Tema o kojoj smo prošli put razgovarali u zajedništvu odnosila se na to kako raspoznavati i posmatrati ljude. Za ovu vrstu teme se može reći da je ljudima zanimljiva, no, budući da je ova tema donekle posebna i odnosi se na značajno pitanje ljudskih izgleda i sudbina, ona kod slušalaca izaziva određena osećanja koja se razlikuju od onih koja pobuđuju drugi aspekti istine. Za neke, ova osećanja nisu naročito prijatna. Nakon što čuju tu temu, neki ljudi bi mogli da iskuse značajno unutrašnje previranje, a i oni koji su obamrli mogli bi da iskuse neko blaže unutrašnje previranje. Je li tako? (Da.) Kakve god reakcije da ljudi imaju, u svakom slučaju, nakon što smo razgovarali o ovim temama, pripadnicima Božjeg izabranog naroda bude lakše da raspoznaju ljude i da prozru razne stvari i omogućeno im je da dobiju određeni uvid i određenu sposobnost raspoznavanja. Je li tako? (Da.) Prošli put smo u zajedništvu razgovarali o nekim ispoljavanjima i karakteristikama ljudi reinkarniranih iz životinja. Dakle, koje su glavne karakteristike ljudi ove vrste? (Prošli put smo razgovarali o tome da ljudi reinkarnirani iz životinja imaju četiri karakteristike: kao prvo, oni imaju iskrivljeno shvatanje; kao drugo, oni su naročito obamrli; kao treće, oni su naročito smeteni; i kao četvrto, oni su naročito glupi.) Ove četiri osobine su suštinske karakteristike ljudi koji su reinkarnirani iz životinja. Dakle, da li ste svi vi rezimirali koja su tačno suštinska ispoljavanja ljudi ove vrste? Drugim rečima, sudeći prema njihovom spoljašnjem izgledu – njihovom govoru i vladanju, kao i prema raznim ispoljavanjima njihove ljudskosti – koja to ispoljavanja oni imaju koja su povezana sa ove četiri karakteristike? Na primer, koje su karakteristike u načinu na koji oni pristupaju istini, kao i karakteristike savesti i razuma njihove ljudskosti? Naravno, te osobine su u osnovi obuhvaćene kroz sledeće četiri karakteristike: iskrivljeno shvatanje, obamrlost, smetenost i glupost, zar ne? (Da.) Dakle, na osnovu nekih ispoljavanja koja možete da vidite i na koja možete da naiđete u stvarnom životu, objasnite malo detaljnije ove četiri karakteristike. Za koja još ispoljavanja znate? Na primer, ljudi koji su reinkarnirani iz životinja su veoma obamrli. Ako ukažeš na njihov problem navodeći samo neki simboličan primer, oni to i dalje neće shvatiti čak ni ako im za taj problem kažeš nekoliko puta. Stoga moraš izričito da kažeš: „Govorim o tebi”, da bi oni shvatili da se radi o njima. U suprotnom, oni pretpostavljaju da je reč o problemu nekog drugog, da to nema veze sa njima i smatraju da su oni baš kako treba. Zar to nije obamrlost? (Jeste.) Ne bi li oni makar malo odreagovali, moraš stvari da im staviš bukvalno pred nos. Dakle, mogu li oni da shvate istinu? (Ne.) Zašto ne mogu da shvate istinu? (Zato što reaguju tromo i ne mogu da razumeju značenje Božjih reči. Kad im drugi ukažu na njihove probleme, oni mogu samo da dokuče doktrinu ili pravilo; ne mogu to da shvate iz pozitivnog ugla, pa im je otud nemoguće da imaju pozitivan ulazak.) Takav je neko ko je lišen sposobnosti shvatanja. U pogledu obamrlosti, kad neko ukaže na određeno stanje, oni naprosto ne mogu da shvate kakve to veze ima sa njima, da li oni zaista imaju takvo stanje ili ga nemaju i da li oni sami zaista imaju ili nemaju takav problem – ne mogu da uvide te stvari niti da razumeju šta druga osoba govori. Čak i ako preciziraš koju su stvar uradili, koje su reči izrekli odnosno koje su ispoljavanje pokazali kog dana, i znaju da o njima govoriš, ono što mogu da dokuče samo je stvar, izjava ili rečenica, i pamte je na nejasan, površan način. Nakon što je upamte, naprosto se čvrsto drže pravila: nemoj da govoriš te reči i nemoj da radiš te stvari; radi ove stvari i postupaj na taj način. Celoga života mogu da se drže tog pravila, odbijajući da prihvate bilo čiju besedu, i nema te sile koja bi od toga mogla da ih odvrati. I kako se ta situacija bude razvijala, usled promena koje nastaju tokom vremena, u geografskim okruženjima, ljudima, događajima i stvarima i tako dalje, ti im kažeš da način na koji su postupali ranije više ne funkcioniše i da moraju da prilagode svoj pristup ili strategiju – premda se načelo zapravo nije promenilo – ali oni to ne mogu da shvate. Oni kažu: „Tolike godine ovako praktično postupam i meni se čini da je to u redu. Postupam na temelju onoga o čemu su starešine i delatnici besedili pre mnogo godina. Zašto bi trebalo da promenim način svog postupanja?” Oni čak imaju osnovu, dok se u stvarnosti samo godinama pridržavaju pravila a da za to čak ni ne znaju ili toga nisu svesni.

Kad je reč o karakteristici posedovanja iskrivljenog shvatanja, većina ljudi koji su reinkarnirani iz životinja pokazuje ispoljavanja iskrivljenog shvatanja. Način njihovog razmišljanja razlikuje se od onog kod normalnih ljudi. Ideje su im krajnje ekscentrične, čudne, a ponekad čak i zapanjujuće neočekivane – naprosto ne možeš da zamisliš zašto bi oni razmišljali na taj način i nikada ne bi ni pomislio da bi ikome na ovom svetu palo na pamet da stvari razmatra na tako čudan način. Pred njihovim idejama postaješ zapanjen. Ovo je stoga što ljudi s normalnim razmišljanjem, uopšteno govoreći, stvari razmatraju u skladu sa normalnim načinom razmišljanja, dok je način razmišljanja onih koji su reinkarnirani iz životinja veoma osoben. Često iznose neke čudne i neobične izjave i kad ih čuje neko s normalnim razmišljanjem, taj čovek će se prenuti. Budeš li pokušavao da slediš njihov način razmišljanja da bi razmotrio neko pitanje, uvidećeš da je veoma neobičan i da nikuda ne vodi. Budući da imaju taj način razmišljanja, u stvarnom životu – bilo da izvršavaju svoje dužnosti, dolaze u kontakt s drugima ili se suočavaju sa određenim okolnostima, ljudima, događajima i stvarima – njihove su ideje uvek krajnje uvrnute i oni ne mogu da se slože s većinom ljudi. Ne deluju kao stvorenja koja žive u ljudskom svetu, već se čini kao da žive u nekom drugom svetu. Nikad ne možeš da shvatiš zašto razmišljaju onako kako razmišljaju ili zašto im padaju na pamet takve misli. Način na koji razmatraju stvari često nadilazi okvir razmišljanja normalne ljudskosti i skreće sa pravog koloseka normalnog razmišljanja. Krajnji rezultat je u tome da svi smatraju kako su njihov način, stav i načela razmatranja stvari krajnje čudni. Ako je takav čovek prisutan dok svi razmatraju neku stvar ili o njoj razgovaraju u zajedništvu i većini prisutnih ljudi nedostaje sposobnost raspoznavanja, većina njih nema svoje mišljenje ili ne razume istina-načela, često će se dogoditi da se tok misli tih ljudi zaustavi ili da normalna rasprava bude ometena i prekinuta usled jedne iskrivljene misli i gledišta te osobe. I koji je krajnji rezultat? Nakon dugotrajne rasprave, ljudi zaključuju da gledište koje ta osoba iznosi skreće s pravog puta, da nije ni objektivno ni praktično, da je, povrh toga, vrlo ekscentrično, te da je njen način razmatranja stvari čak izuzetno uvrnut. Kad normalni ljudi ćaskaju i razgovaraju, razgovor postaje živahniji, stvari o kojima je reč svima postaju jasnije i, kako razgovor odmiče, ta tema sve više napreduje. Međutim, ako ta osoba dođe do reči, razgovor skreće s teme. Ostali ljudi ostaju bez teksta, svi osećaju da su reči ove osobe previše čudne i na njih ne mogu da odgovore. Tema razgovora se tako prekida. Iako ovaj tip čoveka ima „jedinstvene” misli i gledišta, oni se neprekidno razlikuju od gledišta koja iznose oni s normalnim razmišljanjem. Njegove misli i gledišta nisu oni koje bi trebalo da poseduje normalna ljudskost i nisu unutar okvira razmišljanja normalne ljudskosti, pa stvari koje on govori drugim ljudima zvuče čudno ili čak nezamislivo, a njegova rešenja i putevi nisu ljudima ni od kakve pomoći i, štaviše, po svojoj prirodi imaju prekidajući, ometajući, podrivajući i sabotirajući karakter. U redu je dok taj čovek ništa ne govori i tok misli svih drugih je i dalje donekle jasan, međutim, čim se on ubaci u reč i iznese svoje mišljenje ili dâ neki predlog, kad to čuju, svi bivaju ometeni i prekinuti, nastaju odstupanja u pogledu teme o kojoj se raspravlja i teško je postići dobre rezultate. Međutim, čovek koji je istinski dobrog kova može da ukaže na suštinu nekog problema i može da dokuči njegovu srž i da sa drugima podeli ispravan put za rešavanje tog problema. On makar može da pruži neke smislene i vredne predloge koji se nadovezuju na tokove misli drugih ljudi. Ako iznese neki predlog i svi smatraju da je on prikladan i spremni su da ga prihvate, onda to znači da je predlog koji je taj čovek dobrog kova izneo pogodio u samu srž, jer je taj čovek u stanju da stvari prozre. Ako taj čovek ne govori, svi bi mogli da raspravljaju i tri dana a da ne dođu ni do kakvog zaključka. Vidite, oba ova tipa ljudi imaju jedinstvena gledišta koja se razlikuju od gledišta drugih ljudi, ali gledišta koja iznosi čovek dobrog kova drugima mogu da pomognu da prozru suštinu nekog pitanja i da ljudima pomognu da pronađu ispravan smer i put primene kad se izgube. Čovek sa iskrivljenim shvatanjem je drugačiji. Njegova gledišta i iskrivljeni način razmišljanja često imaju razarajuće i ometajuće dejstvo kad ljudi raspravljaju o raznim stvarima ili kad vode normalne razgovore. Dakle, ako je čovek sa iskrivljenim shvatanjem koji je reinkarniran iz životinje uključen u bilo koju crkvu ili u bilo koji aspekt posla, on će najverovatnije izazivati ometanja i prekide, svima će se popeti na glavu, pa će svi u sebi pomisliti: „Samo ga što pre izbacite – svima ide na živce! Svakoga dana izgovara nebitne gluposti, a i dalje misli da je tako dubokouman, dok su u stvarnosti sve što on govori zablude.” Isprva neki ljudi mogu da ga dižu u oblake, ali će ga s vremenom prozreti i reći će: „Ovaj čovek nema nikakve dubokoumne uvide. Samo se po ceo dan na izveštačen način pretvara da je pametan. Gledišta i ideje koje on iznosi zapravo su krajnje apsurdni i naprosto nemaju nikakve veze sa stvarima kojima se treba pozabaviti.” Počeće da ga smatraju iritantnim i da prema njemu osećaju sve veću odbojnost. Dakle, ako je ovaj tip čoveka odgovoran za neki izrazito tehnički ili stručan posao ili ako tokom izvršavanja svoje dužnosti preuzme neki važan posao, brzo će kod drugih izazvati razdraženost, jer zbog gledišta i zahteva koje iznosi ljudi uvek osećaju nevericu i nisu sigurni kako da postupe. Ako je on samo običan sledbenik, koji samo izvršava uputstva i naredbe, onda će u stvarima koje on obavlja često dolaziti do izvesnih odstupanja. Starešine, delatnici i oni koji su u njegovoj blizini moraće neprekidno da ga prate i nadziru. Čim sa njega budu skrenuli pogled, on će praviti greške i ostali će neizbežno morati da mu pomognu da svoje greške ispravi i otkloni, kao i da počiste nered koji je on napravio. Na kraju, kad vide da se ovom tipu čoveka ne može pomoći, svi će reći: „On ovde uvek izaziva ometanja i niko od njega nema mira. Zar ne može da bude oteran? Neka ide kud god želi!” Takvu će reakciju imati svi. Isprva će s njim biti strpljivi, razmišljajući: „Svi mi smo braća i sestre, niko od nas nema veliki rast i naše shvatanje istine je plitko – hajde da jedni druge podržimo i da jedni drugima pomognemo.” Ali tokom dugotrajnog kontakta s njim, oni će ga prozreti. Ispostavlja se da njegov problem nije u tome što ima mali rast – on ima problem sa kovom i sa shvatanjem. Nije stvar u tome da mu je shvatanje plitko ili da mu je razmišljanje detinjasto; naprotiv, njegovo je shvatanje iskrivljeno. Način na koji on posmatra stvari i njegove misli i gledišta su van okvira normalnog razmišljanja, a njegova su mišljenja često drugačija od mišljenja svih drugih ljudi. Čak i kad je to ispravno, on odbija da prihvati šta drugi kažu i neće da sasluša nikakvo objašnjenje. Kad u nekoj svojoj zamisli nešto naumi, nema te sile koja će ga od toga odvratiti. Drugim rečima, ono što je dobro on ne može da razazna od lošeg. Stvari za koje u svojim mislima i gledištima smatra da su dobre, ljudima sa razmišljanjem normalne ljudskosti su ništa drugo do iskrivljene stvari – stvari koje se otvoreno ne mogu predočiti. Njegova gledišta nisu samo detinjasta ili prosta i bezvredna; ona naprosto nisu misli ili gledišta koji su plod razmišljanja normalne ljudskosti. Stoga ovaj tip čoveka ne može da se složi s većinom ljudi. To nije zbog iskvarene naravi niti zbog barijera izazvanih razlikama u životnim navikama ili jezičkim preprekama, a svakako nije zbog toga što on čini neka zla dela ili se prepušta bizarnom ponašanju. Prvenstveno mu je zbog tih karakteristika koje pokazuje njegova ljudskost – iskrivljenog shvatanja, obamrlosti, smetenosti i gluposti – nemoguće da se sa većinom ljudi slaže. Naravno, zli ljudi i antihristi takođe ne mogu da se slože s većinom ljudi, no, iako imaju tu istu osobinu, suština ili pojava njihove nesposobnosti da se s drugima slože razlikuje se od onih kod ljudi koji su reinkarnirani iz životinja. Zli ljudi i antihristi ne mogu da se slože s drugima zato što su u suštini đavoli, dok ljudima koji su reinkarnirani iz životinja u potpunosti nedostaje razmišljanje i inteligencija normalne ljudskosti, kao i savest i razum normalne ljudskosti, pa je normalnim ljudima zato veoma teško da s njima razgovaraju – oni mogu da razgovaraju samo o trivijalnim stvarima, stvarima koje se tiču kuće i svakodnevnice, a ne odnose se ni na kakva načela, što obim razgovora u velikoj meri sužava. Ljudi koji su reinkarnirani iz životinja, na kraju krajeva, nisu oni koji su reinkarnirani iz đavola, razlikuju se od ljudi te vrste i takođe pripadaju kategoriji živih bića. Pa tako, sve dok se to ne tiče glavnih načela, njima i dalje polazi za rukom da se druže, da komuniciraju i dolaze u kontakt s drugima u svom svakodnevnom životu ili dok izvršavaju svoje dužnosti. Međutim, čim su uključena glavna istina-načela ili odluke o tome kojim putem treba ići, ovaj tip čoveka postaje potpuno neusklađen s većinom ljudi i sa njima više ne može da se složi. Na primer, sa ovim tipom čoveka razgovaraš o temama iz svakodnevnog života – koje vrste hrane i jela volite, kako da ih dobro pripremite, o stvarima o svom rodnom gradu i tako dalje. Što više razgovarate, to više imate da kažete i razgovor postaje sve srdačniji. Znači li to da ste vas dvoje međusobno usklađeni? Znači li to da pripadate istoj kategoriji? (Ne.) Te stvari se ne mogu zaključiti samo na osnovu ovakvog razgovora. Ali kad razgovarate o temama poput zašto verujete u Boga i o svojim gledištima o veri u Boga, o temama koje obuhvataju misli i gledišta, istina-načela, poglede na život, vrednosti, puteve kojima ljudi idu, ljudskim stremljenjima i tako dalje, vaše misli i gledišta i načini razmišljanja se sve više razilaze i više nisu na istom koloseku, pa taj razgovor posustaje. A zašto? Zato što je njihovo shvatanje iskrivljeno. Kad ih prvi put čujete kako govore, pomislite da su prilično pronicljivi, ali s vremenom otkrivate da oni govore jedino reči i doktrine i da su prilično oholi. Vaše osećanje prema njima se menja, više nije tako srdačno, nastaju prepreke i ukazuju se razlike među kategorijama kojima svako od vas pripada. Vidite, kad razgovarate o porodičnom životu ili o svojoj ličnoj prošlosti odnosno kad ćaskate o temama u okviru svakodnevnog života, kao što su hrana, piće, razonoda, interesovanja i hobiji, vi i dalje možete da razgovarate. Međutim, čim se razgovor dotakne misli i gledišta, istina-načela, pogleda na život, vrednosti, životnih puteva ili stavova prema Bogu i dužnosti, on posustaje. Tvoj pogled na njih se menja, a i njihov pogled na tebe se menja. Prema njima u svom srcu počinješ da osećaš nekakvu razdraženost, a u njihovom srcu nastaju prepreke prema tebi. Ti se njima ne dopadaš i oni se tebi ne dopadaju. Postepeno se udaljavate i više nemate zajednički jezik. Na taj način se razlikuju različite kategorije ljudi. Prema tome, da bi se razaznalo kojoj kategoriji neko pripada, čovek mora da pogleda kakva je njegova sposobnost shvatanja, da li on poseduje savest i razum normalne osobe i da li ima normalno razmišljanje i inteligenciju. A kad je reč o ovom tipu čoveka koji je reinkarniran iz životinje, o njemu više nećemo posebno razgovarati u zajedništvu. U nastavku ćemo razgovarati o druga dva tipa ljudi. Nakon što to završimo, vratićemo se na ovu temu i uporediti ta tri tipa. Kroz ovo poređenje, način raspoznavanja ova tri tipa ljudi postajaće sve jasniji i razgovetniji.

