale i spajale provodadžije. Brak je takođe zahtevao pristanak oba para roditelja, nakon čega bi se odredio datum i par bi stupio u dvoranu za sklapanje braka. U društvenom kontekstu prošlosti, većina ljudi je pokazivala poštovanje i promišljenost kad je reč o braku između muškarca i žene. Brak su smatrali krupnim događajem i bili su u stanju da se prema njemu ophode sa ozbiljnošću i usrdnošću. Naročito kad je reč o njihovoj deci, od njih su zahtevali da ne budu razvratni, da ne počine incest i da ne stupaju u nedozvoljene polne odnose – ti su se zahtevi morali poštovati. Većina ljudi je u svom srcu makar imala taj koncept. Na taj način, zauzdani savešću sopstvene ljudskosti, mnogi ljudi su izbegavali zla dela stupanja u nedozvoljene polne odnose i nemoral, što je, do određene mere, štitilo i muškarce i žene. Naravno, to je imalo i određeni pozitivan efekat i uticaj na društvenu klimu. Međutim, sa protokom vremena i pojavom različitih umetničkih dela, neprestano su se pojavljivale sve moguće misli i gledišta koji zagovaraju seksualno oslobođenje, bračnu slobodu i tako dalje. S jedne strane, njih zagovaraju određeni pojedinci; uz to, društvo ih dodatno promoviše i nadaleko širi kroz interpretacije i izvođenja u različitim umetničkim formama. Te misli najpre usvaja i prihvata jedan deo obožavalaca zvezda – to jest, njihova prva publika jesu ovi obožavaoci zvezda. Budući da obožavaju zvezde, ti ljudi brzo prihvataju i odobravaju ove misli koje zvezde zagovaraju na bini, na ekranu ili u određenim umetničkim formama. Nakon što počnu da ih odobravaju, oni potom utiču na svoju decu, kao i na ljude oko sebe u svakodnevnom životu. Jedan čovek ove misli time prenosi na deset ljudi, deset ljudi ih prenosi na stotinu, stotinu ljudi ih prenosi na hiljadu, hiljadu ljudi ih prenosi na deset hiljada – rasprostirući ove misli iz malih u daleko šire razmere. Tokom narednih godinu ili dve, ljudi počinju da izgovaraju ove ideje, a pet ili deset godina kasnije, i dalje ih izgovaraju. Dvadeset ili trideset godina kasnije, takve rđave misli se sve više uobličavaju među ljudima, prostiru se sve dalje u svaki kutak društva i sve se dublje usađuju u srce svakog čoveka. Tada ove rđave misli i zle trendove ljudi postepeno odobravaju i javnost ih postepeno prihvata, pa ljudi sebi sve više udovoljavaju, postaju razvratni i neobuzdani u pogledu braka i stvari između muškarca i žene. Ljudi veruju da to znači biti otvorenog uma i imati široke vidike, te da je to znak zrele ljudskosti, dok o negativnim stvarima govore kao da su pozitivne i legitimne. Do ovog trenutka, zli trendovi celog društva doživeli su uspon, preokrenuli su stvari u svoju korist i postali su opšteprihvaćena stvar. O braku između muškarca i žene i o muško-ženskim odnosima, većina ljudi više nema ispravne misli i gledišta; smatraju da te stvari nisu neka naročita stvar. Naročito je homoseksualnost postala sve uobičajenija; osim toga, vanbračne veze su postale sve učestalije, pa je otud i stopa razvoda bila u sve većem porastu. Više dece je takođe izgubilo očinsku i majčinsku ljubav, živeći ili u domaćinstvu sa samohranim roditeljem ili u domaćinstvu sa očuhom ili maćehom. I pre braka, mnogi ljudi imaju partnera suprotnog pola i u tome ne vide ništa sramotno, pa još i misle da je to normalno, da je društvo takvo i da to nije neki veliki problem. U svim vremenima, rđavost je zauvek rđavost, a pozitivne stvari su zanavek pozitivne. Čak i ako misliš da to nije veliki problem, razlog tome je ovaj zao trend i dekadencija ovog društva – to je uzrokovano