Već neko vreme u zajedništvu razgovaramo o temi kako stremiti ka istini. Nismo još završili razgovor o tome; ta tema je veoma obimna, a stremljenjem ka istini su zaista obuhvaćena brojna pitanja, zar ne? (Da.) Kad je reč o temi kako stremiti ka istini, razgovarali smo o dva aspekta primene: jedan aspekt primene jeste otpuštanje, a drugi posvećivanje. Ranije smo mnogo govorili o „otpuštanju”. Ono o čemu smo nedavno razgovarali jeste „otpuštanje prepreka između čoveka i Boga i čovekovog neprijateljstva prema Bogu”, što je podeljeno na nekoliko aspekata: predstave i uobrazilje, nerazumne zahteve, opreznost i sumnju, kao i ispitivanje i posmatranje krišom. Zar o prvom aspektu – predstavama i uobraziljama – nismo prilično mnogo govorili? Unutar aspekta predstava i uobrazilja, sadržaj koji uključuje predstave i uobrazilje ljudi o Bogu sastoji se od njihovih predstava o Božjem delu, o Božjoj narav-suštini i o ovaploćenom Bogu. Ranije smo uglavnom razgovarali o predstavama ljudi o Božjem delu. Iako nismo izričito i ciljano govorili o predstavama ljudi o Božjoj narav-suštini, dotakli smo se nekih pitanja koja obuhvataju različite aspekte ljudskog roda. Nakon razgovora u zajedništvu o ovim stvarima, zar ljudi ne bi trebalo da razumeju Božji stav prema različitim problemima ljudskog roda? Zar ljudi onda ne bi trebalo da shvate kako se Bog odnosi prema urođenima stanjima ljudi, njihovim iskvarenim naravima i ljudskosti? (Trebalo bi da shvate.) Nakon što ove stvari razumeju, predstave ljudi o Božjem delu i o Božjoj narav-suštini trebalo bi da budu razrešene. Nedavno smo razgovarali o klasifikacijama svih vrsta ljudi. Recite Mi, šta mislite, zašto smo razgovarali o ovoj temi? (Razgovor o klasifikacijama svih vrsta ljudi, s jedne strane, služi tome da nam pomogne da naučimo da raspoznajemo sve vrste ljudi – ko je reinkarniran iz ljudi, ko iz životinja, a ko iz đavola. Nakon što budemo imali sposobnost raspoznavanja, imaćemo i načela u tome kako da postupamo s ljudima. S druge strane, taj razgovor nam omogućava da steknemo određeno razumevanje istine o tome kakve tačno ljude Bog spasava, kako se prema Božjem delu ne bismo odnosili na osnovu svojih predstava i uobrazilja.) Ukratko, razgovor o ovim stvarima ljudima omogućava da razumeju kako Bog gleda na sve vrste ljudi, kako se prema njima ophodi i kako s njima postupa. Razumevanjem suštine svih vrsta ljudi ili razumevanjem različitih problema ljudskog roda – kako onih koji su čoveku urođeni, tako i onih koji se naknadno razvijaju – ljudi u osnovi mogu da steknu tačno znanje o tome koja su Božja načela za postupanje prema različitim problemima ljudskog roda. Nakon što to saznaju, predstave i uobrazilje ljudi koje se odnose na Božje delo i na Božju narav-suštinu uglavnom bivaju razrešene. Završili smo sa razgovorom o pitanjima koja se odnose na Božje delo i Božju narav-suštinu u okviru teme o ljudskim predstavama i uobraziljama. Polako bi trebalo da sami doživite i uvažite ono o čemu smo razgovarali u zajedništvu, pa ćete s vremenom zadobiti izvesno bogopoznanje. Kad u životu naiđete na ovakve probleme, uzmite ove reči i uporedite ih s tim problemima, više tragajte i molitveno čitajte, a zatim na osnovu načela ili sadržaja o kojima smo razgovarali razrešite probleme s kojima ste se susreli u stvarnom životu.

