Kad je reč o temi pozitivnih stvari, prošli put smo u zajedništvu razgovarali o tome šta su pozitivne stvari i definisali smo ih. Šta su pozitivne stvari? (Sve stvari koje je stvorio Bog, odredio Bog ili su pod Božjom suverenošću jesu pozitivne stvari.) Zapamtili ste definiciju pozitivnih stvari, no, možete li da dokučite primere koji su navedeni? (Možemo da ih dokučimo u određenoj meri.) Ova definicija, ovaj koncept pozitivnih stvari – da li je to istina? (Istina je.) Jeste li sigurni? Dok čitaš Božje reči, osećaš da je ova definicija istina i da je ona tačna, ali kad se susretneš sa nečim što se ne poklapa sa tvojim predstavama, ne možeš to da pojmiš i nećeš da prihvatiš istinu. Bez obzira na to da li se na nešto, prema ljudskim predstavama, gleda kao na nešto pozitivno ili negativno, ukratko, sve dok to nije ono što Bog definiše kao pozitivnu stvar, onda to nije pozitivna stvar, već negativna. Možeš li stvari da raspoznaješ na ovaj način? (Da. Ako je Bog nešto definisao kao pozitivnu stvar, a to se ne slaže sa mojim sopstvenim predstavama i ne mogu to da razumem – ali znam da je ono što Bog kaže zasigurno istina – onda ću naučiti da poreknem sebe.) Ako ti ta stvar nanosi štetu ili čak nanosi štetu svim ljudima – ako im, prema ljudskim predstavama, ne koristi i ne donosi im nikakvu sreću niti uživanje, već im umesto toga nanosi bol i donosi nesreću – kako ćeš tada gledati na to? Da li ćeš se i dalje držati svog gledišta da je „Božja definicija pozitivnih stvari zaista tačna; ljudi ne mogu da donose procene na osnovu svojih predstava, niti mogu nešto da procenjuju na osnovu toga da li od toga imaju koristi”? Ne možete biti sigurni u to, zar ne? (Ne možemo.) Nijedan aspekt istine nema smisla niti „pije vodu” samo na nivou doktrine; naprotiv, u stvarnom životu, suočena sa svim činjenicama, istina je večno nepromenljiva tvrdnja. Ako u to ne možeš da budeš siguran, onda je u tvom srcu tvoj koncept istine zapravo nejasan. Svi različiti aspekti istine o kojima razgovaramo u zajedništvu uključuju gledišta o raznim ljudima, događajima i stvarima; oni uključuju suštinu i stvarne okolnosti raznih ljudi, događaja i stvari, a takođe omogućavaju ljudima da vide kako se Bog odnosi prema tim ljudima, događajima i stvarima – kakva su Njegova gledišta i stavovi prema njima. Pošto je definicija pozitivnih stvari istina, onda ona naravno uključuje i stvarne okolnosti i suštinu različitih ljudi, događaja i stvari obuhvaćenih opsegom ove definicije, dok istovremeno uključuje Božje stavove, uglove posmatranja i izjave u vezi sa tim raznim stvarima. Dakle, bez obzira na to da li ljudi, prema svojim predstavama, misle da je definicija pozitivnih stvari ispravna ili pogrešna, i bez obzira na to kakav je prvobitni ugao posmatranja ljudi o definiciji pozitivnih stvari u kontekstu njihove tradicionalne kulture ili svakodnevnog života, ukratko, pošto je ova definicija pozitivnih stvari istina, onda su svi ljudi, događaji i stvari koje ona obuhvata pozitivne stvari, a oni koji su joj suprotni jesu negativne stvari. Ovo je van svake sumnje sigurno. Ovu stvar morate jasno da razumete. Bez obzira na vreme ili na vrstu društvenog okruženja, kao i bez obzira na uticaj koji neka pozitivna stvar ima na tebe ili na to kakvi su tvoj stav i ugao posmatranja u vezi sa njom, definicija pozitivnih stvari i suština ljudi, događaja i stvari obuhvaćenih tom definicijom su nepromenljivi. Da li razumete? (Da.)

Prošli put smo u zajedništvu uglavnom razgovarali o nekoliko konkretnih primera u vezi sa izjavom da „sve stvari koje je odredio Bog ili su pod Božjom suverenošću jesu pozitivne stvari”. Nismo detaljno razgovarali o onom delu koji glasi: „sve stvari koje je stvorio Bog jesu pozitivne stvari”. Dakle, da li ste u stanju da, kroz besedu ili kroz istine koje ste tokom godina razumeli, potvrdite da je ova izjava tačna? Odnosno, da li ste, na osnovu ljudi, događaja i stvari koje ste videli i doživeli u životu, u stanju da potvrdite da su sve stvari koje je Bog stvorio pozitivne stvari? Da li ste u stanju da stvari dokučite na ovaj način? Da li ste u stanju da na ovaj način tragate za istinom? (Na ovaj način možemo da dokučimo neke jednostavnije stvari.) Ovde postoji jedno načelo. Teme o onome što je stvorio Bog, odredio Bog ili što je pod Božjom suverenošću na prvi pogled pokrivaju veoma širok opseg i veoma su apstraktne, ali su zapravo blisko povezane sa različitim ljudima, događajima i stvarima sa kojima ljudi dolaze u kontakt u stvarnom životu – moglo bi se reći i da su tesno povezane; one nisu odvojene od stvarnosti. Ovo se odnosi na jedno pitanje. Kada se u životu suočiš sa mnogim neočekivanim ljudima, događajima i stvarima, ne možeš da utvrdiš da li su to pozitivne ili negativne stvari. Čak i ako razumeš doktrinu za raspoznavanje pozitivnih i negativnih stvari, to i dalje ne možeš da utvrdiš. Čak i ako su to one vrste stvari koje su obuhvaćene pozitivnim stvarima, ti ih u svojim predstavama ne priznaješ kao pozitivne stvari, one su ti odbojne i u svom srcu ih prezireš, pa čak misliš da su potpuno nedostojne da budu navedene unutar opsega pozitivnih stvari, a one su, ipak, zaista stvorene od Boga, određene od Boga ili pod Božjom suverenošću i pripadaju kategoriji pozitivnih stvari. Tada dolaze do izražaja načela primene o tome kako ljudi treba da se suoče sa ovakvim stvarima. Najjednostavnije načelo primene je sledeće: pre svega moraš da budeš siguran da je data stvar od one vrste stvari koje su obuhvaćene definicijom pozitivnih stvari. Iako, prema ljudskim predstavama, to ne izgleda kao pozitivna stvar, ako je to nešto unutar kategorije pozitivnih stvari koju je Bog definisao, onda, pre svega, moraš da budeš siguran da je to pozitivna stvar i da u to nema apsolutno nikakve sumnje. Postoji značaj u tome što je Bog to stvorio; to je učinio da bi ljudi iz toga izvukli neke pouke. U ovo je neophodno biti siguran. To je jedno načelo primene. Kao drugo, u vezi sa ovom stvari ili sa ovim pitanjem, ne moramo da budemo poput naučnika i da proučavamo njihovu prirodu ili funkciju, odnosno koju ulogu oni igraju u ljudskom životu ili u celom lancu ishrane. Dovoljno je samo biti siguran da je to pozitivna stvar. Neki ljudi kažu: „Ako se ova pozitivna stvar u životu ljudi često pojavljuje i ometa im život, utičući na njihovo gledište da je ona pozitivna, kako je onda treba posmatrati?” To je lako rešiti. Ako treba da je koristiš u svom životu, onda je koristi prema potrebi; neka ti služi. Ako nemaš potrebu da je koristiš, a ona te često remeti ili ometa bilo koje tvoje fizičko čulo, onda možeš da je oteraš i da je se kloniš. Naprosto ne dozvoli da te ona remeti ili da ti nanosi fizički bol. Ovo je drugo načelo. Ujedno, moraš da znaš da ako ona potiče od Božjeg stvaranja, Božjeg određenja ili Božje suverenosti, onda ne bi trebalo da ti bude odbojna, da je prezireš ili poričeš. Umesto toga, treba da je prihvatiš i priznaš. Još je bolje da njome upravljaš i koristiš je na razuman način. Ovo su načela primene, njih ukupno tri. Koja su to tri načela? (Prvo je u tome da, sve dok se nešto nalazi u opsegu pozitivnih stvari koje je Bog definisao, moramo da budemo sigurni da je to pozitivna stvar. Postoji značaj u tome što je Bog to stvorio; on je u tome da ljudi iz toga izvuku neke pouke. Drugo načelo je u tome da, na osnovu uverenosti u njenu pozitivnost, tu stvar koristimo ako je potrebno. Ako ne moramo da je koristimo, a ona remeti naš život, onda možemo da je oteramo i klonimo je se, ne dozvoljavajući joj da nam remeti život. Treće načelo je u tome da, ako je nešto stvoreno od Boga, određeno od Boga ili pod Božjom suverenošću, to ne treba da nam bude odbojno niti da to preziremo; treba to da prihvatimo i priznamo. Još je bolje ako možemo time da upravljamo i da to razumno koristimo.) Da li je ova tri načela lako primeniti? Nije baš lako, zar ne? (Nije.) Ako ti komarac zuji oko uha, oteraćeš ga razmišljajući u sebi: „Sve što je Bog stvorio je dobro; samo ću ga oterati i to je to” – moći ćeš da postupaš prema ova tri načela. Međutim, ako ga oteraš, a on se odmah vrati i ubode te, što više o tome budeš razmišljao, sve više ćeš se ljutiti: „Pustio sam te, a ti nećeš da me ostaviš na miru. Ovoga puta ću te definitivno spljeskati!” Da li je ispravno spljeskati ga? Zapravo, spljeskati ga nije pogrešno; to se može smatrati odgovarajućim upravljanjem. Ipak, zar u isto vreme nećeš početi i da sumnjaš u činjenicu da su komarci pozitivne stvari? Naročito kad rana od uboda počne sve više da svrbi, u toj meri da to postane nepodnošljivo, pomislićeš u sebi: „Kakva je korist od toga što je Bog stvorio komarce? Da nema komaraca, da li bi ljudi trpeli ovu štetu? Ovo zasigurno ne izgleda kao pozitivna stvar!” Tvoja racionalnost će ti reći da je takvo razmišljanje pogrešno, da je komarac pozitivna stvar jer je on sićušno stvorenje u okviru pozitivnih stvari koje je Bog stvorio. Međutim, ti i dalje to ne možeš da shvatiš: „Ljudima ne koristi, pa zašto ga je onda Bog stvorio?” Iako rana od uboda komarca nije velika, svrab je užasan. Za one sa alergijama, češanje može dovesti do crvenila i otoka, pa čak i do infekcije i povišene temperature. U tom trenutku ćeš formirati predstave i biće ti teško da prihvatiš: „Ne deluje mi da su komarci pozitivne stvari. Da jesu, kako bi mogli da remete ljude i nanose im bol? Zar pozitivne stvari ne bi trebalo da imaju pozitivne efekte? Ovaj efekat nije pozitivan; oni igraju negativnu ulogu i negativno utiču na ljude. Kako se komarci mogu svrstati u kategoriju pozitivnih stvari? To je neshvatljivo. Ono što je Bog uradio ne poklapa se sa mojim predstavama!” U svom srcu ćeš formirati predstave o tome da li su komarci pozitivne stvari. Naglas ćeš govoriti: „Kao prvo, ne možeš da porekneš da su komarci pozitivne stvari. Kao drugo, ako ne želiš da te remete, možeš da ih oteraš i da ih se kloniš. Konačno, oni ne bi trebalo da ti budu odbojni niti da ih prezireš, već treba da ih prihvatiš, priznaš i da njima razumno upravljaš.” Iako ćeš to reći, biće ti veoma teško da primenjuješ ovo poslednje načelo. Prilično ti je lako da prihvatiš korisne insekte. Međutim, kad su u pitanju komarci, ako bi pokušao da ih prihvatiš, da njima razumno upravljaš i da na njih ne psuješ, možeš li to da uradiš? (Pre Božje besede, ponekad kad bih bio neraspoložen i kad bi me ubo komarac, osećao bih naročitu odbojnost i govorio bih neke ružne stvari. U budućnosti ću se potruditi da to izbegnem i da takve stvari više ne govorim.) Ne bi trebalo da na njih psuješ; treba da ih prihvatiš, da se prema njima pravilno ophodiš i da njima razumno upravljaš. Ovaj deo o razumnom upravljanju je veoma teško primeniti, zar ne? (Da.) Kad bi trebalo da ih priznaš i prihvatiš na rečima i na nivou doktrine, to bi bilo donekle lako učiniti. Ako te povrede, takođe bi mogao da ih se kloniš i da ih izbegavaš. Međutim, da sebe nateraš da ih prihvatiš i priznaš iz srca, da se prema njima pravilno ophodiš i da, povrh toga, njima razumno upravljaš – to bi ti bilo teško da uradiš. Zašto bi to bilo teško? Zato što kad te povrede, ti ne osećaš da od njih imaš koristi, već da ti nanose štetu. To jest, prema tvojim predstavama, pozitivne stvari treba da imaju pozitivan efekat, ali, umesto da ti donesu bilo kakvu pozitivnu korist, osećaš da su oni negativno uticali na tebe. U tom trenutku ne bi ti bilo lako da sebe nateraš da ti oni ne budu odbojni ili mrski, već da ih prihvatiš i da njima čak razumno upravljaš. Iako, na nivou doktrine, ljudi mogu da prihvate da su komarci pozitivne stvari i jedva uspevaju da se prema njima pravilno ophode, kad ih komarci ometaju u stvarnom životu, veoma im je teško da se prema njima ophode u skladu sa načelima. Od ljudi to zahteva da razumeju istinu, da razumeju prirodu mnogih konkretnih ljudi, događaja i stvari uključenih u ta tri aspekta obuhvaćena pozitivnim stvarima – onih koji su „stvoreni od Boga, određeni od Boga ili pod Božjom suverenošću” – kao i kakve uloge oni igraju u ljudskom životu i opstanku, te šta je bila Božja prvobitna svrha kada ih je stvarao i davao im njihov način života. To su stvari koje ljudi treba da razumeju. Ako ljudi razumeju Božju prvobitnu svrhu i opšti pravac Njegovih namera i osnovna načela, onda za neke pozitivne stvari koje se ne poklapaju sa njihovim predstavama, možda povrh toga što će se takvih stvari kloniti, mogu takođe – u različitom stepenu – početi da ih prihvataju, priznaju, da njima razumno upravljaju i pravilno ih koriste. O ovoj temi ćemo razgovarati postepeno.