time što je čoveka iskvario Sotona i što su u njega usađene rđave misli i zli trendovi i čovek je njima ispunjen. Nije slučaj da se pozitivne stvari mogu nazvati negativnim, niti da se negativne stvari danas mogu pretvoriti u pozitivne. Razmišljaš li na taj način, to je zato što ne razumeš istinu niti to šta su pozitivne stvari. To je izazvano time što si, pod ovim okolnostima, primoran da prihvatiš zle trendove i rđave misli kao načela i temelje za sopstveni način vladanja. Ovo društvo i ovaj ljudski rod su upravo na taj način, malo-pomalo, duboko iskvareni. Prema tome, po pitanju toga da se zli trendovi nadaleko šire i duboko usađuju u srce ljudi, ovi obožavaoci zvezda igraju ulogu predvodnika u širenju zlih trendova i rđavih misli i gledišta. Oni su ljudi koji neposredno šire te stvari. Kažemo li da je Sotona taj koji kvari ljude, to je malo nejasno ili apstraktno. Ali, ako kažemo da su ovi obožavaoci zvezda stvarni zagovornici širenja Sotoninih misli i Sotoninih zlih trendova, to je najtačnije. To je zato što su oni grupa ljudi najbliža svetu umetnosti ili različitim rđavim mislima i zlim trendovima i onaj deo ljudi koji dolaze u neposredni kontakt sa ovim filmskim zvezdama i poznatim pevačima. Bez ovih ljudi koji ih jure, bez njihove opsesivne podrške, ti takozvani poznati pevači i filmske zvezde ne bi imali tako veliku privlačnost, tako veliki renome, tako veliki uticaj i tako veliku moć da zaluđuju. Upravo su se zbog idolopoklonstva ovih obožavalaca zvezda i načina na koji oni intenzivno oponašaju zvezde, različiti zli trendovi i rđave misli izuzetnom brzinom proširili među ljudima. Svojim konkretnim postupcima, oni javnosti poručuju da su različite rđave stvari i različita izopačena, rđava razmišljanja i gledišta koji se pojavljuju u svetu umetnosti stvari koje ljudi treba da prihvate, da su te stvari krajnje normalne i legitimne. Na kraju, većina ljudi postepeno prihvata ove rđave načine postupanja i rđave misli i gledišta. Shodno tome, umanjuje se značaj vanbračnih veza, nemorala ili bilo koje od rđavih misli, gledišta i načina postupanja ovih takozvanih poznatih ličnosti, slavnih pevača i filmskih zvezda, pri čemu niko o tim stvarima ne izražava ispravno mišljenje ili sud. Pa tako, koliko god da su ove poznate ličnosti, slavni pevači i filmske zvezde nemoralni, oni ne bivaju uklonjeni niti osuđeni, već nastavljaju da se razmeću na bini. To se savršeno uklapa u popularnu izreku u društvu: „Rugaj se sirotinji, a ne prostitutkama.” Ovo je istinit prikaz dekadencije ljudskog roda, a ujedno i dokaz za nju. Vidiš, kad veruješ u Boga, pa budeš uhapšen i zatvoren, ljudi ti se rugaju i gledaju te s visine. Zapravo, i oni znaju da nisi učinio ništa loše – verovati u Boga znači imati veru, želeti da budeš dobar čovek i želeti da odeš na nebo; vernice ne prodaju svoje telo i ne rade kao prostitutke, a vernici se ne upuštaju u pljačke, već se vladaju na način kojim se poštuju pravila. Pa ipak, ti im nisi po volji. Ako je neka žena privlačna lepotica, pa ima nedolične poslove sa visoko rangiranim funkcionerima i bogatašima i svakog dana se vozika u luksuznim automobilima, drugi joj zavide i dive joj se, govoreći: „Zaista imaš potencijal, kidaš. U stanju si da zaradiš novac za svoje roditelje kako bi mogli da jedu dobru hranu i nose lepu odeću. Tvoj izgled zasigurno mnogo vredi!” Međutim, ako lepo izgledaš, pa se udaš za nekoga ko veruje u Boga, oni će ti se smejati. I ne samo da će ti se smejati, već kad vide da si na meti progona, takođe će te kinjiti. Zar nije tako? (Jeste.)

