Sadržaj našeg razgovora u zajedništvu u poslednje vreme bio je prilično poseban. Odnosio se na ljudsko poreklo, na suštinu ljudi i na njihove klasifikacije. Raspravljali smo o ispoljavanjima tri tipa ljudi – onih koji su reinkarnirani iz životinja, onih koji su reinkarnirani iz đavola i onih koji su reinkarnirani iz ljudi – pri čemu svaki od njih ima različitu klasifikaciju. To je donekle uticalo na raspoloženje većine ljudi. Kako se većina vas oseća nakon što ste čuli besedu u tom pogledu? Ima li među vama nekoga ko nije spreman da sluša ovaj sadržaj i kaže: „Čini se da ove stvari nisu povezane sa istinom. Ima li ikakve svrhe znati za njih?” Kad čuju ove reči, da li će novi vernici najverovatnije formirati predstave? Da li je verovatno da će postati negativni i slabi? Bez obzira na to kako se ljudi osećaju kad čuju ove reči – da li formiraju predstave ili postaju negativni i slabi – kako bilo, za ljude je korisno besediti o ovim rečima. To ljudima makar omogućava da steknu određeni uvid i sposobnost raspoznavanja, da shvate ispravne misli i gledišta za lično vladanje, kao i da shvate osnovna načela za način ličnog vladanja. To ljudima tako mnogo koristi u smislu načina ličnog vladanja i načina života. Konkretno, to ljudima pomaže da znaju kako da se ophode prema drugima u skladu sa načelima. Na taj način, oni će biti u stanju da smanje broj gluposti koje prave i da što manje skreću s puta. Sadržaj našeg razgovora u zajedništvu u poslednje vreme odnosio se na ljudsko poreklo i na unutrašnju suštinu ljudi, a zaključili smo ga pričom o ispoljavanjima koja poseduju oni koji su reinkarnirani iz pravih ljudi. Oni koji su reinkarnirani iz pravih ljudi uglavnom poseduju dve karakteristike. Koje su to karakteristike? (Raspoznavanje ispravnog u odnosu na pogrešno i poznavanje toga šta je tačno a šta netačno.) Ovo su dva glavna ispoljavanja i karakteristike koje treba da poseduje nečija ljudskost. U širem smislu, oni jesu ono što najčešće nazivamo savešću i razumom. Međutim, ljudi često ne znaju kako da raspoznaju da li neko ima savest i razum, da li neki čovek zaista ima jedno ili drugo, da li su mu savest i razum normalni odnosno da li su to savest i razum koje poseduje normalna ljudskost. Kad ljudi ne shvataju ove činjenice o normalnoj ljudskosti, sva njihova gledišta o savesti i razumu ili njihovo razumevanje o njima veoma su uopšteni, pa smo koristili dva aspekta konkretnih ispoljavanja da bismo objasnili šta su ljudska savest i ljudski razum i da bismo potvrdili da li neki čovek ima ljudskost. Prvi je raspoznavanje ispravnog u odnosu na pogrešno, a drugi je poznavanje toga šta je tačno a šta netačno. Već dvaput smo razgovarali o ova dva aspekta. Raspoznavanje ispravnog u odnosu na pogrešno i poznavanje toga šta je tačno a šta netačno jesu kvaliteti ljudskosti, proživljeni aspekti ljudskosti i konkretna otkrivanja i ispoljavanja ljudskosti koje ljudi poseduju. Za ova dva aspekta – raspoznavanje ispravnog u odnosu na pogrešno i poznavanje toga šta je tačno a šta netačno – posebno sam naveo neke stvarne primere i govorio sam o nekim konkretnim ispoljavanjima ljudi unutar ova dva aspekta, i naveo sam vas da raspoznate jesu li to ispoljavanja posedovanja ljudskosti i da li oni koji ih poseduju jesu ljudi koji mogu da raspoznaju ispravno u odnosu na pogrešno i da znaju šta je tačno a šta netačno. Kad je reč o raspoznavanju ispravnog u odnosu na pogrešno, razgovarali smo o nekim slučajevima kako bismo analizirali način na koji se ljudi odnose prema pozitivnim i negativnim stvarima, a ujedno smo razgovarali o načinu raspoznavanja negativnih stvari i neljudskih ispoljavanja. Iako nisam naveo konkretnije primere da bih vam rekao šta su pozitivne a šta negativne stvari, analizom i razotkrivanjem nekih ljudskih ispoljavanja prema pozitivnim stvarima u svakodnevnom životu ljudi, pokazao sam kako čovek treba da se odnosi prema pozitivnim stvarima i koje stavove prema njima čovek treba da ima. Naveo sam i nekoliko primera kako bih razotkrio ljudske stavove i ispoljavanja prema negativnim stvarima, kako biste mogli da naučite da raspoznate kakva je priroda stavova i ispoljavanja tih negativnih karaktera, da li je njihova ljudskost zaista ljudskost ili to nije, i koja je suština njihove ljudskosti. U naša poslednja dva razgovora u zajedništvu nismo konkretno objasnili šta su pozitivne a šta negativne stvari, ali sudeći prema činjenicama koje su razotkrivene, zar sada ne bi trebalo da ste u stanju da definišete pozitivne i negativne stvari? Nakon što ste čuli taj razgovor u zajedništvu, da li ste rezimirali šta su tačno pozitivne a šta negativne stvari? Ako, nakon slušanja konkretnog sadržaja tog razgovora u zajedništvu, u svom srcu imate definiciju, znajući šta su pozitivne a šta negativne stvari i ako razumete istinu u tom smislu, u tom slučaju ćete znati kako da raspoznate pozitivne i negativne stvari i da se prema njima odnosite, zar ne? (Da.)

Šta su pozitivne stvari? Nije li ovo pitanje koje treba razumeti? Možda možete da navedete neke primere pozitivnih stvari, kao što su Božja pravedna narav, Božja divota, Božje delo, Božje namere prema čoveku, Božji zahtevi prema čoveku, kao i sve istine koje je Bog izrazio ljudskom rodu, svako detaljno i konkretno istina-načelo sadržano u istini – sve ovo su pozitivne stvari. Možete da navedete neke konkretne primere pozitivnih stvari, a da li možete da navedete neke konkretne primere negativnih stvari? Da li je tradicionalna kultura negativna stvar? (Jeste.) Da li su zli trendovi negativne stvari? (Jesu.) Da li je stremljenje da izgradiš karijeru zvaničnika negativna stvar? (Da.) Da li je stremljenje velikom bogatstvu negativna stvar? (Jeste.) Sve ovo su negativne stvari. I šta još? (To je sve što mi pada na pamet.) U svom srcu nikada ne razmišljate o tim stvarima; uvek se isključujete. A ipak, nakon dugogodišnje vere u Boga i izvršavanja svoje dužnosti, nakon što ste pojeli i popili mnoge Božje reči, obično smatrate da ste shvatili veliki deo istine. Pa, zašto onda, kad je reč o konkretnim stvarima, nemaš nikakvo gledište? Kuda je otišlo sve to što si shvatio? Ako se od tebe zatraži da koristiš istinu koju si shvatio da bi analizirao suštinu nekog pitanja i jasno objasnio njegovu suštinu, i da time ljudima pomogneš da razumeju obuhvaćene istine i Božje namere, tako da ne samo da mogu da raspoznaju te negativne stvari, već i da znaju šta su pozitivne stvari i obuhvaćena istina-načela, ti ništa ne navodiš, ne znajući šta da kažeš. Nije li to ispoljavanje nerazumevanja istine? (Jeste.) Pa, šta su onda sva ta razumevanja o kojima obično govoriš? (Reči i doktrine.) Sve su to reči i doktrine. Kad pišu beleške o svojim duhovnim posvećenostima, neki ljudi ustanove da im misli teku poput izvora i pišu kao da su vođeni božanstvom; pišu krajnje strukturisano i sebe dirnu do te mere da im se oči ispune suzama koje im se slivaju niz lice. Međutim, kad se od njih zatraži da to što su napisali primene u stvarnom životu kako bi raspoznali razne ljude, prozreli razne stvari i rešili razne probleme, oni to nisu u stanju da urade. Oni razumeju brojne doktrine, ali naprosto ne shvataju istinu. Shodno tome, ne mogu da prozru nijednu stvar s kojom se susretnu i ne mogu da reše nijedan problem koji otkriju. Pa, u čemu je svrha što su shvatili tako mnogo doktrina? Ljudi koji ne shvataju istinu su tako jadni! Ti nadmeni i samopravedni ljudi shvataju mnoge doktrine, a ipak ne mogu da reše nijedan stvarni problem. To je tako žalosno. Vratimo se na prethodnu temu da bismo nastavili naš razgovor o tome šta su pozitivne stvari. Ovaj aspekt istine se mora razjasniti. Ako damo uopštenu izjavu i kažemo: „Sve što potiče od Boga je pozitivna stvar”, jesu li ove reči tačne? (Jesu.) Izjava „Sve što potiče od Boga je pozitivna stvar” jeste istina, ali ako ne razumeš na šta se ova izjava konkretno odnosi odnosno na šta se odnosi istina u njoj, onda je to što razumeš doktrina. Ako u mnogim stvarima ovu izjavu uvažavaš i zaista je razumeš, a možeš i da saopštiš određene pojedinosti da bi potkrepio svoje gledište, onda tvoje gledište ima Božje reči za svoju osnovu, i to dokazuje da shvataš ponešto istine. Mnogi ljudi kažu: „Sve što potiče od Boga je pozitivna stvar.” U teorijskom smislu, ova izjava je tačna i takođe je jedan aspekt istine. Pa, konkretno, šta su pozitivne stvari? Treba da postoji konkretno objašnjenje za izjavu „Sve što potiče od Boga je pozitivna stvar”. Koje su stvari, onda, pozitivne? Sve što potiče od Boga je pozitivna stvar: sve stvari koje je stvorio Bog, odredio Bog ili su pod Božjom suverenošću jesu pozitivne stvari. Da li je ovo objašnjenje tačno? Da li ono konkretizuje tu izjavu? (Da.) Na taj način, izjava „Sve što potiče od Boga je pozitivna stvar” ne ostaje samo na teorijskom nivou, već postaje istina-načelo. Da li je jasno kad to izrazimo na ovaj način? (Da.) Onda pročitajte ovu rečenicu kojom se definišu pozitivne stvari. (Sve stvari koje je stvorio Bog, odredio Bog ili su pod Božjom suverenošću jesu pozitivne stvari.) Kako se osećate nakon što pročitate ovu rečenicu? Da li su definicija ili opseg pozitivnih stvari počeli da postaju jasni u vašem srcu? (Jesu.) Onda je ponovo pročitajte. (Sve stvari koje je stvorio Bog, odredio Bog ili su pod Božjom suverenošću jesu pozitivne stvari.) Kad čitate reči istine, morate da naučite da ih čitate polako i da u njima pažljivo uživate. Morate da naučite da ih čitate odmerenim tempom, čitajući ih ozbiljno i svečano razumljivim tempom, tako da nakon što ih svi čuju, svaka reč i rečenica budu urezani u njihovom srcu i ostave dubok utisak, i od tada pa nadalje ova izjava postaje osnova i kriterijum Božjih reči kojima oni u sebi mere određenu vrstu stvari. Kako bi to bilo divno. Pročitajte je ponovo. (Sve stvari koje je stvorio Bog, odredio Bog ili su pod Božjom suverenošću jesu pozitivne stvari.) To je i dalje bilo pomalo brzo. Recite Mi, kad čitate Božje reči, zar ne treba da budete ozbiljni, a takođe i pobožni? (Da.) Kad biste Božje reči čitali tako lakomisleno i brzo kao kad čitate tekst nekog nevernika, kako bi se slušaoci osećali? (Ne bi osećali nikakvu pobožnost.) Dakle, da biste Božje reči čitali pobožno, kako treba da ih čitate? Kakav treba da bude ritam? (Treba da ih čitamo ozbiljno i iskreno, reč po reč, na zvučan i moćan način.) Tačno. Onda je pročitajte ponovo i nastojte da to bude zvučno i moćno. (Sve stvari koje je stvorio Bog, odredio Bog ili su pod Božjom suverenošću jesu pozitivne stvari.) Sada, kad je ova rečenica pročitana nekoliko puta, sigurno ste je zapamtili, zar ne? (Da.) Ovom rečenicom se naglašavaju tri stvari. Koja je prva? (Ono što je stvorio Bog.) Koja je druga? (Ono što je odredio Bog.) A koja je treća? (Ono što je pod Božjom suverenošću.) I šta su sve te stvari? (Sve su to pozitivne stvari.) Zapamtili ste to, zar ne? (Da.) Upamtiti istinu i urezati je u sopstveno srce je neverovatno korisno za shvatanje svih istina-načela, za raspoznavanje svakakvih ljudi, događaja i stvari, za posedovanje ispravnog stava i gledišta o njima, kao i za sposobnost odabira pravog puta i praktičnog postupanja prema istina-načelima kako bi se udovoljilo Bogu.

Upravo smo razgovarali o tome šta su pozitivne stvari. Sve stvari i događaji unutar obima onoga što je stvorio Bog, odredio Bog ili je pod Božjom suverenošću jesu pozitivne stvari. U tom slučaju, postoji ogroman broj pozitivnih stvari. Kao prvo, sve vrste živih i neživih stvari koje je stvorio Bog jesu pozitivne stvari. Žive stvari jesu životni oblici koji su u stanju da deluju, koji mogu da dišu i koji poseduju vitalnost. Kakva god da im je životna struktura odnosno koji god da su zakoni i pravila njihovog života, sve dok ih je stvorio Bog, sve dok potiču od Boga, oni su pozitivne stvari. Čak i ako ti se ne dopadaju, čak i ako nisu u skladu sa tvojim predstavama i čak ako nisu ni od kakve koristi ljudima ili čak mogu da im naude, sve dok ih je stvorio Bog i On ih je odredio, one jesu pozitivne stvari. Međutim, neki ljudi o tome imaju predstave. Oni smatraju da loše životinje i životinje koje mogu da naude ljudima – poput lisica, vukova ili zveri koje jedu ljude – nisu pozitivne, već da su negativne stvari. Ovo gledište je suprotno Božjim željama i sasvim je i krajnje pogrešno. U stvari, sve ono što je stvorio Bog, dokle god On to ne osuđuje, jeste pozitivna stvar. Ljudi ne treba to da diskriminišu, niti to treba da osuđuju, te da u postupanju prema tome pribegavaju ubijanju ili bilo kojim drugim surovim sredstvima zato što im je to odbojno. Ljudi bi trebalo da puste da to ide svojim prirodnim tokom. Čak i ako to ne štitiš, i dalje bi tome trebalo da ostaviš prostor da preživi i ne bi trebalo da mu naudiš, jer to potiče od Boga. To je stav koji ljudi treba da imaju prema svim raznim stvorenjima koja je napravio Bog. Dokle god je nešto stvorio Bog, bilo da se tebi to dopada ili ne, bilo da je to lepo ili ružno, bilo da je prema tebi prijateljski nastrojeno ili ti predstavlja pretnju, bilo da je nevidljivo golom oku ili to možeš da vidiš, bilo da to ima uticaj na tvoj život odnosno bez obzira na to kakvu vezu ima s ljudskim opstankom, trebalo bi da to i sve takve stvari podjednako uvažavaš, da se prema njima odnosiš u skladu sa načelima i da ih poštuješ; ostavi im prostor za opstanak, poštuj načine njihovog opstanka i njihove zakone opstanka, a ujedno poštuj sve njihove aktivnosti. Ne treba da im naudiš. Najmanje što bi trebalo jeste da budeš u stanju da postojiš naporedo sa tim stvorenjima, i jedni drugima ne treba da smetate. Ovo je nešto što ljudi treba da razumeju i da shvate, a to je, naravno, još i više načelo kojeg čovek treba da se pridržava u načinu na koji se ophodi prema raznim stvorenjima; nipošto im ne treba pristupati sa predstavama koje potiču iz ljudske volje niti čak plahovito. Ovim zaključujemo naš razgovor o pitanjima koja se odnose na sve stvari koje je stvorio Bog.