Kad je reč o ljudskim predstavama i uobraziljama, preostala je još jedna poslednja stavka o kojoj nismo razgovarali u zajedništvu, a to su predstave i uobrazilje ljudi o ovaploćenom Bogu. Ima li potrebe da o ovom pitanju razgovaramo? (Ima.) Kakve predstave i uobrazilje imate o ovaploćenom Bogu, ovom posebnom identitetu? Znate li šta je tačno vaš najveći problem ili poteškoća u pogledu ovaploćenog Boga? Za većinu ljudi, direktan kontakt sa ovaploćenim Bogom nije ništa drugo do slušanje beseda i razgovor u zajedništvu tokom okupljanjâ. Samo mali broj ljudi u životu ima stvarni kontakt licem u lice sa ovaploćenim Bogom ili sa Njim čak ostvari neke ograničene interakcije. Dakle, kad tokom okupljanjâ slušate besedu ili kad u životu ili radu dolazite u kontakt i komunicirate s Njim, kakve su vaše predstave i uobrazilje o ovaploćenom Bogu? Koji su vaši stvarni problemi i poteškoće? Ljudi sasvim sigurno imaju predstave i uobrazilje o ovaploćenom Bogu; nemoguće je da ih nemaju. Ljudi ne žive u nekom izolovanom prostoru, niti su poput robota koji ne mogu da razmišljaju. Ako možeš da razmišljaš, tad imaš aktivan um, a ako imaš aktivan um, zasigurno ćeš imati određene misli kad dođeš u kontakt sa ovaploćenim Bogom. Te misli su često ljudske predstave i uobrazilje; one ne sadrže istinu, niti su u skladu sa istinom. Radi se samo o tome da većina ljudi, nakon što tri do pet godina veruje u Boga, u osnovi ima određeni stepen prepoznavanja i prihvatanja ovaploćenog Boga. Stoga, čak i ako imaju neke predstave, ljudi koji su čuli mnogo o istini mogu sami da ih razreše kad se sa njima susretnu, služeći se osnovnim načelom ili sopstvenim jedinstvenim metodama – možda čitajući Božje reči ili orezujući sebe ili moleći se – i u najvećem broju slučajeva, njihove predstave i uobrazilje o Bogu mogu da budu razrešene. Dakle, jesu li one razrešene zato što su ljudi razumeli istinu ili zato što su ih privremeno ublažili ljudskim metodama i sredstvima? (One su privremeno ublažene.) To jest, ovaj problem ostaje nerešen. Na površini, ljudi deluju mirno i spokojno i neko vreme nemaju nikakve predstave, ali osnovni uzrok ovog problema i dalje je skriven u njima i nije iskorenjen. Recite Mi, da li je dobro što ovaj problem nije iskorenjen? (Nije.) Zašto to nije dobro? Kakav će on uticaj imati na ljude? (Ljudi imaju predstave i uobrazilje o ovaploćenom Bogu, pa čim se pojave odgovarajuće okolnosti, te predstave i uobrazilje će izbiti na površinu. Na primer, kad naiđu na stvari koje se ne odvijaju onako kako očekuju, ljudi će pogrešno razumeti Boga i žaliti se na Njega ili će se pobuniti protiv Boga i ustati protiv Njega.) To je stvaran problem. Ako predstave i uobrazilje o ovaploćenom Bogu ne mogu da budu razrešene u svom korenu, one će uvek postojati u tebi kao problem i imaće izvestan uticaj na tebe. Ako se nisi susreo ni sa kakvim posebnim okolnostima i samo čitaš Božje reči, te u svom srcu veruješ u Božji identitet i suštinu, kao i u Njegovu narav, tada ovaj problem još nije ostvario nikakav uticaj na tebe. Ako se, dok ovaploćeni Bog dolazi u kontakt s tobom, dok s tobom razgovara ili ti dodeljuje neki posao, suočiš s orezivanjem ili sa stvarima koje se ne odvijaju onako kako ti to očekuješ, tvoje predstave i uobrazilje u tebi mogu da izazovu neke negativne efekte. Ako tvoje predstave i uobrazilje o ovaploćenom Bogu budu razrešene, možda ćeš kad na te stvari naiđeš i dalje osećati bol i nelagodu, a u ozbiljnijim slučajevima se u tebi može javiti čak i buntovništvo, ali ćeš aktivno doći pred Boga da tragaš za istinom kako bi te probleme razrešio, umesto da ovaploćenog Boga posmatraš kao običnog čoveka ili da se buniš protiv Njega, da ustaješ protiv Njega i da Mu se suprotstavljaš.

Hajde da u zajedništvu razgovaramo o tome kako ljudi treba da razreše svoje predstave i uobrazilje o ovaploćenom Bogu. Zapravo, ovaj problem je lakše razrešiti nego predstave i uobrazilje ljudi koje se odnose na Božje delo i na Božju narav-suštinu, o čemu smo prethodno razgovarali. Po svom obimu, Božje delo je veoma široko i ima velik sadržaj, uz mnoge istine koje čovek treba da spozna i da razume. Nadalje, Božja narav-suština je tim pre najdublja istina među svim istinama koje oni koji veruju u Boga treba da razumeju, a ljudima je i najteže da je spoznaju. Međutim, u poređenju sa ta dva aspekta istine, istina o ovaploćenom Bogu čoveku je neposrednija, pa se i predstave i uobrazilje koje se odnose na ovaploćenog Boga lakše razrešavaju. To je zato što je, u poređenju sa Božjim delom i Božjom narav-suštinom, ovaploćeni Bog, na kraju krajeva, potpuno stvaran – ljudi mogu da