Prošli put smo pomenuli da su ljudi uopšteno podeljeni u tri kategorije. Na osnovu čega se razlikuju ove tri kategorije? Razlikuju se na osnovu svog porekla. Prvu kategoriju čine oni koji su reinkarnirani iz životinja, drugu kategoriju čine oni koji su reinkarnirani iz đavola i treću kategoriju čine oni koji su reinkarnirani iz ljudi. Završili smo raspravu o karakteristikama onih koji su reinkarnirani iz životinja, pa hajde da sada porazgovaramo o karakteristikama onih koji su reinkarnirani iz đavola. Kojih glavnih karakteristika ljudi koji su reinkarnirani iz đavola možete da se setite? (Oni su neprijateljski nastrojeni prema istini i prema Bogu.) Ovo je prilično uopštena izjava; treba da opišete njihova suštinska ispoljavanja i morate da, na osnovu onoga što pokazuju u svakodnevnom životu i njihovih konkretnih ispoljavanja u životu, rezimirate karakteristike ljudi ovog tipa. Znate li šta je karakteristika? Karakteristika je ispoljavanje koje predstavlja suštinu određenog tipa čoveka. Ako neko poseduje karakteristike određenog tipa čoveka, on ima suštinu tog tipa čoveka, a ako je neko taj tip čoveka, on će prirodno posedovati te karakteristike – tu nema izuzetaka. To je značenje karakteristike. Možete li da se setite karakteristika ljudi koji su reinkarnirani iz đavola? (Oni imaju naročitu odbojnost prema istini i mrze istinu. Nakon što čuju istinu, reaguju besno i s gađenjem.) Reagovanje s besom i gađenjem pri susretu sa istinom jeste konkretno ispoljavanje. Čega još možete da se setite? (Oni su rđavi i podmukli. Ne znam da li se to ubraja u karakteristiku?) U određenoj meri to jeste relevantno. (Oni su takođe nemilosrdni i nadmeni.) Nemilosrdnost je još jedno konkretno ispoljavanje. Nadmenost je zajednička karakteristika koju poseduju iskvareni ljudi, tako da je ne poseduju samo oni koji su reinkarnirani iz đavola; oni koji su reinkarnirani iz životinja i oni koji su reinkarnirani iz ljudi – ova dva tipa ljudi takođe je poseduju. Osim tih konkretnih sotonskih iskvarenih naravi, u smislu ljudskosti, koje konkretne karakteristike poseduju oni koji su reinkarnirani iz đavola? Odnosno, koje su glavne karakteristike onoga što oni otkrivaju, kažu i rade u svom svakodnevnom životu? (Podmuklost.) To je jedna karakteristika. Koje još postoje? I oni koji su reinkarnirani iz đavola i oni koji su reinkarnirani iz životinja poseduju neke konkretne i suštinske karakteristike, ali su karakteristike ta dva tipa potpuno različite. Karakteristike onih koji su reinkarnirani iz životinja su iskrivljeno shvatanje, obamrlost, smetenost i glupost. Zašto baš ove karakteristike? Ove karakteristike su dovoljne da dokažu da, u smislu svoje suštine, ovaj tip čoveka nema ljudske karakteristike i nema odgovarajuću inteligenciju i način razmišljanja koje ljudi poseduju. Prema tome, ove krajnje tipične karakteristike dokazuju da su ljudi ove sorte reinkarnirani iz životinja. Oni koji su reinkarnirani iz đavola se razlikuju od onih reinkarniranih iz životinja. Koje su njihove karakteristike? Pošto su reinkarnirani iz đavola, oni su đavoli koji su postali ljudi. Njihova unutrašnja suština je đavolska. Iako nisu životinje – oni nisu glupi niti obamrli, i možda nemaju iskrivljeno shvatanje – oni takođe nisu ljudi i nemaju normalno razmišljanje ljudi. Pošto su reinkarnirani iz đavola, oni su zasigurno potpuno u skladu sa đavolima i istovetni su đavolima u pogledu suštine i istinskog oblika, bez ikakvih razlika. Dakle, koje su karakteristike onih koji su reinkarnirani iz đavola? Prva karakteristika je u tome da notorno lažu. Ma koliko da lažu, oni u licu ne pocrvene, srce im ne zaigra i ponašaju se krajnje normalno i prirodno, ne dolazi ni do kakvog spoticanja niti se naziru ikakve pukotine. Niko ne može da raspozna koje od njihovih reči su istina a koje su laž. Druga karakteristika je izopačenost. Upravo ste pomenuli treću karakteristiku, a to je zlo. Ljudi koji su reinkarnirani iz đavola imaju tri karakteristike – iako postoji jedna karakteristika manje nego kod onih koji su reinkarnirani iz životinja, razorna moć i obim pogubne štete koju nanose ljudima znatno su veći od bola ili štete koje izazivaju oni koji su reinkarnirani iz životinja, baš zato što su oni đavoli. U smislu svoje jačine, đavolska sredstva da ozbiljno naude ljudima su znatno snažnija od onih kojima životinje povređuju ljude. Đavolima je urođeno da ljude zarobljavaju, da po njima gaze, da ih umrtvljuju, zaluđuju i teško povređuju; to je njihova priroda-suština. Kad je reč o životinjama, ukoliko to nisu one svirepe, one prema ljudima uopšteno nemaju veliku razornu moć; samo određene životinje donekle teško povređuju ljude, jedući ljudsko meso ili instinktivno povređujući ljude. Đavoli su drugačiji. Nevažno je da li su oni veliki ili mali đavoli – među različitim tipovima đavola nema potrebe praviti razliku – svi oni ljudima nanose istu bol i ozbiljnu štetu. Bilo kakve takozvane razlike naprosto se ispoljavaju u sredstvima ili metodama, ali je, u smislu suštine đavola, cilj uvek da se ljudima ozbiljno naudi. Bez obzira na to jesi li ih izazvao, njihova priroda-suština je da ljudima uvek naude. Dokle god se s njima zbližavaš, dokle god velike ili male stvari u tvom životu imaju sa njima veze, oni će te najverovatnije povrediti. Ako shvataš neke istine, poseduješ neke istina-stvarnosti i u odnosu na đavole imaš sposobnost raspoznavanja, tada će se stepen u kome te oni povređuju relativno smanjiti ili opasti. Međutim, ako si mali rastom, ne shvataš istinu i neko si bez istine i života, tada se može lako zaključiti u kom stepenu ćeš biti povređen – kako god požele da ti naude, oni će ti tako i nauditi i u kojoj god meri požele da ti naude, u toj meri će ti i nauditi. To je šteta koju ljudima nanose oni koji su reinkarnirani iz đavola. Vidiš, kad đavoli imaju moć, čak i ako ih podržavaš, oni će ti ipak nauditi, a makar i da ih ne podržavaš ili im se protiviš, svejedno će ti opet nauditi. Dokle god nad tobom vladaju, dokle god si pod njihovom vlašću, dokle god slediš Boga, ali nisi zadobio istinu niti te je Bog sasvim zadobio, tada si u potpunosti protivnik kojeg će đavoli poraziti, njihova si žrtva i niko toga nije pošteđen. To se odnosi na velike đavole. A kad je reč o onima koji su reinkarnirani iz đavola, oni su mali đavoli u stvarnom životu, oni su razne vrste đavola. Ako s njima živiš zajedno, jedna od najuobičajenijih pojava biće njihovo notorno laganje. Oni će te uvek prevariti i nasamariti; nećeš znati koje od njihovih reči su istina a koje laž, i u toj meri će te ometati da ćeš se svakoga dana osećati nelagodno. „Da li je ovo što su rekli istina ili laž? Pokušavaju li opet da me prevare? Kako mogu da raspoznam da li je to što kažu ispravno ili pogrešno?” Vidiš, ako s njima zajedno živiš, duboko ćeš propatiti od štete koju oni izazivaju. Već i samo to neprekidno laganje s njihove strane ometaće te do te mere da ćeš se naći u potpunom haosu i neće biti dana u kom ćeš u svom srcu moći da imaš spokoj, mir ili radost.

Kad je reč o tipu čoveka koji je reinkarniran iz đavola, on notorno laže i sve ono što radi je krajnje podmuklo. Šta god da drugima govori u tajnosti odnosno šta god da radi iza kulisa, on nakon toga o tome ne govori istinu; umesto toga, priča sasvim neku drugu priču. Druge ljude tebi ogovara, a i drugim ljudima tebe ogovara. Kao rezultat toga, između tebe i tih drugih ljudi nastaju prepreke, pa jedni o drugima mislite loše. U stvari, vi se međusobno uopšte dobro ne poznajete i jedni o drugima ne znate mnogo. I upravo zato što je ovaj đavo izmišljao stvari ne bi li među vama uneo razdor, vi ste postali neprijatelji. Đavo te je izigrao, a ti ipak i dalje ne znaš šta se događa i misliš da je istina to što je taj đavo rekao i da je on prema tebi dobar. Vidite, neko ko je notorni lažov može u toj meri da se ljudima poigrava. On neprekidno laže; često ogovara, seje razdor i kad je s tobom proizvoljno izmišlja glasine preuveličavajući i ulepšavajući priče i iznoseći neosnovane tvrdnje. To te u toj meri ometa da osećaš nelagodu i moraš neprekidno da se baviš raspoznavanjem i da budeš na oprezu: „Koje loše stvari je taj i taj rekao o meni? Kako prema tom i tom treba da se ophodim?” On te u toj meri ometa da si u potpunom rasulu, dok remeti ritam tvog života, tvoje životne obrasce i tvoje trenutno stanje. Kad si mali rastom i ne shvataš istinu, i kad još uvek nisi zadobio istinu, često si pod njegovim uticajem, pa čak bivaš zaluđen, ometen, sputan i vezan nekim od njegovih laži. Pretpostavimo, na primer, da si izabran za crkvenog starešinu i taj đavo ti kaže: „Taj i taj je o tebi rekao ovo: ’Taj tip misli da može da bude starešina? Zapravo je ništarija, a ipak i dalje ima petlju da ljudima besedi o istini!’” U stvarnosti, taj čovek to uopšte nije rekao; to je ono što je ovaj đavo želeo da kaže, a krivicu za to svaljuje na nekog drugog. I samo zbog ovog jednog njegovog komentara postaješ slab, dolaziš pred Boga i moliš se: „O, Bože, zaista sam mali rastom i ne mogu da preuzmem ovaj posao. Mnogo sam Ti dužan, svoj posao nisam dobro obavio. Želim da podnesem ostavku, ali se plašim da bi to značilo da nisam odan. Šta treba da uradim?” On te je u toj meri omeo da ne možeš da nastaviš svoj posao; čak i ako ga nastaviš, ti ga izvršavaš sa nekakvom negativnom emocijom, postepeno gubeći svoj osećaj bremena prema crkvenom radu, da bi na kraju taj posao potpuno posustao. To te je omelo, zar ne? (Da.) Zaista je problematično živeti sa ovim tipom čoveka, dolaziti s njim u dodir i s njim raditi. U njegovim rečima je previše neistine, previše ukaljanosti, previše njegove sopstvene volje i previše njegovih ličnih motiva; sve što kaže je laž. Neprekidno moraš da se baviš raspoznavanjem: „Koje njegove reči su istina, a koje su laž? Šta je zapravo uradio iza kulisa i šta nije uradio? Je li on istinski Božji vernik? Kaže da će u budućnosti zasigurno dobro izvršavati svoju dužnost i da će sasvim sigurno opravdati poverenje koje mu je ovim unapređenjem Božja kuća ukazala – jesu li te reči zaista iskrene? Hoće li postupati u skladu sa zakletvom koju je dao i sa rešenošću koju je izrazio?” Kad vidiš njegovo ponašanje, na pamet ti nagrne gomila pitanja. Često osećaš da je on zastrašujuć, međutim, njegove reči zvuče prilično verodostojno i razumno. Ipak, noću u svojim snovima vidiš da mu se lice pretvorilo u lice đavola, naziru mu se očnjaci i preteći maše kandžama, pa se pitaš: „Da li je on zaista čovek? Koje od njegovih reči su istina, a koje su laž? Kako to da ne mogu da ih prozrem? Ovaj tip čoveka je previše zastrašujuć!” Osećaš da je on zastrašujuć i nepouzdan, ali kad proveriš njegov rad, taj rad je u osnovi prihvatljiv, i kad ga slušaš kako govori, ne primećuješ nikakve propuste. Međutim, naprosto nisi u stanju da ga prozreš – u svom duhu imaš neku neimenovanu sumnju i u svom srcu uvek osećaš da on može da izazove nevolju, uvek osećaš da su mu reči neiskrene i da nisu u potpunosti istinite. Možda će jednoga dana njegova lažljiva priroda biti razotkrivena i tvoje će osećanje o njemu biti potvrđeno: otkrivaš da su tvoja sumnja i osećanja prema njemu tada bili ispravni i da, iako su reči koje je izgovarao zvučale veoma lepo i verodostojno, sve one su bile lažne i obmanjujuće; iza kulisa, on naprosto nije izvršavao nikakav stvarni posao. Dakle, može li se ovom tipu čoveka i dalje verovati? (Ne.) Iako u svom srcu osećaš da mu se više ne može verovati, kad ga ponovo sretneš i čuješ ga kako govori, njegovo shvatanje deluje prilično čisto, to što kaže zvuči lepo i u njegovim rečima ne možeš da pronađeš nikakve probleme, i on, gledano spolja, ujedno može da podnese patnju i plati cenu. Razmišljaš: „Šta se ovde dešava? Možda sam ga pogrešno procenio, možda sam bio pakostan. Hajde da mu poverujem još jednom. Kako bilo, ovoga časa ne mogu da pronađem prikladnu osobu koja bi ga u ovom poslu zamenila, pa ću ga još jednom iskoristiti.” Zatim nastavljaš da ga koristiš, a krajnji rezultat je i dalje isti: otkrivaš da te je ponovo obmanuo. Lepo govori, ali u stvarnosti, iza kulisa, on se samo bavi svojim poslovima i ne radi ništa stvarno. Ako za mesec dana propovedanja jevanđelja zadobije deset ljudi, uporan je u tome da ih je bilo pedeset. Naprosto neće da kaže istinu. On je notorni lažov, stručnjak u laganju. Veruješ mu i svaki put ga iznova koristiš, i kao ishod toga svaki put nanovo budeš prevaren. I ko je taj koji na kraju gubi? Naravno, kroz doživljavanje tih stvari, ljudi razvijaju sposobnost raspoznavanja prema drugima, raste im uvid, iskustvo im se uvećava i postaju bolji u procenjivanju ljudi, međutim, ko zaista trpi gubitak? To je crkveni rad. Dakle, recite Mi, da li samo ta jedna priroda-suština ljudi koji su reinkarnirani iz đavola – da su notorni lažovi – može drugima da nanese veliku štetu ili ne? (Može.) Koliko je ta šteta velika? Mogu li ti ljudi da te zalude? (Da, mogu da nas zalude i da nas iskoriste.) Mogu da vas zalude, iskoriste i ometaju – može li da dođe do toga da budete izmanipulisani? (Može.) Ako si mlad i bez iskustva, ne shvataš istinu i ne možeš da prozreš stvari, oni tobom mogu da manipulišu. Šta znači to da tobom manipulišu? To znači da si protiv njih bespomoćan, da te kontrolišu, da ti vezuju ruke i noge, da utiču na tvoj način razmišljanja o raznim stvarima i na tvoje misli i gledišta i da ih kolebaju, i da se ono što ćeš sledeće uraditi odvija sasvim prema njihovom planu, te da u potpunosti upadaš u klopku koju su oni napravili za tebe – to znači biti izmanipulisan. Oni iza kulisa sve to unapred planiraju, koristeći svakakve taktike da protiv tebe skuju zaveru. U tebe mogu da proniknu – šta je to što shvataš i što ne možeš da prozreš, koje su to stvari u odnosu na koje imaš i nemaš sposobnost raspoznavanja, koje su ti granice, kako možeš da budeš iskorišćen i koje reči mogu da te zalude. Na kraju te tvoje nedostatke i razne slabe tačke iskorišćavaju da bi izmišljali laži i prevarili te. U svom srcu jasno znaš da je ono što su uradili pogrešno odnosno da postoji problem u onome što su rekli i da su lagali, ali nemaš mudrost da se s tim izboriš; osećaš se uznemireno, ali si spram njih bespomoćan i oni mogu samo da te vuku za nos. Ne znači li to da tobom manipulišu? (Da.) Na kraju krajeva, smer u kome se ta situacija razvija, sve do konačnog rezultata, odvija se prema njihovom planu – to znači da su te izmanipulisali. To jest, u potpunosti si izgubio sposobnost da kontrolišeš smer u kom se razvija situacija i oni te u potpunosti vuku za nos. U pogledu svakog cilja koji žele da postignu, svega što žele da ostvare, svakoga koga žele da iskoriste i svakog načina na koji žele da obavljaju stvari, oni sprovode ono što su naumili. Recite Mi, zar to ne znači da su te izmanipulisali? (Znači.)

Recite Mi, isključivo u smislu prirode ljudi koji su reinkarnirani iz đavola da su notorni lažovi, da li je šteta koju nanose Božjem izabranom narodu, i posebno crkvenom radu, velika ili nije? (Velika je.) Ta šteta je ogromna! Dakle, osim što utiču na svakodnevni život nekih pojedinaca, kakvu još veliku štetu oni nanose ljudima? (Ogromno je ometanje koje svojim postupcima izazivaju ljudi koji su reinkarnirani iz đavola onim ljudima koji se nalaze u njihovom okruženju. Ranije sam naišao na jednog takvog čoveka; gde god da se on nalazio, to mesto bi bilo ispunjeno intrigama i nadmetanjem za moć i status, među ljudima bi nastajale prepreke, a braća i sestre bi u svom srcu takođe osećali tamu.) To je stvorilo haos, zar ne? (Da.) Izazivanje sumnjičavosti među ljudima, toga da se međusobno bore i da dospevaju u stanje haosa – ta šteta je ogromna! Pa, jesu li nakon toga svi stekli sposobnost raspoznavanja tog đavola? (Jesu.) Je li on bio odstranjen? (Bio je odstranjen.) Nakon što je on odstranjen, da li su svi te stvari rezimirali? Glavna konkretna ispoljavanja njegovog laganja, laži koje je izgovarao, stvari radi kojih je lagao, metode i ton u glasu koje je koristio kad je lagao, cilj koji je želeo da postigne – da li ste svi vi rezimirali te konkretne metode i ispoljavanja? (Jesmo. Na primer, on je notorni lažov; priroda njegovih reči je takva da te reči mešaju ispravno i pogrešno i da crno nazivaju belim, da se pozitivne ličnosti predstavljaju kao negativne, a negativne ličnosti kao pozitivne. Taj čovek bi neosnovano optuživao svakog onog kome je zavideo ili ga je mrzeo, a ujedno bi braću i sestre podsticao da se toj osobi usprotive, stvarajući haos. Takođe je neke dobre ljude ili one koji su postizali rezultate na svojim dužnostima tlačio, dok je unapređivao one o kojima je imao povoljno mišljenje i koji su mu se dodvoravali.) To je antihrist, zar ne? (Jeste.) Koje su glavne metode laganja koje koristi ovaj tip čoveka? Izmišljanje stvari iz čista mira, ulepšavanje priča i njihovo preuveličavanje, svaljivanje krivice na druge, smišljanje raznih priča radi stvaranja sukoba i sejanje razdora – i šta još? (Potpirivanje vatre.) Potpirivanje vatre i zaoštravanje sukoba. Na primer, dvoje ljudi se prilično dobro slažu, ne žele ni oko čega da se svađaju niti da sebi stvaraju neprijatelje, međutim, ovaj tip čoveka među njima potpiruje vatru kako bi doveo do toga da se posvađaju. Ako vidi da se to dvoje ljudi svađa, on je srećan i njegova je zavera uspela. U svakoj grupi ima nekoliko ljudi od ove sorte. Svi imaju iskvarene naravi, no, da li bi ljudi reinkarnirani iz ljudi radili ove stvari? (Ne bi.) Zašto ne bi? Koja je razlika između njih i ljudi koji su reinkarnirani iz đavola? (Normalni ljudi imaju minimalno merilo savesti.) Tako je. Oni imaju minimalno merilo savesti; u sopstvenom vladanju, njih obuzdava savest. Oni neće činiti te moralno iskvarene stvari, one stvari koje označavaju gubitak integriteta i dostojanstva odnosno one stvari koje drugima škode a njima donose korist. To što poseduju savest znači da imaju minimalno merilo, pa su njihovi postupci time zauzdani. Dakle, da li ovi ljudi koji su reinkarnirani iz đavola imaju savest? (Ne.) Kakvo srce onda oni imaju? (Zlonamerno srce.) Oni imaju zlonamerno i rđavo srce, pa su u stanju da notorno lažu i, kako god da lažu, u sebi se ne osećaju neprijatno. Zašto se ne osećaju neprijatno? Zato što su đavoli i nemaju savest, pa kad slažu i učine zlo, oni se ne osećaju neprijatno, niti sebe prekorevaju. Nasuprot tome, ako ne lažu i ako – tu gde jesu – ne učine neko zlo ili ne izazovu nekakvo komešanje i haos, pa svi žive spokojno i radosno, i svi žive pred Bogom, oni se u sebi osećaju uznemireno i neprijatno. Zašto se osećaju neprijatno? Zato što svi dolaze pred Boga, razmišljaju o Njegovim rečima, postupaju shodno Njegovim rečima i istina-načelima, žive unutar normalne ljudskosti, a njih same ne obožavaju; oni među ljudima ne dolaze do izražaja niti se osećaju važnima, pa stoga razmišljaju: „Baš je dosadno živeti ovako, uopšte nije zabavno!” Ne bi li se zabavili, učinili život zanimljivim, živeli dostojanstveno i sa osećajem važnosti, oni moraju da izazovu neku nevolju i da stvore nekakve probleme, da stvari ustalasaju i da među ljudima izazovu nekakve nemire i haos. I šta to predstavlja? Izazivanje oluje. Gde god da se nalazi, ovaj tip čoveka voli da izaziva oluju; ne dopada mu se da se drži svog pravog mesta. Normalni ljudi žele da se drže svog pravog mesta – da žive stabilnim životom i da rutinski rade ono što bi trebalo da rade – oni ne vole da izazivaju oluje. Međutim, ljudi koji su reinkarnirani iz đavola se ne drže svog pravog mesta. Zašto se ne drže svog pravog mesta? Zato što u ovom tipu čoveka živi đavo, a đavoli u svakoj grupi u kojoj se nađu vole da izazivaju probleme. Makar i da ih nisi izazvao niti iznervirao, oni će sami od sebe naprosto izazvati nevolju – to je izazivanje oluje. U kojoj god grupi da se nalazi ovaj tip čoveka, bilo da tu grupu posmatraš iz daljine ili se raspituješ o stanju njenih članova, uvek osećaš da tamo vlada neka demonska atmosfera. Povremeno čuješ da je osoba A u sukobu sa osobom B, da se osoba C ne slaže sa osobom D i da se međusobno ignorišu, da osoba E ima razmirice sa osobom F u njihovom poslu, da se osoba G uvek nadmeće za status i da njen posao mora uvek ponovo da se uradi. Primetiš li ijednu crkvu u kojoj uvek vlada haotična i mutna atmosfera, gde nema spokoja, gde ljudi nikada ne mogu da se slože ili da skladno sarađuju, u toj crkvi postoji jedan ili čak nekoliko đavola koji u njoj izazivaju ometanja. Nezavisno od toga koji broj đavola u nekoj crkvi izaziva ometanja, oni duboko povređuju sve one ostale ljude koji imaju neko minimalno merilo savesti i koji žele da postupaju u skladu sa istina-načelima. Kad svi tipovi đavola budu odstranjeni, kad svi ponovo budu zajedno živeli crkvenim životom i budu izvršavali svoje dužnosti, atmosfera je drugačija. Iako se ne može reći da svi izgaraju od strasti, svi makar osećaju da tamošnji ljudi imaju ljudsku toplinu i da ne izazivaju probleme; tamošnja atmosfera nije demonska, to je ljudska atmosfera. Na onim mestima na kojima vlada demonska atmosfera, kad ljudi međusobno razgovaraju, dok govore, nešto nije u redu s pogledom u njihovim očima, kao ni sa tonom u njihovom glasu niti sa atmosferom. Kad govore, oni ne uspostavljaju kontakt očima; osim toga, to što kažu je veoma jednostavno, niko od njih nije voljan da govori iz srca i nema nikakve verbalne komunikacije. Kao da među njima postoji zid. Među njima nema komunikacije; u svom srcu gaje mržnju. Moguće je da su ti ljudi žrtve. Bez obzira na to jesu li ti ljudi žrtve ili čine nešto zbog čega drugi postaju žrtve, ukratko, unutar te grupe su umešani demoni koji izazivaju ometanja, ometajući ljudsko srce u toj meri da su ljudi u rasulu i ne mogu da pronađu nikakav spokoj. Kad u toj grupi žive zajedno, ljudi uvek osećaju da stvari nisu kako treba i da se glatko ne odvijaju, ne mogu u skladu da žive zajedno i, naravno, još i manje dolazi u obzir bilo kakva skladna saradnja. Kad u ovoj grupi govore, postupaju i izvršavaju svoje dužnosti, ljudi u sebi uvek osećaju nezadovoljstvo i među njima ujedno postoje prepreke. Ovo je stoga što u ovoj grupi postoje đavoli koji izazivaju ometanja, pa su svi sputani i osećaju se nesrećno.