Opseg obuhvaćen temom „onoga što je Bog stvorio” veoma je širok, tako da prvo moramo da navedemo neke primere, pa da zatim o njima malo-pomalo razgovaramo. Upravo smo govorili o komarcima. Sa sigurnošću se može reći da komarce niko ne voli niti da je iko voljan da sa njima živi; naprotiv, komarce svi preziru i čak bi poželeli da ih u životu više nikada ne vide. Iako pitanje komaraca nije naročito značajno, ono uključuje određenu vrstu stvari, a takođe se tiče i ljudskog razumevanja prirode određene vrste stvari unutar ljudi, događaja i stvari koje je Bog stvorio. Naravno, ovde je presudno to što ovo uključuje ljudsko spoznavanje i razumevanje jedne istine, a obuhvata i načela primene o načinu na koji ljudi posmatraju određenu vrstu stvari među ljudima, događajima i stvarima u svom životu. Prema tome, iako komarac nije neko veliko stvorenje, pitanja koja on pokreće nisu mala; vredno je da ljudi pokušaju da ih razumeju i istraže. Sadržaj „onoga što je Bog stvorio” obuhvata teme na makroskopskom i mikroskopskom nivou. Upravo smo ukratko besedili o jednoj maloj vrsti iz mikroskopskog ugla posmatranja: o komarcu. To je relativno mala vrsta stvorenja koju ljudi mogu da vide golim okom; o bilo čemu što je manje od komarca nema potrebe raspravljati. Komarci su vrsta stvorenja sa kojom ljudi često dolaze u kontakt, relativno mikroskopsko stvorenje koje je vidljivo golim okom. Pošto je ovo pitanje na mikroskopskom nivou, o njemu ćemo u zajedništvu razgovarati kasnije. Dakle, o čemu bi prvo trebalo da razgovaramo? (O onome što je na makroskopskom nivou.) Hajde da prvo razgovaramo o stvarima na makroskopskom nivou. Postoji mnogo stvari na makroskopskom nivou. Ona koja je najbliža ljudskom životu ili sa kojom ljudi mogu da dođu u kontakt, koju mogu da osete i vide, i koja je svima poznata – pored objekata u životnom okruženju koje je Bog stvorio za čoveka – jeste sâm ljudski rod. Dakle, kad je reč o ljudskom rodu, od svih raznih ljudi, događaja i stvari koje ljudi mogu da vide, o kojima od njih vredi govoriti? Koje vredi razumeti? Kad je reč o ljudskom rodu, tema koju najviše vredi razumeti jeste takozvana civilizacija ljudskog roda. Glavna tema obuhvaćena ovom civilizacijom jesu različite kulture. Nastanak različitih kultura proističe iz vaspitanja unutar različitih društava; vaspitanje unutar različitih društava rađa različite kulture, a u pozadini tih različitih kultura kroz različite epohe su se pojavile takozvane civilizacije ljudskog roda. To su izvor i poreklo ljudske civilizacije. Istočno društvo ima svoju civilizaciju, a, naravno, ima i svoju takozvanu kulturu. Nastanak ove kulture potiče iz načina na koji istočno društvo vaspitava svoj narod. Slično tome, i zapadno društvo ima svoju takozvanu civilizaciju. I zapadna civilizacija potiče iz sopstvene kulture, a nastanak njene kulture isto tako potiče iz vaspitanja zapadnog društva. To jest, vaspitavanje zapadnog društva kroz različite epohe proizvelo je zapadnu kulturu, a u takvom kulturnom kontekstu, zapadna civilizacija se postepeno pojavila, oblikovala i razvijala do današnjih dana. Bilo da je reč o istočnoj ili zapadnoj kulturi, obe su na ovaj način kroz generacije vaspitavale svoje narode. Kroz različite epohe, one su neprestano oblikovale jednu generaciju za drugom i na njih uticale, prenoseći se sa kolena na koleno kroz različite epohe, dok su se istovremeno neprestano razvijale i nastavljale dalje. Na taj način su istočne i zapadne kulture i civilizacije postepeno dobijale svoj oblik i razvijale se, a ljudi su ih postepeno priznavali i prihvatali, polako se oblikujući i učvršćujući u istočnim i zapadnim društvima. Time su nastale preovlađujuće kulture i civilizacije Istoka i Zapada. Istok ima svoju preovlađujuću kulturu i civilizaciju, baš kao što je ima i Zapad. Istočna i zapadna društva su, u pogledu suštine, oblika i svog uticaja na ljudski rod, formirala različite kulture i civilizacije. Bilo da je reč o istočnoj ili zapadnoj kulturi, obe su imale neizbrisiv, neodoljiv ili nezamenljiv uticaj na život, opstanak, misli i gledišta ljudi. Pošto govorimo o istočnim i zapadnim kulturama, među njima svakako postoje razlike. Istočna kultura ima svoje primarne misli i gledišta koje vrednuje, dok zapadna kultura ima svoje karakteristike i primarne misli i gledišta koje vrednuje. Dakle, šta je to što istočna kultura vrednuje? Čemu istočna kultura prvenstveno podučava? Većina ljudi ovaj aspekt ne razume baš najbolje. Neki od vas su možda potpuno zbunjeni: „Zašto govoriš o pozitivnim stvarima polazeći od ove tačke?” Same po sebi, mnoge stvari na makroskopskom nivou sadrže brojne apstraktne komponente. Iako ovaj aspekt još ne razumete, budete li pažljivo slušali, razumećete ga.

Hajde da prvo porazgovaramo o istočnoj kulturi. Šta istočna kultura vrednuje? Šta je njena suština? Kakav je njen uticaj na ljude? Koje su glavne karakteristike istočne kulture koje si lično osetio ili koje si video, razumeo ili spoznao i naučio kroz dugotrajnu izloženost njenom suptilnom uticaju? Kad govorimo o kulturi, to se odnosi na vaspitanje. Bilo da je reč o vaspitanju koje dolazi iz porodice, školovanja ili iz društva, sve se to odnosi na kulturu; odnosi se na vaspitanje jedne nacije ili određene grupe ljudi. Vaspitanje stvara kulturni kontekst – to je sigurno. Znate li kakvu vrstu vaspitanja vrednuje istočna kultura? (Istočna kultura pridaje veliku vrednost tradiciji.) Dakle, šta je suština tradicije? „Tradicija” je koncept. Šta je konkretan sadržaj koji je obuhvaćen ovim konceptom? To su zahtevi u pogledu toga kako treba da misliš, šta treba da radiš i u kom pravcu i ka kom cilju treba da se krećeš. To je konkretna suština njenog vaspitanja. Vaspitanje koje istočno društvo vrednuje jeste društveno-moralno vaspitanje, a to društveno-moralno vaspitanje takođe ima konkretan sadržaj. Na primer, jedan ideološki trend koji se često propagira u istočnom društvu jeste korišćenje razuma da bi se drugi ubedili. Da li je to jedan od njih? (Da.) Tu su i učtivost pre sile, popuštanje drugima iz učtivosti i izreka „Srce premijera je dovoljno veliko da u njega uplovi čamac”. Postoje i izreke „U harmoniji je blago, a u strpljenju sjaj” i „Sukob se mnogo lakše rešava kompromisom”. Koje još? „Osveta je najslađa kad se posluži hladna”, „Nada poslednja umire”, „Veliki čovek zna kad treba da popusti, a kad da se nametne” i „Ambicija pravog muškarca je dalekosežna”. Koje još? (Da li se u to ubraja i izreka „Odanost roditeljima je vrlina koju treba uzdizati iznad svih”?) Ubraja se i to. Kad je reč o gostoljubivosti, postoji i izreka „Velika je radost kad ti izdaleka dođe prijatelj”. Koje još postoje? („Za prijatelja bih i metak primio” i „Ne nameći drugima ono što ni sâm ne želiš”.) Efekat koji svi ovi koncepti u istočnom vaspitanju treba da postignu jeste da navedu ljude da vrednuju društvene moralne vrednosti; ovi koncepti uče ljude kojih pravila bontona treba da se pridržavaju u društvu i navode ih da taj takozvani bonton posmatraju kao simbol čovekovog karaktera. Istočno vaspitanje koristi ove stvari da bi regulisalo ljudsko ponašanje. Ako želi da se ostvari u društvu, čovek prvo mora da se postara da u svemu zasluži divljenje, visoko uvažavanje i poštovanje drugih. Samo postizanjem moralnog karaktera koji ima takve kvalitete ljudskosti, čovek se može smatrati istinski dobrom osobom. Nakon što dobiju takvo vaspitanje, ove ideje o takozvanom moralnom karakteru ljudi koriste da bi se obuzdavali, težeći tome da ispune ove zahteve. Ovo istočno vaspitanje uči ljude da se spolja pridržavaju bontona, tako da izgledaju kao učtivi, vaspitani ljudi, ljudi plemenitog moralnog karaktera. Kad je reč o onome o čemu ljudi u sebi razmišljaju, kakve god da su potrebe ljudskosti, želje ili čak ambicije i prohtevi koje imaju, sve to treba potisnuti i zakopati duboko u srcu, da se ne bi razotkrilo. O ovom aspektu istočnog vaspitanja smo ranije već dosta razgovarali u zajedništvu. Kakva je priroda svih ovih ideoloških vaspitnih koncepata? Da li su oni u skladu sa potrebama ljudskosti? Da li su u skladu sa suštinom ljudskosti? (Nisu.) Upravo zato što je ponašanje koje proživljavaju i otkrivaju oni koji su pod uticajem ovog istočnog društveno-moralnog vaspitanja potpuno suprotno ljudskoj suštini i potrebama njihove ljudskosti, to savršeno dokazuje sledeće: različite ideje koje zagovara ovo istočno društveno-moralno vaspitanje idu protiv stvarnih situacija ljudi i onoga što zapravo postoji u njihovoj ljudskosti. Ovo društveno-moralno vaspitanje je i nastalo u istočnom društvu kako bi se prikrili stvarni problemi ljudi i kako bi im se omogućilo da u društvu žive dostojanstvenije, da izgledaju plemenitije i dostojnije tuđeg odobravanja. Zbog toga se mora reći da je vaspitanje u takvom kontekstu zapravo vaspitavanje čoveka da se on pretvara. Suština ili željeni efekat ovog vaspitavanja čoveka da se on pretvara jeste da opomene svakog čoveka da svoje pravo lice ne pokazuje drugima – bez obzira na svoj karakter i bez obzira na svoje poreklo, on treba da nauči da se pretvara i maskira, kako bi pred drugima imao više dostojanstva i ponosa, živeo sa samopoštovanjem i na način koji mu donosi divljenje i odobravanje.

U kontekstu ovog istočnjačkog vaspitavanja čoveka da se on pretvara, šta su istočnjaci naučili? Naučili su da potiskuju i trpe. Istočnjačko ideološko vaspitanje proizvelo je određeno svojstvo unutar ljudskosti istočnjaka, a posledica tog svojstva – bilo da se posmatra na nivou misli ili u pogledu ponašanja – jeste u tome što navodi ljude da nauče kako da potiskuju i trpe. Konkretno, u bilo kojoj društvenoj epohi, pod bilo kojom vladajućom klasom i u bilo kojoj životnoj sredini, pri susretu sa svim vrstama ljudi, događaja i stvari, ljudi moraju da nauče kako da potiskuju i trpe, te da ne otkrivaju svoje stvarne emocije i misli. Nazvati to „potiskivanjem i trpljenjem” jeste ulepšavanje; zapravo, to je pretvaranje. A šta ljudi koriste za to pretvaranje? Oni koriste različite misli, gledišta, taktike ličnog vladanja i filozofije za ovozemaljsko ophođenje izvučene iz istočnjačkog društveno-moralnog vaspitanja ili iz istočnjačke kulture kako bi se maskirali, tako da spolja izgledaju kao učtivi, vaspitani ljudi, kao ljudi plemenitog moralnog karaktera sa integritetom i dostojanstvom, koji su u stanju da zasluže visoko uvažavanje, odobravanje i divljenje drugih. U tome je uticaj istočnjačkog društveno-moralnog vaspitanja na ljude; njegov glavni efekat je u tome da ljudi na kraju nauče da potiskuju i trpe. Izraz „potiskivati i trpeti” obuhvata navođenje ljudi da trpe sve stvari, da koriste razum kako bi ubedili druge i da budu učtivi pre nego što u ophođenju sa ljudima pribegnu sili, nastojeći da prema drugima postupaju sa najvećom ljubaznošću. To je kao da su posebno velikodušni, da poseduju srce puno dobročinstva i tolerancije; oni se maskiraju kao naročito veliki i plemeniti, čak gledajući na sve sa visine ljudskog morala. Stoga je u ovom istočnjačkom kulturnom kontekstu kulturni život istočnjaka u osnovi prožet ovim idejama i konceptima. Istovremeno, ova kultura se koristi da bi se naredna generacija neprestano oblikovala i da bi se na nju uticalo. Na primer, u filmovima i televizijskim serijama često se promovišu određene ideje, od kojih je jedna: „Veliki viteški heroji daju svoj doprinos zemlji i narodu”. Kakva je slika o velikom viteškom heroju u mislima ljudi? U borilačkim filmovima vidiš da je većina velikih viteških heroja šarmantna i uglađena, da nose slamnati šešir, a uz sebe imaju mač ili sablju. Na licu im se ne mogu pročitati osećanja, nesebični su i nose svet, običan narod i sva živa bića u svom srcu i idu unaokolo deleći pravdu, čineći dobra dela i sakupljajući zasluge. Kad uoče nepravdu, oni isuku svoj mač da bi pomogli, stupajući u akciju onda kad je to potrebno. To je slika o velikom viteškom heroju u mislima ljudi i to je ujedno vrednost koju takve ličnosti imaju u njihovom umu. Razlog zbog kojeg filmovi i serije stvaraju ovakve likove je u tome što svi istočnjaci u svom srcu gaje takvu čežnju prema društvu i ljudskom rodu. Oni čeznu za tim da takvi ljudi postoje u društvu ili u životu, kako oni sami više ne bi morali da potiskuju i trpe, te kako više ne bi bili vezani i sputani ovom društvenom kulturom. Upravo zato što ljudi imaju tu potrebu, takvi likovi se neprestano stvaraju u određenim književnim i umetničkim delima. To služi potrebama kulturne propagande, a služi i potrebama publike. Obični ljudi su predugo i previše bolno potiskivali i trpeli u društvu; potreban im je ventil, ali ga nemaju. Zadovoljstvo mogu da pronađu samo u herojskim ličnostima i velikim viteškim herojima stvorenim u ovim književnim i umetničkim delima. Zato javnost prihvata i veliča takva filmska i televizijska ostvarenja i takve likove. Kad javnost vidi da se pravedna dela ovih velikih viteških heroja – ili to što isuku mač da bi pomogli onda kad uoče nepravdu – savršeno uklapaju u njihove psihološke potrebe, svi tapšu i kliču, uzvikujući: „Tako ti i treba! To si i zaslužio jer činiš zlo! To si dobio jer nanosiš štetu narodu!” Njihovi pokliči odražavaju bol koju istočnjaci doživljavaju u svakodnevnom životu zbog toga što moraju da potiskuju i trpe, kao i teške, višestruke pritiske i veliku štetu koju trpe od društva i vladajuće klase. Prema tome, narod u srcu pozdravlja takva zabavna dela, odobrava ih i za njima čezne.