Ga vide i dotaknu. On nije apstraktan; naprotiv, On ima konkretan glas i može da se izrazi rečima, a ima i konkretan spoljašnji izgled, lik, narav i ličnost sa kojima ljudi mogu da dođu u kontakt, uz različite aspekte istine koje On izražava. Stoga su, u poređenju sa predstavama i uobraziljama ljudi o Božjem delu i o Božjoj narav-suštini, predstave i uobrazilje ljudi o ovaploćenom Bogu konkretnije. A što je nešto konkretnije, ljudima je to lakše da spoznaju, lakše im je da se s tim uporede i lakše im je da to razreše. Tako to funkcioniše u teoriji, ali konkretno, kako treba razrešiti predstave i uobrazilje ljudi o ovaploćenom Bogu? Postoje dva puta primene, što će reći, postoje dva načela primene u pogledu ispravnog stava koji ljudi treba da usvoje prema ovaploćenom Bogu. Prvi je da Ga ne porede sa Bogom na nebu. Drugi, koji je takođe veoma važan, jeste da Ga ne izjednačavaju sa iskvarenim ljudskim rodom. Ako te dve stvari možeš da učiniš, smatraće se da su tvoje predstave i uobrazilje o ovaploćenom Bogu u osnovi razrešene u svom korenu. Dakle, da li je put primene prema ova dva načela ispravan? (Jeste.) Zašto ova dva puta predstavljaju način da se razreše predstave i uobrazilje ljudi o ovaploćenom Bogu? (Zato što su ljudi najviše skloni tome da naprave ove dve greške. Kad se Bog ovaploti, ljudi ovaploćenog Boga zamišljaju veoma nejasnim, misleći da On može da čini znamenja i čuda poput Boga na nebu i tome slično. Ljudi su takođe skloni tome da ovaploćenog Boga izjednačavaju sa iskvarenim ljudskim rodom, čime lako uvrede Božju narav.) Ovo možete jasno da sagledate, zar ne? (Da.) Razlog zašto su ove dve stavke putevi i načela za razrešavanje predstava i uobrazilja ljudi o ovaploćenom Bogu jeste u tome što se predstave i uobrazilje koje ljudi stvaraju o ovaploćenom Bogu uglavnom sastoje od ta dva aspekta. S jedne strane, ako ljudi utvrde da ovaploćeni Bog jeste Bog koji dolazi sa neba, da u Njemu prebiva Božji Duh kao Njegov život i da je On Duh Božji otelotvoren u telu, te ako utvrde da je Njegov identitet poseban i da je On izraz Boga na nebu, onda će Ga porediti sa Bogom na nebu. S druge strane, pošto ovaploćeni Bog spolja ne izgleda nimalo drugačije od ljudskih bića i samo je običan čovek, ljudi ne mogu a da Ga ne posmatraju kao pripadnika iskvarenog ljudskog roda. Ljudi su veoma skloni tome da Ga porede ili izjednačavaju sa iskvarenim ljudskim rodom, pa čak i da ovaploćenog Boga posmatraju kao pripadnika ljudskog roda koji se ne razlikuje od iskvarenog čoveka. Predstave i uobrazilje koje ljudi stvaraju o ovaploćenom Bogu potiču iz ta dva aspekta. Oni su i osnovni uzrok grešaka koje ljudi često prave u svom ophođenju prema ovaploćenom Bogu, kao i osnovni uzrok različitih problema buntovništva, otpora i protivljenja koji se javljaju u ljudskom ophođenju prema ovaploćenom Bogu. Stoga, ako ta dva problema budu razrešena, tvoje predstave i uobrazilje, kao i buntovništvo i protivljenje prema ovaploćenom Bogu, takođe će postepeno biti razrešeni. Budući da su ova dva puta primene toliko važni, hajde da u zajedništvu razgovaramo o svakoj od pojedinosti ponaosob.

Kako bi se razrešile predstave i uobrazilje ljudi o ovaploćenom Bogu, prvo načelo primene jeste da Ga ne porede sa Bogom na nebu. Bog na nebu je duhovno telo, a Bog na zemlji je fizičko telo. Ne porediti Ga sa Bogom na nebu svakako znači ne pokušavati da se Bog na nebu i ovaploćeni Bog posmatraju uporedo. Budući da identitet i suština ovaploćenog Boga, kao i delo koje On vrši, svi predstavljaju Boga na nebu, prirodno je što ljudi ovaploćenog Boga i Boga na nebu često posmatraju zajedno kako bi Ih uporedili. Dakle, šta je pogrešno u Njihovom poređenju? Zašto se Oni ne mogu porediti? Najpre, pogledajte šta ljudi uglavnom porede, pa ćete znati da li je ispravno što Njih ljudi porede na taj način. Dakle, šta ljudi porede kad ovaploćenog Boga porede sa Bogom na nebu? Porede Njihovu silu, Njihov autoritet i Njihovu narav, a idu čak i u detalje, pa porede da li Oni čine znamenja i čuda, porede silu Njihovih reči i rezultate koji se postižu Njihovim rečima. Šta još ljudi porede? (Bog na nebu govori poput grmljavine, zbog čega se svako uplaši, dok ovaploćeni Bog govori na običan, normalan i veoma stvaran način. I u tom pogledu ljudi prave poređenja.) To jest, porede mnoge natprirodne sposobnosti. Bog na nebu stvorio je sva stvorenja; Bog na nebu govori poput grmljavine; Bog na nebu može da vrati mrtve u život; Bog na nebu vidi od početka sve do sadašnjosti; Bog na nebu govori, i to postane, On naredi i to se uspostavi; Bog na nebu može da pretvori nešto u ništa i ništa u