Neki ljudi su doživeli ozbiljno ometanje od strane đavola i ovi su ih u osnovi izmanipulisali. Kad sam ih video posle jednog ili dva meseca, lice im je izgledalo nekako čudno, kao da je od njih neko napravio budale. Da li je moguće da im je nedostajalo delovanje Svetoga Duha i Božje prisustvo? Kako to da su izgledali tako čudno? Kasnije, nakon što sam se pažljivo raspitao, otkrio sam da se nešto zaista dogodilo: sve ove ljude su kontrolisala dva đavola. U kojoj meri su ih ti đavoli kontrolisali? Đavoli su radili ono što im se prohte; nisu mogli da se sprovode radni aranžmani koje je izdao Višnji niti načela o kojima besedi Višnji – svi oni su postojali samo na rečima. Uz ta dva đavola koja su blokirala put, niko se nije usuđivao da kaže svoje mišljenje niti da prijavi probleme. Nakon toga, na pomen ta dva đavola, neki ljudi bi se u toj meri naljutili da su briznuli u plač. Zašto ih tada nisi razotkrio? Iako je tamo bilo toliko ljudi, niko se nije usuđivao da ustane i da razotkrije te đavole – koliku moć su ti đavoli morali imati? Gledano spolja, delovali su kao ljudi, ali je njihova suština zapravo đavolska. Kud god da ovakav tip čoveka ode, drugi ljudi ga se plaše. Ljudima je dovoljno makar i da s njim dođu u kontakt, pa da se uplaše i naježe. Ako dete sretne takvog čoveka, od straha će se rasplakati. U kojoj meri se bezazleni ljudi uplaše kad sretnu takvog čoveka? Kad su u njegovom neposrednom prisustvu, ne usuđuju se da glasno dišu niti da govore, pa brže-bolje pokušavaju da ga zaobiđu i izbegnu. Neko je primetio da ti đavoli ne obavljaju posao u skladu sa radnim aranžmanima i rekao je: „Ovakav način rada nije ispravan; ovo nije u skladu sa načelima o kojima besedi Višnji.” Jedan od tih đavola mu je odbrusio: „Ja sam onaj koji ovde odlučuje. Napraviš li ijedan pogrešan korak, verovao ili ne, ovoga časa mogu da te izbacim!” Tog čoveka je ovo u toj meri uplašilo da je prebledeo u licu i nije se usuđivao da ponovo iznese svoje mišljenje, govoreći u suzama: „Pogrešio sam. Pretvaraj se kao da ništa nisam rekao. Molim te, nemoj da me izbaciš!” Drugi ljudi su to videli, pa su rekli: „On je tako zastrašujuć, ima preveliku moć! Izbaciće svakoga ko mu nije poslušan! Teško smo došli do svoje prilike da izvršavamo dužnost u Božjoj kući. Bude li nas izbacio, kome bismo onda mogli da se žalimo? Zar sa nama ne bi bilo svršeno? Zar ne bi nestala naša nada za spasenje? Zaista ne smemo da iznosimo svoja mišljenja; ne smemo da dozvolimo da zbog trenutka nesmotrenosti budemo izbačeni.” Vidite, oni su se u toj meri plašili. Konačno, kad su ti đavoli bili razotkriveni, neki ljudi su razotkrili kako su đavoli sejali razdor i formirali frakcije, dok su drugi razotkrili laži koje su ti đavoli širili ne bi li ljude zaluđivali. U stvari, ovi ljudi su jasno videli zlo koje su ti đavoli u to vreme činili; stvar je u tome da se niko nije usuđivao da išta kaže ili da se usprotivi. Dok su govorili, neki su čak i plakali, izgledajući prilično jadno. Ali zašto se nisu usprotivili dok su đavoli njima manipulisali i kontrolisali ih? Zašto su tada bili bez snage? Sada kad je Višnji nameravao da se pozabavi đavolima, oni su pronašli svoju snagu. Recite Mi, da Bog nije čuvao i štitio ove ljude koji su bili mali rastom i nisu shvatali istinu, i da ti ljudi nisu imali Božju zaštitu, zar im đavoli u toj meri ne bi ozbiljno naudili da bi s njima bilo svršeno? Zar nije tako? (Jeste.) Vidiš, ljudi se toliko ne plaše Boga, ali kad đavoli i Sotone muče ljude, toliko se uplaše da uzdrhte celim svojim telom i grcaju od plača – u toj meri su ozbiljno uplašeni! Kad je Višnji razotkrio ta dva đavola i njima se pozabavio, ti ljudi su čuli vest i napokon su se osetili oslobođeno. U tih nekoliko meseci đavoli su ih kontrolisali i ti su ljudi živeli pod Sotoninom vlašću, upali su u tamu, bez svetlosti na kraju tunela, i vapaj im se gubio u praznini. Život im je bio tako jadan! Napokon, ta dva đavola su uklonjena i svi su bili oslobođeni i srećni. Pitao sam se: „Višnji je ovoga puta uklonio ta dva đavola, pa ako ovi ljudi ponovo naiđu na đavole koji čine zlo i kontrolišu ljude, hoće li biti u stanju da ih raspoznaju? Hoće li đavole moći da uklone sa njihovih pozicija bez potrebe da Višnji istupa i tu stvar rešava? Hoće li biti u stanju da zajednički razotkriju đavole, da rezimiraju sva njihova zla dela i da ih zatim uklone sa njihovih pozicija, da ih ne slušaju, da ne dozvole da ih ovi sputavaju u vršenju dužnosti, te da ih izbace iz crkve?” Međutim, sudeći prema njihovom rastu, plašim se da oni to ne mogu da postignu. Iako ovi ljudi iskreno veruju u Boga, imaju rešenost da pate, spremni su da posvećeno izvršavaju svoju dužnost i voljni su da streme ka istini, naprosto su prevelike kukavice. Kada bi samo jedan mali đavo izašao da izazove ometanja, koliko god da su stari, ovi ljudi bi ustuknuli i uplašili se, sve njih bi taj mali đavo mogao da kontroliše i oni se ne bi usudili da mu se opiru. Nakon što sam to uvideo, pogodilo Me je koliko su ti ljudi jadni. Da Bog ne štiti ljude, da o njima ne brine i na njih ne pazi, ovaj ljudski rod ne bi imao načina da preživi. Pogledajte te stvari koje se dešavaju u svakodnevnom životu: ponašanje raznih đavola, njihovi ciljevi i njihove metode i taktike za obavljanje stvari u osnovi su dosledni i lako ih je raspoznati, a ipak, kad se razni đavoli pojave da izazivaju prekide i ometanja, i da sputavaju, kontrolišu, vezuju Božji izabrani narod i nanose mu ozbiljnu štetu, malo ljudi se usuđuje da ustane i pruži otpor, niko ne preuzima inicijativu da ove đavole razotkrije, ukloni ih sa njihovih pozicija i odstrani ih iz crkve; oni naprosto dozvoljavaju đavolima da kontrolišu Božji izabrani narod i da ometaju i sabotiraju crkveni rad. Ovi jadni ljudi naprosto trpe sve to; u svom srcu se osećaju uznemireno i liju gorke suze dok se mole Bogu, ali nemaju nikakvo rešenje; nemaju nikakve mudre metode i ne koriste istinu kao moćno oružje da bi se đavolima oduprli, sa njima se borili i obračunali. Niko to ne radi, niti se iko usuđuje da to uradi; oni nemaju čak ni hrabrosti da se bore protiv đavola. U bilo kojoj crkvi, ako se pojave zli ljudi ili đavoli da ljude kontrolišu i da prekidaju i ometaju crkveni rad, većina ljudi to naprosto trpi. Na kraju, Božja kuća je ta koja istupa da se pozabavi tim raznim vrstama đavola, da stavi tačku na njihov boravak u crkvi, omogućavajući braći i sestrama da budu zaštićeni, da normalno žive crkvenim životom, da normalno jedu i piju Božje reči i da normalno izvršavaju svoje dužnosti, kao i omogućavajući raznim segmentima crkvenog rada da nastave da se odvijaju na uređen način. Samo time što Bog postavlja ljude i što Božja kuća lično organizuje i usmerava obavljanje ovog konkretnog dela, ovi nezreli, neuki i slabi ljudi su zaštićeni od toga da ih zli ljudi i antihristi zaluđuju i da ih ozbiljno povređuju. Koliko su samo jadni ovi glupavi i neuki ljudi koji ne shvataju istinu! U širem okruženju, Sotona je iskvario celu ljudsku rasu; u konkretnim životnim sredinama, razni đavoli ometaju, kontrolišu i ozbiljno povređuju ljude. Neki ljudi su mali rastom i imaju plitko utemeljenje, pa kad se susretnu sa ometanjem zlih ljudi, oni te stvari ne mogu da prozru. Oni uvek smatraju da zli ljudi ne bi trebalo da postoje u crkvi, i misle da među ljudima nema ljubavi niti ljudske topline. Neki čak više ne žele da izvršavaju svoje dužnosti, govoreći: „Bilo bi bolje verovati u Boga kod kuće. Zašto se u crkvi dozvoljava postojanje takvih ljudi?” Ljudi koji ne shvataju istinu ne mogu te stvari da prozru. Nisu u stanju da iz tih stvari izvuku pouke; ne znaju da u pozadini njihovog susretanja s takvim stvarima stoje Božje dobre namere; ne znaju na čiju stranu treba da stanu niti da ovim stvarima pristupaju korišćenjem istina-načela; nisu u stanju da se ujedine sa pravom braćom i sestrama da bi se đavolima suprotstavili i protiv njih borili. Zar ovo ne označava mali rast? Zar to nije žalosno? (Jeste.)

Prva karakteristika tipa čoveka koji je reinkarniran iz đavola i koja se otkriva u njegovom svakodnevnom životu jeste notorno laganje. Bez obzira na njegove godine starosti, pol ili poreklo, nezavisno od toga koliko godina on veruje u Boga, dokle god njegov govor uvek sadrži laži, dokle god je on pun laži i notorno laže, u tom slučaju je on reinkarniran iz đavola; on nije čovek. I ljudi lažu, budući da imaju iskvarene naravi; prevrtljivost i rđavost unutar iskvarenih naravi mogu navesti ljude da lažu. Međutim, stepen u kome čovek laže se razlikuje od onog kod ljudi reinkarniranih iz đavola. Ako neko notorno laže, i sama ta činjenica je dovoljna da dokaže da, u svojoj suštini, on nije čovek, već da je đavo. S obzirom na dejstvo savesti, ljudima je potpuno nemoguće da dostignu tačku da notorno lažu. I premda postoje i oni slučajevi kad ljudi lažu i prepuštaju se prevari, njihovo laganje je samo normalno otkrivanje iskvarene naravi; to uključuje povremene laži u pogledu određenih stvari. Iako, gledano spolja, ljudsko laganje i đavolsko laganje mogu delovati istovetno, u suštini, razlika postoji. Kad đavoli lažu, oni nikad ne osećaju samoprekor niti žaljenje. Štaviše, zadovoljni su sobom, drago im je zbog toga i imaju osećaj postignuća u vezi sa lažima koje govore i obmanjujućim radnjama koje čine. Ako se laž pokazala neuspešnom, pojačaće napore u izgovaranju više laži i korišćenju naprednijih tehnika obmanjivanja kako bi što više ljudi prevarili. Međutim, nakon što slažu, normalni ljudi sa iskvarenim naravima imaju grižnju savesti, osećaju samoprekor i osećaju se previše osramoćeno da bi živeli. Ako su nekoga prevarili, kad ga ponovo sretnu, osećaju se pomalo neprijatno. Ako se od njih zatraži da javno priznaju da su lagali i da obećaju da više nikada neće lagati, već da će govoriti samo istinu, njihov trenutni rast tome još uvek nije dorastao. Međutim, oni poseduju unutrašnju svest; zbog izrečenih laži, osećaju stid, krivicu i nelagodu; u sebi osećaju optužbu. Međutim, ovaj tip čoveka koji je reinkarniran iz đavola notorno laže. Nakon što slaže, on ne oseća nikakvu unutrašnju optužbu niti ima ikakav osećaj krivice. Zašto ne oseća krivicu? Zato što je đavo. Osećanje krivice prema ljudima ili prema Bogu, osećaj optužbe u sopstvenom srcu – to je normalna svest ljudskog bića. Pošto su đavoli, oni su takve svesti lišeni. Prema tome, oni mogu da nastave da lažu, pa još i pojačavaju svoje napore; i dalje će lagati i nikada se neće promeniti. I kad naposletku prestaje to njihovo laganje? Tek nakon poslednjeg daha njihovog fizičkog tela, kad više ne mogu da govore, njihovo laganje prestaje. Ali se duh lažljivog đavola koji je u njima reinkarnira u drugu osobu, pa će ta osoba onda nastaviti da laže. Dakle, lažljiva priroda đavola nikad se ne menja. To je notorno laganje. Ljudi koji su reinkarnirani iz đavola svakoga obmanjuju i mogu da izgovore bilo koju laž. Mogu da slažu u svakoj situaciji i po bilo kom pitanju, a njihove su taktike laganja posebno prefinjene; niko ne može da vidi da oni lažu. Vidiš, kad ljudi koji često lažu izgovore laž, to je kao kad normalan čovek govori istinu – deluje vrlo prirodno, bez ikakvih raspoznatljivih nedostataka. Ti možda misliš da oni govore istinu. Ako njihove laži prihvatiš kao istinu, oni će ti se u svom srcu smejati, pomišljajući: „Budalo, ja sam se samo glupirao, a ti si to prihvatio kao istinu! Zaista si krajnje glup!” Kad te sledeći put vide, i dalje će te lagati i tobom se poigravati, samo da bi videli tvoju reakciju nakon što čuješ laž. Ako je ponovo prihvatiš kao istinu, biće još srećniji, imaće još veći osećaj postignuća, pa će još i više osećati da su uspešni u svom vladanju. Recite Mi, da li su oni ljudi? Imaju li ljudsku svest? Imaju li ljudski osećaj savesti? Očigledno nemaju. I što su njihove laži uspešnije, oni se u sebi osećaju zadovoljnije i srećnije, imaju veći osećaj postignuća i osećaju se sposobnijima. Prođe li ijedan dan da nisu slagali kako bi nekoga obmanuli ili se njime poigrali, smatraju da taj dan nije prijatan i da nije vredan, pa moraju da pronađu novu priliku da ljude obmanu. Na primer, ako đavo vidi da dvoje ljudi imaju dobar odnos i da na svojim dužnostima skladno sarađuju, on se u sebi oseća neprijatno i razmišlja: „Hajde da unesem malo razdora i da pokrenem neke glasine kako bih vas dvoje okrenuo jedno protiv drugog, pa nećete moći, čak i da to želite, da obnovite dobre odnose.” Uz svega nekoliko reči, taj đavo to dvoje ljudi zapliće u mrežu zablude, pa se oni tada ne slažu, imaju razmirice i više nisu skladni kao ranije, zbog čega se taj đavo oseća oduševljeno, izuzetno srećno. Đavoli sakriveni u crkvi uvek čine takve stvari. Đavoli iz neverujućeg sveta okrutno hapse braću i sestre. Dokle god govoriš da više ne veruješ u Boga ili ne slediš Boga, odnosno ako se na Boga žališ ili Boga izdaješ, oni su srećni. Možeš da radiš bilo šta – možeš da jedeš, piješ, kurvaš se i kockaš; možeš da izazoveš požar, počiniš ubistvo i pljačku; možeš da počiniš bilo koji zločin – sve dok ne veruješ u Boga, oni su srećni. Postoji li neka povezanost između stvari koje među ljudima rade đavoli i stvari koje radi Sotona u duhovnom svetu? Ima li ikakvih sličnosti? Ovi đavoli posebno mrze svakog onog ko veruje u Boga i ide pravim putem. Ko god da stremi ka istini ili je uvek uporan u tome da postupa shodno načelima odnosno često svedoči o Bogu ili posvećeno izvršava svoju dužnost – kad vide takve ljude, oni se razbesne i smatraju ih neprijateljima. To nije ljubomora, već mržnja. Kako bi postigli cilj uništenja, jedna od metoda koje usvajaju jeste obmanjivanje kroz laganje kojim te ometaju, zaluđuju i povlače nadole. To što rade im možda neće doneti nikakvu korist, međutim, čim te povuku nadole tako da izgubiš veru u Boga, postaneš negativan, slab i nevoljan da izvršavaš svoju dužnost odnosno s drugima više ne možeš skladno da sarađuješ, oni su svoj cilj postigli, srećni su i njihove brige nestaju. Nije li to ono što đavoli rade? (Jeste.) Činjenica da su đavoli notorni lažovi svakako se ne dovodi u pitanje. Uzmite bilo kog čoveka – bez obzira na njegovu rasu, izgled, bio on visok ili nizak, debeo ili mršav, ružan ili zgodan, bez obzira na stepen njegovog obrazovanja ili ličnost, bez obzira na to da li su mu talenti veliki ili mali, da li ima vrline, koja su mu interesovanja i hobiji – on treba da ima samo jednu karakteristiku, da može notorno da laže i da se nikad ne promeni. Nije reč o tome da on laže povremeno, niti je to slučaj da on nema drugog izbora, niti je to potreba da u određenoj stvari posegne za mudrošću, već se naprotiv radi o tome da je on, bez obzira na nužnost, bez obzira na situaciju ili okolnosti, bez obzira na konkretnu stvar, uporan u laganju, izmišljanju, izvođenju smicalica i bavljenju sitnim igrarijama. Ako ima ovu karakteristiku, onda je čovek od ove sorte pravi pravcati đavo. Nipošto nemojte verovati da on može da postane dobra osoba i nipošto nemojte verovati milozvučnim rečima koje dolaze iz njegovih usta. Čak i ako izražava rešenost ili izgovara čvrste zakletve, nemojte mu verovati, zato što je đavo, a ne čovek. Čak i ako đavoli izgovaraju čvrste zakletve, to je samo zato da bi se privremeno nosili s datom situacijom; sve to je obmana. Oni su suštinski nesposobni da postupaju u skladu sa izgovorenim zakletvama. Ako im veruješ, onda si glup; ne možeš da prozreš suštinu đavola. Oni povodom bilo čega mogu da slažu, pa su i te čvrste zakletve koje izgovaraju takođe laži. Budući da nikad ne veruju da Bog sve ispituje i ne veruju da će Bog svaku osobu kazniti prema njenim postupcima – oni ne veruju da Bog može da postupa na ovaj način, pa stoga u svojim postupcima slede jedino svoju volju, lažući i obmanjujući kako im se prohte; radi postizanja svojih ciljeva u stanju su da bilo šta učine. To je karakteristika đavola i ujedno njihova priroda-suština. Sad ovu stvar jasno vidite, zar ne? (Da.)

