O kojoj temi smo prošli put razgovarali u zajedništvu? Razgovarali smo o nekim konkretnim ispoljavanjima sledeća tri aspekta: urođenih stanja, ljudskosti i iskvarenih naravi. Raspravljali smo o tim konkretnim ispoljavanjima i na taj način smo raspoznali kojim od ova tri aspekta ta ispoljavanja pripadaju. Budete li u svakodnevnom životu viđali ta ispoljavanja o kojima smo razgovarali, u osnovi ćete moći da ih okarakterišete i kategorišete – da li ona pripadaju urođenim stanjima, ljudskosti ili iskvarenim naravima. A kad je reč o ispoljavanjima o kojima nismo razgovarali, znate li sada kako da ih kategorišete shodno ovim načelima ili shodno suštini koju pokazuju? (Smatramo da to možemo da uradimo nešto bolje nego ranije – u stanju smo da razmišljamo u tom pravcu, ali još uvek nismo u potpunosti dostigli nivo da možemo da ih raspoznamo.) Uopšteno govoreći, vi možete da raspoznate ispoljavanja o kojima smo razgovarali, ali kad je reč o onima o kojima nismo razgovarali i koja nemaju nikakve veze sa prethodno razmotrenim ispoljavanjima, vi ne znate da li ste u stanju da ih raspoznate. (Tako je.) U proteklih nekoliko propovedi, razgovarali smo o nekim ispoljavanjima interesovanja, hobija i vrlina u okviru urođenih stanja, kao i o problemima u vezi s ovim aspektima koji se ispoljavaju kod ljudi. Takođe smo razgovarali o stavu i putu primene koje ljudi povodom tih problema treba da imaju, kao i o Božjim zahtevima za ljude koji poseduju interesovanja, hobije i vrline. Razgovor u zajedništvu o tome uglavnom ima za cilj da ljudima poruči koje misli i gledišta treba da imaju – zajedno s putem primene koji treba da shvate – u vezi sa interesovanjima, hobijima i vrlinama, kao i Božje namere i zahteve koji se tiču ovih aspekata koje treba da shvate. Kad je reč o pitanjima interesovanja, hobija i vrlina, govorili smo samo uopšteno i nismo konkretno razgovarali o tome koje pogrešne misli i gledišta ljudi imaju u tim aspektima, kojim pogrešnim putevima primene bi mogli da pođu odnosno kakva pogrešna shvatanja imaju o Božjim zahtevima u tom smislu. Zato, hajde da sada detaljno porazgovaramo o konkretnim pitanjima koja ljudi treba da shvate u vezi sa interesovanjima, hobijima i vrlinama na osnovu ovih problema koje ljudi imaju.

Da li ste primetili koja pogrešna shvatanja ili izobličena razumevanja imate u vezi sa interesovanjima, hobijima i vrlinama? Zar nije slučaj da većinu stvari razumete tek onda kad Ja o tome besedim, a nakon toga o onome što je rečeno vi ne razmišljate niti to poredite sa stvarima u svom životu, smatrajući ipak da sve razumete i posmatrajući te probleme kao krajnje jednostavne? Pre svega, razmislite o sledećem pitanju: da li postoji razlika između interesovanja i hobija, s jedne strane, i vrlina, s druge? (Da.) U čemu je ta razlika? Ako tu razliku možeš da uvidiš, po čemu se oni razlikuju? (Posedovanje interesovanja i hobija naprosto označava da se nekom čoveku određena stvar dopada, to ne znači nužno da u toj oblasti on poseduje vrlinu.) U osnovi su navedene glavne tačke razlikovanja – manje-više tako stoje stvari. Iz ugla ljudskosti, interesovanja i hobiji se odnose na to da je neki čovek zainteresovan za određenu vrstu specijalizovane aktivnosti ili vrstu stvari, da je spreman da na nju obrati pažnju ili da se njome bavi. Drugim rečima, njegovi lični afiniteti u relativnom smislu idu u pravcu stvari koje ga zanimaju i koje voli. Nije reč o tome da se profesionalne veštine u tom smislu njemu tek donekle dopadaju, već je on u velikoj meri za njih zainteresovan i to prevazilazi nivo dopadanja ili zainteresovanosti koji ima prema običnim stvarima. Na to se svode interesovanja i hobiji. Međutim, kad je reč o vrsti specijalizovane aktivnosti ili stvari za koje je zainteresovan i koje voli, u smislu sopstvenog kova, da li je on u tome vešt, može li to dobro da obavlja i u kom stepenu to može da radi – ništa od toga nije izvesno. Prema tome, interesovanja i hobiji se odnose na stvari za koje su ljudi zainteresovani i koje im se dopadaju, na stvari kojima su spremni da se često bave i čijem obavljanju su u svom svakodnevnom životu spremni da posvete pažnju i da u njega ulože vreme i energiju. A kad je reč o tome koliko dobro te stvari mogu da obavljaju, to će zavisiti od njihovog kova i od toga da li su u njima vešti. Pretpostavimo da je to nešto za šta su veoma zainteresovani i što vole, te da su u isto vreme u tome i vešti – odnosno da, osim što su za tu stvar zainteresovani i vole je, oni takođe mogu dobro da je obavljaju, postižu značajne rezultate i ostvaruju velika postignuća. Drugim rečima, njihova veština u tom interesovanju i hobiju prevazilazi onu kod prosečne osobe, a i njihova moć zapažanja, brzina učenja i brzina kojom mogu da dokuče načela u toj oblasti nadilaze one kod prosečne osobe. Kad su prisutna takva ispoljavanja, to nazivamo posedovanjem vrline. Pre nego što budu mogli da samostalno nešto dobro urade, drugim ljudima je, između ostalog, možda potrebno da prolaze formalnu, dugoročnu stručnu obuku, obrazovanje, sticanje znanja i praksu, da dobijaju usmeravanje, vođstvo, prolaze kroz proveru, standardizaciju i da dobijaju savete od relevantnih stručnjaka. Međutim, ljudi sa vrlinama, i bez stručnog obučavanja ili sistematskog učenja, uopšteno poseduju određeni nivo zapažanja u profesionalnim veštinama kojima su vični. Oni poseduju određeno praktično razumevanje, praktično iskustvo ili lična postignuća u toj oblasti. A uz stručnu obuku, njihova vrlina u toj oblasti može da dostigne čak i viši nivo. Ukratko, posedovati vrlinu znači biti izrazito vešt u stvarima za koje je čovek zainteresovan i koje voli, što prevazilazi običnog čoveka. Šta znači biti „vešt”? (Posedovati vrlinu u nekoj oblasti, biti relativno upućen u te stvari i obavljati ih stručno bez ikakvog napora.) Biti vešt u nečemu ne znači samo biti upućen u nešto; naprotiv, to znači imati izuzetnu sposobnost i relativno jak urođeni talenat u toj oblasti. Čak i bez tuđih uputstava, takvi ljudi mogu da shvate stvari koje ostali ne mogu. A u kombinaciji sa formalnom obukom ili podučavanjem od uglednog učitelja, oni u toj oblasti mogu da postanu još bolji. Kad se govori o posedovanju vrline, to znači da je čovek naročito dobar u određenom interesovanju ili hobiju, sa izuzetnom sposobnošću u toj oblasti. Njegova sposobnost shvatanja, njegova moć zapažanja i njegova sposobnost učenja u toj oblasti svi su izuzetno snažni i ti ljudi to mogu brzo da dokuče. U odnosu na prosečnu osobu, oni su u toj oblasti vidno vešti. Na to se misli pod posedovanjem vrline.

Sada kad razumete šta su vrline, hajde da porazgovaramo o interesovanjima i hobijima. Koja je razlika između interesovanja i hobija, s jedne strane, i vrlina, s druge? Da li su interesovanja i hobiji isto što i vrline? (Nisu isto.) Zašto interesovanja i hobiji nisu isto što i vrline? (Zato što kad je neko zainteresovan za nešto to ne znači nužno i da je sposoban da to dobro uradi, niti nužno znači da je u tome vešt; osim toga, to ne znači nužno ni da čovek tu stvar može tako brzo da shvati.) Imati interesovanja i hobije znači da ti se određena kategorija stvari dopada, no, da li je to tvoja vrlina zavisiće od tvoje sposobnosti shvatanja, tvoje sposobnosti učenja i tvoje moći zapažanja u vezi sa tom oblašću, kao i od tvoje prirodne sposobnosti u toj oblasti i od toga da li si u tome prirodno vešt. Ako si u tome vešt, onda je to tvoja vrlina. Ako u tome nisi vešt i to je samo lična sklonost – oblast za koju si zainteresovan – ali ti je kov loš i nedostaje ti prirodna sposobnost, što znači da imaš malu sposobnost shvatanja u vezi sa tim svojim interesovanjem i hobijem, u tome uopšte nisi vešt, radiš to nespretno, nemaš efikasnost i ne postižeš nikakve rezultate u toj oblasti, u tom slučaju u toj oblasti nemaš vrlinu – ona za tebe ostaje samo na nivou interesovanja i hobija. Zašto je to samo interesovanje i hobi, a ne i vrlina? Zato što u tome nisi vešt. Na primer, neki ljudi kažu: „Zaista volim da pevam.” U kojoj meri oni to vole? Od trenutka kad ujutru otvore oči, oni puštaju pop melodije; slušaju svakakve pesme, uključujući strane pesme i zapadnjačku i kinesku operu – vole da slušaju sve ono što se ubraja u muziku. Ujedno žele da pevaju, ali tu postoji veliki problem – prirodno su bez sluha ili su u toj oblasti naprosto bez vrline. Postoje i ljudi koji, čak ni nakon nekoliko godina učenja pevanja, i dalje ne mogu da pronađu prave tehnike. Ne znaju kako da pevaju na najprijatniji način, kako da svoje pevanje učine dirljivim odnosno kako da svojim pevanjem postignu dobar efekat. Iako od detinjstva vole da pevaju i pevanje je jedno od njihovih interesovanja i hobija, usled ograničenja svojih urođenih stanja, njihovo interesovanje i hobi mogu da se zadrže samo na nivou interesovanja i hobija – to nije vrlina. Na primer, kad neki čovek koji je vešt u pevanju uči neku himnu, on glavnu melodiju može da peva već nakon što ju je otpevao oko tri puta. A posle četiri ili pet puta, u osnovi može da otpeva celu pesmu. Međutim, oni koji uživaju da slušaju pesme, ali u pevanju nisu vešti, možda i dalje neće biti u stanju da upamte osnovnu melodiju ni nakon što je čuju tri puta. Čak ni posle pet slušanja, oni možda ipak i dalje neće moći da je otpevaju i neprekidno će morati da gledaju reči pesme ili note. Kad dođe do toga da treba da je stvarno otpevaju, oni ne mogu da steknu osećaj za pesmu niti da pogode notu. Takođe im ne polazi za rukom da upamte reči pesme, a ponekad čak i falširaju. Osim toga, kad pevaju relativno emotivne pesme, ne mogu nikada pravilno da kontrolišu izražavanje emocija. Drugi kažu da je neprijatno slušati njihovo pevanje i da u njemu ne uživaju, ali njih to ne obeshrabruje niti odustaju – i dalje su uporni da to nauče i da pevaju. Naravno, pevanje je lična sloboda i lično pravo; niko ih ne ograničava. Međutim, ono o čemu danas razgovaramo u zajedništvu jeste razlika između interesovanja i hobija, s jedne strane, i vrlina, s druge. Sudeći prema ovim ispoljavanjima, interesovanje i hobi tih ljudi nisu nešto u čemu su oni vešti. Dakle, zašto moramo jasno da razgovaramo o ovoj stvari? Da bismo ljudima pomogli da shvate da njihova interesovanja i hobiji nisu isto što i njihove vrline. Ako, na osnovu svih aspekata svojih urođenih stanja, ti nisi vešt u određenoj oblasti, pa makar to bilo tvoje interesovanje i hobi, ograničenja tvojih urođenih stanja određuju da tvoje interesovanje i hobi nisu tvoja vrlina. I premda se to tebi zaista dopada, u toj meri da to voliš kao sopstveni život, nažalost, to naprosto nije ono u čemu si vešt. Na primer, nekim ljudima se zaista dopada da plešu. Kad začuju muziku, telo počinje da im se pomera u ritmu melodije i, dok se kreću, oni se osećaju prilično zadovoljno. Međutim, njihov prirodan izgled nije baš najbolji, oni nisu naročito visoki, udovi im nisu posebno dugački, a ni građa im nije odviše elegantna. Sve u svemu, nije baš najprivlačnije posmatrati taj njihov ples. Ali oni naprosto vole da plešu, pa se ponekad, na javnim mestima ili pored puta, s potpunim uživanjem prepuštaju plesu. Prolaznicima je to glupo, međutim, oni plešu kao da nikog nema u blizini, potpuno su ravnodušni kako ih drugi vide, kao da toga uopšte nisu ni svesni. U toj meri su time opsednuti. Iako smatraju da plešu prilično dobro, u stvarnosti u tome nisu vešti. Ne mogu da dokuče suštinu plesa, niti znaju koji su pokreti prikladni, koji pokreti su graciozni, a kojim pokretima će moći bolje da prenesu različite vrste ljudskih osećanja. Drugim rečima, oni zapravo ne shvataju brojne aspekte povezane s plesom. Čak i uz podučavanje od strane stručnog učitelja i nakon obuke u stručnoj školi, u smislu svog urođenog kova, oni u tome nisu vešti i suštinu toga ne mogu da dokuče. Prema tome, imajući u vidu sve aspekte njihovih urođenih stanja, ples, koji vole, nije nešto u čemu su vešti. Uprkos tome što ples zaista vole i njime su opijeni, i često se kad plešu pred kamerom ili ogledalom svojim pokretima i pojavi dive, pogledamo li pravo stanje stvari, oni u plesu nisu vešti. Drugim rečima, ples je samo njihovo interesovanje i hobi, a ne i njihova vrlina.

Neki ljudi zaista vole književnost. Dopada im se da pišu članke i da recituju i pišu poeziju, dopadaju im se književni forumi, a takođe vole da čitaju romane i razna književna dela, podjednako strana i domaća, savremena i klasična – dopadaju im se sva ta dela. Sviđaju im se razni izrazi i jezički stilovi koje autori koriste u svojim književnim delima, a dopadaju im se i različite ideje koje autori u svojim delima izražavaju. Je li to njihovo interesovanje i hobi? (Jeste.) Sasvim je jasno da im je to interesovanje i hobi. Ono što se nekoj osobi dopada, za šta je u svom srcu i umu zainteresovana, to je urođeno – to nije nešto što ona stiče kasnije u životu, a još manje je nešto što su kod nje razvili njeni roditelji ili porodica. Neki ljudi vole književnost i pročitali su brojna književna dela. Neki su književnost sistematično izučavali na fakultetu. Neki su čak radili kao stručni profesori književnosti ili su se bavili poslom i imali karijeru koji su povezani s književnošću, pa su se čak dugo posvetili takvoj karijeri; najveći deo svog života posvetili su stvarima povezanim sa svojim interesovanjem i hobijem; književnost, za koju su zainteresovani i koju vole, praktično je deo njihovog svakodnevnog života. Međutim, znači li to da su njihovo interesovanje i hobi zaista njihova vrlina? Ne nužno – morate da pogledate da li u književnosti oni poseduju znanje ili misli i gledišta koji nadmašuju one kod običnih ljudi ili koji se od njih jasno razlikuju. Ako je ono što su u književnosti dokučili i shvatili jedino ono što su naučili iz knjiga ili se to sastoji samo od uobičajenog opšteg znanja koje svako može da nauči i da dokuči, onda se to ne računa kao vrlina. Na primer, ako od njih zatražiš da napišu članak, u njemu neće biti gramatičkih grešaka, znakovi interpunkcije će biti pravilno korišćeni, pasusi će biti dobro strukturisani, i sveukupna struktura tog članka biće prilično dobra. U celom tom članku biće čak upotrebljen kitnjast rečnik. Međutim, postoji jedan problem – kad je reč o izražavanju određene stvari, određenog gledišta ili određene radnje, oni nemaju jedinstven način izražavanja, niti umeju da se izraze na naročito umetnički ili domišljat način. U svim njihovim književnim radovima te karakteristike nedostaju. Odnosno, njihovi članci deluju prilično dobro strukturisani i deluju izrazito stručno, sa pažljivo biranim rečima, ali im fali jedinstven način izražavanja misli i gledišta, pojava ili zapleta koje bi vičan književni stvaralac trebalo da ima. Većina njihovih članaka je prilično osrednjeg kvaliteta. Struktura i način njihovog izražavanja ideja su naročito kruti, uštogljeni i dogmatični; nisu ni inovativni ni jedinstveni, nedostaju im mudrost i pamet, a zasigurno se ne mogu smatrati elegantnim. Na šta ova pojava ukazuje? (Oni nisu vešti u pisanju i za to nemaju sposobnost.) Nisu vešti u pisanju i ne mogu fleksibilno da oblikuju priče na osnovu pozadine događaja ili prototipa takvih priča. Kad ljudi na kraju pročitaju njihove članke i književna dela, svi oni deluju monotono i kao da se ponavljaju, kao da slede identičnu formulu. Zašto kažemo da deluju monotono i kao da se ponavljaju? Sve u svemu, deluje da su njihovi članci prilično dobro strukturisani, standardizovani i stručno napisani; kad je reč o tehničkim aspektima, prosečan čovek ne bi imao gotovo ništa da kritikuje – čak je i struktura u osnovi uvek ista. Iako mogu da savladaju različite oblike književnih dela, obuhvatajući stranu poeziju, prozu i pripovedačko pisanje, nikada nisu u stanju da ih prilagode sopstvenom književnom stvaralaštvu niti da ga na njega primene. Razlog je u tome što će se nivo njihove književne veštine i dostignuća zauvek zadržati na nivou interesovanja i hobija, nikada ne dostižući nivo vrline. Moguće je da o književnosti poseduju ogromno znanje, ali zapravo nemaju nikakvo književno postignuće. Drugim rečima, u književnosti zapravo ne postižu nikakvu inovativnost, ne mogu nikako da stvore nijedno reprezentativno sopstveno delo i nedostaju im jedinstvene misli i gledišta, kao i osoben način izražavanja. To dokazuje da književnost nije njihova vrlina. Oni o književnosti poseduju naučeno i opšte znanje samo zato što je ta oblast njihovo interesovanje i hobi, ali u književnosti nemaju vrlinu. Vidiš, mnogi ljudi čitaju knjige, uključujući razna književna dela; mnogi tvrde da su zaljubljenici u književnost ili da su književni stvaraoci, međutim, među onima koji se bave književnim stvaralaštvom, koliko njih zaista ima sopstvena dela? Koliko njih je napisalo književna dela koja mogu da odole zubu vremena i postanu klasici? Vrlo malo njih, zar ne? Većina ovih ljudi ima ponešto urođenog interesovanja za književnost i ljubavi prema njoj, pa kasnije uče, usavršavaju se i vežbaju u stručnim školama i dogodi se da prihvate posao povezan s književnošću. Iako se bave poslom koji je povezan s književnošću, što može delovati kao da ih to interesovanje i hobi mogu pratiti tokom celog života, koliko će dovršenih dela iznedriti, koliki će doprinos dati i koliko će originalnih kreacija imati tokom vremena provedenog u radu u toj oblasti zavisiće od toga da li u književnosti poseduju vrlinu. Mnogi ljudi se bave profesijom koja im se dopada i za koju su vrlo zainteresovani, iz nje stiču sredstva za život ili određene pogodnosti, ali u toj profesiji ne postižu dobre rezultate. To je dovoljno da dokaže da profesija koju vole i za koju su veoma zainteresovani nije njihova vrlina. S druge strane, neki ljudi, uprkos činjenici da se ne bave profesijom koja je povezana s njihovim interesovanjima i hobijima, u stanju su da ostvare prava postignuća zato što je ta profesija njihova vrlina. Na primer, postoje pronalazači, oni koji su dali izuzetne doprinose u različitim oblastima, oni koji su prokrčili put sopstvenim jedinstvenim stilovima u raznim oblastima, kao i vodeće ličnosti u raznim oblastima, između ostalih. Dakle, uzimajući u obzir ove situacije, posedovanje interesovanja i hobija ne znači nužno posedovanje vrline u tim oblastima. Ipak, neki ljudi ne mogu da raspoznaju odnos između interesovanja i hobija, s jedne strane, i vrlina, s druge. Oni smatraju da su njihova interesovanja i hobiji njihove vrline, da bi nakon dugogodišnjeg bavljenja oblašću za koju su zainteresovani i koju vole, u toj oblasti zapravo izostali bilo kakvi njihovi rezultati. Nakon što im ove stvari postanu jasne, kako ljudi treba da se postave prema svojim interesovanjima i hobijima, s jedne strane, i prema svojim vrlinama, s druge? Krajnje je jednostavno – treba da se postave ispravno. Ako je Božjoj kući neophodno da izvršavaš dužnost u određenoj oblasti koja se odnosi na znanje, veštine ili talente koji su povezani s tvojim interesovanjima i hobijima, onda prema tome treba da se odnosiš shodno načelima izvršavanja dužnosti – ne treba to da odbiješ niti da iznosiš grandiozne ideje ili da budeš brzoplet. Ako je to nešto u čemu nisi vešt, nešto što prevazilazi tvoju sposobnost i što ne možeš da uradiš, u tom slučaju nemoj postati negativan niti se žali na Boga; prema tome treba da budeš u stanju da se postaviš ispravno. Šta znači da se postaviš ispravno? To znači da ako smatraš da su tvoja interesovanja i hobiji u toj oblasti jedinstveni, ali pri obavljanju posla koji je u vezi s tim nikad nisi u stanju da ispuniš zahteve Božje kuće, niti ikad možeš da dostigneš načela koja Božja kuća zahteva, u tom slučaju treba da postigneš ono što možeš. Bog ribu nikad ne prisiljava da živi na kopnu niti svinje tera da polete. Bog zna koliko toga možeš da postigneš i koliki teret možeš da izdržiš. Uz više iskustva, i ti ćeš to spoznati. Na osnovu trenutnih okolnosti i svojih urođenih stanja, postigni onoliko koliko si u stanju – nemoj sebi da otežavaš stvari. Ako si sposoban, ne suzdržavaj se; ako nisi sposoban, nemoj postati negativan niti sebe prisiljavaj van granica svoje sposobnosti – prema tome se postavi ispravno.