nešto; Bog na nebu može da čini različita znamenja i čuda i tome slično. Ljudi upoređuju sve ove stvari: ono što Bog na nebu čini i govori, silu, autoritet, svemogućnost i narav koju On ispoljava, kao i Njegovu vrhovnu uzvišenost i svemoć. Šta još? Bog na nebu ima suverenost nad svim stvarima i orkestrira svim stvarima, a takođe ima suverenost nad sudbinom ljudi i uređuje je; Bog na nebu postavlja za ljude sve vrste okruženja; On ispituje sve stvari, ispituje celu zemlju i ispituje svaki pokret ljudi i svaku njihovu reč i delo, znajući šta svaki čovek misli i oseća. Bilo da su sve takve stvari zamišljene u predstavama ljudi ili su to stvari koje ljudi duboko osećaju, sve one su, na kraju krajeva, deo suštine koju Bog na nebu poseduje i nekih stvarnih pojava koje On može da ispolji, a koje ljudi mogu da zamisle u okviru svoje sposobnosti razumevanja. To su ispoljavanja načina na koji Bog na nebu deluje; konkretno, to je ono što Duh Božji može da učini. Neki od ovih aspekata podudaraju se i povezani su sa Duhom Božjim, dok su neki pomešani sa predstavama i uobraziljama ljudi. Međutim, bez obzira na to da li su to ljudske predstave i uobrazilje ili je to ono što je istinito za Duha Božjeg, na kraju krajeva, te stvari su deo proživljavanja, ili suštine i otkrivenja, koje Bog na nebu poseduje i nosi, i koje On može da ostvari. Upravo zato što predstavljaju suštinu, narav ili silu koje poseduje i nosi Bog na nebu, ta ispoljavanja i otkrivenja povezani su samo sa Duhom Božjim – to jest, povezani su s identitetom koji je svojstven Bogu i s Njegovom suštinom. Suština, narav ili sila koje poseduje i nosi Bog na nebu, a koje ljudi mogu da zamisle, osete ili spoznaju, izvanredni su i veliki u odnosu na stvoreni ljudski rod, a još i više su nedostižni bilo kom ljudskom biću sa odlikama stvorenog bića; On prevazilazi sva stvorena i nestvorena bića. Suština i sila koju Sâm ovaploćeni Bog poseduje i nosi ili otkriva svi su svojstveni Bogu; oni su deo Božje naravi ili Božje suštine koji prevazilaze ono što sva stvorena i nestvorena bića mogu da zamisle, spoznaju ili dokuče. A kad je reč o tome koliko je tačno Bog velik, koliko tačno sile ima i koliko tačno sve stvari prevazilazi, za stvoreni ljudski rod će to zauvek biti nerešiva tajna. Ljudi nikako ne mogu u potpunosti da spoznaju Boga; ono što vide naprosto je previše ograničeno. Ostavljajući po strani deo koji se odnosi na nerealne ljudske predstave i uobrazilje o Bogu i govoreći samo o stvarnoj sili, autoritetu i suštini koje Bog poseduje, to što ovaploćeni Bog može da učini, da proživi i da otkrije naprosto je previše ograničeno. Da upotrebimo jednu neprikladnu ljudsku metaforu da bismo to opisali, možda je ono što ovaploćeni Bog proživljava, što otkriva i što može da učini samo kap u moru ili vrh ledenog brega Božjeg suštinskog identiteta i suštine, i ništa više. To jest, ono što ovaploćeni Bog može da proživi i otkrije od Božjeg identiteta, Božje narav-suštine i Božje sile veoma je ograničeno. Pošto ovaploćeni Bog jeste Bog koji živi među ljudima u obličju stvorenog ljudskog bića, ono što On može da učini i instinkti i urođena priroda koje On može da proživi, veoma su ograničeni. Iako je On Duh Božji otelotvoren u telu i u Njemu prebiva Duh Božji, pošto je ovo telo u obličju pripadnika stvorenog ljudskog roda, suština Božja i narav Božja koje On može da proživi, otkrije i izrazi veoma su ograničeni. To je jedan razlog. S druge strane, svaki put kad se Bog ovaploti, to je neizbežan rezultat potreba Božjeg dela – to jest, neizbežna potreba jedne etape Božjeg dela, što će reći, ova etapa Božjeg dela zahteva da se Bog ovaploti, što znači da Bog mora da se ovaploti kako bi obavio ovu etapu dela. Budući da je potrebno da se Bog ovaploti, On ovu etapu dela vrši putem Svog ovaploćenja, a postoje i različiti aspekti Božje naravi, suštine i sile koje Bog treba da izrazi i koji su potrebni za ovu etapu dela. Koji god aspekti naravi, suštine i sile da su Bogu potrebni u ovoj etapi dela, kad se On ovaploti, On ostvaruje narav, suštinu i silu Božju koji su povezani sa potrebama te etape dela u ovom telu. Jednostavno rečeno, ovo telo može da ostvari kakvo god delo koje je potrebno u ovoj etapi dela Božjeg ovaploćenja. Na primer, ova etapa dela u poslednjim danima zahteva da se izvrši delo grdnje i suda. Ovaploćeni Bog tada može da izrazi Božji gnev, veličanstvo i pravednu narav Božju; On može da izrazi ovu vrstu naravi, a može i da vrši ovu vrstu dela. Tokom ovog Božjeg ovaploćenja, ono što ljudi vide i doživljavaju obuhvata Božju grdnju i sud, Božji gnev, Božje veličanstvo i pravednu narav