I ljudi koji su reinkarnirani iz životinja lažu baš kao đavoli zato što imaju iskvarene naravi, ali kad budu prekoreni, oni će to u svom srcu u izvesnoj meri priznati. Iako to mogu da priznaju, zbog svog životinjskog svojstva oni ne mogu da shvate istinu, pa stoga nikad ne razumeju šta tačno znači ne lagati odnosno šta znači postupati prema načelima. Čak i ako kažu: „Više nikada neću lagati, želim da govorim istinu”, kad to pokušaju da sprovedu u delo, deluju vrlo nespretno i glupo. Drugima je ovaj prizor smešan i kažu: „Ko na ovaj način primenjuje istinu? Ovo po prvi put vidim – zaista mi je proširilo vidike!” To je kao da životinja stane na dve noge i hoda uspravno poput čoveka; deluje vrlo čudno i neobično. Neki ljudi reinkarnirani iz životinja takođe žele da budu pošteni i da čine neke dobre stvari, ali ne mogu da pronađu tačna načela primene. Kad praktično postupaju, to je krajnje apsurdno, i postaje komično. Drugima je ovaj prizor smešan, a ipak ovi ljudi i dalje misle da su pošteni. Zar to nije apsurdno? Pretpostavimo da im kažeš: „Ako želiš da budeš pošten čovek, trebalo bi da se postaraš da ne lažeš, da ne iznalaziš izgovore, da ne pokušavaš da sebe opravdavaš ili da se nerazumno raspravljaš. I samo to je dovoljno. To je poštenje. Ako radiš stvari kojima se krši istina i tako činiš prestupe, možeš da se otvoriš i ogoliš dušu. Samo prihvati sve ono što ti bilo ko kaže što je u skladu sa istinom. Nemoj da činiš nerazumne ili apsurdne stvari.” Međutim, oni to ne razumeju. Kad to sprovode u delo, oni greše. Šta biste rekli da je najveći problem sa ovim tipom čoveka? On ne ispunjava merilo normalnih ljudi. Postoji li razlika između ljudi reinkarniranih iz životinja i ljudi reinkarniranih iz đavola? (Da.) U čemu je ta razlika? (Razlog njihovog izopačenog praktičnog postupanja nije u tome što su oni đavoli sa đavolskom prirodom, već uglavnom u tome što nemaju kov i ne mogu da postignu normalno razmišljanje i razum koje ljudi treba da poseduju.) Tako je, njihov kov je manjkav. Ljudi lošeg kova mogu subjektivno da žele da primenjuju istinu, ali ne mogu da dokuče načela; mogu samo da se pridržavaju pravila. Pa je njihova praktična primena radikalna, glupa i bezumna. Ljudi žele da im pomognu, ali im je narav poput ježa prekrivenog bodljama, pa ljudi ne znaju odakle da počnu. Kako god da im se besedi istina, čini se da nisu u stanju da je shvate niti dokuče. Nakon pet ili šest godina pomoći i podrške, oni razumeju tek nekoliko reči i doktrina i još uvek ne mogu da primenjuju istinu. Kov im je previše loš. Ipak, ti glupi ljudi uvek rade odvratne stvari. Ako to nema veze sa važnim ili ozbiljnim stvarima, iz čistog poštovanja prema pravilima ponašanja ili da bi sačuvao obraz, ti i dalje možeš da se nateraš da s njima razgovaraš. Međutim, kad se to tiče ozbiljnih stvari, na primer, kad se raspravlja o obavljanju dužnosti ili posla, u tebi se razvije čudan osećaj neprijatnosti, pribojavaš se da će se oni opirati ili na određeni način prigovoriti i da će te postideti. Takav čovek nije dostojan da se s njim raspravlja o ozbiljnim stvarima. Njime naprosto ne možeš da se baviš; baviš li se njime, to će doneti brojne probleme i ujedno će se odraziti na ozbiljne stvari. On stalno iznosi iskrivljenje argumente i komentare koji nemaju veze sa temom, i to je naprosto odvratno čuti. Koje je još izopačene stvari takav čovek uradio? Ako prema nekoj osobi suprotnog pola razvije osećanja i ima rđavu požudu, on misli da mora da bude poštena osoba, da u pogledu toga mora da se otvori i da to ne može da zadrži u sebi, pa tokom okupljanja o toj temi javno govori. Kad to čuje, osoba suprotnog pola prema kojoj on gaji osećanja oseća se neprijatno i mučno, i oseća se postiđeno. Pokušaš li da ga zaustaviš, on se oseća uznemireno i kaže: „Govorim iz srca i pošten sam. S kojim pravom me sprečavaš da primenjujem istinu? Ovo je moje pravo! Konačno sam skupio hrabrost da o tome progovorim, a ti me ograničavaš! Čak me ni Bog ne ograničava, pa otkud tebi pravo da to radiš? Bog mi čak pruža priliku da budem poštena osoba; ti si taj koji me gleda s visine i ne dozvoljava mi da budem pošten. Ako tu stvar zadržim u sebi i o njoj ne progovorim, nije li to prikrivanje činjenica? Zar se tako ne ponaša lažljiva osoba? U tom slučaju ne bih bio poštena osoba. Ako ne budem poštena osoba, hoće li me Bog i dalje spasti?” Kao što vidiš, svi koji to slušaju osećaju se čudno i neprijatno, a ovaj čovek je uporan u tome da iznese detalje i ne možeš čak ni da ga ograničiš. Recite Mi, kad je reč o ovoj stvari, treba li biti tolerantan i strpljiv ili treba besediti o istina-načelima kako bi se taj čovek ograničio? (Treba da besedimo o istina-načelima kako bismo ga ograničili.) Ako neko iz ljubavi prvo pokuša da mu pomogne, podstičući ga da ubuduće ne govori takve stvari koje drugima nisu poučne, hoće li on to moći da razume i prihvati? (Ne.) Onda je takav čovek sklon izopačenostima, pomalo glup i razum mu nije baš najzdraviji, pa se može pribeći jedino merama ograničenja. Svi imaju rđavu požudu i čovek povremeno može da ima neka osećanja prema nekome suprotnog pola ili da o njemu ima određene misli. Dovoljno je da to sâm prepozna u sebi. Ako se stvari razvijaju u lošem pravcu, on sa tom osobom ubuduće treba da svede kontakt na najmanju moguću meru ili da izbegava da s njom bude nasamo. Kad se bave takvim stvarima, ljudi sa normalnom ljudskošću koristiće mudre metode i postupaće u skladu s načelima. Oni znaju da se takva stvar ne može rešiti isključivo primenom načela o tome kako biti pošten čovek, već da se moraju primeniti i neka načela mudrosti. Međutim, ljudi koji su reinkarnirani iz životinja ne znaju kako da se bave takvim stvarima, pa javno otvaranje o takvim stvarima čak smatraju poštenjem. Oni ne znaju kakve će posledice to doneti. Kad pokušavaju da budu pošteni, oni se naprosto pridržavaju pravila i formalnosti. I koji je rezultat toga? Navlače nevolju na sebe, na osobu prema kojoj nešto osećaju, kao i na sve druge. Osoba prema kojoj nešto osećaju je ovom stvari pogođena i ograničena, oseća da nije u stanju da se s tom situacijom suoči. I svi ostali, kad to čuju, osećaju se pomalo neprijatno, razmišljajući: „Ako to slušamo, to je kao da zabadamo nos u nečiju privatnost; ali ako ne slušamo, on će uporno pričati o tome, verujući da ga to čini poštenim.” Vidiš, svi smatraju da je ova stvar škakljiva i problematična. Zar ne bi rekao da je takav čovek veoma problematičan? Ako besediš o načelima, on ih ne prihvata, već kaže: „Kad ste vi pošteni i otvarate se, možete da kažete bilo šta, ali kad ja nešto kažem, onda to nije u redu. Zar nisam i ja pošten? Zašto nemam pravo da govorim?” On čak ni ne obraća pažnju na to šta drugi govore. Je li ta njegova stvar prikladna da se o njoj javno besedi? Takav čovek to naprosto ne može da prozre i ne shvata načela o tome kako biti pošten. Na kraju svima postaje teško da se s tim nose. Ljudi koji su istog tipa kao i on će ga oponašati i govoriti: „Vidi ti to, on čak može da besedi i o takvim stvarima. Zaista ima rešenost, on je zaista pošten!” Čim to čuju, oni sa čistim shvatanjem znaju da je njegovo praktično postupanje pogrešno i da je skrenulo s pravog puta. Ako želiš da mu pomogneš, on to naprosto neće prihvatiti. Šta će reći? „Nećeš moći da mi pomogneš. Moje se shvatanje razlikuje od tvog. Jednostavno ću postupati na ovaj način.” I šta se onda može učiniti? Jesi li u stanju da mu pomogneš? (Ne.) Ako zaista pokušavaš da mu pomogneš, na kraju ćeš stvari učiniti samo još gorim; ne samo da on to neće prihvatiti, već će se s tobom raspravljati i uplitati. Nije li to problematično? (Jeste.)

Oni koji su reinkarnirani iz životinja takođe pokazuju ispoljavanja laganja, međutim, njihovo se laganje ne ispoljava potpuno isto kao kod onih koji su reinkarnirani iz đavola. Različiti su i njihovi stavovi prema laganju i metode koje u laganju usvajaju. Kad se razotkriju laži koje su izgovorili, oni koji su đavoli, čak i ako, pošto nemaju drugog izbora, spolja priznaju da su slagali, oni i dalje osećaju da su za to imali savršeno opravdanje. Smatraju da to nije ništa strašno. Ili čak ako izraze svoj stav i pred svima priznaju da su pogrešili što su lagali, oni iza kulisa lažu i dalje i podjednako varaju, ne menjajući se ni najmanje. Oni laganje naprosto ne smatraju nekom rđavom ili negativnom stvari. To je njihovo oružje za opstanak – kako bi mogli da ga se odreknu? Oni koji notorno lažu veruju u sledeće: „Kad živi u ovom ljudskom svetu, da čovek ne laže, da se otvori i pred svima ogoli dušu, i da je drugima sve poznato i jasno, da li bi on i dalje bio svoj? Da li bi život i dalje imao ikakvog smisla? Da li bi on i dalje imao dostojanstvo? Osim toga, kad bi čovek o svemu uvek govorio čistu istinu, koliko bi život samo bio bljutav i dosadan! Imao razloga za to ili ne, čovek naprosto mora da laže.” Posmatrajući to iz svakog ugla, bilo da laže namerno ili nenamerno, to je prirodno otkrivanje njegove prirode. Ukratko, notorno laganje je istaknuta karakteristika đavola – u to nema nikakve sumnje. Posmatrajući to samo iz ovog ugla, ljudima ovog tipa je apsolutno nemoguće da prihvate istinu i da budu pošteni ljudi; oni to nipošto ne mogu da urade. Štaviše, oni prema Božjem zahtevu da budu pošteni ljudi osećaju prezir. Bilo da su suočeni s nekom konkretnom stvari ili ne, njihov stav prema Božjem zahtevu da ljudi budu pošteni uvek je ispunjen prezirom, podsmevanjem, odbojnošću i gnušanjem. S prezirom posmatraju Božji zahtev i načelo vladanja u pogledu toga da treba biti poštena osoba. Iz dubine svog srca prema istini osećaju odbojnost i ne prihvataju je; čak se otvoreno protive tome da budu pošteni ljudi i to odbijaju da budu.

Notorno laganje je vrlo očita karakteristika onih koji su reinkarnirani iz đavola. Sve dok si s njima u bliskom kontaktu, sve dok s njima na poslu ili u životu dolaziš u dodir, komuniciraš i družiš se, malo-pomalo će se razotkrivati ova karakteristika ili pravo lice njihovog notornog laganja. Prema tome, ovaj tip čoveka je vrlo lako raspoznati. Ne moraš da gledaš nečije misli i gledišta o ostalim ljudima, događajima ili stvarima. Ukoliko otkriješ da je on notorni lažov, već samo na osnovu te činjenice možeš da sa stoprocentnom sigurnošću kažeš da je on đavo, a ne čovek. Neki ljudi pitaju: „Postoji li makar jedan odsto šanse da neko ko notorno laže nije đavo i da i dalje za njega ima nade da će postići spasenje?” Kažem vam, takva mogućnost nipošto ne postoji. Svaki onaj koji notorno laže je stoprocentni đavo; ne postoji čak ni jedan odsto šanse da bude drugačije. Da li ste razumeli? Neki ljudi kažu: „Da li je moguće da neki ljudi notorno lažu zato što su toliko duboko iskvareni, bili su pod toliko snažnim uticajem zlih trendova u društvu, pa su savest i razum njihove ljudskosti zakopani odnosno đavoli su ih u potpunosti učinili nalik sebi, pa zato notorno lažu? Ako bi, nakon određenog perioda pružanja pomoći i podrške od strane braće i sestara, i nakon zalivanja i hranjenja Božjim rečima, njihova savest mogla postepeno da se probudi i njihov razum postepeno da se oporavi, zar se oni neće promeniti i prestati da notorno lažu?” Kažem ti, takva mogućnost ne postoji, ne postoji mogućnost da se tako nešto dogodi čak ni u jednom od deset miliona slučajeva. Prema tome, svako ko notorno laže jeste đavo, nipošto nije čovek, ne poseduje ni najmanju ljudskost. Da li ste razumeli? (Razumeli smo.) To je sigurno; nema nikakvih izuzetaka niti ikakvih posebnih okolnosti. Tu stvar morate jasno da vidite. Možda vidiš da neko, kad se bavi nekom stvari, nevernicima kaže nešto što nije istina – nešto poput laži – kako bi zaštitio interese Božje kuće i zaštitio braću i sestre. Povodom te stvari se tada osećaš sumnjičavo, pomišljajući: „Ranije sam mislio da je on neko ko stremi ka istini, pa kako je mogao da slaže o tako važnoj stvari? Ako o toj važnoj stvari može da slaže, je li on đavo? Da li je to njegovo stremljenje ka istini samo njegova maska?” Da li je ovaj način shvatanja ispravan? (Nije.) Šta nije u redu s njim? Kako tu stvar treba ispravno posmatrati? (Ta osoba nije raspoznala nameru u pozadini postupaka tog čoveka niti efekat koji se postiže. Ako neko kaže nešto neistinito, ali to čini radi postizanja pozitivnog efekta – da bi zaštitio interese Božje kuće i zaštitio braću i sestre – to nije laganje; to je svojevrsna mudrost. Ta osoba nije raspoznala razliku između laganja i korišćenja mudrosti.) Prirodu laganja moraš jasno da vidiš. Pogledaj na kom načelu se neka laž zasniva i koju svrhu ima za cilj da postigne. Ako neko kaže nešto neistinito da bi postigao pozitivan efekat i da bi se držao načela, to nije laganje – to je mudrost. Osim toga, posmatraj da li je on neko ko u svakodnevnom životu notorno laže. Ako je slagao samo u jednom slučaju, ne možeš da utvrdiš da je on lažov odnosno da notorno laže, zar ne? (Tako je.) Ako je, povodom neke važne stvari, rekao nešto neistinito da bi zaštitio interese Božje kuće, a ti ga odrediš kao nekog ko notorno laže, to je izopačenost. Karakterizacija i posmatranje ljudi na ovaj način nisu u skladu sa načelima. Ako je slagao u jednom slučaju da bi zaštitio sopstveni obraz i ugled, ali u većini stvari najčešće ne laže, a čak i ako slaže pa to zatim može da ispravi, ni tada se za takvog čoveka ne može utvrditi da notorno laže. Samo oni koji su reinkarnirani iz đavola notorno lažu. Neki ljudi kažu: „Ti kažeš da oni notorno lažu, ali oni ponekad govore i istinu. Na primer, nešto su kupili, pa kad se neko raspituje za cenu toga, oni mu kažu istinu; o tome nisu slagali. Kako možeš da kažeš da notorno lažu?” Kad se to ne odnosi na nešto privatno, na interese, status ili lični obraz, oni nemaju potrebu da lažu. I njima je laganje naporno, pa, ne bi li sebe poštedeli muke, oni o nebitnim stvarima ne lažu. Međutim, samo zato što u jednom slučaju nisu slagali odnosno zato što ne lažu o nebitnim stvarima, to ne znači da oni notorno ne lažu. Samo treba da posmatraš da li lažu kad s drugima komuniciraju, dok opisuju ili prepričavaju važne događaje, kad su uključeni njihovi lični interesi, slava i dobitak, status, izgledi ili odgovornosti, odnosno kad su uključena njihova lična gledišta. Posmatraj koliko u takvoj situaciji ima neistine u njihovim rečima, a koliko istine i verodostojnosti. Ako u njihovim rečima ima previše neistine, pa se praktično crno pretvara u belo, iz čista mira se izmišljaju stvari, na drugoga se svaljuje krivica; ako loše stvari koje su uradili pripisuju drugima, a preuzimaju zasluge za dobre stvari koje su drugi uradili; ako su u nekoj stvari pogrešili i treba da budu odgovorni, ali su se pričom iz toga izvukli, potpuno izbegavajući svoju odgovornost i svaljujući je na druge; ako svoj posao nisu dobro uradili ili nisu platili cenu ili nisu ispunili svoju odgovornost, odnosno to nisu uradili jer su se uplašili od opasnosti, pa su slagali, navodeći relativno razuman izgovor da sakriju istinu i sebe oslobode odgovornosti – zar to nisu laži? (Jesu.) Sve to su laži. To je notorno laganje. Odnosno, kad god su stvarima obuhvaćeni njihovi lični interesi, odgovornosti, lični obraz, status i tako dalje, u svakoj od njih oni lažu. Na primer, neko je za domaćinsku porodicu kupio stolicu koja košta hiljadu dinara. Kad posle kupovine pravda troškove, on pomisli: „Ovaj put je bio prilično zamoran i ne mogu da dozvolim da zabadava trčkaram unaokolo. Moram nekako da zaradim petsto dinara. Tih petsto je za rad, za obavljanje posla.” Dakle, prijavio je da je stolica koštala hiljadu i petsto dinara. Vidiš, lagao je, zar nije? Zašto je slagao? (Želeo je u tome neku korist.) Želeo je da nešto zaradi. Recimo da on izvršava dužnost zajedno sa braćom i sestrama i da, uvidevši da se dvoje ljudi dobro slažu, pomisli: „Niko mi nije prijatelj, svi me gledaju s visine i sa mnom se niko ne slaže. Malo ću da uskomešam stvari među vama dvoma i da u vaš odnos unesem malo razdora.” Pa jednom od to dvoje ljudi kaže: „Taj i taj je rekao da misliš da si dobro obrazovan, pa ako si tako obrazovan, kako to da ne umeš da napišeš članke?” Zatim ode drugom od to tvoje ljudi i kaže mu: „Taj i taj je rekao da, iako si visok, nisi skladno građen i da su ti gornji i donji deo tela neproporcionalni.” Uz ovih nekoliko reči taj čovek je među to dvoje ljudi uneo razdor. Kad se to dvoje ljudi ponovo sretnu, prisećajući se tih reči koje unose razdor, oni posmatraju jedno drugo s negodovanjem i osećaju se neprijatno. Koju korist je dobio onaj koji je ovo podstrekivao? Gledano spolja, čini se da on nije ništa dobio, ali kad vidi kako se to dvoje ljudi otuđilo i kako im se odnos pogoršava, on u sebi oseća prijatnost i više nije ljubomoran. Tad veruje da je stekao neku prednost. Prema tome, on laže čak i povodom ove stvari. Neko bi mogao da kaže: „Nije li ovo povređivanje drugih bez ikakve lične koristi? Ako to dvoje ljudi međusobno porazgovaraju, zar neće saznati da si ti te stvari među njima izazvao? Zar na sebe nećeš navući nesreću?” Da li je njega briga za to? Nije ga briga. Dokle god je to dvoje ljudi razdvojeno, on više ne oseća ljubomoru i veruje da je stekao neku prednost. Nije li to nešto što đavoli rade? (Jeste.) Upravo tako đavoli postupaju.

Oni koji su reinkarnirani iz đavola mogu da govore istinito o trivijalnim, beznačajnim stvarima, ali to ne znači da oni nemaju lažljivu prirodu. U svim stvarima, bilo onim značajnim ili nevažnim, sve dok veruju da se to tiče njihovog imidža, sve dok se osećaju neprijatno odnosno sve dok žele da dobiju neku korist ili postignu neki cilj – sve dok imaju nameru i žele da deluju – zasigurno će se poslužiti lažima da bi to postigli. To je notorno laganje. Oni možda ne lažu kad je reč o stvarima koje se odnose na ishranu, odevanje ili mesto stanovanja; obično se ne bi trudili da rasipaju mentalnu energiju da bi lagali zbog sitnica. Osim toga, u njihovim očima, neki ljudi naprosto nisu na istom nivou ili nisu u istom rangu kao i oni sami, čak im nije stalo ni da ih uvažavaju, nemaju nikakav osećaj postignuća time što se njima poigravaju ili njima manipulišu, tako da im nije stalo da na bilo koji način protiv njih deluju. Ako će protiv nekoga delovati, to mora da bude neko koga smatraju sebi ravnim, neko sa kim mogu da igraju igrarije, neko ko je njihov suparnik – tek tada će uvažiti tu osobu. To je još jedna karakteristika đavola. Ako si obična osoba, oni smatraju da nemaš inteligenciju, da si nesposoban ili nedostojan da s njima igraš igrarije, pa im to nije zanimljivo i ignorišu te. Đavoli su probirljivi u pogledu toga s kim će se poigravati. Kad žive pored tebe, možda ih nikad ne vidiš da lažu ili nikad ne primetiš da o bilo čemu namerno lažu, ali sve dok su đavoli, oni će zasigurno lagati; to je urođena priroda đavola. Ako tebe ne lažu, to je možda zato što te ne smatraju vrednim. Razmišljaju: „Hm! Neću čak ni da se zamaram time da tebe lažem, a ti se ipak pribojavaš da ću se tobom poigravati. Šta misliš, ko si? Misliš da si neko i nešto?” Prema tebi naprosto nemaju poštovanja; ne pada im na pamet da te lažu, jer se čak neće zamarati ni time da s tobom razgovaraju. To je kao kad nekog smetenjaka pitaš o njegovom odnosu sa nekim, a on kaže: „Ja nisam njegov nivo. On ima bolji kov od mene, pametan je čovek. Ja sam prost čovek, nisam tako plemenit kao on. On ne želi da sa mnom ima ikakva posla.” Čak se i smetenjaci tako osećaju. Pogledajmo sada kime đavoli vole da se poigravaju, s kim vole da se nadmeću, koga vole da zaluđuju, iskorišćavaju i da njime manipulišu. Zar i oni nemaju merila i određeni raspon? (Da.) Kad biraju grupu ljudi, to moraju biti oni koji se poput njih bave mentalnim igrama i izvode smicalice. Jedino kad dolaze u kontakt s takvim ljudima, oni se osećaju srećno i to im je zabavno, i tek onda iz svojih igrarija mogu da dobiju nekakav osećaj postignuća. Prema tome, kad je reč o onima koji su reinkarnirani iz đavola, čovek mora da prozre njihovu karakteristiku i suštinu notornog laganja. Samo zato što tebe nisu slagali, to ne znači da oni ne lažu i ne znači da nemaju lažljivu prirodu. Ako se s tobom nisu prisno družili, čak te ne uvažavaju i naprosto smatraju da si običan vernik, da nisi visokoobrazovana osoba – već da si obična domaćica ili običan zemljoradnik – i prema tebi nemaju nikakvog poštovanja, onda će smatrati da bi to što te lažu značilo da sebe ponižavaju, da bi to značilo da uzalud troše svoje moždane ćelije, pa se čak neće ni zamarati time da te slažu. Kako onda možeš da prozreš ovaj tip čoveka? Pošto su oni đavoli koji notorno lažu, makar i da se u ovoj situaciji ona ne otkrije, njihova će se priroda otkriti u drugim prikladnim prilikama. Samo zato što tebe nisu slagali, to ne znači da neće lagati. Dokle god oni imaju suštinu đavola, njihova lažljiva priroda će se zasigurno razotkriti; ona ne može da ostane skrivena. Bilo da je oni dobro skrivaju ili ne, bez obzira na to u kojoj meri je razotkrivena, sve dok oni imaju lažljivu prirodu i često lažu, oni su u tom slučaju đavoli; oni nipošto nisu ljudi. Pravi ljudi ne lažu često; odnosno, oni koji su reinkarnirani iz ljudi ne lažu često. Zašto kažem da ne lažu često? Zato što čim slažu, njihova ih savest prekoreva i optužuje. Budu li izgovorili jednu veliku laž koja dovodi do posledica, biće zgroženi sobom čitavog svog života; u svom srcu počeće da osećaju odbojnost prema laganju i neće lagati o nepotrebnim stvarima. Stoga će sve manje i manje lagati. Pošto ih njihova savest prekoreva, oni će se uzdržavati tako da počine što manje sličnih nedela, pa na kraju to više uopšte neće činiti. To je nešto što ljudi mogu da postignu. Međutim, đavoli to ne mogu da postignu. Nakon što slažu, oni ne osećaju nikakav prekor, pa kad požele da slažu, nema nikakvog suzdržavanja; ništa ne može da ih obuzda – nijedno okruženje ne može da ih obuzda, niti to može ijedna osoba sa ugledom ili statusom, a naravno ni istina na njih nema nikakvu obuzdavajuću moć. Drugi ljudi koji ih razotkrivaju ne mogu nikako da ih obuzdaju, a da ni ne pominjemo istinu, koja je za njih samo mrtvo slovo na papiru, same doktrine i pravila, i ne može uopšte da ih obuzda. Bez ograničenja, za njih je laganje prirodno ispoljavanje; bilo kada i bilo gde, oni po potrebi mogu da izgovaraju svakojake različite laži. To je njihova priroda; ona se nikada neće promeniti. Kako onda čovek može da prozre njihovu prirodu? Pogledajte kako ih procenjuju oni koji su u njihovoj blizini. Ako njima bliski ljudi kažu: „Taj tip notorno laže, iz njegovih usta izlaze samo laži. U stanju je da slaže, a da pritom ne pocrveni u licu niti da mu srce preskoči i može da laže o bilo čemu; ni u jednu reč koju on izgovori niko se ne usuđuje da poveruje”, onda se može utvrditi da su oni đavoli, a ne ljudi. Sada, posle toliko Mojih izgovorenih reči, možete li da prozrete ovu karakteristiku notornog laganja kod onih koji su reinkarnirani iz đavola i da potvrdite da ona kod njih postoji? Ovo pravilo, ovaj zaključak – „Oni koji notorno lažu istovetni su đavolima” – ostaju za sva vremena nepromenjeni. Da li ste razumeli? (Razumeli smo.)