Ništa od onoga što čini ova grupa – ovi obožavaoci zvezda – nema nikakvog smisla. Naprotiv, ti postupci su podstakli Sotonino širenje rđavih misli i zlih trendova. Pogledajte današnje obožavaoce zvezda – neke žene izlaze na binu i bez oklevanja pevaju i plešu, a kad vide slavnog pevača, nema granica njihovom obožavanju. To se drastično razlikuje od žena iz četrdesetih i pedesetih godina prošlog veka. Rečima nevernika, one su postale otvorene – otvorene u razmišljanju i otvorene u pogledu seksualnosti, oslobođene po pitanju obe ove stvari. Neki ljudi kažu: „Koja je ovo era? Ko još sve svoje dane provodi sa samo jednim mužem? Ko se u životu bavi jedino svojom decom? Moraš da pronađeš nekog novog kad to možeš i da uživaš kad ti se za to ukaže prilika!” Pogledajte samo kakve misli ti ljudi imaju – kako su one zastrašujuće! Ako i onaj koji veruje u Boga razmišlja na ovaj način, da li je to dobar znak? Ako vernik ima ove misli i gledišta, zavidi takvim ljudima i obožava ih, te želi da bude takav čovek, zar to za njega nije veoma zastrašujuće i veoma opasno? (Da.) Hajde da za sada ne govorimo o tome koliko je to zastrašujuće ili opasno. Samo u pogledu suštine tih ljudi, duboko u svojoj duši, oni naročito zavide ovim zvezdama, dive im se i vole ih. Mogu da prihvate svaku vrstu ponašanja i svaku vrstu misli i gledišta zvezda. Koliko god da su te misli rđave, oni mogu da ih prihvate. Smatraju sledeće: „Čovek tako treba da se vlada – jedino to znači biti slobodan. Svim mislima i gledištima bi trebalo dopustiti da postoje. Na kraju krajeva, na ovom svetu ima svakakvih ljudi.” U njihovim mislima ne postoji razlika između pozitivnog i negativnog, nema razlike između ispravnog i pogrešnog. Zar u mentalnom smislu ovo nije nenormalno? Ako zbog svog slabog kova neko nema sposobnost da raspoznaje ispravno u odnosu na pogrešno, ali i dalje ima osećaj stida, može da se drži nečega ako zna da je to ispravno i nipošto nešto neće učiniti ako zna da je to pogrešno, te ako u svom srcu može da se nečega gnuša ako zna da je to rđavo, onda je to i dalje normalan čovek. Ali, ako jasno zna da je nešto netačno, da je rđavo, a ipak, ne samo da se tome ne opire, već to bez oklevanja može i da prihvati, pa čak i da na tome zavidi i to sledi, tonući sve dublje i dublje, onda on nije čovek, već hodajući leš. Upropašćen je i ne može da postigne spasenje. Prema tome, ne može se reći da ovakvi ljudi imaju lošu ljudskost, malo čestitosti, podao karakter ili da su bez savesti i razuma – problem nije u tome. Najveći problem je taj što oni naprosto nemaju ljudskost. Pa, šta su ti ljudi? Nečisti duhovi, zli duhovi i hodajući leševi. Oni su zagovornici, prenosioci i širioci različitih zlih trendova i različitih rđavih, izopačenih misli i gledišta. Baš kao u slučaju pošasti – jedan čovek koji nosi virus širi ga sa sobom kud god da ode i, što više mesta obiđe, to se taj virus sve više širi. Ovi obožavaoci zvezda ravni su nosiocima i širiocima virusa, tako da oni nipošto nisu pripadnici ljudskog roda – oni su neljudi. Koja je definicija takozvanih neljudi? Ti ljudi su zagovornici i širioci zlih trendova i rđavih misli i gledišta. Da li sada razumete? Ako u svom srcu i dalje zavidiš ovim zvezdama ili si nekada želeo da postaneš takav čovek, kažem ti, to je put bez povratka. Nikada ne pokušavaj da budeš takav čovek! Ako si ikada igrao neku ulogu u filmskom