Još jedan aspekt u vezi sa definicijom pozitivnih stvari odnosi se na ono što je Bog odredio, a obim onoga što je Bog odredio je prilično veliki. U širem smislu, na primer, životni vek, izgled, urođena priroda i geni raznih živih stvari, kao i načini njihovog opstanka, obrasci njihovih aktivnosti, metode kojima obezbeđuju hranu i razmnožavaju se, i njihovi životni obrasci prilagođavanja na četiri godišnja doba, što uključuje smerove njihovih migracija i opseg aktivnosti; osim toga, četiri godišnja doba, položaji planina, reka i jezera, i oblici postojanja raznih živih ili neživih stvari na Zemlji koje je odredio Bog, i tako dalje – ljudi takođe treba da poštuju te stvari koje spadaju u ovaj opseg, da im obezbede prostor da prežive i da ne koriste ljudsku volju ili veštačka sredstva da ih istrebe, da ih remete ili da ih unište. Na primer, tigrovi su rođeni da jedu biljojede; zebre, antilope, losovi i neke male životinje, svi redom jesu plen tigrova. Ovo su način na koji neko stvorenje obezbeđuje hranu i okvir u kome to čini; to je pravilo njegovog opstanka. Dakle, na šta se ovo pravilo opstanka odnosi? Odnosi se na Božje određenje. Pošto ga je odredio Bog, kako god da ga ljudi posmatraju iz perspektive predstava – bilo da ga vide kao predivno ili kao krvavo i okrutno – ono je svakako pozitivna stvar. To je sasvim izvesno i ti to ne možeš da porekneš. Čak i ako u svom srcu osećaš da je veoma krvavo i surovo to što tigar lovi životinje, ne možeš čak ni da podneseš da gledaš kako se taj tragičan prizor odvija, treba da poštuješ način opstanka u životinjskom svetu. Ne bi trebalo da ga ometaš ili ograničavaš, a još manje da veštački remetiš ili uništavaš ovo ekološko okruženje. Umesto toga, trebalo bi da dozvoliš da se stvari odvijaju svojim prirodnim tokom i da zaštitiš okruženje za opstanak životinjskog sveta. Razne životinje ne treba da lišavaš njihovog prava na opstanak. Lov mesoždera i to što oni proždiru biljojede ili druge životinje jeste pravilo njihovog opstanka, a to pravilo opstanka je stvorio Bog i odredio je Bog. Ljudski rod ne treba u to da se upliće niti da to narušava, već treba da dozvoli da se stvari odvijaju svojim prirodnim tokom. Šta, dakle, znači dozvoliti da se stvari odvijaju svojim prirodnim tokom? Znači da kad vidiš tigra ili nekog drugog mesoždera kako lovi antilopu ili drugi plen, ako si dovoljno hrabar, sa daljine to možeš da posmatraš i da se ne mešaš. Ako si plašljiv i ne možeš da posmatraš ovaj prizor krvave, smrtne borbe, onda ga ne gledaj, ali ne treba da osuđuješ lovački način ponašanja ovih mesoždera zato što ti ne možeš da podneseš da gledaš ovaj krvavi prizor, a još manje treba da prigovaraš da je pogrešno to što je Bog stvorio te mesoždere; to je nerazuman čin. Normalno je da to ne shvataš, ali mesoždere ne treba da lišavaš njihovog prava na opstanak. Neki ljudi pitaju: „Treba li onda veštački da ih zaštitimo?” Time što ne radite ništa čime se uplićete ili izazivate štetu, već ste ispunili odgovornost čoveka. Nema potrebe da ih veštački štitite, jer su i životinje stvorenja koja je napravio Bog; i budući da su stvorena od Boga, Bog ih je već obdario sposobnošću da prežive – nije im potrebno da se ti mešaš ili da im pomažeš. Osim toga, možeš li da im pomogneš? Možeš li da oponašaš surovost s kojom love svoj plen? Ljudi nemaju ono što je potrebno. U najboljem slučaju, ljudi mogu jedino da koriste oružje da ubiju plen, što je daleko od zadovoljavanja potreba životinja. Povrh toga, neke životinje ne jedu mrtav plen; jedu isključivo živo, sveže meso. Ne treba da se mešaš u prava opstanka mesoždera ili da ta prava narušavaš, niti biljojede treba da štitiš tako da im niko ne naudi; dovoljno je to da im ti sâm ne naudiš ili da ih loviš. Za opstanak svih vrsta životinja postoje zakoni, a one će se razmnožavati i živeti u skladu sa pravilima koja je odredio Bog i sa zakonima koje je uspostavio Bog. One imaju sopstvene zakone opstanka i sopstvene sposobnosti da prežive, i na brojne načine njihove sposobnosti preživljavanja čak su superiornije od onih kod ljudi. Iako ne mogu da naprave ili da koriste oružje i alate, njihova sposobnost samostalnog preživljavanja i dalje je, u određenim aspektima, superiornija od one kod ljudi. Kad bi ljudi živeli u divljini, bilo bi im teško da prežive; neki bi ljudi čak umrli od žeđi, gladi ili hladnoće ili bi ih pojele divlje životinje. Jasno je da je sposobnost ljudi da samostalno prežive u divljini lošija od one kod životinja. A zašto je to tako? I to ima veze s Božjim određenjem.

Kad je reč o onome što je odredio Bog, načelo kojeg ljudi treba da se pridržavaju glasi: ne treba se u to veštački uplitati niti to treba narušavati. Uzmimo za primer ophođenje prema životinjama: iz sopstvene dobrote ljudi ne treba da ih štite. Sve dok ih ne ometate, ne narušavate njihovu životnu sredinu niti podrivate pravila i zakone njihovog opstanka, vi ste ispunili odgovornost čoveka. Ako je životinja povređena ili suočena s nekom teškoćom i od ljudi traži pomoć, treba li ljudi da joj pomognu? (Da.) Ova pomoć se ne smatra veštačkim uplitanjem, već je odgovornost koju ljudi treba da ispune. Zašto je ovo odgovornost koju ljudi treba da ispune? Zato što su ljudi u stanju da to učine. U toj situaciji, ljudi treba da pokažu ljubav i da daju sve od sebe da pomognu, zato što su i ljudi i životinje stvorenja. Stvar je samo u tome što je u Božjim očima ljudski rod predmet Njegovog spasenja, što su ljudi stvorenja višeg ranga, različita od drugih. Pošto sva ona žive zajedno u ovom materijalnom svetu, u ovom prostoru, međusobnim pomaganjem kad je pomoć potrebna ne krši se nijedno načelo. Ovo je karakter koji ljudi treba makar da poseduju i nešto što bi trebalo da su u stanju da postignu. Ako zaista postoji neka povređena životinja koja ti se obraća za pomoć, ona to čini samo zato što o tebi ima visoko mišljenje i veruje ti. Činjenica da može da traži tvoju pomoć dokazuje da ona nije glupa; u stanju je da razmišlja i zna da, iako se od nje razlikuju, ljudi imaju načine da joj pomognu da opstane. Pošto ostala živa stvorenja imaju o ljudima tako visoko mišljenje, zar ljudi ne bi trebalo da igraju ulogu gospodara svih stvari i da ispunjavaju obaveze koje bi trebalo da ispunjavaju? (Da.) Ovo je načelo primene. Za dobro obavljanje uloge gospodara svih stvari nije dovoljno naprosto imati želju – zahteva se praktično delovanje. Kad se druga živa stvorenja suoče s teškoćama ili imaju potrebe, moraš da im priskočiš u pomoć. Ako im je suđeno da uginu ili se suočavaju s nekom velikom nedaćom i ne možeš da im pomogneš, onda se tu ništa ne može učiniti i treba naprosto da pustiš da se stvari odvijaju svojim prirodnim tokom – samo treba da daš sve od sebe. Ako vidiš da se suočavaju s teškoćama ili opasnošću, to je trenutak kad treba da ispuniš svoju odgovornost i obavezu. Ako to ne vidiš, nema potrebe da se trudiš da to pronalaziš – to nije tvoja odgovornost. Životinje imaju sopstvenu sudbinu, a ti ne moraš samoinicijativno da se trudiš u tom smislu. Naprotiv, ako se one suočavaju sa teškoćom i traže tvoju pomoć, tvoja je obavezujuća dužnost da im priskočiš u pomoć; bolje ti je da to ne odbijaš. Na primer, ako ti divlja guska prepreči put i nastoji da te spreči da odeš, ako imaš srce puno ljubavi, treba da shvatiš da je ta guska u nevolji i da ti se obratila za pomoć. Šta u tom trenutku treba da učiniš? (Da pođem za guskom da vidim šta je krenulo po zlu i pomognem joj ako mogu.) Tako je. Pođi za guskom, pogledaj kuda te ona vodi i sa kakvom teškoćom ili opasnošću se suočila koje zahtevaju ljudsku pomoć. Treba da učiniš sve što možeš da joj pomogneš – ne možeš tek tako da je ostaviš na cedilu. Ovo je osećaj odgovornosti koji ljudi treba da imaju. Ceniti razna živa stvorenja koja je stvorio Bog, ceniti sve stvari koje je stvorio Bog – to je karakter ljubavi prema pozitivnim stvarima koji ljudi treba da poseduju. Neki ljudi pitaju: „Da li je ovo nakupljanje zasluga i činjenje dobrog?” Ne. Izreka „nakupljanje zasluga i činjenje dobrog” ne valja. Nema potrebe za izbacivanjem takvih bombastičnih reči. Da budem direktan, cela ta zamisao oko nakupljanja zasluga i činjenja dobrog je besmislica! Ovo je ispunjavanje čovekovih obaveza; to je najosnovniji osećaj odgovornosti koji ljudi treba da poseduju. Čim pomogneš guski, tvoja je odgovornost ispunjena. Ona ne treba da ti se zahvaljuje, niti treba da ti uzvraća za tvoju dobrotu – to što si učinio jeste nešto što su ljudi u obavezi da urade. Ispunjavati ovu obavezu i imati ovaj osećaj odgovornosti isto je što i poštovati Božje reči – sve stvari koje je stvorio i odredio Bog jesu pozitivne stvari i mi treba da ih cenimo. Zadatak od Boga je da cenimo sve stvari koje je On stvorio. To je sastavni deo zdravog razuma ljudskosti koji ljudi, kao gospodari svih stvari, treba makar da poseduju. Konkretno, ovo je osećaj odgovornosti koji treba makar da poseduju. Ne remetite druga živa stvorenja, ne podrivajte pravila njihovog opstanka i nemojte ih lišavati njihovog prava na opstanak; osim toga, nema potrebe da im veštački pomažete da žive na određeni način ili da ih usmeravate i regulišete da na određeni način prežive. Umesto toga, poštujte zakone njihovog opstanka i pravila njihovog opstanka. Kad im je pomoć potrebna, ako to vidiš, ne treba da ih izbegavaš niti da se praviš da to ne vidiš, posmatrajući ih samo kako su povređene i umiru, već treba da im priskočiš u pomoć da bi ispunio odgovornost i obavezu koje bi ljudi trebalo da ispune. Time što im pomažeš, ti ih spasavaš. To te neće izmoriti, niti će od tebe zahtevati da platiš neku veliku cenu ili da uložiš mnogo energije, a kamoli da položiš svoj život da bi ih zaštitio. To ne zahteva da se pretrgneš, već je nešto što se očekuje da kao čovek uradiš. Ako bi se od tebe tražilo da ih svim svojim silama zaštitiš, to ne bi bilo lako postići, ali bi trebalo da budeš u stanju da pustiš da stvari idu svojim prirodnim tokom – da ih ne remetiš, da ne narušavaš njihovu životnu sredinu ili da podrivaš pravila njihovog opstanka, te da ih ne lišavaš njihovog prava na opstanak. Ako čak ni to ne možeš, onda si nečovek, nisi reinkarnacija čoveka i nemaš nikakvu ljudskost. Šta znači odsustvo ljudskosti? To znači da ti nedostaju čak i savest i razum da zaštitiš životinje, da o njima brineš i da poštuješ živa stvorenja koja je Bog napravio. Ako stalno razmišljaš o tome kako da im naudiš, da ih pojedeš i lišiš ih njihovog prava na opstanak, onda nisi čovek već divlja zver. Da li je ovo sada jasno? (Jeste.)

Kad je reč o onome što Bog određuje, postoje i neki drugi slučajevi. Na primer, pravila opstanka nekih životinja donekle se razlikuju od onih kod drugih živih stvorenja ili su im čak suprotna, kao u slučaju sova, slepih miševa i nekih drugih životinja čije je pravilo opstanka da tokom dana spavaju, a da noću postaju aktivni. To je odredio Bog, pa čak i ako posebne okolnosti povremeno dovedu do toga da ove životinje privremeno promene tu rutinu, zakoni i pravila njihovog opstanka, pod normalnim uslovima, u osnovi se ne menjaju. Ljudi stalno razmišljaju o promeni pravila za ove životinje, o tome da ih pretvore u dnevna stvorenja kao što su ljudi. Oni sprovode istraživanja gena i krvnog seruma ovih životinja, obrazaca njihovih aktivnosti i tako dalje, smišljajući svaki mogući način da menjaju i podrivaju pravila njihovog opstanka i obrasce njihovih aktivnosti. Da li je to dobro? (Nije.) Da li je ovakvo ponašanje, ovakvo razmišljanje, pozitivna stvar? (Nije.) To je negativna stvar i nešto što rade neljudi. Posredstvom naučnog istraživanja ova živa stvorenja se donekle promene, ali na kraju žive izrazito mučno i nenormalno. Normalni ljudi ne mogu da podnesu da to vide. Ima i nekih ljudi koji kažu: „Sada ima toliko pacova; bilo bi sjajno kad bi psi mogli da love pacove. Psi bi mogli da čuvaju kuću, a mi bismo mogli da uštedimo na hrani za pse pošto bi psi jeli pacove i ne bismo morali da držimo mačke. Bilo bi to kao da jednim udarcem ubiješ tri muve. Zar to ne bi bilo sjajno?” Zatim istražuju kako da spoje gene mačaka i pasa, tako da psi imaju gene i pasa i mačaka i da postanu hibrid psa i mačke koji može i da čuva kuću i da lovi pacove. Da li je ova zamisao dobra? (Nije.) Zašto nije? (Zato što ti ljudi uvek žele da podrivaju ono što je Bog odredio i krše zakone određene od Boga. To je upravo ono što Sotona radi i ono što radi iskvareni ljudski rod.) Takve zamisli su rđave. Odakle potiču rđave zamisli? One u potpunosti potiču od Sotone i od zlih duhova. Dakle, takvi iskvareni ljudi su neljudi. Oni uvek žele da promene pozitivne stvari koje je Bog odredio, kao i da promene izvorne funkcije, obrasce aktivnosti i zakone opstanka raznih živih bića koji su određeni od Boga. Uvek žele da podrivaju oblike opstanka živih stvorenja koje je odredio Bog, uvek se u njima javljaju neke rđave i skandalozno buntovne ideje, misli i gledišta i uvek žele da podrivaju razne stvari koje je odredio Bog. Takvi ljudi su neljudi; oni nemaju nikakvu ljudskost. Njihovo razmišljanje ili njihovi postupci nisu nikada unutar okvira savesti i razuma, već, naprotiv, oni uvek žele da prevaziđu okvir normalne ljudskosti – ovo je ispoljavanje nekoga ko nije čovek. Unutar savesti i razuma normalne ljudskosti, oni ne poštuju pravila opstanka i oblike egzistencije svih stvari koje je odredio Bog niti ta pravila podržavaju. Umesto toga, stalno žele da podrivaju, ometaju i menjaju pravila opstanka koja je odredio Bog, da menjaju načine života ostalih živih stvorenja. Žele da mačke više ne budu mačke a da psi više ne budu psi, pretvarajući ih sve u nenormalnosti, u rđave stvari i navodeći ih da se razvijaju u rđavom smeru. Uvek žele da podrivaju postojanje pozitivnih stvari i uvek žele da podrivaju oblike opstanka pozitivnih stvari. Zar nisu neljudi? (Jesu.) Misli i gledišta koji nastaju u neljudima i koje oni poseduju jesu negativne stvari i antagonistički su nastrojeni prema pozitivnim stvarima. Pošto su njihova gledišta negativne stvari i antagonistički su nastrojena prema pozitivnim stvarima, zar stvari koje oni proizvode i rezultati koje donose u svojim profesijama nisu negativne stvari? (Jesu.) Te stvari su negativne stvari. Iako neke stvari nemaju neposredno nikakav štetni uticaj na ljudski rod niti mu nanose ikakvu štetu, sve dok su one antagonistički nastrojene prema onome što je Bog odredio, sve dok se njima krše zakoni i pravila koje je odredio Bog i sve dok one imaju drugačiji način opstanka ili drugačiji zakon i pravilo koji su nastali kao rezultat čovekovog veštačkog uplitanja, prerađivanja i podrivanja na temelju zakona i pravila koje je odredio Bog, te stvari su u tom slučaju negativne stvari. Bez obzira na to koliko ljudi prihvata i potvrđuje postojanje takve stvari odnosno u životu ili opstanku kolikog broja ljudi ta stvar donosi fizičko zadovoljstvo, ako ona nije u izvornom obliku koji je odredio Bog i ako nije u izvornom stanju koje je odredio Bog, već su njena određena struktura, oblik ili zakoni i pravila njenog opstanka promenjeni i podrivani, onda je to negativna stvar. Ovo je stoga što je tu stvar preradio, oštetio i promenio Sotona i ona je prožeta konceptima, mislima i gledištima koji dolaze od Sotone, pa čak i nekim Sotoninim otrovima ili Sotoninim spletkama. Čak i ako ljudi to ne mogu da prozru, to je i dalje negativna stvar. Ukratko, dokle god je to nešto što je suprotno izvornoj stvari koju je odredio Bog, nešto čiji su izvorni oblik, struktura ili zakoni i pravila opstanka kakve je odredio Bog – bilo da je to živa ili neživa stvar – podriveni i promenjeni, i nešto kroz šta su istovremeno prožete ili su mu pridodate razne stvari poreklom od Sotone, onda je to negativna stvar i ona je već izgubila svoja prirodna svojstva. Kakav god kvantitativni uticaj da ona ima na fizički život ili opstanak ljudskog roda, ukoliko je pretrpela kvalitativnu promenu i njen kvalitet je promenjen, onda je to negativna stvar. Ovo je apsolutno i nije nimalo lažno. Dokle god je nešto negativna stvar, ma koliko dugo da to nešto postoji u ovom svetu odnosno koliko dugo ga prihvataju ljudski rod i društvo, ako to nije izvorna stvar koju je odredio Bog, onda to nešto On ne priznaje, a ako On to ne priznaje, onda je to negativna stvar.