Božju. Kad je delo koje vrši ovaploćeni Bog delo iskupljenja, darovanje blagodati i blagoslova ljudskom rodu i opraštanje ljudskih greha, tada je lik Božji kojeg predstavlja ovaploćeni Bog pun milosti i blagosti, pun strpljenja i trpeljivosti, i pun ljubavi, a On ljudima takođe daruje obilnu blagodat – takve su očigledne karakteristike naravi i suštine Božje u toj etapi dela. Stoga, bez obzira na to o kojem Božjem ovaploćenju je reč, nemoguće je da ljudi sveobuhvatno vide ili spoznaju narav i suštinu Boga na nebu. Na primer, jedna od karakteristika Gospoda Isusa koju su vernici tokom Doba blagodati videli bila je da je imao neizmernu trpeljivost, strpljenje i praštanje za ljude, kao i obilnu milost i blagost. Stoga su neki koji su verovali u Gospoda mogli da dožive strpljenje, trpeljivost i beskrajnu, nemerljivu ljubav koja je dolazila od Boga – to jest, milost i blagost koje su dolazile od Boga. U Dobu blagodati, glavna karakteristika ovaploćenog Boga koji vrši delo iskupljenja bili su milost i blagost. Međutim, u ovoj etapi dela u poslednjim danima, pošto ovaploćeni Bog namerava da razreši iskvarene naravi ljudi, a ne da oprosti ljudske grehe, ono što ljudi doživljavaju od ovaploćenog Boga u ovoj etapi dela jesu Božje veličanstvo, gnev, sud i grdnja. Ljudi čak vide Božju nemilosrdnu stranu, videći Ga kako ljudima sudi i razotkriva ih bez poštede – praktično svaki put kad govori, osnovni sadržaj jeste neprekidno, neprestano i neumorno razotkrivanje različitih iskvarenih naravi, ispoljavanja iskvarenosti i iskvarenih stanja u ljudima. Ono što ljudi ovoga puta vide u ovaploćenom Bogu jesu Božje veličanstvo i gnev, to da Bog ne trpi uvrede i pravedna narav Božja; ono što doživljavaju jesu Božja grdnja i sud, kao i kušnje i oplemenjivanje. U svemu što Bog kaže, čovek doživljava Božju pravednost, veličanstvo i to da On ne trpi uvrede, a takođe često oseća Božji bes, mržnju i gnušanje prema ljudskom rodu te njegovo odbacivanje, pa čak i proklinjanje i osudu od Njega. Iako je ovaploćeni Bog potpuno sposoban da predstavlja Samog Boga, da predstavlja Božji identitet, Božju narav i Božju suštinu, pošto je ovo obličje ovaploćenog Božjeg tela drugačije od obličja Božjeg suštinskog identiteta, On je ograničen ovim obličjem tela i instinktima ovog obličja. Ono što ljudi mogu da vide od Božje suštine, Božje naravi i Božje sile u ovaploćenom Bogu ograničeno je u odnosu na Božji suštinski identitet i suštinu. To je sasvim normalno. Ljudi to treba da razumeju i ne treba slepo da porede ovaploćenog Boga sa Bogom na nebu, pa da se onda, kad ne mogu da Ih usklade, silno razočaraju, sude Mu i osuđuju Ga, odbacuju Boga i poriču Božji identitet, Božje delo ili Božju suštinu. Neki ljudi čak stvaraju predstave zbog jedne jedine stvari, pokušavaju da ovaploćenog Boga usklade sa Bogom na nebu, pa kad u tome ne uspeju, postanu negativni i slabi, a neki čak počnu da razmišljaju o tome da od svoje vere odustanu. To je krajnje glupo ispoljavanje, a ujedno je i krajnje neuko.

U pogledu Svog identiteta i suštine, ovaploćeni Bog je povezan sa Bogom; On poseduje Božji identitet i suštinu. Međutim, pošto su Njegovo telesno obličje i odlike samog tela povezani sa instinktima stvorenog ljudskog roda i ograničeni na obim tih instinkata, bez obzira na to koje delo ovaploćeni Bog ovoga puta obavlja, ono što On može da učini, ono što može da ostvari, kao i identitet i suština Božja koje On može da predstavlja, povezani su samo sa Njegovim delom i službom u ovom ovaploćenju. On može da predstavlja onaj identitet i onu suštinu Božju koji odgovaraju Njegovoj službi i delu ovoga puta. Delo koje treba obaviti ovoga puta predstavlja Božji identitet i suštinu, i predstavlja Božju narav. Koju god narav Božju On treba da predstavlja, koju god narav Božju On treba da izrazi i koje god delo Božje On treba da izvrši, On će predstavljati odgovarajuću narav Božju; On će biti sposoban da predstavlja odgovarajuću narav Božju i da vrši odgovarajuće delo koje Bog namerava da učini, ali Mu je nemoguće da sve to predstavlja. Delo obavljeno u bilo kojem od Božjih ovaploćenja dovoljno je da predstavi narav koju Bog namerava da izrazi u tom ovaploćenju, a ujedno je dovoljno da izrazi delo koje u tom ovaploćenju Bog namerava da učini. Štaviše, narav koju Bog izražava i suština koju otkriva nisu ni u kakvoj suprotnosti sa Božjim suštinskim identitetom i suštinom, niti On u tom pogledu pravi bilo kakve greške. Pošto su identitet i suština ovaploćenog Boga u potpunosti jedno sa samom Božjom suštinom ili sa suštinom Boga na nebu, bilo u pogledu Njegovih reči, života koji živi ili