Tolike godine verujete u Boga, a većina vas svoju dužnost izvršava više od tri godine – u Božjoj kući ne izvršavate određenu dužnost tek jednu ili dve godine. Dakle, s obzirom na dužnost koju izvršavaš ili određeni stručni posao koji obavljaš, da li ti je u srcu jasno koliko toga možeš da postigneš, koji nivo možeš da dostigneš i koliko toga i u kojoj meri možeš da upotrebiš? (Da.) U osnovi ti je sve ovo jasno. Neki ljudi još uvek nisu postali stručni u određenoj dužnosti jer su imali malo prakse. Međutim, neki drugi ovaj posao obavljaju godinama i u velikoj meri su vežbali, ali i dalje ne mogu da dostignu načela koja zahteva Božja kuća. U toj oblasti nisu naročito vešti. Iako im se vršenje te dužnosti dopada i za nju su veoma zainteresovani, i osećaju se počastvovano i srećno što je izvršavaju, u njoj naprosto nisu vešti. Kakvi god da su zahtevi Božje kuće, oni naprosto ne mogu da ih ispune. Nije reč o tome da su oni buntovni i neposlušni, niti o tome da ne izvršavaju svoj deo, već njihova urođena stanja to ne mogu da postignu i poseduju ograničenja. Pa, šta onda treba učiniti? Samo pustite stvari da idu svojim tokom – nemojte biti negativni, nemojte biti slabi i nemojte se žaliti niti u svom srcu osećati da je to nepravedno. Neki ljudi kažu: „Volim da plešem, ali sam rođen s dve leve noge i nisam privlačan. Želim da izvršavam dužnost plesa, ali ne mogu da je izvršavam. Šta onda treba da radim? Zaista želim da plešem.” Tvoja želja da plešeš je tvoja lična želja i tvoja sklonost, no, mora li Bog da udovolji tvojim ličnim željama? Ne mora. Božja kuća ima načela koja nalaže i ima svoje odredbe. Izbor toga ko će izvršavati koji posao zasniva se na načelima. Ne možeš na silu da zahtevaš, na temelju lične želje, lične sklonosti ili ličnog raspoloženja, da ti Božja kuća udovolji – to nije primereno. Ako nisi prikladan da vršiš dužnost u toj oblasti, onda u svom srcu tiho poželi blagoslove onima koji u toj oblasti mogu da izvršavaju dužnost. Samo uradi sve ono što možeš ili možeš da budeš radnik u senci – koji pomaže kroz usmeravanje i provere, pomaže u probama ili u montaži plesnih video-priloga u postprodukciji, pomaže u pretraživanju raznih materijala ili pomaže u traganju za istinom. Mnogo je posla koji se može obaviti u raznim oblastima i obiman je raspon poslova povezanih s tvojim interesovanjima i hobijima. Nije nužno da baš ti budeš taj koji će biti na ekranu – možeš da preuzmeš i posao sa skraćenim radnim vremenom iza kulisa. I to je izvršavanje dužnosti. Na taj način istovremeno udovoljavaš svojim ličnim željama i živiš u skladu sa načelom i merilom udovoljavanja Bogu kroz vršenje svoje dužnosti – to je tako sjajno! Zar time ne ubijaš dve muve jednim udarcem? (Da.) Pošto ti u sklopu tvojih urođenih stanja Bog nije dao vrline u ovoj oblasti, u tom slučaju nemaš izbora. Ne možeš da se žališ, da gunđaš niti da budeš ozlojeđen samo zato što si u ovoj oblasti urođeno manjkav i što u ovoj oblasti ne ispunjavaš merilo Božje kuće za izbor talenata, pa da zatim postaneš nevoljan da u toj oblasti izvršavaš dužnost, odbijajući da je izvršavaš čak i ako Božja kuća od tebe to zahteva – to nije primereno. To nije ispravan stav u vršenju dužnosti. Šta god da možeš da radiš, naprosto to uradi. Ne možeš da odbijaš da to radiš, da odbijaš da to radiš čak i ako Božja kuća to od tebe zahteva, samo zato što za to nisi prikladan ili u tome nisi vešt. Ukoliko to radiš, ti ne izvršavaš svoju dužnost – ti udovoljavaš ličnim željama i sprovodiš sopstveni poduhvat. Dužnost ne izvršavaš sa stavom pokornosti prema Bogu, niti sa stavom iskrenosti i odanosti prema Bogu. To nije primereno. To je nešto što ljudi treba da shvate. Pre svega, shvatite ispravno interesovanja, hobije i vrline; osim toga, prema interesovanjima, hobijima i vrlinama se postavite ispravno.

Neki ljudi vole da pišu članke i da se bave poslom povezanim s književnošću. Uvek žele da revidiraju i da lektorišu članke, da se svakodnevno bave člancima. Međutim, usled raznih razloga – kako subjektivnih tako i objektivnih – oni za ovaj posao nisu prikladni. Kao prvo, nemaju osnovno znanje u oblasti književnosti; kao drugo, kov im je relativno loš i ne poseduju sposobnost shvatanja. Prema tome, uprkos činjenici da su već nekoliko godina veoma zainteresovani za književnost i da vežbaju, oni i dalje ne mogu da dostignu merilo posedovanja sposobnosti za pisanje. Ipak, kako bi se bavili radom na izradi tekstova, Božja kuća zahteva da ljudi poseduju makar osnovni kov. Ako im kov nije prikladan da bi se bavili radom na izradi tekstova, pa čak ni revidiranje i lektorisanje članaka tih ljudi ne ispunjava merilo, oni u tom slučaju mogu da izaberu samo neku drugu dužnost. Možda su, umesto toga, pogodni da obavljaju neke opšte poslove ili da prikupljaju određene materijale. Ukratko, rad na izradi tekstova koji im se u srcu dopada jeste nešto što oni ne mogu da rade – makar i da ne budu uklonjeni s dužnosti koja podrazumeva rad na izradi tekstova, oni bi samo zaludno sedeli i ne bi postigli nikakve stvarne rezultate. Kako bi ljudi ovu stvar trebalo da shvate na pravi način? (Moraju da nauče da se pokore uređenjima Božje kuće i da budu razumni.) To je osnovni pravac – kako konkretno ljudi treba praktično da postupe? Ako je u pitanju osoba koja je sklona tome da stvari izvrće, ona bi rekla: „Svi kažu da su interesovanja i hobiji dati od Boga, da su oni urođena stanja. Pošto mi je Bog dao ovo interesovanje i ovaj hobi, onda je Bog za mene zasigurno odredio da se bavim poslom koji je s njima povezan. Pošto je to odredio Bog, onda u Božjoj kući treba da mi se dodeli posao povezan sa ovim interesovanjem i hobijem – u njemu treba da učestvujem. Ako se od mene ne zatraži da radim taj posao, onda je to problem u ljudima – to znači da me ljudi gledaju s visine, znači da starešine i delatnici ne znaju kako da procene ljude. Evo mene ovde, nadaren sam, ali nema nijednog lovca na talente koji ima sposobnost raspoznavanja, pa da me zapazi! Toliko volim književnost i zaista sam u tome vešt – s takvom lakoćom revidiram članke. Mene poslati da propovedam jevanđelje ili da obavljam fizički posao – zar to nije isto kao da maljem razbijaš orah? Zar time nije protraćen talentovan pojedinac? Zar to nije kao da zlato zakopavaš u blato? Ne mogu ništa da učinim – pod niskom tavanicom čovek nema drugog izbora nego da povije glavu! Ali ima jedna izreka: Pre ili kasnije, pravo zlato će zasijati. Čekajte samo – možda me Bog ovim oplemenjuje, testira me. Jednoga dana ću se sigurno baviti poslom koji je Bog za mene odredio, poslom koji ima veze s mojim interesovanjem. Za dobre stvari je vredno sačekati. Kad svi vi budete uklonjeni, doći će trenutak da ja zablistam – tada ću imati priliku da svoje veštine iskoristim! Kao što poručuju izreke: ’Osveta je najslađa kad se posluži hladna’ i ’Nada poslednja umire’.” Šta mislite o ovim gledištima? Ona su pogrešna, zar ne? Takvi ljudi zasigurno gaje puste želje, pa još prave dugoročne planove, dok ostaje nepoznato da li zaista imaju pravu sposobnost. Neki ljudi čak osećaju da im je naneta nepravda, pa kažu: „Prirodno sam nadaren za književnost, a ipak su me poslali da obavljam fizički posao, da po ceo dan budem u blatu. I kome zbog toga mogu da se žalim? Ne mogu ništa da učinim – tako je Bog to orkestrirao. Koji izbor imam?” U stvarnosti ih je lektorski tim već testirao i njihove veštine pisanja nisu odgovarajuće. Nemaju nikakvu književnu osnovu, pa ni interpunkciju čak pravilno ne koriste. Gde god rečenicu treba prekinuti ili gde treba zastati, oni koriste zapetu. A sebe ipak i dalje smatraju književnim genijima, verujući da je obavljanje fizičkog posla traćenje talenta. Srce im je ispunjeno negodovanjem: „Rođen sam s ljubavlju prema književnosti. Kao dete sam voleo da čitam priče. Kako sam odrastao, voleo sam da čitam dela koja su napisali slavni ljudi. Pročitao sam mnoge književne klasike, kako domaćih tako i stranih autora; pročitao sam mnoga dela iz svih žanrova, uključujući drame, prozu, poeziju. Meni rad na izradi tekstova ide kao od šale; da napišem članak – to mi je prosto k’o pasulj. A vidi me sada – sveden sam na to da obavljam prljav, iscrpljujući fizički posao. Moja ljubav prema književnosti, koja me prati već pola života, u Božjoj kući mi je uskraćena. Sve znanje koje sam tokom života nakupio u Božjoj kući je neupotrebljivo – moja književna karijera je završena! Nekada sam mislio da je Božja kuća mesto na kome istina ima moć, na kome pravičnost i pravednost imaju moć. Nekoga poput mene – velikog talenta, zaljubljenika u književnost – u svetu su ignorisali i gledali s visine, svoje veštine nisam imao priliku da iskoristim. Mislio sam da bih u Božjoj kući mogao da uložim svoje poslednje napore. Ispunjen elanom prijavio sam se za lektorski tim, da bih otkrio kako nisam izabran. Pogledajte me sada – stojim ovde i ko bi rekao da sam zaljubljenik u književnost, književni talenat? Sav moj književni talenat je zbrisan ovim prljavim, iscrpljujućim fizičkim radom. Iz mojih usta sad jedino izlaze grube i prostačke reči.” Oni se u svom srcu osećaju vrlo ogorčeno. Iako naglas govore kako se pokoravaju Božjoj orkestraciji i da će učiniti sve što Božja kuća od njih traži, u svom srcu su sebe pogrešno procenili, svoja interesovanja i hobije su pogrešno shvatili kao vrline, kao nešto što je prikladno za Božju upotrebu, nisu pronašli svoje mesto, nisu prepoznali svoje pravo stanje, ne znaju sopstvenu meru i ne znaju jesu li njihova interesovanja i hobiji ono u čemu su zaista vešti – ništa od toga im nije jasno i ni za šta od toga ne znaju, a ipak tvrde da su književni talenti, samo što sebe ne nazovu književnim majstorima. I koji je krajni rezultat toga? (Prepuni su pritužbi na crkvena uređenja i u svom srcu nisu voljni da se pokore.) U svom srcu neprekidno osećaju da im je naneta nepravda. Iako ne zabušavaju pri izvršavanju svoje dužnosti i u stanju su da se potrude – jedva se pokoravajući – zbog svoje netačne samoprocene, osećaju da im je naneta nepravda. Često im kroz glavu prolazi ova misao: „Na svetu ima mnogo brzih konja, ali malo dobrih poznavalaca konja.” Kakvih brzih konja? Kakvih dobrih poznavalaca konja? Pošto su donekle zainteresovani za određenu oblast i prema njoj osećaju strast, te je kasnije sistematski izučavaju, za sebe misle da im nema premca, smatrajući sebe „brzim konjem”, verujući da su talentovani. Zar ovo nije potpuni nedostatak samosvesti? Oni samo veruju da su interesovanja i hobiji dati od Boga, ali ne prepoznaju kakav im je kov Bog dao. Nije im jasno da li su zaista vešti u stvarima za koje su zainteresovani i koje vole, da li zaista mogu dobro da izvršavaju posao i dužnost koji su povezani s njihovim interesovanjima i hobijima, da li su za njih kompetentni i da li mogu da ih preuzmu. To im nije jasno i za to ne znaju. Zar to nije vrlo problematično? (Jeste.) Pošto svoje mesto ne mogu da prepoznaju niti da ga pronađu, osećaju da im je naneta velika nepravda. Šta spolja pokazuju? Često duboko uzdišu i neretko izražavaju svoju rešenost pred Bogom, nadajući se da će Bog jednoga dana za njih stvoriti priliku, da će to ispraviti, da će se zauzeti za pravdu prema njima i da će im omogućiti da ispune svoju želju da vrše dužnost koja je povezana s njihovim interesovanjima i hobijima. Obratite pažnju na pesmu koju često pevaju: „Ne razmišljam o putu koji je preda mnom.” Koji je sledeći stih? („Moja jedina dužnost je da sledim Božju volju.”) Za one koji zaista imaju ovaj rast, koji zaista imaju ovu stvarnost i koji su zaista u stanju da slede Božju volju, sasvim je umesno da pevaju ovu pesmu – to je baš prigodno. Ali kad ovakav čovek peva tu pesmu, kakvo je njegovo emotivno stanje? U kojoj situaciji je on peva? (Kad se žali i kad oseća da mu je naneta nepravda.) Dakle, kad je peva, zar to što peva nije prepuno ogorčenosti? (Jeste.) To što peva ispunjeno je pritužbama, prkosom i nezadovoljstvom – sve sama tuga i ogorčenost. Kad ga čuješ da peva ovu pesmu, on je u tom trenutku najviše melanholičan. U Kini postoji jedna izreka – kako ona glasi? „Kad ih pritisne tuga, muškarci pevaju, žene plaču, a starice mrmljaju.” Vidiš, različiti tipovi ljudi svoju tugu izražavaju na različite načine. Kad se suoče s takvom situacijom, neke žene samo plaču, neprekidno krišom brišući suze. Ne mogu to da otpuste i svaki put kad na to pomisle oči im se zacrvene od suza, a u srcu osećaju ogorčenost, kao i da im je naneta nepravda. Prema toj stvari naprosto ne mogu da se postave ispravno. U stvarnosti, ta stvar je krajnje jednostavna – interesovanja i hobiji, s jedne strane, i vrline, s druge strane, suštinski su dve različite stvari. Ako imaš određenu vrlinu, nezavisno od toga da li je ona tvoje interesovanje i hobi, sasvim si prikladan za posao koji je povezan s tom vrlinom – odnosno, tvoj urođeni kov, talenat ili sposobnost čine te veštim u obavljanju te konkretne stvari i ti možeš dobro da je izvršavaš – u tom slučaju, baveći se tim poslom, ti možeš da postigneš određene rezultate i relativno je prikladno da to obavljaš. Međutim, ako u toj oblasti samo imaš interesovanje i hobi, ali u njoj ne poseduješ vrlinu, moguće je da tada nećeš nužno biti u stanju da je dobro obavljaš. Stvar je sasvim jednostavna. Zbog ljudske tvrdoglavosti i iskrivljenog shvatanja, u kombinaciji s ljudskom glupošću i neznanjem, kad ne mogu da se bave poslom za koji su zainteresovani, ljudi postaju obeshrabreni, utučeni i negativni, pa se žale ispunjeni svakakvim negativnim emocijama. Stoga je krajnje neophodno da ljudi shvate pravo stanje u vezi sa svojim interesovanjima, hobijima i vrlinama. Kad to shvate, prema njima moraju ispravno da se postave – to je jedan aspekt. Drugi aspekt je u tome da moraju da se pokore uređenjima Božje kuće i da svoju dužnost ispunjavaju shodno načelima koja zahteva Božja kuća. Ako Božja kuća od tebe zahteva da u određenoj oblasti izvršavaš dužnost, ali ti u toj oblasti posla nisi vešt, za nju si samo zainteresovan i veoma je voliš, i dopada ti se da taj posao izvršavaš, a opet, kompetentan si da je obavljaš shodno najnižem merilu koje zahteva Božja kuća, u tom slučaju treba da se pokoriš i da težiš tome da obaviš svoj deo – ne pronalazi svakakve objektivne razloge da to odbiješ ili odbaciš. Naravno, ako su tvoja urođena stanja u raznim oblastima ograničena odnosno ako imaš neke stvarne probleme, pa Božja kuća ne može da ti dozvoli da u toj oblasti vršiš dužnost, u tom slučaju ne treba da imaš pritužbe, niti treba da postaneš negativan ili slab. Šta god da možeš da uradiš, to i uradi. A kad je reč o tvojim interesovanjima i hobijima, zadrži ih za sebe – ljudi u crkvi se u to neće uplitati, niti će ti oduzeti pravo da budeš zainteresovan za određene stvari ili da te stvari voliš. To je tvoja lična stvar. Međutim, kad je reč o vršenju dužnosti, moraš jasno da raspoznaš sva različita pitanja u vezi sa interesovanjima, hobijima i vrlinama, i moraš da budeš u stanju da se prema svima njima ispravno postaviš – to je najvažnija stvar. Da li razumete? (Da.)