Upravo zato što su potiskivanje i trpljenje, proizašli iz ovog istočnjačkog društveno-moralnog vaspitanja, u najvećoj mogućoj meri vezali i ograničili istočnjake u pogledu njihovog razmišljanja i njihove ljudskosti, njihova ljudskost i razmišljanje postali su duboko izopačeni. Kako se ta izopačenost ispoljava? Ispoljava se u činjenici da svi gaje mržnju prema funkcionerima i bogatima; kad vide nešto nepravedno, u sebi osećaju mržnju i odmah to povezuju sa vladajućom klasom ili sa bogatima, osećajući da su oni uzrokovali svu njihovu bol. To je jedan aspekt. Osim toga, pošto istočnjačko društveno-moralno vaspitanje kod ljudi stvara karakter koji potiskuje i trpi, razmišljanja istočnjaka su u velikoj meri okovana i sputana. U poređenju sa zapadnjacima, istočnjacima je teško da postignu nezavisno razmišljanje ili oslobađanje misli na intelektualnom nivou; to jest, oni nisu u stanju da misle i rasuđuju slobodno, autonomno i nezavisno. Prema tome, u društvenom okruženju Istoka, svi, od dece pa do odraslih, poseduju podaničko svojstvo; teško im je da o problemu razmišljaju samostalno ili da nezavisno obave neki zadatak u skladu sa načelima i planovima. Drugi aspekt je u tome da, zbog potiskivanja i trpljenja, istočnjaci postaju neprijateljski nastrojeni prema društvu, ljudskom rodu i svakom društvenom sloju. To je ujedno dovelo do toga da oni razviju jedno prilično ljigavo svojstvo u svojoj ljudskosti, koje se može sažeti kao svojevrsna podlost. Budući da je ovaj svet tako nepravedan, ljudi od strane društva, svog radnog okruženja i svoje porodice moraju da trpe različite pritiske i okove, a to dovodi do toga da se prema normalnim potrebama njihove ljudskosti – njihovim normalnim emocionalnim i fizičkim potrebama – ne postupa pravilno niti pravedno. Otud svako gaji neozbiljan, ciničan ili od sveta umoran stav prema svom životu. Zbog takvog stava istočnjaci smatraju da je nada za životom veoma slaba; gotovo da ne osećaju nikakav poriv za životom i ni u čemu što rade nisu prisutni srcem. Time razvijaju prepreden i ljigav stav u ophođenju sa svetom, a ta prepredenost i ljigavost se mogu sažeti kao podlost. Na šta se odnosi ova „podlost”? Odnosi se na neozbiljan stav u svemu što čovek radi. Na primer, stav nekih ljudi prema izvršavanju dužnosti je da rade kako im se prohte – ako im se nešto radi, urade malo; ako im se ne radi, onda ne rade. Kad im rad donosi i najmanji pritisak, kukaju kako je teško i žele da se odmore. Ako sa njima besedite o istini i kažete im da će tako odložiti posao, oni kažu: „Baš me briga. Trenutno mi se odmara. Hoću malo da se zabavim!” Ni u čemu što rade, oni nemaju ozbiljan i odgovoran stav. Bilo da je reč o poslu, svakodnevnom životu ili čak o celom životu i veri, oni su smeteni i nemaju ozbiljan stav, već usvajaju onaj lakomislen. Kud god da idu, žele da idu glavom kroz zid. Kad udare u zid, to ih uopšte ne pogađa; ne podnose da ih neko reguliše i žude da uživaju u slobodi. Ako su slobodni, nepromišljeno čine nedela; ako izgube slobodu, žale se na sve i svakoga. Takav stav imaju. Zar to nije podlost? (Jeste.) Ovo je jedinstven karakter koji su istočnjaci razvili unutar društvenog okruženja Istoka. Neki ljudi se takođe prepuštaju potiskivanju i trpljenju; oni mogu sve da izdrže i to veoma dugo. Imaju izuzetnu izdržljivost i otpornost, mogu da podnesu svaku nedaću, mogu da prežive u bilo kom okruženju, uspevaju da se osmehnu u svakoj sredini i ipak mogu da zaspu kad dođe vreme za spavanje, ne prolivajući ni jednu jedinu suzu. Na primer, kad dođe do poplave i kad su nečiji domovi, njive i stoka potopljeni, ti ljudi ne izgledaju kao da ih to mnogo boli. Usredsređeni su isključivo na sakupljanje vrednih stvari u poplavi, planirajući da se obogate. Drugi ih upozoravaju: „Nije bezbedno da rizikuješ život skupljajući stvari ovako!” Oni odgovaraju: „Poplava je savršena prilika za bogaćenje. Ovakva šansa se retko pruža!” Drugi kažu: „Njive su nam potopljene, žito je zbrisano, državni organi ne pružaju nikakvu pomoć i niko ne dolazi da pomogne. Kako ćemo živeti? Život na ovom svetu je pretežak. Bolje bi nam bilo da umremo!” Međutim, oni kažu: „Kad nastupi nesreća, moraš da se osloniš na sebe. Raj će uvek ostaviti neki izlaz za čoveka. Poplava je sjajna prilika za bogaćenje. To je posao bez ikakvog kapitala, a sa ogromnim profitom. Čak i ako smo izgubili neke stvari, umesto toga ćemo pokupiti neke druge – time će se lepo nadoknaditi gubici, a možda ćemo čak i malo profitirati!” Vidiš, kad nastupi nesreća i kad pretrpe gubitke, normalni ljudi osećaju bol, ali među istočnjacima postoje ovakve „herojske ličnosti” – kakva god nesreća da ih zadesi, oni se prepuste toku, pa čak pronalaze prilike i da se obogate. Oni nisu zabrinuti niti se osećaju uznemireno, pa čak ni ako državni organi ne pružaju pomoć niti rešavaju njihove probleme, njih nije briga. Kao da su se, nakon što su doživeli toliko nesreća, naprosto na to navikli. Zar kinesko društvo nije upravo takvo? Dakle, s obzirom na ovakvu vrstu vaspitanja u kineskom društvu, književna i umetnička dela koja ljudi biraju u slobodno vreme ili načini na koje se opuštaju uglavnom su oblici samoponižavanja i samoismevanja. Tako se Kinezi zabavljaju, dajući malo oduška tom potiskivanju u svom srcu. Međutim, nakon toga, u svakodnevnom životu nastavljaju da se pretvaraju, da potiskuju i trpe baš kao i ranije. Bez obzira na to kako se državni organi ophode prema njima, običan narod se već navikao na takav tretman. Sve dok ne gladuju, osećaju se zadovoljno; ako nema pretnje od neposredne smrti, ne razmišljaju o pobuni. Običan narod se pomirio sa takvim stvarima: „Loš život je bolji od dobre smrti; raj će uvek ostaviti neki izlaz za čoveka. Hajde da naprosto živimo ovako! Ljudska prava? Demokratija? To su prekomerne želje. Mi Kinezi smo rođeni za ovu jadnu sudbinu. Dovoljno je dobro sve dok možemo da ostanemo živi!” Zar ovo nisu otupelost i obamrlost do krajnjih granica? Da li im je kao ljudima preostalo imalo dostojanstva? (Nije.) Ovo je poražavajuće stanje stvari.

Prema onome što odražavaju i zagovaraju, većina književnih i umetničkih dela stvorenih na Istoku veoma se razlikuje od onih na Zapadu. Iako istočnjačka dela odražavaju određene društvene nepravde, to nije način razmišljanja koji režiseri ili scenaristi zaista žele da zagovaraju, niti se to radi kako bi se zadovoljile potrebe publike. Šta u tim delima oni zaista zagovaraju? To je i dalje istočnjačko društveno-moralno vaspitanje. Njegova glavna ispoljavanja jesu patriotska osećanja, zagovaranje toga da ljudi treba da vole svoju zemlju, da budu zabrinuti za državu i narod, da budu „pravi muškarci sa dalekosežnim ambicijama”, da isuku mač i pomognu onda kad vide nepravdu i da za prijatelja prime metak. Šta još zagovaraju? „Sukob se mnogo lakše rešava kompromisom” i „Osveta je najslađa kad se posluži hladna”. Ljudskost koju oni zagovaraju je zapravo šuplja; to su samo ljudske uobrazilje i nagađanja. Oni to zagovaraju isključivo radi stabilnosti režima vladajuće klase, kako bi za vladajuću klasu ljudi zauvek rmbačili kao tovarna marva, bez dopuštanja i najmanjeg otpora. Ove šuplje ideje koriste se da bi se ljudi umrtvili i zaluđivali, čime se zadovoljavaju njihova potreba za zabavom i privremene potrebe njihovog srca. Na primer, šta se zagovara u borilačkim romanima ili filmovima i serijama? Duh viteštva, nastanak velikog viteškog heroja koji krade od bogatih da bi dao siromašnima i koji isuče mač da bi drugima pomogao. Takozvani veliki viteški heroj oličen je u izreci: „Veliki viteški heroji daju svoj doprinos zemlji i narodu”. Zagovaranje duha viteštva navodi običan narod ne samo da takve likove veliča, već i da čezne za tim da postane takva vrsta čoveka i da tome teži. Šta još istočnjačka književna i umetnička dela zagovaraju? Zagovaraju junaštvo: iscrpljivanje i iznurivanje srca i uma za zemlju, za naciju i za dobrobit nekog područja i njegovog naroda, kao i žrtvovanje sopstvene mladosti i života za veliki cilj nacije. Ukratko, sve ove biografije i legende o junacima borilačkih veština nastale u istočnjačkom – a posebno kineskom – društvenom okruženju, bilo da su tradicionalne ili moderne, izmišljene ili zasnovane na stvarnim istorijskim ličnostima, uče ljude da teže nesebičnosti i samoodricanju. Svima njima one su tema i suština vaspitanja, sa ciljem da ljude navedu da imaju plemenite društvene moralne vrednosti. Nesebičnost i samoodricanje znače nemati sebe; one zagovaraju to da pre manjeg sopstva dolazi veće sopstvo, da je čoveku država ispred porodice, te da se samo tako može imati dobar život. To je vrsta razmišljanja koju usađuju ljudima. To jest, uče te da ne budeš sebičan, da ne misliš samo na sebe, da ne podnosiš nikakve žrtve niti napore zarad sopstvenog života, sopstvenog opstanka ili bilo čega što je u vezi sa tobom samim, pa čak i to da se za te stvari ni na koji način ne boriš. Umesto toga, treba da žrtvuješ i založiš sebe za domovinu, za društvo, za ljudski rod i za veliki cilj nacije. Ova učenja se kolektivno nazivaju vaspitavanjem čoveka da se on pretvara. Ovo takozvano vaspitavanje čoveka da se on pretvara je nerealno i ne odgovara potrebama ljudskosti; polazeći od toga da se ljudi lišavaju potreba za sopstvenom ljudskošću, urođenih instinkata i svog osnovnog prava na preživljavanje, ono ljude primorava da podnose besmislene žrtve za državu i naciju, za šupalj i isprazan cilj. Ova vrlina samožrtvovanja je u potpunosti nešto što je istočnjačko društvo nasilno usadilo u čovekovu ljudskost. „Nasilno usaditi” znači da to nije nešto što spontano proističe iz ljudskosti, nije nešto što je svojstveno instinktima ljudskosti, nije nešto što urođeni instinkti mogu da postignu, niti je nešto što čovekova urođena slobodna volja ili subjektivna volja želi da postigne. Umesto toga, to je nešto što vladajuća klasa ili sociolozi nasilno usađuju u um ljudi, zaluđujući ih ili ih prisiljavajući da prihvate takve društvene obaveze i odgovornosti, a zatim ih vaspitavaju pod velikim barjakom takozvanog plemenitog moralnog karaktera, ostavljajući ih bez snage da se oslobode i u prevelikom strahu da bi to uopšte i pokušali. To je zato što, ako se oslobodiš ovog vaspitanja ili ga prevaziđeš, ako ne prihvatiš ovo vaspitanje, u tom slučaju si neprijatelj celog društva i cele nacije – gnusno si buntovan, nečovek, čudak i moraćeš da se suočiš sa životnim uslovima u izolaciji. Prema tome, čak i ako ljudi u srcu osećaju određeno nezadovoljstvo, čak i ako mrze ovo društvo i ovakvo vaspitanje, oni nemaju ni snage ni hrabrosti da se od toga oslobode, a još manje hrabrosti da tome kažu „ne”. Mogu to samo da trpe sa kiselim osmehom na licu – nemoćni su da pruže otpor i mogu samo ćutke da izdrže. Ako ne izdržiš, onda će te u širim razmerama društvo javno osuditi i s gnušanjem odbaciti; a u užim razmerama, tvoja porodica i voljeni će te s gnušanjem odbaciti, distanciraće se od tebe i izolovaće te, pa će te još i osuditi da si gnusno buntovan. Pogledajmo jedan primer. Kad si bio dete, na primer, pretpostavimo da su te roditelji učili sledećem: „Kad izađeš napolje i vidiš nekog starijeg, moraš da ga pozdraviš. One mlađe od nas zovi ’čiko’ ili ’teto’, a starije ’deko’ ili ’bako’. Kad ti neko nešto dâ, moraš da kažeš ’hvala’. Ako te drugo dete udari, moraš da istrpiš; uzvrati samo onda ako baš više ne možeš da izdržiš. Moraš da pokažeš krajnju uzdržanost.” I jednoga dana si izašao napolje i video si nekoga, ali pošto si stidljiv, nisi se usudio da ga pozdraviš. Tvoji roditelji su smatrali da su izgubili obraz, pa su te, kad ste se vratili kući, kaznili i od tada si, kad god bi nekoga video, brže-bolje govorio „dobar dan”. Da bi izbegao batine, koliko god da si se osećao neprijatno ili koliko god da u sebi to nisi želeo, ipak si morao da ideš protiv svoje volje i pozdravljaš ljude. Odrastajući u takvom okruženju, čovek nema izbora nego da sve istrpi. Čak i u tako maloj stvari, moraš tako da se ponašaš; bilo kod kuće ili u društvu, to je sve što možeš. Ako se osećaš nelagodno i želiš makar jednom da budeš tvrdoglav, najmanja ti je briga što će te društvo javno osuditi – nego će ti čak i rođena porodica i roditelji držati pridike i prekoriti te. Kad odrasteš, shvatiš da je pozdravljanje ljudi radi očuvanja obraza i lakšeg zauzimanja mesta u društvu. Međutim, kad si bio dete, nisi to mogao da razumeš, premda si tako morao da postupaš. U suprotnom, bio bi disciplinovan, a roditelji bi ponekad čak mogli da te izgrde ili istuku pred drugima, što nikada u životu ne bi zaboravio. Prema tome, u širem društvenom kontekstu, možeš samo da prihvatiš ovo vaspitanje radi sticanja takozvanog plemenitog moralnog karaktera. Koje god da su posledice toga što ga prihvataš, kako god da ono na kraju utiče na tvoju ljudskost i bez obzira na karakter ili svojstva ljudskosti koji zbog njega u tebi nastaju – na kraju, ti ćeš sâm morati da snosiš te posledice.