Neki ljudi pitaju: „I jabuke i kruške su izvorno voće koje je odredio Bog. Ako se ta dva voća nakaleme da bi se napravila jabuka-kruška, je li to negativna stvar? Treba li to da jedemo ili ne?” Ovo je nešto na šta bi moglo da se naiđe u svakodnevnom životu, zar ne? Recite Mi, treba li to da jedete ili ne? Ako to pojedete, hoćete li se otrovati? Hoće li vam to fizički nauditi? Hoće li to uticati na vaš životni vek? Hoće li uticati na to kako vas Bog gleda? Hoće li se odraziti na vaš ishod? Kako treba posmatrati ovu stvar? Ovim se testira da li razumeš istina-načela i da li shvataš ono o čemu smo ranije razgovarali u zajedništvu. Ako razumeš ovaj aspekt istine i u tom pogledu si dokučio istina-načela, kad u stvarnom životu naiđeš na razne stvari, u tom slučaju ćeš znati kako da praktično postupaš, znaćeš kojim postupcima se krši istina a kojim postupcima se istina podržava i ti postupci se nalaze u okviru istina-načela. Treba li da jedete jabuka-kruške? (Ne.) Je li to zato što se ne usuđujete da ih jedete ili zato što one ne treba da se jedu? (Ne bismo se usudili da ih jedemo.) Kažete da se ne biste usudili da ih jedete, ali zar u svom svakodnevnom životu niste već pojeli priličan broj? I šta se dogodilo nakon što ste ih pojeli? Jesu li vam one fizički naudile? Pre svega, hajde da utvrdimo da li je jabuka-kruška pozitivna ili negativna stvar. Rekli ste da ona ne treba da se jede. Pozadina ove izjave glasi da je jabuka-kruška negativna stvar i da stoga ne treba da se jede. Da li ste to mislili? (Da.) Pa, je li ovo shvatanje tačno? Treba li stvar u vezi sa jabuka-kruškom shvatiti na ovaj način? Da vam nisam naveo primer da o njemu besedimo, pomislili biste da jabuka-kruške ne treba jesti, da ćete se otrovati budete li ih pojeli – baš kao što je Evu, kad je prekršila Božju zapovest i pojela plod sa drveta poznanja dobra i zla, Sotona doveo u iskušenje da zgreši i ona je nepovratno dospela u Sotonine ruke. Pomislili biste da, naročito s obzirom na to da je sada kritični trenutak kad Bog spasava ljudski rod, i kad vremena ponestaje, morate da budete pažljivi i da stvari ne jedete neselektivno, jer ako to radite mogli biste da prekršite načela i da napravite prestup u odnosu na upravne odluke, zbog čega ćete izgubiti priliku da budete spaseni, pa bi nakon toga žaljenje bilo uzaludno. Ovu stvar ne možete da prozrete; zbunila vas je takva sitnica. Mislite da jabuka-kruške ne treba jesti i ne biste se usudili da ih jedete, da bi to bilo kršenje načela i prestup u odnosu na upravne odluke, a to bi bilo užasno. Zar svi vi ne mislite tako? Dakle, treba li da jedete jabuka-kruške ili ne? (Bože, upravo smo raspravljali o tome i mislimo da možemo da jedemo jabuka-kruške, zato što čovek jabuke i kruške samo poboljšava i nije promenio zakone koje je za njih Bog odredio. Prema tome, to što jedemo jabuka-kruške ne znači prestup u odnosu na upravne odluke.) Nakon svoje besede ste zadobili određenu jasnoću i sada shvatate da su zakoni koje je odredio Bog u osnovi ostali nepromenjeni u vezi sa jabuka-kruškom, tako da možete da je jedete. Tačno je to što ste upravo rekli; samo što to niste jasno objasnili. Hajde da zasad ne raspravljamo o pitanju toga mogu li jabuka-kruške da se jedu ili ne; porazgovarajmo najpre o tome zašto se njima ne krše zakoni koje je odredio Bog. I drvo jabuke i drvo kruške su biljke koje je stvorio Bog i ljudi mogu da jedu njihove plodove. Kad se ove dve biljke nakaleme ili se unakrsno oprašuju, nastaje još jedna vrsta voća. Bilo da se to čini veštački ili prirodno, poreklo ovog voća, oblik njegovog opstanka i zakoni i pravila njegovog opstanka u osnovi ostaju nepromenjeni u odnosu na ono što je Bog prvobitno odredio. Čak i ako čovek veštački nakalemi grančice drveta jabuke i drveta kruške, na osnovu njihovih izvornih zakona i pravila opstanka, na osnovu njihovih izvornih oblika života, nastaje voće sa zajedničkim životnim karakteristikama obe vrste voća. To voće se zove jabuka-kruška. Čovek samo koristi svoju sposobnost opstanka i svoj način razmišljanja, svoju inteligenciju i pamet, da nakalemi dve biljke kako bi proizveo još jednu vrstu voća, ali ovo voće, jabuka-kruška, ne izlazi van okvira onoga što je Bog odredio. To je prvi aspekt. S druge strane, čak i bez ljudske intervencije, ako drveće jabuka i krušaka raste zajedno u istoj šumi, može li ono da izbegne unakrsno oprašivanje? U krajnje prirodnim okolnostima, kad dođe sezona cvetanja, to drveće će biti unakrsno oprašeno, a podzemni sistemi korenja tog drveća će se takođe isprepletati. Bilo da polen šire pčele ili se on širi posredstvom vetra i strujanja vazduha, jabuke i kruške će jedna od druge dobijati hranljive materije, i sasvim prirodno će nastati voće jabuka-kruška. Možeš li onda da i dalje kažeš da je čovek stvorio ovu jabuka-krušku? (Ne.) To je živa stvar koja prirodno raste u prirodnom okruženju određenom od Boga; to je nešto unutar okvira koji Bog dozvoljava, pa se ovom jabuka-kruškom ne krši nijedan zakon. Bez obzira na to da li ima karakteristike jabuke ili kruške, ukratko, ovo voće nije negativna stvar; i dalje je to vrsta voća koju je za ljudski rod pripremio Bog. Svoje brige možeš da ostaviš po strani i da navališ da ga jedeš – to voće ti zasigurno neće fizički nauditi. Međutim, kad sam maločas pomenuo da čovek vrši veštačko kalemljenje grane jabuke i kruške, vi niste mogli da potvrdite da li je jabuka-kruška pozitivna ili negativna stvar i niste se usuđivali da je jedete, razmišljajući: „Jabuka je jabuka, bez gena kruške, a kruška je kruška, bez sastavnih delova jabuke; samo se to može zasigurno jesti!” Nije li ovaj način shvatanja stvari izopačen? (Jeste.) Izopačen je. Razna živa stvorenja postoje zajedno u zajedničkom prostoru; neizbežno je da će ona jedna na druge uticati i da će se međusobno opskrbljivati, preuzimajući jedna od drugih vrline kako bi nadomestila sopstvene nedostatke. Unutar toga postoji mnogo pojedinosti i ima tajni. Ukratko, pojavljivanje, postojanje i dejstvo svega ovoga je zarad opstanka ljudske rase koju je Bog stvorio. U tome su vrednost i značaj postojanja pozitivnih stvari; u krajnjoj liniji, to je sa ciljem da bi se održao normalan opstanak ljudskog roda i razmnožavanje i postojanje ljudskog roda. Da li je ova stvar sada jasna? (Jeste.)

Hajde da u nastavku porazgovaramo o još jednoj stvari, o nečemu sa čime se ljudi često susreću u svom svakodnevnom životu. Pogledajte to i razmotrite kako to treba raspoznati i kako tome treba pristupiti. Da bi zadovoljili potražnju ljudskog roda za hranom, ljudi su izmislili neorganske žitarice, povećavajući prinos kroz modifikaciju gena različitog zrnevlja i plodova. Isprva je cilj zapravo bio da se smanje štetočine i bolesti, da se izbegne veća upotreba pesticida i tako uzgoje razne biljke koje su neophodne ljudskom rodu dok se time smanjuje fizički rad i izbegava ometanje od strane štetočina i bolesti, a da se istovremeno povećaju prinosi za zadovoljenje potreba ljudskog roda za hranom, što je dovelo do nastanka takvog proizvoda. Kako se zove taj proizvod? Neorganska hrana. Pojavom neorganske hrane u velikoj meri je zadovoljena potražnja ljudskog roda za hranom. Ljudi smatraju da je prinos organske hrane relativno nizak i da ne može da zadovolji potrebe ljudskog roda. Od pojave neorganskih žitarica, prinos žitarica se značajno povećao, ljudski prihodi su se takođe uvećali i za mnoge ljude je rešen problem gladi. Tako je ljudski rod „srećom” mogao da jede neorgansku hranu. Dakle, da li je neorganska hrana pozitivna ili negativna stvar? Da li se njome krši ili se ne krši načelo onoga „što je odredio Bog”? Treba li jesti neorgansku hranu? Koja su vaša gledišta i mišljenja o neorganskoj hrani? Kako definišete pozitivnost i negativnost organske i neorganske hrane? (Organska hrana je prirodna i određena je od Boga. Ona je pozitivna stvar. Neorganska hrana se proizvodi posredstvom naučne prerade i genetske modifikacije. To je suprotno izvornim zakonima koje je stvorio Bog. Dakle, neorganska hrana je negativna stvar.) (Izvorni geni u neorganskoj hrani su oštećeni, a to je suprotno zakonima koje je stvorio Bog. Povrh toga, kod neorganske hrane njena izvorna hranljiva vrednost je dovedena u pitanje; njeno konzumiranje ne donosi nikakve koristi ljudskom zdravlju. U današnje vreme, kod mnogih ljudi koji godinama jedu neorgansku hranu su rasprostranjeni zdravstveni problemi, tako da smatram da bi, ukoliko okolnosti to dozvoljavaju, trebalo da damo sve od sebe da je ne jedemo. Međutim, u današnjem društvu, najveći deo hrane je neorganskog porekla, tako da, kako bismo preživeli, svakako moramo da jedemo neorgansku hranu.) Sve što ste rekli je u skladu sa načelima i ključne stavke su tačne, ali je stvar previše pojednostavljena i ima određenih pojedinosti koje nisu jasno objašnjene. Neki ljudi kažu: „Neorganska i organska hrana spolja izgledaju slično, a ukus im je manje-više isti. Neorganska hrana se u osnovi uopšte ne razlikuje od izvornih oblika hrane koje je odredio Bog. Neke vrste neorganske hrane čak izgledaju bolje i imaju veće prinose od organske hrane, a njen ukus nije nužno lošiji od ukusa organske hrane. Pa, zašto je organska hrana pozitivna stvar, a neorganska hrana negativna stvar?” Iako ste upravo rekli da ste sigurni kako je organska hrana pozitivna stvar, a da je neorganska hrana negativna stvar, vi ne shvatate zašto se među njima na ovaj način pravi razlika; u tome i dalje ne razumete pojedinosti. Postoji jedna ključna stvar koju moraš da znaš: zašto je od dve stvari koje gledano spolja izgledaju isto, jedna od njih pozitivna stvar, a druga negativna stvar? Neki ljudi kažu: „Zato što je neorganska hrana naučno prerađena i oštećena je posredstvom nauke.” Da li je ova izjava tačna? U smislu doktrine, ona je tačna. Zvuči kao da je upravo to slučaj. Međutim, nakon što to čuju, ljudima i dalje nije jasno. Dakle, u smislu njihove suštine, koja je tačno razlika između organske i neorganske hrane koja omogućava da se te dve vrste hrane definišu kao pozitivne odnosno negativne stvari? Na čemu se temelji ova definicija? Kako Bog to vidi? Šta je u tome istina? Time dolazimo do suštine problema.

