Danas ćemo nastaviti da razgovaramo u zajedništvu o našoj prethodnoj temi. Prethodno smo razgovarali o poreklu svih vrsta ljudi i razmotrili smo tri vrste. Da li se sećate koje su to tri vrste? (Jedna vrsta su oni koji su reinkarnirani iz životinja, druga su oni reinkarnirani iz đavola, a treća su oni reinkarnirani iz ljudi.) Dokle smo stigli u našoj diskusiji? (Stigli smo do razgovora o tome kako vrsta ljudi koja je reinkarnirana iz ljudi poseduje normalnu ljudskost i kako unutar svoje ljudskosti oni poseduju savest i razum. To obuhvata dve karakteristike: da umeju da raspoznaju ispravno u odnosu na pogrešno i da znaju šta je tačno, a šta netačno.) Jedna je da umeju da raspoznaju ispravno u odnosu na pogrešno, a druga da znaju šta je tačno, a šta netačno; to su karakteristike ljudi. Ljudi imaju ove dve karakteristike prvenstveno zato što poseduju savest i razum; dakle, oni koji poseduju savest i razum u stanju su da raspoznaju ispravno u odnosu na pogrešno i znaju šta je tačno, a šta netačno. O ovom aspektu smo takođe detaljno razgovarali u zajedništvu. Uglavnom smo besedili o ispoljavanjima onih koji ne mogu da raspoznaju ispravno u odnosu na pogrešno i ne mogu da znaju šta je tačno, a šta netačno, razotkrivajući neka od njihovih ispoljavanja s negativne strane, a nakon toga smo razgovarali o tome šta su pozitivne stvari, zar ne? (Da.) Hajde da danas nastavimo da razgovaramo na temu reinkarnacije iz ljudi. Oni koji su reinkarnirani iz ljudi ne samo da mogu da raspoznaju ispravno u odnosu na pogrešno, već takođe znaju šta je tačno, a šta netačno. Raspoznavanje ispravnog u odnosu na pogrešno se uglavnom odnosi na znanje o tome šta su pozitivne stvari, a šta negativne stvari – to jest, onaj ko može da raspozna ispravno u odnosu na pogrešno može da raspozna sve vrste ljudi, događaja i stvari; čak i kad je reč o stvarima s kojima se ranije nisu susreli, oni će upotrebiti svoju savest i razum da o njima naprave jednostavnu procenu. Ako se susretnu s takvim stvarima i osete nemir u svojoj savesti ili te stvari ne mogu da usklade sa svojim razumom, oni će napraviti osnovni izbor, podsvesno osećajući tačnost ili netačnost, ili pozitivnu ili negativnu prirodu takvih stvari. To znači da će istinski ljudi koristiti osnovna osećanja svoje savesti ili razuma da bi procenili nepoznate stvari s kojima se susreću, da bi raspoznali da li su to pozitivne ili negativne stvari, kao i to da li su one tačne ili netačne. Međutim, kad je reč o ljudima koji ne poseduju savest i razum, njima je veoma teško da raspoznaju ispravno u odnosu na pogrešno i da znaju šta je tačno, a šta netačno, bilo da se radi o nepoznatim ili poznatim stvarima. Konkretno, oni su još manje u stanju da znaju da li su tačne ili netačne neke nove stvari koje se pojavljuju u društvu. Oni ne mogu da raspoznaju da li su to pozitivne ili negativne stvari. Ako se u društvu pojavi neka pozitivna stvar, oni će, u načinu na koji se prema njoj odnose, čak pratiti svetske trendove, osuđujući je i odbacujući je. To je razlika između ljudi i neljudi. Vidiš, iako svi oni podjednako izgledaju kao ljudi, neki nikada nisu čuli istinu niti su primili opskrbu Božjih reči, pa ipak, bez obzira na to u kakvom se okruženju nalaze, imaju donju granicu za svoje postupke – u najmanju ruku, najnižu granicu savesti. Nipošto neće raditi one stvari koje se protive savesti ili moralu. To je zato što duboko u svom srcu osećaju odbojnost prema negativnim stvarima i poseduju ljudsku savest i razum, pa tako, u načinu na koji se vladaju i postupaju, imaju osnovnu, najnižu granicu morala. Međutim, kad je reč o onima koji su neljudi, posmatrajući osobine njihove klasifikacije, oni ne poseduju savest i razum. Kao prvo, oni ne mogu da naprave razliku između pozitivnih i negativnih stvari. Kao drugo, oni ne osećaju nikakvu odbojnost niti gnušanje prema tim negativnim stvarima, pa čak ni prema očigledno netačnim stvarima, niti imaju sposobnost da im se odupru; čak su u stanju da vole negativne stvari i da slede zle trendove. Još žalosnije je to što neki ljudi koji veruju u Boga i tvrde da slede Boga i dalje mogu da prate zle trendove i da čine te rđave stvari baš poput nevernika, radeći to bez ikakvog osećaja srama, pa čak i bez imalo prekora sopstvene savesti.

Mnogi ljudi u današnje vreme svojim telefonima snimaju selfije. Kakve fotografije snimaju ljudi sa normalnom ljudskošću? Oni snimaju fotografije koje imaju smisla i vredne su pamćenja, sa ciljem da im ostanu neke divne uspomene. Čak i ako fotografišu sebe, oni prave fotografije na kojima izgledaju prefinjeno, prikladno, dostojanstveno i časno. Svi njihovi postupci u ovom pogledu su u okviru savesti i razuma normalne ljudskosti. Međutim, oni bez savesti i razuma su drugačiji; i oni snimaju selfije, ali su njihovi selfiji problematični. Kakve fotografije neke žene snimaju? One ne snimaju dostojanstvene, časne i prikladne fotografije. Kad na internetu vide da te žene nevernice snimaju neke provokativne fotografije, fotografije sa naglašenom seksualnošću ili posebno bizarne fotografije, one ih oponašaju, takođe snimajući neke fotografije zbog kojih muškarci počnu da balave i da imaju pohotne misli – odnosno, one sebe posebno fotografišu tako da izgledaju kao bludnice, lake žene ili prave fotografije sa naglašenom seksualnošću. Neke žene vole napadnu šminku, nanoseći šminku tako da im lice bude veoma belo, a usne veoma crvene i šminkajući oči na takav način da na kraju izgledaju kao nakaze; pred kamerom namerno zauzimaju zavodljiv, očaravajući stav, sa zanosnim i bludnim pogledom u očima, izazivajući kod muškaraca pohotne misli kad sve to vide. Ima i žena koje prebace dugu kosu preko lica, blago naginjući glavu nagore i pokazujući zavodljiv, bludan pogled među pramenovima kose. Ukratko, takve žene se fotografišu tako što koriste sve one izraze i svako ono držanje za koje smatraju da su zavodljivi i seksi. Nakon što snime takve fotografije, te žene se takođe osećaju naročito samoljubivo, povremeno se diveći sopstvenim provokativnim fotografijama. Štaviše, svoje najcenjenije i najomiljenije selfije postavljaju kao pozadinu na svom računaru ili telefonu, a neke od njih ih čak objavljuju i na internetu. Kad god pogledaju te fotografije, te žene osećaju da su tako šarmantne, da su rođene da budu zvezde i da bi, da nisu počele da veruju u Boga, sasvim sigurno bile velike i slavne ličnosti. Pogledajte, kojim putem one idu? Ne samo da se tim fotografijama one same sve vreme dive, već ih pokazuju i ljudima oko sebe. Ako ih, nakon što te fotografije vide, ljudi ne pohvale, one se u sebi osećaju nezadovoljno. Ako sretnu nekoga od iste sorte ko posebno ceni njihove fotografije i kaže: „Ova fotografija je tako dobro snimljena, na njoj izgledaš kao prava zvezda! Izgledaš baš kao ta i ta”, one se osećaju još zadovoljnije sobom i svakodnevno uživaju u tom osećanju. Neki ljudi takođe vole da ukrašavaju svoje fotografije, stavljajući par zečjih ušiju na glavu i dodajući mačje brkove, misleći da su slađi od zečeva i mačića. Koga god sretnu, oni pitaju: „Misliš li da više ličim na zeca ili na mače?” Kad im ljudi kažu: „Ko će ga znati na šta ličiš?”, oni se veoma naljute. Recite Mi, nije li izopačeno da čovek ne želi da bude pravi čovek, već da želi da bude životinja? Ova svoja „remek-dela” ti ljudi objavljuju čak i na internetu, pokušavajući da prikupe pohvale od što više ljudi. Ima i onih ljudi koji se pri snimanju selfija maskiraju u mačevaoce ili vitezove lutalice – ili u Spajdermena ili Betmena iz zapadnjačkih filmova – ili se oblače kao kul, nepristupačne i misteriozne ličnosti. Sve to rade u nadi da će se drugima dopasti, da će ih drugi odobravati i time su svakodnevno opčinjeni. Recite Mi, kakvi su to ljudi? Da li su oni normalni ljudi? Nipošto nisu; oni su neljudi. Iako je snimanje selfija samo jedna obična, trivijalna stvar među zlim trendovima, ono otkriva čovekove sklonosti i težnje i otkriva njegov karakter, potrebe njegove ljudskosti i stvari koje leže duboko u njegovoj duši. Dostojanstveni i čestiti ljudi koriste mobilni telefon, ovu alatku, da bi fotografisali pozitivne, smislene i dragocene stvari, dok ljudi koji ne poseduju osobine ljudskosti fotografišu negativne, rđave stvari – stvari koje su potrebne njihovoj sopstvenoj priroda-suštini. Može se reći da će to kakav je neko čovek odrediti vrstu njegovih potreba, vrstu fotografija koje snima i način na koji bira da se dotera i predstavi svoj imidž. Ljudi sa normalnom ljudskošću će se opredeliti da snime neke dostojanstvene, čestite, prefinjene, smislene i dragocene slike kao uspomene, dok će ljudi bez normalne ljudskosti slediti zle svetske trendove, radeći stvari koje im se dopadaju. Iako je snimanje selfija tek obična sitnica, ono je dovoljno da ukaže na to koje su najdublje sklonosti i težnje ljudi. O kojoj god stvari da je reč, čak i ako je u pitanju nešto u čemu ljudi sa normalnom ljudskošću ne mogu sasvim jasno da zaključe koje su stvari pozitivne, a koje negativne, budući da ih obuzdavaju savest i razum, takvi ljudi će prirodno izabrati pozitivne stvari. Dogodi li se da, usled trenutnog nedostatka sposobnosti raspoznavanja, izaberu neku negativnu stvar ili nenamerno urade nešto negativno, u srcu će im se brzo javiti osećaj – savest će ih prekoriti ili to neće moći da usklade sa svojim razumom. Kad se suoče sa pozitivnim stvarima, ljudi koji ne poseduju ljudskost osećaju da su pozitivne stvari tako bezlične i dosadne, da nisu vredne pomena i da ih ljudi gledaju s negodovanjem, pri čemu u svom srcu posebno vole negativne stvari i dive im se, a naročito stvari koje su veoma popularne unutar zlih trendova. Ako napraviš dostojanstvenu i čestitu fotografiju ovog tipa čoveka, on će prema tome osetiti odbojnost i dići nos, govoreći: „Ko još snima ovakve fotografije? Pa, to je tako staromodno!” On sâm bira da snima fotografije sa naglašenom seksualnošću. Normalni ljudi smatraju takve fotografije odvratnim i ružnim, ali ovaj tip čoveka kaže: „Ovo je seksi. Razumeš li ti šta je to seksi? Ovo je moderno; to je visoka umetnost. Ti ne kapiraš umetnost!” Ne samo da se ne osećaju zgroženo kad fotografišu sebe sa naglašenom seksualnošću, već naročito vole i da slede te moderne stvari i stvari sa naglašenom seksualnošću.

Neljudi su krajnje oduševljeni negativnim stvarima. Kad se usred zlih trendova pojave neke negativne stvari, oni će za njih brzo saznati i prihvataće ih u velikoj meri. Ako im se ukaže prilika i uslovi im to dozvoljavaju, oni će sasvim sigurno raditi te stvari iz zlih trendova koje im se dopadaju i koje odobravaju. Nipošto ih neće odbiti i nipošto neće biti samo obični posmatrači, a još manje će ih prezirati ili se držati podalje od njih; umesto toga će im se prepustiti. Konkretno, i neki ljudi koji veruju u Boga u stopu prate neke popularne izreke i običaje za koje čuju da dolaze sa Zapada. Na primer, na Zapadu postoji praznik koji se zove Noć veštica, a koji je zapravo festival duhova. Toga dana svi odrasli i deca nose razne kostime poput onih za scenske ili pozorišne predstave. Neki se maskiraju u veštice, neki u prinčeve ili princeze, a drugi u žabe, zmije, dinosauruse i tako dalje. Zatim sa korpama ili torbama odlaze u razne tržne centre, prodavnice i kuće da traže slatkiše. I neki ljudi koji veruju u Boga slave ovaj praznik i nose kostime duhova, osećajući se prilično srećno i smatrajući da je to dobra prilika da igraju različite uloge. Kakve kostime oni biraju da nose? Oni ne nose kostime relativno pozitivnih likova, kao što su vojni oficiri, generali ili heroji; uporni su u tome da nose odeću veštica i vračeva. Maskirajući se u razne đavole da bi proslavili festival duhova, oni se osećaju srećno i to im je zabavno, ne shvatajući da je to nešto čega se Bog gnuša i da je to negativna stvar u ljudskom svetu. Duboko u sebi, ovaj tip čoveka nema jasno razumevanje o takvim negativnim stvarima i ne zna kako treba da se odnosi prema ovim stvarima tradicionalne kulture i ovim svetovnim trendovima. Takođe nema istinsko razumevanje o tome šta je on sâm zapravo, ne znajući da li je čovek ili duh. Ne zna da li je čovek ili duh, ali ga je teško naterati da bude čovek, dok, ako od njega zatražiš da bude duh ili životinja, u tome pronalazi beskrajno uživanje i to nikada ne odbija. Pa, recite Mi, šta je zapravo ovaj tip čoveka? Ako od njega zatražiš da bude čovek sa savešću i razumom, on će često reći: „Koliko vredi savest? Ko u današnje vreme još mari za savest? Ko još mari za naklonost i moralnu pravdu? Ko još mari za moral?” Ali ako od njega zatražiš da se maskira i igra vrača ili da obuče kostim dinosaurusa da bi izigravao dinosaurusa, on se ne protivi i ne odbija. Recite Mi, kakav je to čovek? U svojoj priroda-suštini, ima li on zapravo i trunku ljubavi prema pozitivnim stvarima? Oseća li uopšte odbojnost prema negativnim stvarima? Gledajući to iz ugla ljudi, događaja i stvari koje bira, očigledno je da nema baš nikakvu ljubav prema pozitivnim stvarima i da ne oseća baš nikakvu odbojnost prema negativnim stvarima. Naprotiv, prema pozitivnim stvarima oseća posebnu odbojnost, posmatrajući ih s ruganjem i prezirom. A kad je reč o negativnim stvarima – posebno onim koje su naročito popularne i trenutno veoma moderne usred zlih trendova – on im se veoma divi i odobrava ih. Konkretno, neki ljudi se osećaju ponosno što su u stanju da idu u korak sa zlim trendovima i da igraju uloge đavola, zlih duhova i divljih zveri, osećajući se drugačijim od ostalih. Očigledno je da ovaj tip čoveka nema savest i razum; što neka stvar više potiče iz zlih trendova, to mu se ona više dopada. Konkretno, neki ljudi sa Istoka – kad čuju ljude da pričaju o tome šta je popularno na Zapadu, šta zapadnjaci vole i šta zapadnjaci nose i koriste – sve to prihvataju bez imalo raspoznavanja i nastoje da to oponašaju. Čak i ako je to nešto rđavo, što se protivi savesti i razumu i što se protivi istini, oni to ipak prihvataju. Neki ljudi pitaju: „Da li je ovde reč o obožavanju stranih stvari i o ulagivanju strancima?” Da li je u pitanju to? (Ne, u svojoj priroda-suštini ti ljudi naprosto vole te rđave stvari.) Tako je. Oni smatraju da stvari koje su popularne među ljudima sa Istoka nisu dovoljno prefinjene, pa tako slede stvari popularne na Zapadu, želeći da budu jedinstveni i od ostalih drugačiji, te da ih drugi visoko cene. U svakom slučaju, ovaj tip čoveka ne poseduje osobine ljudskosti. Sudeći prema njegovim sklonostima i težnjama, kao i prema njegovim mislima, gledištima i ispoljavanjima u svakoj stvari, on nema savest i razum. Njegove misli i stavovi isti su kao kod neljudi, pa čak i isti kao kod đavola i Sotone. Njegov stav i perspektiva u posmatranju stvari upravo su suprotni i antagonistički nastrojeni u odnosu na stav i perspektivu normalnog čoveka kako to Bog zahteva. Međutim, pošto istinski ljudi urođeno poseduju ljudsku savest i razum, oni će sud o svakoj osobi, događaju ili stvari donositi na osnovu osećaja svoje savesti i razuma, birajući među njima pozitivne stvari i raspoznajući tačno u odnosu na netačno.