Mnogi ljudi imaju interesovanja i hobije u određenoj oblasti. Postoje i neki ljudi koji nemaju nikakva interesovanja niti hobije. Odnosno, oni nemaju nikakva određena interesovanja ili hobije kad je reč o bilo kom zanimanju ili vrsti specijalizovanih aktivnosti, odnosno o raznim ljudima, događajima i stvarima s kojima u svetu ljudi često dolaze u kontakt – oni su samo obični ljudi. Na primer, ako ih neko pita jesu li zainteresovani za književnost, da li obično vode dnevnik ili pišu članke, oni kažu: „Nisam za to zainteresovan i u tome nisam vešt. Čim počnem da čitam ili pišem, zaboli me glava.” Ako im se daju neka remek-dela da ih pročitaju, njima je to preteško i u svom srcu su potpuno nevoljni. Neki čak kažu: „Od stalnog gledanja u tekst oči mi se naprežu i zbog toga starim, pa zato ne volim književnost.” Ako ih pitaš da li vole da plešu, oni kažu: „Ples nije pošten posao, to je nešto što rade dokoni ljudi i oni koji nemaju pametnija posla. Ne volim da plešem.” Vidiš, oni to ne vole, pa još pronalaze i razlog za to, govoreći kako to nije pošten posao. Drugi ljudi plešu da bi veličali Boga – kako je to samo pozitivna stvar! Pevanje, plesanje, sviranje harfe i lire da bi se Bog veličao – to se radi još od pamtiveka; to je nešto što Bog odobrava, pa kako to onda nije pošten posao? Međutim, sve što im se ne dopada ti ljudi omalovažavaju i o tome govore kao da je nešto negativno. Kad ih upitaju: „Ne voliš da plešeš – pa, da li onda voliš da pevaš?” „Ma, kakvo ’pevanje’? Čim počnem da pevam, odmah krenem da falširam. I meni samom je nepodnošljivo da to čujem. Ne volim da pevam. Tek sada kao Božji vernik počeo sam da učim neke himne Božjih reči i iskustvene himne. Pre nego što sam počeo da verujem u Boga, nikada nisam pevao; kad su drugi pevali, nisam bio voljan čak ni da to slušam.” „Pa, kako onda izražavaš sebe kad si lepo raspoložen?” „Kad sam lepo raspoložen samo odremam.” „Šta onda radiš kad se suočiš s bolnim stvarima i kad nisi raspoložen?” „Tad samo pojedem neke grickalice ili odremam.” „Ne voliš da pevaš, a voliš li onda da slušaš muziku?” „Nisam za to zainteresovan i ne razumem šta se u muzici izražava. Svi vi kažete da muzika izražava razne ljudske emocije, da izražava ljudske misli i osećanja, ali ja ih ne razumem i ne mogu s njima da se poistovetim. Muzika je vrhunska umetnost – prost čovek poput mene ne može da se poistoveti s muzikom i meni se ona ne dopada.” „Da li voliš dobru hranu?” „Ne volim ni dobru hranu. Mogu da pojedem bilo šta. Rođen sam kao grubijan. Mogu da jedem kukuruzno brašno, mogu da jedem kolač, mogu da jedem kinesku hranu ili zapadnjačku hranu – bilo šta. A ako umirem od gladi i nemam šta drugo da jedem, mogu da jedem čak i pseću hranu.” Takvi ljudi su naprosto tako sirovi. Upitajte neke žene: „Da li voliš kozmetiku?” One kažu: „To me ne zanima. Kakva sam rođena tako i izgledam – onaj ko želi, može da me gleda, a ko ne želi, može da odvrati pogled!” Upitajte neke muškarce: „Da li voliš elektronske uređaje ili mehaničke naprave kao što su automobili?” Oni kažu: „U čemu je svrha da se vole takve stvari? Iscrpljuju ti um i zamaraju mozak. Ako imam vremena, bolje mi je da odremam ili da s nekim proćaskam!” Oni ništa ne vole i nemaju nikakva interesovanja niti hobije. Bilo da je to nešto što ima veze s biologijom, tehnologijom, nešto skupoceno ili nešto jeftino, ništa od toga im se ne sviđa. Kad ih pitaš: „Te stvari koje uključuju ljudsku osobenost, bilo da su to stvari koje su prefinjene ili su proste – nijednu od njih ne voliš. Pa, voliš li onda male životinje, kao što su mačke, psi i ptice?” „Njih još manje volim. Životinje ne mogu da razgovaraju s ljudima – u čemu je svrha da ih voliš?” Neki ljudi su zainteresovani za pse. S psima često razgovaraju, a ovi čak mogu da shvate ljudski govor. Neki ljudi nemaju nikakve hobije i ni za šta nisu zainteresovani – ima mnogo takvih ljudi. Neki ljudi kažu: „Rođeni smo s nekim interesovanjima i hobijima – oni su dati od Boga. Posebno oni među nama koji imaju vrlinu u određenoj oblasti, oni koji su rođeni sa izuzetnim i izvanrednim talentom u toj oblasti – sve to je Božja blagodat, uzdizanje od Boga, Božja blagonaklonost prema nama. Posebno u današnje vreme, preuzimanje dužnosti u Božjoj kući koja je povezana s našim interesovanjima, hobijima ili vrlinama čini naš identitet i našu vrednost još i više časnima i izvanrednima. Oni koji nemaju nikakve hobije niti vrline mogu da obavljaju samo neki osnovni fizički posao i onaj koji nije tehnički zahtevan, kao što su posao domaćina, kuvanje, čišćenje ili uzgajanje povrća, gajenje svinja i hranjenje živine. Prema tome, u smislu ljudskih interesovanja, hobija i vrlina, zar se ljudi međusobno ne razlikuju kao viši i niži, kao plemeniti i prosti? Zar među njima ne postoji hijerarhijska razlika?” Da li je ovo gledište tačno? (Nije.) Vidiš, Bog je nekim ljudima dao vrline, za neke ljude je odredio određena interesovanja i hobije, dok za neke druge Bog nije ništa odredio – oni nemaju nikakve vrline, ne umeju da pevaju niti da plešu, ne razumeju književnost i potpuno su neupućeni u sve vrste profesionalnih veština. Bilo kako bilo, recimo da postoji neka domaćinska porodica koja ima dva psa, pa bi bilo prikladno da takva osoba bez ikakvih vrlina hrani te pse – to je najjednostavniji zadatak. Ipak, osim što ih hrani, ta osoba pse ne izvodi u šetnju i ne zna kako da brine o njima. Nakon što ih bude hranila godinu ili dve, čak je ni psi ne prepoznaju kao svog gospodara i s njom nisu bliski. Recite Mi, kakav je to čovek? U poređenju sa onima koji imaju interesovanja i hobije ili vrline u određenoj oblasti, zar ne postoji neka razlika? Jasno je da su ovo dva tipa ljudi koji se razlikuju u svojim urođenim stanjima: jedan tip živi sa snažnim osećajem superiornosti, vodeći bogat i ispunjen život, dok drugi tip vodi isprazan život bez ikakvog osećaja superiornosti. Dakle, ako se na osnovu ovog načela među ljudima pravi razlika u statusu i vrednosti, da li je to primereno? (Nije.) Pa, prema kom načelu je onda primereno razlikovati ljude? Recite Mi, postoje li razlike među ljudima? (Da.) U čemu su te razlike? Kako ljude treba da razlikujemo? Najmanje što čovek treba da pogleda jeste to da li oni vole istinu – praveći razliku u njihovoj suštini, njihovoj uzvišenosti i niskosti, njihovoj plemenitosti i prostoti, i njihovoj kategoriji na osnovu njihovog stava prema istini. U teorijskom smislu, da li se među ljudima na ovaj način može vrlo lako napraviti razlika? (Da.) Je li ovaj način razlikovanja ljudi dobar? (Jeste.) No, da li bi to bio previše pojednostavljen način da ih razlikujemo? Neki ljudi nemaju nikakve urođene vrline, niti imaju ikakva interesovanja ili hobije – oni su krajnje osrednji ljudi, veoma prosti ljudi. Međutim, oni vole istinu, shvataju istinu, imaju iskustvo i razumevanje istine, a kad besede o istini mogu da podele svoje shvatanje Božjih reči; u život-ulasku, oni su bolji od prosečnog čoveka. Mogu da pomognu mnogim ljudima. Dakle, možeš li da kažeš da su takvi ljudi niski i bezvredni? (Ne.) U teorijskom smislu, suština ljudi, njihova uzvišenost i niskost, njihova plemenitost i prostota, i njihova kategorija treba da se razgraničavaju na osnovu njihovog stava prema istini, ali kako tačno oni treba da se razgraničavaju? O tome ćemo danas razgovarati u zajedništvu.

Da li će neki čovek urođeno imati neka interesovanja, hobije i vrline predodređeno je od Boga. Ako ti ih Bog da, onda ih imaš; ako ti ih Bog ne da, onda ih nemaš – njih ne možeš da naučiš niti da ih stekneš oponašanjem. Međutim, ako u nekoj oblasti poseduješ vrlinu, pa kažeš: „Vršenje dužnosti u vezi sa ovom vrlinom je previše iscrpljujuće; ne želim ovu vrlinu”, čak i ako je ne želiš, ne možeš da je ukloniš, niti drugi mogu da ti je oduzmu. Ono što imaš, drugi ne mogu da ti oduzmu; ono što nemaš, ne možeš da dograbiš niti da pribaviš boreći se za to. Sve to je povezano s Božjim predodređenjem. Međutim, s druge strane, to što ti Bog daje određeno interesovanje, hobi ili vrlinu ne znači da Bog mora da te natera da izvršavaš neku dužnost ili posao u vezi sa svojim interesovanjem, hobijem ili vrlinom. Neki ljudi kažu: „Pošto se od mene ne traži da izvršavam dužnost u ovoj oblasti niti da se bavim poslom koji je u vezi s tim, zašto mi je onda dato takvo interesovanje, hobi ili vrlina?” Ogromnoj većini ljudi Bog je dao određena interesovanja i hobije na osnovu raznih stanja svakog čoveka. Pritom je, naravno, u obzir uzeto više stvari: kao prvo, da se čoveku obezbedi izvor prihoda i opstanak; kao drugo, da mu se obogati život. U čovekovom životu su ponekad neophodna određena interesovanja i hobiji, bilo radi zabave i razonode ili zato da bi taj čovek mogao da se bavi nekim poštenim poslovima, ispunjavajući tako svoj ljudski život. Naravno, koji god da je ugao posmatranja, postoji razlog iza Božjeg davanja, a Bog ujedno ima Svoje razloge i osnove zašto ne daje. Moguće je da tvom ljudskom životu ili opstanku nije potrebno da ti Bog da interesovanja, hobije i vrline, pa svoje prihode za život možeš da obezbediš odnosno da svoj ljudski život obogatiš i ispuniš na druge načine. Ukratko, bez obzira na to da li je Bog ljudima dao interesovanja, hobije i vrline ili nije, to nije problem u samim ljudima. Čak i ako neko nema nijednu vrlinu, to nije nedostatak njegove ljudskosti. Ljudi to treba ispravno da shvate i da se prema tome ispravno postave. Ako čovek poseduje određena interesovanja, hobije i vrline, onda on treba da ih ceni i ispravno koristi; ako ih nema, ne bi trebalo da se žali. Ovo je pravo stanje stvari iz ugla posmatranja interesovanja, hobija i vrlina. Međutim, to da li čovek ove stvari poseduje ne odražava njegovu vrednost, status ili identitet. Dakle, šta se ovim ljudima poručuje? Čak i ako ti je Bog dao prefinjena interesovanja, hobije i vrline – to su tvoje lične stvari, tvoji povoljni uslovi – činjenica da ih imaš ne znači da si od bilo koga drugog plemenitiji, da si u odnosu na bilo koga drugog povlašćeniji ili privilegovaniji da bilo šta radiš. Razlog tome je što je čovek u Božjim očima, bez obzira na to koja urođena stanja poseduje, pripadnik iskvarenog ljudskog roda. Iako urođena stanja ne sadrže elemente iskvarenosti, sve ljude koji poseduju urođena stanja, iskvario je Sotona i oni žive prema sotonskim naravima. Njihova život-suština je njihova sotonska iskvarena narav. Prema tome, kakva god da su tvoja urođena stanja i bez obzira na to imaš li ili nemaš interesovanja, hobije i vrline, pošto je život-suština svih ljudi ista, u Božjim očima si podjednako vredan kao i drugi. Ljudi bi trebalo jasno da uvide da, čak i ako imaju određene povoljne uslove ili određene prednosti, u smislu ljudske suštine i iskvarenih naravi, suština svih ljudi je ista i svi ljudi su isti. Oni moraju da se podvrgnu Božjoj grdnji i sudu i njih sve Bog želi da spase. Kad je reč o život-suštini ljudskog tela, ljudi su isti. Ipak, iz druge perspektive, među ljudima postoje određene razlike i o tim razlikama moramo detaljno da razgovaramo u zajedništvu. Kako treba prepoznati ove razlike? Moraju se ispitati na osnovu ljudskog porekla. Na šta se odnosi „poreklo”? Odnosi se na to iz čega je čovek reinkarniran – razlikovanje se vrši na osnovu toga kako je čovek nastao i odakle je došao. Uopšteno govoreći, ovaj ljudski rod je podeljen u tri kategorije. Prvu kategoriju čine oni koji su reinkarnirani iz životinja, drugu čine oni koji su reinkarnirani iz raznih đavola, a treću oni koji su reinkarnirani iz ljudi. Na osnovu ove tri kategorije među ljudima se pravi razlika u samom korenu. Po osnovu tih kategorija se među ljudima može napraviti razlika budući da poreklo različitih kategorija ljudi nije isto. Dakle, kako se može znati ko je reinkarniran iz životinja, ko je reinkarniran iz đavola, a ko je reinkarniran iz ljudi? To se mora odrediti na osnovu onoga što taj čovek proživljava i na osnovu karakteristika koje ispoljava. Da li ste ikada ranije čuli ove informacije, bilo kroz narodna predanja ili putem drugih kanala? (Da.) Dakle, ova tema vam nije sasvim nepoznata, zar ne? (Ne, nije.) Oni koji su reinkarnirani iz životinja, oni koji su reinkarnirani iz đavola, oni koji su reinkarnirani iz ljudi – o kojima od njih biste prvo želeli da čujete? (O prvoj kategoriji.) Prvu kategoriju čine oni koji su reinkarnirani iz životinja. Budete li zaista saznali istinu o toj stvari, da li će to uticati na vaš život? Hoće li to doneti probleme ili prepreke? (Možda ću početi da se pitam iz čega sam reinkarniran.) Kad zaista znaju kojoj kategoriji pripadaju i prepoznaju se u određenoj kategoriji, neki se ljudi, ako su zaista reinkarnirani iz ljudi, zbog toga osećaju srećno i prilično dobro. Međutim, ako nisu reinkarnirani iz ljudi, zar to ne bi moglo da ih uznemiri? (Moglo bi.) To bi donelo određene poteškoće, kao i izvesnu nelagodu, zar ne? (Da.) Budući da to može da donese nelagodu i određene poteškoće, da li je bolje da ljudi to znaju ili da ne znaju? (Mislim da bi bilo bolje da znaju.) U kom smislu bi to bilo bolje? (Time što zna, čovek bi mogao da shvati istinu u tom pogledu, a osim toga biće u stanju da raspozna neke od ljudi, događaja i stvari oko sebe.) Hajde da onda o tome porazgovaramo u zajedništvu.

Hajde da u zajedništvu porazgovaramo prvo o onima koji su reinkarnirani iz životinja. Reinkarnacija iz životinja, kao što sam naziv upućuje, označava da je takav čovek bio reinkarniran iz životinje. Raspon životinja je prilično veliki – kad je reč o tome koliko se tačno vrsta životinja može reinkarnirati u ljude, to nije u domenu našeg razgovora. Ukratko, postoji kategorija ljudi koji su ranije postojali kao životinje, što znači da njihov prvobitni identitet ili stvorena kategorija nisu bili u okviru stvorenog ljudskog roda. Njihova početna, prva biološka kategorija bila je životinjska. Prema tome, u Božjim očima, njihov identitet unutar biološkog poretka je životinjski. U ovoj reinkarnaciji, ta životinja je postala čovek, što znači da se ona više ne rađa ponovno među životinjama, već da se umesto toga reinkarnirala u čoveka, rađajući se u određeno vreme, u određenoj porodici, lozi i zemlji. Reinkarniranje životinje u čoveka označava to da se ona rađa kao čovek, ali njeno prethodno postojanje nije bilo ljudsko – ono je bilo životinjsko. Ranije je ona postojala u okviru životinjskog poretka, rađajući se ponovo među životinjama; sada, ovim ponovnim rađanjem, ona više nije unutar životinjskog poretka. Identitet joj se promenio i postala je pripadnik ljudskog roda. Time nazivamo kad se životinje reinkarniraju u ljude. Kad se životinja reinkarnira u čoveka, njen izgled i instinkti u osnovi su isti kao i kod bilo kog čoveka unutar ljudskog roda. Odnosno, ona u potpunosti poseduje karakteristike čoveka – može uspravno da hoda, ima ljudske crte lica i izgled, poseduje ljudski način razmišljanja, ljudske instinkte i normalan ljudski život, a takođe ima jedinstvenu ljudsku sposobnost govora. Ovo je poznato kao proces reinkarnacije životinje u čoveka. Drugim rečima, na osnovu njenog fizičkog oblika, spoljašnjeg izgleda i karakteristika fizičkog života, možeš da vidiš samo ljudske osobine; nisu vidljive nikakve životinjske osobine. Pa, kako onda možeš da znaš da je takav čovek reinkarniran iz životinje? To je ono što ljude najviše zanima. Naravno da je moguće videti da je takav čovek reinkarniran iz životinje. Da nema nikakvih razlika između onih koji su reinkarnirani iz životinja i onih koji su reinkarnirani iz ljudi, u tom slučaju ova kategorija ljudi ne bi imala nikakve očite karakteristike. Upravo zato što postoje očite razlike između onih koji su reinkarnirani iz životinja i onih koji su reinkarnirani iz pravih ljudi, te dve kategorije ljudi se stoga, na osnovu svojih karakteristika, mogu lako razlikovati. Dakle, koje su karakteristike ljudi reinkarniranih iz životinja? Prva karakteristika je da imaju izopačeno shvatanje. Druga je da su naročito obamrli. Treća karakteristika je da su naročito smeteni. Četvrta karakteristika je da su glupi. Te četiri karakteristike same po sebi su dovoljne da se uoči jasna razlika između čoveka reinkarniranog iz životinje i pravog čoveka.