Organske stvari potiču od Boga. One su ono što je Bog stvorio, a čovek ih je nazvao „organskim”. Hajde da se zasad ne bavimo poreklom ili izvorom reči „organski” ili razlogom zašto su je ljudi tako nazvali. Ovo ipak treba da pogledamo iz perspektive Božjeg stvaranja i određenja. Unutar Božjeg stvaranja i određenja, postoji tanana, ali ipak ključna stvar, a to je da, kad je stvarao seme, Bog je u njega smestio sve hranljive sastojke i komponente koje ono treba da ima, kao i njegove funkcije. Koja je osnova za načela utvrđivanja koje su stvari stavljene u to seme? Ona su se zasnivala na potrebama ljudskog tela, na prijemčivosti funkcija unutrašnjih organa ljudskog tela i na hranljivim komponentama koje su tim organima potrebne. Pošto je hrana uzgojena iz takvog semena namenjena ljudskoj ishrani, u tom slučaju efekti koje će ova hrana imati na ljudsko telo nakon što se pojede i hranljive materije koje ljudi iz nje mogu da apsorbuju radi očuvanja svog normalnog fizičkog razvoja i opstanka, kao i radi produženja života svog tela, sve su to stvari koje Bog mora da uzme u obzir pri izradi semena ili neke vrste hrane. Ne radi se o tome da je seme koje može da raste u zemljištu izrađeno ležerno i da se čitava stvar svodi samo na to; ne, Bog je o tome razmislio. A kad je reč o dejstvima ljuske, srži i klice koje će ova vrsta semena imati na ljudsko telo, o tome kakve rezultate te stvari mogu da postignu, šta je potrebno ljudskom telu i koje hranljive materije ljudi treba da apsorbuju iz ove vrste hrane nakon što je pojedu, sve su to stvari koje Bog mora da uzme u obzir. Pošto Bog takve stvari razmatra, kad izrađuje ovu vrstu semena, On mora da ga izradi u skladu sa razmerama hranljivih sastojaka koje su ljudima potrebne, pa ovo seme tako nastaje u Božjim mislima. Ovo je posmatranje uticaja semena na ljude iz perspektive njegovih hranljivih komponenata i njegove strukture; ovo je jedan aspekt koji Bog razmatra pri izradi ovog semena. Osim toga, Bog razmatra veličinu i oblik ovog tipa semena ili ploda, dužinu njegovog klijanja, njegov oblik opstanka, tip zemljišta u kome ga je prikladno uzgajati, koliko hranljivih materija u kom tipu zemljišta to seme apsorbuje, koliko hranljivih materija iz njega ljudi mogu da apsorbuju kad ga pojedu i tako dalje. Sve su ovo pojedinosti koje Bog mora da razmotri. Različiti činioci koje Bog razmatra pri izradi semena na kraju se svode na jednu stvar, a to je da se zadovolji potreba ljudskog roda za hranom, da se postigne normalan fizički razvoj i opstanak ljudskog roda. Ovo je najvažnija tačka. A tu je još jedna tačka koja je takođe ključna. Ako seme nema životnu silu i mrtvo je, poput zrnca peska ili kamena, ako nije u stanju da proklija kad se zasadi u zemljište, onda to znači da nakon što ljudi taj jedan put tu hranu pojedu, ona više neće biti dostupna. Takvo seme nije ni blizu tome da zadovolji potrebu ljudskog roda za hranom. Prema tome, osim komponenata koje treba da poseduje, kao što su njegova ljuska i jezgro, ovo seme mora da ima klicu. Naravno, ova klica možda nije karakteristika života koja je prisutna u svim semenkama. Ukratko, pored svoje ljuske i jezgra, ovo seme mora da ima životnu silu. U ljudskom jeziku to se naziva životnom silom, ali za Boga to znači da to seme mora da ima život. Šta znači „imati život”? To znači da to seme može da nastavi da se razmnožava; kroz klijanje i rast mora biti u stanju da donese plod. Kroz klijanje, rast i cvetanje, seme mora biti u stanju da donese više plodova, a baš kao i samo seme i njegovi plodovi moraju takođe da imaju životnu silu i da budu u stanju da se razmnožavaju i da donesu još plodova, jer jedino tako ono može beskrajno da zadovoljava potrebu ljudskog roda za hranom. Ovo su dve najosnovnije i najvažnije stvari u Božjem stvaranju i određivanju semena: prva stvar su razne hranljive materije koje ono sadrži i njegove funkcije, a druga stvar je u tome da ovo seme mora da ima životnu silu, odnosno, da to seme mora da bude živo. Ljudskim rečima, ako je nešto „živo”, to se naziva „organskim”. Ova organska hrana, od vremena kad ju je Bog stvorio, zapravo ima život. Ako je zasadite u zemljištu, zalivate i đubrite, ona će izniknuti, rasti, cvetati, a zatim će donositi plodove, i svaki od njenih plodova ima istu funkciju kao i ona sama. Ova ista funkcionalnost neprestano obezbeđuje potrebe ljudskog roda za hranom, fizički opstanak ljudskog roda i razmnožavanje i postojanje ljudskog roda. Osim toga, ovo se seme sjedinjuje sa zemljištem i donosi plodove, a ti plodovi – kao i samo to seme – donose još plodova kako da bi snabdeli ljudski rod i, iz generacije u generaciju, prolaze kroz isti proces razmnožavanja i cvetanja. Na ovaj način ljudski rod ima beskrajne zalihe hrane. Uz zalihe hrane, uz izvor hrane, fizički život i opstanak ljudskog roda se nastavljaju bez kraja, i ljudi neće nikada biti bez hrane. Na osnovu ove činjenice se može videti da se u opstajanju ljudskog roda sve do danas ne može zanemariti doprinos raznog semenja koje je Bog stvorio. Koren sposobnosti tog semenja da daje takav doprinos ljudskom rodu jesu Božje stvaranje i Božje određenje. Ali, ako se unište dve najvažnije stvari koje je Bog odredio za seme – prva su hranljive materije i funkcije semena, a druga je njegova izvorna životna sila – ako te dve stvari nestanu, kad to seme padne na zemlju, ono više neće klijati, više neće rasti i više neće cvetati niti će donositi plodove. Ono može jedino da nestane u zemljištu i od tog trenutka biće izgubljen izvor hrane ljudskog roda. Sa čime će se onda suočiti ljudski rod? (Sa smrću.) Ljudi će se suočiti sa glađu, sa nestašicom hrane, a zatim sa smrću, i neće moći da se razmnožavaju i da nastave dalje. Ovo je prvi aspekt i to veoma ozbiljan. Drugi aspekt je u tome da, kad se seme veštački prerađuje, njegove hranljive materije se značajno smanjuju, od prvobitno brojnih vrsta hranljivih materija na tek malu količinu. Pored toga, i njegove se funkcije menjaju. Na primer, određene vrste hrane su nekada mogle da ishranjuju mozak, da obnavljaju fizičku snagu i da ljudima pružaju vitalnost, ali sada, nakon što su podvrgnute veštačkoj preradi, ove funkcije su značajno smanjene ili su čak izgubljene. Čak i ako neko konzumira velike količine takve vrste hrane, on se oseća fizički iscrpljeno, razmišljanje mu postaje tromo, a pamćenje mu propada. Iako nema tako mnogo godina, taj čovek postaje poput neke starije osobe. Oseća težinu u nogama, telo mu postaje ukočeno, a koža mu stari. Deluje kao da je fizički krupniji, ali se u sebi oseća drugačije od onih koji jedu organsku hranu. Ako su izvorne funkcije hrane oslabljene ili čak izgubljene, ne samo da, nakon što je ljudi pojedu, ta hrana u pozitivnom smislu ljudskom telu ne pomaže niti mu koristi, već na ljude ima i brojna štetna dejstva. Različiti hranljivi sastojci koji su telu potrebni ne mogu na vreme da se nadoknade, a u isto vreme mnoge funkcije tela postepeno propadaju i nestaju. Kao prirodna posledica toga, na osnovu ovog začaranog kruga, ljudsko razmišljanje postaje tromo, pa ljudi mogu čak da formiraju neka ekstremna ponašanja ili ideje. Takva ispoljavanja jesu neka od negativnih dejstava i posledica koje neorganska hrana donosi ljudima. Neorganska hrana je izgubila komponente koje bi trebalo da ima onako kako ih je stvorio Bog, a ujedno je izgubila svoje izvorne funkcije. Ona se razlikuje od izvornih stvari koje je Bog stvorio i odredio. Sva ta hrana je veštački prerađena i izmenjena.

Iako ljudi proizvode neorgansku hranu da bi zadovoljili potražnju ljudskog roda za hranom, takva hrana donosi svakakve štetne činioce po ljudsko zdravlje i reprodukciju, a to utiče na razmnožavanje i opstanak ljudskog roda. Prema tome, u odnosu na neorgansku hranu morate da imate sposobnost raspoznavanja. Ljudski rod već hiljadama godina uživa u organskoj hrani. Zašto kažemo da je organska hrana pozitivna stvar, dok je neorganska hrana negativna stvar? Šta je glavna tačka njihovog razlikovanja? Šta je sama srž tog pitanja? Srž je u tome da je organsku hranu za ljudski rod pripremio Bog; ona je određena od Boga. Poseduje izvorne komponente i funkcije koje je stvorio Bog i, što je najvažnije, ona ima životnu silu kojom ju je Bog obdario, dok je neorganska hrana izgubila te izvorne komponente i funkcije, i takođe joj nedostaje život darovan od Boga. Budući da joj nedostaju ove dve najvažnije stvari određene od Boga, tom hranom se krše načela pozitivnih stvari koje su stvorene i određene od Boga. Neorganska hrana je vrsta stvari koju je ljudska nauka preradila, oštetila i izmenila i ona više ne poseduje karakteristike pozitivne stvari. Ovo je stoga što njoj nedostaju komponente i suština pozitivnih stvari stvorenih i određenih od Boga i ona se, umesto toga, suprotstavlja funkcijama i suštini pozitivnih stvari stvorenih i određenih od Boga. Šta znači to da se ona suprotstavlja funkcijama i suštini pozitivnih stvari? To znači da kad je Bog izradio određeno seme, njegova je funkcija bila predviđena za ljudski rod, trebalo je da služi i koristi ljudskom rodu i da podržava normalne fizičke potrebe i opstanak ljudskog roda, dok neorganska hrana nanosi štetu normalnom opstanku ljudskog roda i ometa ga, i u isto vreme donosi niz nepovratnih negativnih dejstava i posledica po normalan život i opstanak ljudi. Stoga nije nimalo nepravedno neorgansku hranu nazvati negativnom stvari. Nije li tako? (Tako je.) Da li je ovo pitanje sada jasno? (Jeste.) Zašto je organska hrana pozitivna stvar, dok je neorganska hrana negativna stvar? Uopšteno govoreći, organska hrana potiče od Boga, koristi i služi ljudskosti i doprinosi ljudskom životu i opstanku; ona u čovekovom životu i opstanku obavlja nezamenljivu funkciju – ništa ne može da zameni ulogu koju ona ima. Međutim, da li je neorganska hrana korisna ljudskom zdravlju? (Nije.) Upravo suprotno: ona nije korisna za ljudsko zdravlje; naprotiv, ona škodi ljudskom zdravlju i donosi mnogo bola i problema fizičkom životu i opstanku ljudskih bića. Na primer, u telu izaziva razne tegobe, kao što su usporavanje cirkulacije krvi, ukočenost udova, otežanost u nogama i vrtoglavica, te dovodi do preuranjenog početka i pogoršanja mnogih bolesti; alergijske reakcije kod ljudi takođe postaju sve teže i teže. Neželjene reakcije različitog stepena utiču na niz stvari, od kože do unutrašnjih organa. Ovo su razni problemi i muke koje neorganska hrana donosi fizičkom životu i opstanku ljudskog roda. Pošto je ljudsko telo stvorio Bog, jedino Bog najbolje razume njegovu strukturu i potrebe. Stoga je Bog, na osnovu strukture i potreba ljudskog tela, za ljudski rod stvorio svakakve vrste hrane. Od juga do severa, od istoka do zapada, Bog je stvorio raznovrsnu hranu koja je pogodna za život i opstanak lokalnog stanovništva. Prvobitni oblici svih vrsta hrane stvoreni od Boga imaju za cilj da obezbede neophodne izvore hrane za ljudski život i opstanak; svi oni su neophodni za fizički život i opstanak ljudskih bića. Odnosno, da bi živelo i održalo se, čovekovo telo ne može da bude bez ovih biljaka stvorenih od Boga. Sve dok potiču od Boga, te biljke i semenke se nalaze u svojim izvornim oblicima, poseduju neophodne funkcije i komponente koje je stvorio Bog, kao i životnu silu darovanu od Boga. Gde god da se to seme nalazi – čak i ako upadne u pukotine stena gde nema nikakvog zemljišta – dokle god ima životnu silu, ono može normalno da proklija, raste i sazri, te da proizvede još semenki. Samo u ovakvom širem okruženju, gde se sve stvari reprodukuju i opstaju, ljudi mogu da dobiju izvor hrane za svoje telo, da se neprekidno bave raznim aktivnostima i da nastave da se razmnožavaju i da žive. Ako razne biljke i semenke izgube izvorne funkcije stvorene od Boga, to je isto kao da je ljudski rod lišen hrane i da je ljudskom rodu oduzet izvor hrane. Čak i ako ljudi stvaraju i proizvode određene vrste hrane koje nisu u svojim izvornim oblicima i kojima privremeno mogu da zadovolje svoju glad, budući da su izvorni oblici te hrane promenjeni nakon podvrgavanja preradi i budući da gube svoje izvorne funkcije, nakon što ljudi tu hranu pojedu, saglasno tome će se promeniti njihove fizičke funkcije i osećaji. S vremenom će ljudsko telo takođe osetiti neke štetne reakcije; ljudi će oboleti od određenih bolesti i imaće bolove, a mogle bi da nastanu čak i neke ozbiljne posledice. Ovo je u suprotnosti sa Božjom izvornom namerom u stvaranju hrane za ljudskost i ujedno je u suprotnosti sa zakonima i pravilima opstanka koje je Bog odredio za ljudski rod. Dakle, kako god da na to gledate, ukoliko je nešto u suprotnosti s Božjom izvornom namerom u stvaranju živog bića i sa zakonima i pravilima određenim od Boga, to nešto je izgubilo funkciju koju je Bog za to stvorio i ulogu koju treba da ima, kao i životnu silu darovanu od Boga, pa se tako i suština te stvari promenila. Pojava neorganske hrane je u suprotnosti s Božjom izvornom namerom u stvaranju hrane; kad naučnici naučno prerađuju i menjaju semenke u hrani, to dovodi do toga da se promeni suština te hrane. Stoga je neorganska hrana negativna stvar. Bez obzira na to da li njen izgled postaje raznobojniji ili lepši, da li ta hrana postaje krupnija ili se njena količina povećava – na koji god način da se ona menja, ukoliko je ona u suprotnosti sa Božjom izvornom namerom u njenom stvaranju i ukoliko ona gubi svoje funkcije i životnu silu date od Boga, u tom slučaju je to negativna stvar. U to nema nikakve sumnje. Koja god stvar da je u pitanju i bez obzira na to u kom periodu ili čijim se delovanjem ona pojavljuje, ukoliko tu stvar nije stvorio Bog niti je ona od Njega određena, već je naprotiv u suprotnosti s Božjim stvaranjem i određenjem, ta stvar je negativna. Je li to sada jasno? (Da.)