Neki ljudi, u okruženju istočnjačkog društva, ograničeni su tradicionalnom istočnjačkom kulturom i mogu da se pridržavaju nekih istočnjačkih tradicija. Iako ne rade neke stvari koje se protive savesti i moralu, duboko u sebi te stvari vole. Stoga će, čim se okruženje promeni, čim im se ukaže prilika, pokazati pravu stranu svoje ljudskosti, otkriće svoje pravo lice i pokazati osobinu neljudi. Kako treba objasniti ovu osobinu neljudi? Ona se označava kao nedostatak raspoznavanja ispravnog u odnosu na pogrešno, nedostatak znanja o tome šta je tačno, a šta netačno i neposedovanje savesti i razuma normalne ljudskosti. Kad su na Istoku, neki ljudi deluju kao da imaju ispravan stil, da su dostojanstveni, čestiti i prefinjeni, da posebno brinu o svojim porodicama, te da ih ne prati loš glas. Međutim, kad stignu na Zapad, oni su drugačiji. Čuju kako neki ljudi kažu: „Zapadnjaci su posebno otvoreni i posebno slobodni u pogledu odnosa između muškaraca i žena.” To zapravo ne odgovara činjenicama, ali, shodno svojim mislima i predstavama, oni veruju da su slobodni čim stignu na Zapad i da ne moraju da brinu ni o kakvoj reputaciji ili moralnom integritetu, niti o izrekama tradicionalne istočnjačke kulture. Misle da žene ne moraju da se pridržavaju ženske čednosti, a da muškarci ne moraju da se drže monogamije, da nakon dolaska na Zapad mogu da budu raspušteni sa suprotnim polom, te da im se niko neće smejati niti ih kritikovati. Veruju da je to naprosto zapadnjačka kultura, da je to društveni trend i da se tome niko ne protivi. Kad jednom počnu ovako da razmišljaju, zar nije slučaj da oni više ne idu dobrim putem? Stvari koje oni istinski vole u svojoj ljudskosti samo što nisu razotkrivene, baš kao i pravo lice njihove ljudskosti. Nakon što istočnjaci – posebno Kinezi – dođu na Zapad, pošto su im supružnici ostali u domovini, pri čemu su oni sami u stranoj zemlji i okruženi nepoznatim ljudima i mestima, a uz to moraju da rade, da žive i da rešavaju neka druga složena pitanja, životi im postaju prilično teški i tako sami se osećaju veoma usamljeno. Stoga je među kineskom zajednicom u Sjedinjenim Državama postao popularan koncept „ratnog para” – to podrazumeva pronalaženje privremenog supružnika kako bi se osnovao privremeni dom i vodio zajednički život, kroz međusobno pomaganje i podržavanje ne bi li se ti ljudi zajednički izborili sa životnim poteškoćama, a istovremeno zadovoljili fiziološke potrebe tela. Budući da je u stranoj zemlji teško snalaziti se sâm, mnogi pronalaze pripadnika suprotnog pola kako bi oformili ratni par radi zadovoljenja svojih različitih potreba. Priča se da, nakon što su neki ratni parovi mnogo godina živeli zajedno, dođu supružnici obe strane, pa te dve porodice čak postanu prijatelji i međusobno se druže. Ovo je praksa koja je postala moderna među nevernicima kako bi se izborili sa životnim poteškoćama. Recite Mi, ima li među onima koji veruju u Boga ljudi koji rade takve stvari? (I neki nevernici to mogu da rade.) Među onima koji veruju u Boga ima mnogo onih koji ne streme ka istini, a ima i nekih koji su očigledno bezvernici potpuno nezainteresovani za istinu. Neki čak ne poseduju savest i razum. Kad ti ljudi čuju za ove negativne stvari, duboko u sebi oni zapravo ne osećaju odbojnost; osećaju da su te stvari prihvatljive, a neki u njima čak i uživaju. Ne da tim stvarima nisu zgroženi, nego čak i pomisle: „Ovo je sasvim normalno. Svi nevernici to rade; to je trend, a ne zločin. Kao prvo, nije nezakonito. Kao drugo, time se ne povređuje javni moral. Kao treće, to je ljudska fiziološka potreba. Raditi ovo je pravično, razumno i legalno – čega tu ima lošeg?” Oni misle da je to normalno. Hajde da se ne bavimo nevernicima – ako takve stvari mogu da rade ljudi koji veruju u Boga, kakvi su oni ljudi? Zar ne postoji neki problem s njihovom ljudskošću? (Da, ovaj tip čoveka nema ljudskost.) Takve odvratne stvari mogu da rade ljudi bez ljudskosti. Ljudi sa ljudskošću ne samo da takve stvari neće raditi, već ne mogu ni da prihvate misli i gledišta ovog zlog trenda, te prema njima iz dubine duše osećaju odbojnost i gnušaju ih se. Bilo da je to iz razloga kako bi se obe strane brinule jedna o drugoj ili iz nekog drugog razloga, iz perspektive savesti i razuma ljudskosti, formiranje „ratnog para” nije pozitivna stvar. Ako čovek koji veruje u Boga ne zna čak ni to da li je ovakva stvar pozitivna ili da li je razumna, da li on onda ima savest i ljudskost? Neki ljudi kažu: „Iako ne znam da li je to pozitivna stvar, ja verujem u Boga, pa to ne mogu da uradim. Nevernici ne veruju u Boga niti Ga se boje, pa nemaju svesti kada to rade, ali ja verujem u Boga, pa to ne mogu da uradim.” Ako razmišljaju na ovaj način, to dokazuje da imaju ljudsku savest i razum. Iako ne znaju da li je ta stvar tačna ili to nije, niti znaju da li je to pozitivna stvar ili šta Bog o tome kaže, oni su u stanju da koriste osnovnu savest i razum ljudskosti kako bi je procenili. Čak i ako jasno ne znaju da li je ona pozitivna ili negativna, oni mogu da vide da se ova stvar protivi moralu i ljudskosti, te da je ne treba raditi. U vezi sa takvim stvarima, oni imaju određeni stepen raspoznavanja, pa, kad im se takve stvari dogode, oni ih odbijaju. Može se reći da oni koji ih ne odbijaju i koji takve stvari mogu u celosti da prihvate, nisu ljudi; oni nemaju normalnu ljudskost i ne poseduju savest i razum. Činjenica da mogu da prihvate te negativne stvari pokazuje da njihova savest i razum uopšte ne funkcionišu i da oni nisu iskoristili minimalno merilo, kao što su savest i razum, da bi takve stvari raspoznali, oduprli im se ili ih odbili; stoga je očigledno da postoji problem sa ljudskošću ovog tipa čoveka. Neki ljudi pitaju: „Postoji problem sa ljudskošću ovog tipa ljudi, pa, da li su oni onda od životinja ili su od đavola?” Bez obzira na to da li su od životinja ili su od đavola, oni se zajednički nazivaju neljudima. Kad dođu na Zapad i vide da su zapadne zemlje razvijene, bogate i slobodne i da su njihovi društveni sistemi napredniji od onih u istočnim zemljama, oni misle da je na Zapadu sve ispravno i bolje nego na Istoku. Misle da su istočnjaci zatvoreni, konzervativni i van sveta, a da su zapadnjaci otvoreni, slobodni i da su iskusili sveta, te da su posebno otvoreni po pitanju braka ili odnosa među polovima. Smatraju da je sasvim normalno da se muškarci i žene grle i ljube kad se sretnu na ulici. Ali, zapravo, zapadnjaci imaju načela za grljenje pri susretu; oni ne grle bilo koga tek tako. Naročito odrasli takve stvari ne rade često; uglavnom su to mladi ljudi koji to vole da rade. Naprotiv, na mestima gde se okupljaju Azijati, često se mogu videti muškarac i žena kako se upuštaju u razne intimne činove u javnosti, a posebno u prometnim delovima ulice. Može se čak videti da i stariji ljudi to rade, a to je oku posebno odvratno. Možda su neki Azijati putovali na Zapad i videli kulturni život i bonton zapadnjaka, a zatim su počeli da tvrde da su zapadnjaci slobodni, otvoreni i seksualno oslobođeni. Na osnovu ovih tvrdnji, mnogi Azijati u svom umu proizvoljno zamišljaju sve vrste rđavih stvari. Zapravo, ako zaista zađeš u zapadno društvo ili imaš dubinski kontakt i interakciju sa zapadnjacima, otkrićeš da su mnoge stvari sasvim drugačije od onoga što Azijati zamišljaju i govore. Naročito su u nekim zajednicama sa verskom pozadinom ili u nekim zabačenijim zajednicama izuzetno konzervativni i tradicionalni, ni nalik mitovima koje šire Azijati. Tvrdnje da su zapadnjaci veoma otvoreni u pogledu odnosa među polovima samo su ljudske uobrazilje, a ne činjenice. Ako neko zaista razmišlja na ovaj način i na sebe primeni ovu takozvanu otvorenost za koju misli da je istinita, proizvoljno ugađajući svojim telesnim požudama, onda je to njegov lični problem; to nipošto nema nikakve veze sa trendovima, kulturom niti tradicijom bilo kog društva. Njega nije zavela zapadna kultura ili tradicija, već on sâm ima probleme. Zar nije tako? (Tako je.) Kad istočnjaci spomenu zapadnjake, prvo što kažu glasi: „Zapadnjaci su slobodni, otvoreni i seksualno oslobođeni”, sugerišući da se ljudi na Zapadu mogu prepuštati požudi ili čak počiniti incest. Vođeni takvim mislima i gledištima, po dolasku na Zapad, istočnjaci počinju da udovoljavaju sebi. Sebi ne udovoljavaju zato što su zaista videli ove pojave, pa su ih oponašali, već naprosto zato što je u njihovoj prirodi da vole rđavost; takozvanu zapadnjačku kulturu ili zapadnjačke tradicije samo koriste kao izgovor da bi udovoljili svom telu. U stvari, budući da ovaj tip čoveka nije pozitivna ličnost i ne poseduje osobine ljudskosti, te pošto mu je u prirodi urođeno da voli negativne stvari i sve netačne stvari, on pronalazi razne izgovore i opravdanja kako bi radio stvari koje su u suprotnosti sa pozitivnim stvarima ili su prema njima čak neprijateljski nastrojene. Štaviše, on sebi daje za pravo, misleći da su svi zapadnjaci danas takvi. Odgovara li to činjenicama? On jedino prosipa besmislice i iznosi neosnovane optužbe! Kad ovaj tip čoveka kaže: „Zapadnjaci su slobodni, otvoreni i seksualno oslobođeni”, očigledno je da on zapravo ima skrivene namere – da ostvari svoj cilj zadovoljenja sopstvenih požuda. Zašto ovaj tip čoveka može tako samouvereno da sledi te negativne stvari? Kao prvo, on nema tačno razumevanje pozitivnih i negativnih stvari; kad se susretne s nepoznatim stvarima, on ne može da iskoristi minimalno merilo, kao što su savest i razum, da bi ih procenio. Očigledno je da ovaj tip čoveka ne poseduje osobine ljudskosti. Ako očito pozitivnu stvar ne može da shvati kao pozitivnu stvar, niti da je prihvati kao pozitivnu stvar, onda taj tip čoveka sasvim sigurno ne poseduje savest i razum normalne osobe. Kao drugo, ako neko ne zna šta su pozitivne stvari, niti šta su negativne stvari, onda on očigledno ne može da raspozna ispravno u odnosu na pogrešno, ni tačno u odnosu na netačno. Budući da ima pogrešne misli i gledišta, čak i ako uradi neke netačne stvari ili stvari koje se protive savesti i razumu, on o tome nema baš nikakvu svest. Sasvim je očigledno da ovaj tip čoveka ne ume da napravi razliku između ispravnog i pogrešnog, kao ni razliku između tačnog i netačnog. On ne poseduje savest i razum normalne ljudskosti i ne zna da li su tačne ili netačne neke stvari koje se događaju u životu ili u procesu opstanka, niti mu je moguće da svoju savest iskoristi kako bi njihovu tačnost ili netačnost procenio i ocenio. On stoga često radi neke netačne stvari koje se protive savesti i razumu i, nakon što ih uradi, o tome nema nikakvu svest, pa sebi čak daje za pravo, smatrajući da je postupio ispravno i da je čestit čovek. Zar ovo nije potpuno izvrtanje stvarnog stanja stvari? (Jeste.)

Neki ljudi vide kako su tuđa deca posebno nevaljala, pa kažu: „Kakvo nevaljalo dete; na prvi pogled vidiš da nije dobar. Kad poraste, sasvim sigurno se neće baviti nekim poštenim poslom. Kako bi od njega moglo bilo šta da ispadne?” Međutim, ako takvom čoveku drugi kažu da je njegovo dete nevaljalo, on im odgovara: „Pa šta ako je nevaljao? To što je nevaljao je pokazatelj da ga čeka budućnost koja obećava. Kad poraste, moći će da se izdigne iznad mase; možda će čak postati i neki visoki funkcioner!” Kad su tuđa deca nevaljala, on kaže da od njih neće ispasti ništa kad budu porasla, ali kad je njegovo sopstveno dete nevaljalo, kaže da će moći da se izdigne iznad mase kad bude poraslo. Koja od njegovih izjava je tačna? (Nijedna.) Pa, zašto onda on to kaže? Da li on to govori iz pravičnosti? (Ne.) To što može da izgovori takve stvari pokazuje da on nema nikakvu svest o savesti. Tuđa deca još uvek nisu ni odrasla, pa kako on može da zna da od njih neće ispasti ništa? Da li će od ljudi bilo šta ispasti kad budu porasli zavisi od Božjeg određenja i od puta kojim idu; kako bi to moglo da zavisi od jedne njegove rečenice! To što on može da izgovori takve stvari pokazuje da nema nikakvu svest o savesti. Ista stvar je i kad je dete nevaljalo, a ipak, kad govori o sopstvenom detetu, on to prikazuje u pozitivnom svetlu, dok kad govori o tuđoj deci, to prikazuje u negativnom svetlu. Da li su njegove reči pravične? (Nisu.) Pa, kakav čovek je onda pravičan? (Čovek sa savešću.) Koje su osobine čoveka sa savešću? Čovek sa savešću poseduje dve osobine: čestitost i dobrotu. Biti čestit znači da, kad čovek govori i dela, njegovo srce mora da bude makar ispravno. Reči koje neko izgovara moraju da budu pravične, objektivne i zasnovane na činjenicama; ne smeju da budu pristrasne, ne smeju da služe prikrivanju nedostataka, niti da budu zasnovane na osećanjima. Kad su tuđa deca nevaljala, on kaže da ona neće biti dobra kad budu porasla, ali kad je njegovo sopstveno dete nevaljalo, on kaže da ga, kad bude poraslo, čeka budućnost koja obećava. Za isto ispoljavanje dečjeg bezobrazluka, on daje dva različita opisa. Da li bi rekao da je ovaj čovek čestit? (Ne.) Da li čovek koji govori isključivo na osnovu osećanja ima savest? (Nema je.) Već ovo je dovoljno da se dokaže da on nema savesti. O sopstvenom detetu on govori samo lepe stvari, sa blagoslovima i lepim željama, ali kad o tuđoj deci govori, on ih proklinje. To znači da nije dobar i čestit. Budući da ne poseduje savest, on je u stanju da izgovara takve zlonamerne reči. Takav čovek ne govori pravično i izražava jedino iskrivljeno rezonovanje. S jedne strane, to pokazuje da on nije čestit; s druge, to pokazuje da nije dobar. Ljudi koji nisu dobri će opisivati tuđe situacije kao loše bez obzira na to kakve su one u stvari. Oni govore sa skrivenim namerama, očajnički se nadajući da će drugima krenuti po zlu. U onome što govore prisutni su zloba i proklinjanje. Uvek govore na ovaj način i nikad se u svojoj savesti zbog toga ne osećaju nelagodno. Na ovaj način govore o tuđim stvarima, a tako se i prema drugima ophode. Na primer, muž neke žene ima vanbračnu aferu. U strahu od onoga što će drugi o tome reći, ta žena drugim ljudima govori: „Moj muž ima vanbračnu aferu zato što je naprosto previše izuzetan. Lep je i sposoban. U današnjem zlom društvu, te žene su tako besramne – samo mu se bacaju u naručje. To je samo zato što je on previše izuzetan. To ujedno dokazuje da ga nisam pogrešno procenila; imam tako dobar ukus!” Međutim, ako muž neke druge žene ima aferu, ona kaže: „Vidi se da on nije pristojan čovek. Niti je bogat niti izgleda dobro, a ipak ganja ljubavnice. Svaka žena koja ostane s njim je slepica!” Ona čak i savetuje tu osobu da što pre napusti svog muža i da sebi pronađe novog. Ta druga žena je pita: „I tvoj muž ima aferu, pa zašto ti sebi ne nađeš novog?” A ona će na to: „Moj muž se razlikuje od tvog. Tvoj muž je bitanga. Moj je naprosto previše izuzetan, pa ga druge žene saleću. Moj muž nije mogao da se obuzda, dok je tvoj muž aktivno tražio ljubavnicu.” Vidiš, u svemu što govori, stvari se menjaju kad se to što govori tiče nje lično. Sve što se tiče nje može da se opravda i to je poseban slučaj; ona sve to opisuje u pozitivnom svetlu. Međutim, kad se to tiče nekog drugog, stvari su drugačije; sve to opisuje kao loše. Zatim, ako roditelji takve osobe ne veruju u Boga, šta će ona reći? „Iako moji roditelji ne veruju u Boga, oni su dobri ljudi u svetu. Ne tuku se i ne psuju druge i pomažu svakome ko se nađe u nevolji. Nadaleko su poznati kao izuzetno dobri i ljubazni ljudi. Da veruju u Boga, zasigurno bi bili bolji od nas!” Pa ipak, kad roditelji neke braće i sestara ne veruju u Boga, ta ista osoba kaže: „Oba tvoja roditelja su đavoli.” Kad roditelji neke braće i sestara zaista veruju u Boga, ta osoba kaže: „Čak i ako veruju u Boga, oni su vernici samo na rečima i ništa ne valjaju. Pošto veruju u Boga, zašto te ne podržavaju u obavljanju dužnosti?” Kad god se to odnosi na nju samu, priča se menja. Ona nikada ne govori na osnovu objektivnih činjenica i reči joj nikada nisu pravične. Ima jedno merilo za sopstvene stvari, a sasvim drugo za stvari drugih ljudi. Duboko u njenom srcu, ne postoji pravično merilo za procenjivanje svih vrsta ljudi, događaja i stvari. Šta god da se tiče nje same, to je dobro i pozitivno i za to postoje razni opravdani razlozi; a sve ono što se tiče drugih ljudi treba osuditi, prokleti i odbaciti i to je od đavola i Sotone. A kad je reč o njenoj porodici, rođacima i prijateljima, svi su oni dobri ljudi, istinski vernici i braća i sestre. Ali kad su u pitanju braća i sestre u crkvi, o njima sudi proizvoljno, govoreći da je ovaj bezvernik, da onaj nije posvećen u obavljanju svoje dužnosti, te da bi ih sve trebalo ukloniti. Ako brat ili sestra napravi neku malu grešku ili ima manji problem, ona se odmah uhvati za to, objavi to, a zatim im drži pridike i omalovažava ih s oštrim pogledom u očima. Međutim, kad njeni sopstveni rođaci učine nešto pogrešno, ona samo pokušava da izgladi stvari i čini sve što je u njenoj moći kako bi ih odbranila izvrtanjem teza. Ima li takav čovek imalo pravičnosti? (Nema.) Nema je uopšte. Kad ima posla s braćom i sestrama i sa drugim ljudima, sa oštrim pogledom u očima on se „drži načela”, osećajući da poseduje istina-stvarnost. Često se pred drugima hvali govoreći: „Gledajte samo koliko se ja držim načela. Kako imam čvrst stav. Tako dobro mogu da primenjujem istinu.” Ali kad je reč o njegovim sopstvenim porodičnim stvarima – mužu ili ženi, deci, rođacima, pa čak i njegovom psu – stav mu se menja. Na primer, ako njegov pas laje kad god vidi stranca i bez ikakvog reda ujeda kad poznanici dođu u posetu, taj čovek kaže: „Vidi, ovaj pas je zaista dobar, veran čuvar. Apsolutno je odan meni, svom gospodaru; nikada se ne menja!” Ali ako tuđi pas bez ikakvog reda ujeda kad vidi nekog poznanika, on kaže: „Ovaj pas je slep. Ni ne gleda da vidi ko je došao. Kad čuva kuću, nema nikakva načela. Zbog čega tako naslepo ujeda?” On nije pravičan ni prema psima. Kakav je ovo čovek? (Ovo nije ljudsko biće.) Misli da je sve što radi tačno i razumno i da je to u skladu sa pozitivnim stvarima; čak misli da se pridržava istina-načela. Međutim, kad je reč o bilo kojoj nepravičnoj stvari koju on sâm uradi ili o bilo kakvom iskrivljenom rezonovanju koje on sâm izrazi, nikada ne misli da je to pogrešno, niti to ikada ispravlja. Ako ga prekoriš ili ga razotkriješ, on to ne prihvata. I šta je krajnji rezultat? To da se tvrdoglavo drži sopstvenih tvrdnji i svojih takozvanih načela, pa se čak ponaša kao da je on oličenje pravde i da on procenjuje sve stvari. U stvari, ugao posmatranja i stav s kojim procenjuje tačnost stvari potpuno su antagonistički i suprotni istina-načelima, a on sâm to ipak nikada ne shvata. Prosipa gomilu jeresi i lažnih argumenata i tvrdoglavo se drži ovih reči, pa se još suprotstavlja istini i nastoji da se svađa sa onima koji mogu da raspoznaju ispravno u odnosu na pogrešno i da razumeju istinu. Kakav je to čovek? To je nerazuman čovek. Čak i ako se ono što on radi i u čemu je uporan u očima ljudi ne smatra pogrešnim, sudeći prema njegovim brojnim ispoljavanjima i otkrivanjima, on apsolutno ne poseduje čestitost, dobrotu i razum, te osobine ljudskosti. Gledajući i samo to kako se on ophodi prema raznim ljudima, događajima i stvarima u svakodnevnom životu, iskrivljena je čak i njegova procena nekog deteta ili psa – koliko god da je njegov sopstveni pas loš, on je ipak najbolji na svetu; a koliko god da je pas nekog drugog dobar, on sebe ne može da privoli da o njemu kaže ijednu dobru stvar. On nipošto neće pravično procenjivati nekog čoveka ili stvar, a kamoli da će se prema nekom čoveku ili stvari pravično odnositi. U njegovoj ljudskosti postoje samo osećanja i pristrasnost. Štiti isključivo sopstvene interese, kao i sve ljude, događaje i stvari koji su sa njim povezani. Pored toga, on oseća da u životu nema ničega što je vredno raditi. U kojoj god grupi ljudi da se nađe i povodom bilo koje stvari, osobina njegove prirode koja se ispoljava jeste u izvrtanju i pogrešnom predstavljanju svih objektivnih ljudi, događaja i stvari. Sve ih procenjuje i prema njima se ophodi potpuno u skladu sa sopstvenim mislima i gledištima ili na osnovu toga da li su mu oni korisni.