Njegovog dela, ili u pogledu Božje naravi, suštine i drugih aspekata koje ljudi mogu da vide, ovaploćeni Bog je istovetan Bogu na nebu; Oni su isti. Bez obzira na to da li On može da predstavlja Boga u Njegovoj celovitosti i bez obzira na to da li ljudi mogu da vide Boga u Njegovoj celovitosti, ukratko, Njegov identitet i suština potiču od Boga na nebu. Čak i ako, prema tvom mišljenju, ovaploćeni Bog ne može da predstavlja Boga na nebu u Njegovoj celovitosti, Njegov identitet i suština i dalje su identitet i suština Samog Boga. Čak i ako, nakon što Ih godinama porediš, i dalje ne možeš da otkriješ nikakav odnos između ovaploćenog Boga i Boga na nebu koga spoznaješ, identitet i suština ovaploćenog Boga se i dalje ne menjaju, jer je to činjenica. A koja je to činjenica? Činjenica da je suština ovaploćenog Boga zapravo suština Boga na nebu, i Njegov identitet se nikada ne menja zbog Njegove suštine – to je identitet Boga. Možda Mi većina ljudi ne bi verovala da sam ovo rekao pre trideset godina, ali nakon trideset godina, mislim da sam podoban da ovo kažem. Zašto to kažem? Da nije obavljeno ovih trideset godina dela i da nisu izražene ove istine, bilo bi malo preuranjeno reći „ovaploćeni Bog predstavlja Samog Boga”. To je zato što bi ljudi, bez izražavanja Božjih reči, izražavanja Božje naravi i izražavanja Božjeg identiteta i suštine, ako bi ti rekao „ovaploćeni Bog predstavlja Samog Boga”, pomislili da si nenormalan ili bi pomislili da si nečuveno buntovan. Međutim, uz ovoliko izraženih Božjih reči i ovolikog izražavanja Božje narav-suštine i Božjeg suštinskog identiteta, mislite li da je preterano reći „ovaploćeni Bog predstavlja Samog Boga”? (Nije.) Da li je to preuveličavanje? Da li je neprimereno? (Nije.) To nije hvalisanje. Stoga se o tome da li ovaploćeni Bog može da predstavlja Boga na nebu, da li poseduje narav i suštinu Boga na nebu i da li poseduje identitet Boga na nebu ne može suditi na osnovu Njegovog spoljašnjeg izgleda. Njegov spoljašnji izgled možda jeste veoma beznačajan i On izgleda sasvim obično i normalno, pa Ga neki ljudi čak i odbacuju; On u očima iskvarenog ljudskog roda možda nema nikakve natprosečne osobine, niti bilo kakva natprirodna ispoljavanja, a još manje bilo kakve takozvane jedinstvene osobine, niti bilo šta čemu se iskvareni ljudski rod divi, na šta se ugleda ili čemu se čudi. Međutim, pošto delo koje obavlja, Njegova suština i Njegova narav mogu da izraze narav i suštinu Boga na nebu, može se utvrditi da Njegov identitet jeste identitet ovaploćenog Boga, identitet Samog Boga.

Hajde da nastavimo razgovor u zajedništvu o tome da se ovaploćeni Bog ne poredi sa Bogom na nebu. Upravo smo pomenuli da većina ljudi, kad je u kontaktu sa ovaploćenim Bogom, voli da Ga poredi sa Bogom na nebu. Nakon što smo u razgovoru stigli do ove tačke, recite Mi, da li je primereno da se Oni tako porede? (Nije.) Zar se time ne pravi ogromna greška? (Pravi se.) Da li je glupo napraviti takvu grešku? Ima li ikakvih štetnih posledica? (Ima.) Koje su to posledice? (Kad na osnovu sopstvenih predstava i uobrazilja Bogu postavljaju granice, ljudi su skloni tome da se bune protiv Boga i da Mu se opiru, a skloni su i tome da ne prihvate Božje delo ili Božje spasenje; posledice su veoma ozbiljne.) Prema ovaploćenom Bogu moraš da se odnosiš razumno. Šta onda treba da učiniš kako bi bio razuman? Moraš da razmišljaš na sledeći način: šta znači to što se Bog na nebu sada ovaplotio kako bi obavljao Svoje delo? Upravo sada, ovaploćeni Bog je Taj koji ima poslednju reč. On može sa punim autoritetom da predstavlja Boga na nebu kako bi obavljao delo suda u poslednjim danima. Prema tome, ako imaš bilo kakvih nedoumica ili problema, moraš da tražiš odgovore od ovaploćenog Boga. Budući da On može da predstavlja Boga na nebu, tvoje probleme On može da reši; On može da predstavlja Boga na nebu u rešavanju problema u tvom životu, problema s tvojom verom u Boga, problema koji se odnose na tvoje spasenje i problema u vezi sa tvojim budućim odredištem i sudbinom. S druge strane, ako se moliš Bogu na nebu i od Njega tražiš odgovore, a ignorišeš ovog Boga na zemlji i ignorišeš ovaploćenog Boga, onda samo izvoli i vidi da li i dalje možeš da dobiješ jasna uputstva, jasno prosvećenje i svetlost, kao i jasan put primene. Ako sve to možeš da zadobiješ moleći se Bogu na nebu i upirući pogled u Njega, onda je to zapravo sasvim dobro i nećeš morati da tražiš odgovore od ovaploćenog Boga. Međutim, ako, nakon što se dugo moliš Bogu na nebu, tražiš odgovore od Njega i u Njega upireš pogled, još uvek nisi primio jasnu svetlost, put primene ili jasno