Ljudskost koju istočnjaci razvijaju kroz svoje vaspitanje u istočnjačkom društvu odlikuje se potiskivanjem i trpljenjem. Iza ovog potiskivanja i trpljenja zapravo leže mnoge konkretne misli, gledišta, načini vladanja i različiti stavovi prema svakojakim stvarima koje se nalaze u istočnjačkom društveno-moralnom vaspitanju. Takvo je istočnjačko društvo. Slično tome, i zapadnjačko društvo ima svoje preovlađujuće kulturološko vaspitanje, kroz koje zapadnjaci takođe razvijaju svoja specifična svojstva ljudskosti. Dakle, u čemu je to preovlađujuće zapadnjačko kulturološko vaspitanje? Ono prvenstveno vrednuje autonomiju i nezavisnost. Ovo se razlikuje od situacije u istočnjačkom društvu, koje od ljudi zahteva da se žrtvuju i doprinose državi i društvu, radeći stvari koje nemaju veze sa njihovim ličnim životom. Nasuprot tome, zapadnjačko društvo ljude uči upravo suprotno onome što istočnjačko društvo od njih zahteva. Zapadnjačko društvo ne zahteva od tebe da bilo čime doprinosiš društvu, ljudskom rodu ili velikom cilju nacije; u samoj srži zapadnjačkog vaspitanja jeste da te navede da misliš za sebe, da naučiš da rešavaš sopstvene probleme i da ne opterećuješ druge, društvo ili državu. Ono ti daje nezavisna prava, nezavisan prostor za misao i nezavisan lični prostor, i neguje tvoju sposobnost nezavisnog razmišljanja i tvoju sposobnost da samostalno promišljaš o problemima i samostalno ih rešavaš. Moraš sâm da rešavaš svoje probleme; moraš da budeš nezavisan, autonoman i da se oslanjaš na sebe. Za ovakvo ideološko vaspitanje na Zapadu postoji kulturološki kontekst, te naspram tog kulturološkog konteksta, zapadnjaci takođe razvijaju određena svojstva ljudskosti koja su povezana sa samom srži njihove vaspitne ideologije. Istočnjaci su razvili vaspitne i kulturološke karakteristike Istoka u kontekstu istočnjačkog društveno-moralnog vaspitanja. Budući da zapadnjaci nose svojstva vaspitanja zapadnjačkog društva, oni takođe poseduju suštinu koja se odnosi na to svojstvo. Suština svojstva vaspitanja koje poseduju zapadnjaci zapravo se razlikuje od suštine svojstva vaspitanja koje poseduju istočnjaci. Svojstvo vaspitanja koje poseduju istočnjaci jeste vaspitavanje čoveka da se on pretvara, dok je ono koje poseduju zapadnjaci vaspitavanje čoveka bude sebičan. Svakom temom zapadnjačkog vaspitanja ljudi se podučavaju da budu nezavisni i autonomni, da promišljaju o sopstvenim problemima i da upravljaju svojim poslovima i rešavaju ih. Prema tome, zapadno vaspitanje ima svojstvo vaspitavanja da čovek bude sebičan. To vaspitavanje da čovek bude sebičan potpuno je drugačije od istočnjačkog vaspitanja; to je drugačija vrsta svojstva. Ovo svojstvo usmerava zapadnjake ka tome da daju prioritet ličnom nezavisnom prostoru; subjektivnoj volji, razmišljanju, mislima, gledištima i idejama; kao i sopstvenim pravima, trenutnim životnim uslovima i trenutnom raspoloženju i emocijama. Oni ne moraju da obraćaju mnogo pažnje na druge stvari, niti na bilo kakve društvene ili porodične odgovornosti. Prvo moraju da reše sopstvene probleme, srede sopstvene emocije i razreše svoje neposredne stvari, pa tek tada dolazi na red sve ostalo. Istočnjačkim vaspitanjem istočnjaci su naučeni da potiskuju i trpe, dok su zapadnjačkim vaspitanjem zapadnjaci naučeni da brane svoja prava. U tome se zapadnjaci i istočnjaci potpuno razlikuju. Kad se s nečim suoče, istočnjaci to naprosto trpe. Kad to više zaista ne mogu da izdrže, oni kažu sebi: „Loš život je bolji od dobre smrti. Moraš da istrpiš da bi ostao živ.” Nasuprot potiskivanju i trpljenju istočnjaka, zapadnjaci imaju drugačiju osobinu: kroz svoje društveno vaspitanje u autonomiji i nezavisnosti, naučili su da brane svoja prava. U poređenju sa potiskivanjem i trpljenjem istočnjaka, zar u tome što zapadnjaci brane svoja prava u određenoj meri nema više samopoštovanja i dostojanstva? To jest, tu je uključeno malo više aktivnog učešća, zar ne? (Da.) Odbrana sopstvenih prava je apsolutno fundamentalni koncept; to znači preduzimanje neophodnih radnji za zaštitu svojih osnovnih ljudskih prava, uključujući pravo na veroispovest, pravo na život, pravo na slobodu govora i tako dalje. Naravno, na šta se ova osnovna odbrana prava prvenstveno odnosi? Odnosi se na to da ljudi imaju nezavisan prostor za misao, da mogu slobodno i nezavisno da razmatraju razna pitanja, bez uticaja i kontrole ijednog društvenog okruženja ili ljudi, događaja i stvari koji ih okružuju. Bilo da su gledišta koja proističu iz nečijeg razmatranja problema ispravna ili pogrešna, odnosno bez obzira na to da li je nečiji način razmišljanja ispravan, postizanje autonomije i slobode jeste ono što je najvažnije. Ukratko, zapadnjaci žive u slobodnim društvima i, u kulturološkom kontekstu zapadnjačkog društvenog vaspitanja, um im je veoma aktivan i često u stanju slobode. Stoga su, u poređenju sa ljudima u istočnjačkom društvu, zapadnjaci smeliji u svom razmišljanju, spremniji da razmišljaju i vičniji razmišljanju, dok je razmišljanje istočnjaka uglavnom sputano, šablonizovano ili potisnuto. U uobičajenim okolnostima, um zapadnjaka je slobodan, aktivan i voljan da razmišlja o problemima. Da se izrazim na način koji je neprikladan, oni su spremniji da razmišljaju o čudnim i neobičnim stvarima, čak u toj meri da teraju mak na konac. Ovo je ispoljavanje svojstava ljudskosti koja razvijaju unutar zapadnjačkog društvenog vaspitanja, i ovo ispoljavanje ljudskosti je naprednije od onog kod istočnjaka. S jedne strane, oni brane svoje pravo na život, a s druge, brane i različita gledišta koja proizlaze iz njihove slobodne misli. Shodno tome, ideje, gledišta i umetničke forme prikazane u zapadnjačkim književnim delima ili u zapadnjačkom umetničkom i zabavnom životu su raznolike i raznovrsne. Među delima celog ljudskog roda, zapadnjačka književna dela i zabavni život su relativno slobodni i avangardni, a ljudi u njima mogu da pronađu nadahnuće i da od njih imaju velike koristi. Pogledajte – koje ideje zastupaju neka istočnjačka književna i umetnička dela? Patriotizam, ljubav prema porodici, ljubav prema roditeljima i tako dalje. To su sve stvari koje se nalaze u istočnjačkom društveno-moralnom vaspitanju ili su deo srži istočnjačke kulture. Pošto je zapadnjačka kultura pružila zapadnjacima slobodan i autonoman prostor za misao, u njima proizvela ovo svojstvo ljudskosti i obdarila ih ovim pravom na slobodnu misao, u svom književnom i umetničkom životu zapadnjaci imaju više intelektualne tvari nego istočnjaci, a istovremeno je i opseg njihove misli širi. Vidiš, opseg razmišljanja istočnjaka ili ideje koje izražavaju i zagovaraju u svom književnom i umetničkom životu, veoma su ograničeni, uski i restriktivni, dok su različite teme koje se pojavljuju u književnom i umetničkom životu zapadnjaka prilično široke i nesputane ograničenjima državnih organa. Neke od ovih tema su promišljanja o određenom zakonu koji je vlada uvela tokom određenog perioda, sa stanovišta čovekove ljudskosti, ili o uticaju koji on ima na društvo ili čak na život pojedinca i porodice. Druge su promišljanja o školovanju i ljudskim pravima, kao i razna druga pitanja, kao što su diskusije među ljudima svih društvenih klasa – zajedno sa imigrantima – o rasnoj jednakosti, rasnoj diskriminaciji i odnosima između ljudi različite boje kože. Iz ovoga se može videti da je raspon različitih tema koje se odražavaju u zapadnjačkim književnim i umetničkim delima prilično širok, kao što je širok i raspon obuhvaćenih različitih ideja i gledišta. One čak odražavaju društveni uticaj izazvan metodama i sredstvima koje koriste neke agencije za sprovođenje zakona unutar šireg pravnog okvira, kao i različita psihološka opterećenja postavljena pred javnost ili različite naknadne efekte na život ljudi. Sve su to ideje i gledišta koji su predstavljeni u raznim zapadnjačkim književnim i umetničkim delima. S jedne strane, to su misli koje se zastupaju unutar zapadnjačkog kulturološkog konteksta; s druge strane, to su misli i gledišta koji se pojavljuju jer su ljudi slobodni da misle u kontekstu zapadnjačkog kulturnog vaspitanja. Ukratko, različite ideje koje zapadnjaci predstavljaju u svojim književnim i umetničkim delima, kao i misli, gledišta, filozofije za ovozemaljsko ophođenje i stavovi zapadnjaka među različitim društvenim klasama i u različitim delatnostima o tome kako se odnose prema svakakvim stvarima, potpuno su različiti od onih kod istočnjaka. Evo jednostavnog primera: na Istoku, kad zaposleni radi za kompaniju, njegova sredstva za život dolaze od njegovog šefa, tako da on mora da radi sve što mu šef kaže. Čak i ako se od njega zatraži da za svog šefa obavlja neke kućne poslove, kao što su odvoženje dece ili kupovina namirnica, on mora da bude potpuno poslušan i ne sme to da odbije. Čak i tokom svog slobodnog vremena mora da bude dostupan. On je šefov pratilac, potčinjeni i rob. Takav je odnos nadređenog i podređenog između zaposlenog i šefa na Istoku. Zaposleni može da se oseća neprijatno, uznemireno i nevoljno, ali nema drugog izbora – može samo da trpi. To je njegov šef, onaj koji mu obezbeđuje sredstva za život, pa može samo da se prepusti njegovoj milosti i nemilosti. Na Istoku, koliko god da neki šef eksploatiše svoje zaposlene i koliko god da su njegovi postupci nerazumni, zaposleni to mogu jedino da trpe; nemaju načina da se te situacije oslobode. I neke istočnjačke zemlje možda imaju zakone o radu, koji treba da štite zakonska prava i interese svakog građanina, ali na društvenom nivou, budući da je to Istok, nijedan zaposleni se ne usuđuje da tuži svog šefa čak ni ako on krši zakone o radu. Koliko god da su im prava uskraćena ili koliko god da ih šef eksploatiše, oni ništa ne mogu da urade. Čak i pored postojanja zakona o radu, oni ne mogu da se pozovu na zakon da bi odbranili sopstvena prava i interese. Mogu s tim jedino da se pomire i da puste da se takva situacija nastavi. Na Zapadu je, s druge strane, drugačije. Odnos nadređenog i podređenog između zaposlenog i šefa na Zapadu postoji samo na nivou posla i tokom radnog vremena. Izvan posla, među njima ne postoji lični, emotivni odnos. Ako šef od tebe zatraži da radiš prekovremeno, možeš to da odbiješ. Ako šef od tebe zatraži da pomogneš u odvoženju njegove dece ili u kupovini namirnica, možeš da kažeš: „Nemaš pravo da od mene tražiš da to uradim. To nije moj posao. Nisam u obavezi da te služim.” Možeš da odbiješ. Ako te šef uporno i prisilno tera da radiš te stvari, možeš da ga tužiš i zapadnjački zakoni o radu će biti primenjeni; zakon će odreagovati u skladu sa tim. Zapadnjaci su sposobni da to urade i toga se ne plaše, ali se istočnjaci plaše. Prema predstavama istočnjaka, trebalo bi da radiš sve što od tebe zatraži nadređeni ili osoba sa statusom ili ugledom, te da im usluge pružaš besplatno. Čak moraš da kažeš: „Voljan sam da te služim, da dam svoj život za tebe i ne bih ništa očekivao zauzvrat. Čast mi je da ti služim!” Bez obzira na to da li te eksploatiše u pogledu tvog rada ili ti uskraćuje ljudska prava, trebalo bi to da prihvatiš i da ne tražiš nikakvu naknadu. U suprotnom, to znači da si nezahvalan i da on zbog tebe gubi obraz, pa će te naterati da za to i platiš. Zapadnjaci su, s druge strane, drugačiji. Naučili su da brane svoja prava i da ta prava ostvaruju krajnje efikasno, odlazeći do krajnjih granica. Čak i ako predsednik ili neka poznata ličnost nakon obroka ne ostavi bakšiš, biće uložena žalba – to je pravo koje radnicima daju zakoni o radu. Kad se nađu u takvoj situaciji, istočnjaci se ne usuđuju da se žale. Razmišljaju: „On je funkcioner, poznata ličnost. Da li bih protiv njega mogao da dobijem sudski spor? Čak i kad bih ga dobio, šta bih uradio ako bi mi iza kulisa zagorčavao život? Kad bih ga tužio, dospeo bih u ozbiljne nevolje, a možda bih čak izgubio i život.” Stoga bi istočnjaci radije pretrpeli gubitak nego što bi se usudili da traže bakšiš. To se zove trpljenje. Međutim, zapadnjaci su drugačiji. Oni razmišljaju: „Zašto bih to trpeo? Nisam rođen da svoj život živim za bilo kog drugog – živim za sebe. Moram da branim svoja prava. Ovo je novac koji zaslužujem. Nije me briga da li si neka poznata ličnost ili si neka velika faca, moraš da platiš. Svi su jednaki. Šta ti daje pravo da ne ostaviš bakšiš? Ako ne ostaviš bakšiš, tužiću te!” I čim dobiju bakšiš, stvar je rešena. To su te različite misli, gledišta i načini ophođenja prema ljudima, događajima i stvarima koje istočnjaci i zapadnjaci steknu, svako kroz svoje kulturološko vaspitanje.