Ljudi ovog tipa, koji nemaju osobine ljudskosti, ne poseduju čestitost, dobrotu i razum ljudskosti. Sudeći prema ovim ispoljavanjima, zar s takvim ljudima nije teško imati posla? (Teško je.) S njima je teško imati posla i s njima je teško slagati se. Nikada ne možeš da ih navedeš da prihvate tačne misli i gledišta, jer oni nemaju sposobnost da prihvate pozitivne stvari. To znači da ne poseduju uslove da prihvate nikakve tačne misli i gledišta. Oni stoga pogrešno tumače i izvrću mnoga tačna gledišta i pozitivne stvari, a nakon što ih izvrnu, oni postaju različite misli, gledišta i tvrdnje koji su svojstveni ovom tipu čoveka. Čak i ako veruje u Boga, koliko god Božjih reči da je pročitao ili koliko god propovedi i beseda da je saslušao, on se u svom srcu uvek drži sopstvenih pogrešnih misli i gledišta, nikada ih ne otpuštajući. Čak i ako ga Bog opskrbi istinom, on nikako ne može da prihvati tačne misli i gledišta od Boga, niti prema nekom čoveku ili stvari može da se ophodi ili da ih procenjuje dajući tačne opise i na tačan način. Na osnovu osobina svoje ljudskosti, on će se prema svim vrstama ljudi, događaja i stvari odnositi koristeći isključivo svoje specifične pogrešne misli i gledišta i u tome će istrajavati. Dakle, kod takvih ljudi možeš da vidiš da, osim što poseduju nadmenu i lažljivu narav, oni imaju još jednu jasno izraženu narav, a to je da su posebno nepopustljivi. Specifično ispoljavanje toga je u tome da su posebno tvrdoglavi, glupi, bandoglavi, pa čak i ograničeni. Kad dolaziš u kontakt s takvom osobom i raspravljaš o nekim temama ili kad se zajedno suočavate s nekim stvarima, ti vidiš da su njeni stavovi i naravi pri suočavanju sa stvarima posebno nepopustljivi, tvrdoglavi, glupi i bandoglavi. Neku tačnu stvar ili tačnu misao i gledište, koje je normalnom čoveku očigledno veoma lako da prihvati, njoj postaje veoma teško da prihvati i to je ispraćeno brojnim preprekama. Zbog toga ne znaš da li da se smeješ ili da plačeš, pa osećaš da je ova osoba naročito problematična: „Zašto tako jednostavna stvar njoj postaje težak problem? Da li je ona uopšte čovek?” Navesti je da prihvati tačnu stvar ili tačno gledište isto je kao naterati vuka da odustane od mesa i da umesto toga jede razno povrće. Isto je kao da od nje tražiš da promeni svoju klasifikaciju – toliko je teško. Može se desiti da, povodom neke sitnice, provedeš mnogo vremena u objašnjavanju i uložiš ogroman trud da je jedva ubediš da to prihvati, međutim, čim se pojavi neka druga stvar, njena nepopustljiva narav se ponovo ispoljava i to na posebno očigledan način – time što pokazuje svoje iskrivljeno shvatanje i tvrdoglavost, kao i svoju glupost, bandoglavost i ograničenost. I što više dolaziš u kontakt s takvim ljudima i u njih stičeš veći uvid, otkrićeš da se suština ljudi razlikuje. Kad je reč o suštini takvih ljudi, možda ćeš morati da uložiš ogroman napor da bi do njih dopreo i jasno im objasnio neke beznačajne stvari, te da bi, uz velike poteškoće, konačno postigao neke rezultate. Međutim, kad je reč o gledištima i stavovima ili o krupnim stvarima, s njima nikad ne možeš da komuniciraš. U tom trenutku ćeš znati da za ljude postoje klasifikacije i da je svačija klasifikacija drugačija. Ako dvoje ljudi ne mogu glatko da komuniciraju niti da zajedno skladno sarađuju, te pri raspravljanju o bilo kojoj stvari ne mogu brzo da postignu sklad i konsenzus u svojim gledištima, onda su oni različitih klasifikacija. Budući da ljudi koji pripadaju tipu onih koji ne znaju šta je tačno, a šta netačno, u svojoj ljudskosti nemaju sposobnost da raspoznaju šta je tačno, a šta netačno, oni nikada neće shvatiti zašto su očigledno tačne misli i gledišta, tačne reči i tačne stvari zapravo tačni, niti u čemu leži njihova tačnost. Oni će reći: „Zbog čega je to što ti kažeš tačno? Zašto ono što ja kažem nije tačno? Po čemu je to što ti kažeš tačno?” Ponekad, da bi dokazao da je to što kažeš tačno, ti moraš da izneseš činjenice i razjasniš stvari, navedeš brojne primere i napraviš brojne analogije, u toj meri se gnjaveći i razmišljajući pre nego što budeš u stanju da im jasno objasniš jednu stvar. Nakon što to konačno uradiš, i dalje ćeš morati da uložiš mnogo razmišljanja i da se gnjaviš da bi im jasno objasnio neku sledeću stvar koja će se pojaviti. Ako to stalno radiš, s vremenom ćeš otkriti da se time u krajnjoj liniji ne može promeniti nečija klasifikacija, te da si obavljao uzaludan posao. Čak i ako se oko njih mnogo potrudiš i u njih polažeš velike nade, dobijeni rezultati će biti minijaturni, jer niko ne može da promeni nečiju klasifikaciju. Ako neko ne zna čak ni to šta je tačno, a šta netačno, onda se njegova klasifikacija može promeniti samo jednim potezom, a to je da se vrati u svoj prvobitni oblik kako bi se ponovo reinkarnirao. Bude li imao sreće, on će biti reinkarniran kao čovek; ako ne bude imao sreće i ponovo budu reinkarniran kao nešto drugo osim čoveka, onda i dalje nema nade da se takvi ljudi navedu da znaju šta je tačno, a šta netačno. Tako stvari naprosto stoje.

Ljudi ovog tipa, koji nemaju osobine ljudskosti, poseduju još jednu karakteristiku u svojim odnosima s drugima: kod svih ostalih mogu da se zakače za razne mane, ali kad ih oni sami imaju, nikad ne priznaju da su to mane. Kod drugih naprosto ne mogu da vide nikakve jače strane ili vrline; samo se hvataju za njihove mane i razotkrivaju njihove nedostatke, koristeći to kao izgovor da kažu kako drugi ne mogu s njima skladno da sarađuju i da je nemogućnost skladne saradnje isključivo tuđa greška, dok oni sami nisu nimalo krivi, već da su drugi ti koji treba da spoznaju sebe. U čemu je ovde problem? U svom vladanju i postupanju sa stvarima, takvi ljudi prema drugima nikada ne mogu da se ophode racionalno, niti sopstvene probleme mogu da posmatraju na racionalan, tačan i pravičan način. Da li biste rekli da je njihov stav u postupanju sa stvarima i ophođenju prema ljudima tačan ili netačan? (Netačan je.) No, da li oni to znaju? (Ne znaju.) Oni druge uvek procenjuju i posmatraju ih sa moralne visine. Njihov način posmatranja drugih i perspektiva iz koje to čine podrazumevaju korišćenje njihovog sopstvenog takozvanog tačnog i netačnog kako bi druge raspoznavali. Sve što drugi rade, oni vide kao pogrešno i u odnosu na njih inferiorno. Dođe li do spora i oni ne mogu skladno da sarađuju, veruju da je sve to isključivo problem drugih ljudi i da su ga drugi izazvali, da drugi imaju iskvarene naravi, te da su drugi ti koji treba da se promene i da se preobraze. Druge vide kao osobe pune mana i problema, bez i jedne jedine vrline, dok sebe vide kao ljude prepune vrlina i bez ikakvih mana. Da li bi rekao da takvi ljudi imaju razum? (Ne.) Da li oči ljudi koji su bez razuma služe ikakvoj svrsi? (Ne.) Kod raznih vrsta ljudi, oni naprosto ne mogu da vide jače strane i vrline. Naprotiv, hvataju se za tuđe nedostatke – koji u stvarnosti možda i nisu nužno nedostaci – i preuveličavaju ih. Dokle god nema problema, stvari su u redu, ali čim iskrsne neki problem, oni se hvataju za nedostatke druge strane i ne popuštaju, govoreći: „Po čemu si ti to bolji od mene? Ako si ti bolji od mene, zašto je ipak iskrsao ovaj problem?” Na površinu izbija njihov duboko ukorenjeni prkos i sva njihova istinska unutrašnja gledišta bivaju potpuno ogoljena. Oni nikada ne posmatraju ljude, događaje i stvari na racionalan način. U njihovim očima, svako ispoljavanje od strane drugih ljudi jeste problem, mana. Sudeći prema njihovim mislima i gledištima, ništa od toga ne može da prođe; sve je pogrešno, sve su to negativne stvari i sve predstavlja adut koji koriste za osudu. Teško je imati posla s takvim ljudima. Oni ne poseduju savest i razum normalne ljudskosti, pa tako, duboko u njihovom srcu, njihovo takozvano tačno i netačno naprosto znači da je tačno ono za šta oni misle da je tačno, a netačno je ono što oni smatraju netačnim. Tačnost ljudi, događaja i stvari oni procenjuju na osnovu sopstvene ocene i sklonosti, kao i na temelju sopstvenih interesa. Ljude i stvari neće posmatrati pravično. Sve ljude i stvari koji im se ne sviđaju, sa kojima su neusklađeni, od kojih nemaju koristi ili na koje gledaju s visine, uopštavaće kao pogrešne i loše i tu nema nikakvog prostora za raspravu. Ne samo da su takvi ljudi teški za saradnju, već su i zastrašujući. Ako u tvojoj blizini postoji takva osoba, jednom kad se sve njene misli i stavovi izraze, njen karakter biva u potpunosti ogoljen. Možeš da vidiš šta se tačno nalazi duboko u njenoj duši, šta ona tačno voli, koje su tačno njene potrebe i čemu tačno stremi. To što si u toj osobi video te stvari dovešće do toga da je se doživotno gnušaš. Naravno, kad svi ovi njeni problemi budu ogoljeni, dobićeš odgovor u vezi sa njenim ispoljavanjima, kao što su njeno iskrivljeno shvatanje, tvrdoglavost, glupost, bandoglavost i sklonost izobličavanju koje ispoljavaju zbog svoje nepopustljive naravi. I kako glasi taj odgovor? Odgovor glasi da takvi ljudi ne poseduju normalnu ljudskost – to jest, oni ne poseduju savest i razum čoveka; oni su neljudi. Da imaju iole savesti i razuma, ne bi se hvatali za iskrivljeno rezonovanje i o njemu govorili kao da je tačno. Nakon što su u svojoj veri u Boga saslušali toliko mnogo propovedi, trebalo bi da su razumeli makar malo istine, a njihova gledišta o stvarima trebalo bi da su se donekle promenila. Pa, zašto stvari oni i dalje posmatraju koristeći gledišta nevernika i pogrešna gledišta i iskrivljeno rezonovanje posmatraju kao tačne i kao istinu, a istinu, pozitivne stvari i tačne stvari čak osuđuju kao negativne stvari? Kad se njihove pogrešne misli i gledišta ogole, dobijaš odgovor. Nije ni čudo što u životu mogu da kažu toliko stvari kojima izokreću crno i belo i izvrću činjenice – to je zato što u potpunosti odbijaju da prihvate istinu. Pošto imaju taj atribut da prema istini osećaju odbojnost, sasvim je logično da te stvari ispoljavaju. Razlog nije u načinu na koji su ih roditelji vaspitali, niti je u uticaju okruženja, a još manje je u onome čemu ih je društvo naučilo; to je osobina njihove ljudskosti. Oni imaju odbojnost prema istini; imaju taj atribut. Šta neko voli, kakvu ljudskost otkriva, šta prirodno otkriva u svakodnevnom životu i kakvo je njegovo uobičajeno stanje u životu – sve to zavisi od čovekovih atributa. Atribute nekog čoveka niko ne može da promeni. Baš kao u slučaju zmije: pošto ima atribut da je vijugava, ona se nikada neće kretati pravolinijski. Baš kao u slučaju krabe: ona hoda postrance, pa čak i ako je staviš u neki skučen prostor, ona će i dalje hodati postrance. To su njihovi atributi, a atributi se ne mogu menjati. Ako neki čovek ne može da raspozna ispravno u odnosu na pogrešno ili ne zna šta je tačno, a šta netačno, za ovu karakteristiku se može reći da je atribut koji taj čovek ima. I pošto poseduju taj atribut, on u svom svakodnevnom životu prirodno ispoljava mnoge stvari koje su u vezi s tim atributom – to je sasvim normalno.