Da li smo o prvoj karakteristici onih koji su reinkarnirani iz đavola – notornom laganju – jasno razgovarali u zajedništvu? (Da, jasno nam je.) Ovaj sadržaj ne bi trebalo da bude teško prihvatiti i shvatiti. Zašto? Zato što ovaj tip čoveka često viđate u svom svakodnevnom životu; samo je reč o tome da ste njegova ispoljavanja laganja ranije smatrali normalnim otkrivanjem iskvarenosti. Sada, kroz razgovor u zajedništvu, naučili ste zašto se njegova lažljiva priroda i ispoljavanja laganja nikada ne menjaju – ispostavlja se da je to određeno njegovim svojstvom, tako da se ovaj tip čoveka ne može promeniti. Šta u budućnosti treba učiniti pri susretu s takvim ljudima? (S takvim ljudima nema potrebe besediti niti im pomagati. Ako su oni nadzornici, moraju se ukloniti s dužnosti. Ako su već pokazali neka ispoljavanja zlih dela i počeli da prekidaju i ometaju rad crkve, onda ih po potrebi treba odmah odstraniti i ne treba im dozvoliti da u crkvi ostanu nijedan dan duže.) Đavoli notorno lažu; zasigurno ne mogu da se promene. Međutim, postoji jedan tip đavola koji u određenim oblastima ima neke talente ili vrline. Ako je spreman da pruža usluge, on se može koristiti za usluge. Bog sva stvorenja koristi da pružaju usluge u Njegovom delu; velika crvena aždaja je jedno takvo uslužno sredstvo i kontrast. Da bi radio u Božjoj kući, čovek mora biti mudar; to je ujedno i načelo. Ako su oni koji su reinkarnirani iz đavola voljni ili prikladni da pružaju usluge, koristite ih za usluge. Ako ne mogu čak ni da pružaju usluge odnosno ako njihovo pružanje usluga donosi više štete nego koristi, ako izazivaju preveliku štetu i, koristeći ih, Božja kuća ne dobija nikakav pozitivan efekat, već o njima mora da brine, onda oni nisu prikladni za pružanje usluga, pa im treba uskratiti podobnost za pružanje usluga. Je li to prikladno učiniti? (Jeste, to je zasnovano na načelu.) Prema njima se treba odnositi shodno načelima. Raspoznavanje je jedna stvar, ali kad je reč o načinu postupanja sa njima, morate biti mudri, imati načela i to činiti shodno stvarnoj situaciji. Cilj besede o ovim stvarima jeste da stekneš sposobnost raspoznavanja, da jasno znaš koje su suštine raznih tipova ljudi, te da kroz suštinu čoveka odrediš da li on može da prihvati istinu i postigne spasenje. Međutim, cilj nije u tome da primenjuješ univerzalni pristup, da sa svima onima koji su okarakterisani kao đavoli postupaš tako što ćeš ih ukloniti. Naprotiv, cilj je u tome da te navede da đavole efikasno koristiš za usluge shodno načelima i potrebama rada Božje kuće. Pretpostavimo da neki đavoli kažu: „Pošto si uvideo da sam đavo, želiš da me iskoristiš za usluge. Ako ne mogu da postignem spasenje, neću pružati usluge!” Šta u toj situaciji treba uraditi? (Ako nisu spremni da pružaju usluge, neka idu.) Ako nisu spremni čak ni da pružaju usluge, onda neka što pre idu. Neki đavoli kažu: „Želiš da me iskoristiš za usluge? Ne dolazi u obzir! Za tebe neću da pružam usluge! Neću da uradim ništa loše, samo ću se provlačiti u Božjoj kući. Kad dođe vreme poslu, samo ću da budem površan, samo ću da otaljavam stvari; za tebe to neću da uradim savesno!” Šta treba učiniti kad se otkriju takvi ljudi? (Treba ih odstraniti.) Kad se neki đavo jasno prepozna, samo ga što pre odstranite; bez milosti. Ako se neki đavoli lepo ponašaju, i znaju da oni sami notorno lažu i da su đavoli, da ne mogu da budu pošteni ljudi i ne mogu da postignu spasenje jer im to nalaže njihova priroda, ali nakon dugogodišnjeg slušanja istine i oni žele da slede Boga i da na kraju dobiju blagoslove, te ako oni rade sve ono što Božja kuća od njih zatraži – ako takvi ljudi ne izazivaju ometanja i za njih postoji prikladan posao, njima se može pružiti prilika da pružaju usluge. Kad je reč o dužnosti koju daje Stvoritelj, sva stvorena bića, nezavisno od svojstva kategorije kojoj pripadaju, treba da je posmatraju kao svoju sopstvenu dužnost; to je nešto što se ne može izbeći. Čak i ako je neko đavo i Sotona, ako za Boga spremno pruža usluge, Bog prema njemu neće biti nepravičan; to je Božje načelo za Njegov odnos prema svim stvorenim bićima. Ako sebe smatraš stvorenim bićem i, nezavisno od svog svojstva, spreman si da obožavaš Stvoritelja, spreman si da se predaš pod Stvoriteljevu vrhovnu vlast, da ispunjavaš svoju dužnost kao stvoreno biće, i spreman si da pružaš usluge čak i ako za tebe na kraju neće biti dobrog ishoda niti odredišta, i to je dozvoljeno. Bog to ne odbacuje; Bog ljudima pruža priliku da pružaju usluge. Sve će zavisiti od toga kako ljudi ovoj stvari pristupaju. Neki ljudi kažu: „Pošto moje urođeno svojstvo nije dobro i za mene, ma koju dužnost da izvršavam, nema nade da ću postići spasenje, više neću izvršavati dužnost, neću pružati usluge! Vi želite da me iskoristite za pružanje usluga i na kraju ćete vi dobiti blagoslove i ući u carstvo nebesko, ali za mene tu neće biti mesta, pa zato više neću da verujem!” To je savršeno u redu. Ako đavoli žele da odu, neka odu. Ako ne odu, njihovo uklanjanje je sasvim u skladu sa načelima. Neki đavoli kažu: „Ne mogu da poreknem da notorno lažem, lažem svima redom, čak i Bogu. Međutim, bez obzira na to što Božja kuća od mene traži da pružam usluge ili od mene traži da budem kontrast – kako god da se prema meni ophode, čak i ako se prema meni ne ophode kao prema čoveku, nemam pritužbe. Ne može se protiv činjenice da sam đavo, zar ne? Koju god uslugu od mene traže da je pružam, koliki god trud da zatraže da uložim, spreman sam da to učinim.” Treba li prihvatiti takve ljude? (Da.) U načelu, i oni mogu biti prihvaćeni. Dokle god postoji i tračak nade za njihovo spasenje, oni treba da budu prihvaćeni. Bez obzira na to da li priznaju da su đavoli, oni makar imaju nekakvu samospoznaju, spremni su da pružaju usluge i imaju malo pokornosti; to je dovoljno da se ispune uslovi za prihvatanje. A kad je reč o tome mogu li oni da izvršavaju svoju dužnost na način koji je u skladu sa merilom, to ostaje da se vidi, zar ne? (Da.) Ukratko, kom god tipu čoveka da neko pripada, makar i da je njegovo svojstvo raspoznato, u ophođenju prema tom čoveku i dalje treba postupati u skladu sa načelima. Naravno, ovde ne postoji samo jedno načelo – ne radi se o tome da sve đavole treba odbaciti i ukloniti, da sve đavole treba izgnati u pakao; to nije isključivo načelo. Bog drži suverenost nad svim stvarima i sve stvari koristi da pružaju usluge. Koje stvari mogu da pružaju usluge, koje stvari pružaju koje usluge i kako pružaju usluge, u kojoj fazi pružaju usluge, koliko dugo će pružati usluge i u kojoj meri, pod kojim okolnostima više neće biti korišćeni i pod kojim okolnostima mogu i dalje da budu korišćeni – za sve ovo postoje načela i Božja mudrost je u svemu tome. Ovoj stvari ljudi ne mogu da pristupaju naprasito; oni moraju da tragaju za načelima. Ako svi veruju da je postupanje na određeni način ispravno i da je u skladu sa načelima, onda postupajte na taj način; postupajte onako kako bi trebalo da postupate. Kršenje načela, slepo i neosnovano postupanje sa nekom osobom na osnovu trenutne ljutnje predstavlja odsustvo rigoroznog stava prema istini i Božjim rečima; strogo govoreći, to je i ispoljavanje odsustva bogobojažljivog srca, pa nipošto nemojte postupati na taj način. To je u osnovi sve o čemu treba besediti o prvoj karakteristici onih koji su reinkarnirani iz đavola – notornom laganju; jasno su objašnjena načela u svim aspektima.

Druga karakteristika onih koji su reinkarnirani iz đavola jeste „izopačenost”. Pošto je to karakteristika, ona nije privremeno ispoljavanje, već nešto što se često otkriva iz njihove prirode, i ona može u potpunosti da predstavlja njihove misli i gledišta, kao i njihove naravi i suštinu. Dakle, koja su konkretna ispoljavanja karakteristike „izopačenosti” onih koji su đavoli? Šta je izopačenost? Sa kojom rečju izopačenost često dolazi u paru? (Sa rđavošću.) I sa kojom još? (Sa izopačenom prirodom.) Izopačena priroda, rđava požuda. Koja su još ispoljavanja izopačena? Prepredenost i nenormalnost, zar ne? (Da.) Osim prepredenosti i nenormalnosti, šta još? (Tu spada i slučaj kad je neko izuzetno proračunat i zagonetan, kad je muljator, kad odaje utisak da je pomalo nedokučiv.) Ovim je u osnovi sve obuhvaćeno. Biti prepreden, podmukao, lukav, proračunat i nedokučiv, i biti muljator – sve su ovo konkretna ispoljavanja i karakteristike izopačenosti. U kojim stvarima, dakle, đavoli ispoljavaju ove karakteristike? U suštini, pored onoga o čemu ljudi razmišljaju – prepredenosti, podmuklosti, lukavosti i tako dalje, povezanih sa naravi ili ispoljenih u metodama ličnog vladanja i rešavanja stvari – koja je još jedna vrsta izopačenosti? To je ljudska rđava požuda; tu vrstu izopačenosti treba nazvati razvratnošću. Pošto je korišćena reč „izopačenost”, mi ne govorimo o normalnim fiziološkim potrebama ili reakcijama tela, već o razvratnosti – to se takođe naziva izopačenošću. Prepredenost, podmuklost i tako dalje, koji su upravo navedeni, odnose se na narav; razvratnost je izopačenost koja se odnosi na telo. Nije li reč „razvratnost” sasvim prikladna? (Jeste.) Evo još jednog izraza koji je još prikladniji – seksualna provokativnost. Nevernici često kažu da je neko potajno pohotan, drolja; svi ovi izrazi se odnose na aspekt rđave požude. Osim razvratnosti i seksualne provokativnosti, postoje li i neki drugi izrazi? (Da li je niskost jedan od njih?) Niskost nije; niskost nije isto što i razvratnost. Niskost se odnosi na čovekovo dostojanstvo i integritet, dok se razvratnost i seksualna provokativnost uglavnom odnose na pitanja čovekovog vladanja u međuljudskim odnosima. Upravo smo razgovarali o dva aspekta izopačenosti: o jednom koji se odnosi na narav i o drugom koji se odnosi na telesnu požudu. Postoji još jedan aspekt, a to je da ovaj tip čoveka često doživljava slušne i druge čulne halucinacije – on uvek ima neka nenormalna ispoljavanja. Na primer, on često kaže: „Bog mi je otkrio da u šest sati ovoga jutra moram da idem na istok; tamo se nalazi jedan mogući primalac jevanđelja koji želi da se sastane sa mnom.” „Noćas sam sanjao jedan san; možda će dva brata ili dve sestre danas doći u moj dom.” On često ima slušne ili druge čulne halucinacije, svoj život uvek vodi na osnovu pojava kao što su neobični snovi, vizije ili iznenadni naleti reči, a kad se dogodi nešto neuobičajeno, on se ponaša nenormalno – naročito je ekstreman. Ponekad ustaje u tri ili četiri ujutru da se pomoli i čita Božje reči; ponekad noću, kad se svi ostali odmaraju, on ostaje budan do polovine noći, uporan u tome da čita Božje reči ili da uči himne. Spava dok ostali jedu ili rade, a postaje pun energije dok se drugi odmaraju; uvek je nenormalan, uvek drugačiji od normalnih ljudi. Može li se i ovo smatrati ispoljavanjem izopačenosti? (Da.) Postoji li neka prikladna reč da se opiše ova nenormalnost? Pretpostavimo da, gledano spolja, neko izgleda normalno, ali on stvari uvek radi i shvata na naročito iskrivljen i ekstreman način; kako god da s njim besediš, on ne može da razume. Ponekad doživljava slušne i druge čulne halucinacije; drugi put, iako nema nekog jasnog glasa ili izjave, on u sebi ima neobične misli koje mu poručuju da uradi ovo ili ono. Međutim, šta god da uradi, to nema nikakve veze sa istinom, pa čak ne ispunjava ni zahteve za pridržavanje pravila. Ne možete da se setite neke prikladne reči da biste opisali ovaj tip čoveka, zar ne? (Ne, ne možemo.) Mislite li da je reč „bizaran” prikladna? Njegovo spoljašnje ponašanje deluje naročito neobično i nenormalno, i on je uvek nestalan i nervozan. Međutim, ako ga osuđuješ, ne možeš da istakneš da ima ijedan veliki problem, a ako ga smatraš dobrom osobom, svejedno deluje donekle ekscentrično – nekako nisi u stanju da ga prozreš. Kad ga samo povremeno čuješ da govori, deluje ti kako treba, ali ako ga potajno posmatraš, otkrićeš da su njegovi postupci veoma ekscentrični, puni anomalija. To nije dobar znak; ne može se reći šta bi on mogao da učini. Kasnije se otkrije da tokom molitve može da govori nerazumljivim jezikom; obično, takođe, sve vreme priča sâm sa sobom, kao da s nekim ćaska, pa se dok to radi još i smeje, što deluje prilično jezivo. I ovo je ispoljavanje izopačenosti. Hajde da zasad upotrebimo reč „bizarno” da bismo opisali ovaj aspekt. Ukratko, rezimirali smo ispoljavanja izopačenosti onih koji su đavoli. Ukupno postoje tri aspekta: jedan je rđava požuda tela; jedan je posedovanje nekih nenormalnih ispoljavanja, naročita bizarnost; a postoji još jedan aspekt i odnosi se na narav – biti veoma prepreden. Prepredenost označava da je ovaj tip čoveka u određenoj meri podmukao i lukav, običnim ljudima nedokučiv. Kad se druže s ovakvim čovekom, ljudi se često osećaju zabrinuto, nervozno i uplašeno; često se plaše da će ih on na kraju izdati, dok mu ovi i dalje pomažu da prebroji novac koji je na njima zaradio – plaše se da će upasti u njegove klopke. Ovaj tip čoveka je naročito podmukao i lukav. Pred tobom može da govori vrlo učtivo i prefinjeno, dok iza tvojih leđa protiv tebe spletkari, već dugo se protiv tebe bori a da ti to ni ne znaš. Kad to otkriješ, oblije te hladan znoj i pomisliš: „Srećom me je Bog zaštitio! Da ne verujem u Boga, on bi mi naudio; možda bih čak izgubio i život!” U tome je rđavost ovog tipa đavola. Zašto kažem da su takvi ljudi izopačeni? Gledano spolja, to zaista nije lako zaključiti; morate krenuti od stvari koje planiraju da urade i od reči koje svakodnevno otkrivaju – to vam je dovoljno da jasno vidite izopačenu suštinu i prirodu ovog tipa čoveka.

O čemu svakodnevno razmišljaju oni koji su reinkarnirani iz đavola? Na primer, pretpostavimo da je neka sestra unapređena u starešinu. Ti ljudi zatim razmišljaju: „Ta devojka je tako mlada unapređena u starešinu. Po čemu je ona bolja od mene? Ranije sam je gledao s visine, nikada joj se nisam ulagivao niti sam s njom uspostavio dobar odnos. Sada je ona starešina, moj neposredni pretpostavljeni, tako da moram da joj se ulagujem. Moram da vidim da li joj je potrebna neka pomoć u svakodnevnom životu, ili u materijalnom ili duhovnom smislu. Ako na to ne nasedne, ako ne mogu da je pridobijem, onda ću isprobati druge suptilnije pristupe – izgovoriću pred njom neke blage reči, neke pokorne reči, neke umiljate reči. Prvo moram da vidim kakav pristup na nju deluje. Da li ona pada na ulagivanje ili na nestašne taktike zlih ljudi? Da li voli hranu ili zabavu? Da li voli odeću ili nakit? Šta voli? Moram da je dokučim, da joj se približim, da joj se ulagujem, da s njom uspostavim dobar odnos i da pokušam da o njoj prikupim informacije.” Ko god da postane starešina, oni razmišljaju kako da se približe tom starešini i da s njim uspostave dobar odnos. Ranije, dok ta sestra nije bila starešina, oni su bili prkosni prema svemu što ona kaže. Na primer, ako bi rekla: „Hajde da se odsad pa nadalje okupljamo jednom nedeljno”, pošto bi to čuli, oni bi razmišljali: „U drugim crkvama se okupljaju dvaput nedeljno, a mi ćemo se okupljati jednom. Zašto moramo da radimo onako kako ti kažeš? Šta misliš, ko si ti?” Sada kad je ta sestra starešina, kad ona govori, njihova je reakcija drugačija; više ne pobijaju njene reči kao ranije, već umesto toga kažu: „To što ta sestra kaže je istina!” Gledano spolja, ponašaju se vrlo pokorno, poput nekoga ko može da bude poslušan, ali u sebi govore: „Ma, šta ti znaš? Starešina si tek nekoliko dana! Nekada sam ja obavljao taj posao, ali si sada ti starešina. Neka ti bude, starešina ima poslednju reč. Isprva ću se složiti s tobom, ali je moja volja kako ću se ponašati iza tvojih leđa. Samo ću se poigravati tobom!” Neki ljudi su izabrani za starešine, pa kad ih upitaju: „Da li je izbor starešina u vašoj crkvi sproveden u skladu s načelima?”, oni razmišljaju: „Da je sproveden u skladu s načelima, da li bih ja i dalje mogao da postanem starešina? Ali ne mogu da ti kažem istinu.” Zato kažu: „Sproveden je u skladu s načelima. Služio sam dva mandata kao crkveni starešina. Isprva to nisam želeo ponovo da učinim; plašio sam se da bi braća i sestre prigovorili ako bih to učinio, pa sam svoju kandidaturu povukao. Ali su me braća i sestre na kraju ipak izabrali, pa to nevoljno obavljam. Kad god se bude pojavio neki novi kandidat za starešinu, ja ću se povući.” Ovo zvuči lepo, međutim, da li oni zaista nameravaju da to i učine? Uopšte nemaju nameru da to učine. Samo lažu i tobom se poigravaju, govoreći stvari koje lepo zvuče, koje su ti po volji, koje mogu da te obmanu i zalude. Kad je reč o starešinama višeg nivoa, oni razmišljaju kako da im se ulaguju i dodvoravaju i kako da ih zalude, ne bi li ih te starešine cenile i unapredile. Ako ne mogu da budu unapređeni, oni onda razmišljaju na koji način bi mane, odstupanja i greške koje su u prethodnom radu imali, kao i iza kulisa počinjene prestupe i obmanjujuća ponašanja, mogli od starešina da sakriju tako da oni za njih ne saznaju, na koji način bi s tim stvarima mogli da se izvuku i da ne snose nikakvu odgovornost. Jesu li to ispoljavanja koja bi ljudskost trebalo da poseduje? Jesu li ona pozitivna ili negativna? (Negativna su.) U kojoj meri su negativna? Negativna su u toj meri da su ti ljudi, i pre nego što je iko ispratio ili kontrolisao njihov rad, u svom umu već unapred te stvari predvideli, još odavno su mentalno pripremljeni – um im je još odavno ispunjen tim stvarima. Recite Mi, zar to nije prepredeno? (Jeste.) Ovaj tip čoveka govori lukavo kako bi se prilagodio svojoj publici, govoreći različite stvari različitim starešinama. Ako je starešina žena, on je veliča kao boginju; ako je starešina muškarac, on ga veliča kao nekog zgodnog dasu, kao nekog baju. Nije li ovo prepredeno? (Jeste.) Ovo je glavna karakteristika izopačenosti. Stav i ispoljavanja tog čoveka prema starešinama su takvi – veoma su prepredeni i veoma podmukli. Njegov unutrašnji svet je izuzetno složen; krcat je gomilom misli, s tim da nijedna od njih nije pozitivna. On ne razmišlja o ljudskosti, istini ili pravom putu; jedino razmišlja o tome kako da se ulaguje i dodvorava starešinama, kako da sačuva sopstveni status, kako da se izvuče s onim što uradi, kako da nastavi da dokoličari, kako da nastavi da živi na grbači crkve, da jede i pije i da ništa zauzvrat ne daje, a da pritom ne bude otkriven, da ne snosi nikakvu odgovornost. U svom umu, on jedino planira, spletkari i razmišlja o tim stvarima; izvodi svakojake smicalice i u svojoj savesti nikada ne oseća nikakav prekor niti optužbu. Kad dospe u neku grupu ljudi, pogledom im uzme meru: „Tih nekoliko domaćica nemaju uvid; one nikako ne bi mogle da me raspoznaju. Ne bi mogle da provale trikove koje ja izvodim. Čak i da to mogu, ne bi mogle da me sruše. Sitne ribe ne mogu da podignu velike talase; one neće biti problem. Nema potrebe da ih uvažavam. A što se tiče preostalih, jedan od njih je crkveni starešina, druga je jedna starija sestra koja godinama veruje u Boga, i tu je još jedna mlada sestra koja je navodno studirala psihologiju. Ovo troje donekle mi predstavljaju pretnju. Sa kim od njih da se prvo pozabavim? Sa kim treba da se družim i da ga prvo pridobijem? Kako da postanem jedan od njih? Kako da steknem prestiž? Ko će mi pomagati, a ko će mi biti suparnik? S kim bi trebalo da se sprijateljim, koga treba da se klonim i u odnosu na koga treba da se čuvam? Ove stvari zahtevaju dugotrajno planiranje; o njima moram dobro da razmislim.” Nakon nekoliko dana osmatranja, on shvata s kim treba da se druži i da bude u dosluhu, koga može da privoli i iskoristi, ko za njega predstavlja protivničku silu i ko razume istinu i pridržava se načela, te u odnosu na njega treba da bude na oprezu – sve to shvati. U svom srcu razmišlja: „Moram da se čuvam onih koji su me raspoznali. Ne smem da ih uvredim, niti da se s njima zbližavam. Moram u svakom slučaju da se držim podalje od njih, kako ne bih pogrešio i kako me ne bi prozreli. U njihovom prisustvu, nipošto ne smem da govorim nemarno, da ne bi otkrili nešto što protiv mene mogu da iskoriste kako bi me razotkrili i analizirali u crkvi. Budu li braća i sestre stekli sposobnost raspoznavanja, oni će me odstraniti. To neće ići!” On svakoga dana jedino razmišlja o ovim stvarima. S kim da se nadmeće i kako da se nadmeće ne bi li stekao slavu i predstavio se u najboljem svetlu, s kim da se druži kako bi stekao prednosti a da ne istrpi gubitke, kako da nadomesti gubitke koje je u određenim stvarima istrpeo – po ceo dan razmišlja jedino o tim stvarima. Možda čak provede i pola dana razmišljajući o tome kako ga je neko pogledao: „Juče me je taj i taj pogledao prilično prodorno. Šta li je to značilo? Da li me je raspoznao? To nije dobar znak. Koji li je moj problem uočio? U narednih nekoliko dana moram da budem pažljiv i da ne dozvolim da mi išta promakne. Osim toga, moram da naučim da im čitam s lica i ne smem da budem nemaran. Poslednja dva dana mi titra kapak; čini se da će se nešto loše dogoditi. Moram da budem pažljiv. Zaista se nadam da ništa neće poći naopako; ne budem li pažljiv, mogli bi da me odstrane.” U načinu na koji on komunicira sa ljudima, spolja nisu uočljivi nikakvi problemi. Način na koji obeduje, spava i radi, sve deluje normalno. Međutim, to što mu je u srcu i u umu nije normalno. Koja su ispoljavanja ove nenormalnosti? To što su sve stvari o kojima on razmišlja krajnje prepredene, drugima neshvatljive.