Istok i Zapad se razlikuju prema svojim metodama kulturološkog vaspitanja i prema konkretnom sadržaju tog vaspitanja. Ovi različiti oblici vaspitanja proizveli su različite ljudske kulture, kao i svojstva ljudskosti različitih etničkih grupa. Uz ova svojstva ljudskosti, istočnjaci imaju sopstvene stilove života, životne situacije, načine razmišljanja i stavove za ovozemaljsko ophođenje, dok zapadnjaci imaju sopstvene stilove života, životne situacije i načine i stavove za ovozemaljsko ophođenje. Od ova dva stava za ovozemaljsko ophođenje, jedan je u tome da se potiskuje i trpi, i on je naročito uzdržan; drugi stav stavlja poseban naglasak na zaštitu prava ljudske subjektivne volje i ljudskih želja. Jedan je proistekao iz vaspitavanja čoveka da se pretvara, a drugi iz vaspitavanja čoveka da bude sebičan. Bez obzira na vrstu vaspitanja u kojem ova svojstva ljudskosti nastaju – bilo da je to potiskivanje i trpljenje ili odbrana sopstvenih prava, uzdržanost ili otvorenost – koji od njih su pozitivne stvari? (Bilo da su istočnjački ili zapadnjački, nijedno od ovih svojstava ljudskosti nije pozitivna stvar.) Zašto kažete da nisu pozitivne stvari? Hajde da čujemo vaše konkretne razloge. Niko od vas ne zna da kaže zašto, zar ne? (Ne znamo.) Koja god stvar da je u pitanju, svi se plašite da će drugi ljudi ulaziti u sitne detalje, a kad to rade, ti si smeten i ne možeš jasno da objasniš stvari. To dokazuje da ti u tom pogledu nedostaje jasnoća, pa bi trebalo da o tome razgovaraš u zajedništvu. To pitanje koje sam vam postavio jeste tema o kojoj vredi razgovarati u zajedništvu, zar ne? (Da.) Ova tema se odnosi na „ono što je stvorio Bog”. Pa, hajde da prvo pogledamo sledeće: kakvo je biće ljudski rod kojeg je Bog stvorio? Ono što Bog stvara jesu pozitivne stvari. Koje je stvari u čoveku stvorio Bog? (Čovekovu slobodnu volju i mudrost koju mu Bog daje.) U širem smislu, sva čovekova urođena stanja su data i stvorena od Boga. Ako koristimo reč „stvoreno”, to bi moglo da bude pomalo apstraktno, jer je svako rođen od svojih roditelja, a nije ga Bog napravio sopstvenim rukama. Korišćenje izraza „ono što je stvorio Bog” pomalo je široko; nije sasvim prikladno. U tom slučaju, konkretnije i objektivnije je reći „urođena stanja koja Bog daje ljudima”. Urođena stanja koja Bog daje ljudima odnose se na temu „onoga što je stvorio Bog”. Dakle, možemo li reći da su sva čovekova urođena stanja pozitivne stvari? (Da.) Čovekov izgled, njegova jezička sposobnost i sva njegova čula i fiziološke karakteristike, kao i njegova slobodna volja, sposobnost kojom razmišlja i promišlja, njegove prirodne vrline i talenti i sva pravila preživljavanja kojih se pridržava kao živo biće – sve su to pozitivne stvari. To jest, sva urođena stanja koja Bog daje ljudima jesu pozitivne stvari. Dakle, da li ove pozitivne stvari uključuju različite misli koje nastaju u čovekovom umu ili koje on prihvata iz društva i iz različitih epoha? (Ne.) Ništa od onoga što ljudi steknu iz društva ili od ljudskog roda nije dato od Boga, niti je to nešto što je prvobitno stvorio Bog. Dokle god nešto potiče iz društva ili od ljudskog roda, može se reći da to nije pozitivna stvar. Ako bismo to rezimirali u širem, konceptualnom smislu, tako bismo se izrazili. A ako bismo to rekli konkretno? Zar svojstva ljudskosti i načini razmišljanja nastali u kulturološkom kontekstu istočnjačkog društveno-moralnog vaspitanja nisu donekle izopačeni? Može se reći i ovako: u istočnjačkom društvu, um ljudi je sputan i iskrivljen; ljude su iskvarili određene misli i određena gledišta koji potiču od društva i od Sotone i oni su pod njihovim uticajem. Zar to ne znači da je njihov um Sotona obradio? (Znači.) Um ljudi je obrađen, a njihove misli nisu rođene iz njihove ljudskosti. Ova učenja ne potiču od pozitivnih stvari, niti potiču od Boga. Pošto ne potiču od Boga, sve misli, gledišta i načini razmišljanja koji iz njih nastaju – i sva svojstva ljudskosti koja na kraju iz njih nastanu – među svim ostalim stvarima koje naknadno iz njih nastanu – onda su negativne, a ne pozitivne stvari. To je nešto u šta ste postali sigurni, zar ne? (Da.) Um istočnjaka je sputan i iskrivljen, a takođe je pod uticajem određenih istočnjačkih misli i gledišta, tako da su negativne sve stvari koje se ispoljavaju kroz svojstva njihove ljudskosti. Pogledajmo sada Zapad. Šta je sadržaj ideološkog vaspitanja zapadnjaka? Da li se on odnosi na istinu? Potiču li sadržaj zapadnjačkog vaspitanja i ispoljavanja ljudskosti čijem stremljenju ono ljude podučava iz Božjih reči? (Ne.) Da bih to rekao još jasnije, dozvolite Mi da vam postavim jedno pitanje: da li je ovo vaspitanje – načela koja stoje iza ovih misli i gledišta o ophođenju prema životu, opstanku i ovozemaljskim poslovima, kao i ove metode za bavljenje tim stvarima – u skladu sa Božjim rečima? Da li je u skladu sa istinom? (Nije.) Na koji način nije u skladu? (To je kao zapadnjačko vaspitavanje da čovek bude sebičan – iako poštuje slobodu misli, ono ljude uči tome da misle samo na sebe, a ne i na druge. To nije u skladu sa Božjim rečima i istinom.) Pa, šta kažu Božje reči i istina? (U svojim međusobnim interakcijama, ljudi ne bi trebalo da vode računa samo o sopstvenim interesima ili osećanjima; naprotiv, trebalo bi da razmotre kako njihovi postupci mogu da pouče druge, a da istovremeno budu u skladu sa istinom.) Božje reči ti kažu da, bez obzira na to da li o problemima razmišljaš slobodno i objektivno ili pod prevlašću određene misli ili gledišta, ne bi trebalo to da činiš samo radi odbrane sopstvenih interesa ili odbrane sopstvenog dostojanstva i ponosa – to nije načelo prema kome oni koji veruju u Boga treba da razmatraju razne stvari. Kad razmatraš razne stvari, treba da se usredsrediš na to da li je tvoj pristup u skladu sa istinom, da li se te stvari mogu rešiti korišćenjem istine i da li je tvoj pristup u skladu sa istina-načelima i vodi li on ka pokornosti Bogu. To je načelo za razmatranje raznih stvari. Bilo da imaš posla s ljudima ili se baviš pitanjima koja se tiču tvoje porodice ili drugih stvari oko tebe, moraš da postupaš u skladu sa Božjim rečima i istina-načelima, a ne samo da braniš sopstvena prava i interese. To su načela ličnog vladanja koja Bog zahteva. Dakle, gledano spolja, u poređenju sa vaspitanjem istočnjačke kulture, zapadnjačko kulturološko vaspitanje pridaje veći značaj ljudskim pravima i odbrani ljudskih prava. Ono je naprednije od istočnjačke kulture, ali to ne znači da može da zameni istinu. Samo zato što je ono naprednije od istočnjačke kulture ili zato što poštuje ljudska prava i ljudima omogućava da budu nezavisni i slobodni, ne smete misliti da ono može da preuzme mesto istina-načela i da bude opisano kao nešto pozitivno. Zapadnjačko kulturološko vaspitanje je samo naprednije od istočnjačkog kulturološkog vaspitanja i više je u skladu sa potrebama ljudskosti, ali se ne može izjednačiti sa istina-načelima, niti ih može zameniti. U određenoj meri, ono samo podržava i poštuje potrebe ljudskosti, kao i dostojanstvo ljudi i njihova prava i interese. Međutim, to poštovanje je relevantno samo u smislu ljudskosti. U smislu istine i pravde, ono ne podržava nijednu od tih stvari. Zapadnjačko kulturološko vaspitanje je stoga vaspitavanje da čovek bude sebičan. Vaspitavanje da čovek bude sebičan znači: „Svi moraju da služe mojim interesima. Pre nego što to uradim, moram sâm sve dobro da promislim. Moji lični interesi, moja ljudska prava i moja individualna prava su najvažniji.” Ima li ovde imalo reči o moralnoj pravdi? Ima li imalo reči o pravičnosti? (Ne.) Ako nema pravičnosti ili moralne pravde, kako bi to uopšte moglo da bude u skladu sa istina-načelima? U određenoj meri, zapadnjačko kulturološko vaspitanje poštuje tvoja ljudska prava; daje ti pravo da razmišljaš o problemima i da slobodno izražavaš svoje mišljenje. Na taj način, ono u osnovi može da zaštiti ljudsko dostojanstvo i ljudska prava. Dakle, u određenoj meri, zapadnjačko vaspitanje je više u skladu sa potrebama ljudskosti. No, može li zapadnjačko vaspitanje da izvede ljude na pravi put u životu? Može li ono da omogući ljudima da se ophode prema svim ljudima i da rade sve stvari u skladu sa istina-načelima? Ne može to da uradi. Zapadnjačko vaspitanje može da garantuje da svi imaju ljudska prava i pravo da zaštite svoje dostojanstvo – to je potpuno u skladu sa potrebama ljudskosti. Međutim, kad se to odmeri sa stvarnom situacijom u društvu, malo koja zemlja može u potpunosti da ispuni merilo garancije ljudskih prava. Realno govoreći, u današnjem društvu, to je veoma dobar društveni sistem koji ljudima može da omogući da o problemima slobodno razmišljaju i da slobodno izražavaju svoja mišljenja. Bog je ljudima dao slobodnu volju i sposobnost da o problemima samostalno razmišljaju; to je samo jedan aspekt kova koji im je On dao. Međutim, Bog ti nikada nije rekao: „Budi sebičan, budi autonoman. U centru svega moraju da budu tvoji sopstveni interesi. Tvoji sopstveni interesi su najvažniji. U svemu moraš da budeš samostalan i sâm svoj gospodar, i nema potrebe da tragaš za istinom, da pitaš za nebesku volju ili da vodiš računa o tuđim interesima.” Bog nije nikoga nikada podučavao na taj način. Od početka Božjeg usmeravanja ljudi u njihovom životu, On je ukazivao na konkretne načine života i vladanja u svim aspektima, govorio ljudima da streme ka istini, da se pokore Njegovim orkestracijama i uređenjima, da budu pošteni ljudi, da ispunjavaju dužnost stvorenih bića i tako dalje. Sve to su najvažnije težnje u nečijem životu. Među velikim brojem istina koje je Bog izrazio, On ti nikada nije rekao da braniš svoja prava, niti ti je ikada rekao da o problemima slobodno razmišljaš i čuvaš sopstveni nezavisni prostor. Bog nikada nije rekao ništa slično tome. Bog ti je samo dao sposobnost da o problemima samostalno razmišljaš – to je sve. Imaš tu sposobnost, a imaš i urođeno stanje slobodne volje. Međutim, iako je ljudima dao takva urođena stanja, za njih je Bog takođe uspostavio zakone i zapovesti i opskrbio ih je raznim istinama, govoreći im kako da se vladaju i kako da obožavaju Boga – u svim stvarima postoje istina-načela kojih bi ljudi trebalo da se pridržavaju. Međutim, ni u jednoj Svojoj reči i Svojoj opomeni ljudima, Bog ljudima nikada nije rekao da budu autonomni, da budu nezavisni ili da nauče da brane svoja prava. Takve misli, gledišta ili takve izreke i učenja nikada se nisu pojavili u Božjim rečima niti u istini. Naprotiv, u rečima u kojima Bog razotkriva iskvarene naravi ljudi, On razotkriva njihovu nadmenost i njihovu sebičnost. Ova sebičnost jeste svojstvo koje ispoljava čovekova ljudskost nakon što je Sotona iskvario ljude. Kod nekih ljudi se to ispoljava dok nastoje da osiguraju sopstvene interese nakon što ih je Sotona iskvario; kod drugih je to čisto proizvod vaspitanja od strane ovog društva. U oba slučaja, to je sebičnost. Bez obzira na to kako nastaje, ukratko, dokle god si sebičan, to su svojstvo i ispoljavanje ljudskosti koje pokazuješ dok živiš u okviru iskvarenih naravi. Da li je ovo sada jasno? (Jeste.)