rešenje, šta treba da učiniš? (Da tragam za istina-načelima u Božjim rečima.) Onda drugog načina nema; možeš samo da tragaš za rečima koje je izgovorio i za delom koje je obavio ovaploćeni Bog. Spusti se na zemlju; tvoja umišljenost ne može da te spase, može jedino da ti naškodi. Bog na nebu je svemoguć, uzvišen, velik, izuzetan i transcendentan, ali ljudski rod ne može da Ga dosegne. Kad On govori, ne možeš da Ga razumeš niti da Ga čuješ. Ako bi ti se Bog zaista obratio, tvoje smrtno telo to naprosto ne bi moglo da podnese niti da izdrži. Šta onda treba da učiniš? Moraš da tražiš odgovore od ovaploćenog Boga i da vidiš koje je reči ovaploćeni Bog izgovorio i koje je delo obavio na zemlji, kao i kakvi su Njegovi različiti zahtevi prema tebi. Najvažnije je da te stvari razumeš. Nemoj uvek da se moliš Bogu na nebu i da upireš pogled u Njega, čekajući stalno da ti Bog na nebu podari otkrivenja. Činiš li to, Bog na nebu će te ignorisati. Bog na nebu je rekao: „Sada obavljam delo na zemlji, dajem izjave i govorim. Možeš da čuješ i razumeš reči koje govorim, a ove reči mogu da reše probleme u tvom praktičnom postupanju i da razreše tvoje iskvarene naravi.” Šta onda treba da učiniš? Ne možeš stalno da čekaš da ti se Bog na nebu lično obrati. Moraš da se „spustiš sa svog visokog položaja” i dođeš pred ovaploćenog Boga i pred Njegove reči kako bi tragao za istinom, kako bi zadobio opskrbu i pomoć. To znači imati razumnost; to je razumno ophođenje prema ovaploćenom Bogu. S jedne strane, kad vidiš spoljašnji izgled i lik ovaploćenog Boga ili Ga čuješ kako govori, nemoj da Ga porediš sa Bogom na nebu; prema Njemu se naprosto ophodi kao prema običnom, normalnom, stvarnom čoveku koji može da predstavlja Boga. S druge strane, nema potrebe da reči koje On govori, Njegove zahteve prema tebi i Njegova uputstva tebi ispituješ, da oko njih razbijaš glavu, proveravaš ih, da o njima raspravljaš ili da ih podvrgavaš obradi. Samo ih direktno sprovodi u delo i primenjuj i direktno se pokori; nema potrebe da se moliš Bogu na nebu, da od Njega tražiš odgovore ili da kod Njega te stvari proveravaš iza leđa ovaploćenog Boga. Ako insistiraš na tome da dobiješ potvrdu kako bi se u svom duhu osećao spokojno i u svom srcu spremno pre nego što počneš da sprovodiš u delo, primenjuješ i pokoravaš se, zar to nije krajnje mukotrpno? (Jeste.) Postoje li ljudi koji to rade? To ne radi većina ljudi koji u Boga veruju osam do deset godina i koji su u svom srcu postali potpuno sigurni u Boga; njima je to previše mukotrpno. Tome su uvek skloni oni ljudi koji veruju manje od tri godine. Kako se oni mole Bogu na nebu? Oni kažu: „Bože, molim Te, dopusti mi da se pokorim Tvom ovaploćenom telu. Bože, molim Te, dopusti mi da se pokorim rečima koje Ti govoriš na zemlji. Bože, molim Te, dopusti mi da se pokorim onome što Ti izražavaš na zemlji. Bože, molim Te, pomozi mi da otpustim predstave koje imam o Tvom ovaploćenom telu.” Kad se tako mole, kome se oni mole? (Bogu na nebu.) Recite Mi, da li ljude koji se obično tako mole pokreće Sveti Duh? Imaju li oni Božje prisustvo? (Nemaju.) Nemaju, i ne mogu lako da ga zadobiju. Da li Bog obraća ikakvu pažnju na takve ljude? (Ne.)

Budući da je ovaploćeni Bog telo, On je običan, normalan Sin čovečji. Kad se govori o običnom, normalnom Sinu čovečjem, to znači da On poseduje instinkte i urođena stanja običnog, normalnog čoveka, kao i ličnost, raspon emocija, način izražavanja i stil govora normalne ljudskosti. I šta još? Način razmišljanja, stil života i životne navike, kao i različite izbore normalne ljudskosti u pogledu svih aspekata života. Šta je tim izborima obuhvaćeno? Na primer, željeno životno okruženje, omiljene boje, kao i neke sklonosti i izbori u pogledu osnovnih potreba. S takvim spoljašnjim izgledom, tim instinktima i urođenim stanjima normalne ljudskosti, kao i s različitim ispoljavanjima koja spadaju u opseg normalnog ljudskog života, može se sa sigurnošću reći da je ovaploćeni Bog potpuno uobičajen, normalan čovek, običan pripadnik stvorenog ljudskog roda. U pogledu Svojih odlika i oblika postojanja, ovaploćeni Bog se potpuno razlikuje od Boga na nebu, to jest od Božjeg Duha; Njegov spoljašnji izgled takođe se potpuno razlikuje od izgleda Božjeg Duha. Tokom razdoblja dela ovaploćenog Boga, ono što On otkriva i što je sposoban da učini jeste nešto što ljudske oči mogu da vide i što ljudski um može da pojmi. Međutim, ljudsko znanje o Božjoj naravi, o Božjoj suštini i o Božjem suštinskom identitetu veoma je ograničeno. U sprezi sa činjenicom da sami ljudi stvaraju brojne predstave i uobrazilje o Bogu, različita