Oni koji su reinkarnirani iz đavola žive na veoma sumnjiv način. O svemu što se nalazi u njihovim mislima može se razmišljati, sve se to može proračunati, isplanirati i unapred predvideti samo u mračnim kutcima. Srce im je u potpunosti ispunjeno stvarima poput nadmetanja za slavu i dobitak, spletkarenjem, poređenjem, ljubomorom, prepirkom, odmazdom i tako dalje. Oni nikada ni najmanje ne tragaju za istinom. Kojom god stvari da se bave, ne iznose je javno da o njoj besede i da o njoj donesu odluku na otvoren i neposredan način; umesto toga, potajno traže nekoliko ljudi i sa njima donose odluku. Takvih ljudi ima u svakoj crkvi. Uzdržani su i ne pokazuju emocije; sa čim god da se suoče, biraju da o tome ćute i nikada spremno ne izražavaju svoj stav. Gledano spolja, oni s ljudima učtivo razgovaraju, ali nikada ne govore istinu niti otkrivaju šta im je zaista u srcu; ni za koga nemaju iskrene reči. Na primer, s kim god da se druže, neki ljudi nikada ne otkrivaju svoje najdublje misli; čak ni najbliži članovi njihove porodice ne znaju o čemu oni svakodnevno razmišljaju. Ne razume ih čak ni njihova porodica, a kamoli ljudi koji su im nepoznati. Čak i ako si im najbolji prijatelj, drug iz detinjstva, dugogodišnji prijatelj ili dobar kolega sa posla, ti i dalje ne znaš šta oni kalkulišu; niko ne može da ih dokuči. Kako god da govore ili se ponašaju, niko ne može da ih prozre. Ali povremeno može da im se omakne nekoliko reči: „Taj i taj je bolji od mene, pa šta! Jednoga dana ću ga nadmašiti, samo me gledaj!” U pozadini ovih reči „samo me gledaj” krije se dublje značenje; one znače da oni u svom srcu i u svom umu svakoga dana promišljaju i razmišljaju. Gledano spolja, oni deluju smireno i spokojno, dok im u srcu besni oluja i vlada nemir. O kojim to stvarima razmišljaju? Kad bi to bile otvorene i iskrene stvari, pozitivne stvari poput ispravnog puta u životu, primenjivanja istine, postupanja u skladu sa savešću, načina na koji se treba vladati, kako voleti Boga i kako posvećeno izvršavati svoju dužnost – kad bi u svom srcu o tim stvarima često razmišljali, za njima tragali, o njima promišljali, proučavali ih i pokušavali da ih shvate, onda bi njihovo unutrašnje srce bilo veoma mirno i posedovalo bi spokoj i radost, a oni bi živeli sve normalnije, a ne prepredeno. Ljudi koji žive u ovim pozitivnim stanjima će s vremena na vreme imati duhovnu usklađenost i komunikaciju sa onima oko sebe i sa onima sa kojima su relativno bliski. Međutim, ti đavoli u svom srcu promišljaju i razmišljaju samo o prepredenim stvarima. Prepredenost se odnosi na neopipljive stvari koje normalni ljudi ne mogu da vide, na krajnje nenormalne stvari, stvari skrivene po mračnim kutcima koje je ljudima teško da otkriju i zapaze, na stvari koje normalnim ljudima nisu potrebne. Ti mračni kutci su unutrašnji svetovi đavola. Srce im je ispunjeno tim prepredenim stvarima. Oni se svakoga dana upoređuju sa drugima, nadmeću se s drugima, s drugima spletkare i izvode smicalice, nadmeću se za status, obraz i za poslednju reč u svemu; jedino razmišljaju o tim stvarima. Pitaš li ih da li sada imaju put kako da budu pošteni ljudi, neće ti odgovoriti, neće te uvažiti i neće želeti da to pominju. To je zato što im je srce ispunjeno ovim negativnim, prepredenim stvarima; jedino o tim stvarima razmišljaju. Kad povremeno moraju pomalo da razmisle o nekim pitanjima u vezi sa tehničkim ili profesionalnim aspektima, to čine samo privremeno, zbog potreba svog posla ili svog života. Kad njihov posao u tom aspektu bude završen, istoga časa počinju ponovo da razmišljaju o tim prepredenim stvarima, pitajući se u sebi: „Ko ima veće talente od mene? U kom aspektu sam od njih bolji, u kom aspektu su oni lošiji od mene? Zar me taj i taj nije namerno omalovažavao kad je poslednji put sa mnom razgovarao? Čini se da to dvoje ljudi već dugo nisu normalno razgovarali – šta se među njima dogodilo? Ako je među njima nastao neki sukob ili problem, mogu li ja iz toga da izvučem neku korist? Jedan od njih mi je od koristi i može da mi pomogne i zaista želim da se družim s tim čovekom, ali me on nikada ne uvažava. Ako između njih dvoje postoji sukob, mogu li ja da iskoristim tu novonastalu situaciju i da iskoristim tu dobru priliku da s tim čovekom uspostavim odnos?” Ništa od onoga o čemu oni u svom srcu promišljaju i razmišljaju nema nikakve veze sa pozitivnim stvarima i nikakve veze sa verovanjem u Boga, kao ni sa stremljenjem ka istini. Da li je ovaj tip čoveka zastrašujuć? (Jeste.) Družiš li se s njim, to je isto kao da se družiš sa đavolom. Ti protiv njega ne spletkariš, ali on svaki dan spletkari protiv tebe i posmatra te, razmišljajući o tebi i proučavajući te iza tvojih leđa: „Šta je time hteo da kaže? Je li to usmereno protiv mene? Kako da odreagujem a da ne može da me prozre? Kako da odreagujem na način koji će mi koristiti? Ako ne odreagujem, hoće li misliti da sam glup, da može tek tako da me kinji ili da istinski ne verujem u Boga? Da li bi to mogao da pomisli? Moram da dokučim šta se zaista odvija u njegovoj glavi.” Kad neprekidno živiš usred njegovih spletki, da li se u srcu osećaš prijatno? (Ne.) To je kao da pored sebe imaš nevidljivog demona; ne možeš da osetiš ni spokoj ni radost. Kad se s njim družiš, imaš samo jedno osećanje: neprekidni osećaj nelagode. Ta nelagoda je sasvim normalna, budući da intuicija ili šesto čulo normalne ljude navode da se osećaju nelagodno pred đavolima, pred nenormalnim bićima koja ih okružuju. Čak i ako ih dobro ne poznaješ i ne možeš da objasniš šta tačno nije u redu, kad si s njima uvek osećaš nelagodu, kao da će se dogoditi nešto loše. To je dovoljno da dokaže da oni imaju loše namere, da protiv tebe spletkare i da su se na tebe namerili. Živiš pod njihovim budnim okom i svaki dan te proučavaju – zbog toga se osećaš nelagodnije nego da su pokraj tebe tigar ili lav. Da si odgajao tigra ili lava, iako su to krvoločne životinje, nikada se ne bi osećao nelagodno. Međutim, ako je pored tebe đavo, budući da on ima izopačenu priroda-suštinu, ti se osećaš nelagodno. Ova nelagoda je osećanje u duhu; izazvano je time što đavo deluje. Moguće je da taj đavo subjektivno uopšte ne namerava da ti ozbiljno naudi, ali će i samo to njegovo neprekidno spletkarenje protiv tebe i to što te špijunira stvoriti u tvom duhu nelagodu. Uz đavola pored sebe, nipošto nećeš živeti ni spokojno ni radosno, osim ukoliko to pored tebe zapravo i nije đavo odnosno ako poseduješ dovoljan rast i imaš dovoljno vere u Boga odnosno ako imaš istinu kao svoj život – ako je makar jedan od ovih uslova ispunjen, u tom slučaju ti taj čovek neće predstavljati nikakvu pretnju odnosno neće imati nikakav uticaj na tebe, a ti se nećeš osećati nelagodno. Ako nijedan od ovih uslova nije ispunjen, kad te đavo neprekidno špijunira, ti se osećaš nelagodno. U kojoj meri će se ovo postepeno razvijati? Prema njemu ćeš osećati odbojnost i bićeš na oprezu, u sebi ćeš osetiti pometnju i u brojnim stvarima ćeš biti uznemiren, sputan i vezan. Ako je on u blizini, kad nešto radiš ili govoriš, uvek ćeš morati da obratiš pažnju na pogled u njegovim očima, na njegovo držanje ili njegovo mišljenje. Moguće je da ćeš čak neprekidno pokušavati da shvatiš: „Šta će on misliti o meni? Kako to da ne mogu da ga prozrem? Zašto imam osećaj da je on sračunat i nedokučiv? Zašto se čini da u tom osmehu nema odobravanja? Zašto sam toliko uplašen? Zašto on na mene toliko utiče?” Ako ne razumeš istinu i nemaš nikakvu sposobnost raspoznavanja, onda ćeš, nakon određenog vremenskog perioda druženja s tim tipom čoveka, prirodno biti pod njegovim uticajem i na kraju ćeš dospeti u takvo stanje, a to je krajnje zastrašujuće.

Sudeći prema onome što prirodno otkrivaju u svom svakodnevnom životu i prema onome o čemu razmišljaju u svom srcu, suština onih koji su reinkarnirani iz đavola može se okarakterisati kao izopačena. Ako sa njima nisi imao dublji, bliskiji kontakt, ti možda ne razumeš njihov unutrašnji svet, međutim, ovaj tip čoveka se najdirektnije i najjasnije može raspoznati na osnovu jedne karakteristike u svom spoljašnjem izgledu: često ga otkriva rđav pogled u očima i lukav osmeh. Taj rđav pogled u njegovim očima označava šeretski pogled, pogled koji nije tako čist i bistar niti tako pošten i iskren, već deluje nekako nedokučivo. Ti osećaš da u tom pogledu postoji neko skriveno značenje, ali ti on naprosto neće reći koje je to značenje. Štaviše, na suptilan način on te tera da nagađaš, govori između redova i dovodi te u uverenje kako on razmišlja na određeni način, ali je to zapravo samo diverzija. To što ti razumeš nije uopšte ono što je on zaista mislio; on samo hoće da se tobom poigrava i da te ismeje. U njegovom pogledu ne možeš da pronađeš ni tračak iskrenosti; taj pogled je šeretski i uvek luta, u sebi ima nešto nejasno, neuhvatljivo. Čim u njegovim očima vidiš taj pogled, u tvom srcu najednom nastaje sumnja i posumnjaš da je to što si rekao ili uradio bilo pogrešno. Ako ne vidiš taj pogled u njegovim očima, osećaš da je tvoje mišljenje ispravno, da je tvoje sopstveno shvatanje čisto, da su te stvari u skladu sa istina-načelima, da treba da postupaš na određeni način i imaš čvrsto uverenje da tako i učiniš. Ali čim se susretneš sa njegovim prodornim pogledom ili on u tebe zuri tim rđavim pogledom u svojim očima, ti nesvesno osećaš kako te duž kičme podilaze žmarci. Iako nisu izgovorene nikakve izričite reči, taj rđavi pogled u njegovim očima psihološki te usmerava, on te zaluđuje, dovodi do toga da istoga časa u sebe posumnjaš: „Da li sam rekao nešto pogrešno? Da li sam učinio nešto pogrešno? U čemu sam pogrešio?” Dotična stvar i dotično načelo su očito veoma jasni i nedvosmisleni, i bio si siguran da to treba uraditi na taj način i da je to ispravno, međutim, nakon susreta s njegovim prodornim pogledom, ti umesto toga postaješ sumnjičav. Ovakav pogled je pogled đavola. To je jedan aspekt: rđav pogled u njegovim očima navodi te da posumnjaš. Drugi aspekt je u tome što u tom rđavom pogledu u njegovim očima ponekad postoji određeno značenje – prezir. Mlad si, nedovoljno iskusan, nedostaje ti životno iskustvo i možda čak imaš neke nedostatke ljudskosti, pa kad se tvoj pogled susretne s njegovim, ti istoga časa gubiš samopouzdanje, poklekneš i odmah u sebe posumnjaš, osećajući se krajnje beznačajnim, osećajući se inferiornim u odnosu na njega, manjim od makovog zrna. To je pogled đavola. Ovaj rđavi pogled ponekad unosi zbrku u ljudske misli, ponekad remeti ljudsko samopouzdanje, a ponekad čini da se ljudi osećaju negativno i utučeno.

Kad je reč o raspoznavanju onih koji su reinkarnirani iz đavola, ako ti i dalje nedostaje iskustvo u njihovom raspoznavanju na osnovu pogleda u njihovim očima, u tom slučaju pogledaj o čemu oni svakodnevno razmišljaju, pogledaj o čemu s ljudima svakodnevno razgovaraju i da li postoji normalna komunikacija. Ako nema normalne komunikacije i većina ljudi ih ne razume, a njihovo načelo za druženje s većinom ljudi jeste ćutljivost, pa čak ni oni koji su im najbliži ne znaju o čemu oni svakodnevno razmišljaju i ne mogu s lakoćom da dokuče njihove tačne misli i gledišta niti da dokuče o čemu oni zaista razmišljaju, onda je jasno da su takvi ljudi zaista proračunati i nedokučivi. To što ćute ne znači da nemaju nikakve misli ni gledišta; u stvari, njihove su prave misli skrivene u njihovom umu, naprosto ih ne izgovaraju. Ako ih ne izgovaraju, kako možeš da otkriješ da su lukavi? Oni imaju nekakav lukav osmeh; često se lažno smeškaju. Kad se s tobom nađu licem u lice, lažno se smeškaju, ali kad se okrenu, lice im postane bezizražajno, na njemu nema ni traga osmehu. Ovaj tip čoveka je užasavajuć, zastrašujuć; on je đavo. Da li je to jasno? (Jasno je.) Pretpostavimo, na primer, da s njim o nečemu raspravljaš. Nakon što izneseš svoje gledište, on svoj stav ne izražava, već se lukavo smeši. Znaš li šta znači lukav osmeh? Znači da ne znaš da li je to osmeh odobravanja ili neodobravanja i ne znaš da li on zaista razume to što si ti rekao. On se naprosto smeje u stilu „ha ha”. U vezi sa onim što si rekao, on ne kaže da je to ispravno niti da je to pogrešno, ne kaže da to razume niti da to ne razume, pa ne možeš da shvatiš šta to smejanje zapravo znači. On ti je odgovorio, ali je taj odgovor isti kao da ga uopšte nema. Da nije odgovorio, ti bi pretpostavio da možda nije shvatio; umesto toga, zbog ovakvog njegovog odgovora postaješ zbunjen. Ti ne znaš da li ovo smejanje označava ismevanje, prezir, ruganje ili slaganje i odobravanje. Pitaš li ga koje je njegovo gledište, on se ponovo nasmeje „ha ha”, kaže: „Dobro, dobro” i, nakon što progovori, izraz na licu mu se iznenada smrači. Time se neprimetno stvara veliki pritisak na tebe. Ako si mali rastom i nemaš pravi stav ili ispravne misli i gledišta, on može da te zastraši. Baš zato ovaj njegov osmeh nazivamo lukavim osmehom – prepredenost i podmuklost nazivamo lukavošću. On spremno ne otkriva svoja gledišta. Smatra da je reći jednu reč premalo, a dve reči previše, te kad se gledište jasno iznese ili se ono odnosi na nešto konkretno, da je to neuspeh, greška. Stoga je za njega najbolji metod da se smeši i dozvoli ti da nagađaš – možeš da nagađaš šta god poželiš, da nagađaš kako god poželiš, ali makar osećaš da on nije neprijateljski nastrojen prema tebi, i time je njegov cilj postignut. Posmatrajte te stare lije koje spletkare i izuzetno su prepredene i te ljude koji su podmukli i lukavi, i koji pribegavaju nemilosrdnim taktikama: oni mnogo ne govore, niti im je lice previše izražajno, ali su im pogled u očima i osmeh izopačeni. Normalni iskvareni ljudi i oni koji su reinkarnirani iz životinja svi redom beže od onih koji su reinkarnirani iz đavola; nisu spremni da se druže s takvim ljudima, a boravak s takvim ljudima za njih je zastrašujuć, od toga se ježe. Zašto se od toga ježe? Zato što takvi ljudi nisu ljudi, oni su đavoli, a đavoli su kadri da bilo šta učine. Kad normalni ljudi dolaze u kontakt s nekim, ta druga osoba se od njih ne naježi. Normalni ljudi imaju savest i razum, postupaju umereno i uzdržano, i zadovoljavaju najmanja merila. U najgorem slučaju, kad su ljuti, oni mogu da ti upute pokoju psovku i da kažu neke neprijatne stvari koje donekle povređuju tvoje samopoštovanje. Međutim, đavoli su drugačiji; oni te ne psuju niti ti povređuju samopoštovanje, ali te ipak povređuju. Iza tvojih leđa razmišljaju kako da te zalude; kopaju ti jamu i navode te da u nju sâm upadneš. Nakon što u nju uskočiš, odozgo te posmatraju, likuju nad tvojom nesrećom, dok se istovremeno pretvaraju da su dobre osobe, govoreći: „Spasiću te! Kako si tu upao? Mislio sam da većina ljudi zna da tu postoji jama.” Još žele da izigravaju dobrice, navodeći te da poveruješ u njihovu glumu. Zar ovakav čovek nije zastrašujuć? On je tu jamu iskopao i iskopao ju je po tvojoj meri; ako ti u nju ne skočiš, ko će? Nakon što u jamu skočiš, on pruža ruku da te spase, i dok te spasava kaže: „Zašto si skočio?” Dok likuje nad tvojom nesrećom, takođe se pobrine da ne uvidiš da je on iskopao jamu. Jasno je da je on taj koji te je povredio, a ipak te navodi da prema njemu osećaš zahvalnost. Zar ovo nije izopačenost? (Jeste.) To je krajnja izopačenost!