Različite sposobnosti obuhvaćene urođenim stanjima koja Bog daje ljudima, ili kov i veštine koje ljudi urođeno poseduju, nemaju nikakve veze sa zapadnjačkim ili istočnjačkim vaspitanjem. Različite sposobnosti unutar čovekovih Bogom datih urođenih stanja jesu pozitivne stvari. Zašto kažem da su to pozitivne stvari? Zato što ta urođena stanja potiču od Boga. Konkretno, posedovanje ovih urođenih stanja omogućava stvorenom ljudskom biću da prihvati pozitivne stvari, kao i da iz njih uči, preispituje se na osnovu njih, spoznaje i razume različite ljude, događaje i stvari s kojima se susreće u stvarnom životu. To Bog uređuje i priprema za ljude i stoga je to pozitivna stvar. Bilo da je reč o istočnjačkom ili zapadnjačkom vaspitanju, ili o istočnjačkoj ili zapadnjačkoj kulturi, nijedno od njih nema nikakve veze sa istinom kojoj Bog podučava ljude i kojom ih opskrbljuje. To je čak u suprotnosti sa istinom i sa ljudskošću koju Bog zahteva da ljudi poseduju. Prema tome, ni istočnjačko ni zapadnjačko vaspitanje nisu pozitivna stvar. Bez obzira na to da li potiče iz društva, iz zlih trendova ili od neke vladajuće klase, ono nije pozitivno. Čak i ako je zapadnjačko vaspitanje malo naprednije i bolje od istočnjačkog, u stanju je da ljudima pruži određenu slobodu i zadovolji neke od njihovih potreba, ono naprosto koristi ljudsku slobodnu volju i sposobnost ljudi da razmišljaju o raznim stvarima i slobodno iznose mišljenja. To jest, ono koristi pozitivne stvari, ali misli koje zagovara i ciljevi koje želi da postigne nisu usmereni na to da ljude navedu da idu pravim putem, niti da im pomognu da postanu istinska stvorena ljudska bića kakva Bog želi. Dakle, s obzirom na to, iako je zapadnjačko vaspitanje naprednije u odnosu na istočnjačko ili bolje zadovoljava potrebe ljudskosti, ono nije – time što koristi ljudsku slobodnu volju ili određene sposobnosti – ljudima omogućilo da se pokore Bogu, da postupaju ispravno kao stvorena bića i ispune dužnost stvorenog bića. Ovo vaspitanje takođe nije dovelo ljude pred Boga, niti im je pomoglo da postanu sposobni da obožavaju Boga i klone se zla. Istočnjačko i zapadnjačko vaspitanje imaju istu funkciju: oba dovode do toga da se ljudi udalje od Boga i od istine. Bilo da je reč o istočnjačkoj ili zapadnjačkoj kulturi, obe su se pojavile u širem društvenom kontekstu Sotonine vladavine nad ljudskim rodom i kroz proces Sotoninog kvarenja ljudskog roda. Pa, tako, bilo da je reč o vaspitanju u istočnjačkom ili zapadnjačkom kulturnom obliku, svi žive u ovom ljudskom svetu Sotonine iskvarenosti. Slično tome, ljudski rod je takođe iskvaren u različitim društvima ili u okviru vaspitanja od strane različitih oblika društva, a rezultat te iskvarenosti je u tome što su ljudi stekli ljudskost koja – na različitim nivoima i u različitim oblicima kulture – ima iskvarene naravi kao svoj život. Istočnjaci poseduju iskvarene naravi onih svojstava ljudskosti koja proizlaze iz istočnjačke kulture, dok zapadnjaci poseduju iskvarene naravi onih svojstava ljudskosti koja proizlaze u kontekstu zapadnjačke kulture. Iako istočnjaci i zapadnjaci mogu delovati različito u pogledu svojstava svoje ljudskosti, u pogledu svojih iskvarenih naravi – pošto ih je sve iskvario Sotona – i jedni i drugi žive unutar istih iskvarenih naravi, i jedni i drugi poseduju ljudskost koja kao svoj život ima iste iskvarene naravi. Na taj način, priroda-suština istočnjaka i zapadnjaka je ista: i jedni i drugi su neprijateljski nastrojeni prema istini i prema Bogu. Dakle, ni kod istočnjaka ni kod zapadnjaka nema ničeg što je vredno pohvale. Bilo da je reč o istočnjačkoj ili zapadnjačkoj kulturi, u prisustvu Boga i istine, obe su negativne stvari i ne sadrže ništa pohvalno. I istočnjačka i zapadnjačka civilizacija protive se Božjoj prvobitnoj nameri u stvaranju ljudskog roda, a ona je bila u tome da Ga ljudski rod obožava; svaka koristi svoje oblike kulturološkog vaspitanja da dograbi ljude, koji su u rangu stvorenja, i da ih odvuče od Božjeg prisustva. U tom pogledu, Istok i Zapad su isti, zar ne? (Jesu.) Ni na Istoku ni na Zapadu nema ničeg što je vredno pohvale. Vidiš, iako su i jedni i drugi prihvatili Božje delo poslednjih dana, nakon što ga istočnjaci prihvate, oni odmah počinju da ugošćuju braću i sestre i aktivno ih navode da propovedaju jevanđelje svojim rođacima i prijateljima; oni imaju veliki žar i elan za delo propovedanja jevanđelja. Zapadnjaci su, s druge strane, drugačiji. Oni su veoma oprezni u vezi sa delom propovedanja jevanđelja. Čak i nakon što prođe pola godine ili godinu dana otkako su prihvatili Božje novo delo, kad ih upitaš da li su svojim rođacima i prijateljima propovedali jevanđelje, oni kažu: „Moji roditelji, rođaci, prijatelji i sabraća vernici u crkvi uglavnom imaju svoja nezavisna razmišljanja i gledišta o pitanju Gospodovog povratka. Pre nego što vam ih prosledim kao moguće primaoce jevanđelja, moram pažljivo da razmislim i da s njima stupim u kontakt. Glavna odlika našeg vladanja na Zapadu je u tome što moramo u najvećoj mogućoj meri da branimo svoja prava i da štitimo svoj nezavisni prostor. Kako tako, bez ikakvog razmišljanja, možeš ljudima da propovedaš jevanđelje?” Ti kažeš: „Jevanđelje im propovedaš kako bi mogli da dočekaju Gospoda, da zadobiju istine koje je Bog izrazio u poslednjim danima i da dobiju priliku da postignu spasenje i prežive nesreće. To je Božji nalog i to je odgovornost koju treba da ispuniš.” Oni odgovaraju: „Pa, ipak, prvo moram da zaštitim sebe; Božji nalog može da sačeka. Ja sam taj koji odlučuje o toj stvari. Moram da imam sopstvene nezavisne misli i ne smete da me pokolebate. Mi na Zapadu cenimo demokratiju i slobodu; imamo svest o odbrani svojih prava. Nismo poput vas istočnjaka prepunih slepog entuzijazma. Svi imamo svoj lični životni prostor i niko nikoga ne uznemirava.” Vidite? Upravo se u takvim odsudnim trenucima svojstva ljudskosti istočnjaka i zapadnjaka razlikuju i razgraničavaju. Ali, u svakom slučaju, bez obzira na to da li su svojstva ljudskosti nastala istočnjačkim ili zapadnjačkim vaspitanjem – bilo da je reč o entuzijazmu ili ravnodušnosti – dokle god neki čovek živi unutar Sotoninih iskvarenih naravi, on je pripadnik iskvarenog ljudskog roda. Tu nema razlike između plemenitog i niskog; svima su potrebni razumevanje istine, opskrba Božjim rečima, spasenje od Boga i, još više, Božji sud i grdnja.

Iako istočnjaci i zapadnjaci imaju različite kulture i žive u različitim civilizacijama pod Božjom vrhovnom vlašću i suverenošću, oni pred Bogom imaju samo jedan identitet, a to je identitet stvorenih bića. Osnova jednakosti stvorenih bića je u tome što su urođena stanja koja je Bog stvorio za ljude ista. Kakve god kulturološke razlike da postoje između istočnjaka i zapadnjaka, koliko god da se oni razlikuju po izgledu, jeziku ili obrascima i načinima razmišljanja o problemima, sve dok si ti pred Bogom stvoreno biće koje je On stvorio, jedina pozitivna stvar koju poseduješ jesu urođena stanja koja ti je On dao; sve ostalo je negativna stvar. Ovo vam možda zvuči pomalo uopšteno, pa da budem konkretniji: sve u tebi – osim urođenih stanja koja ti je Bog dao – jeste nešto što Bog želi da promeni i nešto je što treba da promeniš i odbaciš prihvatanjem istine. Šta je to što treba da spoznaš? Takozvana kultura ljudskog roda, bila ona istočnjačka ili zapadnjačka, sastoji se od misli i gledišta, ili od teorija i izjava, koje su osmislile vladajuće klase u različitim vremenskim periodima kako bi vaspitavale mase. Međutim, bilo da je reč o istočnjačkoj ili zapadnjačkoj kulturi, ona nema nikakve veze sa istinom. Čak i ako nije u sukobu sa istinom, ona se, ipak, ne može nazvati pozitivnom stvari. Koliko god da je određena kultura dobra, ona ne može da dosegne istinu, a još manje može da je predstavlja. Čak i ako ona nije ono što ljudi smatraju negativnom stvari, nipošto se ne može svrstati u kategoriju pozitivnih stvari. To mora da vam bude jasno. Čak i ako je neki trend misli relativno napredan i progresivan među ljudskim rodom i ako se njime štite prava i interesi ljudi, kao i njihov opstanak, a pritom ni na koji način nije u sukobu s istinom, on se i dalje nipošto ne može svrstati u kategoriju pozitivnih stvari. Zašto ne može? Zato što su pozitivne stvari samo one stvari koje su unutar opsega onoga što je stvorio Bog, odredio Bog i što je pod Božjom suverenošću. Pa, zašto se stvari unutar ovog opsega klasifikuju kao pozitivne? Zato što one uključuju istinu. Posmatrajući širu sliku, sa Božjeg nivoa i iz Božje perspektive, one uključuju Božju silu i autoritet; Božju narav; načela i prvobitne namere iza Božjeg stvaranja, određenja i suverenosti nad svim tim stvarima; kao i svrhu koju On želi da postigne i sve efekte koje donose pozitivne stvari koje On želi da podrži. Pošto one, sa Božjeg nivoa, obuhvataju Božji autoritet, silu i misli, kao i uspostavljene zakone i pravila uključene u sve ovo što Bog čini i uticaj koji to ima na ljudski rod, stvari unutar ovog opsega su zasigurno pozitivne stvari. Iz ljudske perspektive, svaka stvar koju je stvorio Bog, odredio Bog i koja je pod Božjom suverenošću korisna je za ljude; sve to postoji da bi se održali i podržali uređen opstanak i reprodukcija ljudskog roda. Postoji još jedna, konkretnija stvar, koja se odnosi na Božje upravljanje: ove stvari postoje da bi ljudima omogućile da razumeju istinu i bolje upoznaju Boga, kako bi na kraju krenuli putem dostizanja spasenja i postali ljudi koji se boje Boga i klone zla – to je rezultat koji treba postići. Dakle, bilo da se posmatra iz Božje ili iz ljudske perspektive, ljudi, događaji i stvari unutar opsega onoga što je stvorio Bog, odredio Bog i što je pod Božjom suverenošću – sve su to pozitivne stvari. U to nema sumnje. Razmislite – mogu li ljudska civilizacija i kultura da dosegnu stvari koje su na nivou Božjih reči i Božjih zahteva za čoveka? One sigurno ne mogu da se mere sa tim stvarima niti da ih dosegnu. Sadržaj ljudskog vaspitanja ili kulture ne uključuje Božju suštinu, Božju narav, niti zakone i pravila koje je Bog uspostavio za ljudski rod, a još manje Božju prvobitnu nameru u stvaranju svih stvari. Štaviše, iz ljudske perspektive, ova vrsta vaspitanja i kulture ne može da pomogne ljudskom rodu da spozna Boga, Stvoritelja, niti može da pomogne ljudskom rodu da živi bolje ili da se razmnožava i nastavi da živi na normalan i uređen način. Naprotiv, unutar vaspitnog okruženja ove vrste kulture i civilizacije, ljudski rod će krenuti ka propadanju i uništenju. Postoji još jedan, važniji aspekt: podvrgnut ovom takozvanom kulturološkom vaspitanju i društvenoj civilizaciji, ljudski rod ne može iz toga da razume istinu, značaj toga što je živ niti način opstanka. Kroz to, ljudi takođe ne mogu da steknu ispravan pogled na život i da krenu putem dostizanja spasenja, niti da postanu sposobni da obožavaju Boga ili da se boje Boga i klone zla. Naprotiv, u društvenom okruženju takvog kulturološkog vaspitanja i civilizacije, ljudski rod postaje sve iskvareniji i rđaviji, sve se više udaljava od Boga i neumereno čini zlo. Na kraju, čak i da Bog ne uništi ljudski rod, ljudski rod bi sâm doveo do sopstvenog uništenja. Kad bi sâm upravljao sobom, ljudski rod bi krenuo ka uništenju; to je neizbežno. Ljudski rod ima tako visok nivo kulture, toliko znanja, tako veliku civilizaciju i veruje u nauku i na nju se oslanja – pa, zašto bi onda, ipak, doveo do sopstvenog uništenja? Ljudski rod toliko teži znanju i toliko poštuje nauku, a ipak ne samo da nije razumeo istinu niti krenuo putem verovanja u Boga, nije sledio Boga i stekao sposobnost da se boji Boga i kloni zla, već može da dovede i do sopstvene propasti. Šta se ovde dešava? Zbog načina na koji ljudski rod upravlja zemljom, na šta ona sada liči? Voda, zemljište i vazduh čitave planete su zagađeni, ekološko okruženje je ozbiljno narušeno, a život celokupnog ljudskog roda postepeno je zapao u očajnu situaciju. To je činjenica koju svi mogu da vide, pa nema potrebe zalaziti u detalje, zar ne? (Tako je.) Dakle, bilo da je reč o istočnjačkoj ili zapadnjačkoj kulturi, bez obzira na to kakvu civilizaciju ljudski rod ima, čak i ako ni na koji način nije u sukobu sa istinom, ona se svejedno ne može svrstati u pozitivnu stvar. Gledišta, misli, teorije, doktrine, argumenti i ponašanja koji su obuhvaćeni temom „ljudske kulture i civilizacije”, svi proizvodi, dela ili reforme koji nastaju u okviru ove teme i tako dalje, nisu pozitivne stvari. Neki ljudi kažu: „Pošto to nisu pozitivne stvari, da li to znači da moramo da ih kritikujemo i klasifikujemo kao negativne?” Stvari nisam postavio kao crno-bele. Ove stvari se možda ne odnose ni na pozitivne ni na negativne stvari, ali, u svakom slučaju, one zasigurno nisu pozitivne. To jest, čak i ako ove stvari nisu u sukobu sa istinom i ne krše načelo Božjeg stvaranja, određenja i suverenosti – ako nisu negativne stvari – one i dalje nipošto nisu pozitivne. Ukratko, kažem ti: čak i ako nešto nije u sukobu sa istinom, sve dok to nije stvoreno od Boga, određeno od Boga ili pod Božjom suverenošću, to onda nije pozitivna stvar. Ovo je načelo za raspoznavanje toga da li je nešto pozitivna stvar; na temelju ovog načela bi trebalo da sâm razlikuješ stvari. Šta je ovde najvažnije? To da u srcu mora da ti bude jasno da, kad ne možeš da vidiš jasno da li je nešto pozitivno ili negativno, za početak možeš to samo da ostaviš po strani i da ignorišeš. Kad se tvoj rast uveća i kad ti istina postane jasna, prirodno ćeš moći to da raspoznaš. Međutim, za sada, moraš jasno da razlikuješ koje su to pozitivne stvari koje potiču od Boga i moraš da ih prihvatiš i da se prema njima ophodiš ispravno. To je korisno za tvoj život-rast. Postoji još jedna važna stvar: ako je nešto pozitivna stvar obuhvaćena definicijom pozitivnih stvari, onda prema tome ne smeš nipošto da se odnosiš kao da je negativna stvar. Ovo je stvar načela i to mora da ti bude jasno.