ili televizijskom ostvarenju, ako si ikada želeo da postaneš filmska zvezda ili dobro poznata ličnost i planirao da pođeš tim putem, kažem ti – odmah pritisni kočnicu i zaustavi se. To nije stvar kažnjavanja ili nagrađivanja. To je put koji vodi u večno prokletstvo – nikada nemoj da ideš njime! Ako želiš da slediš takvog čoveka zato što si bio privremeno zaluđen ili slab ili zbog neke privremene zavisti i čežnje, onda poslušaj Moje upozorenje, poslušaj Moj savet – odmah pritisni kočnicu. Nikada nemoj da kročiš u tu delatnost, nikada ne stupaj u te redove; nikada nemoj da postaneš jedan od njih. Ukoliko ne možeš da istraješ u tome da koračaš pravim putem ili da činiš smislene stvari, ipak ne bi trebalo da postaneš širilac zlih trendova i rđavih misli i gledišta – to je put koji je proklet od Boga. Dakle, koju god da si ulogu nekada igrao u filmskom ili televizijskom ostvarenju, bilo da si sebe smatrao važnom ličnošću, dobro poznatom ličnošću ili nekom ličnošću visokog ranga – kako god da si sebe pozicionirao – sve je to postalo prošlost, sve je to bilo pogrešno. Ako si sada već pritisnuo kočnicu, onda se može samo reći da si u to vreme rastom bio nezreo i da nisi razumeo istinu. Nikada u budućnosti tako ne razmišljaj i nikada nemoj da koračaš tim putem. Ako želiš da budeš važna ličnost ili dobro poznata ličnost, ako želiš da te drugi obožavaju i slede, onda odmah razmisli o rečima koje sam danas izgovorio. Za svakog čoveka, večno prokletstvo je ona nesrećna vest koju može da primi – to je najgora moguća vest. To je put proklet od Boga. Nikada nemoj da koračaš ovim putem, nikada ne dopusti da te ova prljavština ukalja. Stupiti na ovaj put znači večno prokletstvo! Moraš da se vladaš na način kojim se poštuju pravila, jer si stvoreno biće, pripadnik stvorenog ljudskog roda. Koju god ulogu da si imao, kakav god posao da si obavljao ili kakve god doprinose da si dao u Božjoj kući, na kraju moraš da odrediš svoje pravo mesto. Koje mesto? Ti si stvoreno biće, pripadnik stvorenog ljudskog roda. Moraš da ispunjavaš dužnost stvorenog bića. Obavljanje tvoje dužnosti mora da bude u skladu sa merilom, mora da se čini tako da Bog bude zadovoljan. Moraš da svedočiš za Boga, da prenosiš Božje reči, da budeš svedok za Boga i da dostigneš spasenje. To su doživotna odgovornost i obaveza koje si dužan da ispuniš, kao i put koji treba da izabereš. Ne treba da slediš Sotonine zle trendove i da budeš širilac i prenosilac rđavih misli i gledišta. Ti ljudi su izrodi ljudskog roda, oni su zli duhovi i nečisti duhovi. Prokleti su i prepušteni večnom prokletstvu! Krene li čovek tim putem, pa ni deset divljih konja ne može da ga vrati nazad, onda će dobiti ono što je zaslužio – neće doživeti dobar kraj. Prema tome, u svako doba moraš da znaš da si stvoreni čovek, moraš da znaš šta je tvoje mesto, šta treba da činiš i kakvim putem treba da ideš. To je najvažnije. Da li je o ovim stvarima potrebno razgovarati u zajedništvu? (Jeste.) Teme koje se odnose na čovekove puteve u životu veoma su važne. S vremena na vreme trebalo bi da ih slušate i da o njima razmišljate. Takvo postupanje je korisno i od pomoći je za vaš život-ulazak i za vaše koračanje ispravnim putem u životu – ima dobar, pozitivan i konstruktivan uticaj na ove stvari. Ne zaboravite ove reči.

To je sve za današnji razgovor u zajedništvu. Doviđenja!

30. decembar 2023. godine