Prva karakteristika ljudi reinkarniranih iz životinja jeste u tome da imaju izopačeno shvatanje. Šta se, pre svega, podrazumeva pod izopačenošću? Ona se odnosi na probleme s njihovim mislima i gledištima; takođe se odnosi na njihove kognitivne sposobnosti da posmatraju, shvataju i razumeju stvari. Ova kategorija ljudi ne može ništa ispravno da shvati, niti može išta ispravno da posmatra. Njihov način posmatranja ljudi i stvari, kao i njihovo vladanje i postupci, naročito su apsurdni, tvrdoglavi i besmisleni – nimalo nisu usklađeni s razmišljanjem normalne ljudskosti ni sa mislima i gledištima normalne ljudskosti o raznim stvarima. Naravno, ljudi sa izopačenim shvatanjem nisu ni blizu shvatanja ili spoznaje istine. Istina im je sasvim nedostižna, a kamoli da shvataju istina-načela. Kad je reč o načinu ophođenja prema bilo kojoj stvari ili bilo kom pojedincu, gledišta su im potpuno izopačena. Kad s njima razgovaraš u zajedništvu, oni to razumeju u smislu doktrine, da bi im nakon toga znanje ostalo podjednako izopačeno. Kad stvari objasniš jasnije i konkretnije, navodeći primere, u tom trenutku možda mogu da shvate, ali kasnije, kad se s tom istom stvari susretnu, njihovo gledište ostaje podjednako izopačeno, i ma koliko da se s njima razgovara u zajedništvu, time se njihovo gledište ne ispravlja. Štaviše, to njihovo stanje – taj način shvatanja stvari – trajaće unedogled bez promene. Ko god da s njima besedi o istini, taj ne može da ih promeni; čak ni ako Ja besedim i propovedam, to i dalje ne može da promeni njihove izopačene misli i gledišta, kao ni izopačen način shvatanja stvari. Takvi su ljudi vrlo problematični. Na primer, kad urade nešto pogrešno i kažeš im: „To što si uradio je pogrešno, nije u skladu sa načelima; u tome je bilo primese ljudske nečistoće”, oni će reći: „Nisam to uradio namerno. Nisam imao nameru da tako ispadne. Pošto ste svi vi tako dobri, imate istinu i znate kako se rade stvari, zašto to sami ne uradite umesto što mene terate? Kažete da sam to uradio pogrešno – nije li to samo zato što vam se ne dopadam? Pošto svi vi imate ljudskost, a ja je jedini nemam, naprosto ću otići u pakao, a vi svi možete da odete u raj!” Oni mogu čak da pokušavaju da se brane i da se pravdaju raznim obrazloženjima, te da smišljaju izgovore kako bi izbegli odgovornost. Odbijaju da prihvate da su pogrešili, nemaju ispravan stav i ne obavezuju se da će se u budućnosti popraviti, a kažu da razumeju kako sledeći put treba da postupe. Nikada na ovaj način neće razumeti i tu stvar neće nikada shvatiti na čist način iz perspektive ljudskosti. Ima čak i nekih ljudi koji, kad im ukažeš na probleme u njihovom poslu i s njima besediš o istini, kažu: „Zar me naprosto ne gledaš s visine? Zar ovo nije samo zato što sam neobrazovan i dolazim sa sela? Zar nije samo zato što iman nizak status? Čak me ni Bog ne prezire, pa otkud tebi to pravo?” Nikada neće priznati da su pogrešili, pa zatim tragati za istinom, razmisliti o sebi kako bi uvideli gde su pogrešili i potražili ispravan put primene da to razreše. Zašto to nikada neće uraditi? Zato što nisu ljudi. Oni nemaju normalno ljudsko razmišljanje i nastalim greškama ne mogu da pristupe na način kao što bi to učinio normalan čovek. Nemaju stav koji bi normalan čovek prema greškama trebalo da ima. Da li ste se ikada susreli s takvim ljudima? Bilo bi najbolje da i ti dobro razmisliš o sebi kako bi proverio je li tvoj razum normalan ili nije. Na primer, nakon što neko obriše pod, ta površina je i dalje prilično vlažna. Nesvestan toga, neko drugi tuda prođe, oklizne se i padne. Taj čovek ustane sa poda i kaže onom drugom: „Nakon brisanja nisi dobro osušio pod. Trebalo je da postaviš znak sa nekoliko reči da ljude upozoriš! Na svu sreću, ja sam mlad – ako padnem, mogu da se uspravim. Ali da je u pitanju neka starija osoba, zar ona ne bi polomila neku kost? Zaista nisi bio dovoljno obazriv!” Da li su ove reči prikladne i normalne? (Jesu, normalne su.) Osoba koja je brisala pod nije bila dovoljno obazriva kad je obavljala taj zadatak, pa narednog puta treba da bude obazrivija. Pošto je zbog toga neko drugi pao, jasno je da je u toj stvari napravila grešku. Bio je to previd i niko tu osobu ne osuđuje – samo to treba da popravi. Međutim, ona nije u stanju da o toj stvari ispravno i racionalno razmisli ili da joj pristupi iz ugla čoveka ili razmišljajući kao čovek. Umesto toga, ona će se okrenuti i reći: „Zar nisi mogao da vidiš da je pod mokar? Jesi li slep? Okliznuo si se i pao – tako ti i treba! Ne gledaš kuda ideš i sad sam ja zbog toga kriv? Kad se pod obriše jasno je da će biti mokar – zašto si hodao po njemu? Nisam ti ja rekao da tuda moraš da prolaziš. Samo priznaj da si pao zato što te je pratila zla sreća. To nema nikakve veze sa mnom!” Jesu li ove reči racionalne? (Nisu.) Nisu racionalne – kako se to narodski kaže? Nerazumne su. Obrisao si pod, ali ga nisi osušio, usled čega je neko pao – iako nije apsolutno nužno da izražavaš krivicu i da se izvinjavaš, trebalo bi makar da prihvatiš tuđe opomene i smernice u vezi sa sopstvenom greškom. Trebalo bi da pitaš: „Da li si se povredio? Treba li da odeš u bolnicu na pregled ili da ti ukažu pomoć? U potpunosti preuzimam odgovornost.” Ovo je ispravan stav. Na ovaj način, iz perspektive ljudskosti, čovek treba racionalno da se postavi prema nečemu što je pogrešno uradio i da o tome razmisli. Međutim, ljudi reinkarnirani iz životinja nemaju nikakvu ljudskost, već izopačeno shvatanje. Nikada na ovaj način neće govoriti niti će ikada ijedan problem na ovaj način razmotriti. Umesto toga biće tvrdoglavo nerazumni. Nakon brisanja nisu osušili pod, dovodeći do toga da se neko okliznuo; u tom slučaju, naredni put to moraju samo da urade drugačije, da obrate više pažnje i isprave grešku – i to je sve. Problem bi bio rešen. Stvar je krajnje jednostavna: niko tome ne prigovara i niko ih zbog toga ne osuđuje. Ne moraju ni da snose nikakvu zakonsku odgovornost. Međutim, oni odbijaju da prihvate činjenice, već umesto toga kažu: „O, dakle, svi vi ste dobri ljudi, jedino vi imate ljudskost! Mora da sam zla osoba! Ja druge namerno povređujem! Imam loše namere! Svi vi ćete otići u raj, a ja ću u pakao!” Recite Mi, da li bi normalna osoba mogla da izgovori takve gluposti? (Ne.) Jedino tip ljudi koji su reinkarnirani iz životinja sve shvataju i posmatraju iz naročito ekstremne, tvrdoglave i apsurdne perspektive. O običnoj sitnici – nečemu sasvim opravdanom – oni mogu da izgovore čitavu hrpu nerazumnih, pogrešnih argumenata, ostavljajući ostale u nedoumici da li da se tome smeju ili da plaču. Ako ih orezuju, kako se ponašaju? Zdušno se trude da sebe opravdaju i brane se, objašnjavajući zašto su postupili na taj način i koliko su zbog toga propatili, uzvraćajući svakakvim razlozima. Kad s njima besediš o tome zašto su orezani, o tome kako da kad pogreše treba da isprave greške i kako treba da tragaju za istina-načelima, te koja su načela za postupanje s tom stvari, oni odbijaju da prihvate i jednu jedinu reč. Umesto toga, potiskuju svoj bes i svoju ljutnju, osećajući da im je naneta nepravda i da su poniženi. Iza kulisa drugima se čak žale, govoreći: „Hm! Nisam razmišljao o tim stvarima i nisam imao nameru da tako postupim. Ipak, oni me osuđuju i kažu da sam izazvao prekidanje i ometanje – zar sam zaista toliko zao? Jesam li ja zla osoba?” Kad je reč o istina-načelima, ona će im uvek biti nedostižna i oni ih nikada neće razumeti; njihovo je shvatanje uvek posebno izopačeno i posebno apsurdno. O kojim god istina-načelima da se besedi, nakon što do njih dopre, to se pretvara u jednu rečenicu, u jedan način postupanja – postaje formalnost, ritual, pravilo. Nije samo reč o tome da istina-načela shvataju jednostrano; naprotiv, njihovo je shvatanje posebno besmisleno i apsurdno. Način na koji ovaj tip čoveka shvata istinu deluje naročito nespretno i idiotski. U kojoj meri je to idiotski? U toj meri da ljudi prema njemu čak ne osećaju sažaljenje, već umesto toga osećaju otvoreno gađenje, ne znaju da li da se smeju ili da plaču i u potpunosti zaneme. Stvari su već toliko objašnjene da bi bilo izlišno bilo šta više reći – sve dodatne reči bile bi glupe. S tim ljudima više nema svrhe nastavljati razgovor o istina-načelima. Bez obzira na to čime se bave, čak i najmanju stvar u svakodnevnom životu oni obavljaju na tako nenormalan, apsurdan i izopačen način. Oni nisu u stanju da stvari posmatraju i da se njima bave unutar granica ljudskog razuma. Njihov ugao posmatranja je u svemu ovako tvrdoglav i ovako apsurdan – zbog gledišta koja bi mogli da izraze o bilo kojoj stvari, nakon što ih čuješ, osećao bi se zgroženo celog svog života. Ako bi se desilo da jedeš dok ih slušaš, na licu mesta bi naprosto mogao da povratiš. Recite Mi, koliko su tačno izopačeni? Ovo je jedna od glavnih karakteristika ljudi reinkarniranih iz životinja – oni su tvrdoglavi i apsurdni. Iz perspektive ljudskosti, ta tvrdoglavost i apsurdnost prvenstveno su nedostatak normalnog razmišljanja ljudskosti. Oni nisu u stanju nijednu stvar da razmotre shodno normalnom razmišljanju ljudskosti – ekstremni su, skloni izopačenostima i tvrdoglavi. Kako god da ti besediš o istini, objektivnim činjenicama ili o konkretnim situacijama, oni se čvrsto drže svog rezonovanja i odbijaju da to otpuste. Razmišljaju: „Razum je na mojoj strani i nisam ti dao ništa što bi mogao da iskoristiš protiv mene. Samo ću se držati ovog rezonovanja i to će postati istina. Šta god da kažeš neće biti ni od kakve koristi!” Ovo je jedna od karakteristika ljudi koji su reinkarnirani iz životinja – njihovo je shvatanje izopačeno.

Još jedno ispoljavanje ljudi koji su reinkarnirani iz životinja je u tome da su naročito obamrli kad se suoče s mnogim ljudima, događajima i stvarima. Ne samo da stvari posmatraju na tvrdoglav i izopačen način, već uopšte ne mogu ni da zapaze kakvi su priroda, suština ili osnovni uzrok bilo čega što nastaje, kakav uticaj to može da donese odnosno kakve posledice to može da izazove. Te stvari i dalje ne mogu da zapaze i za njih ne znaju, čak ni kad su neki ljudi već rekli ili uradili određene stvari odnosno kad su otkrili određene znakove i pokazatelje – kao da su budale. Dok ih oni zapaze, ta stvar se već završila i posledice su već nastupile. Čak ni nakon što čuju tako mnogo istina, oni ne znaju i ne mogu da osete kakvi su ti ljudi oko njih, kakva im je suština odnosno šta su oni u stanju da urade. Neki ljudi izgovaraju stvari koje su očito problematične, a ovi to ipak ne mogu da osete. Na primer, kad se neko razmeće, hvališe, pravi važan i paradira, to je očigledno ispoljavanje nadmene naravi, a ljudi reinkarnirani iz životinja taj problem ipak ne mogu da zapaze. Umesto toga, oni misle da su ovi ljudi sposobni, dive im se i na njih se ugledaju, pa nakon toga takve ljude čak žele da slede. To pokazuje da su obamrli. Očigledno zle ljude i zla dela, očigledna ispoljavanja iskvarenih naravi, smer u kome se stvari očito razvijaju – ništa od toga takvi ljudi ne mogu da zapaze. Oni ne znaju koja je suština te stvari niti koji je glavni uzrok tog problema; ne mogu to uopšte da osete, pa o tome čak nemaju ni svest. Oni su ono što često nazivamo leševima bez duha. Kad je reč o stvarima koje se tiču istina-načela, ovaj tip čoveka još i više zaostaje. Kažeš mu na osnovu kog načela treba da postupa, ali on ne razume; samo pamti pravila kojih bi trebalo da se pridržava. Ne može da razume načela o kojima besediš, ona su mu nedostižna. Ti mu ukažeš na određeno stanje u njemu, koje je ispoljavanje toga da pokazuje iskvarene naravi, a on misli da ti govoriš o nekom drugom. Čak i ako usmeno prizna da i sâm ima takvu iskvarenu narav, on ne prepoznaje koje je to reči izgovorio odnosno koje je to radnje preduzeo, a koje odgovaraju tom stanju ili tom ispoljavanju. Ne shvata i ne zna o čemu ti govoriš. Kad se na okupljanjima besedi o istini, pa kad su drugi već prešli na sledeću temu, on i dalje vraća razgovor na prethodnu temu. Zar to nije tupost i obamrlost? Kad drugi govore, on to ne može da prati – ne zato što njegovo razmišljanje ne može da ide u korak s tim, već zato što mu je kov nedovoljan i manjkav. Kad određeni zli ljudi pokušaju da ga obmanu, njime se poigraju ili ga muče, on to ne može da oseti, već se prema tim zlim ljudima ophodi kao da su braća i sestre i s njima se prisno slaže, pa tek nakon što mu oni naude, on uviđa da je prevaren. Zatim u sebi razmišlja: „Kakva sam ja budala! Ljude ne umem da procenim, ne znam kako da raspoznam ljude! Ovoga puta sam zaista izvukao pouku – od sad pa nadalje više nikome neću verovati, verujem jedino sebi. To je najviša mudrost!” Nakon što ga jednom nasamare, on veruje da je stekao uvid, pa još i misli da je sada pametniji, odlazeći iz krajnosti u krajnost. Ljudi reinkarnirani iz životinja su u pogledu svega obamrli. Na primer, jedan takav čovek je bio zadužen za stočarstvo i sadnju biljaka. Jednoga dana temperatura se naglo spustila, pa sam mu rekao: „Noćas će biti pet stepeni ispod nule. Zar ne treba zbrinuti te biljke i životinje koje ne mogu da podnesu hladnoću?” Nakon što je to čuo, on je odgovorio: „Imam postavljenu jaknu i noću spavam s jorganom i ćebetom, pa mi neće biti hladno.” Da li je on razumeo ono što sam hteo da kažem? Sudeći po ovom odgovoru, jasno je da nije. Zar to nije obamrlost? (Jeste.) Da sam mu rekao: „Noćas će biti pet stepeni ispod nule. Ako u bašti ima cveća, ono će se smrznuti. Životinje koje su osetljive na hladnoću i one koje su slabe treba držati u štalama. Na vratima treba da okačiš dodatnu zavesu i da zakrpiš sva mesta u štalama kroz koja duva promaja.” Nakon što to čuje, on bi se na trenutak zamislio, pa bi pomislio: „O, Ti si govorio o životinjama i biljkama. Zar ne bi bilo u redu da cveće samo premestimo u zatvoren prostor? Životinja ima tako mnogo, a Ti nisi rekao koje od njih su osetljive na hladnoću a koje nisu, i koje od njih treba držati unutra a koje ne.” Tačno je, nisam to naveo – ali zar ne možeš da postupaš shodno načelima? Ti čak ne shvataš ni da će se, bude li ostavljeno na otvorenom, cveće smrznuti, te ako te ja ne zadužim da te stvari uradiš, ti ih nećeš ni uraditi – kakav je ovo problem? Zar ovo nije obamrlost? (Jeste.) To pokazuje da je on obamro. Na primer, napolju je sunčano i u dvorištu visi odeća koja se suši, pa neko kaže: „Čini se da će po podne pasti kiša. Zar se ta odeća koja visi napolju neće nakvasiti?” – ove reči u sebi sadrže svojevrsnu opomenu. Čovek sa normalnim ljudskim razmišljanjem bi to čuo i razmislio: „Treba da obratim pažnju – kad se naoblači, brzo ću da unesem odeću.” Međutim, oni koji ne poseduju razmišljanje normalne ljudskosti toga neće postati svesni. Kad kažeš da će po podne padati kiša, oni to čuju i pomisle: „U čemu je svrha da se to govori? To nema nikakve veze sa mnom. Biću unutra, pa ako padne kiša, neću pokisnuti. Osim toga, šta povodom kiše ja mogu da učinim? Nema svrhe da mi to govoriš!” Oni naprosto ne shvataju zašto im se to govori niti zašto se ta stvar pominje. Dakle, kako s njima moraš da razgovaraš da bi te zaista razumeli? Moraš da im kažeš: „Po podne će u toliko i toliko sati padati kiša. Pre nego što počne da pada, kad vidiš da se naoblačilo, brzo unesi odeću. Ako to ne učiniš, ona će se nakvasiti i moraće ponovo da se opere. Osim toga, kad budeš skupljao veš, proveri da li u dvorištu ima još nečega što ne bi trebalo da pokisne ili da bude na kiši, pa i to unesi.” Moraš da im daš ovakvo uputstvo. Ako tako ne postupiš, oni neće shvatiti da moraju da unesu odeću, niti će shvatiti da moraju da pokupe i sve druge stvari koje ne smeju da pokisnu. Te stvari neće učiniti. Zašto? Zato što su previše obamrli, ne poseduju razmišljanje normalne ljudskosti i ne ispunjavaju merilo normalne ljudskosti. Odnosno, njihova inteligencija i kov ne dosežu merilo normalne ljudskosti. Takvi su ljudi koji su reinkarnirani iz životinja. Kad od takve osobe zatražim da nešto uradi, čak i ako sam joj već nekoliko puta davao uputstva i to isto je ranije mnogo puta uradila, ta uputstva svejedno moram da joj ponovim. Ne učinim li tako, ona neće shvatiti šta mora da se uradi, niti će biti u stanju da to učini. Dakle, svaki put kad se suoči s takvim zadatkom, moraš da joj kažeš tačno šta treba da se uradi i kako da se to uradi, usmeravajući je na svakom koraku. Izostaviš li i jednu jedinu stvar, ona tu stvar neće uraditi ili je moguće da će celu tu stvar čak i zabrljati. A ako joj onda budeš ukazivao na njene probleme, odgovoriće ti gomilom izopačenih argumenata i počeće ponovo da bude tvrdoglavo nerazumna. To je ispoljavanje obamrlosti.

Ova karakteristika ljudi koji su reinkarnirani iz životinja, njihova obamrlost, vrlo je očita. Na primer, na osnovu besede o istini, u doktrinarnom smislu oni shvataju kako da raspoznaju da li crkveni starešina izvršava stvarni posao, da li je on starešina koji je u skladu s merilom ili je lažni starešina ili antihrist. Međutim, kad je reč o raspoznavanju toga u koju kategoriju spada njihov sopstveni crkveni starešina, čak i kad posvedoče određenim ispoljavanjima koja taj crkveni starešina pokazuje, oni ne znaju kako da ga raspoznaju. Ako ih pitaš: „Da li vaš crkveni starešina izvršava stvarni posao?”, oni kažu: „Vidim da je svaki dan zauzet okupljanjima i da užurbano organizuje stvari, raspodelio je knjige braći i sestrama i pratio je rad na jevanđelju.” Ako zatim pitaš: „Koliko onda dobro on izvršava svoj posao? Je li on neko ko stremi ka istini?”, oni odgovaraju: „Napustio je svoju karijeru i porodicu. Čak i kad su mu roditelji došli u posetu, bio je previše zauzet izvršavanjem svoje dužnosti da bi ih video. On mora da je neko ko stremi ka istini, zar ne?” Oni gledaju samo ova spoljašnja ispoljavanja crkvenog starešine; međutim, ma koliko zla da taj starešina tajno počini, čak i ako to vide, to ne prepoznaju kao problem, ne znaju da to jeste problem. Koliko god tih stvari da se pred njima dogodi, kao da naprosto nikada nisu ništa videli, kao da ne žive među ljudima, već u nekom sasvim drugom svetu. Zar takvi ljudi nisu izrazito obamrli? (Jesu.) To je obamrlost. Kad naiđu na nekog na kome deluju zli duhovi, ko uvek obraća pažnju na natprirodne stvari i uvek govori o stvarima koje oseća, govoreći stalno stvari poput: „Čuo sam glas, Bog me je prosvetio, Bog me je prosvetlio, Bog me je usmeravao, Bog je iznova u meni nešto otkrio”, obamrli ljudi razmišljaju ovako: „On zaista voli Boga. Dobio je otkrovenja – zašto ja nisam?” Naprosto ne uviđaju da je to delo zlih duhova. Tek kad jednoga dana taj čovek iznenada poludi, napravi pred svima veliku scenu, valjajući se po zemlji, i ulicama trči go, oni napokon uviđaju da je to zli duh. Zapravo, i pre nego što je taj čovek poludeo, za to je već bilo mnogo naznaka, a ta ispoljavanja bi bila dovoljna da se on okarakteriše kao neko na kome deluju zli duhovi i da se njime na vreme pozabavi tako što će biti uklonjen. Međutim, ti ljudi su obamrli, te stvari ne mogu da zapaze i ne shvataju kakve bi posledice moglo da ima zadržavanje takvog čoveka u crkvi – zar to ne može da izazove nesreće? Čak i kad neki zli duhovi i zli demoni ljude povređuju, obamrli ljudi i dalje ne mogu da ih vide onakvima kakvi oni jesu. Oni čak veruju da takvi pojedinci zaista vole Boga i da su prepuni zanosa, te često ostaju do kasno u noć čitajući Božje reči i učeći himne, danima niti jedu niti spavaju, a ipak se ne osećaju umorno. Iako je očigledno da to nije normalno, oni tvrde da je to ljubav prema Bogu. Zar nisu isuviše obamrli? Obamrli ljudi, kao prvo, ne mogu da prozru stvari; nisu u stanju da vide dalje od površinskih pojava kako bi prozreli suštinu problema. Stoga im je vrlo teško da ijedan problem tačno okarakterišu. Osim toga, obamrli ljudi ne razmišljaju na normalan način niti imaju sposobnost da stvari prepoznaju, pa ostaju sasvim nesvesni brojnih stvari koje se oko njih dešavaju. Takvi ljudi na nekom mestu mogu da žive godinama, a ipak, kad ih upitaju: „Kakva je ovde klima? Kakva su godišnja doba? Je li to mesto prijatno za život?”, oni nisu u stanju da odgovore. Kažu: „Šta to u vezi s klimom? Ne znam. U svakom slučaju, cveće cveta u aprilu, negde u septembru ili oktobru lišće požuti i počne da pada, a kad dođe zima, vreme je za sneg.” Ako ih upitaju: „Kakvi su lokalni običaji? Kakav je društveni sistem? Ima li rasne diskriminacije? Kakve su politike državnih organa? Kako se ophode prema ljudima iz drugih mesta?”, oni su sasvim neupućeni, zure zapanjeno, nesposobni da išta kažu. Čak i kad je reč o najvažnijoj stvari – stavu državnih organa prema verskim uverenjima – oni ne mogu ništa da kažu, već samo odgovaraju: „Pa, mi tu živimo i državni organi nam nikada ne prave probleme.” Oni su poput drvenih lutaka, potpuno nesvesni bilo čega – to je izrazita obamrlost. Ima i nekih ljudi koji kažu da su previše zauzeti vršenjem svoje dužnosti i da nemaju vremena da te stvari rezimiraju – nije li to samo izgovor? (Jeste.) Očito je da je to izgovor. Da li takve proste stvari zahtevaju da se na njih namerno obrati pažnja ili da se o njima vodi evidencija? Ne, ne zahtevaju. Ako poseduješ razmišljanje normalne ljudskosti, nakon što u nekom mestu proživiš više od tri godine, u osnovi bi trebalo da si dokučio lokalnu klimu, običaje, životne navike, situaciju u vezi sa verskim uverenjima, kao i politike državnih organa i njihove stavove prema ljudima iz drugih mesta. Te informacije ne bi morao posebno da učiš, saznaješ niti da ih prikupljaš – naprosto bi znao. Svako sa razmišljanjem normalne ljudskosti mogao bi te stvari krajnje prirodno da dokuči. Ako čak nisi u stanju da dokučiš stvari koje normalni ljudi mogu da dokuče i jasno ih vide, na šta to ukazuje? To ukazuje na to da ne poseduješ razmišljanje ili razum normalne ljudskosti i da ne ispunjavaš merilo normalne ljudskosti. Osnovni razlog zašto ovaj tip čoveka ne ispunjava merilo normalne ljudskosti je u tome što on nije reinkarniran iz ljudi, već iz životinja. Da li razumete? (Da.) Ako je čovekova karakteristika obamrlosti veoma očita, to mnogo govori o tom problemu.