Sada kad smo završili s razmatranjem ljudske civilizacije i kulture, hajde da u nastavku porazgovaramo o odnosu između opstanka ovog ljudskog roda kojeg je stvorio Bog i zakona i pravila opstanka koje je Bog stvorio za sve stvari. Iz makroskopske perspektive, svet koji je Bog stvorio čine planine, reke, jezera, šume, okeani, kopno i pustinje, kao i sunce, mesec i zvezde, prostor na zemlji i kosmos koji ljudi ne mogu da vide. A šta postoji iz mikroskopske perspektive? Postoje sićušni molekuli, molekuli u vazduhu i razni mikroorganizmi. Bilo da se posmatra iz makroskopske ili mikroskopske perspektive, sve to uključuje Božje stvaranje – stvaranje Božjim rukama i Božjim mislima. Iz perspektive Božjeg stvaranja, zemlja i sve žive stvari na njoj postoje sa svrhom da se održi opstanak ljudskog roda na zemlji, a Bog želi da među ljudima na zemlji zadobije stvorena ljudska bića koja On želi. Stoga su zakoni i pravila opstanka koje je Bog stvorio za sve stvari najosnovniji uslovi za ljudski opstanak. Otud se zasigurno može tvrditi da su to pozitivne stvari, zar ne? (Da.) Koji su najosnovniji uslovi za ljudski opstanak? Voda, vazduh, sunčeva svetlost, hrana – da li je te stvari stvorio Bog? (Jeste.) Da li su to pozitivne stvari? (Jesu.) Zašto se onda kaže da je postojanje ovih stvari pozitivna stvar? Za to postoji razlog: postojanje ovih stvari zavisi od postojanja zakona i pravila opstanka za sve stvari. Koji zakoni i pravila opstanka postoje među svim stvarima? Četiri godišnja doba; dan i noć; vetar, mraz, sneg i kiša – sve su to pravila. Šta još? Razmislite i vi o nekima. (Tu su i solarni uslovi.) Solarni uslovi su uključeni u četiri godišnja doba. Šta još? Rast i opadanje meseca, plima i oseka. Postoji i pravilo: „Velika riba jede malu ribu” – ovo su zakon i pravilo opstanka, i to nije negativna stvar. Ljudi koriste izraz „Velika riba jede malu ribu” da bi opisali nemilosrdnu prirodu ljudskog sveta; time se normalna pojava pozitivne stvari naziva negativnom. Postoje i mnogi obrasci aktivnosti živih bića. Razmislite šta to uključuje. (Da li se „zakon jačeg” ubraja u zakon opstanka?) Ne, to je pogrdan način na koji se ljudi izražavaju; trebalo bi da glasi „opstanak najjačih”. (Sećam se da je Bog jednom besedio o tome da se sve stvari međusobno jačaju, uzajamno suprotstavljaju i zajedno postoje. Da li se to računa?) Da, računa se. Sve se one međusobno jačaju, uzajamno suprotstavljaju i zajedno postoje – ovo je veoma važan aspekt. „Bogomoljka se okomila na cvrčka, a ne vidi da je ptica vreba otpozadi” jeste još jedan; ovo je donekle povezano sa međusobnim jačanjem i uzajamnim suprotstavljanjem stvari. (Da li su rođenje, starenje, bolest i smrt jedno od tih?) Da, jesu. Postoji i izreka: „Vrane se svojim majkama odužuju tako što ih hrane, a jagnjad kleče da bi mogla da sisaju majčino mleko”, što se odnosi na sisara i pticu – ovo je pojava u životinjskom carstvu, to je prirodno pravilo. Zapravo, postoji mnogo zakona i pravila opstanka za sve stvari: smena četiri godišnja doba; pojava vetra, mraza, snega i kiše; ciklus obdanice i noći; rast i opadanje meseca; plima i oseka; međusobno jačanje, uzajamno suprotstavljanje i naporedo postojanje svih stvari; kao i rođenje, starenje, bolest i smrt ljudi i svih drugih stvorenja, i obrasci aktivnosti raznih stvorenja. Neka stvorenja spavaju tokom dana i noću su aktivna, dok su druga aktivna danju i spavaju noću, poput ljudi. Neka stvorenja žive u grupama, dok su druga samotnjaci; na primer, orlovi uglavnom lete sami, dok divlje guske lete u jatima i društvene su životinje. Postoji i pojava u živom svetu da se vrane svojim majkama odužuju tako što ih hrane, a jagnjad kleče da bi mogla da sisaju. Sve su to različite vrste pojava i ispoljavanja koje se mogu videti i osetiti u stvarnom životu. Pojavljivanje svih ovih makroskopskih i mikroskopskih pojava sledi zakone i pravila koje je Bog uspostavio. Nastanak, postojanje i nastavak svih ovih zakona i pravila služe jednoj svrsi: održavanju najosnovnijeg životnog okruženja zemlje, ovog doma ljudskog opstanka. Uz ovo najosnovnije životno okruženje, ljudski rod ima zemlju kao dom na koji se oslanja za opstanak, što mu omogućava da nastavi da se razmnožava i živi. Ono takođe beskrajno obezbeđuje osnovnu vodu, vazduh, sunčevu svetlost i hranu koji su ljudskom rodu potrebni. Samo uz to beskrajno snabdevanje, fizički život ljudi, ovih bića koja je Bog stvorio, može da postoji, razmnožava se i neprestano se održava, i ljudi imaju priliku da dođu pred Boga i prihvate Njegovo spasenje kad On sprovodi svoje delo upravljanja, postajući stvorena bića koja Bog prihvata. Stoga, među svim stvarima koje je Bog stvorio, kakav god da je oblik koji neko živo biće ima, koji god da su njegovi zakoni i pravila opstanka i kakav god da je njegov odnos sa svim ostalim stvarima, ukratko, ono opstaje usred zakona i pravila koje je Bog stvorio. To jest, svaka živa stvar, pod pretpostavkom da je biće koje je Bog stvorio, pridržava se zakona i pravila koje je On uspostavio, obavljajući među njima svoju nezamenljivu ulogu. To je lanac ishrane koji nastaje kroz zakone i pravila koje je Bog uspostavio za ljudski rod, a ovaj lanac ishrane je od vitalnog značaja za ljudski rod. Preduslov za postojanje lanca ishrane je u tome da sve stvari moraju da se pridržavaju zakona i pravila koje je Bog uspostavio. Ako ignorišu ove zakone i pravila i podivljaju, posledica će biti prekidanje lanca ishrane koji postoji među svim stvarima koje je Bog stvorio. Kad se ovaj lanac ishrane prekine, to će u različitoj meri, postepeno ili jedno za drugim, uticati na vodu, vazduh, sunčevu svetlost i hranu od kojih ljudski rod zavisi radi opstanka. Prema tome, svi zakoni i pravila za sve stvari koje je Bog uspostavio, i svaka živa stvar koju je Bog stvorio, imaju vitalni uticaj na lanac ishrane. Nastane li problem u bilo kom pravilu opstanka za sve stvari, to će imati lančani efekat na postojanje i nastavak lanca ishrane, pa će biti ugroženi osnovna voda, vazduh, sunčeva svetlost i hrana koji su ljudskom rodu potrebni. Dakle, lanac ishrane je ključni izvor i važan pokazatelj toga može li ljudski rod da opstane. Šta je tačno ovaj lanac ishrane? Lanac ishrane se odnosi na Božje stvaranje. Među svim stvarima koje je Bog stvorio postoje opipljive stvari, a postoje i neke neopipljive stvari koje su nevidljive golim okom. Ove opipljive stvari obuhvataju planine, reke, šume, tlo, pustinje, Severni i Južni pol, sunce, zvezde i mesec, kao i razne životinje i biljke i tako dalje. Neopipljive stvari obuhvataju mikroorganizme, vazduh, pa čak i ultraljubičaste zrake u sunčevoj svetlosti, kao i ono što su ljudi istraživali – takozvane atome i energiju, neke od nevidljivih hranljivih materija sadržanih u vazduhu i vodi i tako dalje. Sve ove makroskopske, opipljive stvari, zajedno sa mikroorganizmima i supstancama sadržanim u stvarima kao što su sunčeva svetlost i vazduh koje ljudi ne mogu da vide – sve ove stvari zajedno čine životno okruženje koje je neophodno za ljudski opstanak. Nastanu li problemi u ovom životnom okruženju, opstanak i budućnost ljudskog roda suočiće se sa izazovima i biće u opasnosti. Dakle, zakoni i pravila opstanka za sve stvari jesu osnovni uslov neophodan za održavanje lanca ishrane, a postojanje lanca ishrane sa svoje strane čini osnovni uslov za opstanak ljudskog roda. Prema tome, bilo da je reč o zakonima i pravilima, lancu ishrane ili vodi, vazduhu, sunčevoj svetlosti i hrani, ako u bilo čemu od ovoga nastane problem, to će neizbežno uticati na opstanak ljudskog roda – to jest, uticaće na opstanak fizičkog života ovog stvorenog bića, ljudskog roda. Dakle, za Boga, ne sme da bude nikakvih problema u zakonima i pravilima opstanka za sve stvari, u lancu ishrane, vodi, vazduhu, sunčevoj svetlosti i hrani; sve to mora da se održava, podržava i odvija na uređen način – jedino na taj način ljudski rod može da nastavi da opstaje i fizički život ljudi može da bude održan.

Koje je to pitanje koje je povezano sa kontinuiranim opstankom ljudskog roda? Među zakonima i pravilima opstanka za sve stvari, neophodni su širi aspekti, poput dana i noći i četiri godišnja doba. Unutar njih, u osnovi ne postoji ništa što ljudi, shodno svojim uobraziljama, smatraju lošim. Kad je reč o raznim živim bićima poput drveća, cveća i biljaka, budući da one nemaju nikakav smrtonosni uticaj na ljude, ljudi o njima ne formiraju nikakve predstave. Međutim, u lancu ishrane postoje neke otrovne i štetne stvari, kao što su komarci, koje imaju određene negativne efekte na ljudsko telo. To su stvari koje se ljudima, shodno njihovim predstavama, ne dopadaju – naročito neka veoma otrovna živa bića, kao što su određene zmije, škorpije i stonoge. Pa, zašto je Bog stvorio ove otrovne stvari? Koja je bila Njegova svrha kad ih je stvarao? Kakvu ulogu one imaju u lancu ishrane? Ovo je ključno. Iako se, sudeći prema njihovim oblicima ili njihovoj prirodi, ili prema nekim životnim osobinama koje poseduju među drugim živim bićima, čini da te stvari nemaju pozitivnu ulogu, zašto se za njih kaže da su pozitivne? Ovo se mora objasniti u smislu lanca ishrane. Mi ne proučavamo biologiju – nećemo raspravljati o stvarima iz naučne perspektive, već ćemo ovo posmatrati iz perspektive Božje namere u stvaranju ovakvih živih bića. S jedne strane, Bog im je dao jedinstvenu veštinu da obezbede sopstveni opstanak, omogućavajući im da tako sačuvaju svoj život. S druge strane, one takođe imaju određenu ulogu u lancu ishrane – njihov način opstanka i otrov koji luče mogu da pruže neophodne hranljive materije ili izvore hrane za druga živa bića. Osim toga, one takođe pružaju neophodne uslove za prenošenje, reprodukciju, nastanak i evoluciju bakterija i za prenos gena širom biosfere, obavljajući određenu ulogu u tom pogledu. Samo uz postojanje ovih živih bića biosfera može da održi genetsku ravnotežu i ravnotežu u pogledu raznolikosti bakterija, održavajući različite vrste bakterija u ravnoteži. Uzmimo za primer komarce i muve. Oni jedu neke parazite i takođe prenose neke bakterije. U ovo se nećemo dodatno udubljivati; u pitanju je samo jedan jednostavan koncept. Ukratko, neka posebna živa bića služe nekim posebnim svrhama za ljudski rod, a takođe imaju nezamenljivu ulogu u lancu ishrane. Tom nezamenljivom ulogom se održava postojanje lanca ishrane. Samo ako ovaj lanac ishrane postoji i ako nije uništen, sve stvari mogu da prežive i da se nastave na uređen način. Pošto sve stvari učestvuju u odnosu u kojem se međusobno jačaju, uzajamno suprotstavljaju i zajedno postoje, lanac ishrane ne sme da bude prekinut. Postojanje različitih živih bića unutar lanca ishrane mora da se održi u stanju ravnoteže, a njihov životni prostor i postojanje moraju da budu očuvani. Stoga su od vitalnog značaja zakoni i pravila opstanka za sve stvari koje je Bog uspostavio. Jedino se postojanjem zakona i pravila opstanka koje je Bog stvorio za sve stvari može obezbediti kontinuitet lanca ishrane, te se može garantovati da on neće biti prekinut. Postojanje, kontinuitet i zaštita lanca ishrane jesu osnovna garancija da će ljudi moći da dobiju vodu, vazduh, sunčevu svetlost i hranu. Samo kad ljudi imaju ovu osnovnu garanciju, njihov fizički život može da se održi; jedino tada mogu da se razmnožavaju i nastave da žive u ovom zemaljskom domu, u životnom okruženju poput ovoga. Samo na taj način ljudski rod može da ima budućnost i nadu. Zakoni i pravila koje slede četiri godišnja doba, dan i noć, i vetar, mraz, sneg i kiša – stvari koje postoje pod zakonima i pravilima koje je Bog stvorio – kao i oblici u kojima se pojavljuju su, u svakom pogledu, pozitivne stvari koje je Bog stvorio. Kad je reč o raznim živim bićima – bez obzira na njihove oblike, načine njihovog opstanka ili načine njihovog lova ili pribavljanja hrane – ukratko, sve dok ona žive unutar zakona i pravila koje je Bog uspostavio, i sve dok su suštinski, nezamenljiv deo lanca ishrane koji je Bog stvorio, ona su pozitivne stvari koje potiču od Boga. Ljudi ne bi trebalo da im sude na osnovu svojih sopstvenih pogleda i sklonosti. Neko bi mogao da kaže: „Jesu li onda komarci i muve pozitivne stvari? Šta je sa otrovnim zmijama, stonogama i škorpijama? A naročito sa žabama krastačama, koje su tako ružne – jesu li i one pozitivne stvari?” Koji je ispravan način da se to formuliše? Uloge koje imaju ove vrste koje je Bog stvorio i zakoni i pravila koje one slede, svi su pozitivne stvari. A šta je sa njihovim fizičkim oblicima i izgledom – jesu li oni pozitivne stvari? Ako biste baš morali, mogli biste da ih nazovete pozitivnim stvarima, ali oni nisu negativne stvari. U smislu pravila koja slede, uloga koje imaju i njihove neophodnosti u lancu ishrane, ova živa bića makar postoje kao pozitivne stvari. Zar ovakva formulacija nije tačna? (Jeste.) Da budemo precizni, zato što takva živa bića slede zakone i pravila koje je Bog uspostavio i ispunjavaju odgovornosti i misiju koje im je Bog odredio – zato što žive u skladu sa svojom misijom, bilo da je u pitanju širenje bakterija ili održavanje reproduktivne ravnoteže različitih mikroorganizama – posmatrajući to kroz uloge koje imaju i kroz značaj i svrhu njihovog stvaranja od strane Boga, i samo njihovo postojanje jeste pozitivna stvar. Kad bismo rekli da je komarac sâm po sebi pozitivna stvar, to bi bilo pomalo teško razumeti ili prihvatiti. Međutim, sudeći prema Božjoj nameri u njegovom stvaranju, zakonima i pravilima koje on sledi i ulozi koju ima u lancu ishrane, on je nezamenljiv – i stoga jeste pozitivna stvar. Neki ljudi kažu: „Pošto su komarci pozitivne stvari, znači li to da moramo da ih prihvatimo i da ne smemo da ih spljeskamo?” Ako komarac hoće da te ubode, ipak treba da ga spljeskaš. Ako muva zuji oko tebe dok jedeš, možeš da je oteraš ili spljeskaš. Razlog je u tome što jedan ili dva komarca ili jedna ili dve muve manje neće uzrokovati nikakve probleme po lanac ishrane, niti će uticati na to da ova stvorenja završe svoju misiju. Ako takvo stvorenje želi da ispuni svoju misiju, treba da pronađe pravo mesto za to. Ono nije potrebno u ljudskom životnom okruženju, pa ga naprosto oteraj i završi s tim – s njim mirno koegzistiraj. Ako ono s tobom mirno ne koegzistira i nastavi da te gnjavi, onda je u redu da ga oteraš ili spljeskaš. To se zove razumno upravljanje i ispravno ophođenje. Neki ljudi kažu: „Komarci me uvek gnjave i imam brojne ubode. Mogu li da ih proklinjem?” To nije neophodno. Možeš samo da ih spljeskaš. Imaš pravo da ih spljeskaš; to je potpuno u skladu sa načelom kako ljudski rod – upravitelj svih stvari – treba da se ophodi prema svim stvarima. Na primer, ako ti otrovna zmija uđe u dom i vidiš da joj tu nije mesto, samo je oteraj u šumu. Ako te ujede i otruje, moraš odmah da pronađeš način da dobiješ medicinsku pomoć. Nema potrebe da nastojiš da je pronađeš kako bi joj se osvetio i ubio je. Ako bi te ona ponovo povredila, zar to ne bi bilo još problematičnije? Dakle, nemoj da joj vraćaš milo za drago; samo nauči da se od nje čuvaš. Sposobnost da iz ove stvari izvučeš pouku jeste ono što bi uradio inteligentan čovek. Koja su bila ona tri načela o kojima smo upravo govorili? (Prvo je: budi siguran da je to pozitivna stvar. Drugo je: ako se pojavi blizu tebe i ne želiš da s njom imaš posla, samo je se kloni – ne dozvoli joj da ti se približi i ne dozvoli joj da te ometa. Treće je: treba da imaš ispravno gledište prema njoj. Nemoj prema njoj da osećaš odbojnost niti da je prezireš. Umesto toga, prihvati je i priznaj, a zatim njome razumno upravljaj.) Razumno njome upravljaj i prema njoj se odnosi ispravno. Nemoj da se žališ na Boga ili da osuđuješ Boga da je pogrešio što ju je stvorio ili da je možda napravio grešku samo zato što te je ona omela ili ti je ponekad izazvala nevolje, ili te je čak ujela i otrovala – ovakav način posmatranja je pogrešan. Razlog je možda u tome što njome nisi dobro upravljao ili je ona možda greškom ušla u tvoj dom i omela te. Međutim, ako joj se obratiš nežno, govoreći: „Pošla si pogrešnim putem, ovo nije tvoj dom. Ako prema meni nemaš zlu nameru, neću da ti naudim. Produži tamo gde treba da budeš” i ona vidi da nećeš da joj naudiš, okrenuće se i sama otići. Kažeš joj: „Doviđenja! Do ponovnog susreta! Naš današnji susret je bio suđen. Ako nam je suđeno da se opet sretnemo, ponovo ću te pustiti.” Nakon što to čuje, ona će pomisliti: „Ljudi su sjajni. Zaista znaju kako da nama upravljaju. Nemaju nikakvu zlobu u sebi.” Dokle god ti njoj ne naudiš, neće ni ona tebi. Neke životinje povređuju ljude zato što ih ljudi stalno povređuju; ljude povređuju tek nakon što prema njima razviju netrpeljivost, čineći to zbog ljudske gluposti i podmuklosti. U svom umu, takva stvorenja prema ljudima prirodno nemaju nikakvu netrpeljivost niti neprijateljski stav. Vidiš, kad je Noje sagradio barku, nijedna životinja nikome nije naudila, a Noje je sa životinjama čak mogao da komunicira i da ih dresira. U to vreme, ljudi i životinje su jedni prema drugima bili prijateljski nastrojeni. Kasnije su ljudi postajali sve dublje iskvareni i postali su krajnje podmukli, želeći uvek da love životinje zbog njihovog mesa, pa je između ljudi i raznih životinja raslo neprijateljstvo. Mesožderi, čim nanjuše miris čoveka, osećaju da je poslužen ukusan obrok i žele da napune stomak. Koja je strana to uzrokovala? To je u potpunosti uzrokovano krajnjom podmuklošću ljudskog roda. Da li razumete? (Da.)