Sada kad je pitanje neorganske hrane kao negativne stvari jasno razmotreno u zajedništvu, postoji još jedno pitanje o kome treba besediti. Neki ljudi pitaju: „Pošto je neorganska hrana negativna stvar koja se suprotstavlja Božjem stvaranju i određenju, kako prema njoj treba da se odnosimo? Treba li da je jedemo? Treba li da je uopšte ne jedemo ili da je jedemo samo u malim količinama? Koji je prikladan način praktičnog postupanja?” Neki od vas su upravo istakli: „Većina hrane u današnjem društvu je neorganska i nije lako pronaći organsku hranu ako želite da je kupite – u pojedinim zemljama i regionima ne možete da je kupite čak ni po visokoj ceni. Čak i ako znamo koristi od organske hrane i štetu koju nanosi neorganska hrana, šta možemo da uradimo?” Naprosto je takvo šire okruženje. Ovo je Sotonin svet, a on ljude sprečava da jedu hranu obdarenu životnom silom koju je Bog stvorio. Neki ljudi kažu: „Znamo da je jesti neorgansku hranu štetno za naše telo, ali mi nemamo načina da jedemo organsku hranu. Šta treba da uradimo? Treba li naprosto da umremo od gladi?” Ne možete da umrete od gladi. Zarad toga da biste živeli, ipak morate da jedete neorgansku hranu. Čak i ako je njeno konzumiranje štetno za telo, ipak je bolje od umiranja od gladi. Čak i ako nastavite da živite s takvim poteškoćama, sve dok ne umirete i možete da izvršavate svoju dužnost, opstajući do poslednjeg trenutka i postižući spasenje čak i ako ste bolešljivi, onda ste trijumfovali nad ovim svetom i nadvladali ste Sotonu. Drugi kažu: „Pošto je neorganska hrana toliko štetna za ljude i njena dejstva su nepopravljiva, ja naprosto neću da je jedem. Pronaći ću način da uzgajam organsku hranu u svom dvorištu.” Ako imaš način za to, onda je to svakako u redu. Ali, šta ako u kući nemaš dvorište i ne možeš da uzgajaš povrće i žitarice, običan si čovek koji sebi ne može da priušti organsku hranu? U tom slučaju možeš samo da jedeš neorgansku hranu. Neki ljudi kažu: „Ako jedem neorgansku hranu, ona će mi makar pomoći da preguram nekoliko godina, pa neću tako brzo umreti. Makar i da od nje dobijem neke uvrnute bolesti, tu se ništa ne može učiniti.” Da li se plašite da ćete dobiti svakojake uvrnute bolesti i da će vam se skratiti životni vek? (Da.) Šta povodom toga treba da se učini? Neki ljudi kažu: „U tom slučaju možemo da pribegnemo samo poslednjem rešenju – da se zadovoljimo onim što možemo. Da bismo preživeli, nemamo drugo rešenje nego da jedemo neorgansku hranu.” Da li je ovo načelo tačno? (Jeste.) Da li je? Ne možete da raspoznate da li je ono tačno ili netačno. Da li raditi ovo znači zadovoljiti se onim što možeš i nemati drugo rešenje? To nije zadovoljiti se onim što možeš, niti je to nemati drugo rešenje. Naprotiv, to je život prema veri. Zar u Božjim rečima ne postoji jedna rečenica? „Sve dok imaš i poslednji dah u sebi, Bog neće dopustiti da umreš.” Ljudski život je u Božjim rukama. Koliko dugo će neki čovek živeti i njegovo fizičko stanje zavise od Božjeg određenja, a ne od toga šta on jede. Dovoljno je da ljudi imaju ispravne misli i gledišta o neorganskoj hrani i da su je raspoznali. Međutim, ljudi treba ispravno da se odnose prema postojećem objektivnom okruženju. Ako za uzgajanje sopstvene hrane nemate finansijska sredstva niti uslove u životnoj sredini, u tom slučaju jedite sve ono što je dostupno. Dakle, hoćete li brinuti oko toga da ćete se razboleti ili umreti? Nema potrebe za brigom. Zašto? U svom srcu imamo istinu Božjih reči za svoju podršku i osnovu: „Neće čovek živeti samo od hleba, već od svake reči koja izlazi iz Božijih usta” i „Sve dok imaš i poslednji dah u sebi, Bog neće dopustiti da umreš.” Čovekov život, njegovo fizičko stanje i njegov životni vek, svi su u Božjim rukama. Da li će se čovek razboleti, kad će se razboleti i kad će umreti – sve to je u Božjim rukama. Nema potrebe za brigom niti za strahom. Ako ne možete da nabavite organsku hranu i možete da jedete jedino neorgansku hranu, onda je jedite spokojno. Jedite sve ono što je dostupno. Neki ljudi kažu: „Ako si rekao da je neorganska hrana negativna stvar, zašto nam sada govoriš da je jedemo spokojno?” Ako ne jedeš, kako možeš da živiš? Jedeš li premalo, može li tvoje telo zaista da dobije ono što mu je potrebno? I nevernici sada govore kako je neorganska hrana daleko manje hranljiva od organske hrane; iako jedete obilno, ona ne obezbeđuje mnogo hranljivih materija. I to je činjenica. Postoji još jedna stvar za koju oni ne znaju: srazmera hranljivih komponenata u organskoj hrani je odgovarajuća. Nakon što je pojedeš, ona će tvom telu pomoći da proizvede mnoge hranljive materije, podstaći će cirkulaciju krvi i u tebi obaviti svoje izvorne funkcije kako bi ti obezbedila dobro zdravlje. Međutim, neorganskoj hrani nedostaju hranljive materije, pa tvoje telo ne može da je koristi da sintetiše hranljive materije kako bi zadovoljilo svoje potrebe. Što je najvažnije, neorganska hrana ne poseduje životnu silu i nedostaju joj brojne hranljive komponente; ona te ne može učiniti zdravim. Nakon što je budu jeli deset ili dvadeset godina, ljudi će se razboleti od svakakvih bolesti i uvrnutih boljki, a neki će čak izgubiti sposobnost reprodukcije. Takve su posledice previše ozbiljne. Zato se neki ljudi osećaju ovako: „Pojeo sam mnogo hrane i povrća, pa ne bi trebalo da mi nedostaju hranljive materije. Ali zašto u celom telu osećam slabost?” U tome je razlika između organske i neorganske hrane; zapravo, ti si je već osetio. Zašto imaš taj osećaj? Zato što neorganska hrana nema životnu silu. Jedeš je u velikim količinama, ali ona ne donosi mnogo hranljivih materija, pa osećaš fizičku slabost i nemaš vitalnost. Ipak, u svakom slučaju, i dalje moraš da jedeš; ne budeš li jeo, bićeš gladan i nećeš moći da radiš ili da preživiš. Ljudi ne smeju da prave gluposti, niti treba da odlaze u krajnosti. Svemu treba da pristupe u skladu sa Božjim rečima i da u svemu praktično postupaju prema istina-načelima. Ljudima to treba da bude jasno i to treba da shvate. Ukratko, sve se svodi na način na koji ljudi treba da se odnose prema neorganskoj hrani. Nakon što shvate negativna dejstva i naknadne uticaje koje neorganska hrana donosi, ljude to ne treba da sputava, niti treba da se brinu ili plaše, zato što je sve u Božjim rukama. Ljudski život i sve u vezi sa ljudima je u Božjim rukama, podvrgnuto Božjoj suverenosti i uređenjima. Je li tako? (Jeste.) Ako to shvatiš na ovaj način, tvoje misli i gledišta su tačni. Nakon što ste sve ovo čuli, da li u srcu osećate vedrinu i oslobođenost? (Da.) Ovo je problem iz stvarnog života koji ljudi treba da vide. Ako ovo pitanje ne možete da prozrete, onda ste previše glupi. Kad je reč o tome treba li ili ne jesti neorgansku hranu, upravo smo raspravljali o nekoliko načela primene. Prema toj hrani treba da se odnosiš u skladu sa svojim objektivnim okruženjem i stvarnim prilikama. Ukratko, sve stvari treba da posmatraš u skladu sa Božjim rečima i ujedno treba da postupaš u skladu sa Božjim rečima. Sve dok je tvoj motiv da obezbediš svoj normalan fizički opstanak i funkcionisanje, kako bi mogao normalno da izvršavaš svoju dužnost, da ne skrećeš s puta sleđenja Boga, da ispunjavaš svoju dužnost i ideš putem stremljenja ka istini, onda je to što radiš ispravno. Ovo je sadržaj našeg razgovora u zajedništvu u pogledu onoga što Bog određuje.

Da bismo u zajedništvu razgovarali o aspektu onoga što Bog određuje koristili smo dva primera. Da li je u osnovi to jasno objašnjeno? (Jeste.) Možete li onda da napravite razliku između pozitivnih i negativnih stvari? Možeš li ovaj aspekt istine da primeniš kako bi procenio razne ljude, događaje i stvari sa kojima se susrećeš? Da nismo razgovarali o ova dva primera, da li biste ovaj aspekt istine u vezi sa pozitivnim stvarima koji smo danas definisali bili u stanju da primenjujete za njihovo procenjivanje? (Možda bih one jednostavnije mogao da raspoznam, ali ne bih mogao da raspoznam dva relativno složena primera o kojima je Bog govorio.) Dobro je što smo o tome razgovarali, jer biste u suprotnom propustili priliku da jedete tako ukusno voće kao što je jabuka-kruška, zar ne? (Da.) Neki ljudi koji su više skloni tome da se pridržavaju pravila mogli bi da pogledaju u jabuka-krušku i da požele da je pojedu, ali se ne usuđuju razmišljajući da će time što je pojedu prekršiti načela određena od Boga i suprotstaviti se Božjim rečima, pa se suzdržavaju i ne jedu je i, shodno tome, propuštaju brojne prilike da pojedu ovo ukusno voće. Međutim, kad je reč o nekim očigledno negativnim stvarima, budući da nemaju sposobnost raspoznavanja, ljudi te stvari u svom srcu u velikoj meri veličaju, zdušno odobravaju i prihvataju. Kad je reč o neorganskoj hrani, oni čak pomišljaju: „Neorganskom hranom se u velikoj meri zadovoljava potražnja ljudskog roda za hranom, a u isto vreme ona može pomoći da se smanji broj smrtnih slučajeva zbog gladi. U istoriji ljudskog razvoja, ovo je zaista veliki doprinos nauke ljudskom rodu! Ovo je zaista učinio Bog; Bog je taj koji je ovu stvar podstakao.” Tako jednostavnom izjavom razotkriva se jedna činjenica. Koja činjenica? Da ne razumeš istinu. Ovo je sporedno; ovde postoji još jedan ozbiljniji problem, a on je u tome da si izgovorio reči koje su nečuveno buntovne prema Bogu i bogohulne, zbog čega se Bog gnuša i gadi. Ako taj problem postane toliko ozbiljan da se suprotstavljaš Božjim namerama i namerno se Bogu opireš i na Njega huliš, onda bi mogao da izgubiš nadu za svoje spasenje, a to će se odraziti na tvoje odredište. Prema tome, vrlo je važno shvatiti istinu. Da u našem razgovoru u zajedništvu nismo koristili primere, neki od vas bi možda pomislili: „Neorganska hrana je rezultat naučnog istraživanja, a razvoj nauke doprinosi čovečanstvu, pa je takav doprinos najverovatnije odredio Bog, time najverovatnije orkestrira Bog.” Na osnovu ovakvog razgovora u zajedništvu, da li je to sada jasno? Da li je ova izjava tačna? (Nije.) Treba li čovek da stvari shvata na ovaj način? (Ne.) Ako neki čovek to kaže, on je u nevolji; ovo je nečuveno buntovno! Pre nego što jasno shvatite šta stvari zaista jesu i koja im je suština, nemojte ih ishitreno definisati i nemojte olako prihvatati ili voleti stvari koje su naučno prerađene. Posebno u slučaju stvari koje su u zlim trendovima popularne i izrazito se poštuju i koje većina ljudi voli, moraš da budeš naročito oprezan – raspoznaj ih u skladu sa Božjim rečima i sa istinom, i nipošto ih ne prihvataj. Neki ljudi kažu: „Kov nam je loš. Kad vidimo svakakve informacije koje se šire na internetu, pomislimo da je to društveni trend i da one ne mogu biti pogrešne. Nakon što to pogledamo, to se odrazi na naše srce. Kad bismo živeli u praznom prostoru, niko ne bi mogao da nas zaluđuje.” Je li ova izjava tačna? (Nije.) Ti živiš u stvarnom svetu, u postojećem društvu i neizbežno ćeš čuti brojne neobične glasove i neobične izreke i teorije. Ti argumenti će neizbežno ući u tvoje srce, pa će se na njega odraziti, menjajući ti misli. Ljudi smatraju da će, dokle god žive u ovom društvu, sve dok žive među ljudima, protivno svojoj volji biti izloženi uticaju, osim ukoliko ne budu živeli negde duboko na planinama i u šumama ili ukoliko se ne zatvore u neku malenu prostoriju, pa te stvari ne budu slušali, gledali ih niti o njima razmišljali, te da će im u tom slučaju srce biti čisto. Je li ovo gledište tačno? (Nije.) Očito nije. Pa, kako se onda ovaj problem može rešiti? Morate da stremite ka istini i da shvatite istinu. Ako jasno razumeš sve aspekte istine, kad se budeš susreo sa ovim stvarima, znaćeš koja je suština u njihovoj osnovi. Moći ćeš brzo da ih raspoznaš i definišeš kao pozitivne ili negativne stvari i – na osnovu toga što imaš savest i razum – brzo ćeš prihvatiti pozitivne stvari, a negativnim stvarima ćeš se odupreti ili ih odbaciti, kritikovaćeš ih i osuditi. Na taj način bićeš zaštićen i nećeš se osećati bespomoćno, niti ćeš morati da budeš toliko zabrinut ili uplašen. Zašto? Zato što ćeš uz Božje reči kao svoju osnovu imati ovu osnovnu sposobnost da raspoznaš pozitivne i negativne stvari, tvoja gledišta i mišljenja o raznim pozitivnim i negativnim stvarima zasnivaće se na Božjim rečima i moći ćeš da utvrdiš jesu li to pozitivne ili negativne stvari; stoga će odgovor na pitanje šta treba da uradiš biti veoma lak. Zar nije tako? (Tako je.)

Da li razumete ovo o čemu smo upravo razgovarali u zajedništvu? Da o tome na ovaj način nismo razgovarali, da li biste to mogli da razumete? (Ne.) Dakle, da li biste, nakon nekoliko godina iskustva, mogli da ih raspoznate? (Bez istine, te stvari ne možemo da raspoznamo; ponekad se negativnim stvarima čak i divimo i zagovaramo ih. Dakle, ne deluje kao da ćemo postati sposobni da ih raspoznajemo samo po osnovu činjenice da imamo više godina iskustva.) Jesu li ovim stvarima obuhvaćene tajne? (Ne, nisu.) Ako njima nisu obuhvaćene tajne, zašto ih ljudi ne razumeju? Jesu li to neke stvari u spoljašnjem svetu? (Jesu.) Da su to samo stvari u spoljašnjem svetu, njih bi trebalo lako shvatiti, međutim, ove stvari se zapravo odnose i na neke istine i na ljudska gledišta o raznim stvarima. Kad se nešto odnosi na gledišta o stvarima, na suštinu i prirodu problema, time je obuhvaćena istina, a kad je time obuhvaćena istina, vi to ne možete da prozrete i postajete zbunjeni. Prema tome, mislite li da je neophodno razgovarati na ovaj način? (Da, neophodno je.) Nadajmo se da nakon što budete čuli ovu besedu svoju pažnju nećete usmeravati na same te stvari niti ćete učiti da poštujete propise, već ćete, kroz tu besedu, početi da shvatate istinu i Božje namere, biti u stanju da raspoznate šta su pozitivne a šta negativne stvari i napraviti pomak u smislu istine, pa će se poboljšati vaša sposobnost raspoznavanja stvari. To će značiti da ste nešto zadobili. Kad je reč o pozitivnim stvarima – sve što spada u okvir onoga što je stvorio Bog, odredio Bog ili je pod Božjom suverenošću – da li ste sada u stanju da sve to raspoznate nakon što smo prethodno naveli ova dva posebna primera? Ili samo možete da raspoznate stvari koje su iste vrste, a i dalje niste u stanju da raspoznate stvari koje se razlikuju od ova dva primera? (Verovatno u određenoj meri mogu da raspoznam stvari iste vrste, kao i različite stvari koje su relativno jednostavne, ali i dalje ne mogu jasno da raspoznam stvari koje su previše složene.) To je činjenica, zar ne? Ako i dalje ne možete da raspoznate, u tom slučaju treba da dokučite načelo. Pre svega, pogledajte da li se određena stvar kosi sa funkcijom koju ona treba da ima onako kako ju je stvorio Bog ili se kosi sa značajem svog postojanja onako kako je to odredio Bog; vidite da li se kosi sa ovim aspektom. Ako se kosi, onda je to negativna stvar. Ako se ne kosi s Božjim stvaranjem i određenjem, ali se za oblik njenog postojanja ili za vrednost njenog postojanja ne može reći da na ljude ima pozitivan ili negativan uticaj – ona samo služi određenoj svrsi i samo obezbeđuje određenu pogodnost u ljudskom životu, uz nekoliko koristi ali bez ikakve štete, u smislu da ne podriva niti ometa oblik opstanka i normalan život ljudskog roda koje je stvorio Bog, niti ona donosi ikakve štetne posledice i njeno postojanje se ne može smatrati značajnim za ljudski rod, pa bi ljudi i bez nje i dalje mogli sasvim dobro da žive – onda se ona ne može smatrati ni pozitivnom ni negativnom stvari. Ona ne spada u tu kategoriju; ona je samo vrsta stvari ili predmet, pa je nećemo definisati kao pozitivnu ili negativnu. Na primer, konjska zaprega je prevozno sredstvo. Nju vuče konj, koji je živo stvorenje stvoreno i određeno od Boga. Konjsku zapregu je napravio čovek, nije je stvorio Bog; ona je sredstvo koje je napravio čovek svojom sposobnošću opstanka darovanom od Boga. Konjskom zapregom mogu da se prevoze roba i ljudi na različita mesta, što ljudski život i putovanje čini udobnijima. Dakle, mislite li da je konjska zaprega koju je izradio čovek pozitivna ili negativna stvar? Da li konjska zaprega troši energiju? Da li emituje izduvne gasove i zagađuje vazduh? (Ne.) Konjska zaprega ne izaziva nikakva štetna dejstva po ljudski život i opstanak, a ljudski život ujedno čini nešto udobnijim. Međutim, da ona ne postoji, ljudi bi mogli da putuju i pešice, što bi samo donekle bilo sporije; nije baš da ljudi bez nje ne bi mogli da opstanu. Ona je nešto što nije neophodno. Dakle, da li je ta stvar pozitivna ili negativna? (Kako ja to shvatam, konjska zaprega nije negativna stvar, ali nije ni pozitivna stvar; za nju se ne može reći da je pozitivna ili negativna.) Dolazi iz ruku čoveka i za nju se ne može reći da je pozitivna ili negativna. Ako bi raspravljao o tome da li je konjska zaprega pozitivna ili negativna stvar, bilo bi to kao da od miša praviš slona, obično cepidlačenje.