Šta ste upravo shvatili iz našeg razgovora u zajedništvu o karakteristikama ljudi reinkarniranih iz životinja? Jeste li primetili jednu činjenicu – da su kako iskrivljeno shvatanje tako i obamrlost, ove dve karakteristike, kod ove kategorije ljudi veoma očigledni? (Da.) Zašto ti ljudi imaju ova dva ispoljavanja? Šta nedostaje u njihovoj ljudskosti? (Normalno razmišljanje.) To je donekle tačan odgovor – oni ne poseduju ljudsku inteligenciju. Gledano spolja, deluje kao da ti ljudi imaju loš kov – koliko je on tačno loš? Oni su ujedno skloni izvrtanju stvari i obamrli su; kad je reč o nekim stvarima s kojima se oni s normalnom ljudskošću često susreću i kojima samostalno mogu da se bave i da ih reše, ovi ljudi zaostaju i ne mogu da ih reše, delujući veoma detinjasto, apsurdno i nezrelo. Da stvari budu još ozbiljnije, neki od ovih ljudi nemaju sposobnost da samostalno prežive – ne mogu da se izdržavaju i, bilo da na posao odlaze ili se bilo kakvim poslom bave, nesposobni su. Kud god da odu, poslodavci ih ili ne žele ili ih otpuštaju. Pored toga, glavna stvar je u tome da kad se suoče s raznim problemima unutar sopstvenog života, kao što su uobičajeni problemi u životu, pa čak i neke trivijalne stvari, oni sa njima ne mogu da izađu na kraj. I od krajnje proste stvari mogu da naprave pravu zbrku; uvek samo slepo primenjuju pravila. Načini i pristupi koje koriste za rešavanje stvari izrazito su idiotski i nespretni; ne poseduju načine i sredstva koje bi odrasla osoba u svetu koristila da reši stvari. Zbog toga je vrlo očigledno da ne poseduju ljudsku inteligenciju. Na primer, jedan takav čovek se razboli i stalno se oseća loše. On potraži neke informacije i sazna da bi to mogla da bude neka ozbiljna ili teška bolest; prestravi se, pa brže-bolje ode u bolnicu na pregled. Lekar mu kaže: „Ova bolest je veoma ozbiljna. Povezana je s visokom stopom smrtnosti. Ne budeš li se lečio, stanje će se pogoršati i ishod je smrt. Jedini način lečenja je operacija. Ukoliko se ne podvrgneš operaciji, živećeš još najviše tri meseca.” Nakon što to čuje, taj čovek se veoma uplaši i ne zna šta da radi. Ne obavljajući dodatne pretrage kako bi tu dijagnozu potvrdio, on samo sluša lekara i odlučuje se za operaciju. Pre same operacije, čak se ne raspituje ni koje mere predostrožnosti treba da preduzme, da li će nakon operacije nastupiti neke nuspojave – on ta pitanja čak ne zna ni da postavi, već se zastrašen od lekara samo poslušno prepušta da legne na operacioni sto. Na kraju, nakon operacije, oseća nelagodnost čas ovde čas onde u telu, a ni lekovi mu čak ne pomažu. Kasnije od drugih čuje da za tu bolest nije potrebna operacija, da to zapravo nije ozbiljna bolest, te da će se vežbanjem i uzimanjem nekih uobičajenih lekova stanje postepeno popraviti, da bolest neće napredovati niti se pogoršavati. Kako bi zaradili novac, lekari ponekad daju alarmantne izjave samo da ljude uplaše, a obamrla osoba nema sopstvene ideje i ne može da donosi sudove; čuvši ono što lekar kaže, ona se od straha izbezumi, pa kad joj lekar kaže da se podvrgne operaciji, ona to i učini. Kad je takve stvari zadese, ako u njenoj blizini postoji neko ko ima sopstvene ideje, odlučan je i poseduje inteligenciju da toj osobi pomogne da te stvari proveri, ona će moći da izbegne zaobilazne puteve i manje će propatiti. Ali ako je u rešavaju takvih stvari prepuštena samoj sebi, posebno kod krupnih stvari, ona će skrenuti na jednu ili drugu stranu, biće ili obmanuta ili povređena; ta osoba uvek preduzima ekstremne mere. Naprosto nije u stanju da sveobuhvatno proceni stvari na osnovu načela ili na osnovu uobičajeno korišćenih načina i metoda za rešavanje takvih stvari, a zatim da pronađe najrazumniji i najrazložniji način da se njima bavi. Svako može da je prevari, njome se poigrava, da je pokoleba i zaludi. Neki ljudi pitaju: „Zar ti ljudi nemaju sopstvene misli niti mišljenja?” Zapravo nije reč o tome da oni nemaju sopstvene misli niti mišljenja – vidiš, kad čine nedela i iznose lažne argumente, svakako da imaju svoje mišljenje. Ko god da govori ispravne stvari, oni ne slušaju, a čak i ako neko govori stvari koje su ispravne, oni su prkosni i naprosto uporni u svojim pogrešnim, izvrnutim argumentima. Ipak, kad se ukaže stvarna potreba da upotrebe normalan razum i normalno razmišljanje da bi se suočili sa stvarima koje nastaju u svakodnevnom životu, da bi im ispravno pristupili i njima se bavili, oni ne znaju koji metod ili postupak da koriste za njihovo rešavanje, ne znaju kako da im pristupe, nemaju načine ili metode, kao ni sopstvene misli ili mišljenja. Na kraju, drugi ljudi njima mogu samo da manipulišu – oni urade šta god im drugi kažu. Odsustvo inteligencije normalne ljudskosti je karakteristika ljudi reinkarniranih iz životinja. Dakle, zašto oni mogu da budu istrajni u svojim pogrešnim, uvrnutim argumentima, pa čak i da ih naglas izgovaraju i da ih šire svuda unaokolo? To dokazuje da, u smislu sopstvene inteligencije, oni nisu u stanju da raspoznaju šta je istina a šta pogrešno rezonovanje, šta je usklađeno s normalnim razumom a šta nije – između ovih stvari ne mogu da naprave razliku; prema tome, kad ti iznosiš ispravno rezonovanje, oni ne mogu da ga prihvate i ne shvataju ga. Naprosto su uporni u svom izopačenom, uvrnutom rezonovanju i veruju da je ono ispravno. Kakav god metod da bilo ko drugi koristi ne bi li s njima razgovarao, koliko god da je njegov način govora dobar ili pun mudrosti, oni koji su reinkarnirani iz životinja to ne mogu da pojme i to ne razumeju – s njima je svršeno. To pokazuje da nemaju inteligenciju normalne ljudskosti. Čak i kad je reč o najnormalnijoj stvari u svakodnevnom životu, kad nastojiš da ih urazumiš, do njih to ne dopire – i dalje su istrajni u svom uvrnutom rezonovanju. Kad to vide, ljudi pomisle: „Zašto je ovaj čovek tako čudan? Zašto do njega razum nimalo ne dopire? On je poput nekoga ko je ujedno mentalno oboleo i ko nije odrastao – zašto uvek govori poput deteta?” Međutim, on nije mlad – ovakav je kad ima pedeset ili šezdeset godina, a i dalje je takav kad napuni osamdeset. Čitavog svog života, on je čovek sa faličnom inteligencijom; čitavog svog života ne poseduje normalno ljudsko razmišljanje niti normalnu ljudsku inteligenciju. Ovo je karakteristika ljudi reinkarniranih iz životinja. Je li ta karakteristika očigledna? (Jeste.) Pretpostavimo, na primer, da postoji neka priglupa, ali koliko-toliko privlačna žena, pa nakon što je zavede neki ljigavi probisvet, oni počnu da žive zajedno. Kad je napolju, taj ljigavi probisvet sve vreme očijuka, međutim, kad za to sazna, ona se ne ljuti – kako bilo, njoj to ne smeta sve dok je on prema njoj fin. Kasnije se taj ljigavi probisvet spanđa s nekom drugom osobom, ipak, kad za to sazna, tu ženu nije briga i ostaje i dalje nepokolebljivo privržena tom ljigavom probisvetu. Još i kaže: „Meni to ne smeta dokle god me on ne napusti.” Neko je posavetuje rečima: „Već je pao na najniže grane – ne bi trebalo da budeš s njim.” A ona će na to: „Ne, ne mogu bez njega. On me voli, a i meni se on dopada!” Takva osoba zaslužuje da ostane s takvim ljigavim probisvetom i da pati do kraja života – ona naprosto ne može da raspozna šta je dobra osoba ili šta je pristojna osoba. Nastavlja da bude s ljigavim probisvetom i još misli da je on zaista voli. Taj ljigavi probisvet joj uputi neke sladunjave reči i kupi joj neku finu hranu i samo tako je namami u svoje naručje. Njome se poigrava kao da mu je igračka. Kad iza njenih leđa unaokolo švrlja i ona to otkrije, uz svega nekoliko reči on izgladi stvari, obmanjujući je, a ona to naprosto ne može da prozre. Na kraju joj taj ljigavi probisvet preotme svu imovinu i kuću, a zatim je otkači. Ona ga proklinje kako nema savesti, ali naprosto ne spominje da je obmanuta zato što ne može da prozre ljude. Zašto taj ljigavi probisvet nije obmanuo nekog drugog, a pošlo mu je za rukom da nju obmane? Zar to nije zato što je ta žena glupa? Glavne karakteristike ovakve osobe su u tome da je tvrdoglava i apsurdna u svom shvatanju svega i u svom postupanju prema svemu, kao i u tome da ne poseduje inteligenciju normalne ljudskosti. Zato i kažemo da je reinkarnirana iz životinje. Budući da je životinja, ona ne poseduje ljudsku inteligenciju. Činjenica da ne poseduje ljudsku inteligenciju dovoljna je da dokaže da suština u njoj nije suština ljudi. Prema tome, ona ne može da se nosi sa ljudskim stvarima niti da se bavi problemima i rešava ih na način na koji bi normalni ljudi to trebalo da mogu. Čak i kad je reč o njenom pristupu stvarima u njenom svakodnevnom životu – obrocima, osnovnim potrepštinama, kao i međuljudskim odnosima i samom okruženju – ona je takođe vrlo obamrla. Štaviše, kad se susretne s određenim stvarima s kojima mora da se suoči i da ih reši, ona nema inteligenciju normalnih ljudi, a kamoli da ima mudrost. Kad se suoči s tim stvarima, rešava ih s velikim naporima, mnogo se zamara i nadasve je nespretna. Toliko je stara i živela je tako dugo: kako može stvari da rešava na ovaj način? Zašto stvari koje govori zvuče tako odvratno i tako nezgrapno? Zašto ne priča kao normalni ljudi? Proživela je tolike godine i iskusila je poprilično mnogo, a opet, kad rešava tako prostu stvar, kako može tako da se ponaša? Ona nema čak ni najosnovnije granice ljudskosti niti najosnovnija načela koja ljudi treba da imaju.

Osim što poseduju ove dve karakteristike, da imaju uvrnuto shvatanje i da su obamrli, ljudi koji su reinkarnirani iz životinja imaju još jednu karakteristiku, a to je da su posebno smeteni. Kad smo u prošlosti besedili o istini, razgovarali smo samo u grubim crtama i u širem pravcu – taj razgovor u zajedništvu bio je relativno uopšten. Kad je reč o raznim pojedinostima istine, o njima nismo konkretno razgovarali, već smo samo razmatrali neke konceptualne izjave i sadržaj. Tokom ovih godina razgovora u zajedništvu, o raznim aspektima istine smo besedili konkretno i detaljno. Međutim, kad je reč o ljudima koji su reinkarnirani iz životinja, slušajući reči koje se sada izgovaraju u besedi, oni smatraju da je to manje-više isto kao što je u besedi bilo i ranije, te da su se samo donekle promenili načini izražavanja stvari, da je sadržaj postao nešto izdašniji i da se u odnosu na ranije količina besede značajno povećala. Pa se zato pitaju zašto su, tokom ovog dugog perioda slušanja, oni samo sve više i više zbunjeni. Tolike godine su slušali propovedi, ali iz toga nisu ništa zadobili. Kad je reč o tome kako da se čovek vlada, kako da se ophodi prema drugima, kako da sebe spozna, kako da iskusi Božje delo da bi stekao bogopoznanje, a posebno kad je reč o tome kako da se ophodi prema Bogu i Njegovim rečima, oni od samog početka nisu bili u stanju da te stvari shvate, pa čak ni sada još uvek ne mogu da ih shvate. Ovo nije manji stepen smetenosti, već ozbiljan slučaj smetenosti. Koliko god konkretno da se objašnjavaju razni aspekti istine, oni ih sve mešaju. Mogu da dokuče samo nekoliko krilatica i doktrina, kao što su: „Moramo da se dajemo za Boga, da budemo odani Bogu i da dobro vršimo svoje dužnosti!” Čvrsto se drže nekoliko pravila, krilatica i teorija i misle da primenjuju istinu. Što konkretnije besediš, oni postaju sve više zbunjeni, i sve više osećaju da im je to nedostižno, da je bilo bolje ranije kad je razgovor u zajedništvu bio jednostavan. Osim toga, što je objašnjenje detaljnije, oni imaju sve više poteškoća: „Kako mogu da upamtim nešto ovako detaljno? Praktično postupanje je nekad bilo prilično jednostavno. Zašto sada, što više razgovaramo u zajedništvu, ima sve više izjava? Zašto, što više toga bude izrečeno, ja sve manje znam kako da praktično postupam? Izvršavanje dužnosti nekada je bilo prilično jednostavno – bilo je to samo napuštanje svega, davanje, trčkaranje unaokolo, mnogo propovedanja jevanđelja i mnogo svedočenja o Bogu. Sada se istine o izvršavanju dužnosti objašnjavaju detaljno, kao i svi drugi aspekti istine, no, što se te stvari više objašnjavaju, ja ih sve manje razumem i one su mi sve nedostižnije.” Što objašnjenje postaje detaljnije, te su im istine sve nedostižnije – zar to nije smetenost? Oni su ozbiljno smeteni, zar ne? Iako su razni aspekti istine detaljno objašnjeni, ovi ljudi su i dalje zbunjeni i uvek smeteni u pogledu nekih konceptualnih termina i definicija. Na primer, oni ne znaju šta su zli ljudi i ne mogu to da prozru odnosno ne znaju šta su lažne starešine; takođe ne znaju šta je dobra a šta loša ljudskost, niti znaju razliku između primene istina-načela i pridržavanja pravila. Sve te konkretne stvari ih zbunjuju. Ne razumeju čak ni te konceptualne stvari – razmišljanje im je poremećeno. Osim toga, šta god da rade, oni ne mogu da pronađu načela, nemaju korake koje bi sledili, nikakve konkretne planove i ne znaju koje metode treba da koriste odnosno koje rezultate treba da postignu; takođe ne vide jasno kakve će posledice određeno postupanje doneti. U svom umu razmišljaju: „Zašto bi trebalo da se zamaram brigom o tim stvarima? Ako ne znam kako da nešto uradim, uradiću to naslepo – bilo kako bilo, dokle god je moje srce iskreno prema Bogu, to je dovoljno.” Vidiš, takvi su ljudi neverovatno smeteni, zar ne? Tolike godine veruju u Boga, a ipak ne znaju koje su aspekte istine razumeli, niti znaju da li su primenjivali istinu. Kad ih upitaju da li imaju život-ulazak, oni kažu: „Pa, godinama verujem u Boga i napustio sam svoju porodicu.” Nijedna od tih stvari im nije jasna – ovo je ozbiljna smetenost. Tokom pevanja i plesanja na okupljanjima, oni su puni energije, ali kad dođe vreme za propovedi i besedu o istini, postaju pospani, stiže Gospodar sna, pa može čak da se desi i da zaspu. Kad je reč o izvršavanju posla, spremni su da se potrude i kažu: „Hajde da dobro izvršavamo svoje dužnosti i ponudimo Bogu svoju odanost!” Ali kad je reč o besedi o istini, ako ih upitaju: „Jesi li u skorije vreme požnjeo ikakve plodove? Jesi li prepoznao koje iskvarene naravi otkrivaš? Nakon što si ih prepoznao, jesi li pronašao put da ih razrešiš?”, oni odgovaraju: „Nemam pojma. Jesam ih pomalo prepoznao, ali ne znam da li je to što sam prepoznao ispravno ili pogrešno. Bilo kako bilo, samo sam nastavio na taj način da praktično postupam, ali ne znam da li je to ispravno ili nije.” Oni ništa ne mogu da prozru, a um im je smeten i nije bistar. Ne znaju u čemu su vešti, niti znaju koje su im manjkavosti. Tokom besede o spoznaji iskvarenih naravi, oni priznaju da imaju iskvarene naravi, da i oni sami lažu i da se ponekad ponašaju ljigavo i da zabušavaju. Međutim, kad se suoče sa stvarnim situacijama, ako ih pitaš: „Zašto si postupao ljigavo i zabušavao? Zašto si se bavio smicalicama?”, oni kažu: „Nisam! Nisam to namerno uradio – mislio sam da je to prikladan način rada, pa sam tako i uradio.” Pretpostavimo da ih neko razotkrije, govoreći im: „Mislio si da je to prikladan način rada, no, da li je u tebi bilo ikakvih ličnih namera ili spletki? Znaš li kako da o sebi razmišljaš? Znaš li kakve će posledice takav način rada doneti?” Oni odgovaraju: „Dokle god nisam imao loše namere, to je u redu.” „Ako nemaš loše namere, da li je to isto kao i postupanje u skladu sa istina-načelima?” „Nemam pojma.” Oni ništa ne znaju. Slušali su tolike istine i toliko besede, i u svom svakodnevnom životu su se susreli sa svakakvim problemima u vezi sa istinom, ali im je svaka istina i dalje nejasna i mutna. Ne mogu da razlikuju koje stvari su istine a koje nisu, niti znaju kako da primenjuju istinu kad se suoče s raznim situacijama. Nejasno im je jesu li njihovi postupci i ponašanja u skladu sa istina-načelima, pa stvari naprosto rade kako god oni misle da je dobro. Zar ovo nije smetenost? (Jeste.) Ni u čemu što rade nemaju nikakva načela, niti imaju načela u načinu na koji se ophode prema bilo kojoj osobi. Na primer, kad je reč o postupanju prema zlim ljudima, neki zli ljudi poseduju određene vrline ili profesionalne veštine, pa zasad i dalje mogu da pružaju usluge – takvim se ljudima u tom slučaju može dozvoliti da pružaju usluge. Međutim, neki ljudi to naprosto ne mogu da shvate: „Bogu se ne dopadaju zli ljudi, zar ne? Pa, zašto se oni i dalje upotrebljavaju?” Kad s njima besediš o tome kako je to mudrost i ujedno načelo, oni o tome razmisle i pomisle: „Kakvo načelo? Zar to nije samo obmanjivanje ljudi? Zar to nije iskorišćavanje ljudi?” Tako oni to zapažaju. Recite Mi, imaju li oni razmišljanje normalne ljudskosti? Oni ne znaju kako da prepoznaju načela za postupanje shodno stvarnim okolnostima – mogu li da dostignu nivo normalne ljudske inteligencije? (Ne.) Svi oni sa razmišljanjem normalne ljudskosti i normalnom inteligencijom tu stvar mogu da shvate i da je dokuče, ali ljudi reinkarnirani iz životinja ne mogu da dokuče čak ni tu jednostavnu stvar. Kako bi onda uopšte mogli da shvate istinu? Jedna od stvari koje često govore glasi: „Prošli put si to rekao o ovoj stvari. Zašto danas govoriš nešto drugo? Tvoje reči nisu pouzdane – kako svaki čas možeš da ih menjaš?” Oni ne znaju da je status te stvari sada drugačiji, pa da i pristup za njeno rešavanje takođe mora da se promeni. Međutim, načela i ciljevi ostaju isti. Samo se promenio metod za rešavanje te stvari – on je upodobljen shodno konkretnim okolnostima, prilagođavajući se kad god je to potrebno na osnovu stanja te stvari i kao odgovor na to, kako bi se postigli bolji rezultati. Kad se ljudi reinkarnirani iz životinja s takvim stvarima susretnu, oni ne mogu da ih prozru. Veruju da su istina-načela pravila, te da u svakom trenutku bez ikakvih promena moraju da ih se pridržavaju. Pa kad ti, na osnovu istina-načela, prilagodiš metod za obavljanje nečega, oni to ne shvataju niti razumeju, i to ne mogu da prihvate. Neki od njih mogu čak da te osuđuju i pronalaze određeni adut koji će protiv tebe iskoristiti. U sebi samima, oni ne mogu jasno da vide suštinu niti prirodu bilo čega. Misli su im smetene. Kad bilo šta posmatraju, na to samo primenjuju pravila; nikada ne znaju kako da to procene na osnovu istina-načela, niti znaju kako da usvoje različite metode da bi to rešili ili na to odreagovali na osnovu zakona razvoja same te stvari. Kod ljudi koji su reinkarnirani iz životinja ova karakteristika smetenosti je vrlo očigledna, zar ne? (Jeste.)