Bilo da se posmatraju iz makro ili mikro perspektive, sve stvari koje je stvorio Bog sasvim sigurno jesu pozitivne stvari. Bilo da se posmatraju u smislu Božje prvobitne namere u njihovom stvaranju, zakona i pravila koje je Bog za njih stvorio, ili svrhe i efekta koji se na kraju postižu – sve one postoje zbog ljudskog roda; sve su osmišljene i stvorene za ljude u njihovoj ulozi upravitelja svim stvarima. Dakle, bez obzira na oblike ili izgled svih stvari koje je Bog stvorio, ili na to kakav je njihov trenutni uticaj na ljude, ljudi prema njima treba ispravno da se odnose, da njima upravljaju i da ih razumeju, te da ih prihvate od Boga – to je od najveće važnosti. Pre svega, ljudi moraju da budu sigurni u to da, dokle god je nešto stvoreno od Boga – bez obzira na to da li je to dobro ili loše, lepo ili ružno; bez obzira na to kakav oblik ima; i, još više, bez obzira na to kakav trenutni uticaj ima na ljudsko telo – ukratko, dokle god to potiče od Boga i stvoreno je Božjom rukom, ono daje nekakav doprinos osnovnom opstanku ljudskog roda. Na osnovu toga, ljudi od Boga treba da prihvate sve stvari koje je Bog stvorio, a ne da, na osnovu sopstvenih pogleda i sklonosti, samovoljno ili jednostrano biraju hoće li ih osuditi ili prihvatiti. Umesto toga, u procesu njihovog razumevanja, oni treba da stoje iz pozicije stvorenog bića, učeći da njima ispravno upravljaju i ispravno se prema njima odnose i – što je još bolje – učeći da se sa njima na pravilan način slažu i dolaze u dodir. To su odgovornost i obaveza koje ljudi – gospodari ove zemlje i upravitelji ovog sveta, stvoreni od Boga – treba da ispune. To je uloga koju ljudi među svim ostalim stvorenjima treba da imaju, a ujedno i načelo koga bi ljudi, polazeći sa stanovišta ljudskosti, trebalo najviše da se pridržavaju. Ako ti se određene stvari koje je Bog stvorio ne dopadaju, možeš da ih se kloniš. Ako ti se dopadaju, možeš s njima da dolaziš u neposredan dodir i da im pristupaš kako bi o njima učio i njima upravljao – ili, još bolje, kako bi štitio njihovo životno okruženje, odnosio se prema njima s pažnjom, ostavljao im dovoljno životnog prostora i čuvao i pravilno podržavao njihovo pravo na opstanak. Zapravo, u poređenju s ljudima, sve stvari su nejake. Iako je Bog svim stvarima dao veštine preživljavanja i instinkte, nijedna vrsta osim ljudi ne može da pravi alate i oružje; nijedna od njih nema moć da podriva zakone i pravila koje je Bog uspostavio, niti one preuzimaju inicijativu da to učine. Samo ljudi imaju beskrajnu pohlepu – kako u svom mentalitetu, tako i u svojim zahtevima – prema različitim vrstama živih bića i prema svim stvarima. Istovremeno, samo ljudi sprovode naučna istraživanja, bave se proizvodnjom hemikalija i prave različite alate i oružje zarad opstanka ili boljeg života. I samo ljudi mogu da stiču akademsko znanje i istražuju ili menjaju životne sredine različitih živih bića. Međutim, većina onoga što su ljudi uradili u vezi sa opstankom različitih životinja i živih bića i zakonima lanca ishrane, imalo je destruktivan i prekidajući karakter, a ne koristan. Dakle, u krajnjoj liniji, samo ljudi mogu da naprave oružje da se međusobno pokolju i da uništavaju sopstveno osnovno životno okruženje. Samo ljudi razvijaju industriju, posebno hemijsku industriju, proizvodeći svakojake štetne supstance koje oštećuju i uništavaju zemlju koju ljudski rod nastanjuje – ovaj jedini dom njihovog opstanka. I jedino su sami ljudi doveli do zagađenja i ugrožavanja osnovne vode, vazduha, sunčeve svetlosti i hrane koji su im potrebni za opstanak. To znači da su sami ljudi ti koji su upropastili sopstveni put ka opstanku; to nisu izazvala druga živa bića. Stoga je od vitalnog značaja način na koji bi stvoreni ljudi, kao gospodari svih stvari, trebalo pravilno da obavljaju ulogu upravljanja svim stvarima, uključujući sva živa bića. Ako ljudi nastave da koriste naučne metode za izradu oružja ili različitih alata, ili da se bave proizvodnjom hemikalija, to će značiti katastrofalnu nesreću, bilo za njih same ili za druga živa bića. Drugim rečima, ljudi su sopstvenim rukama lično pogazili zakone i pravila opstanka za sve stvari i lično su uništili i lanac ishrane. Naravno, ljudi su ti koji su lično upropastili zemlju, dom od kojeg zavise radi opstanka. Ovo je duboko tragično. Koga treba okriviti za sve ove posledice? (Ljude.) Te posledice su nastale zbog ljudskog pustošenja i uništavanja pozitivnih stvari koje je Bog stvorio. Na kraju, ljudi mogu samo da požanju ono što su posejali. Da su od početka ljudi mogli da znaju različite uloge koje imaju sve stvari koje je Bog stvorio, da poštuju različita živa bića, neguju ih i o njima brinu, da slede pravila i zakone opstanka za sve stvari koje je Bog uspostavio i da štite osnovnu životnu sredinu zemlje, doma od kojeg zavise radi opstanka, tada ljudski rod ne bi došao u položaj u kome se danas nalazi. Dakle, u vezi sa temom da su sve Božje tvorevine pozitivne stvari, ljudi treba da razumeju značaj zakona i pravila opstanka koje je Bog stvorio za sve stvari, kao i to zašto ljudi moraju da ih slede i kako to treba da čine. Istovremeno, ljudi treba da znaju da je sve ovo Bog stvorio sa svrhom da služi ljudskom rodu, pa bi stoga to trebalo da neguju i da štite. Ako značaj svega ovoga ne možeš da razumeš, trebalo bi to makar da smatraš pozitivnom stvari, suštinskom, nezamenljivom pozitivnom stvari od koje ti zavisi opstanak, te da je neguješ, o njoj brineš i njome upravljaš. Trebalo bi prema njoj da se ispravno odnosiš i da je štitiš u svom svojstvu i svojoj ulozi gospodara. Jedino tako ljudski rod može da ima budućnost i nadu i može da nastavi da živi srećno, zar ne? (Da.)

Da li je tema o tome da su sve Božje tvorevine pozitivne stvari sada mnogo jasnija? (Jeste.) Hajde da po poslednji put potvrdimo koji je pravilan način ophođenja prema različitim stvarima i živim bićima koje je Bog stvorio. Izvolite, ponovite tri načela o kojima smo upravo razgovarali u zajedništvu. (Prvo: dokle god je nešto u opsegu pozitivnih stvari kako ih Bog definiše, u svom srcu treba da budemo sigurni da to potiče od Boga, da je to pozitivna stvar i da postoji značaj u tome što je Bog to stvorio; on je u tome da ljudi iz toga mogu da izvuku neke pouke. Drugo: na osnovu uverenosti da je to pozitivna stvar, ako nam se ona ne dopada ili ne želimo da s njom dolazimo u kontakt, možemo da je ignorišemo. Ako nam se ona upliće u život, možemo da je oteramo ili da je se klonimo, a iz nje takođe treba da izvučemo određene pouke i da na nju obratimo pažnju. Na kraju, ako je nešto stvorio Bog, odredio Bog ili je pod Božjom suverenošću, prema tome ne treba da osećamo odbojnost niti da to preziremo, već naprotiv da to prihvatimo i priznamo uz ispravan stav, te da time razumno upravljamo.) Razumno upravljanje je od vitalnog značaja. Ako ljudi ne znaju kako da upravljaju svim stvarima na zemlji koje je Bog stvorio, to će verovatno imati štetne efekte po njihov opstanak. Ako se unište zakoni i postojanje lanca ishrane, tada će se opstanak ljudskog roda naći u opasnosti. Zar se ljudski rod trenutno ne nalazi u ovakvom životnom okruženju? (Da.) Ljudski rod je razvio industriju velikih razmera, ispuštajući otpadne gasove, otpadne vode i toksične supstance koji su zagadili reke, jezera, pa čak i podzemne vode. Više nema čiste vode za piće; ljudi mogu da piju samo neku recikliranu vodu koja je veštački prerađena i koja, iako nije toksična, ima daleko manje hranljivih materija. Ribe u rekama, jezerima i morima takođe su zagađene i nezdrave. Nije lako pronaći bilo kakvu hranu koja nije kontaminirana. Zar ljudski rod sebe ne dovodi u beznadežan položaj? Zar to nije izazvao sâm ljudski rod? Ne samo da je voda za piće zagađena, već je i vazduh loš; u vazduhu ima mnogo štetnih materija, a sada, čak i ako želite da udahnete malo čistog vazduha, to je teško postići – da bi se zaštitili od virusa, ljudi ponekad čak moraju da nose maske. Kvalitet vazduha je užasan, ljudi su oprezni kad treba da pojedu bilo koju vrstu hrane, a ljudi sada obolevaju od svakojakih bolesti, pri čemu i neki mladi ljudi dobijaju rak ili dijabetes. Ko je izazvao sve ove posledice? (Ljudi.) Njih sve su izazvali ljudi. Ovako ljudi upravljaju zemaljskim domom koji im je Bog stvorio, izmučivši sebe do te mere da ne mogu pravilno ni da jedu ni da piju, a ipak se osećaju veoma srećno. To je ono što sledi kad se napusti Bog; o sreći tu nema ni govora. Za ljude je sada jedini izlaz da prihvate spasenje od Stvoritelja, da streme ka istini i idu putem bogobojažljivosti. Samo na taj način možeš da budeš spasen, možeš da zadobiješ nadu za život i da postaneš pripadnik novog ljudskog roda. U toj meri je jednostavno; drugi način ne postoji. Istočnjaci smatraju da je zapadnjačka civilizacija plemenita i da zapadnjaci sigurno imaju izlaz. Imaju li ga? (Ne.) Istočnjaci smatraju da su mnogo propatili, da su ogrezli u mržnji i da su izdržali previše nedaća, te da zapadnjaci treba da ih spasu. O Zapadu uvek misle kao o raju, da je odlazak na Zapad isto što i odlazak na nebo, da će na Zapadu biti slobodni i srećni. Međutim, zapadnjaci ne osećaju da su naročito srećni. Oni kažu: „Iako smo u životu malo imućniji nego oni na Istoku, nismo nimalo srećniji.” Sve dok si čovek na ovoj zemlji, pripadnik ljudske rase, nećeš biti srećan na ovoj zemlji, jer, živeći u ovom zemaljskom domu, sve što prihvataš potiče od Sotone. Bilo da se radi o ljudskim mislima i gledištima ili zakonima opstanka, bilo da je reč o istočnjačkom ili zapadnjačkom vaspitanju, ne postoji ni jedna jedina stvar koja može da te navede da proživiš obličje pravog čoveka, i ne postoje nikakvo društveno vaspitanje niti misli ili gledišta koji mogu da ti omoguće da, kao stvoreno biće, nađeš svoje pravo mesto u svetu ljudi. Pošto ovaj ljudski rod živi pod Sotoninom vlašću i pod Sotoninom je kontrolom, jedini način da ljudi nastave da žive jeste u tome da prihvate Božje spasenje, da prihvate sve istine koje potiču od Boga, da praktično postupaju prema Božjim rečima i postignu spasenje. Samo tada ljudski rod zaista može da se vrati u svet u kome zakoni i pravila opstanka za sve stvari mogu slobodno da funkcionišu, i da istinski živi u svetu sa celovitim lancem ishrane – samo na taj način ljudski rod može istinski da ima ulogu upravitelja svih stvari i da ispunjava odgovornosti te uloge. Osim ovoga, za ljudski rod ne postoji drugi put. Ovo je jedini izlaz za ljudski rod, jedini izlaz koji ljudskom rodu može da donese nadu i sreću. Da li razumete? (Da.) Kad jednom budete razumeli, imaćete put kojim ćete ići. Samo težite i stremite u ovom pravcu, ka ovom cilju. Ne osvrćite se, ne odustajte i nikada se ne zaustavljajte!

Hajde da za danas ovde završimo naš razgovor u zajedništvu. Doviđenja!

14. april 2024. godine