Kad je reč o osećanjima ili o postupanju sa stvarima, neki ljudi ne znaju šta je tačno, a šta netačno. Isto tako, oni ne znaju šta je tačno, a šta netačno ni kad je u pitanju vladanje među muškarcima i ženama. Na primer, kad komuniciraju i dolaze u kontakt sa suprotnim polom, oni ne znaju na kojoj udaljenosti da se drže, koje teme, opaske i načine ponašanja da izbegavaju, niti na koje detalje da obrate pažnju u svom svakodnevnom govoru i vladanju. Ovo je teško razumeti – zar svi normalni ljudi ne znaju da u kontaktu sa suprotnim polom moraju da postoje granice? (Da.) Da li je to nešto čemu se mora podučavati? Kad je neko dete, njegovi bi roditelji možda tome morali da ga podučavaju, ali kako on postepeno odrasta i postaje razuman, ove stvari prirodno spoznaje i bez potrebe da ga tome podučavaju njegova porodica ili društvo. To je nešto urođeno, zar ne? Znanje da među muškarcima i ženama postoje granice jeste osobina ljudskosti. Osobine ljudskosti uključuju savest i razum, tako da ljudi sasvim sigurno znaju šta znači imati osećaj srama. Ako imaš osećaj srama, onda znaš kako da se ophodiš prema suprotnom polu. Ako to ne znaš i ponašaš se bez osećaja srama – ne znajući kakav je način ponašanja ispravan, a kakav pogrešan, kakav način je prikladan i racionalan, a kakav prekomeran i prelazi granicu – onda sa tvojom ljudskošću postoji problem, jer to je nešto što bi normalan čovek u najmanju ruku trebalo da zna. Ako neko zna ove stvari i može da ih se pridržava, onda on poseduje savest i razum ljudskosti; ako ne zna nijednu od ovih stvari, pa čak ima potrebu da ga drugi podsećaju i obuzdavaju, onda takav čovek ima veliki problem. Konkretno, postoji jedan tip čoveka koji, kad se nađe među drugima, neće sesti sa ljudima istog pola, već će namerno sesti pored nekog pripadnika suprotnog pola i to tik uz njega – on to ne pokušava da izbegne. Kad takvog čoveka drugi opomenu, njemu to čak bude čudno, pa kaže: „Šta fali tome da sedimo blizu jedno drugome? Šta bismo uopšte mogli da uradimo u javnosti? Ja sam odrasla osoba – da li mi je potrebno da mi ti držiš sveću? Zašto uvek imaš pik na mene?” On čak ima smelosti da kaže: „Šta bismo uopšte mogli da uradimo u javnosti?” – ima li on ikakav osećaj srama? (Nema.) Da li on zapravo mora nešto da uradi? Ili, sve dok ništa ne radi, on ne mora da poštuje granice između muškaraca i žena? Zar između muškaraca i žena ne postoji razlika? (Postoji.) S obzirom na to, među njima bi trebalo da postoje granice, a održavanje tih granica podstaknuto je osećajem srama unutar ljudskosti. Ako imaš osećaj srama, sasvim prirodno ćeš održavati granice kad dolaziš u kontakt sa suprotnim polom; neće biti potrebno da te drugi nadziru, niti će okruženje morati da te obuzdava – možeš to sâm da uradiš. Ako nemaš čak ni ovoliko malo osećaja srama, pa je potrebno da drugi na tebe paze i da te opominju, onda je neko poput tebe u velikoj opasnosti. Neki ljudi su posebno ležerni u vezi sa stvarima između muškaraca i žena, pa će pripadnicima suprotnog pola često namigivati, sa njima očijukati i pipkati ih. Konkretno, neki ljudi naročito vole da se pred suprotnim polom šepure. I što je prisutno više pripadnika suprotnog pola, oni postaju sve više divlji i sve uzbuđeniji i sve se žustrije šepure. Drugi to smatraju neprikladnim i nedostojanstvenim, a ipak, oni sami ne osećaju da je to neki problem, niti ih njihova savest osuđuje. Umesto toga, razmišljaju: „Ovo je sasvim normalno. Zar između muškaraca i žena stvari ne bi trebalo da budu takve? Nisu li žene dospele na ovaj svet radi muškaraca? A muškarci radi žena? Šta fali tome da se malo zabavimo zajedno? Nije li to baš lepo? Živeti tako ozbiljno poput vas je tako naporno! Zar niste čuli da ljudi kažu: ’Teret je lakši kad muškarci i žene rade zajedno’?” Vidiš, njima je svaka misao ili svaki stav prihvatljiv. Naročito u potpunosti prihvataju ove pogrešne misli i gledišta, a ipak ni najmanje ne prihvataju pozitivne izjave, već im se opiru, pobijaju ih i odbacuju. Pokušaš li da ih opomeneš, njih to odbija, a u svom srcu će te mrzeti i neprijateljski gledati na tebe. Ničiji savet ne prihvataju i uporni su u tome da na ovaj način postupaju. Neki ljudi mogu da na trenutak izgube kontrolu ili da podlegnu nepažnji, povremeno postupajući pomalo raskalašno. Bez potrebe da ih drugi podsećaju, oni se iznutra osećaju nelagodno i osećaju da u budućnosti moraju da budu oprezni. Ovo je ispoljavanje koje bi čovek sa savešću i razumom trebalo da ima. Ali ovaj drugi tip čoveka je već otišao predaleko i ozbiljno je prešao granicu; on se već prepušta telesnoj požudi. To mnogim ljudima bode oči. Bude li tako nastavio, na sebe će navući opasnost i Bog će ga s gnušanjem odbaciti i ukloniti. A ipak, on za to ne mari, već kaže: „Kakva opasnost može da postoji kad se prepuštaš požudi?” On zapravo nema baš nikakvu svest. Neke žene u svojim dvadesetim godinama ležerno se druže sa suprotnim polom, provodeći noć u kući muškarca. Bude li se to pročulo, to bi moglo da im uništi reputaciju, ali njih je svejedno baš briga. Da li takva osoba ima osećaj srama? (Nema.) Ona uopšte nema osećaj srama. Bilo da je muškarac ili žena, ako neko u svom srcu nema najnižu granicu u vezi sa stvarima između muškaraca i žena i ne zna šta znači reč „stid”, onda se time u potpunosti potvrđuje da on ne poseduje osobine ljudskosti. Ako čovek zaista poseduje osobine ljudskosti, pa u vezi sa suprotnim polom povremeno napravi neku grešku ili uradi nešto čime prelazi granicu, zbog toga će žaliti do kraja svog života. Kad god na to bude pomislio, zacrveneće se u licu i osetiće blago peckanje u srcu; osećaće se neprijatno i nelagodno, ne želeći da ponovo pokreće to pitanje i nadajući se da se nešto slično u budućnosti više nikada neće ponoviti. To što je uradio trajno ga je ukaljalo. Normalni ljudi imaju osećaj srama i najnižu granicu kad je reč o stvarima između muškaraca i žena; oni će se kontrolisati i obuzdavati, pa takve stvari neće raditi. Makar i da na trenutak izgube kontrolu, pa naprave neku grešku u vezi sa suprotnim polom, osetiće žaljenje. Tu svoju grešku neće pogoršavati, niti će se prepustiti i sebi dozvoliti da se srozaju kad im okruženje to dopusti; umesto toga će se zauzdati. Kako se to postiže? To je dobar rezultat koji postižeš zato što te tvoja savest i razum obuzdavaju. Tvoja savest i razum će te obuzdavati i regulisati i postaviće ti najnižu granicu, a ona je ujedno i tvoje minimalno merilo za postupanje s takvim stvarima; to jest, oni će ti pomoći da ne prekoračiš tu najnižu granicu i da se uzdržiš od takvih stvari. Kad zbog slabosti ili nekog posebnog razloga privremeno ne budeš u stanju da prevaziđeš svoje porive, pa tako napraviš grešku u vezi sa suprotnim polom, duboko u svom srcu ćeš osetiti gađenje i gnušanje, pa čak i doživotno kajanje – u ovom životu se to po drugi put neće dogoditi. Međutim, ljudi bez ljudskosti ne haju kad rade takve stvari. Na sva zvona to razglašavaju i gledaju kako se u odnosu na druge kotiraju, misleći da su to veština i sposobnost, da se to zove posedovanje šarma i da se to naziva sticanjem prednosti – te da bi bila prava šteta ako se to ne uradi. Budu li za to imali priliku, hoće li takvi ljudi to ponoviti? Odgovor je sasvim sigurno potvrdan – svakako će to učiniti. Nakon što takve stvari urade, oni se nikada ne osećaju uznemireno, već se time naprotiv hvale. Zar to nije odvratno? (Odvratno je.) Već je dovoljno razočaravajuće to što se ne osećaju uznemireno, nego se time još i hvale, a to je još odvratnije. Zbog toga što rade, drugi ljudi osećaju prezir, a oni sami ipak ne osećaju nikakav stid; takvi ljudi nisu dostojni da se nazovu ljudskim bićima. Takve bestidne stvari često rade, a ipak se ne osećaju posramljeno, pokajnički niti uznemireno, te ako se u budućnosti ukaže prilika ili uslovi za to budu odgovarajući, oni će to ponovo učiniti – to je ispoljavanje nedostatka stida. Dakle, recite Mi, ako takav čovek ne primenjuje istinu, hoće li se osećati uznemireno ili prekoreno? (Neće.) Tako je, on se neće osećati uznemireno niti prekoreno. Zašto je to tako? (Zato što nema savest niti razum.) Kad je reč o činjenju bestidnih stvari, čovek koji je bez savesti ili razuma se ne oseća posramljeno kad radi nešto što bi čak i za nevernike bila sramota, niti se kad to uradi oseća uznemireno. A još je manje verovatno da bi se on osećao uznemireno kad bi radio stvari koje se protive istini, zar ne? (Tako je.) U očima nevernika, sasvim je normalno ne primenjivati istinu i ne stremiti ka istini; to se ne smatra sramotnim, niti se to smatra protivnim ljudskom moralu, jer je većina ljudi takva. Zbog toga takav tip čoveka ništa ne oseća. Ako normalan čovek bude orezan zato što ne primenjuje istinu i protivi se načelima, budući da ima savest i razum, on će u svom srcu osetiti prekor i neće imati čistu savest. Međutim, kad čovek bez savesti i razuma radi besramne stvari ili stvari koje kod drugih izazivaju prezir i gađenje, on se ne oseća neprijatno niti nelagodno. Prema njegovom mišljenju, zar za njega nije savršeno normalno da ne primenjuje istinu? On nema baš nikakvu svest, pa je takav čovek sasvim beznadežan.