Ljudi koji su reinkarnirani iz životinja nisu u stanju da druge raspoznaju. Kad vide nekoga ko govori prilično pošteno, a stvari ipak radi na donekle podmukao način, oni ne mogu da prozru kakav je on zapravo čovek, je li on neko ko zaista stremi ka istini. Suočeni sa složenim situacijama koje zahtevaju dijalektičko razmišljanje, oni su zbunjeni, nisu u stanju da ih shvate i ne znaju kako da ih procene. U svom razmišljanju su smeteni; njihovo razmišljanje je poput zapetljanog klupka i nikad ne mogu da srede svoje sopstvene misli. Koliko god puta da im govoriš načela, oni ne znaju kako da istina-načela primene da bi raspoznali različite ljude, događaje i stvari. Na primer, kad je reč o prijavljivanju problema, oni stvari ne mogu tačno da prijave na osnovu stvarne situacije. Neke starešine su u stanju da izvršavaju neki stvarni posao, ali u određenim prilikama može doći do izvesnih odstupanja u načinu obavljanja njihovog rada, pa mogu da pokažu neka ispoljavanja iskvarenih naravi; ipak, u smislu svoje ljudskosti i radne sposobnosti, oni su u osnovi u skladu s merilom. Međutim, neki smeteni ljudi ne posmatraju činjenicu da te starešine mogu da izvršavaju stvaran posao, niti posmatraju vrline njihove ljudskosti, već umesto toga isključivo izdvajaju njihove nedostatke, mane i neke trivijalne, sitne stvari ne bi li ih prijavili. Nasuprot tome, ti pravi antihristi i zli ljudi, ti ljudi koji čine velika zla, nisu u stanju da izvršavaju nikakav stvarni posao i govore jedino reči i doktrine kako bi druge zaluđivali; gledano spolja, oni stvari izvršavaju uz veliku pompu, dok im u stvarnosti ljudskost nije u skladu s merilom, put koji su odabrali je pogrešan, ljudskost im je kao kod zlih ljudi i antihrista, i put kojim idu je put antihrista, a ne stremljenja ka istini, a ipak ti smeteni pojedinci te stvari ne mogu da prozru. Oni vide da ti ljudi pri izvršavanju svog posla prave veliku predstavu i pretpostavljaju da oni imaju talenat za starešinstvo i organizacione veštine, da mogu dobro da izvršavaju posao. A kad je reč o rezultatima koji nastaju iz njihovog rada, o tome da li su se pokajali i promenili odnosno da li im je ljudskost u skladu s merilom, nijednu od tih stvari ovi ne znaju. Čak i ako ih ti antihristi zalude i kontrolišu, oni toga uopšte neće biti svesni; antihriste će slediti i biće im poslušni, verujući i dalje da oni slede Boga, da propovedaju jevanđelje i svedoče o Bogu. U stvarnosti, ti antihristi su još odavno preuzeli kontrolu nad njima; ti smetenjaci neće verovati u Boga, već će slediti ljude, slediće đavole i Sotone – a ipak to neće znati. U sebi samima, oni su još odavno ispunjeni tamom, još odavno su izgubili Božje prisustvo i još odavno su izgubili delo Svetoga Duha. Budući da su veoma obamrli, pošto im je shvatanje iščašeno i zato što ne razumeju nijedno istina-načelo, oni stvari ne mogu da prozru i nisu u stanju da raspoznaju ljude. Ne samo da neće prijaviti probleme niti se postarati da antihristi budu uklonjeni, već će ih čak i braniti. S druge strane, kad je reč o starešinama i delatnicima koji su istinski u stanju da izvrše neki stvarni posao, primete li kod njih sitnije mane ili manje probleme, biće istrajni u tome da ih prijave i da te probleme iznesu, čak i ako to nisu stvari koje se odnose na načela. Oni su ozbiljno smeteni! Ne mogu da prozru nijedno pitanje načela – čak ni kad je reč o tome s kim treba da dolaze u kontakt u svom svakodnevnom životu, od koga mogu da dobiju pomoć i korist odnosno koga treba da se klone, oni te stvari ne mogu da raspoznaju niti da ih prozru. Neki od njih su u vrlo dobrim odnosima s bezvernicima i nevernicima, smatrajući da ti ljudi poseduju znanje, da imaju kov i da stoga mogu da im pomognu, te da s njima zaista vredi družiti se. Oni čak često veličaju one koje obožavaju, govoreći koliko su sposobni i koliki ugled imaju. Đavole obožavaju kao idole – zar to nije smetenost? (Jeste.)

Na šta se smetenost konkretno odnosi? (Na posedovanje lošeg kova.) To je uopšten odgovor – konkretno, smetenost znači da neki čovek nema nikakve tačne misli i gledišta za raspoznavanje bilo čega, da u posmatranju svega nema nikakva načela niti osnovu, te da je njegovo gledište o tome smeteno. To je jedan aspekt. Osim toga, ljudi ovog tipa ne mogu da naprave razliku između ispravnog i pogrešnog, između crnog i belog – negativne stvari često pogrešno smatraju pozitivnim, a pozitivne stvari nazivaju negativnim. Ne mogu da raspoznaju šta su pozitivne a šta negativne stvari. Na primer, neki ljudi kažu: „Taj bog u koga vi verujete je samo čovek.” Oni o tome razmisle i kažu: „Ne, to nije tačno. Onaj u koga verujem jeste bog. Da je samo čovek, kako bi mogao da izrazi istinu? Onaj u koga verujem jeste bog – u to sam siguran.” U pogledu toga nisu smeteni. Ali, kad neko kaže: „Bog u koga verujete dao se u bekstvo sa hrpom novca, pobegavši u SAD da tamo živi na visokoj nozi”, oni postaju zbunjeni i zaluđeni. Kad bi te reči čuo čovek s inteligencijom, on bi raspoznao da je to izmišljena glasina. Kako bi se to moglo nazvati „bežanjem sa hrpom novca”? Kad prolaze carinsku kontrolu, svi su podvrgnuti strogoj proveri i regulisan je iznos gotovog novca koji svaki čovek može da prenese. Da li bi se nošenje manje svote novca moglo podvesti pod „bežanje sa hrpom novca”? Povrh toga, čiji je to novac? Ako je neko proneverio ili oteo novac drugih ljudi, to bi bilo „bežanje sa hrpom novca” – ali ako je to njegov lični novac, može li se to označiti kao „bežanje sa hrpom novca”? To nije „bežanje sa hrpom novca”, već normalno prenošenje novca. To je jedan aspekt. Osim toga, šta znači „bežanje”? Čovek koji beži nakon počinjenog zločina naziva se „begunac”. Da li je ovaploćeni Hristos počinio zločin? On je naprosto izrazio mnoge istine i obavio Svoje delo suda u kontinentalnoj Kini, zadobijajući grupu ljudi koji su Ga sledili, pa je zbog toga istrpeo brutalan progon i sumanuta hapšenja od strane KPK-a. Na kraju, On nije imao drugog izbora nego da neke ljude povede izvan zemlje kako bi u inostranstvu nastavili Božje delo. Kako se to može označiti kao „bežanje sa hrpom novca”? Bilo je to normalno putovanje, prolazak kroz carinu i let avionom do Sjedinjenih Država na sasvim normalan način. On je napustio zemlju zato što Ga je KPK progonila i zato što nije imao mesto gde bi mogao da se odmori ili da boravi. Pod diktatorskom vladavinom KPK-a, ne samo da nema verske slobode, već i sama vera u Boga dovodi do hapšenja i progona; kad je reč o Hristu, koji izražava istinu da bi spasao ljudski rod, da je uhvaćen, On bi se suočio sa smrtnom kaznom i raspećem. Isključivo radi potreba dela Hristos je odabrao da ode u demokratsku i slobodnu zemlju, i uobičajenim kanalima je pribavio pasoš i vizu pre nego što je stigao u Sjedinjene Države. On u SAD-u nema ni prijatelje ni rođake, to mesto Mu je nepoznato i živi običnim životom, hraneći se jednostavnim jelima spremljenim kod kuće – tu nema nikakvog života „na visokoj nozi”. Nisu li reči „da živi na visokoj nozi” samo reči onih sa skrivenim motivima? Zar to nije laž? Hristos u SAD-u živi životom običnog čoveka: jede jela skuvana kod kuće, nikada ne obeduje u preskupim restoranima da bi uživao u raskošnom obroku, a kamoli da ikada odseda u nekom skupom hotelu, i veoma retko putuje – dovoljno je da otputuje samo u susedne oblasti. Ništa od toga Njemu nije posebno privlačno. Neki ljudi vole da jedu i žele da isprobaju sve ono što nikada ranije nisu probali, pa u tome idu čak toliko daleko da naručuju da im se hrana dostavi avionom samo da bi je probali. Jesam li Ja to ikada uradio? Nikada. Pa ipak, neki ljudi sa skrivenim motivima su u vezi s ovim iz čista mira izmišljali stvari! Ti ljudi su đavoli. Rođeni su kao neprijatelji Božji, a ovakav način njihovog postupanja jeste njihova urođena priroda; da bi ljude obmanjivali i Boga oklevetali, prvenstveno se oslanjaju na laganje. Neupitno je to da su oni đavoli. Dakle, kakva je osoba neko ko može da veruje lažima tih đavola? Naravno da i on sâm mora da bude đavo – jedino đavoli veruju rečima đavola. Neki ljudi kažu: „Hristos u koga verujete dao se u bekstvo sa hrpom novca” i odmah u to poveruju i to sasvim prihvate. Neki ljudi kažu: „Hristos u koga verujete je pobegao u SAD da tamo živi na visokoj nozi, da jede poslastice sve dok mu to ne dosadi, da odseda u luksuznim hotelima, vozika se u luksuznim kolima, sa ličnim šefom kuhinje i slugama, i da odlazi u inostranstvo da obilazi čuvene znamenitosti – sve svoje vreme provodi živeći na visokoj nozi.” Kad im Sotona ispere mozak, ti smetenjaci u to odmah poveruju. Ja kažem da takve ljude treba predati Sotoni – oni nisu dostojni da veruju u Boga. Koliko god propovedi da su čuli, oni naprosto ne razumeju i još uvek mogu da poveruju u takve glasine. Takvi ljudi nisu ljudi. Ako nisu ljudi, šta su? Oni su životinje. I premda nisu zli ljudi, oni su ozbiljno smeteni, nisu u stanju da dobro razlikuju od lošeg, pozitivno od negativnog, ispravno od pogrešnog, istinu od rđavosti i uvrnutog rezonovanja. Takve ljude treba odstraniti – ako ne odu svojom voljom, iz crkve ih treba odstraniti. Treba ih odmah najuriti, a mi ćemo ih rado oterati. KPK ima sopstveni način na koji opisuje kako crkva uklanja ljude, govoreći kako je uklanjanje i izbacivanje ljudi demonstracija snage. Vidiš, đavoli i Sotone svaku stvar shvataju na tako apsurdan način. Time se samo razotkriva da KPK mnoge radnje preduzima u cilju demonstracije snage; stoga odstranjivanje ljudi iz crkve ona tumači kao demonstraciju snage. Pretpostavlja da i drugi razmišljaju na isti način kao i ona. Nikada neće shvatiti da crkva to čini u potpunosti na osnovu istine i Božjih reči – da je čišćenje crkve deo crkvenih upravnih odluka. Zar đavoli nisu rđavi? (Jesu.) Zaista su rđavi! I mnogo je smetenjaka – koliko god da su đavoli rđavi, smetenjaci ne mogu da uvide da su oni rđavi. Kad đavoli izmišljaju glasine o Bogu, vređaju Boga i na Boga hule, ovi u svaku reč poveruju. Ipak, koliko god da su Božje reči stvarne i pozitivne, u njih ne veruju. Koliko god koristi da Božje reči donose ljudima, oni to ne mogu da vide. Međutim, čim Sotona izgovori jednu jedinu reč, oni bivaju zaluđeni i u to bez ikakvih pitanja poveruju. Moglo bi se reći da su oni od iste sorte kao i Sotona, ali ih Sotona zapravo ne želi. Zašto? Zato što su takve budale poput njih, takvi potpuni idioti, previše glupi čak i za Sotonu. Nesposoban si da išta uradiš, pa te Sotona jedino zaluđuje da u Boga ne veruješ i da Boga izdaš – nekog poput tebe Sotona ne želi. I šta bi uopšte mogao da učiniš? Imaš li veštine da se baviš špijunažom? Nemaš čak ni ljudsku inteligenciju. Ne bi dovršio ni tri rečenice, a već bi razotkrio sopstveni identitet. Čak i da za KPK želiš da budeš špijun, KPK te ne bi želela. Zato što si glup, smeten, tako lako te je obmanuti i zato što ne poseduješ ljudsku inteligenciju, čak te i Sotona gleda s visine i ne želi te. Dakle, kad Božja kuća od tebe traži da izvršavaš svoju dužnost, time te Bog uzdiže – ne osećaj se kao da ti je naneta nepravda. Veruješ svemu što Sotona kaže, a, ipak, koliko god da je posla Bog uradio odnosno koliko god reči da je Bog izgovorio, ti u njih ne veruješ. Nemaš istinsku veru u Boga i ostaješ prepun sumnje. Sotona izgovori jednu jedinu reč i ona te zarobi. Kakav si ti jadnik? Kakvo dostojanstvo imaš? Koliku vrednost imaš? Najobičniji si smetenjak, a ipak misliš da si prilično dobar i veruješ da si plemenit. Ne možeš da raspoznaš čak ni takve očigledne Sotonine laži, i ne možeš da prepoznaš Sotonin cilj koji se krije u njihovoj pozadini – zar to nije izuzetna smetenost? KPK kaže: „Taj hristos u koga vi verujete dao se u bekstvo sa hrpom novca i u SAD-u živi na visokoj nozi.” Kad ovi smetenjaci to čuju, njima srce preskoči: „Zaista? Kako ja za to nisam znao? Je li on pobegao sa svim novcem koji sam ja priložio? Taj novac nije iskorišćen za crkveni rad, zar ne? Potrošen je na njegovo lično uživanje, zar ne? Iskoristio ga je da sebi kupi dobru hranu, lepu odeću i dragocen nakit, zar ne? Ni ja sâm u tom novcu nisam uživao – njemu sam ga priložio, a on ga je iskoristio za sopstveno uživanje. Apsolutno odbijam da to prihvatim. Ne verujem više! Moram da povratim svoj novac!” Ako si zažalio što si priložio novac, Božja kuća može da ti ga vrati, ali ćeš od tog trenutka biti sasvim odsečen od Božje kuće. Tolike godine si slušao propovedi – koliko si istine dobio besplatno? Tolike godine si uživao u Božjoj blagodati, blagoslovima, zaštiti i brizi – da li si potrošio i jedan jedini dinar? Da li ti je Bog ikada zatražio novac? Božju blagodat, blagoslove, brigu i zaštitu – uključujući i tvoj sopstveni život – sve njih ti je darovao Bog. Možeš li novcem da kupiš ono što Bog daruje? Šta bi mogao da daš u zamenu za to? Da li bi tih nekoliko svojih prljavih novčića za to mogao da razmeniš? Te stvari su neprocenjiva blaga – u zamenu za njih ne možeš ništa da daš; niko ne može! Darovani su ti zato što je Bog voljan da to učini, zato što ti Bog pokazuje milost i Bog se prema tebi ophodi kao prema stvorenom biću. To nisu stvari koje si kupio novcem, niti su stvari koje dobijaš u zamenu za plaćanje cene. Smetenjaci te stvari ne mogu da prozru. U svom srcu, oni su uvek zbunjeni; uvek misle: „Ima li bog neku mračnu tajnu? Osim držanja propovedi, zar nema mnogo drugih stvari koje bi trebalo da nam se razjasne i objasne? Zar ne bi trebalo da postoji neko objašnjenje, da se položi nekakav račun? Zar svima ne bi trebalo da se obelodane njegov privatni život i njegove reči i postupci iza kulisa?” Mnogi smetenjaci imaju ovakav način razmišljanja – takve stvari možda naglas neće reći, ali je to ono o čemu u svom srcu razmišljaju. Treba li Bog iskvarenom ljudskom rodu da obelodani sve što On radi? Bog je već izrazio tako mnogo istina i to je najveće obelodanjivanje – njime se svi ljudi otkrivaju. Ako ne veruješ da je sve što Bog radi istina, onda nemaš nikakvo bogopoznanje. Ako o Bogu daješ proizvoljne komentare, ti Boga napadaš i opireš Mu se. Bog je svu istinu već obznanio kako bi ljudi mogli da koriste istinu da bi posmatrali stvari. Kako čovek treba da posmatra ljude, kako on treba da posmatra stvari i koja gledišta i načela treba da ima u sopstvenom vladanju i postupanju – sve to je u Božjim rečima. Ako to i dalje ne znaš i nije ti jasno, to je zato što si smeten – ti si smetena jedinka. Smetenjaci nisu dostojni da znaju za Božje poslove i poslove Božje kuće – đavoli još i manje – zato što smetenjaci i đavoli nemaju nikakvo shvatanje istine; oni su skloni tome da u odnosu na ove stvari slepo primenjuju pravila, da o njima slepo donose sudove i da ih slepo osuđuju. Nemaju nikakvu sposobnost raspoznavanja i nikakva načela. Sa sigurnošću se može reći sledeće: smetenjaci i đavoli nisu dostojni da ostanu u Božjoj kući – oni treba da se gube iz nje! Smetenjaci i apsurdni ljudi ne poseduju osnovne uslove da shvate istinu, niti poseduju osnovne uslove da postignu spasenje – bilo kada i bilo gde Sotona može da ih zarobi. Recite Mi, kada je to Bog životinjama držao propovedi ili im objašnjavao istinu? Dakle, to što su ljudi u stanju da čuju tako mnogo propovedi, bilo da mogu ili ne mogu da shvate istinu, u potpunosti je zahvaljujući Božjoj milosti i činjenici da ih Bog uzdiže. Ako uvek sumnjaš u Boga, razmišljajući: „Da li je Onaj u kojeg verujem zaista istinski Bog? Da li Bog zaista postoji? Je li Bog zaista suveren nad svim stvarima? Je li Bog zaista dobar prema ljudima ili se On samo pretvara? Je li Bog zaista istina i može li On zaista da spase ljude?” – ako razmišljaš na ovaj način i prema Bogu se odnosiš s takvim stavom, u tom slučaju zaslužuješ smrt. Pre ili kasnije, Bog će uspostaviti određeno okruženje kroz koje će te predati Sotoni, a tvoj odnos s Bogom biće u potpunosti prekinut. Odnos između tebe i Boga više neće biti odnos između stvorenog bića i Stvoritelja i od tog trenutka više nećeš imati nikakve veze s Bogom.