Neki ljudi kažu: „Drveće je stvorio i odredio Bog, a pravila njegovog opstanka i njegovi oblici postojanja potiču od Boga, pa je ono pozitivna stvar. Dakle, ako se drvo poseče i preradi u drvnu građu, da li je to pozitivna ili negativna stvar?” Drvna građa obezbeđuje određene pogodnosti za svakodnevne potrebe ljudskog roda, kao što su korišćenje za izradu raznih vrsta nameštaja poput stolova i stolica, a može i da se zapali kako bi se koristila za kuvanje. Drvo se iz biljke pretvara u predmet. Je li to pozitivna ili negativna stvar? (Ne može se reći ni da je pozitivna ni negativna.) Tako je, sada ste razumeli, jasno vam je. Jedino stvari unutar opsega ovog načela – ono što je stvorio Bog, što je odredio Bog ili što je pod Božjom suverenošću – jesu pozitivne stvari. Negativna stvar je sve ono čime se krši ovo načelo. Kad je reč o stvarima izvan ove dve kategorije, ako raspravljaš o tome jesu li one pozitivne ili negativne, to je kao da u osnovi cepidlačiš, da od miša praviš slona i ne posvećuješ se svom pravom poslu. Na primer, neki ljudi pitaju: „Jesu li zavese koje je napravio čovek pozitivna ili negativna stvar?” Neki ljudi kažu: „To će zavisiti od izvora tkanine. Ako su zavese napravljene od prerađenog prirodnog pamuka, bez bojenja ili izbeljivanja i bez ikakvih dodatih hemikalija, onda su one pozitivna stvar. Ako su obojene, izbeljene i sa dezenom ili ako su im dodate određene hemikalije, onda su one negativna stvar. Negativne stvari jesu ono što treba da uklonimo i da odbacimo, tako da ne smemo da ih koristimo. Jedino se tako pridržavamo načela Božjih reči i jesmo ljudi koji vole pozitivne stvari i istinu. Prema tome, osuđujemo sve ono što nije pamučni proizvod i osuđujemo sve ono što ne potiče iz prirodnih resursa.” Koje su stvari koje potiču iz prirodnih resursa? Pamuk, svila, kao i lan. Prema mišljenju ovih pojedinaca, osim tih nekoliko stvari, ne postoji nijedan drugi materijal koji bi ljudi mogli da nose na sebi – ako želiš da izbegneš da kršiš načela i želiš da budeš u stanju da voliš pozitivne stvari a odbaciš one negativne, u tom slučaju moraš da nosiš stvari od ovih materijala, jer su jedino te stvari u svojim izvornim oblicima stvorenim od Boga. Da li je ovo gledište tačno? (Nije.) Neki ljudi će reći: „U tom slučaju, prema ovom gledištu, svako ko nosi naučno prerađene tkanine nije čovek koji voli pozitivne stvari, nije čovek koji primenjuje istinu, već je čovek bez sposobnosti raspoznavanja i bez načela, čovek koji je u velikoj meri buntovan i koga Bog prezire, i s takvim čovekom je svršeno!” Da li je ova izjava prikladna? (Ne, to je pravljenje slona od miša.) U svojim rečima, takvi ljudi imaju skrivene motive, pa mogu druge čak da osuđuju, preuveličavajući stvari. Kakvi su to ljudi? (Ljudi koji se pridržavaju propisa i koji nemaju nikakvo duhovno razumevanje.) To su apsurdni ljudi, apsurdni tipovi. Pri izražavanju ovih jeresi i zabluda, oni od miša prave slona i hvataju se za bilo koju temu ne bi li izrazili sopstvena mišljenja. Misli su im pune ovih jeresi i zabluda i mogu beskrajno da ih prosipaju, ali kad od njih zatražite da besede o nečemu povezanom s istinom, nemaju ništa da kažu. Kad od njih zatražite da besede o tome šta su pozitivne stvari, oni izgovaraju ove jeresi i zablude. Zar ne misliš da je to odvratno? Mnoge stvari nisu povezane sa pozitivnim stvarima koje je Bog stvorio, koje je Bog odredio ili koje su pod Božjom suverenošću. Strogo uzev, njima se ne krši načelo onoga što je stvorio Bog, što je odredio Bog ili što je pod Božjom suverenošću, a oblici njihovog postojanja ne izazivaju nikakva štetna dejstva po život i opstanak ljudskog roda niti im škode. Dakle, kad govoriš, najbolje je da imaš savest i razum, da od miša ne praviš slona niti da izričeš osude kako ti se prohte. Stvari koje se nalaze unutar okvira onoga što je stvorio Bog, što je odredio Bog ili što je pod Božjom suverenošću vredne su da o njima razgovaramo u zajedništvu i vredne su da ih prihvatimo, razumemo, da ih se pridržavamo, cenimo ih i štitimo. Za razliku od njih, za one stvari koje ne spadaju u taj okvir, najbolje je da od miša ne pravimo slona, da ih ne posmatramo kao važne stvari o kojima treba besediti, da o njima ne besedimo s velikim poletom, niti da o njima čak krajnje ozbiljno besedimo tokom nekoliko okupljanja. To ne treba raditi. Apsurdni ljudi, ljudi koji nemaju duhovno razumevanje, zli ljudi, antihristi i đavoli često vole da rade takve stvari ne bi li se pravili važni, kako bi ljudima omogućili da vide koliko su sami pametni. Ljudi bez sposobnosti raspoznavanja smatraju da je to razgovor u zajedništvu o istini i, premda ne dobijaju nikakvu pouku, osećaju se primoranim da to istrpe i da slušaju. U stvari, sve reči tih ljudi jesu jeresi i zablude i nemaju nikakve veze sa temom pozitivnih stvari o kojoj Ja govorim. Prema tome, čuješ li da takvi ljudi pokreću ove teme i navode argumente koji nisu povezani s pozitivnim stvarima, možeš da odbiješ da slušaš. Ako razumeš istinu i imaš sposobnost raspoznavanja, možeš da ih opovrgneš i da ih zaustaviš. Kako ih zaustavljaš? Kažeš: „Dobro, sad ućuti! Stvari o kojima govoriš nisu povezane s istinom, niti su povezane s pozitivnim stvarima. To što govoriš jesu đavolske reči i niko ne želi da ih sluša. Ovde prisutne nemoj da ometaš i nemoj da se mešaš u to kako oni vrše svoju dužnost!” Ako ti ljudi u svojim rečima imaju skrivene motive, ako izriču osude kako im se prohte i nemaju pozitivno dejstvo, treba da ustanete i da ih sprečite da izazivaju ometanje i da ih pritom razotkrijete tako da ih svi raspoznaju. Nakon što to čuju, svi će razumeti da su njihove reči jeresi i zablude, koje nemaju nikakve veze sa istinom, da su obično zanovetanje, cepidlačenje, zaluđivanje ljudi, izgovaranje reči i doktrina i prosipanje bombastičnih ideja, te da ti ljudi imaju skrivene motive i žele da izazivaju nevolje, pa ih kao takve treba ograničiti i ućutkati. Pretpostavimo da su većina ljudi prisutnih u tom trenutku smetenjaci koji nemaju nikakvu sposobnost raspoznavanja zlih ljudi i đavola i da ne mogu da zaključe da ovi šire zablude i da ljude zaluđuju. Kad se ovi smeteni pojedinci i ti zli ljudi i đavoli okupe zajedno, svi oni se lepo slažu kao da su od istog prljavog štofa. Nakon što čuju Božje reči, ne samo da ne prihvataju istinu, već ujedno šire neke zablude grandioznim rečima i pompeznom ali ispraznom govorancijom. U tom slučaju, možeš da ustaneš i da odeš u tišini, bez potrebe da izražavaš ikakva gledišta. Pusti đavole da se prave važni i da prave predstavu. S njima ne polemiši, kako ti ne bi ometali um i kako ne bi uticali na tvoje obavljanje dužnosti. Zašto? Zato što je đavo zauvek đavo; životinja je zauvek životinja. Oni nemaju racionalnost, ne mogu da raspoznaju ispravno u odnosu na pogrešno, i ne znaju šta je tačno a šta netačno; kako god da ti besediš, njima je nemoguće da shvate istinu. Đavoli će uvek govoriti reči i doktrine, uzvikivati parole i prosipati bombastične ali isprazne govorancije, dok oni koji su reinkarnirani iz životinja – ljudi bez duhova – nemaju nikakvu sposobnost raspoznavanja. Gde god postoji ometanje od strane Sotona i đavola, oni će to slediti i biće u taj haos uključeni. Učiš li ih tome da nešto raspoznaju, oni to ne mogu da nauče. Jedino oni koji shvataju istinu poseduju pamet i mudrost i sakriće se kad vide nevolju. Kad vide da đavo izaziva ometanje, oni će to moći da raspoznaju i u taj haos se neće uplitati, znajući kako da se klone zla. Gde god da đavoli prave predstavu, gde god da se životinje okupljaju, to mesto će bazditi na prljavštinu i odisaće neredom. Oni su od istog prljavog štofa i uživaju u tome da budu zajedno. Ko god da izgovara neke apsurdne i podle reči, takvima se dopada da to slušaju, pa ih uz veliku nasladu čak unedogled ponavljaju. Zar ovo nije okupljanje đavola? Ako si mudar čovek, čim uočiš takvu situaciju, trebalo bi što pre da se skloniš i da se s njima ne mešaš. Zašto s njima ne treba da se mešaš? Zašto s njima ne treba da polemišeš? Zato što bez obzira na to kako ti besediš o istini, oni je neće prihvatiti; koliko god reči da izgovoriš, sve će to biti uzalud. Oni koji su od Sotone i đavola uopšte ne prihvataju istinu, a oni koji su reinkarnirani iz životinja ne mogu da shvate istinu, pa će biti beskorisno ma koliko ti govorio. Da li oni čitaju Božje reči? Mogu li da shvate Božje reči? Jesu li ikada tragali za istinom? Oni ne prihvataju čak ni reči koje Ja govorim, pa može li ih opovrgnuti nekoliko reči koje ti smisliš? Mogu li one da ih nateraju da promene mišljenje? Mogu li oni da prihvate tvoje reči? Stoga, nemoj da praviš gluposti. Mudro je otići u tišini. Pitaš li đavola: „Zašto ne primenjuješ istinu? Zašto stalno lažeš i obmanjuješ?”, đavo će te drsko opovrgnuti; svađaće se i koristiti izvrnutu argumentaciju da odbrani sebe i nipošto neće priznati da laže i obmanjuje. Pitaš li one koji su reinkarnirani iz životinja zašto se stalno pridržavaju propisa, oni će takođe koristiti izvrnutu argumentaciju da sebe odbrane, govoreći da primenjuju istinu. Kad naiđeš na takvu situaciju, trebalo bi jasno da vidiš da đavoli i oni reinkarnirani iz životinja uopšte ne prihvataju istinu, te da stoga s njima treba da prestaneš da razgovaraš u zajedništvu i da treba da prestaneš da praviš gluposti. Ma koliko reči da izgovoriš odnosno ma koliko stvari da uradiš, njihovu priroda-suštinu ne možeš da promeniš, pa nikakav razgovor tu ne pomaže. O istini treba da besediš onima koji mogu da je prihvate. Jedino takvi ljudi s lakoćom prihvataju istinu – jedino s njima možeš da imaš normalan razgovor. Kad je reč o đavolima i ljudima reinkarniranim iz životinja, o koliko god istine da besediš odnosno ma koliko posla da obaviš, sve to će biti uzalud. Možda ti u tom trenutku i pođe za rukom da ih opovrgneš tako da ostanu bez teksta i oni možda osete da je to što si rekao ispravno, ali će se nakon toga predomisliti, pa će čak pripremiti određene reči da te opovrgnu i osramote. Znači, mogu li oni koji su đavoli da prihvate istinu? (Ne.) Ne mogu nikako. Oni koji su đavoli i oni koji su reinkarnirani iz životinja uopšte ne prihvataju istinu. Makar i da je u nekom trenutku prihvate, to su samo reči, pa će se kasnije vratiti onome što su ranije govorili. Dakle, ako im besediš o istini, možeš li da postigneš ikakve rezultate? Želja ti je da ih promeniš tako da imaju savest i razum i da im staviš do znanja da ne shvataju istinu, te da istinu treba da prihvate i da je primenjuju – ta zamisao i sâm taj motiv su pogrešni; nikada ne bi trebalo da ga imaš. Da li sada razumeš? (Da.)

Vratimo se na temu pozitivnih stvari. Obim pozitivnih stvari se definiše stvarima koje su u kategoriji onoga što je stvorio Bog, što je odredio Bog ili što je pod Božjom suverenošću. Sa čime god da imamo posla, treba da razmotrimo sledeće: „Da li je ovo stvorio Bog? Na koji način je to povezano s Božjim određenjem?” Ako to nije stvorio Bog i to nema nikakve veze s Božjim određenjem, onda prema tome treba da se odnosimo oprezno. Ako i dalje sledimo svetovne trendove i hvalimo ih, zar to nije glupo? Ako nešto nije unutar okvira onoga što je stvorio Bog, što je odredio Bog ili što je pod Božjom suverenošću, onda se to ne može nazvati ni pozitivnom ni negativnom stvari, pa o tome nema svrhe raspravljati. Raspravljaš li ipak o tome, da li je to zato što to želiš da prihvatiš kao pozitivnu stvar? Ili je to zato što želiš da to okarakterišeš kao negativnu stvar i odbaciš? U čemu je korist za tvoj život i tvoje lično vladanje ako to prihvatiš ili odbaciš? Je li to korisno za tvoje prihvatanje istine? Ako nema nikakve koristi, tad nema svrhe odnositi se prema tome kao prema temi za besedu i raspravu; bilo bi to glupo, a ti bi pravio gluposti, zar ne? (Da.) Na primer, konjske zaprege, tekstil, kreveti i stolice o kojima smo upravo razgovarali – ako od miša stalno praviš slona i želiš da o njima raspravljaš na ovaj način: „Je li to pozitivna ili negativna stvar? Treba li da je prihvatimo ili odbacimo? Treba li da je cenimo ili preziremo? Koji je pravilan način da se prema njoj odnosimo?”, onda je to ispoljavanje izopačenosti. Ljudi koji su skloni izopačenostima ne mogu da dokuče ključne stvari; stalno ulažu trud u forme, doktrine i propise i nikad ne shvataju kako da se potrude oko istine. Budući da se mnoge stvari ne tiču pitanja pozitivnih i negativnih stvari, o njima nema potrebe besediti. Ovo je zato što, budući da nisu ni pozitivne ni negativne, te stvari vrlo malo utiču na tvoj život-ulazak i na put života kojim ideš, pa u njih nema potrebe da se udubljuješ. Iskoristi ih ako možeš, a u redu je i ako to ne uradiš. Ako postoje neki proizvodi na bazi hemikalija koji utiču na ljudsko zdravlje, i njihov će miris ili hemijske komponente naneti izvesnu štetu ljudskom telu, u tom slučaju treba da nađeš način da ih se kloniš, pa te svakodnevne proizvode koristi što ređe ili ih uopšte nemoj koristiti. Time možeš da otkloniš ili umanjiš štetu koju ti proizvodi izazivaju. Bilo bi nemoguće takvu štetu u potpunosti izbeći, ali sve dok takvi proizvodi trenutno ne nanose štetu vašem životu, ne dovode do toga da se u kratkom roku razbolite i ne utiču na vaše verovanje u Boga i sleđenje Boga, ili na vaše obavljanje dužnosti i stremljenje ka istini, to je dovoljno, jer naprosto je takvo stvarno okruženje. Je li ovo načelo sada jasno? (Jeste.)