Recite Mi, ima li mnogo onih koji mogu da prozru šta je ispravno, a šta pogrešno, šta je tačno, a šta netačno? Pogledajte ljude oko sebe, uključujući porodicu, prijatelje i kolege, a zatim pogledajte braću i sestre. Među tim ljudima, da li je mnogo ili malo onih koji mogu da raspoznaju i prozru šta je ispravno, a šta pogrešno, i šta je tačno, a šta netačno? (Veoma ih je malo.) Nema mnogo onih koji mogu da znaju šta je tačno, a šta netačno. Odnosno, na ovom svetu nema mnogo ljudi sa čestitom i dobrom ljudskošću, nema mnogo onih koji su u svom govoru i postupcima pravični i objektivni i koji ne divljaju čineći loše stvari, te nema mnogo onih koji govore razumno i koji ne koriste iskrivljeno rezonovanje. Posebno među nevernicima, takvih ljudi je premalo. Kad stupiš u kontakt s bilo kojim nevernikom, potrebno je samo da čuješ kako govori da bi znao kakav je on čovek. U rečima nevernika ima previše netačnosti i ukaljanosti. Većina njih ne govori pravično i objektivno; govore na osnovu svojih osećanja i kako bi zaštitili sopstvene interese. Koje god pogrešne reči da izgovore ili koje god pogrešne stvari da urade, duboko u svom srcu oni o tome nemaju nikakvu svest. Kao čovek koji veruje u Boga, ako je neko poput nevernika po tome što u svom govoru i postupcima ne zna šta je tačno, a šta netačno – te, iako su reči koje izgovara i gledišta kojih se drži pogrešni, on i dalje u njima slepo istrajava, smatrajući pogrešna gledišta pozitivnim stvarima i istinom, pa čak i koristeći takva gledišta da zameni istinu i Božje reči – ima li ikakve nade da takav čovek bude spasen? (Nema.) Neki ljudi veruju u Boga dvadeset ili trideset godina ili čak ceo svoj život, ali nikada ne znaju šta su pozitivne stvari, a šta negativne stvari, niti im je ikada jasno šta je tačno, a šta netačno. Sve dok im je nešto korisno, njima se to sviđa i to brane; ako im nije korisno, kažu da je to loše i pogrešno i to odbacuju. Oni su do sada živeli sa takvom filozofijom i stavom za ovozemaljsko ophođenje, a ipak i dalje tvrde da veruju u Boga i žele da budu spaseni – zar to nije smešno? (Jeste.) Takođe tvrde da su sledbenici Božji i svedoci Božji. Čime bi oni mogli da svedoče o Bogu? Oni ne znaju čak ni šta je tačno, a šta netačno, a ipak tvrde da žele da svedoče o Bogu – nije li ovo potpuna besmislica? Da li bi Bog upotrebio takve smetene ljude da svedoče o Njemu? (Ne.) Za Boga bi bila sramota da takvi ljudi svedoče o Njemu. Oni nikada ne osećaju da je bilo šta što Bog uradi ispravno. Kad se procenjuju na osnovu njihovih misli i gledišta, mnoge stvari koje Bog radi ne odgovaraju njihovim mislima i gledištima, niti se slažu sa njihovim predstavama i, naravno, ne slažu se ni sa njihovim telesnim interesima. Božje reči ili Božje delo često se protive njihovim željama, njihovim ličnim prohtevima i ambicijama i njihovim ličnim svakojakim interesima. Zato je neke ljude koji veruju u Boga deset ili dvadeset godina veoma teško navesti da izgovore i jednu jedinu reč koja dolazi iz srca, da kažu da je sve što Bog radi ispravno i bez greške. Može se reći da u njihovom srcu postoji nešto skriveno. Pošto sve ove godine veruju u Boga, oni poseduju iskustvo iz prve ruke: osećaju da njihovim željama nije bilo udovoljeno; hteli su da budu funkcioneri ali to nisu postali i hteli su da zadobiju blagoslove ali ih nisu dobili. Čini se da se Božja kuća prema njima ophodi nepravično. U svom srcu imaju pritužbe i osećaj da im je učinjena nepravda, što bi želeli da iskažu, ali ne mogu; plaše se da će, ako progovore, uvrediti Boga, dati drugima adut koji protiv njih mogu da iskoriste ili da u srcu ljudi neće uspeti da održe svoj dobar imidž. Pa, tako, mnoge stvari oni drže potisnute u sebi. Samo zato što to ne izgovaraju naglas ne znači da u svom srcu nemaju misli ili određene stvari. A šta su te takozvane stvari? To nisu pozitivno shvatanje i spoznaja ovih ljudi o Bogu i o Njegovom delu, već su pre njihovo neshvatanje, prkos i ogorčenost prema Bogu, kao i nepravde za koje veruju da su ih pretrpeli, a koji su se nakupili tokom tolikih godina vere u Boga. No, pošto je Bog Onaj u koga veruju, oni to ne mogu da izgovore. Zašto u njihovom srcu ima toliko toga što ne mogu da izgovore? I za ovo postoji razlog. Samo ova stvar je dovoljna da pokaže da oni nisu istinski razumeli istinu uprkos tome što godinama veruju u Boga. U svojoj veri u Boga, oni ne shvataju ozbiljno stremljenje ka istini. Šta god da im se dogodi, oni stvari ne posmatraju u skladu sa Božjim rečima, niti tragaju za istinom da bi pronašli put primene. Oni nikada nisu prihvatili Božje reči kao istinu i kao život. Istinu ne cene i ne pridaju joj vrednost, niti su ozbiljni u vezi sa tim kako da primenjuju istinu. Tokom svog dugogodišnjeg verovanja u Boga, uvek su stajali nasuprot Bogu, ispitujući, sumnjičavo merkajući i dovodeći u pitanje Božje reči, pa se čak opirući Božjim rečima ili procenjujući i osuđujući Božje reči i delo svojim takozvanim tačnim gledištima. Pa, tako, nakon višegodišnjeg verovanja u Boga, oni iz srca nešto konačno izgovaraju: „Šta sam zadobio verujući u Boga?” Ovim se sugeriše da verujući u Boga nisu ništa zadobili. U svom srcu, oni veruju da su mnogo propatili i platili veliku cenu obavljajući tokom godina svoju dužnost u Božjoj kući, ali njihovoj želji da zadobiju blagoslove i njihovoj želji da teže slavi i dobitku nije udovoljeno. Neki čak veruju da Bog nije ispravio nepravde koje su pretrpeli, pa se iznutra osećaju prkosno, ogorčeno i puni su pritužbi. Radi zadobijanja blagoslova i zarad svog odredišta, oni iz nužde i osećajući da trpe nepravdu obave malo svoje dužnosti i urade malo posla u Božjoj kući, ali na kraju njihove nade padaju u vodu i oni ništa ne zadobijaju. Postoje li ovakvi ljudi? Postoji barem jedan deo takvih ljudi. To što nakon višegodišnjeg verovanja u Boga nisu ništa zadobili posledica je njihovih sopstvenih problema. Oni nemaju sposobnost da shvate ili razumeju istinu, a Boga slede i svoju dužnost obavljaju s namerom da zadobiju blagoslove. Iako se jesu donekle iskreno davali, platili su veliku cenu i mnogo su propatili, nikada nisu bili zainteresovani za reči koje Bog izgovara niti za istine koje Bog izražava. Nikada ih nisu prihvatili u svoje srce, niti su ozbiljno shvatili primenu istine. Zato oni nikada ne znaju da li poseduju istina-stvarnost ili ne. Oni razmišljaju: „Mi možemo da besedimo o istini i razumemo neke istine, pa kako se onda može reći da ne posedujemo istina-stvarnost?” Međutim, oni ne mogu da napišu ni jedno jedino istinsko iskustveno svedočenje, pa gde je onda ta njihova istina-stvarnost? Njihovi postupci i dela i dalje su isti kao i kod nevernika; samo se, u poređenju s nevernicima, njihovo ponašanje donekle promenilo. Uz svoje navike i metode vladanja, kao i uz svoje misli i gledišta o svim događajima i stvarima – a posebno kad je reč o pozitivnim i negativnim stvarima, i o tome šta je tačno, a šta netačno – oni stvari nikada nisu posmatrali na osnovu Božjih reči ili istine. Umesto toga, sve posmatraju u skladu sa sopstvenim mislima i gledištima. Veruju da je sve ono što im se dopada pozitivna stvar, a sve ono što mrze negativna stvar. Nikada ne posmatraju ljude i stvari uzimajući Božje reči kao osnovu i nikada ne tragaju za istinom niti prihvataju istinu u ljudima, događajima i stvarima s kojima se susreću – oni samo slede sopstvene puste želje da bi postupali, živeli i obavljali svoju dužnost u skladu sa sopstvenim željama, namerama i sklonostima. Veruju da njihova sposobnost da napuštaju stvari, da se daju, pate i plate cenu znači da su već dali veliki doprinos Bogu; misle da je to ono što znači verovati u Boga i da je to stremljenje ka istini. Oni veruju u boga kojeg u svom srcu na sopstveni način zamišljaju i streme ka istini na sopstveni način. Kad ih orežu zato što u obavljanju svoje dužnosti uvek postupaju proizvoljno i bezobzirno shodno sopstvenoj volji ili kad ne budu upotrebljeni za važne zadatke u Božjoj kući, oni se osećaju obeshrabreno i razočarano. Na kraju, oni sve to sažmu u jednu izjavu: „Šta sam ja zadobio verujući tolike godine u Boga?” Zaista nisu zadobili ništa. A razlog zbog kog nisu zadobili istinu jeste taj što ne streme ka istini; Bog se za to ne može okriviti. To je zato što Bog ne pokazuje pristrasnost prema ljudima, a ni istina. Nisi uspeo da zadobiješ istinu ne zato što ti Bog nije dao priliku niti zato što ti nije dozvolio da čuješ Njegove reči, već zato što si čuo Božje reči a ipak o njima ne promišljaš, ne razmišljaš, ne primenjuješ ih niti ih doživljavaš. Zato što ne voliš istinu, ti je i ne prihvataš. Bog nije zapečatio tvoje oči niti je zapečatio tvoje srce; pre će biti da su tvoje sklonosti i tvoja apsurdnost blokirali tvoje srce tako da ne možeš da prihvatiš istinu. Nisi uspeo da zadobiješ istinu ne zato što te Bog njome nije opskrbio, već zato što nikada nisi voleo da čitaš Božje reči i zato što ni Božje reči ni istinu ne prihvataš u svom srcu. Sopstvena uverenja i gledišta posmatraš kao istinu kojoj ćeš stremiti i kojoj ćeš se pokoravati – želiš li da te ljudi obožavaju kao Boga? Božje reči i Božje delo su za tebe samo formalnost, formula; ti uopšte nisi stremio ka istini i životu. Dakle, tvoje verovanje u Boga moglo je da se završi samo na jedan način – tako što zaista nisi ništa zadobio. Zašto nisi zadobio istinu? To nije zato što ti Bog nije podario blagodat, već je zbog puta kojim ti lično ideš. Bog ti je davao mnoge prilike i usrdno i strpljivo te opominje i pomaže ti, ali ti na to ne obraćaš pažnju. Niti prihvataš da budeš orezan. Uvek težiš zadobijanju blagoslova ili stremiš ka ugledu i statusu, nikada ne odustajući. To što na kraju nisi uspeo da zadobiješ istinu u potpunosti je posledica toga kojim si putem ti lično odabrao da ideš. Nisi išao putem stremljenja ka istini. To nema nikakve veze sa Bogom. Bog ne pokazuje pristrasnost prema ljudima, a ni istina. Kakva god da je tvoja klasifikacija, sve dok si ljudsko biće, čak i pod pretpostavkom da bi tvoja sposobnost shvatanja istine mogla da bude malo lošija nego kod normalnog čoveka, ako svojim srcem ipak možeš da slušaš Božje reči, da prihvatiš Božje reči i da primenjuješ Božje reči – uprkos činjenici da možda razumeš samo neke doktrine i pridržavaš se nekih pravila – i dalje nešto možeš da zadobiješ. Većina ljudi to može da uradi, pa zašto onda ti ne možeš? I drugi isto slušaju propovedi i obavljaju svoju dužnost, pa zašto oni mogu da zadobiju istinu, da obave svoju dužnost u skladu sa merilom, da odbace svoje iskvarene naravi i pokore se Bogu, a ti to ipak ne možeš? Bog je za tebe uredio okruženje kako bi obavljao svoju dužnost, nadajući se da ćeš razumeti istinu i biti u stanju da je sprovedeš u delo. Bog te nije sprečio, već ti sâm uvek žudiš za svetovnim stvarima i telesnim zadovoljstvom, ne jedeš i ne piješ Božje reči i u svom srcu imaš odbojnost prema istini i odbacuješ je. Držiš da su Sotonine filozofije, kao i njegovo učenje i znanje, pozitivne stvari i istina, dok Božje reči i istinu ignorišeš, posmatrajući ih kao svog neprijatelja, kao nešto što je tebi oprečno. Pošto u svom srcu ne voliš istinu, zašto veruješ u Boga? Veruješ u Boga, ali ne slušaš Božje reči niti prihvataš Božje reči – možeš li i dalje da se nadaš da ćeš biti spasen? Ne prihvataš istinu i ne odbacuješ svoje iskvarene naravi, pa kako onda možeš da budeš spasen? Ne prihvataš Božje reči i ne stremiš ka istini, a ipak želiš da te Bog prihvati i prizna, pa to su pusti snovi; to neće uspeti. Ne prihvataš Božje reči i ne prihvataš istinu, pa to znači da u tvom srcu nema mesta za Boga. Samo ćeš odlutati sve dalje i dalje od Boga. Bićeš naprosto poput nevernika; biće ti nemoguće da postigneš spasenje.

U dubini srca, neki ljudi zapravo nikada nisu prihvatili Božje reči; ne prihvataju ni jednu jedinu Božju reč. Kad ih Božja kuća ne unapređuje i ne koristi, oni se žale: „Kako to da me Bog ne voli? Zašto me Božja kuća nikada ne unapređuje niti me stavlja na neku važnu poziciju? Ja razumem neke istine, imam težnje i odlučnost i voljan sam da se dajem za Boga! Obrazovan sam i imam snage i mogu da patim i platim cenu – pa, zašto Božja kuća neće da mi pruži šansu? Ophoditi se prema meni na ovaj način je nepravično! Drugi ljudi dobijaju prilike, pa zašto ne i ja? Bog nije pravedan!” Zašto onda ne pogledaš da li si u skladu sa načelima Božje kuće za unapređivanje i korišćenje ljudi? Srce ti je zatvoreno za Boga, a ti imaš otpor prema rečima koje Bog izgovara – da li si shvatio ono što Bog kaže? Da li si ikada tragao za Božjim rečima kad nešto radiš? Ne slušaš ono što Božje reči govore i nikada ne tragaš za Božjim namerama niti za istina-načelima, pa kako bi Božja kuća onda mogla da te koristi? Čak i kad bi Bog za tebe postavio okruženje i kad bi ti Božja kuća dala priliku da budeš unapređen i korišćen, za koji bi to posao mogao da budeš kompetentan? Koji bi posao mogao da preuzmeš? Kad bi se takav čovek koristio za crkveni rad, on bi sigurno sledio sopstvenu volju kako bi bezobzirno činio nedela i uzrokovao prekide i ometanja, a to bi moglo da dovede samo do jednog: bio bi uklonjen. Postoje dva razloga zbog kojih ljudi bivaju uklonjeni: jedan je kad su oni lažne vođe koji ne mogu da obavljaju pravi posao, a drugi kad su antihristi koji bezobzirno čine nedela, rade stvari kako im se prohte i ne podržavaju crkveni rad niti interese Božje kuće. U krajnjoj liniji, i jedni i drugi moraju da budu uklonjeni. Ti nikada ne prihvataš istinu, osećaš odbojnost prema čitanju Božjih reči, srce ti je za Boga zatvoreno i ne tragaš za istina-načelima kad nešto radiš. Čak i kad bi se Bog prema tebi odnosio uz blagodat i pružio ti priliku, pa čak i kad bi te Božja kuća unapredila i koristila, ti u tom poslu ne bi bio kompetentan, niti bi mogao samostalno da preuzmeš bilo kakav posao. U krajnjoj liniji, ipak bi morao da budeš uklonjen. Nadaš se da će te Božja kuća unaprediti i koristiti, no, da li je tvoj mentalitet pozitivan? Ako tvoj cilj nije da ispuniš svoju dužnost, zadobiješ istinu i uzvratiš za Božju ljubav, onda je tvoj mentalitet sačinjen samo od ambicija i želja, a to je zato što je proradila tvoja nadmena narav i Bog to ne prihvata. Reci Mi, uz ispoljavanja kao što su tvoja, da li bi Božja kuća imala smelosti da te koristi? Ako bi ti bio upotrebljen, to bi crkvenom radu donelo samo nevolje i gubitak. Ti ništa ne umeš da uradiš kako valja, a i nakon što nešto uradiš, nekoliko ljudi mora da rešava tu situaciju i počisti nered. Zato se Božja kuća ne usuđuje da te koristi. Svaki segment crkvenog rada je prilično važan – možeš li da ga preuzmeš na sebe? Ako nešto pođe po zlu, možeš li ti da preuzmeš odgovornost? Za posao nisi kompetentan i ne možeš da ga preuzmeš, a svejedno želiš da te Božja kuća postavi na važnu poziciju – to je poprilična ambicija! Ako zaista želiš da budeš unapređen da budeš zadužen za crkveni rad, zašto onda ne razmisliš o tome da sebe opremiš sa više istine i da razumeš više istine? Nemoj da budeš neprijatelj Božjim rečima. Otpusti sopstvene takozvane tačne misli i gledišta i usrdno čitaj Božje reči. Čak bi i samo posedovanje stava pokornosti prema Božjim rečima bilo dobro. Ti nemaš čak ni stav pokornosti prema Božjim rečima, a kamoli to da ih prihvataš. Ako ne prihvataš Božje reči, a ipak i dalje želiš da u Božjoj kući budeš unapređen i da obavljaš crkveni rad, onda nećeš izdržati ni nekoliko dana pre nego što budeš uklonjen. Čini se da svi ljudi ovog tipa duboko u svom srcu imaju sopstvene težnje, ali te težnje nikada ne mogu da se ostvare, a njihovom se srcu ne može udovoljiti. Iako ti ljudi već godinama veruju u Boga i u Božjoj kući obavljaju svoje dužnosti, te mogu da napuštaju stvari i da se daju, budući da im je srce uvek zatvoreno za Boga i da imaju stav opiranja prema istini, nakon tolikih godina verovanja u Boga oni osećaju da nisu ništa zadobili. Ja kažem: „To što kažeš sasvim je tačno; zaista ništa nisi zadobio.” Da si nakon tolikih godina verovanja u Boga zaista zadobio nešto istine, to bi zaista bilo dragoceno. Da u tebi zaista postoje blaga, Božja kuća bi tada istinski volela i cenila takvog čoveka. Nažalost, ti nisi takav čovek. Ono što si zadobio nije istina, niti su to blaga; naprotiv, to što si dobio jeste glava puna pritužbi, prkosa, nezadovoljstva i žalbi. Kažeš da nisi ništa zadobio i to je tačno; zaista je tako. Da zaista razumeš nešto istine i da si zadobio nešto istine, tada u tvom srcu ne bi bilo pritužbi, prkosa, žalbi i drugih sličnih negativnih stvari. Umesto toga, imao bi veru u Boga, razumevanje Boga, obzirnost prema Bogu, pokornost Bogu i strah od Boga – sve te pozitivne stvari. Šteta je što u tebi nisu pozitivne stvari, već su isključivo one negativne. Pa ipak, ti ih se čvrsto držiš, misleći da su te stvari najdragocenije; dok ih se držiš, misliš da si u pravu i da imaš opravdanje. To je glupa zamisao. Taj tvoj bes, mržnja, osuđivanje, kao i prkos i ogorčenost, nisu istina. Sve su to stvari koje potiču od Sotone; to su maligni tumori nastali iz Sotoninih iskvarenih naravi. Moraš da smisliš način da ih razrešiš. Te stvari ne mogu da ti omoguće da postigneš spasenje, niti mogu da ti omoguće da prihvatiš istinu i pred Boga stupiš otvoren i ogoljen kako bi postao istinsko stvoreno biće i prihvatio suverenost i uređenja Stvoritelja. Naprotiv, ako te stvari stalno vrednuješ i ne otpuštaš ih, zbog njih ćeš jedino odlutati sve dalje i dalje od Boga, postaćeš sve mračniji i potonućeš sve niže u sebi. U krajnjoj liniji, to će dovesti do toga da imaš sve manje i manje vere u Boga i da osećaš sve veću odbojnost prema Božjim rečima, Božjem delu, Božjim zahtevima i Božjoj narav-suštini. Ti veruješ u Boga, a ipak postepeno lutaš sve dalje i dalje od Njega; to nije dobar znak. Za tebe je to nedaća koja će doneti potpunu propast. Tu situaciju bi trebalo da preokreneš i da se ne držiš čvrsto tih stvari. Ako se držiš tih negativnih stvari, to će te samo usmeriti ka uništenju. Bilo bi ti bolje da te stvari izneseš na videlo kako bi ih detaljno analizirao, opuštajući ih i prihvatajući istinu. Neki ljudi kažu: „Zar nisi rekao da ljudi našeg tipa nemaju sposobnost da prihvate istinu?” Ti nemaš sposobnost da prihvatiš istinu, ali ti Ja sada kažem: pritužbe, nezadovoljstvo, prkos, ogorčenost, mržnja i osuđivanje u tebi, sve su to stvari koje se opiru Bogu. Ako to razumeš i možeš da raspoznaš probleme u sebi, onda bi te stvari trebalo da otpustiš. Neki ljudi kažu: „Ja ne razumem istinu, pa ne znam kako da ih otpustim.” Pa, znaš li onda kako da se pridržavaš pravila? Samo radi ono što ti Božje reči kažu da uradiš. Na primer, možeš li da se uzdržiš od toga da činiš zlo? Možeš li da se uzdržiš od toga da osuđuješ Boga? Možeš li da uradiš više dobrih stvari? Možeš li da se uzdržiš od toga da slediš zlikovce? Možeš li da otvoriš svoje srce Bogu? Možeš li da prijaviš probleme Božjoj kući kad ih otkriješ? Možeš li da govoriš iz srca dok se moliš Bogu? Možeš li da se uzdržiš od toga da budeš površan u obavljanju svoje dužnosti? Ako te stvari možeš da uradiš, za tebe onda i dalje postoji nada. Ako ne možeš da uradiš čak ni te stvari, onda ću ti reći istinu: ti si otpisan. To što je pred tobom nije svetlost, već tama. I dalje si čovek koji pripada Sotoni i ne možeš da budeš spasen.