U zajedništvu smo upravo razgovarali o trećem ispoljavanju ljudi koji su reinkarnirani iz životinja – o tome da su smeteni. Postoji još jedno ispoljavanje, a to je da su glupi. Glupost je takođe povezana sa inteligencijom – pa, koliko su tačno glupi ti ljudi? Koja ispoljavanja pokazuju glupost? Kad propovedaju jevanđelje, neki ljudi kažu: „Vodi računa o Božjim namerama! Bog nema gde čak ni da spusti Svoju glavu. Božje namere su mukotrpne! Božje delo nije lako – ono je naporno!” Kad to čuju, nevernici kažu: „Kakve to besmislice govoriš?” Nevernicima su ove reči neshvatljive. Oni ne veruju u Boga, pa ne znaju na šta se ove reči odnose odnosno kakav je njihov kontekst. Pa, zar nije glupo s tvoje strane da takve stvari govoriš? (Jeste.) U kom smislu je to glupo? Te reči su upućene pogrešnoj publici, zar ne? (Da.) Nakon što ih uhapse, neke smetenjake ispituje rđava policija: „Vi verujete u boga – i šta vam bog kaže da uradite? Zar ne znaš da je verovati u boga nezakonito? Prekršili ste zakon. Država takvu veru ne dozvoljava!” U stvarnosti, ti rđavi policajci samo traže nekakvu prljavštinu koju mogu da iskoriste da bi osudili Božje vernike, ali takav glup čovek to ne uspeva da prozre. On kaže: „Naša vera u Boga nije nezakonita. Bog nam govori da budemo pošteni ljudi, da idemo pravim putem i da budemo dobri ljudi.” Kad to čuju, đavoli kažu: „Pošto vam bog govori da budete pošteni ljudi, reci nam onda – ko su starešine u vašoj crkvi? Gde se čuva novac vaše crkve? Reci pošteno! Ne budeš li govorio pošteno, tvoj bog će te osuditi!” Kad to čuje, ovakav glup čovek je zbunjen. Zar to nije glupost? Kako neko može pošteno da razgovara sa đavolima? Kako neko može đavolima da kaže Božju istinu? Bez obzira na sve, to im se ne sme reći. Ima i glupih ljudi koji pitaju policiju: „Zašto nas uvek hapsite? Zašto nama Božjim vernicima uvek zagorčavate život? Zašto o nama uvek izmišljate glasine?” Da li oni zaista ne znaju zašto? Očekuju li da od policije dobiju odgovor? Hoće li dobiti odgovor? Pitati njih zašto – zar to nije apsurdno, ne znači li to biti glup? Međutim, ti glupi ljudi zaista mogu da postavljaju takva glupa pitanja. Naprosto ne razumeju i uporno pitaju: „Zašto nas KPK uvek progoni? Zašto uvek hapsi nas Božje vernike, pa o nama čak izmišlja glasine? Očigledno smo progonjeni i ne možemo da se vratimo kući, a oni ipak govore da smo napustili svoje porodice. Ti đavoli svoje reči ne temelje na činjenicama! Nije li to potpuna izmišljotina? Mi naprosto izrađujemo neke video-priloge sa umetničkim programom kako bismo svedočili o Bogu i propagirali Božje reči – zašto đavoli i Sotone to toliko mrze? Uvek odlaze u moju kuću da prete mojoj porodici i rođacima i da ih zastrašuju, pa čak ugrađuju nadzorne kamere – zašto?” Postoji li uopšte potreba da se to pita? Zar to nije glupo reći? Da si tek počeo da veruješ u Boga, bilo bi normalno da ne razumeš šta se događa. Ali ti već godinama veruješ u Boga – kako to da i dalje ne znaš? A ako znaš, zašto to onda pitaš? Neki ljudi to i dalje ne mogu da shvate: „Nikada se nismo protivili Partiji niti državi, nikada se nismo bavili političkim aktivnostima, nikad nismo pokušavali da zbacimo vladu niti da svrgnemo njenu vladavinu, njenoj vladavini nikad nismo predstavljali nikakvu pretnju – pa, zašto nas onda KPK uvek hapsi i progoni? Uvek se krijemo, ne možemo da odemo kući niti da pozovemo svoje porodice iako to želimo. Naprosto ne shvatam – zašto nam KPK uvek zagorčava život?” Ako to zaista ne možeš da prozreš, onda si i previše neuk – zaista si glup. Recimo da postoji neka žena koja se uda za muškarca koji je nevernik. Dok su se zabavljali, on je govorio: „I ja ću verovati zajedno s tobom – zajedno ćemo ući u carstvo nebesko.” Govorio je tako lepo, ali je u stvarnosti on bezvernik, đavo – samo ju je zavlačio. Međutim, kad ona napusti sve da bi se davala za Boga, on se razbesni. Ne dozvoljava joj da prisustvuje okupljanjima, ne dopušta joj da izvršava svoju dužnost i ne dozvoljava joj da čita Božje reči. Ova glupa žena se i dalje pita: „Ovakav nije bio ranije. Toliko me je voleo, toliko je o meni brinuo, tako dobro me je razumeo i u potpunosti je podržavao moju veru u Boga. Zašto sad izgleda kao neka sasvim druga osoba? I on je nekad verovao – zašto je postao ovakav?” Tokom nekoliko godina koliko je odsutna od kuće da bi izvršavala svoju dužnost, ona o ovoj stvari neprekidno razmišlja: „Moj suprug ne bi nikako mogao da potraži neku drugu ženu. Mene najviše voli. Ja sam mu jedina, ja sam njegova prva ljubav. On nikad ne bi voleo neku drugu ženu. Osim toga, moj suprug je prostodušan muškarac, nema neke velike sposobnosti niti veštine – ko bi želeo da bude s njim?” U stvari, i pri samoj pomisli na ovo, ona u svom srcu oseća nelagodu. Nada se da je njen suprug i dalje čeka. Međutim, u stvarnosti, još dok je ona i dalje bila kod kuće, budući da je svakodnevno bila zauzeta verom u Boga i izvršavanjem svoje dužnosti, on je već bio pronašao drugu ženu. Ipak, ona misli da je to nemoguće: „Svako drugi bi mogao da potraži neku drugu ženu, ali ne i on. On nije takav čovek! Dok sam još uvek bila kod kuće, čak je govorio da želi da veruje u Boga!” Recite Mi, zar ona nije izrazito glupa? (Jeste.) Sve ove godine ta žena nije bila kod kuće – ne samo da je njen suprug pronašao neku drugu ženu, već su je se čak i njena rođena deca i roditelji odrekli. Još odavno su prestali da je smatraju članom te porodice. Ko zna kako je vređaju iza njenih leđa odnosno koliko duboko je mrze. Ipak, ona to ne može da prozre – recite Mi, nije li ovo glupost? (Jeste.) U kojoj meri je ona glupa? U toj meri da joj sasvim nedostaje normalna ljudska inteligencija; stoga ona ne može da koristi normalno ljudsko razmišljanje da bi posmatrala ljude i stvari. Uvek koristi svoje detinjaste, izopačene, idiotske misli i gledišta da bi stvari posmatrala i procenjivala. Na kraju, ona često dovodi sebe u teške situacije, postajući veoma pasivna i ponaša se vrlo neuko. Nije li to glupost? (Jeste.) Postoje ljudi koji su toliko glupi. Biti glup znači da ti ljudi nemaju inteligenciju normalne ljudskosti, pa kad ljude i stvari posmatraju ili se bave raznim stvarima, oni kao podršku nemaju osnovna načela koja će im omogućiti da postignu dobre rezultate, zar ne? (Da.)

Sve u svemu, ako se ljudi reinkarnirani iz životinja procenjuju korišćenjem istine kao merila, primarna karakteristika tih ljudi je u tome da to merilo u osnovi ne ispunjavaju – to je strogo merilo. Ako se procenjuju prema inteligenciji normalne ljudskosti, oni su čak nesposobni da korišćenjem razmišljanja normalne ljudskosti posmatraju ljude, događaje, stvari ili situacije koji nastaju u njihovom svakodnevnom životu. Strogo govoreći, takvi ljudi u svakodnevnom životu ne mogu čak samostalno ni da se pobrinu za sopstvenu ishranu, odevanje, smeštaj ili prevoz, niti na ova pitanja mogu samostalno da odreaguju i da ih rešavaju. Čak i ako jedva uspevaju da prežive a da ne umru od gladi, na osnovu njihovih ispoljavanja u bavljenju raznim stvarima, takvi ljudi deluju krajnje idiotski i nespretno, daleko su od toga da poseduju istinsku normalnu ljudskost. Uzmimo za primer neke životinje – one čak ni ne znaju koliko im je hrane dovoljno da pojedu. Jedino ako ih ljudi hrane u tačno utvrđeno vreme i u odmerenim količinama, one mogu zdravo da se hrane. Uzmimo za primer pse, koji bi, ukoliko im dopustite da slobodno jedu i ne postavite im ograničenja u pogledu količine, pojeli previše. Nastavili bi da jedu sve dok se potpuno ne prejedu i fizički ne budu u stanju da više jedu. Stoga je više nego očigledna karakteristika ljudi reinkarniranih iz životinja u tome da ne mogu samostalno da upravljaju mnogim aspektima sopstvenog života. Zašto to ne mogu samostalno da urade? Zato što nikad ne znaju koja su načela za obavljanje takvih stvari, koji su osnovni uslovi odnosno koje granice ne bi trebalo da prelaze. Baš kao u slučaju nekih životinja kad jedu – one ne znaju koliko im je hrane dovoljno. Ako ljudi njima ne upravljaju, one će jesti sve dok se ne prejedu i ne uginu. Ako postoji neko ko njima upravlja i hrani ih, one bi mogle da očuvaju dobro zdravlje. Ova karakteristika je takođe prilično očigledna kod ljudi koji su reinkarnirani iz životinja. Baš kao što neki ljudi kažu: „Oni jedu a da ni ne znaju jesu li gladni ili siti, i spavaju a da ni ne znaju da li je dan ili noć.” Dakle, da li takvi ljudi poseduju inteligenciju ljudskosti? Sasvim je jasno da je ne poseduju. Ne razmatraju stvari kao što su: kako treba da jedu kako bi regulisali svoje zdravlje tokom četiri godišnja doba dok njihovo telo prolazi kroz različita stanja, koja hrana je zdrava a koja nije u kom godišnjem dobu, koji načini života su zdravi i nezdravi – normalan čovek od dvadeset godina te stvari možda ne zna, ali u svojoj tridesetoj godini za neke od njih zna, a u svojoj četrdesetoj zna ih još više. U svojoj pedesetoj godini, na osnovu svog stvarnog fizičkog stanja, on će rezimirati skup pravila koja mu odgovaraju i prema kojima će živeti, i to će u osnovi biti uspostavljeno i tačno utvrđeno, bez dodatnih velikih promena. Međutim, ljudi reinkarnirani iz životinja, čak i ako dožive osamdesetu godinu, i dalje ne mogu da rezimiraju skup pravila prema kojima će živeti. Jedu ili previše ili premalo, pa ili uznemire stomak ili imaju smetnje u probavi. Oni nemaju pojma koje zdravstvene probleme izazivaju koje životne navike odnosno koje vrste hrane – samo jedu razuzdano. Ako od njih zatražite da rezimiraju režim ishrane ili pristup u ishrani koji im odgovara na temelju toga koje vrste hrane su prikladne ili nisu prikladne za njihovu građu i na osnovu različitih informacija, oni to ne mogu da urade. Na primer, na internetu neko poručuje da su ljuske od jaja bogate kalcijumom i da konzumiranje ljuski od jaja može da poveća unos kalcijuma, pa oni o tome razmisle: „Nedostaje mi kalcijum, pa zato nisam naročito visok – ješću ljuske od jaja kako bih povećao svoj unos kalcijuma.” Međutim, nakon što neko vreme jedu te ljuske od jaja, ispostavi se da kod njih nije došlo do boljitka u pogledu nivoa kalcijuma. Recite Mi, zar ovo nije izopačeno? Kad na internetu naiđeš na informaciju koja poručuje da su ljuske od jaja bogate kalcijumom i da se mogu koristiti kao dopuna za kalcijum, kako to treba da shvatiš? Sasvim je jasno da su ljudi koji jedu ljuske od jaja skloni izvrtanju stvari. Njihovo je shvatanje netačno, pa je njihovo praktično postupanje izopačeno, ekstremno i idiotsko. Koji je onda ispravan način da se ovo shvati? Iako ljuske od jaja mogu biti bogate kalcijumom, one nisu nešto što možemo da jedemo. I dalje je nepoznato mogu li one zaista da budu dopuna za kalcijum, pa čak i da li mogu da budu dopuna za tvoje vrednosti nivoa kalcijuma, a osim toga je i neizvesno da li taj kalcijum možeš da apsorbuješ. Pored toga, postoji li bilo kakav dokaz da ljuske od jaja mogu da budu dopuna za kalcijum? Da li je ta tvrdnja proverena? U stvarnosti postoji mnogo stvari koje mogu da povećaju unos kalcijuma, i sve one su medicinski dokazane. Ako odbijaš da prihvatiš te dokazane metode, onda si apsurdna osoba. Zar ne možeš naprosto da uzmeš tablete s kalcijumom kako bi dopunio svoj unos kalcijuma? To je najjednostavniji metod. One ne škode želucu niti oštećuju zube, dobrog su ukusa i možeš da osetiš efekte. Zar ovo nije ispravno shvatanje? (Jeste.) Međutim, oni sa iskrivljenim shvatanjem to ne shvataju na ovaj način – oni stvari dovode do krajnosti. Oni veruju: „Ako neko kaže da ljuske od jaja mogu da dopune tvoj unos kalcijuma, onda mora da je u redu jesti ljuske od jaja. Ako treba da dopuniš svoj unos kalcijuma, moraš da ih jedeš.” Čak ni ne razmišljaju o tome može li telo da apsorbuje ljuske od jaja nakon što ih pojedeš. Ovo odražava izopačeno shvatanje, ovo je krajnost. Kad bi neko rekao: „Kora od banane je bogata vitaminima i ako je jedeš, postaćeš lepši”, da li biste je jeli? (Ne.) Zašto ne biste? (Zato što neke vrste hrane koje je Bog stvorio treba da se jedu nakon što se oguli kora, u skladu sa prirodnim pravilima. Uporno jesti koru znači da se stvari dovode do krajnosti. Ako neko želi da dopuni svoj unos vitamina kako bi se prolepšao, on treba da jede one vrste hrane koje su ujedno uobičajeno jestive i koje imaju učinak na lepotu.) To je ispravno shvatanje. Međutim, pogledajte tu ekstremnu budalu – ona to ne shvata na taj način. Istrajna je u tome da sebe primorava da jede koru, pa još i govori: „Moram da se pobunim protiv svog tela. Moram da jedem koru od banane kako bih povećao nivo određenog hranljivog sastojka u svom organizmu.” Ali ne razmišlja na sledeći način: „Kora od banane nema dobar ukus. To nije hrana. Neću da je jedem. Zašto umesto toga naprosto ne pojedem nešto drugo što sadrži ovaj hranljivi sastojak?” Zar ovo nije ispravno shvatanje? (Jeste.) Ako na ovaj način možeš da zapažaš razliku, ako na ovaj način možeš da shvataš stvari, to dokazuje da poseduješ ljudsku inteligenciju. Ali ako razliku ne možeš da zapažaš na ovaj način i čim čuješ da kora od banane sadrži određeni hranljivi sastojak uporan si u tome da je jedeš makar i da joj je ukus loš – onda si budala, neko si ko je reinkarniran iz životinje i ne poseduješ razmišljanje normalne ljudskosti. Takve ljude mogu da zalude svaka jeres ili laž i oni naprosto nisu u stanju da raspoznaju tačnost ili istinitost raznih informacija – uvek budu prevareni. Sve ovo predstavlja ispoljavanje načina na koji se ljudi reinkarnirani iz životinja ophode prema raznim konkretnim stvarima – oni su ekstremno glupi, shvatanje im je izopačeno i apsurdno i sve dovode do krajnosti. Kad ljudi kažu da istraživanja upućuju na to da je nešto jestivo, to ne znači da to moraš da jedeš, niti to znači da to ne može da bude zamenjeno ničim drugim. Ako kažete da istinu ne može da zameni nikakva teorija, to je objektivno i tačno. Ali ove hranljive materije su materijalne supstance – nemoguće je da za njih ne postoje nikakve zamene. Bog je stvorio veoma raznovrsnu hranu i postoje brojne vrste hrane koje sadrže različite hranljive sastojke. Ljudi mogu da prave precizne izbore na osnovu svoje individualne konstitucije, starosne grupe i trenutnog zdravstvenog stanja – nema potrebe da se pridržavaju pravila. Nakon što čuju neku informaciju, ljudi koji odlaze u krajnosti ne mogu prema njoj da se odnose ispravno, niti mogu da je raspoznaju. Te stvari ih uvek zalude i na kraju kažu: „Sve što je na internetu je laž – ni jedna jedina reč nije istinita!” Vidiš, oni sada odlaze u drugu krajnost. Na internetu možeš da pretražuješ informacije, ali moraš da znaš kako da koristiš ljudsku inteligenciju i ispravan način ljudskog razmišljanja da bi ih raspoznao, da bi napravio ispravan izbor onoga što ćeš koristiti i onoga što ćeš odbaciti. Ako je za tebe nešto korisno, to možeš da koristiš; ako za tebe nešto nije korisno ili nije prikladno, to možeš da posmatraš kao neku smernicu ili kao svojevrsno opšte znanje. Ljudi sa ljudskim razmišljanjem praktično postupaju na ovaj način. Oni koji ne poseduju ljudsko razmišljanje praktično postupaju na način koji odstupa ili ulevo ili udesno – ili budu obmanuti ili u potpunosti ničemu ne veruju. Oni nisu u stanju da takve stvari pažljivo raspoznaju. U načinu na koji se odnose prema najrazličitijim informacijama ili rešavanju stvari iz svakodnevnog života, takvi ljudi deluju naročito tvrdoglavo, apsurdno, smeteno i idiotski. Ljudi koji su idioti u ovoj meri, koji tačno ne mogu da raspoznaju od netačnog ili ispravno od pogrešnog – kako se oni svakoga dana snalaze u svom životu? Već i pri samom pogledu na to kako se oni ponašaju, vi se zabrinete – možete li da i dalje imate ikakvu nadu da će oni moći da uđu u istina-stvarnost?