Donekle smo razgovarali o aspektu onoga „što je odredio Bog”. Dakle, zar ne bi trebalo da porazgovaramo i o istini u vezi sa onim „što je pod Božjom suverenošću”? (Da.) Postoji li neka tanana razlika između onoga „što je pod Božjom suverenošću” i onoga „što je stvorio Bog i što je odredio Bog”? (Da.) Šta je obuhvaćeno Božjom suverenošću? Često se kaže da je Bog suveren nad sudbinom ljudi. Kakvu god sudbinu da ljudi imaju, da li je pitanje same sudbine pozitivna stvar? (Jeste.) Kakva god da je sudbina nekog čoveka, bilo da, gledano spolja, ona deluje dobro ili loše, dokle god ona potiče od Boga, određena je od Boga ili je pod Božjom suverenošću, ona je u tom slučaju pozitivna stvar. Kako se onda može utvrditi da je ljudska sudbina pozitivna stvar? Ljudi imaju svakakve sudbine. Gledano spolja, za neke deluje da žive blagoslovenim životom, dok drugi pate; neki su ljudi tokom celog svog života uspešni, dok se nekima stvari nikada ne odvijaju glatko; neki ljudi žive u izobilju, dok drugi žive u izrazitom siromaštvu; neki ljudi imaju srećne, blažene porodice, dok drugi imaju nesrećne brakove i decu koja su se odrodila; neki ljudi su sami čitavog svog života, dok drugi uživaju u tome što su okruženi decom i unucima; neke ljude čitavog života muče bolest i bol, žive u velikim mukama, dok su drugi snažni i zdravi, žive udobnim, slobodnim životom i na kraju umiru spokojno u poznoj starosti. Nisu li ovo sudbine različitih ljudi? (Jesu.) Dakle, da li je sudbina pod Božjom suverenošću? (Ona je pod Božjom suverenošću.) U svojim predstavama, ljudi razmišljaju ovako: „Pošto je sudbina pod Božjom suverenošću, u tom slučaju bi sudbina svih ljudi trebalo da bude dobra. Zašto ima toliko loših sudbina?” A tu je jedna još i više zbunjujuća činjenica, a to je da sudbina većine ljudi nije onakva kakvu bi oni želeli. Vidite – koliko ima ljudi koji tokom celog svog života ne istrpe nikakvu patnju, rođeni su u bogatstvu i sa statusom i sa svih strana su obasuti naklonošću? Koliko takvih ljudi postoji? Takvu sudbinu imaju samo oni rođeni u uglednim porodicama. Većina ostalih ljudi pati tokom celog svog života i trpi nebrojene muke, nailazeći na prepreke na svakom koraku – za njih se stvari odvijaju vrlo teško, uopšte ne idu glatko. Iako u teoriji priznaješ da su sve ljudske sudbine pod Božjom suverenošću, i da sve stvari koje su pod Božjom suverenošću jesu pozitivne stvari, i dalje u svom srcu ne razumeš sledeće: „Ako se za one rođene sa neverovatnim povlasticama kaže da je pozitivna stvar to što imaju dobru sudbinu, u smislu doktrine, to je prihvatljivo. Međutim, za 80 do 90 odsto ljudi stvari se ne odvijaju glatko i oni čitavog života pate – pa zašto su i takve sudbine pozitivne stvari i takođe su pod Božjom suverenošću? To je nekako neprihvatljivo. Bilo iz osećanja moralne pravde ili iz saosećanja, takve sudbine se ne mogu klasifikovati kao pozitivne stvari. To se ne uklapa. Da li je moguće da je ova definicija pogrešna? Ako je zaista pogrešna, u tom slučaju taj deo o ljudskim sudbinama treba ukloniti iz onoga nad čime je Bog suveren. Međutim, ako se taj deo ukloni, time bi se porekla činjenica da je Bog suveren nad ljudskim sudbinama. Zar to ne bi bilo nečuveno buntovno? Ali kako treba da shvatimo činjenicu da sve stvari pod Božjom suverenošću jesu pozitivne stvari, te da su i loše sudbine takođe pozitivne stvari?” Ljudi postaju pomalo zbunjeni. Ovo za vas predstavlja teško pitanje, zar ne? (Da, predstavlja.) Onda Mi vi recite. Da vidimo ko to može jasno da objasni. (Mislim da je pogrešno da suočavanje s teškoćama ljudi posmatraju kao lošu stvar. U stvari, sudbina koju Bog za nekoga odredi, bilo da je u pitanju ona puna teškoća ili ona lagodna, za tog čoveka je najkorisnija. Patnja je, konkretno, još i više u stanju da oblikuje ljude. Pored toga, ove su stvari povezane sa reinkarnacijom ljudske duše. Možda zbog zlodela u svom prethodnom životu ili zbog nekog neizmirenog duga u prethodnom životu čovek u ovom životu mora da pati da bi ga otplatio. Sve to je podvrgnuto Božjem određenju i uređenju.) Šta je u ovome onda pozitivna stvar? Možeš li to jasno da objasniš? (Ne.) Vidiš, ako bi te neko o ovome zaista pitao, ti ne bi bio u stanju da to jasno objasniš; na ovom mestu bi zapeo. Kad to ne bi ozbiljno shvatio, naprosto bi preko toga prešao, ali bi to uticalo na tvoje prihvatanje istine da „sve stvari pod Božjom suverenošću jesu pozitivne stvari”, uticalo bi na to kako koristiš ovu istinu da okarakterišeš koje su stvari pozitivne, uticalo bi na tvoje prihvatanje i prepoznavanje bilo koje pozitivne stvari i ujedno bi uticalo na tvoj stav prema svim stvarima unutar okvira onoga „što je pod Božjom suverenošću”, a tim tvojim stavom je, naravno, obuhvaćeno to da li te stvari prihvataš ili osuđuješ – ovo pitanje je veoma ozbiljno. Ako pitanje sudbine ne možeš da prozreš, sudbinu ćeš verovatno smatrati negativnom stvari i kao takvu je okarakterisati. Međutim, ljudske sudbine su pod Božjom suverenošću i Bog ih je odredio. Ako ljudske sudbine, nad kojima Bog ima suverenost i koje je Bog odredio, okarakterišeš kao negativne, koja je priroda ovog problema? (Bogohuljenje.) To je osuđivanje Boga i huljenje na Njega. Rečima ljudi, to znači: „Počinio si ogroman greh, pa idi odmah da ispovediš svoje grehe!” Više ništa o tome nećemo reći.

Upravo smo razgovarali o tome da „sve stvari pod Božjom suverenošću jesu pozitivne stvari” i pomenuli smo ljudske sudbine. Iako je obim tog sadržaja ogroman, on je ujedno vrlo konkretan; odnosi se na život svakog čoveka i celog ljudskog roda. Ljudske sudbine dolaze u najrazličitijim oblicima, ali se sudbine većine ljudi, kako to ljudi vide ili sami doživljavaju, mogu opisati jednom rečju: nesrećne. „Nesrećna” znači da je nečija sudbina puna teških trenutaka i frustracija; takav čovek živi naročito teškim životom i uglavnom se stvari ne odvijaju kako on želi. Bez obzira na to da li je neko izložen prijatnim ili teškim iskustvima, bez obzira na to šta on vidi ili shvata, nesporna je činjenica da, iako ogromna većina ljudi smatra da im sudbina nije onakva kakvu bi oni želeli, svačija je sudbina pod Božjom suverenošću. To nikada ne treba poreći. Pošto je Božjom suverenošću nad ljudskim sudbinama stvorena takva stvarnost koju je ljudima teško da prihvate, neophodno je besediti o tome koja su načela i koren Božje suverenosti nad ljudskim sudbinama i koji je Božji motiv u tome što ima suverenost nad ljudskim sudbinama – odnosno, zašto Bog na ovaj način ima suverenost nad ljudskim sudbinama i zašto On za ljude uređuje takve sudbine. Pogledajmo prvo koji je Božji motiv da ima suverenost nad ljudskim sudbinama. Da li ljudi dolaze na ovaj svet da bi se provlačili ili da bi protraćili vreme? (Ni jedno ni drugo.) Kad je reč o Božjem motivu da uređuje ljudske sudbine, cilj nije u tome da ljudi u ovaj svet dođu samo da bi se malo prošetali poput hodajućih leševa i završili s tim. Naprotiv, cilj je u tome da ljudi žive u telu i da iskuse život, da prođu kroz svakojaka životna okruženja, kao i kroz različite okolnosti u raznim periodima. Kad govorimo o doživljavanju života, čovekovo telo ima jednu osobinu: ako čovek živi u prijatnom okruženju ne prolazeći ni kroz kakve teške trenutke, poteškoće, prepreke ili neuspehe, njemu nije lako da raste i sazreva. To je poput biljke koja raste u stakleniku, a da nije izložena vetru i suncu; njen život je vrlo krhak, budući da joj nije lako da apsorbuje razne hranljive materije iz prirode. Čim bude izložena suncu koje prži i snažnim vetrovima, veoma lako može da pukne i da prerano ugine, a njen život zatim ne može da se nastavi. Prema tome, u smislu prirode i instinkta čovekovog tela, ljudski rod ne treba da bude poput cveća u stakleniku koje ne doživljava vetar i kišu, već treba da istrpi razne prepreke, teške trenutke i razočaranja iz ljudskog sveta. U takvom životnom okruženju, ljudski rod će koristiti svoju bogomdanu slobodnu volju i misli i on će – na svaki mogući način, samostalno, uporno i bez straha od bilo kakvih teškoća – nastaviti dalje i živeti i dalje. To će stimulisati razne ljudske instinkte za životom i opstankom, a ljudi će biti u stanju da koriste svoj bogomdan instinkt za preživljavanjem da bi živeli samostalno i suočavali se sa svakim okruženjem, kao i sa svim ljudima, događajima i stvarima oko sebe. Kao prvo, iz perspektive objektivnog instinkta čovekovog tela, ljudima je potreban nadražaj i podsticaj ovog okruženja da bi stvorili želju za preživljavanjem, kako bi mogli da žive hrabro. Na površini, ovakav način života deluje teško, ali usred nadražaja i udaraca ovog okruženja, ljudi razvijaju snažniju želju za preživljavanjem, pa će nastaviti dalje i postepeno će sazrevati, postepeno se prilagođavati životu s drugima i postaće manje krhki, a umesto toga će imati istrajnost, izdržljivost i upornost, biće u stanju da se ne plaše nikakvih teškoća. Ovo je Božji početni motiv kad uređuje ljudske sudbine; ovo je osnovni koncept ljudskih sudbina koje su osmišljene na osnovu izvornog oblika instinkta njihovog tela. Ovo je prvi aspekt. Drugi aspekt je u tome da – nadovezujući se na ovaj osnovni koncept – kad putuju kroz ovaj svet, od detinjstva do starosti, u procesu postepenog starenja, ljudi doživljavaju životne događaje, stiču životno iskustvo i zadobijaju određena načela i puteve za suočavanje s raznim teškoćama u životu. Na ovaj način ljudi postepeno sazrevaju i postaju sve više u stanju da samostalno žive između neba i zemlje, kao i među drugima. Neće biti tako krhki i neće se osećati obeshrabreno ili razočarano – niti će čak osećati da u životu nema nade – kad se susretnu s nekom manjom preprekom ili neuspehom. Naprotiv, nakon što iskuse razne teške okolnosti, oni će sve više biti u stanju da ispravno posmatraju život i smrt i sve više u stanju da shvate koje su to dužnosti koje u životu treba da obavljaju i koje su im najpotrebnije, pa će se na taj način u životu osećati sve opuštenije. U tom procesu, ljudi postepeno sazrevaju; odnosno, oni postepeno dolaze do tačke kad se ne plaše teškoća i opasnosti, ne plaše se smrti i ne plaše se nijedne teškoće. Isprva, kad su mladi, ljudi plaču i ne mogu da spavaju kad čuju neke neprijatne i potresne reči ili kad se suoče s nekom manjom teškoćom ili preprekom, pa osećaju da u životu nema nade. Oni postepeno dostižu tačku u kojoj, kad čuju potresne reči i naiđu na teškoće, u svom srcu imaju određenu količinu imuniteta i otpornosti, pa više ne osećaju da nema svrhe živeti, niti razmišljaju o smrti. Kasnije kad čuju još potresnije reči i suoče se s preprekama i neuspesima, ljudi u svom srcu mogu da ih podnesu i da ih to jako ne pogodi, pa osećaju da je u životu krajnje normalno da ljudi te stvari doživljavaju, i više im nisu potrebni uteha, ohrabrenje ili pomoć drugih kako bi nastavili sa svojim životom. Zar na ovaj način ljudi ne stiču sve veću čvrstinu? Ljudi imaju sposobnost da samostalno prežive, kao i motivaciju da samostalno prežive. Svako mora da prođe kroz fazu mladosti i naivnosti. Tek nakon svoje četrdesete ili pedesete godine, čovek dostiže stanje zrelosti i postaje odrasla osoba. Čak i ako neko nije zasnovao porodicu, izgradio karijeru ili postao roditelj, sudeći prema onome što je prošao u životu, prema rečima koje govori i prema spoznajama, razumevanju i stavu koje ima u odnosu na svoj život, u odnosu na življenje, u odnosu na teškoće s kojima se suočava i u odnosu na stvari koje se odvijaju ili ne odvijaju onako kako on želi, otkrićeš da je taj čovek odrastao i sazreo. A sve to je zahvaljujući čemu? Zahvaljujući raznim teškoćama, razočaranjima, pa čak i preprekama i neuspesima koji se pojavljuju u ljudskim sudbinama onako kako ih je Bog odredio. Prema tome, iz ove perspektive, nesumnjivo je da je Božja suverenost nad ljudskim sudbinama pozitivna stvar, i ljudi ovu istinu treba da prihvate u njenom punom obimu. Može li se ovde reći da Bog zaista ima mukotrpne namere u Svojoj suverenosti nad ljudskim sudbinama? (Da.) Bez obzira na to da li čovek veruje u Boga ili ne, sa sazrevanjem koje počinje od rođenja, ljudi koji su dobrog kova mogu čak da dostignu tačku u kojoj shvataju da su podložni sudbini i u kojoj tragaju za Bogom. Sudeći prema ovoj činjenici, zar prvobitna namera Božje suverenosti nad ljudskim sudbinama nije pozitivna stvar? (Jeste.) Vidiš, kad to kažem, svi klimate glavom i priznajete da je to pozitivna stvar. Zašto je to tako? Zato što je ono što govorim činjenica i suštinu ove stvari sam jasno objasnio, a i vi ste je iskusili, zar ne? (Da.) Ljudski rod je zaista imao koristi od sudbine koja je pod Božjom suverenošću. Kakvo god da ti je poreklo odnosno odakle god da dolaziš i koju god ulogu da igraš u ovom društvu, ukratko, sve dok živiš pod Božjom suverenošću, primao si koristi od Boga. Neki ljudi kažu: „To nije tačno. Bog mora da bude suveren nad sudbinama Božjeg izabranog naroda, nad sudbinama ljudi. Bog nije suveren nad sudbinama onih koji su reinkarnirani iz đavola ili iz životinja.” Je li ova izjava tačna? (Nije.) Svako stvoreno biće je pod Božjom suverenošću. Sve dok je stvoreno biće, ono ima sudbinu. Ti si stvoreno biće, tako da imaš svoju sudbinu. Bog je za tebe uredio sudbinu, tako da tvoja sudbina nije nešto što si ti odabrao, niti je nešto što si ti stvorio; ona potiče od Božje suverenosti. Prema tome, koju god ulogu da imaš, bilo da si reinkarniran iz čoveka, životinje ili đavola, pošto se sada čini da si pripadnik ljudske rase, ti svakako imaš sudbinu, a tvoja je sudbina sasvim sigurno pod Božjom suverenošću. Na osnovu ovoga, zar Božja suverenost nad ljudskim sudbinama nije pozitivna stvar? (Jeste.) Zašto kažemo da je Božja suverenost nad ljudskim sudbinama pozitivna stvar? Zato što iza sudbine koju uređuje za svako stvoreno biće Bog ima mukotrpne namere; sve to je sa ciljem da bi u ovom svetu ljudski rod bio u stanju da živi normalno i na uređen način, sa raznim urođenim stanjima darovanim od Boga. Ni prema jednom čoveku Bog ne postupa nepravedno. Kao što je rečeno, sunce obasjava i dobro i zlo. To je Božja suverenost. U suprotnom, zašto bismo govorili da je jedino Bog Stvoritelj ljudskog roda i da je jedino Bog suveren nad ljudskim rodom? Jer je to ono što Bog radi, Bog ima ovu sposobnost i On ima ovu suštinu i ovaj autoritet. Ovim se to razjašnjava – Božja suverenost nad ljudskim sudbinama je pozitivna stvar i to se ne može niti poreći niti se u to može posumnjati. Odnosno, s obzirom na zakone telesnog života ljudskog roda, sudbine sačinjene od teškoća i teških trenutaka koje Bog uređuje za ljude mogu da im pomognu da postepeno sazru i da budu u stanju da bez problema završe svoje putovanje kroz ovaj život. Iz ove perspektive, Božja suverenost je pozitivna stvar.