Čak i ako čovek ne razume istinu, ukoliko poseduje savest i razum, on u određenoj meri može da raspozna šta je tačno, a šta netačno, bez obzira na to s čim se susreće. Međutim, ljudi bez savesti i razuma u mnogim stvarima ne znaju šta je tačno, a šta netačno, usled čega drugi misle da su oni veoma čudni. Kad sa njima ljudi dolaze u kontakt ili rešavaju stvari, u njihovom slučaju mnoge stvari ne funkcionišu i mnoge reči do njih ne dopiru. Štaviše, njihove su misli i gledišta krajnje nekonvencionalni i ekstremni i ljudima su neshvatljivi, baš kao da oni nikada nisu živeli u ljudskom svetu. Mnoge stvari koje su univerzalno priznate kao tačne, oni ne razumeju; ne samo da ne mogu da ih odobre niti prihvate, već mogu da iskažu čak i niz iskrivljenih rezonovanja i jeresi. Konkretno, unutar grupe neki ljudi često izvode sumnjive radnje, sejući razdor i izvrćući činjenice i iznoseći laži. Kao da nemaju nikakav pravi posao kome bi se posvetili svakoga dana; ili osuđuju ovog čoveka ili sude o onoj stvari i u tome uživaju. Makar i da niko ne obraća pažnju na stvari koje govore i niko za te stvari nije zainteresovan, oni se svejedno nikada ne umore od toga da ih izgovaraju i rade. U međuljudskim odnosima uvek seju razdor, iza kulisa osuđujući druge i izvrćući činjenice i iznoseći laži. Kad se stvari ne odvijaju po njihovoj volji, oni gunđaju, žale se, pa o ljudima čak donose sudove iza njihovih leđa. Život im je u potpunosti ispunjen ovim stvarima. Nikada ih nećeš videti da besede o sopstvenom razumevanju – bilo da besede o prosvećenju i svetlosti koje su zadobili iz Božjih reči ili da sa svima razgovaraju u zajedništvu i razmenjuju svoje iskustvo o određenoj stvari. I što se više raspravlja o takvim ispravnim stvarima, to više oni ćute, nedostaje im preduzimljiv stav i deluju bezvoljno i nesposobno da prikupe ikakvu energiju. Oduševljeni su jedino time da seju razdor i da izvrću činjenice i iznose laži. Čak i kad o nekoj stvari raspravljaju, pa to posmatraju iz ugla ispravnog i pogrešnog, tačnog i netačnog, oni se ponašaju kao nevernici, nikada ne raspravljajući ni o jednoj stvari u smislu savesti i razuma normalne ljudskosti. U grupama ljudi uvek igraju uloge komaraca, muva, pacova i tako dalje, ometajući i uznemiravajući njihov normalan život. Čim progovore i iskažu svoja gledišta ili nešto procene i o tome donesu sud, drugi ljudi u svom srcu osete odbojnost i to ih ometa, dok neke ljude koji su mali rastom i ne razumeju istinu čak zaluđuju i sputavaju. Kad se nađu u grupi, ovi ljudi nikada ne igraju pozitivnu ulogu; uvek ogovaraju i izvrću činjenice i iznose laži, govoreći o manama ovog čoveka, a zatim o tome šta je taj čovek uradio. Pa ipak, nikad ne osećaju da ima ičeg lošeg u tome što to rade; naprotiv, veruju da ljudi tako treba da žive i da jedino živeći tako čovek može da bude srećan i slobodan. Ovakav pogrešan način života i način rešavanja stvari smatraju tačnim, smatraju ga načinom života kakav bi ljudi s normalnom ljudskošću trebalo da imaju, te ne prihvataju kada ih drugi orezuju i razotkrivaju. Ako u određenoj grupi njihov pristup ne upali, oni odlaze u drugu grupu kako bi pronašli ljude svoje sorte – druge sa kojima imaju zajednički pokvareni način razmišljanja – sa kojima bi sudili o ispravnom i pogrešnom. Čim pronađu srodnu dušu, osećaju da je svaki dan u njihovom životu tako srećan i radostan. U svakom okruženju, ovi ljudi igraju ulogu onoga koji izvrće činjenice i iznosi laži, seje razdor, nastoji da ljude u to uvuče, te ljude ometa i napada ih. Pitaš li ih s kakvim tačno skrivenim namerama to rade i koji cilj žele da postignu, ni oni sami ne umeju jasno da objasne zašto to rade. Jasan cilj možda nemaju, ali je stanje u kome obično žive ispunjeno ovim ispoljavanjima i postupcima. Recite Mi, kakva je klasifikacija ovakvih ljudi? Kažete li im da to rade sa skrivenim namerama, oni će navesti hrpu izgovora: „Nije mi bila namera da utičem na ičije obavljanje dužnosti, nisam mislio da ikoga ometam i nisam nameravao da ometam rad Božje kuće. Zar ne mogu naprosto da kažem to što mi je na umu?” Kada ih razotkriješ, oni postaju prkosni; uporni su u tome da rade ovako, uporni u tome da bude po njihovom i uporni u tome da ovako žive među drugima. Bez obzira na to koga osuđuju ili na to koje činjenice izvrću i koje laži iznose, da li je njihov način života i vladanja tačan? (Nije.) Pa ipak, oni u tome mogu da uživaju. Da li bi rekao da je problem s takvim ljudima veoma ozbiljan? (Da.) Oni su odrasli ljudi, a ipak ne znaju koje su reči i koji postupci ispravni, vredni, smisleni i predstavljaju bavljenje pravim poslom, a koji postupci predstavljaju zanemarivanje pravog posla – ljudi ovog tipa su u svakom pogledu probisveti, a ne normalni ljudi. Nezavisno od toga da li drugima uzrokuju ometanja, imajući u vidu da svaki dan žive u stanju bezobzirnog činjenja nedela a da ne znaju da li je to što rade tačno ili netačno, te da izvrtanje činjenica i iznošenje laži i sejanje razdora smatraju pravim poslom a da pritom u svojoj savesti o tome nemaju nikakvu svest, da li bi rekao da oni imaju ljudskost? Da zaista imaju normalnu ljudskost, oni bi trebalo da znaju koja su načela koja upravljaju govorom i postupcima, a još i više bi trebalo da znaju da, u svom vladanju, čovek mora da razume istinu i da je to najveća potreba ljudi. Međutim, oni ne znaju šta je ljudima potrebno niti šta bi ljudi trebalo da rade. Oni nemaju normalnu ljudskost; oni su zveri. Neki su čak i gori od zveri. Pogledajte mačke: one danju spavaju i ponekad se igraju, a kad padne mrak idu da love miševe. Za ljude su miševi štetočine, pa time što ih love mačke rade nešto korisno za ljude. Ili pogledajte kako žive psi. Osim što se igraju sa svojim gospodarima, psi čuvaju dom. Čim naiđe neki stranac, oni počinju da laju kako bi svog gospodara upozorili i sačuvali dom. Kad ih gospodar izvede napolje, oni ostaju uz svog gospodara, a ako im se približi stranac, oni svog gospodara štite. Oni ispunjavaju ulogu čuvanja i nadgledanja doma. Bilo da se radi o mačkama ili psima, svi oni mogu da se posvete pravom poslu. Naravno, životinje to ne rade zato što ih pokreće savest, već to čine instinktivno. Kad ih je Bog stvorio, On je stvorio ovaj instinkt i dao im takvu misiju, pa se one drže svoje misije i niko to ne može da promeni. Čak i životinje mogu da ispune svoje odgovornosti i da se posvete pravom poslu. Ako je neko čovek, njime bi makar morali da upravljaju savest i razum. Čovek bi u svom srcu trebalo da ima merila i najnižu granicu u pogledu toga šta bi trebalo a šta ne bi trebalo da radi svakog dana, koji su postupci povezani sa istinom, a koji postupci predstavljaju zanemarivanje pravog posla. Ta merila i ta najniža granica mogu se brzo proceniti korišćenjem savesti i razuma ljudskosti. Na primer, biti raspušten i neobuzdan, voleti da izvrćeš činjenice i iznosiš laži i tako dalje – kakvi ljudi rade ove stvari? Normalni ljudi mogu da shvate sledeće: „To su stvari koje rade dangube i probisveti koji zanemaruju pravi posao. Normalni ljudi su previše zauzeti ispravnim stvarima; ko bi radio te stvari? U njima nema nikakvog smisla! Osim toga, te stvari izvrtanja činjenica i iznošenja laži i sejanja razdora su sve negativne i pogrešne. Ako ljudi imaju savest i razum, nipošto ne bi trebalo da ih rade. Tu i tamo može da nastupi nekakva posebna okolnost – da te neko uvredi – pa da iz čiste plahovitosti progunđaš nekoliko reči, ali to nećeš pretvoriti u normu za svoj svakodnevni život; to ne možeš da posmatraš kao pravi posao!” To je nešto što se može proceniti korišćenjem savesti i razuma normalnog čoveka, pa su ti ljudi u stanju da se uzdrže od toga da takve stvari čine. Međutim, ljudi koji ne poseduju savest i razum, ove stvari posmatraju kao pravi posao. Oni se ne uznemire niti zabrinu zbog toga što svoju dužnost odlažu. Kad svoj posao nisu završili, a drugi ih požuruju, oni to ne shvataju ozbiljno. Svi drugi su zauzeti obavljanjem svojih dužnosti, ali se oni pretvaraju da to ne vide. Besposleno ćaskaju kad god im se prohte – ili izvrću činjenice i iznose laži ili seju razdor. Ova ispoljavanja nisu ispoljavanja normalne ljudskosti, već ispoljavanja nekoga ko je nečovek. Kao pripadnik ljudske rase, nakon što odraste, svako bi trebalo da promisli o nekim ispravnim stvarima, na primer o tome kakav bi pogled na život trebalo da izgradi, kakve bi težnje i stremljenja trebalo da ima, u šta bi trebalo da veruje, kojim bi putem trebalo da krene, kako da živi tako da u ovom životu ima vrednosti i smisla i tako dalje – previše je stvari o kojima bi trebalo promišljati i razumeti ih. Ovo je posebno slučaj nakon što ljudi počnu da veruju u Boga i obavljaju dužnost u Božjoj kući, gde je obim svakog segmenta posla veliki, te se zahteva napredak i efikasnost kako bi on bio završen. Svi su veoma zauzeti – ko ima slobodnog vremena da izvrće činjenice i iznosi laži i da seje razdor? Većina ljudi ne bi trošila svoje vreme na ove stvari. Pored toga, većina ljudi nema ovaj hobi; ko god ga ima deluje veoma osobeno i čudno. Oni koji izvrtanje činjenica i iznošenje laži i sejanje razdora posmatraju kao hobi jesu neljudi, jer se njihovo ponašanje u potpunosti razlikuje od ponašanja normalnih ljudi, i protivi se načelima za obavljanje stvari koja bi normalni ljudi trebalo da poseduju. Stoga su takvi ljudi bednici koji zanemaruju svoj pravi posao. Stvari koje rade nisu ono što bi normalni ljudi trebalo da rade; uloga koju igraju jeste uloga nečoveka. A ipak, oni sami misle da je to prilično dobro i tačno. Nije li ovo neznanje o tome šta je tačno, a šta netačno? (Jeste.)

Neki ljudi se uvek prepuštaju podlom i nametljivom ponašanju iza tuđih leđa. Na primer, neki vole da proveravaju privatne informacije drugih ljudi, kao što su njihovi lični dnevnici i beleške sa duhovnih posvećenosti. Neki vole da prisluškuju tuđe molitve ili da prisluškuju tuđe razgovore kako bi videli da li ih spominju i šta drugi misle o njima. Neki zabadaju nos u tuđe računare da bi videli kakve poruke imaju, sa kim kontaktiraju, koje pesme slušaju i koje video-zapise gledaju, uvek zadirući u tuđ privatni život. Ima i onih ljudi sa dugim prstima koji bez dozvole preturaju po tuđim ličnim stvarima, paketima, pa čak i po njihovoj posteljini. Oni proveravaju sve ono što drugi jedu, nose ili koriste. Ako nađu nešto dobro, oni to uzmu i koriste, a ako im se svidi da to koriste, to posmatraju kao svoje. Kad drugi kupe neke grickalice ili peciva, oni to krišom pogledaju, pa ako nađu nešto ukusno, uzmu zalogaj ili komad. Njihov cilj nije samo da gledaju, već da jedu zato što su pohlepni. Ako žele da jedu, mogli bi da zatraže malo i niko im se ne bi smejao. Ali zašto kradu hranu drugih ljudi iza njihovih leđa? Da li je to ispravno raditi? (Nije.) Znaju da je to pogrešno, ali to ipak rade, i to često, preturajući po tuđim stvarima kao da su njihove sopstvene. Ako budu otkriveni, pravdaju se govoreći da su samo gledali i zbog toga ne osećaju stid. Kad nema nikoga u blizini, oni nastavljaju da preturaju i kradu. Nemaju nikakav osećaj srama; čak i ne znaju da li je to tačno ili nije. Kakav čovek radi takve stvari? Uopšteno govoreći, čak ni razumna deca uzrasta od šest ili sedam godina ne rade ove stvari. Ako ih odrastao čovek i dalje radi, to je zato što je to navikao da radi od detinjstva. Poput lopova koji se navikao da krade i da nešto mazne kud god da ode. Makar i da mu ništa ne nedostaje, on i dalje želi da krade; to mu je prešlo u naviku i ne može da prestane. Čak i ako poželi da prestane, on to ne može. On je rođeni lopov. Zar on nije nečovek? (Jeste.) Radoznao si i uporan u tome da pogledaš tuđe lične stvari, no, kakve bi koristi moglo da bude od gledanja? Čak i ako pogledaš, te stvari tebi ne pripadaju i ne možeš da ih dobiješ. Poželiš li zaista da jednom nešto pozajmiš, samo pitaj čoveka kome to pripada i koristi to tek nakon što on na to pristane. Radi stvari otvoreno i pošteno; nemoj da budeš podmukao. Ako želiš da obučeš tuđu odeću, pitaj njenog vlasnika otvoreno da ti je pozajmi. Možeš da je nosiš samo ako on pristane da ti je pozajmi. Ako ti on, premda nevoljno, pozajmljuje nešto što mu je važno, to se računa kao naklonost među braćom i sestrama. Ako ti ne pozajmi, nemoj tu stvar da nosiš tajno. Svi oni koji veruju u Boga jesu odrasli ljudi, a ipak se neki od njih i dalje nedolično ponašaju, a nekoliko pojedinaca čak ima i duge prste. Potajno preturaju po tuđim stvarima ne znajući da je to pogrešno. Kad budu otkriveni i drugi o njima budu pričali, oni ne osećaju sramotu, pa još i razmišljaju: „Pa šta ako sam preturao po tvojim stvarima? Ništa nisi izgubio, a tvoje stvari nisu svete, pa zašto onda ne mogu da ih pogledam?” Vidiš, oni čak koriste iskrivljeno rezonovanje. Ovaj problem je ozbiljan; to nije samo problem s njihovim ponašanjem, već problem sa njihovom ljudskost-suštinom. A u čemu je problem sa njihovom suštinom? Takvi ljudi nemaju baš nikakvu svest kad urade nešto pogrešno. Kad neko otkrije šta su uradili i ispravi ih, ne samo da oni to ne prihvataju, već se još i pravdaju, koriste iskrivljeno rezonovanje i istrajavaju u takvom ponašanju. To pokazuje da su neljudi. Jedna od karakteristika neljudi je u tome da nikad ne priznaju da su pogrešili kad urade nešto pogrešno, nemaju baš nikakav osećaj žaljenja, istrajavaju u uverenju da su u pravu i puni su izgovora. Odnosno, o pogrešnim stvarima, izopačenim stvarima i o iskrivljenim i rđavim stvarima, oni govore kao da su tačne. To je prihvatanje pogrešnog rezonovanja kao da je tačno. Onima koji poseduju ovu karakteristiku nedostaju savest i razum. Ljudi kojima nedostaju savest i razum jesu neljudi. Ovo su upravo one vrste ispoljavanja koja imaju neljudi. Kad tajno preturaju po tuđim stvarima, kako god da ih razotkriješ ili kako god da im besediš o istini, oni to ne prihvataju. Ne samo da nemaju osećaj žaljenja, već koriste iskrivljeno rezonovanje, govoreći: „Samo sam preturao po nečijim stvarima – šta tu ima loše? U poređenju sa onima koji se upuštaju u promiskuitet, počine ubistvo ili podmetnu požar i koji su počinili svako zamislivo zlo delo, ja sam najbolji čovek koji postoji! Gde bi drugde mogao da nađeš tako dobrog čoveka kao što sam ja?” Zar to nije krajnje nerazumno? (Jeste.) Ako neko uradi nešto pogrešno i tvrdoglavo odbija da to prizna, za njega nema nade. Neki ljudi počine nedela koja su toliko ozbiljna da su neprihvatljiva čak i kad se procenjuju merilima ljudskog morala, a kamoli istinom; zbog svog kova oni nisu u stanju da to shvate. Što se tiče ljudskosti, kad čovek nema savesti i razuma, on je nečovek. Koliko god misliš da si dobar, ljubazan, velik ili plemenit, ako nemaš ispoljavanja savesti i razuma, već umesto toga proživljavaš brojna neljudska ispoljavanja, pa čak imaš i brojne specifične postupke i pogrešne misli i gledišta, onda si ti nečovek. Glavne karakteristike neljudi su u tome da ne prihvataju istinu niti pozitivne stvari, već da pogrešne stvari prihvataju kao tačna gledišta, a mogu čak i da pobrkaju ispravno i pogrešno i da crno pretvore u belo kako bi ljude zaluđivali.