Postoji jedna stvar koju oni reinkarnirani iz đavola često rade i koju su svi videli: đavoli su najbolji u tome da govore stvari koje lepo zvuče kako bi se ljudima dodvoravali. Na primer, kad jedan takav čovek vidi da nešto radiš, on se sakrije negde unutra i posmatra. Pošto si završio posao, on izađe i kaže: „O, pa ti radiš! Zašto mi nisi rekao? Mogao sam da ti pomognem i da podelimo teret. Ako je posao naporan, možemo zajedno da ga uradimo. Kad sledeći put budeš radio, samo mi reci – to je prava sitnica. Ne ustručavaj se da zatražiš moju pomoć!” Nakon što to čuješ, u srcu osetiš toplinu i pomisliš da je, iako ti nije pomogao, imao nameru da to učini i da su njegove reči dovoljne. Nasamario te je svojim milozvučnim rečima. Vidiš, on sebe zapravo može da natera da izgovori takve stvari i nema nimalo srama dok ih izgovara. Pa, kako možeš da znaš da su njegove reči lažne? Kad sledeći put završiš svoje zadatke, on ponovo dolazi i izgovara te milozvučne reči: „Zašto mi nisi rekao da radiš? Nikad od mene ne tražiš da ti pomognem; prema meni se zaista ophodiš kao da sam stranac. Zašto si sa mnom toliko zvaničan?” Nakon što se to dogodi dva ili tri puta, ti znaš da on zapravo ne želi da ti pomogne u poslu, već da samo izgovara neke milozvučne stvari da bi te obmanuo i da bi ti se ulagivao. Kad se zaista pojavi nešto u čemu ti je potrebna njegova pomoć, njega nema nigde na vidiku. Kakav je to čovek? To je đavo, sasvim sigurno nije čovek. Oni koji su reinkarnirani iz đavola će govoriti milozvučne stvari svakome koga sretnu da bi ga obmanuli i postigli svoje ciljeve. Prepuni su lukavih spletki; oni nisu ljudi, već đavoli. Ima li ičega vrednog u druženju sa ovakvim ljudima? Na njih čak ne treba da obraćate pažnju. Ima li takvih ljudi u vašem svakodnevnom životu? (Da.) Ovako se takav čovek ponaša povodom te stvari, a na isti način se ponaša i u drugim stvarima – on ljude uvek obmanjuje. Toliko je izopačen; prema ljudima nije iskren.

Da li ste svi vi donekle u stanju da raspoznate jednu karakteristiku „izopačenosti” onih koji su reinkarnirani iz đavola – konkretno, prepredenost? (Da.) Ovaj tip čoveka je naročito lažljiv, naročito prepreden, i naročito podmukao i lukav. Ako se prema njegovim ispoljavanjima i dalje odnosiš kao da su normalna ispoljavanja iskvarenosti i još uvek mu pomažeš i podržavaš ga kao da je brat ili sestra, nije li to ispoljavanje gluposti? (Jeste.) U budućnosti ne smeš da ponavljaš te gluposti; on nije čovek, već đavo, i nije onaj kome treba da pomažeš i da ga podržavaš. On u svom srcu zna šta je istina i da je dobro biti pošten čovek. Međutim, jedno je znati; on prema sebi nema takav zahtev i nikada ne postupa tako da bude poštena osoba. Nije reč o tome da on želi da tako postupa, ali da ne može; naprotiv, on nikad ne namerava da praktično postupa na ovaj način. Razmislite o tome – o čemu on spletkari i šta planira u svom srcu? Ni jedna jedina stvar nije povezana sa pozitivnim stvarima, i nijedna jedina misao nije povezana sa pozitivnim mislima i gledištima. On ne namerava da primenjuje istinu, niti namerava da ide pravim putem, pa stoga u svom srcu nikada ne traga za istina-načelima niti traga kako da postupa u skladu sa Božjim namerama. Takođe nema nameru da ispunjava dužnost stvorenog bića niti da bude posvećen i da ponudi svoju iskrenost. Sve što kalkuliše jesu prepredene stvari. Neki ljudi kažu: „Ono što on kalkuliše jeste stvar njegovog unutrašnjeg sveta – to nije lako raspoznati. Kako drugi mogu da znaju o čemu on razmišlja kad se on ne otvara i o tome ne razgovara u zajedništvu? Gledano spolja, on se ponaša prilično dobro, a ujedno je zaokupljen tekućim zadacima. Zašto Ti kažeš da je prepreden i karakterišeš ga kao đavola?” Drugi kažu: „On samo otkriva pomalo rđav pogled u svojim očima, donekle lukav osmeh; i dalje ne možemo da prozremo o čemu razmišlja u svom unutrašnjem svetu.” Kako se onda može raspoznati da je on đavo? Čovekove misli su neopipljive; ako ih on ne izrazi, ti ne možeš da ih vidiš niti da ih otkriješ i nećeš moći da ih raspoznaš. Međutim, kakve god misli i gledišta da neki čovek ima, za čim god da žudi ili o čemu god da kalkuliše u svom unutrašnjem svetu, on će svakako postupati tako da postigne svoje ciljeve, pa će tako uvek imati neke stvari koje proživljava, neka ispoljavanja. Sve dok on živi među ljudima, drugi će moći da vide stvari koje on radi ili da s njima dolaze u kontakt. Ti možda ne znaš šta u dubini svog srca on kalkuliše, spletkari i planira, ali će jednoga dana on otkriti i ispoljiti stvari koje smišlja, planira i kalkuliše; pretvoriće ih u stvarnost i među ljudima će preduzeti neke radnje. Kad se te stvari dogode pred tvojim očima, zar nećeš moći da ih vidiš? Zar tog čoveka nećeš biti u stanju da raspoznaš? Neki ljudi kažu: „Čak i ako vidim njegova ispoljavanja, ja i dalje ne znam kako da raspoznam ili okarakterišem taj tip čoveka.” To je lako rešiti; ovaj tip čoveka ima nekoliko karakteristika, a ti pomoću tih karakteristika možeš da ga raspoznaš. Prva karakteristika je u tome da on uvek postupa shodno sopstvenoj volji i nikada ne traga za istina-načelima. Šta god da radi, on sve to lično unapred isplanira i u potpunosti postupa shodno sopstvenim planovima, tokovima misli i namerama, u potpunosti shodno sopstvenoj volji. Ne traži svačije mišljenje i, naravno, još i manje traga za istina-načelima ili postupa shodno radnim aranžmanima. Ako možeš da vidiš ta ispoljavanja, nisu li đavoli onda u potpunosti razotkriveni? (Jesu.) Neki ljudi kažu: „Oni možda shvataju istinu i znaju istina-načela, pa znaju šta će uraditi a da ne moraju da raspravljaju s drugima.” I ova izjava je pogrešna; ona odražava nesposobnost da se stvari prozru. Stvari koje đavoli govore i rade, za vas predstavljaju niz teških prepreka. Bez obzira na to jesu li oni zatražili mišljenja braće i sestara, trebalo bi jasno da vidite da li su svrha, motiv, polazište i načelo njihovih postupaka u tome da zaštite svoj sopstveni ugled, status i obraz ili u tome da zaštite rad crkve, kao i to da li se postignutim efektom štite interesi Božje kuće, te da li to većini ljudi donosi gubitke, štetu i sabotažu ili im to koristi. Šta god da rade oni koji su reinkarnirani iz đavola, to je uvek sa ciljem da zaštite sopstvene interese; to je još jedna karakteristika onih koji su reinkarnirani iz đavola. U njihovim očima, njihovi su interesi najvažniji od svega, baš kao kod trgovca koji posluje: interesi su najvažniji. Čiji su interesi najvažniji? Sopstveni interesi đavola su najvažniji. Ako se nečim što bi uradili mogu zaštititi njihovi interesi, obraz, status, ugled ili lične materijalne stvari i novac, oni se nipošto neće suzdržavati, već će to sprovesti do kraja, radeći to do samoga kraja. Čak i ako se starešine višeg ranga ili braća i sestre tome usprotive i to se dalje ne može sprovoditi, pa oni naiđu na zid, svejedno će koristiti zaobilazne taktike, isprobavajući svaki mogući način da uklone sve protivnike i otklone sve prepreke, ne bi li nastavili s onim što žele da urade. Nipošto se neće zaustaviti; oni štite jedino svoje sopstvene interese. Dakle, ovo možete jasno da vidite: bilo da su to planovi, sredstva, mere ili koraci koje oni kuju, planiraju i smišljaju, sve te stvari su proračunate u njihovom umu; oni razmišljaju samo o interesima, a um im je ispunjen mislima o interesima; koga da iskoriste, s kim da se zbliže, koga da se klone, koga da podrže, kome da se usprotive, za koga da izdejstvuju da bude uklonjen s dužnosti – sve te stvari strateški planiraju shodno sopstvenim interesima. Ako, izvršavajući posao i obavljajući svoju dužnost, dostignu ovu tačku, onda su oni antihristi, đavoli koji otkrivaju svoje pravo lice. Takvi su ljudi izuzetno nedokučivi i proračunati; o ovim stvarima svakodnevno razmišljaju. Ako bi trebalo u potpunosti da dokuče svakoga ko se nalazi u crkvi, koliko bi im vremena za to trebalo? Tek nakon što kristalno jasno dokuče stanje svih pripadnika crkve, stvarne probleme i stvarne poteškoće svakog čoveka, pa kad za to dođe pravi čas, oni počinju da deluju, radeći šta im se prohte – ni prema kome ne pokazuju popustljivost i niko ne može da ih spreči. Pod maskom izvršavanja crkvenog posla oni se bave sopstvenim poslovima, težeći tome da za sebe steknu koristi. Na kraju su crkveni posao i život-ulazak braće i sestara ti koji trpe gubitke. Postavljajući svoje lične interese na prvo mesto, oni postižu svoj cilj, po cenu žrtvovanja život-ulaska sve braće i sestara i interesa Božje kuće. Zar u ovom trenutku ne možete jasno da ih vidite? Sudeći prema načinu na koji obavljaju stvari i krajnjim rezultatima, oni su đavoli; oni nisu ljudi. Čini se da po ceo dan skoro ništa ne govore i retko kad izražavaju svoja gledišta, dok zapravo svaki dan provode kalkulišući koji način delovanja im može doneti koristi. Iako, gledano spolja, oni deluju prilično mirno, prilično prefinjeno, prilično krhko, prilično vaspitano i nisu pričljivi, srce im je iznutra uzburkano, poput podivljalog mora. Oni u potpunosti shvataju ove stvari, a zatim sprovode planove koje su smislili, i konačni rezultat je baš onakav kakav su i planirali. Nije li ovo đavolja rabota? (Jeste.) Ovo je đavolja rabota. Zar u ovom trenutku ne možete da ih prozrete?

Jedan takav veliki problem koji je prošle godine nastao u radu na jevanđelju bio je direktno povezan sa nekoliko đavola, neposredno je bio povezan sa postupcima đavola. Ti đavoli u svom postupanju nikada nisu tragali za istina-načelima. Nakon što im je Višnji dodelio posao, oni su ga lično spremno prihvatili, ali kada su otišli da rade u crkvama, samo su divljali radeći loše stvari. Nisu štitili interese Božje kuće i kao rezultat toga Božji prinosi su istrpeli gubitke, rad na jevanđelju je istrpeo gubitke i crkveni život je istrpeo gubitke; u nekoliko oblasti su nastali gubici, a oni su takođe izazvali haos u crkvenom radu. Ti možda ne možeš da prozreš o čemu đavo razmišlja, niti znaš da li on traga za načelima. Ali kad on postupa i kad vidiš prve naznake, znaćeš da su metod i izvor njegovih postupaka pogrešni, da se on u potpunosti razmeće, obavljajući stvari prema svojoj volji i postupajući proizvoljno i samovoljno i uspostavljajući nezavisno carstvo. Osim toga, bande đavola se međusobno štite; niko od njih ne štiti interese Božje kuće. Bez obzira na to šta glavni đavoli rade, sledbenici i mali đavoli daju sve od sebe da im laskaju i ugađaju. Glavni đavoli postupaju bezobzirno i samovoljno, a mali đavoli ih prate u stopu i ljube im skute – rade ruku pod ruku jedni s drugima. Neki ljudi kažu da i dalje ne mogu da prozru činjenicu da je nečija suština đavolska. U tom slučaju, pogledajte prirodu nečega što on radi i posledice toga. Ako su priroda i posledice veoma ozbiljni, u tom slučaju čovek može biti siguran da je to đavolja rabota. Na primer, kad je reč o prijavljivanju lažnih brojeva ljudi zadobijenih propovedanjem jevanđelja, neki ljudi su govorili: „Zar prijavljivanje lažnih brojeva nije protiv načela? Moramo da prijavljujemo stvarne brojeve; onoliko ljudi koliko je zadobijeno, toliko treba i prijaviti. Kako u svojim izveštajima možemo da lažemo? Kako možemo da prijavimo jednu hiljadu, kad ih je zadobijeno stotinu ili da prijavimo deset hiljada, kad je zadobijeno njih hiljadu?” Šta je rekao jedan od tih lažnih starešina? „Morate tako da prijavljujete; svi tako prijavljuju. To je tok Svetoga Duha!” Možete li da raspoznate ovu izjavu? Prijavljivanje lažnih i izmišljenih brojeva je očito pokušaj da se Bog obmane. Kako bi to uopšte moglo da bude tok Svetoga Duha? Ovo je zli trend. Sveti Duh nikada nije rekao ljudima da lažu niti da prijavljuju lažne brojeve; jedino đavoli mogu da izgovore takve stvari. Možete li to da raspoznate? Pošto je lažni starešina bio u stanju da izgovori takve apsurdne reči, on nije normalan čovek; taj lažni starešina takođe pripada kategoriji đavola. Možete li ovu stvar da prozrete? Možete li da raspoznate da takve reči izgovaraju đavoli? Jedino đavoli i Sotone mogu da kažu takve stvari. Ako ovu stvar ne možete da prozrete, onda zaista nemate nikakvu sposobnost raspoznavanja. Ako oni koji su reinkarnirani iz životinja to ne mogu da prozru, za to još i ima opravdanja, budući da oni nisu ljudi; oni nemaju ljudski duh. Ako ti zaista imaš sposobnost raspoznavanja i ovu stvar možeš da prozreš, jesi li onda ispunio svoju odgovornost? Jesi li ustao i ovu stvar razotkrio? Pretpostavimo da kažeš: „Ja to jesam prozreo, ali zbog mog skromnog statusa moje reči imaju malu težinu, a ja sam slab i sâm; ne usuđujem se da to zaustavim niti da to razotkrijem!” U tom slučaju si beskorisna kukavica! Nisi ostao pri svom stavu i nisi bio postojan u svom svedočenju; ti nisi Božji odani sluga, nisi ispunio odgovornost čoveka. Samo si smetenjak, beskorisna kukavica. Recite Mi, da li Bog voli beskorisne kukavice? (Ne.) Bog ti daruje život, opskrbljuje te istinom i štiti te da ti Sotona ne naudi u tvom svakodnevnom životu. Ali se ispostavlja da ti ne prihvataš istinu, već da umesto toga u zlodelima slediš Sotonu, živeći među đavolima i dozvoljavajući da ti Sotona naudi. Jasno vidiš pravo lice Sotona, a ipak ih ne razotkrivaš. Time tražiš nevolju; zaslužuješ da te Sotona prevari. Bog te opskrbljuje istinom kako bi ti omogućio da stekneš veću sposobnost raspoznavanja. Ako imaš sposobnost raspoznavanja, ali se i dalje praviš glupav i mutav, ne ustajući da razotkriješ lažne starešine i antihriste, onda si beskorisna kukavica! Nisi ispunio dužnost koju bi čovek trebalo da ispuni; zanemario si svoju odgovornost, smeće si, beskorisna kukavica, džabalebaroš, ništarija! Đavoli koji ljude primoravaju da prijavljuju lažne brojeve u propovedanju jevanđelja – ovaj postupak bi trebalo da bude prilično očigledan i nije ga teško raspoznati. Recimo da te neko šutne ili udari pesnicom. Ti ne znaš zašto se on prema tebi ovako ophodi i ne možeš da raspoznaš šta on time hoće. Zatim ti on zarije nož u vrat i tek onda shvatiš: „On pokušava da me ubije!” Reci Mi, koliko si tačno glup? On te zlonamerno šutira, a ti ne možeš čak ni da zaključiš da je on zla osoba, pa još pokušavaš da ga urazumiš: „Ja te nisam uvredio, zašto me šutiraš? Imaš li ti ikakvu ljudskost?” Ako te šutira bez razloga, zar nije zla osoba? Ima li ikakve svrhe pokušavati da zlog čoveka urazumiš? Ako bi on na tebe krenuo nožem, bilo bi prekasno za kajanje. Dok ti nekog pozoveš upomoć, bilo bi suviše kasno; život bi ti bio okončan. Pogledaj koliko si mali rastom, koliko si glup! Kad se susretneš sa Sotonama, moraš samoinicijativno da pređeš u napad, ne budi pasivan. Ako si uvek pasivan i reaguješ i dozivaš Boga da ti pomogne samo onda kad se Sotone spremaju da ti oduzmu život, to je previše pasivno, previše tupoglavo! Bog takve ljude ne voli.

Neki ljudi prijavljuju probleme u vezi sa lažnim starešinama i antihristima na veoma zaobilazan način. Ne usuđuju se da ih prijave u svojoj lokalnoj crkvi, već odlaze u crkve u drugim oblastima da bi to učinili, plašeći se da će neko u njihovom lokalnom području te vesti svima razglasiti, pa da će zli ljudi to otkriti i mučiti ih. Ovi ljudi imaju tako mali rast. Veruješ u Boga, a ipak se toliko plašiš zlih ljudi i đavola? Imaju li đavoli tako veliku moć? Mogu li đavoli da ti oduzmu život? Je li tvoja sudbina u rukama đavolâ? Zašto ih se toliko plašiš? Oni su samo zli ljudi; šta mogu da ti učine? Čak i u najgorem slučaju, u ovoj zemlji postoje zakoni – čega se plašiš? Ovo nije Kina u kojoj đavoli divljaju; ovo je demokratska zemlja u kojoj postoji vladavina prava. A da ni ne pominjemo činjenicu da u crkvi imaš braću i sestre – šta ti zli ljudi mogu da ti učine? I samo zbog prijavljivanja problema sa starešinama i delatnicima, neki ljudi se u toj meri uplaše. Ovde nije problem u tome da oni imaju malo vere; ovo su beskorisne kukavice i slabići koji čak ni ne zaslužuju da žive! Dah koji ti je Bog dao na tebe je uludo protraćen; bilo bi bolje da je taj dah dat nekoj životinji. Čak i životinja, kad je izložena pritisku, može čoveka da ugrize. Ti si živ, a nedostaje ti čak i ta mrvica hrabrosti; prevelika si kukavica! Iako se neki ljudi ne usuđuju da se sa zlim ljudima direktno bore kad na njih naiđu, oni koriste mudrost da bi zaštitili crkveni rad. Probleme u vezi sa zlim ljudima prijavljuju nadređenima i udružuju se sa onima koji vole istinu da bi te zle ljude uklonili sa njihovih pozicija. Oni imaju ovakvu rešenost: „Ti si zla osoba, ali te se ja ne plašim. Neću ti dozvoliti da činiš zlo da bi ometao i sabotirao rad Božje kuće. Neću ti dozvoliti da isteraš po svome. Rizikovaću sopstveni život da bi se s tobom borio – šta možeš da mi uradiš? U najgorem slučaju ćeš mi oduzeti život, međutim, dokle god u meni ima daha, boriću se s tobom do samoga kraja!” Imate li takvu veru? Te beskorisne kukavice nemaju takvu veru. Kad vide đavole koji ometaju crkveni rad, oni u svom srcu znaju da je to pogrešno, da su to đavoli i antihristi koji čine zlo. Međutim, oni razmišljaju: „Ne mogu da ih razotkrijem niti da ih prijavim; ne bi trebalo da sebi stvaram nikakve probleme. Što manje problema, tim bolje; najvažnije je da sebe zaštitim. Budu li me zli ljudi izbacili iz crkve zato što sam ih razotkrio, pa mi čak bude uskraćena prilika da verujem u Boga i da postignem spasenje, te ne mogu čak ni da izvršavam svoju dužnost, zar neću biti sasvim uklonjen?” Oni se ne usuđuju da razotkriju zle ljude, plašeći se u velikoj meri njihove odmazde. Pa, kad velika crvena aždaja sumanuto potiskuje i progoni Božji izabrani narod, oni se i toga zasigurno plaše, te ako budu uhapšeni, sasvim sigurno će postati Jude i izdaće Boga. Dakle, ako se plašiš zlih ljudi u crkvi i ne usuđuješ se da ih razotkriješ kad vidiš da oni čine zlo, nije li to onda predaja Sotoni? Bog te opskrbljuje istinom, daje ti veru i sve dosad te je štitio i održavao u životu. Dišeš dahom koji ti je Bog dao, uživaš u istini kojom te On opskrbljuje i uživaš u Njegovoj blagodati. Imaš tako dobre uslove crkvenog života i živiš prilično udobno. Međutim, kad postoje zli ljudi koji u Božjoj kući izazivaju ometanja, iako to vidiš i raspoznaješ, ipak se ne usuđuješ da izustiš čak ni jednu jedinu reč, ne usuđuješ se čak ni glasno da dišeš – kakvo si ti stvorenje? Ne zaslužuješ čak ni da živiš! Probleme u svojoj lokalnoj crkvi ne prijavljuješ lokalnim starešinama, već umesto toga odlaziš u crkve u drugim oblastima da ih prijaviš. Uz ovakav sitničav, kukavički način razmišljanja, možeš li da postigneš velike stvari? A ipak govoriš da želiš da svedočiš o Bogu i da budeš pobednik – ti si ništarija, gori si od zveri! Čak i pas zna da zaštiti svog gospodara. Naiđe li neki stranac, pas će lajati svom svojom snagom, uplašen pred opasnošću za bezbednost svog gospodara. Neki psi nisu tako veliki i na zemlju bi mogao da ih obori jedan udarac nogom, ali se ne plaše, pa i dalje laju svom svojom snagom – rade to da bi svoje gospodare zaštitili. Neki psi čak rizikuju sopstveni život da bi zaštitili svoje gospodare. Ovim ljudima nedostaje čak i to malo vere i manje su odani nego što je to pas čuvar svom gospodaru – svi oni su beskorisni jadnici! Uživaju besplatno u Božjoj blagodati i opskrbi, ne dajući ništa zauzvrat, pa čak uzimaju zdravo za gotovo to da Bog ljude treba da voli i da im pokaže saosećajnost. Kad vide da se crkveni rad ometa i sabotira, u svom srcu se ne osećaju uznemireno. To znači da su gori od zveri, neuporedivo gori od psa čuvara. Šta bi trebalo da uradiš kad se ubuduće ponovo susretneš sa đavolima? Ako ne možeš da ih prozreš i ne znaš koje loše stvari planiraju da urade dok se smeše odnosno koje rđave namere skriva pogled u njihovim očima, u tom slučaju možeš prvo da ih posmatraš. Pronađi pouzdanu osobu da ih nadzire, i gledaj šta u tajnosti govore i rade i kakve planove kuju sa svojim saučesnicima. Sve njihove planove i spletke moraš da sasečeš u korenu, ne dozvoljavajući im da uspeju i ne dopuštajući da interesi Božje kuće istrpe gubitke. Neki ljudi imaju ovakvu rešenost: „Vrata Božje kuće moram dobro da čuvam, moram da budem dobar pas čuvar. Ne znam kako bi se drugi odnosili povodom ove stvari, ali što se mene tiče, ja neću dozvoliti da to prođe; protiv đavola ću se boriti do samoga kraja!” To se zove odanost Bogu; ovim oni ne pokušavaju da dokažu koliko su sposobni. „Uzdaću se u Boga da to učinim; kad sam ja ovde, nema šanse da ijedan đavo isteruje svoje niti da postigne uspeh! Čuvaću vrata Božje kuće, štitiću braću i sestre, štitiću interese Božje kuće i čuvaću rad Božje kuće. Nema šanse da iko izaziva ometanja ili da sabotira – vidim li da iko radi te stvari, prema njemu neću biti popustljiv. Ako takav treba da bude smenjen sa dužnosti, biće smenjen, ako treba da bude izbačen, biće izbačen, a ako treba da bude uklonjen, biće uklonjen. Nipošto se neću suzdržavati!” Da li imate ovu veru? (Da.) Ako si sasvim sposoban kad je reč o borbi s ljudima ili sa životinjama, ali se prepadneš i uplašiš kad moraš da se boriš protiv đavola, uvlačiš se u svoj oklop poput kornjače, u tom slučaju Bog kaže da je s tobom svršeno, da si ništarija, da nećeš moći da zadobiješ istinu, i ne možeš da postigneš spasenje. Borba s đavolima je prava borba; to je bitka da bi se svedočilo o Bogu. To je bitka u kojoj pobednici, sveci i Božji sledbenici moraju da učestvuju, to je stav koji moraju da zauzmu, i to su odlučnost i rešenost koje moraju da poseduju. „Do kraja se boriti protiv đavola! Ili oni ili ja! Nipošto se neću uplašiti, nipošto neću ustuknuti i nipošto se neću obeshrabriti!” Da li imate ovu odlučnost? (Sada je imamo.)