Neka žena se udala za ljigavog probisveta i razmišlja: „Moj suprug me jako voli. Pronašla sam pravu ljubav, zaljubila sam se”, pa se oseća vrlo blaženo. Međutim, drugi ljudi gledaju tog njenog supruga i vide da on nije čak ni čovek – da je đavo – i pitaju se kako ona može da i dalje bude toliko opijena i da u toj meri uživa. Zbog nje se čak i oni sekiraju i za nju brinu. Na kraju, nakon što s njim dobije decu, ta žena biva odbačena i ostaje bez izdržavanja – život joj postaje nepodnošljivo težak! Sudeći prema glupostima koje rade oni ljudi koji su reinkarnirani iz životinja jasno je da za svoj uspeh u tome što žive i što mogu da prežive velikim delom treba da zahvale Božjoj milosti. Bog im daje dah tako da mogu da ostanu živi i daje im hranu ne bi li mogli da prežive. Ptice na nebu, male životinje, pa čak i mravi na zemlji, svi imaju hranu za jelo – koliko to još i više važi za ljude? Pošto si reinkarniran kao čovek, Bog ti daje sredstva da preživiš. Ili postoji neko ko te izdržava ili imaš određenu vrlinu koja ti omogućava da obezbediš sopstvena sredstva za život. To je Božja milost. Bog ne dozvoljava da umreš od gladi, već ti pruža način da preživiš, kako bi mogao da doživiš duboku starost, da živiš do samoga kraja. Da nije Božje milosti, uz kov s kojim se rađaju, uz odsustvo normalnog razmišljanja i uz odsustvo čak i najmanje sposobnosti da rešavaju probleme, oni koji su reinkarnirani iz životinja ne bi uspeli čak ni da zarade za sopstveni život. S druge strane, ljudi koji su reinkarnirani iz životinja zapravo su prilično blagosloveni. Uzimajući u obzir njihove sposobnosti u svim aspektima i njihovu inteligenciju, doslovno bi im bilo nemoguće da u ovom složenom i zlom svetu zarade za život. Međutim, pošto Bog prema svim stvorenim bićima pokazuje milost i saosećanje, u tom slučaju, bez obzira na to da li si reinkarniran iz životinje ili iz čoveka, ako si u Božjim očima stvoreno biće i On ti je dao dah, tad On normalno obezbeđuje ono što ti je potrebno da živiš i da preživiš, omogućavajući to da se tvoj život održi i omogućavajući ti da nastaviš da živiš. Pa, ako kažeš: „Izašao sam u svet i borio sam se da zaradim novac, izdržavajući sebe tako da budem dobro uhranjen i zdrav – zar mi nije sasvim dobro? Ne vređaš li me time što me nazivaš glupim?”, u tom slučaju grešiš. Činjenica da možeš da zaradiš novac i da sebe izdržavaš ne mora nužno zaista da bude rezultat tvoje sposobnosti – devedeset devet odsto toga jeste Božja milost. Bog ti daje određenu energiju i time ti omogućava da se trudiš da zaradiš novac za hranu; On ti daje određenu snagu, kao i zdravo telo, i time ti omogućava da izvršiš posao, da zaradiš novac, izdržavaš porodicu i da preživiš. Šta je u osnovi tvoje sposobnosti da radiš ove stvari? Sve to se temelji na tome da ti Bog daje najosnovnije urođeno stanje koje ti omogućava da se baviš normalnim ljudskim radom, omogućavajući ti, u krajnjoj liniji, da sebe izdržavaš i da obezbediš sredstva za život. Ukratko, bez obzira na sve, bilo da si glup ili smeten, ovoga časa, kao stvoreno biće sa spoljašnjim izgledom čoveka, treba da znaš svoj identitet i svoju vrednost. Povrh toga, treba ispravno da shvatiš šta ti je Bog darovao, šta ti je Bog obezbedio, kao i Božju blagodat i milost. Ako se nekoliko tvojih karakteristika podudara sa onima kod ljudi reinkarniranih iz životinja i osećaš da sigurno pripadaš toj kategoriji ljudi, šta treba da uradiš? To je lako rešiti: kakvo god da ti je poreklo, bez obzira na to da li prirodno poseduješ ljudsku inteligenciju i ljudsko razmišljanje, činjenica je da sada imaš ljudski identitet. Budući da imaš ljudski identitet, treba da ispunjavaš ljudsku dužnost – da radiš najviše što možeš, u granicama sopstvenih sposobnosti i u najvećoj mogućoj meri, da postižeš i radiš dobro ono što bi čovek trebalo da uradi. Neki ljudi kažu: „Rekao si da ljude koji su reinkarnirani iz životinja karakterišu izopačeno shvatanje, obamrlost, smetenost i glupost – to znači da oni nemaju ljudsku inteligenciju. Velika većina tih ljudi uopšte ne razume istinu – kako oni mogu dobro i prikladno da izvršavaju svoju dužnost?” Ako za tebe ne važe stroga merila, možeš da postigneš da je dobro i prikladno izvršavaš, jer, na kraju krajeva, sada imaš ljudski identitet; dokle god si poslušan i ne izgovaraš izopačene argumente, to možeš da postigneš. Ako čak ni ove dve stvari ne možeš da postigneš, u tom slučaju kažem da si zaista u opasnosti i moraćeš da budeš odstranjen iz crkve. Ako kažeš: „Te dve stvari mogu da postignem. Neću da izgovaram izopačene argumente i prihvatiću ispravne izjave. Uradiću sve ono što mi se kaže; i kako god da mi se kaže da to uradim, tako ću i učiniti” – ako zaista možeš da postupaš na ovaj način, onda ćeš moći da postigneš to da svoju dužnost izvršavaš dobro i prikladno. Neki ljudi kažu: „Svoju dužnost sam izvršavao dobro i prikladno, ali želim i da je izvršavam u skladu sa istina-načelima.” Ako zaista imaš nameru da težiš istina-načelima na temelju sposobnosti da dužnost izvršavaš dobro i prikladno, u tom slučaju će biti u redu koji god nivo da dostigneš – nema nikakvih zahteva. Dokle god nisi tvrdoglav, ne izgovaraš izopačene argumente, uporno ne ističeš sopstvene razloge, ne ponašaš se smeteno i ne odbijaš da priznaš kad uradiš nešto glupo, to je dovoljno. A kad je reč o postupanju shodno istina-načelima, možeš da uradiš onoliko koliko si u stanju; šta god da misliš da možeš da uradiš, samo to uradi. Zahtevi za ovaj tip čoveka nisu visoki budući da mu je donekle teško da dostigne istina-načela. Dakle, s obzirom na njegova urođena stanja, od njega se strogo ne zahteva da postupa shodno istina-načelima. Zašto se od njega to ne zahteva? Zato što za to nije sposoban. Insistiraš li na zahtevu da on postupa shodno istina-načelima, bilo bi to kao da ribu prisiljavaš da živi na kopnu. Uzmimo za primer neke životinje – zahtevaš li od njih da za svaki obrok pojedu odgovarajuću količinu hrane, da se ne prejedaju i ne rastežu stomak, mogu li one to da učine? Ne mogu. One u jednom mahu pojedu onoliko koliko mogu sve dok fizički više nisu u stanju da jedu. Isti su i ljudi koji su reinkarnirani iz životinja. Zahtevaš li od njih da postupaju shodno istina-načelima, oni to ne mogu da urade. Dakle, znači li to da se od takvih ljudi dižu ruke? Ne, od njih se ne dižu ruke. Međutim, to što se od njih ne dižu ruke ne znači da se od njih zahteva da shvate istina-načela ili da uđu u istina-načela. To naprosto znači da se prema njima postupa ispravno, da im se dozvoljava da rade ono što su u stanju da urade. To ne znači da im se oduzima podobnost da izvršavaju svoju dužnost, podobnost da streme ka istini, a još manje da im se oduzima podobnost da postignu spasenje. To naprosto znači da se od njih strogo ne zahteva da postupaju shodno istina-načelima, niti se od njih strogo zahteva da u svim stvarima dostignu istina-načela. Drugim rečima, oni treba da rade onoliko koliko su u stanju. Dokle god namerno ne pokušavaju da izazivaju ometanja, ne izgovaraju izopačene argumente niti bezobzirno čine nedela kad su u pitanju ključna pitanja koja se tiču načela, to je dovoljno. Zahtevi za takve ljude nisu visoki. Da li razumete? (Da.)

Kad je reč o ljudima koji su reinkarnirani iz životinja, u zajedništvu smo razgovarali o nekim ispoljavanjima njihove suštine. Naravno, postoje i neka ispoljavanja o kojima nismo detaljnije razgovarali. Kad bismo o njima govorili detaljnije, neki ljudi to možda ne bi mogli da podnesu, pa smo govorili uopšteno, ostavljajući neke stvari neizrečene. Bez obzira na to iz čega si reinkarniran, na kraju krajeva, sad imaš ljudski identitet. Pošto imaš ljudski identitet, stalo ti je do svog imidža i do svog dostojanstva, pa ćemo donekle poštedeti tvoje dostojanstvo – o ovom aspektu nećemo previše detaljno govoriti. Ono o čemu smo već razgovarali pokazuje kako u osnovi stvari stoje – u odnosu na to se uporedi. Recimo da se tvoja ispoljavanja podudaraju sa onima kod ljudi reinkarniranih iz životinja i da se u svom srcu osećaš prilično uznemireno – osećajući da pošto imaš ovakav identitet, s jedne strane ti je vrednost srozana, a s druge, tvoj integritet je povređen i tvoje je dostojanstvo dovedeno u pitanje. Ne znaš kako da se postaviš prema svom odnosu s Bogom i najednom osećaš da se tvoj status strmoglavio, da si niži od ostalih, više ne osećaš da u vezi sa tobom postoji išta časno, više ne osećaš da ti je karakter plemenit odnosno da si vredan časti, pa u svom srcu iznenada osećaš da za tebe nema nade niti podrške, te da je tvoje buduće odredište neizvesno. Da li bi ovo bila dobra ispoljavanja? (Ne bi.) Zar onda ne bi trebalo da se preokreneš? (Da.) Pošto ova ispoljavanja i ovaj način shvatanja nisu dobri, šta treba učiniti? Za ovakve ljude moramo da pronađemo izlaz, ne bi li se oni osećali malo bolje. Nije reč o tome da se oni umiruju niti da se oni obmanjuju – već o tome da im se omogući da ovu stvar posmatraju ispravno i da teže tome da postupaju u skladu sa istina-načelima. Dakle, šta oni treba da urade? Kako ljudi reinkarnirani iz životinja ovu stvar treba da shvate? Pre svega, iz Božje perspektive, bez obzira na to iz čega je neki čovek reinkarniran, to je odredio Bog – ljudi se tu ništa ne pitaju. Pretpostavimo da si ti jedan od tih ljudi. Kad bi se od tebe tražilo da izabereš, da li bi izabrao da budeš reinkarniran kao životinja ili kao čovek? (Da budem reinkarniran kao čovek.) Zašto bi to odabrao? (Zato što jedino kad smo reinkarnirani kao ljudi imamo mogućnost da čujemo šta Bog govori i da shvatimo Njegove reči.) A kad biste bili reinkarnirani kao životinje? (Ne bismo imali mogućnost da čujemo Božje reči.) To znači da nikada ne biste imali priliku da čujete Božji glas. Dakle, znajući da je dobra stvar to što si, kao životinja, reinkarniran u čoveka, Bogu još i više treba da se zahvališ – na Njega ne bi trebalo da se žališ. Bogu treba da se zahvališ što ti je pružio priliku da budeš ljudsko biće – a to je, štaviše, prilika koja se događa jednom u hiljadu godina. Na kraju krajeva, Bog se ovaplotio da bi spasao ljude i dok većina ljudi ovu blagodat spasenja nije dobila, ti jesi – posrećilo ti se da čuješ Božji glas i da čuješ Boga kako izražava istinu. To je tvoj blagoslov. To je nešto što, kao stvoreni oblik života, ne bi mogao da dobiješ čak ni kroz nekoliko života ili mnoga doba, makar i da si za to preklinjao. Bog je izabrao upravo tebe u ovom dobu, omogućavajući ti da se reinkarniraš kao čovek, da živiš u Božjoj kući i da, zajedno s ljudskim rodom, izvršavaš dužnost stvorenog bića, preobražavajući svoj identitet iz onog životinjskog u onaj pripadnika ljudskog roda i omogućavajući ti da izvršavaš dužnost ljudskog bića. Kakva je to samo velika čast i privilegija! To je nešto što su brojni stvoreni oblici života mogli samo da žele i nikad da ne dobiju – a ti si to ipak dobio i danas u tome uživaš. Ova prilika je neverovatna retkost; za svaki stvoreni oblik života, to je prilika koja se događa jednom u hiljadu godina. Stoga, ne samo da ne treba da te obuzima malodušnost i da se žališ, da se osećaš uznemireno ili da razmišljaš kako ti je status niži od ostalih, već, naprotiv, treba zapravo da osećaš kao da ti se posrećilo. Treba da se zahvališ Bogu – da se zahvališ Bogu na prilici koju ti je dao, da Mu se zahvališ što te uzdiže, jer je to što je On učinio tako veliko: to što je On učinio zaista je blagodat i milost prema stvorenim bićima. Nakon što ovu blagodat prihvatiš od Boga, treba da budeš zahvalan što je On promenio tvoj identitet i tvoju klasu. Međutim, ne možeš samo da Mu se zahvališ i s tim završiš – osim što Mu se zahvališ, treba i da razmisliš kako da ovu priliku iskoristiš. Koji god da je bio tvoj prvobitni identitet, to što sada možeš da izvršavaš dužnost kao ljudsko biće, to je dobra prilika da promeniš svoj identitet i da izmeniš svoju klasu kao stvoreno biće. Dakle, kako možeš da izvedeš ovu promenu? Prva ključna stvar je da svoju dužnost dobro izvršavaš. Ako si usled različitih ograničenja svojih urođenih stanja jedino sposoban da se naprežeš i da izvršavaš fizički posao, da izvršavaš prljav i zamarajući posao i, na osnovu tvog identiteta i vrednosti, dužnost koju izvršavaš može zauvek da ostane samo unutar ovog opsega, bez ikakve mogućnosti da bude ublažena ili poboljšana, šta onda treba da uradiš? Kog načela treba da se pridržavaš? Koja god ispoljavanja da posmatramo, bilo da je to tvoja inteligencija, tvoj karakter ili su to tvoja urođena stanja, ako će tvoja vrednost među ljudima uvek biti takva – uvek ćeš biti bezvredna, glupa, smetena, obamrla, pritupa osoba s iskrivljenim shvatanjem i tvoja se vrednost neće nikada povećati – kako onda treba da se postaviš prema svojoj dužnosti? Ovo je od najveće važnosti. Pretpostavimo da ti se vrednost neće nikada povećati i da među ljudima nećeš nikada imati nikakvo dostojanstvo. U Božjim očima, ti si večno fiksiran u mestu – to je naprosto ono što si ti. Tvoja klasa možda ima očigledne karakteristike koje su na površini vidljive i iz životinje se nikada nećeš promeniti u pravog čoveka. Nema nade da ćeš postići spasenje jer ne možeš da shvatiš istinu, pa čak ni ne poseduješ ljudsku inteligenciju. Ne razumeš istine vizija, a u Božjoj kući ne znaš kako da propovedaš jevanđelje, ne zadovoljavaš i ne ispunjavaš uslove ni za jednu dužnost koja podrazumeva profesionalne veštine – zauvek ćeš biti zaglavljen u izvršavanju prljavih i zamornih poslova i nema načina da tu svoju situaciju preokreneš. Pretpostavljajući da si takav, šta bi uradio? Da li bi prestao da veruješ u Boga? Da li bi digao ruke od sebe? Da li bi neki ljudi čak sebi oduzeli život? Da li bi rekli: „Ne želim više da živim. Za mene ionako nema izlaza – u čemu je svrha da ovako živim?” Ako se, bez obzira na to koliki trud ulažeš, koliko si marljiv, koliko težiš odnosno koliko veliku cenu plaćaš, tvoja vrednost neće nikada promeniti i u Božjoj kući ćeš zauvek biti neko ko dirinči i preznojava se od rada, niska osoba bez dostojanstva na koju svi gledaju s visine, u tom slučaju, kad je reč o načinu na koji se ophodiš prema svojoj dužnosti, Božjem nalogu i raznim zahtevima Stvoritelja, koji put praktičnog postupanja treba da odabereš? To je najbitnije. U načelu i u teoriji, tvoja vrednost i tvoj identitet su utvrđeni, ali u stvarnosti, baš sada, među ljudima i u Božjim očima, tvoj pravi identitet je onaj ljudski. Zašto kažem da je onaj ljudski? Zato što dužnost koju možeš da izvršavaš, tvoja svakodnevna ispoljavanja i razne instinktivne sposobnosti tvojih urođenih stanja spadaju u osnovni opseg onoga što je normalno za ljudsko biće – ti poseduješ ta osnovna stanja toga da si čovek. Samo u smislu ove stavke, kako bi trebalo da se odnosiš prema svojoj dužnosti? Životinje ne razumeju istina-načela, ne znaju kako da dobro izvršavaju svoju dužnost, kako da se čvrsto drže svoje dužnosti odnosno kako da dužnost izvršavaju posvećeno i da do kraja budu istrajne u pružanju usluga – životinje te stvari ne razumeju. Ali sada, kao čovek, ti razumeš, znaš, pa te stvari treba da postigneš. Pošto si u stanju da te stvari postigneš, Bog će prema tebi postaviti zahteve na osnovu ovog načela. Međutim, ako se, budući da si nezadovoljan svojim identitetom i zato što osećaš da Bog nije pravičan, obeshrabriš i na Njega se žališ, osećaš da ti je život ponižavajući i nedostojanstven, pa zatim odustaneš od izvršavanja svoje dužnosti, odbijajući da uradiš čak i ono za šta si sposoban, u tom slučaju si krajnje buntovan. U Božjim očima nisi u skladu s merilom kao stvoreno biće; ti si izrod. Dakle, šta bi trebalo da uradiš? Bez obzira na to da li si vredan časti ili si nizak, i bez obzira na to od čega si nastao odnosno koji problemi postoje u tvojim urođenim stanjima, ukratko, šta god da si u stanju da uradiš, daj sve od sebe da to uradiš i to uradi najbolje što možeš. Ako čak i kad daš sve od sebe i dalje zaostaješ za istina-načelima, Bog ima najmanje merilo koje zahteva od svih tipova ljudi: dokle god daješ sve od sebe, pokazuješ svoju iskrenost i nudiš svoju odanost, bićeš u skladu s merilom. Bog ne očekuje od svakog čoveka da postigne stoprocentni učinak – dovoljan je učinak od šezdeset odsto. Šta Bog želi? Ono što Bog želi jeste stav – ako je tvoj stav u tvojoj želji da izvršavaš dužnost stvorenog bića, da dobro obavljaš sve one stvari koje treba da uradiš i koje treba da postigneš, ne žaleći ni za čim, onda je to stav koji Bog prihvata. Bog će ovaj stav odobriti i taj stav će te štititi tako da stigneš do kraja puta. Neki ljudi pitaju: „I šta će se desiti kad stignem do kraja puta?” To ti sada neću reći – reći ću ti kasnije. Kad stigneš do kraja puta, znaćeš. Ukratko, sada je najvažnije kako se odnosiš prema ovoj stvari, kako se odnosiš prema dužnosti koju ti je Bog dao i kako ispunjavaš dužnost koju ti je Bog dao. Koja god da je dužnost u pitanju, sve dok je to nešto što ti je Božja kuća dodelila, moraš da daš sve od sebe da je izvršiš. Kad prepoznaš svoje probleme, treba da daš sve od sebe da ne izgovaraš izopačene argumente, da ne činiš stvari koje vređaju Boga i da ne govoriš stvari koje vređaju Boga; umesto toga treba da radiš stvari koje koriste ljudima i Božjoj kući i da govoriš stvari koje koriste ljudima i Božjoj kući. Neki od vas kažu: „Sada za ovo još uvek nisam sposoban.” Onda ne žuri – ne budi nestrpljiv. Ako to ne možeš da učiniš danas, onda to uradi sutra. Ako to ne možeš da uradiš ove godine, pokušaj da uradiš sledeće godine. Samo polako. Međutim, ako to i dalje ne postigneš do trenutka kad ljudski ishodi budu obznanjeni, onda ćeš naprosto morati sâm da snosiš posledice. Niko neće platiti ceh za tvoje ponašanje. Da li razumeš? (Da.) Ovo pitanje ne bi trebalo da bude teško za rešavanje – sve će zavisiti od čovekove racionalnosti i od toga da li on može da shvati ove reči. Ako možeš da ih shvatiš, onda će te stvari biti prilično lako rešiti. Čak i ako nekoliko pojedinaca kaže da je to pomalo teško, dokle god budu težili u tom smeru, na kraju će postići neke rezultate. Ako ne budeš išao ovim putem, možda ćeš i dalje moći da preživiš, međutim, teško je reći kakav će te ishod na kraju sačekati; niko to ne može da garantuje i niko ti neće davati nikakva obećanja.

Kako se osećate nakon što ste čuli današnju temu? U emotivnom smislu se verovatno osećate prilično uznemireno, zar ne? Ovo je jedna od tema s kojom su ljudi najmanje spremni da se suoče od trenutka kad počnu da veruju u Boga, zar ne? Zar ona nije još više uznemirujuća i teža za prihvatanje u odnosu na temu koja govori o tome da si služitelj? Da li ju je teško prihvatiti? Zapravo ste u stanju da je prihvatite, zar ne? (Tako je.) Ako su ljudi sigurni u Božji identitet i pronašli su sopstveno mesto, onda ove reči i ovakav problem ljudima ne bi trebalo da budu previše teški – tek nekoliko pojedinaca bi s njima moglo da ima problem. Međutim, nakon što ovo čuje, većina ljudi najverovatnije neće nastaviti da istražuje kakvi su zaista njihova vrednost i njihov identitet. Čak i ako zaista postoji podudarnost s nekim ispoljavanjima ljudi koji su reinkarnirani iz životinja, oni će biti u stanju da se prema tome ispravno postave i nakon nekog vremena osećaće se dobro, zar ne? (Da.) Onda, razgovor u zajedništvu za danas završavamo na ovom mestu. Doviđenja!

20. januar 2024. godine