Postoji jedan tip čoveka koji, nakon što vidi da mu je ćerka lepa, želi da je iskoristi kako bi zaradio mnogo novca. Pa je tako on veri za nekog bogatog čoveka i zahteva mnogo vereničkih darova. Kad se jednom dokopa tih darova, on počinje da jede, pije i uživa. Posle nekog vremena, nakon što je potrošio skoro sav novac, on se vraća mladoženjinoj porodici da traži još. Kad mu porodica kaže da je već dala sav novac za veridbu i da ne može da dâ više, roditelji daju devojku u veridbu u neku drugu porodicu i ponovo zahtevaju poprilično mnogo vereničkih darova. Prva porodica vidi da oni neće dozvoliti da se ćerka uda u njihovu porodicu, pa traži nazad vereničke darove. I šta njeni roditelji kažu? „Moja ćerka ne može da se uda za tvog sina jer nisi dao dovoljno novca za veridbu. Nismo dužni da ti vratimo novac. Ko ti je rekao da ne daš dovoljno? Nisi dao dovoljno novca, a i dalje želiš da se oženiš mojom ćerkom? Neće moći!” Nakon što na prevaru izvuku novac, oni počinju da koriste iskrivljeno rezonovanje. Prva porodica shvata da je naišla na prevaranta, na probisveta, pa ga naprosto ignoriše. Na isti način biva nasamarena i druga porodica. Uz mnogo natezanja, ta devojka biva verena u nekoliko porodica i, nakon sveg tog razvlačenja, na kraju ostaje neudata, ali njena porodica zarađuje mnogo novca. Da li je ova porodica dobra? (Nije.) Zašto nije? (Iskoristili su brak svoje ćerke kako bi muškarcima izmamili novac. Kad je od njih zatraženo da ga vrate, to su odbili i koristili su iskrivljeno rezonovanje. Oni nemaju nimalo razuma. Ljudi poput ovih ne znaju šta je tačno, a šta netačno i nemaju ni najmanji osećaj srama, tako da su loši.) Oni ispoljavaju sva ova ponašanja. Ne znaju šta je tačno, a šta netačno, i nemaju ni najmanji osećaj srama. Bez i najmanjeg osećanja samoprekora oni troškare izmamljeni novac, pa još i dobro jedu i piju i svaki dan žive mirne savesti. Recite Mi, ima li ovakvih ljudi među onima koji veruju u Boga? (Verovatno ih ima.) Ima ih. Ovi ljudi posežu za svim mogućim taktikama prevare, pa je od njih nemoguće zaštititi se. Takav je haotični svet poroka nevernika, međutim, ako je neko ko veruje u Boga u stanju da na ovakav način vara ljude, on sasvim sigurno nije dobar čovek. Priroda mu je previše loša; čak i dok veruje u Boga, on je bezvernik. Nije li ovo određeno njegovom prirodom? (Jeste.) On čak ni ne veruje u odmazdu, a ipak veruje u Boga – kakav je on bednik? Od ljudi na prevaru uzima vereničke darove i svojoj ćerki ne dozvoljava da se uda. Ovo je obmana. Štaviše, on ne obmanjuje samo jednu porodicu, već nekoliko njih, a i dalje živi mirne savesti. Pa još tvrdi kako veruje u Boga. Priznaje li Bog takvog čoveka? (Ne.) Bog ne priznaje njegovu veru. Ako u Božjoj kući ima takvih ljudi, ona se od njih mora pročistiti. Takve ljude Božja kuća ne želi. Prevaranti se ne mogu promeniti; Bog ne spasava zle ljude. Kud god da ode, prevarant će varati ljude. Kad dođe u Božju kuću, da li će on obmanjivati braću i sestre? Da li će obmanjivati Božju kuću? Sigurno hoće. Hoće li Bog spasti takvog čoveka? Bog ga neće spasti. Kakvi su ljudi prevaranti? Da budemo precizni, oni su neljudi. Neljudi su ljudi bez savesti i razuma. Dakle, da li će takav čovek ići unaokolo varajući ljude dok veruje u Boga? Sigurno hoće. Ako on tvrdi da veruje u Boga, pojedina braća i sestre će se prema njemu ophoditi s ljubavlju, pomažući mu u njegovim poteškoćama i priskačući mu u pomoć kad mu je potrebno. Ali na kraju, kako vreme bude prolazilo, oni otkrivaju da ovaj čovek uopšte ne stremi ka istini i da je prevarant. Zar nisu bili nasamareni? Prema tome, kako ne bi bio nasamaren, čovek mora da zna kako da raspozna prevarante. Cilj je da se braća i sestre zaštite od toga da budu nasamareni. Bude li otkriven, takav čovek bi trebalo da bude odstranjen, jer ima lošu reputaciju i kadar je da učini bilo šta loše – u društvu je on probisvet. Kako probisvet može da postigne spasenje? Probisvetima nije dozvoljeno da postoje unutar crkve. Oni nisu podobni da žive među Božjim izabranim narodom. Trebalo bi ih odstraniti; oni nisu dostojni da ostanu u Božjoj kući.

Postoje i neki ljudi koji od drugih naročito vole da pozajmljuju stvari. Bilo da su to hrana, odeća, alat, računari ili nameštaj, oni sve to pozajmljuju – čak i novac, nakit i automobile. Neki imaju sopstveni novac, ali sami ne kupuju stvari; jedino vole da od drugih pozajmljuju, namerno ih iskorišćavajući. Na primer, neki ljudi pozajme automobil da bi izašli, ali ne sipaju gorivo kad potroše sav benzin. Neki čak pozajme automobil, pa ga ne vrate, čekajući sve dok vlasnik ne dođe i sâm ga ne zatraži, da bi ga tek onda vratili. Neki ljudi pozajme alat, pa u slučaju da ga pokvare, oni taj alat i ne poprave i vlasniku ne ponude čak ni reč izvinjenja. Neki ljudi pozajme novac i sav taj novac potroše, bez ikakve namere da ga vrate, kao da je njihov sopstveni. Samo se nadaju da će zajmodavac na to zaboraviti, što bi bilo upravo ono što oni žele, namerno iskorišćavajući situaciju. Tuđ novac oni koriste za posao, na hranu, piće i zabavu, dok svoj sopstveni čuvaju kako bi zaradili kamatu ili ga investirali u deonice. Kad ih pitaju kad će vratiti novac, oni kažu: „Vratiću ti kad budem imao para. Kako da vratim sada kad nemam ni dinara!” Vidiš? Njihovo pravo lice je razotkriveno, zar ne? Sve vreme im je namera bila da ga nikada ne vrate. Kakav je ovo čovek? To je probisvet. Drugi, nakon što vide da neko ima lep sat, traže da ga pozajme na nekoliko dana i na kraju ga potpuno isprljaju. Kad vlasnik dođe da ga uzme nazad, oni se naljute i kažu: „Prava si cicija! Kod mene je tek nekoliko dana, a ti već tražiš da ti ga vratim!” Kakav je to mentalitet? Želeti uvek da prisvojiš tuđe dobre stvari za sebe. Zar to nije pohlepa? Oni smatraju da je pozajmljivanje stvari sasvim opravdano, tako da uvek traže priliku da od drugih nešto pozajmljuju. Šta god da pozajme, nikad to ne žele da vrate, nadajući se da će te stvari prisvojiti za sebe. Kakav je ovo čovek? (Ovo je nitkov i probisvet; ovo je nečovek.) Među nevernicima ima toliko mnogo ovakvih probisveta i neljudi – nećemo o njima više raspravljati. No, ima li ovakvih ljudi među onima koji veruju u Boga? Ako se takav čovek uvuče u crkvu, zar on nije nitkov i probisvet? (Jeste.) Ovakvi probisveti veruju u Boga samo da bi zadobili blagoslove. Kad dolaze u kontakt s braćom i sestrama, njihov je mentalitet uvek u tome da ih iskorišćavaju. Uvek motre na to ko među braćom i sestrama ima novca, ko ima uticaja ili čija porodica ima lepe stvari, pa se na te ljude posebno ustreme. Iskorišćavaju svakoga koga mogu i stupaju u kontakt sa svakim koga je lako iskoristiti. Od braće i sestara uvek pozajmljuju stvari i govore im šta da rade pod geslom „braća i sestre su jedna porodica”, pa još zahtevaju i da ih braća i sestre ugoste. Neka braća i sestre koji su tek počeli da veruju u Boga ne razumeju istinu i nemaju sposobnost raspoznavanja, pa se prema takvom čoveku ophode kao da je brat ili sestra, jer im je neprijatno da ga odbiju. Međutim, s vremenom oni otkrivaju da ovaj čovek živi na njihov račun u njihovom domu i da neće da ode, jedući bez prestanka kad god vidi dobru hranu i služeći se lepim stvarima kako mu se prohte. Štaviše, ovaj čovek uopšte ne stremi ka istini niti svoju dužnost i najmanje obavlja, razmišljajući po ceo dan samo o tome kako da druge iskoristi. Pa tako prema njemu počinju da osećaju odbojnost. Pošto vide da u Božjoj kući ima takvih ljudi, neki čak stvaraju predstave o Bogu, razmišljajući u sebi: „Kako je Bog mogao da izabere takvog čoveka?” Takvog čoveka Bog zapravo nije izabrao, već se on uvukao u crkvu. Ljudi koji su mu propovedali jevanđelje nisu znali njegovu pravu pozadinu, pa ga je crkva prihvatila. Takve se situacije zaista dešavaju. Bog nipošto ne bira takve probisvete i neljude. Budu li ovakvi zli ljudi i probisveti otkriveni, trebalo bi ih se kloniti i odbaciti ih. Prema njima nemoj da se odnosiš kao da su braća i sestre; oni su obični gotovani. Ako se prema takvom probisvetu odnosiš kao da je brat ili sestra i misliš da je on neko koga je Bog izabrao, onda je tvoje shvatanje iskrivljeno. Ljudi koje Bog bira su, u najmanju ruku, oni sa dobrom ljudskošću koji su u stanju da prihvate istinu. Bog nipošto ne bi nikada izabrao probisvete i zle ljude, jer Bog ne spasava probisvete i zle ljude; takve ljude Bog ne želi. Čak i ako takvi ljudi počnu da veruju u Boga, On će ih ipak razotkriti i ukloniti. Da li sada razumete? (Da.) Nakon što imaju posla s takvim pojedincima, ljudi osete krajnju odbojnost, pa ih preziru i prema njima osećaju gađenje. Dakle, ako bi došli u kontakt sa Bogom, da li bi takvi ljudi Bogu uopšte mogli da se svide? Odgovor je očigledan: Bog nipošto ne voli takve ljude, niti bi ih ikada izabrao. Božjoj kući nije potrebno da takvi ljudi obavljaju dužnosti i oni nisu kompetentni ni za kakav posao. Oni su obične bitange, ljudi koji samo besciljno lutaju. U Božju kuću dolaze samo da bi se za nešto ogrebali. Oni misle da su svi ljudi koji veruju u Boga bezazleni, naročito iskreni i puni ljubavi, te voljni da drugima pomognu. Čak i ako od njih pozajme novac, smatraju da će vernicima biti previše neprijatno da traže da im se novac vrati, te da ih vernici neće prijaviti čak i ako ga ne vrate. Misle da je ove ljude najlakše iskoristiti. A pošto ništa ne žele da rade, oni samo pozajmljuju novac od braće i sestara. I bez posla mogu da prežive, a ako budu naišli na poteškoće, crkva može da priskoči u pomoć. Ne samo da im je stanarina plaćena, već im je pokriven i novac za trošak, pa svoje dane provode bezbrižno. Neka braća i sestre nemaju sposobnost raspoznavanja, pa na kraju završe tako što zapravo izdržavaju ovakve ljude, zaista im dozvoljavajući da ih iskoriste i da iskoriste rupe u sistemu. Nije li to zato što nemaju sposobnost raspoznavanja? (Jeste.) Ljudi su previše glupi i nemaju sposobnost raspoznavanja drugih, pa ponekad rade neke gluposti. Znate li sada kako da ovakve ljude raspoznate? (Da.) Pošto možete da ih raspoznate, crkvu bi trebalo da pročistite od takvih ljudi. Oni nisu Božji izabrani narod, pa nema potrebe pokazivati im bilo kakvu ljubav. Oni uvek žele da dobiju nešto zabadava i da žanju tamo gde nisu sejali – oni su bitange! Po kom osnovu bi trebalo da oni troše tvoj teško zarađeni novac i da koriste tvoje stvari kako im se prohte? Tolerisati takvog čoveka i povlađivati mu, pa ga još i izdržavati – to nije tvoja dužnost data od Boga, niti su to nalog i misija koje ti je Bog poverio. Nemaš baš nikakvu odgovornost niti obavezu da mu pokazuješ ljubav. Pokazivanje ljubavi prema istinskoj braći i sestrama je u skladu sa načelima i Božjim zahtevima; to su tvoja odgovornost i obaveza. Da zbrinjavaš istinsku braću i sestre, pomažeš im i podržavaš ih, čak i u finansijskom i materijalnom smislu, sve je to u skladu sa Božjim namerama. To su dobra dela i Bog ih pamti. Međutim, kad je reč o ovim neljudima, nema potrebe da budeš ljubazan, niti ima ikakve potrebe da prema njima postupaš s ljubavlju. Ljubav, tolerancija i strpljenje namenjeni su istinskoj braći i sestrama. Kad su u pitanju neljudi, nitkovi, probisveti i bitange, nema potrebe pokazivati ljubav, toleranciju niti strpljenje. To je načelo. Ako bitangi, grebatoru koji nema osećaj srama i ne zna šta je tačno, a šta netačno, slepo pokazuješ strpljenje i ljubav, to je glupo i ne zasniva se na načelima, a Bog to ni najmanje ne pamti. To što činiš ove stvari nema nikakve veze sa istinom; Bog to ne prihvata i to je uzaludno.