Posmatrajući još jedan aspekt ljudskih sudbina, mnogi ljudi žive teškim, razočaravajućim životom. Čini se da ništa pogrešno nisu učinili, ali deluje kao da bivaju kažnjeni. Na primer, neki ljudi u svojoj mladosti izgube oca, svog supruga u srednjem dobu i svog sina u poznim godinama, porodica im se usled smrti raspadne. Neki dožive udes, kao što su automobilska ili avionska nesreća. Neki imaju invaliditet: neki su slepi, neki gluvi, a neki izgube ruku ili nogu. Pošto budu prevareni, neki ljudi dožive krajnje siromaštvo, a neki drugi čitav svoj život provedu vraćajući dugove. Kad ljude zadese ove razne nesrećne stvari, mnogi kažu: „Nebo je nepravedno. Ovo nije nešto što bi Nebo trebalo da uradi. Ako je Bog suveren nad ljudskim sudbinama, kako je te ljude On mogao tako da unesreći? Kako je mogao da dozvoli da nevini ljudi istrpe takve udarce i da ih zadesi takva nesreća?” Ako ljudi to posmatraju iz ugla prvobitne namere Stvoritelja u određivanju ljudskih sudbina, Stvoriteljeve namere za ljudski rod su mukotrpne, a Božja suverenost nad ljudskim sudbinama je pozitivna stvar. Međutim, kad se u ljudskim sudbinama dogode neke posebne stvari koje iz perspektive savesti ljudskosti deluju tragično, ljudi ne mogu da shvate zašto je Božja suverenost nad ljudskim sudbinama pozitivna stvar, i ne mogu da razumeju šta se događa. Mnogi ljudi veruju da postoje nepravedni aspekti u Stvoriteljevom uređenju ljudskih sudbina i smatraju da baš i nema smisla reći da sve stvari koje su pod Božjom suverenošću jesu pozitivne stvari. Stoga su neki ljudi smislili jednu narodnu izreku: „Oni koji grade mostove i popravljaju puteve na kraju oslepe, dok su oni koji učine brojna zla dela blagosloveni velikom porodicom.” Neki ljudi kažu: „Ovo je nepravedno. Graditi mostove i popravljati puteve jeste nakupljanje zasluga i činjenje dobrog. Ljudi koji to rade treba da imaju veliku porodicu i da budu izrazito imućni. Kako bi mogli da oslepe? Da li je moguće da je i takva sudbina pod Božjom suverenošću i da je i ona pozitivna stvar? To nema nikakvog smisla!” Ako ljudi ne razumeju istinu i nemaju bogopoznanje, oni ove stvari zaista ne mogu da shvate niti da u njima video smisao. Nevernici uvek kažu: „Nebo neguje živa bića.” Šta to znači? To znači da ako postoji Bog, ako postoji Nebo, u tom bi slučaju Bog trebalo da se brine o Svom stanovništvu. Ako je On Stvoritelj, On bi trebalo da se brine o Svojim stvorenim bićima i da se prema njima lepo ophodi; ne bi trebalo da dopusti da oni trpe ove muke. Kako to ljudi vide, da ljudski rod živi pod vlašću Sotone i đavola, bilo bi razumljivo da ljudi možda trpe ove muke, ali pošto ljudski rod živi pod Božjom vrhovnom vlašću i pod Božjom suverenošću, ljudi ne bi trebalo da ih trpe. Pogotovo kad je u pitanju ovakva sudbina koja je pod Božjom suverenošću, ljudi su još manje u stanju da shvate šta se događa. Ako ljudi ne razumeju istinu, veoma im je teško da prepoznaju da postoji smisao u pozadini svake stvari nad kojom Bog sprovodi suverenost i koju On uređuje; oni neke stvari ne mogu da shvate i u tim posebnim situacijama zaglibe. Ako neko ima makar malo bogobojažljivo srce, on će reći: „Ako ovu stvar ne možemo da objasnimo, hajde da o njoj ne razgovaramo, ne bi trebalo samovoljno da je osuđujemo.” Za tog čoveka se može smatrati da ima malo razuma. Neki ljudi uopšte nemaju savest niti razum, a još manje imaju bogobojažljivo srce. Drski su i imaju petlju da bezobzirno osuđuju kad se susreću sa stvarima koje se ne odvijaju prema njihovim željama: „Hm! Ljudi kažu: Nebo neguje živa bića, pa zašto onda neki ljudi za koje deluje da su prilično dobri umiru u mladosti? I to umiru nasilnom smrću, ostavljajući za sobom gomilu dece. To je tako žalosno, tako tragično! A ljudi i dalje tvrde da je Božja suverenost pozitivna stvar. Ako su pod božjom suverenošću ljudi koji imaju takve tragične sudbine, onda bog nije pravedan!” Ti ljudi tako bezobzirno osuđuju Boga. Nesumnjivo je da su ljudske sudbine pod Božjom suverenošću. To se nikada ne može dovesti u pitanje niti se i u jednom trenutku može poreći. Izjava: „Ljudske sudbine su u Božjim rukama” ispravna je u svakom trenutku i činjenica je za sva vremena, zato što je Božja suverenost nad ljudskim sudbinama pozitivna stvar, i to se nikada neće promeniti. Pa, zašto se ljudi suočavaju sa tako tragičnim situacijama? Postoji jedna stvar za koju ljudi ne znaju ili je možda shvataju u smislu doktrine, ali ne mogu jasno da je objasne, a to je da za sudbinu svakog čoveka postoje uzrok i posledica. Sudbina kakvu imaš i muke koje trpiš u ovom životu možda su posledice iz tvog prethodnog života, a možda će takođe postati uzroci u tvom narednom životu. Baš kao što nevernici kažu: „Sve se vraća, sve se plaća.” U svom prethodnom životu možda si posejao određene uzroke i posledice – ako Bog uredi da u ovom životu budeš reinkarniran kao čovek i postaneš pripadnik ljudske rase, u tom slučaju moraš da platiš cenu za uzroke i posledice koje si posejao; moraš da ih nadoknadiš. Ne odlučuješ ti o tome da li ćeš ih nadoknaditi i da li treba da ih nadoknadiš. Niko ko je činio zlo nije spreman da prihvati kaznu. Jedino Stvoritelj može da uredi ovu stvar, polaže pravo da to učini i, naravno, ima moć da to uradi. Dakle, koje je Stvoriteljevo načelo kad to čini? Da nagradi dobro a kazni zlo. Iako ljudski rod ne razume Božju suverenost, ne poznaje Boga i ne shvata osnovne stvari i načela Božje suverenosti, zbog toga što On ima pravednu narav i zbog Svog identiteta kao Stvoritelja, Bog je uspostavio nebeska pravila i zakone za ljudski rod i za sve stvari. Na čemu se temelje ova nebeska pravila i zakoni? Oni se temelje na Božjoj pravednoj naravi i na Božjem autoritetu i sili. Uspostavljanje ovih nebeskih pravila i zakona odražava se kao pojava u ljudskom svetu, a to je reinkarnacija ljudi. Proces ljudske reinkarnacije je često direktno povezan sa uzrokom i posledicom i ova uzročnost se odražava i ispoljava u određenim posebnim stvarima u ljudskim sudbinama. Osim toga, u procesu ljudske reinkarnacije ljudi dobijaju Božje nagrade, kao i Božje kazne. Bog kažnjava one koji čine zlo; odnosno, On izaziva da se oni suoče sa svakojakim nesrećama i nedaćama, i sa svakakvim kaznama koje ljudi vide kao nezaslužene i nerazumne. U očima čoveka, neke od ovih kazni su čak naročito tragične, međutim, činjenica da je čoveka zadesila ova tragična situacija ima svoju pozadinu. To nije nešto što mu je Bog izazvao bez ikakvog razloga, već je to kazna koju on mora da istrpi zato što je počinio mnoštvo zlih dela. Kad ljudi ne mogu da prozru sve pojedinosti te stvari, oni govore besmislice i žale se na Nebo i na Boga, a to je veoma glupo. Pa, koji je slučaj sa onima koji uživaju u Božjoj blagodati? Pošto su u svom prethodnom životu nakupili zasluge i učinili mnogo dobrog – mnoge stvari koje su ljudskom rodu koristile i mnoge stvari koje im nisu donele osudu, već nagrade prema Božjim nebeskim pravilima i zakonima, u ovom životu ti ljudi uživaju u brojnim blagoslovima. Da vam navedem jedan primer. Recimo da postoji neka žena koja je rođena u jednoj srećnoj porodici – iako ta porodica nije naročito bogata, u njoj ima mnogo muške dece i nijedno žensko dete, pa Bog uređuje da ona bude u toj porodici. I čim ova devojčica bude rođena, za tu porodicu ona postaje poput zenice oka – toliko im je dragocena da se gotovo plaše i da u njenoj blizini dišu iz straha da joj ne naude. Ta devojčica je lepa, pametna i divna, pa je svi redom vole, i roditelji i svi stariji. Čitav njen život teče kao med i mleko. Šta god da uradi odnosno s kakvim god teškoćama da se susretne, uvek su tu neki fini ljudi da joj pomognu i svi njeni problemi se reše očas posla. Ona nema nikakvih briga i živi opuštenim, srećnim životom. Zaista je blagoslovena! Šta se ovde događa? Da li je prema nekim ljudima Stvoritelj pristrasan? (Nije.) Pa, zašto neki ljudi onda mogu da uživaju u tako velikim blagoslovima? Nebeskim pravilima i zakonima je propisano da ako je učinio stvari koje su ljudskom rodu korisne, određeni tip čoveka treba da bude nagrađen, pa možda je ona upravo taj čovek. Pošto je dobila nagradu od Stvoritelja, ona u ljudskom svetu uživa u tako velikim blagoslovima. Ne mora nikad da brine o hrani i odeći; kud god da ode, postoje fini ljudi koji će joj pomoći, i kud god da pođe, ljudima se dopada. Čak i kad zagazi u svoje četrdesete ili pedesete godine života i deca su joj odrasla, ona je za svoje roditelje i dalje poput zenice oka; kad god imaju nešto dobro, to za nju sačuvaju. Drugi ljudi su ljubomorni kad vide da ona uživa u takvim blagoslovima, a neki osećaju da je nepravedno što u takvim blagoslovima ne mogu i oni sami da uživaju. Ako i ti želiš da uživaš u takvoj sudbini uređenoj od Stvoritelja, i da uživaš u takvoj sreći i blagoslovima kao ta žena, onda i ti treba da nakupiš više zasluga i da učiniš više dobrog, i trebalo bi da učiniš više stvari koje je Nebo propisalo kao nakupljanje zasluga i činjenje dobra – u tom slučaju ćeš i ti moći da uživaš u takvim blagoslovima. Šta ova pojava, ova činjenica, ljudima poručuje? Kakvu god sudbinu da čovek ima u ljudskom svetu – bilo da uživa u blagoslovima ili se suočava s nedaćama, bilo da mu čitav život teče kao med i mleko ili se suočava s brojnim nesrećama i nevoljama – to je na određeni način povezano s njegovim prošlim i sadašnjim životom. Na kraju krajeva, njegova je sudbina povezana s nebeskim pravilima i zakonima koje je odredio Bog. Ako je sve što je u svom prethodnom životu on uradio u skladu sa odredbama nebeskih pravila i zakona zbog čega biva nagrađen, onda njegova sudbina u ovom životu, prema ljudskom gledištu, može da bude glamurozna, da teče glatko i da bude veoma dobra. Ako su onim što je učinio u svom prethodnom životu prekršeni brojni nebeski zakoni i sticajem okolnosti se to poklapa sa odredbama nebeskih pravila i zakona određenim od Boga koje dovode do kažnjavanja, tada će sudbina koju za tog čoveka Bog uređuje, prema ljudskom gledištu, biti takva da on vodi naročito bedan, žalostan život, baš kao da ovaj život nije ništa drugo nego da on u njega dođe i da otplati svoje dugove iz prošlosti. Nikada ne uživa u dobroj hrani niti odeći, nikome se ne dopada i nikome do njega nije stalo. Taj čovek smatra da zbog svoje loše sudbine toliko pati u ovom životu. I tek kad počne da veruje u Boga, on shvata da je ceo čovekov život određen od Boga. Kad prepozna da Bog određuje stvari, postaje mu lakše da se pokori Bogu, mnogo pristojnije se ponaša i više se ne bori protiv svoje sudbine. Ranije je u sebi osećao prkos: „Koje loše stvari sam uradio? U ovom životu, savest mi je čista. Nikad nikome nisam naudio. Zašto me je zadesila takva sudbina? Nebo je nepravedno!” Nakon što prihvati Božje delo, on razume: „Ovo je Božja pravednost. Kroz ove stvari Bog me je nagnao da dođem pred Njega!” Ispravno je takođe razmišljati na ovaj način i to je činjenica. Ali je ujedno činjenica da kazna koju ljudi dobijaju potiče od Božje suverenosti. Na šta se sve ovo – ciklus uzroka i posledica, kažnjavanje zla i nagrađivanje dobrog, i nebeska pravila i zakoni – svodi? Iza svega toga jeste Božja pravedna narav; Božja pravedna narav je nad svim tim suverena. Prema tome, čak i kad se u sudbini ljudi pojave svakojake stvari koje nisu u skladu sa ljudskim predstavama, ukusima ili željama, Božja suverenost nad ljudskim sudbinama ostaje i dalje pozitivna stvar. Zar to nema smisla? (Ima.) Kad vidiš da ljudi pate, iz svoje sopstvene dobrote ti pomisliš: „Taj čovek je tako jadan! Ne mogu da podnesem da vidim da iko pati i ne mogu da podnesem da vidim da zli ljudi maltretiraju druge ljude.” U ovom životu neke ljude uvek maltretiraju. Koji je razlog za to? To je stoga što su u svom prethodnom životu oni uvek maltretirali ljude i naudili su priličnom broju ljudi, pa u ovom životu moraju da i sami budu maltretirani. Ako ljude uvek maltretiraš, plod koji na kraju žanješ je u tome da i sâm bivaš maltretiran. To je pravednost Stvoritelja. Vladajući se na taj način, prekršio si nebeske zakone, pa treba da platiš cenu i da istrpiš bol i muku za zlo koje si u prethodnom životu učinio. To je Božja pravednost i ti ne možeš da je izbegneš. Prema tome, činjenicom da za ljude postoje svakakve sudbine u velikoj meri se razjašnjava da nebeska pravila i zakoni koje je odredio Bog ne može da promeni nijedan čovek i da niko nije izuzetak. Prema ljudskom rodu, Stvoritelj nikada nije imao telesna osećanja i, naravno, suština Stvoritelja jeste da nema nikakva telesna osećanja. On ima samo pravednu narav. Sve ono što Bog čini, iskazano ljudskim jezikom, razumno je i pravedno. Pa, kako to treba posmatrati iz perspektive istine? To je Božja pravedna narav – sve su to pozitivne stvari. Ljudi to treba da prihvate od Boga i ne treba da imaju nikakve sudove niti procene o Bogu koji nisu u skladu sa stvarnošću niti se slažu sa istinom. Čak i ako iz ljudske perspektive s nekim ljudima saosećaš i sažaljevaš ih, kao sledbenik Božji koji shvata neke istine, treba da veličaš Božju pravednu narav i takođe treba da veličaš Božju suverenost. Tako je dobro što je Bog na ovaj način suveren! Upravo zato što je Bog na ovaj način suveren nad ljudskim sudbinama, sve do današnjeg dana ljudski rod uspeva da preživi na uređen način. Da je nad ljudskim sudbinama suveren Sotona, ljudski rod bi još odavno bio u haosu i ljudima bi bilo nemoguće da žive do današnjeg dana. Pogledajte kakvo je đavolje carstvo; bez Božje suverenosti, ljudski svet bi bio isti kao đavolje carstvo. Šta je đavolje carstvo? Najrealističniji primer jesu unutrašnje borbe – koje se vode kako javno tako i tajno – unutar autokratske vladavine KPK-a, koje su ispunjene krvoprolićem i ubilačkim namerama. To je đavolje carstvo. Nije li unutrašnje stanje autokratske vladavine KPK-a haotično? Ljudi često nestaju, a čak i kad su očigledno ubijeni, niko se ne usuđuje da to objavi. To je haos đavoljeg carstva, a ujedno je i haos današnjeg zlog sveta.

Svakako je van svake sumnje da je Božja suverenost nad ljudskim sudbinama pozitivna stvar. Bilo iz perspektive prvobitne Božje namere u oblikovanju ljudskih sudbina bilo iz perspektive rezultata ljudskih sudbina proizašlih iz nebeskih pravila i zakona utvrđenih od Boga, s potpunom sigurnošću treba reći da je Božja suverenost nad ljudskim sudbinama pozitivna, a ne negativna stvar. Ako o ovoj istini imaš predstave, u Božjim rečima možeš da tragaš za istinom da bi svoje predstave razrešio, ali na osnovu sopstvenih predstava i uobrazilja ne možeš da kažeš sledeće: „Sve ljudske sudbine pod Božjom suverenošću za ljude treba da budu dobre i da im koriste. Zašto po neke ljude, zbog Božje suverenosti, stvari ispadnu tako loše? Ovo ne bi trebalo da bude Božja suverenost, zar ne?” Takvu stvar ne smeš nikada da kažeš. Takva nečuveno buntovna i bogohulna izjava ne sme nikada da pređe preko tvojih usana. Od danas pa nadalje, moraš da prihvatiš i potvrdiš istinu da su „ljudske sudbine pod Božjom suverenošću i da je Božja suverenost pozitivna stvar”. U to ne sumnjaj. Koliko god da se ljudske sudbine koje vidiš sopstvenim očima ili ona koju sam doživljavaš sukobljavaju s tvojim predstavama odnosno makar i da misliš kako su one nehumane, treba da veruješ i da potvrdiš da je Božja suverenost nad ljudskim sudbinama stvarna, te da je ona pozitivna stvar. To se ne može dovoditi u sumnju. Da li smo o ovoj istini jasno besedili? (Jesmo.) Ovo je veoma važno pitanje o spoznaji Boga i ono je razrešeno, zar ne? (Jeste.) Hajde da na ovom mestu završimo naš današnji razgovor u zajedništvu. Doviđenja!

6. april 2024. godine