Neki su pojedinci premali rastom. Kad naiđu na ljude koji imaju moć i status, posebno na one koji izgledaju svirepo, koji su iskusni i izuzetno lukavi, kao i na podmukle i prepredene, u svom srcu osete strah. Uprkos tome što vrlo dobro znaju da su ti ljudi đavoli, oni ipak istrajavaju u tome da im laskaju, dodvoravaju im se i prilagođavaju, i ne usuđuju se da ih ni najmanje uvrede, a kamoli da ih razotkriju. Kad vide đavole i Sotone, oni se ne usuđuju da se pridržavaju ikakvih načela, niti imaju ikakvu pristojnost sveca. Neki čak kažu: „S ovim ljudima moramo da se uklopimo i da s njima izgradimo dobre odnose, jer u suprotnom crkveni rad neće moći da napreduje.” Jasno je da ovi ljudi u Božjoj kući ne služe nikakvoj dobroj svrsi i jasno je da su to oni koji su okarakterisani kao đavoli i antihristi, te da su oni koje treba izbaciti ili ukloniti, a neki ih pojedinci ipak tolerišu. Ti pojedinci smatraju da te ljude ne mogu da pobede; u svom srcu su uplašeni i prestravljeni, zabrinuti za sopstvenu situaciju i zabrinuti da će ih ovi izolovati ili da će ih uzeti na zub. Nedostaje im mudrost da bi se njima bavili, rast im je premali da bi se protiv njih borili, stalno se povlače i neprekidno popuštaju i prave kompromise. Kao rezultat toga, prođe tri meseca, zatim šest meseci, pa crkveni rad na kraju dospe u stanje paralisanosti, a crkveni život se naposletku nađe u rasulu. Oni jasno vide ove zle ljude i đavole koji izazivaju ometanja, vide ove lokalne siledžije koji u crkvi divljaju, a ipak se ne usuđuju da ih razotkriju niti da se njima pozabave, uplašeni da će se to odraziti na njihovu sopstvenu bezbednost, status, ugled i interese. Kako tvoj status, ugled i lična bezbednost mogu da budu tako važni? Nije li bilo koji segment rada u Božjoj kući važniji od tog tvog malenog života? U najgorem slučaju, čak i ako, iz odanosti prema Bogu, preuzmeš neke rizike, zar te Bog neće zaštititi? Upotrebiš li mudrost i postupaš li shodno načelima da bi zaštitio interese Božje kuće, hoće li te Bog predati Sotonama da te oni prema svom nahođenju maltretiraju i ozbiljno ti naude? (Ne.) Bog jako ceni ovaj tip čoveka, više i ne bi mogao da ga ceni; kako bi On mogao da te preda Sotonama? Tvoja vera je previše mala. Isti si kao Petar onomad – Gospod Isus ga je sa mora pozvao, govoreći: „Dođi”, što znači da je Petar trebalo da korača po moru kao da je ono ravna zemlja, međutim, što je više hodao, Petar se sve više plašio i izgubio je veru u Boga. Ako te Bog zamoli da dođeš, On ti je dao obećanje i sasvim sigurno može da te zaštiti; On neće dozvoliti da naiđeš na opasnost. Čak i ako ti je život u opasnosti, kako tome treba da pristupiš? Zar svoj život ne bi naprosto trebalo da dobrovoljno poveriš Bogu? U čemu je tako veliki problem? Jesu li đavoli zaista toliko zastrašujući? Velika crvena aždaja potiskuje i hapsi vernike, a ti si ipak u stanju da istraješ u svojoj veri; tako surovo okruženje te ne plaši. Međutim, kad se u crkvi pojavi nekoliko malih đavola, u toj meri se uplašiš da se vraćaš u svoju ljušturu, i osećaš se primoranim da ih slediš u tome da čine zlo. Zar ovim ne gubiš svoje svedočanstvo? (Da.) Za to što u nekim crkvama i određenim radnim okruženjima đavoli isteruju svoje, dovodeći crkveni rad u takvo stanje haosa i u takvo rasulo baš kako su i poželeli, što dovodi do toga da braća i sestre nemaju prikladno okruženje da izvršavaju svoje dužnosti, može se reći da je povezano s tim što neki ljudi ove đavole mogu da prozru, ali ipak ne ustaju da se protiv njih bore, već naprotiv s tim đavolima i Sotonama prave kompromise ne bi li sebe zaštitili. Može se reći da ti ljudi đavolima namerno dozvoljavaju da čine zlo i da ometaju crkveni rad. Ako đavole koji ometaju crkveni rad prozreš, ali se protiv njih ne boriš niti ih razotkrivaš, nije li to isto kao da đavolima dozvoljavaš da čine zlo? Nakon što otkriješ da đavoli čine zlo, ako ih odmah razotkriješ, njima se pozabaviš i zaustaviš ih, tada se gubici mogu smanjiti, a haos u određenoj meri ublažiti. Nije li to korisno kako radu Božje kuće tako i život-ulasku braće i sestara? Pa, zašto to ne uradiš? Ako to ne uradiš, ti nemaš nikakvu odanost prema Bogu. Bez obzira na to jesi li starešina ili delatnik na bilo kom nivou ili si običan sledbenik, ukoliko možeš da prozreš đavole koji čine zlo i ometaju crkveni rad, ali ih ne razotkrivaš kako bi zaštitio interese Božje kuće, u tom slučaju nisi postojan u svom svedočenju, ti si smetenjak i ne zaslužuješ da živiš! Nisi ispunio odgovornost ljudskog bića, pa ne zaslužuješ da udišeš dah koji ti je Bog dao. Da li razumete? (Razumemo.) Šta bi ljudi povodom ove stvari trebalo da urade? Sa kakvim god đavolom da se suočiš – bilo da je on izopačen, zao, podmukao, nemilosrdan ili lukav – i bez obzira na to koji mu je cilj, dokle god vidiš da on ometa crkveni rad i raspoznaješ ga, u tom slučaju treba da ustaneš da ga razotkriješ i zaustaviš. U tome leži tvoja odgovornost. Neki kažu: „Ja ne znam šta da kažem da bih ga zaustavio.” U tom slučaju se molite Bogu i prema đavolu postupajte mudro. Zasad nemojte da ga provocirate; ne provocirajte ga direktnim razotkrivanjem. Umesto toga, na svaki način pokušajte da sprečite da uspešno sprovede u delo svoje spletke i ciljeve. Prvo, u najvećoj mogućoj meri, zaštitite crkveni rad i postarajte se da interesi Božje kuće budu zaštićeni. Zatim pronađite priliku da se sa onima koji shvataju istinu ili sa starešinama i delatnicima posavetujete o najprikladnijem načinu za postupanje sa đavolom. Ovaj posao treba obaviti mudro. S jedne strane, morate da se borite protiv Sotone, da zaustavite zla dela Sotona i đavola, da pomognete braći i sestrama da steknu sposobnost raspoznavanja i da zaštitite braću i sestre, kao i rad Božje kuće. S druge strane, i sebe morate u najvećoj mogućoj meri da zaštitite. Ako je zaista neophodno da se suočiš s opasnošću ili nedaćom, onda to treba da izvršavaš kao svoju obavezujuću dužnost, ne vodeći računa o sopstvenom izlazu ili o bezbednosti. To je zbog potreba crkvenog rada i u tome leži tvoja odgovornost. To moraš da uradiš i to treba da uradiš; u suprotnom, nećeš biti dostojan života koji ti je Bog dao, kao ni opskrbe koju ti On godinama pruža. Zar nije tako? (Jeste.) Kad je reč o postupanju sa đavolima, svi bi trebalo da imaju takav stav. Ti si stvoreno biće koje je stvorila Božja ruka. Bilo da pripadaš kategoriji ljudi ili nekoj drugoj kategoriji živih bića, dokle god je tvoj trenutni identitet ljudski, identitet stvorenog ljudskog bića, u tom slučaju treba da preuzmeš odgovornosti stvorenog bića, ne možeš da ih izbegavaš. Pretpostavimo da znaš da neko krade priloge, ali te za to nije briga niti se o tome raspituješ, govoreći: „Bojim se da ga na uvredim. Ako ga razotkrijem i uvredim, ne samo da će mi on iza mojih leđa zagorčavati život, već preko toga neće nikad preći. On je zao čovek! Ne usuđujem se da ga razotkrijem niti da ga prijavim!” U tom slučaju s tobom je svršeno, ti si beskorisna kukavica i nisi ispunio svoju odgovornost. Dakle, ako želiš da ispuniš svoju odgovornost, šta treba da uradiš? Pronađi priliku da napišeš poruku svom starešini, ne potpisuj svoje ime i jasno navedi činjenice kako bi taj starešina znao i mogao odmah da se time pozabavi i da to zaustavi, štiteći tako priloge od gubitaka. Taj starešina ne mora da zna ko je to prijavio; dovoljno je što Bog zna. Dakle, kad je reč o zaštiti priloga, kog načela se treba pridržavati? Koji je ispravan mentalni stav? Zaštititi priloge od gubitaka i ne dozvoliti zlim ljudima da uspeju. To je tvoja odgovornost. Božja kuća ne traži od svih da rizikuju kako bi zaštitili njene interese, zaštitili braću i sestre, zaštitili njen rad i zaštitili priloge Bogu; ona ne traži od svih vas da radi toga vređate druge ljude ili da sebe dovodite u teške situacije. To nije namera Božje kuće. Ako se plašiš zlih ljudi ili toga da ljude ne uvrediš, probleme možeš da prijaviš anonimno; možeš takođe anonimno da razotkriješ zle ljude i đavole. Na taj način, iako se nisi potpisao svojim imenom, ipak si ispunio svoju odgovornost i obavezu; tu svoju odgovornost nisi zaobišao. Ako to možeš da uradiš, onda nisi zanemario svoju odgovornost. To je stoga što imaš ovo srce, osećajući da u tome leži tvoja odgovornost i da treba da ispuniš tu odgovornost, štiteći rad Božje kuće i štiteći njene interese. To je dobro delo i Bog će ga upamtiti. Evo jednostavne istine za vas: ne postoji nikakav ustanovljeni oblik borbe protiv đavola; biti u stanju da poraziš đavole, zaštitiš interese Božje kuće, zaštitiš razne segmente crkvenog rada, zaštitiš crkveni život i zaštitiš život-ulazak braće i sestara – to je najviše načelo. Da li razumete? (Razumemo.) Ne postoji nikakav ustanovljeni oblik borbe protiv đavola; možete da koristite metod njihovog orezivanja, možete da koristite metod njihovog razotkrivanja i, naravno, možete i da ih smenite sa dužnosti i dodelite im neku drugu dužnost, kao i da s njima porazgovarate i umirite ih kako biste ih od toga odvratili – koristeći razne mudre metode da biste đavole ograničili dok istovremeno štitite različite segmente crkvenog rada. To je mudrost. U svom srcu znaš da su ti ljudi đavoli i da kako god da s njima postupaš, to nije pogrešno, zato što oni nisu istinska braća ili sestre, nisu prava ljudska bića i Bog ih nije odabrao. Oni su u Božju kuću došli kao Sotonine sluge da ometaju crkvu. Prema đavolima moraš da imaš sledeći stav: „Ako si ovamo došao da izazivaš ometanja, neću biti popustljiv prema tebi. Ako si ovamo došao da sabotiraš, to nipošto nije dozvoljeno! Ako ne izazivaš ometanja niti sabotiraš, i ako se u crkvi tiho držiš po strani, ignorisaću te. Ali kad jednom napraviš neki potez ili nešto kažeš, u nameri da činiš zlo, prema tebi neću biti popustljiv! Kakve god zle stvari poželiš da uradiš, kakve god laži poželiš da širiš, moraćeš prvo pored mene da prođeš – pa vidi hoću li te poštedeti ili ne. U suprotnom, nemoj ni da pomisliš da ometaš crkveni rad!” Ovo je stav i načelo koje ljudi treba da imaju u načinu na koji postupaju sa đavolima, a to je ujedno i svedočanstvo koje ljudi treba da daju.

Zašto Bog izražava istinu i ljude opskrbljuje istinom? Zato da bi Božji vernici mogli istinu da zadobiju kao svoj život i zato da bi ljudi mogli da raspoznaju đavole, otarase se đavola i apsolutno se pobune protiv Sotone, tog zlog đavola. Ljudi su čuli tako mnogo istina i dobili su tako veliku opskrbu istinom, a ipak, na kraju, kad se susretnu sa đavolima koji čine zlo i izazivaju ometanja, oni ne uspevaju da ih raspoznaju. Neki ljudi imaju određenu sposobnost raspoznavanja đavola, ali se ne usuđuju da ih razotkriju, a još i manje se usuđuju da se njima pozabave – ovakvi ljudi su ništarije. Nemaš nikakvo svedočanstvo i nisi stao na Božju stranu – slomio si Božje srce. Svrha čovekovog stremljenja ka istini i shvatanja istine jeste u tome da bi se klonio đavola, odbacio đavole i da bi bio u stanju da postigne istinsku pokornost Bogu, da bi stao na Božju stranu i ispunio Božji nalog. Kad je reč o đavolima, čim jednog otkrijete, uklonite ga, a čim otkrijete dva, uklonite i ta dva, kako bi crkva ostala čista. Na taj način, Sotona i đavoli biće duboko posramljeni i više neće moći da ometaju crkveni rad. Nas se ne tiče kako oni izazivaju ometanja u sekularnom svetu; koje nezakonite radnje rade, koje loše stvari čine i protiv koga se bore u sekularnom svetu, to sa nama nema nikakve veze. U to se niti mešamo niti se o tome raspitujemo, i nije nas briga. Međutim, jedna stvar mora biti jasna: nije dozvoljeno da u Božjoj kući oni izazivaju takva ometanja, pa se njima mora pozabaviti, moraju biti zaustavljeni i uklonjeni. Kao prvo, starešine i delatnici treba da predvode u izvršavanju ovog posla; ovo treba da preuzmu kao svoju neizbežnu odgovornost. Kao drugo, svi nadzornici, vođe timova i obična braća i sestre treba da poseduju ovaj rast i takođe da imaju ovo svedočanstvo. Neki ljudi kažu: „Da li Božja kuća pokreće nekakav pokret? Je li ovo mučenje ljudi?” Ovo nije mučenje ljudi; ovo je mučenje đavola. Mučenje đavola jeste ono što treba uraditi; mi ne mučimo ljude. Braća i sestre imaju ispoljavanja iskvarenosti, ali su oni normalni ljudi, imaju savest i razum, kao i minimalna merila u svojim postupcima i vladanju. Čak i ako su njihovo stremljenje ka istini i njihov život-ulazak donekle loši, čak i ako su oni mali rastom i ne poseduju mnogo od istina-stvarnosti, prema njima treba da budemo tolerantni i strpljivi, da se prema njima ophodimo ispravno i da s njima postupamo shodno načelima. Međutim, načelo za postupanje sa đavolima je drugačije. Ako su oni spremni da pružaju usluge, onda možemo da ih koristimo za pružanje usluga. Ako nisu spremni da pružaju usluge, onda prema njima treba da postupimo tako što ćemo ih ukloniti; prema njima ne treba da budemo nimalo popustljivi! Ovo je načelo za postupanje sa đavolima. Kad braća i sestre imaju slabosti ili ispoljavanja iskvarenih naravi, njima se to može oprostiti, mogu se pomilovati i prema njima se može postupati s tolerancijom i razumevanjem. Međutim, đavoli nisu braća i sestre. Ako samo govore neke negativne ili neodgovorne stvari, ali ne šire jeresi ili laži da bi ljude zaluđivali, i nisu izazvali nikakve prekide niti ometanja, oni se u tom slučaju mogu poštedeti, na to se može zažmuriti. Ako vidite da nameravaju da izazivaju neke probleme i da čine zlo, pa to poprimi određene razmere, u tom slučaju se moraju razotkriti i ograničiti. Ako ne mogu da budu ograničeni, odmah ih uklonite. Đavoli misle da je crkva mesto na kome mogu da se lako provlače; smatraju da u crkvi, baš kao u društvu, svako može da pravi pometnju. Greše što tako razmišljaju. Crkva je mesto na kome pripadnici Božjeg izabranog naroda streme ka istini i postižu spasenje, a ne mesto na kome će đavoli praviti pometnju, niti je ona mesto na kome će se đavoli baviti sopstvenim poslovima ili će ostvarivati svoje snove, a nije ni mesto na kome će đavoli zadovoljavati svoje ambicije i želje. Čim đavoli sebe odaju i spremaju se da sprovedu sopstvene poduhvate, da uspostave svoja nezavisna carstva i da ometaju i sabotiraju crkveni rad – čim otkriju svoje pravo lice – šta u tom trenutku treba da uradite? Postupajte u skladu sa načelima; braća i sestre moraju da ustanu i bore se protiv tih đavola, ne smeju nipošto da prema njima pokazuju milost niti da budu popustljivi. Ako si prema đavolima uvek popustljiv, u tom slučaju si surov prema sebi. Oni u crkvi uvek zaluđuju i ometaju ljude i sabotiraju crkveni rad. U takvim okolnostima, vera i bogopoznanje koje si tokom brojnih godina svoje vere sticao splasnuće za samo nekoliko dana zbog zaluđivanja i ometanja koji dolaze od ovih đavola. Prema tome, ako želiš da zadobiješ istinu, moraš samoinicijativno da ustaneš da bi se borio protiv đavola i sukobio sa njima. Kad vidiš da su u potpunosti razotkrili svoje pravo lice i kad se otkrije to njihovo odvratno lice, treba da ih razotkriješ i da okarakterišeš njihovu suštinu, a zatim da ih odstraniš. Nije li to ono što Božji izabrani narod treba da uradi i odgovornost koju treba da ispuni? (Jeste.) Upravo je to svedočanstvo koje pobednici treba da imaju. Svi ovo treba da shvate i da nikada ne zaborave. Ne plašiti se Sotona i đavola ne znači da iz formalnosti s njima prestaneš da se družiš, nego to znači da ustaneš da bi se borio protiv đavola kad se suočiš sa velikim pitanjima ispravnog i pogrešnog, kad se suočiš sa pitanjima načela, sa pitanjem izbora sopstvenog puta i sa pitanjima koja se tiču interesa Božje kuće, zaustavljajući njihova zla dela, štiteći interese Božje kuće i štiteći normalno okruženje u kome će braća i sestre izvršavati svoje dužnosti. Ovo je obaveza svakog pripadnika Božjeg izabranog naroda.

Zar nismo manje-više završili naš razgovor u zajedništvu o ova dva ispoljavanja – notornom laganju i izopačenosti – onih sa suštinom đavola? Jasni su gledište i stav koje ljudi treba da imaju prema ovom tipu čoveka, a jasne su i odgovornosti koje ljudi treba da ispune. Dakle, sa kojim se problemom nadalje suočavate? Kako da ispoljavanja i otkrivanja o kojima smo besedili povežete sa ovim ljudima, a zatim ih raspoznate i prozrete suštinu tog tipa čoveka. Kad imate sposobnost raspoznavanja, u srcu će vam biti jasno koja su zaista svojstva raznih tipova ljudi, koja su vaša načela da biste se ispravnije postavili prema ljudima, pa nećete raditi bezumne ili glupe stvari ili ih nećete raditi toliko često. To je sve u našem razgovoru u zajedništvu za danas. Doviđenja.

27. januar 2024. godine