Neki ljudi često napadaju braću i sestre, vođe i delatnike, kao i Božju kuću i njene radne aranžmane; oni čak napadaju Boga i sude Mu. A šta im je izgovor za to? „Ja sam pravičan u onome što radim. Nemam drugih namera. Govorim ove stvari i radim ovo sa stavom traganja za istinom i sa ozbiljnošću!” Oni zvuče sasvim razumno i govore uz prizvuk pravednosti. Zapravo, nijedna reč koju izgovore i nijedna stvar koju urade nije u skladu sa istinom i rezultat je njihovih pogrešnih misli i gledišta; štaviše, sve to crkvenom radu uzrokuje prekide i ometanja, a oni ipak razmišljaju: „Ono što radim je ispravno. U pravu sam. Ne možeš da me osudiš!” Oni veruju u Boga, a ipak Ga napadaju. Srce im je puno prkosa i ogorčenosti prema Bogu, pa Ga čak omalovažavaju i gledaju sa visine, a ipak ne shvataju da je to pogrešno, već to rade kao da je ispravna stvar, kao da su to njihova dužnost i obaveza. Među iskvarenim ljudskim rodom, za ovakve ljude se može reći da imaju najozbiljnije probleme. Njihova ispoljavanja i otkrivenja nisu uobičajene pogrešne misli i gledišta niti načini rešavanja stvari koji se obično viđaju kod normalnih ljudi, niti su to nedostaci ljudskosti. Naprotiv, na šta se oni odnose? (Odnose se na Boga i na rad Božje kuće.) Odnose se na nečiji stav prema pozitivnim stvarima i prema Bogu. Ta njihova ispoljavanja ne odnose se naprosto na međuljudske odnose ili na načine i sredstva pomoću kojih ljudi rešavaju stvari; oni se tiču odnosa između čoveka i Boga, toga kako se ljudi ophode prema Bogu i ljudskog stava prema Njemu. Ovi ljudi ne samo da u svom stavu prema Bogu nemaju ni najmanju pokornost, već u svom srcu ujedno često napadaju, osuđuju i odbacuju celokupno Božje delo i sve Božje reči koje nisu u skladu sa ljudskim predstavama. Čak poriču da su sve Božje reči istina i u stanju su da odbace sve radne aranžmane Božje kuće. Gledano spolja, oni ne navode nikakve argumente ili ne daju nikakve izjave, niti podstiču ljude na otvoren i očigledan način, ali duboko u svom srcu često imaju misli kojima sude Bogu i napadaju Ga. S vremena na vreme, oni šire neke pogrešne misli i gledišta kojima sude Bogu, šireći negativnost i smrt kako bi omeli ljudsko srce i oterali ljude od Boga. Ovi ljudi imaju suštinu antihristâ. Antihristi u svom srcu imaju tako mnogo pogrešnih misli i gledišta. Iako ne smeju da ih iskažu drsko i javno, te stvari se prirodno otkrivaju kad iza kulisa dolaze u dodir s ljudima. Recite Mi, da li ovakvi ljudi imaju problema? (Da.) Kakvih problema? (Takvi ljudi imaju suštinu đavola, jer između Boga i njih nema zle krvi i Bog izražava toliko mnogo istina da bi spasao ljude, a oni Ga ipak stalno napadaju i sude Mu. Oni u svom srcu mrze istinu i mrze Boga – oni imaju suštinu đavola.) Vidiš, Ja ovde propovedam i, dok svi slušaju, neki ljudi u dubini duše razmišljaju kako bi to mogli pravilno da razumeju i prihvate: „Šta je tema današnje propovedi? Kako bi trebalo da se preispitam u odnosu na ova razotkrivena ispoljavanja iskvarenosti i da spoznam sebe?” Njihov stav je stav prihvatanja. Ovi ljudi sa stavom prihvatanja, koji žive u okviru savesti i razuma normalne ljudskosti, često zadobijaju prosvećenje i svetlost. Duboko u srcu, oni ne odbacuju Božje delo niti pozitivne stvari. Naprosto, zbog svog lošeg kova, donekle su spori u shvatanju istine i ponekad im je stanje pogrešno jer ih kontrolišu njihove iskvarene naravi. Međutim, njihovo srce stremi ka istini i njihov odnos sa Bogom je uglavnom normalan. Radi se samo o tome da ponekad, kad ih ometaju njihove iskvarene naravi, oni dospeju u negativno stanje i nisu toliko bliski sa Bogom. Ali u svom srcu, oni ne ispituju Boga, u Njega ne sumnjaju i ne dovode Ga u pitanje, niti Mu se opiru ili Ga isključuju, a još manje imaju stav omalovažavanja Boga, ismevanja Boga ili uživanja na Njegov račun. Međutim, tu je i druga grupa ljudi koja je drugačija. O kojoj god temi da se raspravlja, oni propoved ne slušaju sa mentalitetom žeđi za istinom i pokornosti istini i prihvatanja istine. Umesto toga, oni slušaju sa mentalitetom ispitivanja i sumnje: „Zašto ovo govoriš? S kojim ciljem govoriš ove stvari? Koga pokušavaš da razotkriješ i otkriješ? Ili koga pokušavaš da napadneš i osudiš? Kakve ovo veze ima sa mnom?” Ako su drugi u stanju da to prihvate i da na sebe primene, oni se iznerviraju. Ako otkriju da su nekom te istine nepojmljive i da ne može da ih primeni na sebe, osećaju se veoma zadovoljno i imaju ogroman osećaj postignuća: „Konačno imam priliku da likujem nad Bogom! Konačno imam nešto protiv Njega!” Oni često slušaju propovedi uz ovakav način razmišljanja. Naročito kad je neki sadržaj o kome se govori usmeren na njihova stanja i ispoljavanja, njihov stav nije stav prihvatanja, niti je stav skrušenosti i poniznosti. Umesto toga, oni u svom srcu osećaju otpor, odbojnost i gnušanje. Osećaju da je to što govorim samo držanje pridika i prosipanje bombastičnih reči. Ne žele da slušaju i to do njih ne dopire. Naročito kad se time dotiču njihove bolne tačke i slabosti, oni osećaju još veću odbojnost i gnušanje, te se iznutra osećaju krajnje neprijatno. Njihova nelagoda ne potiče od kajanja niti od tuge zbog činjenice da imaju iskvarene naravi, već pre od njihovog otpora prema metodi i jeziku koji se koriste za njihovo razotkrivanje i odbijanja istih, kao i zbog samog sadržaja tog razotkrivanja i njihove razotkrivene suštine. U uobičajenim okolnostima, kad neki normalan čovek preuzme na sebe segment crkvenog posla, sve dok uz stav poniznosti i pokornosti prihvata radne aranžmane ili opskrbu i usmeravanje od Višnjeg, on će nakon nekog vremena donekle napredovati. Time će ovladati, osmisliće neke metode i pronaći neka načela i puteve primene. Drugim rečima, on će neprekidno napredovati, menjati se i zadobijati nešto. Međutim, drugačiji su oni koji u svom srcu gaje otpor. Pošto im je srce puno ispitivanja, opiranja, ismevanja i opreznosti prema Bogu, Bog i istina su za njih predmeti njihovog ispitivanja. Oni nisu žedni istine. Kad obavljaju svoje dužnosti, pri obavljanju stvari se oslanjaju na svoje talente ili sitnu pamet. Čim naiđu na probleme ili poteškoće, oni neće tragati za istinom kako bi ih rešili. Kad je reč o stvarima koje se odnose na istina-načela, oni naprosto nemaju pojma. S kakvim god problemima da se suočavaju, dokle god se to odnosi na istina-načela, njima je to naporno, iscrpljujuće i nedostižno – kao da teraš ribu da živi na suvom ili da teraš svinju da poleti. Ma koliko se takvi ljudi trudili, oni ne mogu da dosegnu istinu. Šta god da kažu, zvuče kao laici, navodeći te da posumnjaš u to da li su za sve svoje godine vere ikada čitali Božje reči ili razgovarali u zajedništvu o istini, te da li su ikada istinski živeli crkvenim životom. To je naprosto zbunjujuće. Zar takvi ljudi nisu vrlo problematični? Za njih imam izraz da ih opišem: oni nemaju duhovnu auru. To znači da, čak i kad rade najjednostavniju stvar, oni ne mogu da shvate kako da je urade i ne mogu to da savladaju čak ni ako se potrude. To što nema duhovnu auru, ne znači nužno da čovek izgleda tupo i tromo. Pre će biti da to znači da je on praznoglav kad je reč o obavljanju stvari. Šta god da radi, on ne može da pronađe načela niti smer i, koliko god dugo da to radi, ne može da shvati pravila koja se na to odnose. To posebno važi za različite segmente posla u Božjoj kući. Iako takvi ljudi mogu da budu obrazovani, relativno mladi i da izgledaju inteligentno, pri obavljanju dužnosti i obavljanju posla u Božjoj kući oni deluju izuzetno nespretno. I samo gledajući ih, ljudi se naprosto naljute; to deluje zbunjujuće. Evo živog, stvarnog čoveka, obrazovanog i nadarenog – kako je moguće da je tako nekompetentan za svaki segment posla? Kako je moguće da je tako nespretan? U svetu uopšte nije tako loše obavljao posao, pa zašto je onda tako trapav i nesposoban kad obavlja posao Božje kuće? Ovde postoji problem. Kad u Boga veruju tri do pet godina, ovakvi ljudi razumeju jedino neke reči i doktrine. Kad govore, uzvikuju jedino parole i u svojim postupcima nemaju baš nikakva načela. Nakon što veruju sedam ili osam godina, to što govore i dalje su iste stare stvari, bez i najmanjeg napretka. Poput plastičnog cveća, oni se nimalo nisu promenili. Nemaju spoznaju o sebi, nikakav ulazak u Božje reči i nisu ništa zadobili. Kad besede o istini, to je kao da pričaju priče ili razgovaraju o porodičnim stvarima – zašto to zvuči tako nespretno? Drugi ljudi kažu: „Moramo posvećeno da obavljamo svoju dužnost, da ponudimo svoju iskrenost, da dobro obavljamo svoju dužnost i da se dajemo za Boga.” A šta oni kažu? „Hajde samo da naporno radimo, da se celim svojim bićem u to unesemo i da obavimo dobar posao!” Nakon više od decenije verovanja u Boga, oni ne mogu čak ni da izgovore reči „posvećeno obavljati svoju dužnost”. Znaju jedino da kažu: „Uložimo više truda, uradimo više posla, uradimo stvari za Božju kuću, posvetimo svoj život radu za Božju kuću. Nemamo mnogo, ali imamo svoju snagu!” Sve su to stvari koje govore laici; oni ne mogu u potpunosti da koriste čak ni duhovne termine. Takvi ljudi veruju u Boga prilično mnogo godina, najmanje sedam ili osam, ili više od deset godina. Sve vreme obavljaju dužnosti u Božjoj kući i naslušali su se propovedi. Pa, zašto onda, kad govore, ne mogu pravilno da koriste duhovne termine? O čemu u svom srcu takvi ljudi svakodnevno razmišljaju, čime su zaokupljeni, o čemu promišljaju i šta razmatraju? To je potpuna misterija! Ako ih neko vreme posmatraš, otkrićeš da su ono o čemu svakodnevno razmišljaju, promišljaju i čime su zaokupljeni zapravo sve te telesne stvari. Oni su uskogrudi, sitničavi i preterano zahtevni, po ceo dan zaokupljeni time ko je dobar a ko loš, ličnim zamerkama i drugim takvim trivijalnim besmislicama, koje nemaju nikakve veze sa istinom. Njihove misli, ideje i gledišta su svi odreda pogrešni, besmisleni i apsurdni. Gledano spolja, ovakvi ljudi deluju obrazovano i imaju kov; neki su u društvu čak vodili kompaniju. Kako to da nakon što počnu da veruju u Boga, čini se da nemaju ni trunke duhovne aure? Kako god da ih pogledate, oni naprosto deluju poput drvene figure ili robota. Zašto su tako nespretni bez obzira na dužnost koju obavljaju? Zašto duhovni termini zvuče tako nespretno kad ih oni izgovore? Oni nisu čak ni toliko dobri koliko jedan papagaj koji ume da oponaša govor. Ako pred papagajem stalno govoriš: „Amin, hvala Bogu!”, on može da nauči da to veoma tečno izgovara. Ali ovi ljudi ne mogu da kažu čak ni: „Hvala Bogu”; oni kažu: „Hvala, Bože”. A ako pogledaš njihova načela za postupanje u raznim situacijama, videćeš da ono o čemu svaki dan u svom srcu razmišljaju, šta kalkulišu i planiraju, kao i ono što iznutra vole i čemu strastveno streme, nema baš nikakve veze sa pozitivnim stvarima; sve su to stvari zlih trendova, negativne stvari. Prema tome, ono o čemu ovi ljudi u svom srcu razmišljaju jeste sve samo zlo – ova izjava nije nimalo pogrešna. Čak i kad besede na okupljanjima, sadržaj te besede i misli i gledišta koje otkrivaju potpuno su iskrivljeni. Oni ni najmanje ne streme ka istini i nisu u stanju da zadobiju nikakvo prosvećenje ili prosvetljenje. Kad drugi besede i dele svoje lično prosvećenje, prosvetljenje i razumevanje Božjih reči, ti ljudi deluju veoma nespretno, kao da im tu nije mesto i kao da uopšte ne znaju šta treba da urade. Kad je reč o ulaganju truda i radu, oni imaju nešto snage i voljni su da rade naporno, ali ako od njih zatražiš da besede o istini, oni ne umeju da kažu ni reč. Koliko god dugo da ovakvi ljudi veruju u Boga, oni nikada ne shvataju kojim bi putem u životu ljudi trebalo da idu ili čemu je najvrednije stremiti. Čovek sa malo savesti i razuma, čak i ako ne veruje u Boga, do svoje pedesete ili šezdesete godine može da shvati neke stvari koje se tiču zdravog razuma i uvida koje ljudi treba da poseduju u životu; na dubljem nivou, on takođe može da prepozna neke životne filozofije. A to se podrazumeva za one koji veruju u Boga – nakon što veruju deset ili dvadeset godina, oni mogu da razumeju neke istine i da razviju istinsku veru i bogobojažljivo srce. Međutim, oni koji ne vole istinu, koliko god dugo da veruju u Boga, nemaju nikakvu svest niti osećaj za stvari koje se tiču njihovog života, za put kojim bi trebalo da idu ili za duhovne stvari u životu. Čak i ako dožive stotu, moći će da izgovore samo tih nekoliko doktrina i da se tvrdoglavo drže tih nekoliko gledišta. Zar takvi ljudi nisu veoma problematični? Kakvi su oni ljudi? Ako takvi ljudi imaju zlu ljudskost, oni su đavoli i Sotone. Ako nisu zli ljudi, već su samo smeteni, obamrli i tupavi ljudi, šta su onda oni? (Životinje.) To znači da su reinkarnirani iz životinja; to je apsolutna istina. I oni reinkarnirani iz đavola i oni reinkarnirani iz životinja imaju jednu zajedničku osobinu: ne prihvataju istinu i prema njoj imaju odbojnost. Sve dok ti besediš o istini, oni reinkarnirani iz đavola pokazuju očiglednu odbojnost i otpor; oni imaju jasne ideje, misli i gledišta koji su usmereni na svaku istinu. S druge strane, oni reinkarnirani iz životinja nemaju jasne misli i gledišta; oni su smeteni. U svom srcu oni naprosto osećaju odbojnost i ne prihvataju istinu. Takođe imaju i neke iskrivljene misli i gledišta koji su potpuno neodrživi. To su gledišta koja se ne mogu izneti na svetlost dana i koja nijedan normalan čovek ne bi nikada izgovorio, a opet, oni ih brižno čuvaju i vrednuju. Ukratko, ispoljavanja i onih reinkarniranih iz đavola i onih reinkarniranih iz životinja sadrže stav ekstremne odbojnosti i gnušanja prema istini: prvi poseduju krajnje subjektivnu odbojnost, gnušanje i osuđivanje; dok drugi poseduju odsutnu odbojnost, gnušanje i distanciranje – iako nije u toj meri radikalna, priroda njihovog stava prema istini je potpuno ista. Prema tome, koliko god propovedi da ova dva tipa ljudi čuju, oni ne mogu da ih shvate niti da ih razumeju, naprosto zato što one do njih ne mogu do dopru. Ako neko veruje u Boga tri ili pet godina i ne može u potpunosti ili dobro da koristi duhovne termine, to se može oprostiti, jer su duhovni termini svima nepoznati; oni su nova vrsta jezika. Kad počnu da veruju u Boga, ljudi ne razumeju baš najbolje duhovne termine koje čuju i mnogi su im strani. Ali nakon što više od pet godina veruju u Boga, budući da često slušaju propovedi, besede o istini i dolaze u kontakt s tim jezikom, on im postepeno postaje blizak. Oni će biti u stanju da ga govore sa lakoćom, tečno, prirodno i slobodno. Moći će da ga koriste i on će postati njihov sopstveni jezik i deo njihovog života. Ovo su ispoljavanja normalnih ljudi. Oni koji nemaju ispoljavanja normalnih ljudi to ne mogu da postignu. Čak i kad izgovore neke osnovne duhovne termine, to zvuči veoma nespretno i drugima je teško da to razumeju. Kad komuniciraš s takvim ljudima, male su šanse da ćeš od njih čuti makar i jednu reč koja je za ljude poučna ili koja je racionalna ili potpuna. Sve što kažu je nepotpuno – ima početak ali nema kraj, ili pak ima kraj ali nema početak – ili u njihovom razmišljanju nema logike, već je to samo bujica besmislica. Iako žive već jako dugo, i dalje ne znaju kako da razgovaraju. Ne mogu da izraze, opišu niti da jasno objasne ono o čemu razmišljaju niti ono što su doživeli. Uvek govore isprekidano, iz njih uvek izbija glupost ili iskazuju iskrivljene misli i gledišta. Iz kog god ugla da to posmatraš – bilo da je to njihov stav prema Bogu, otkrivanja i ispoljavanja njihove ljudskosti u svakodnevnom životu ili pak činjenica da za tolike godine života nisu ništa zadobili – takvi ljudi su neljudi. Da li je neljudima lako da shvate istinu? (Nije.) Sada postaje sve jasnije i jasnije da takvim ljudima nije lako da razumeju istinu.

Kad je reč o znanju šta je tačno a šta netačno, nakon rasprave o ovim primerima, zar sada ne bi trebalo da znate kako da raspoznate šta je tačno, a šta netačno? Većina primera o kojima smo raspravljali jeste negativna. Upoređujući ih sa ovim negativnim primerima, ljudi bi u osnovi trebalo da znaju koje stvari su pozitivne. Svako ko poseduje osobine ljudskosti ima svest o takvim negativnim stvarima. Prema tome, normalan čovek bi takve stvari uradio samo pod posebnim okolnostima, a nakon što bi ih uradio, osećao bi uzrujanost i bol i imao bi stav pokajanja. Međutim, neljudi su drugačiji. Čak i ako ove stvari rade stotinu godina, oni neće znati da greše; i dalje će misliti da su u pravu i biće uporni do kraja. Ako razotkriješ da je ono što rade pogrešno, oni će uzvratiti: „Po kom osnovu kažeš da je to što radim pogrešno? Tolike godine ovo radim i niko mi nikada nije rekao da grešim.” Kako se osećaš kad ih čuješ da ovo govore? (Osećam da je ovaj čovek potpuno nerazuman.) On je potpuno nerazuman. Kažeš mu da je pogrešno to uraditi, ali on to ne prihvata, ostajući nesvesan toga šta je tačno, a šta netačno. Tada naprosto ostaješ bez reči: „Tebe je nemoguće urazumiti; što se mene tiče, ovaj razgovor je završen!” Da li su vam sada jasna ispoljavanja neljudi? (Da.) Neljudi ne razumeju životne stvari, stvari koje se tiču osećanja, kako da se vladaju i rešavaju stvari, niti razumeju pitanja koja se odnose na integritet i dostojanstvo; moglo bi se takođe reći da su im te stvari nedostižne. Mirne savesti biraju te pogrešne misli, gledišta i metode za ophođenje prema ljudima i stvarima, kao i za vladanje i postupanje. Štaviše, oni slepo istrajavaju i veruju da je to ispravno. Ovim se otkriva da u njihovoj ljudskosti apsolutno nema ni savesti ni razuma. Dakle, očigledno je da ovi ljudi ne poseduju osobine ljudskosti; može se samo reći da su oni neljudi. Ne poseduju ni trunku savesti ili razuma i u potpunosti žive prema Sotoninim filozofijama, misle da su nešto posebno i ne popuštaju nikome. Nakon što počnu da veruju u Boga, ako se ovi ljudi donekle daju za Boga, oni tada misle da su ljudi koji vole Boga i pokoravaju Mu se. Takvi ljudi mogu da tvrde da vole Boga, ali u svom srcu i dalje gaje predstave o Njemu, a kad vide da Bog radi stvari koje nisu u skladu s njihovim predstavama, Bogu i dalje mogu da sude i da Mu se opiru. U takvim okolnostima, oni čak imaju petlju da besramno izjave da su oni ti koji najviše vole Boga. Zar nisu sasvim nerazumni? U religiji je tako mnogo ovakvih ljudi. Oni govore o Bibliji i, gledano spolja, čini se da razumeju sve doktrine, a ipak ne mogu da prepoznaju istinu koju Bog izražava. Dok veruju u Gospoda Isusa, oni osuđuju ovaploćenog Boga. Ljudi veruju u Boga, a ipak Mu se opiru i mogu čak da nastoje da Ga uhvate u grešci i napadnu Ga. Oni uvek nastoje da protiv Boga spletkare, uvek žele da sude Bogu, uvek žele da procene da li su Božje reči ispravne ili pogrešne, da procene da li su Božji postupci ispravni ili pogrešni, te da ispituju da li je Bog u pravu ili nije. Imaju li takvi ljudi imalo savesti ili razuma? Veruješ u Boga, jedeš i piješ Njegove reči i uživaš u toliko mnogo Njegove blagodati i u toliko mnogo Njegovih blagoslova, a ipak, čim otkriješ da Bog radi nešto što nije u skladu sa tvojim predstavama, usuđuješ se da sudiš Bogu, da Mu se opireš i da Ga osuđuješ. To znači biti nerazuman. Nerazumni ljudi su neljudi; oni nisu podobni da veruju u Boga i nisu podobni da dođu pred Boga.

U redu, to bi bilo sve u našem današnjem razgovoru u zajedništvu. Doviđenja!

27. april 2024. godine