ispoljavanja ljudskosti ovaploćenog Boga ljudima donose izvesne poteškoće. Na primer, reči koje koristim kad govorim jesu iz svakodnevnog jezika, a često koristim i neke žargonske izraze i narodni govor. Ljudi će Me tada porediti sa Bogom na nebu, govoreći: „Bog na nebu treba da govori rečito i da koristi prefinjene reči. Zašto reči koje ovaj čovek koristi nisu prefinjene? On čak koristi neke žargonske izraze i narodni govor, a katkad upotrebljava rečnik i izraze koji se odnose na svakodnevne potrebe.” Na primer, Meni se dopada određena boja, a neko kaže: „Kako ta boja može da Ti se dopada? Ta boja ne izgleda čisto niti sveto! Zar Bog ne bi trebalo da voli belu boju? Zar Bog ne bi trebalo da voli nebeskoplavu ili zelenu? Kako to da Ti se dopada ova boja? Ta boja ne predstavlja Božji identitet i suštinu!” U srcu tog čoveka se tada javljaju predstave. Međutim, Ja kažem da Mi se ta boja zaista dopada – kako tome treba da pristupiš? (Tome treba da pristupimo ispravno.) Ovaploćeni Bog ima normalnu ljudskost. Živeći unutar normalne ljudskosti, On mora da dolazi u dodir sa svakojakim stvarima koje spadaju u opseg normalnog ljudskog života. Dakle, u pogledu osnovnih potreba, On ima Svoje lične sklonosti. Te sklonosti mogu da se podudaraju sa onima koje ima Bog u tvojim predstavama i uobraziljama, a mogu i da se ne podudaraju. Šta ako se ne podudaraju? Grešiš li ti, ili Ja grešim? Mislim da Ja ne grešim, jer imam pravo da biram stvari koje Mi se dopadaju. Tebi ih nisam nametnuo, niti sam rekao da su one istina i da moraš da ih prihvatiš. I ti imaš svoja prava, a Ja se u njih nikada ne mešam. Nikada te ne osuđujem zato što voliš belu ili plavu boju, pa ni ti ne bi trebalo da osuđuješ Mene zato što volim druge boje, zar ne? Neki ljudi govore: „To ne ide tako. Ono što Ti predstavljaš razlikuje se od onoga što ja predstavljam. Ja predstavljam iskvarene ljude, a Ti predstavljaš Boga na nebu. Kako to može da bude isto?” Ja uistinu predstavljam Boga na nebu, ali Bog na nebu ne osuđuje boje koje se Meni dopadaju. Ti misliš da je bela boja sveta, međutim, pogledaj sve stvari koje je stvorio Bog na nebu – one su u svim bojama. Cveće koje je Bog stvorio krasi mnoštvo boja. Ponekad se na nebu, među ostalim, pojave i tamni oblaci, a tamni oblaci su sivi. Leti, kad je previše vruće, čim tamni oblaci zaklone sunce, osećaš se sveže i prijatno, pa se zahvaljuješ Bogu na Njegovoj blagodati. Zar to nije dobra stvar? (Jeste.) Neki drugi ljudi govore: „Zelena je dobra boja; zelena boja koju je Bog stvorio predstavlja život.” To je netačno. Pogledaj žitarice koje je Bog stvorio. Na primer, zar kukuruz nije zastupljen u mnogo boja? Postoji žuti, beli, ljubičasti i crni kukuruz. Možeš li reći da kukuruz ne predstavlja život? Kukuruz je stvorio Bog. On može da pusti koren, nikne, procveta i donese plod. Organske je prirode i takođe predstavlja život. Takođe, da li je sve lišće na drveću zeleno? (Nije, ima i ljubičastog, žutog i crvenog lišća.) Sve su to boje lišća; zar one ne predstavljaju život? (Predstavljaju.) Dakle, kad neki ljudi kažu da „zelena boja predstavlja život”, zar oni ne greše? (Greše.) Je li onda prikladno kad neki ljudi kažu da „bela boja predstavlja čistotu”? Zar to nije besmislica? Bela boja samo izgleda malo čistije i svetlije; ona ne predstavlja čistotu. Čak i ako ceo svoj život nosiš belu odeću, to ne znači da si čist; i dalje si iskvareno ljudsko biće. Stoga, kad je reč o izboru boja, ne postoje nikakvi propisi. To se naprosto zasniva na boji kože, ličnoj sklonosti i ličnosti i, naravno, na godišnjem dobu, klimi i temperaturi. Belo je samo boja; ono ne predstavlja ništa. Šta je sa crnim? Neki ljudi govore: „Crno predstavlja tamu, smrt i đavola, tako da je crno loše!” Recite Mi, da li je dobro osuđivati crno? (Nije.) I Ja ponekad nosim crnu odeću, kao što su crni vuneni kaput, vetrovka, džemper ili pantalone, a zimi katkad nosim crni šal i crne rukavice. Neki ljudi govore: „Zar crno ne predstavlja tamu i Sotonu? Kako možeš da nosiš crnu odeću? Zar Ti ne predstavljaš Boga? Ako nosiš crno dok predstavljaš Boga, zar Ga to ne prikazuje u pogrešnom svetlu? Bog na nebu sasvim sigurno ne voli crno.” Ja kažem da grešiš. Kako znaš da Bog na nebu ne voli crno? Kad si čuo Boga da kaže kako ne voli crno? Da li je to zapisano u Bibliji ili ti je to preneo neki glasnik? Pogledajte crnu hranu među žitaricama i mahunarkama, kao što su crni pasulj, crni pirinač i crni susam – zar ih nije stvorio Bog? (Jeste.) Ljudi vole da jedu ove crne namirnice, a one bi trebalo da ishranjuju telo. Takođe, svilene kokoši su potpuno crne, a njihova hranljiva vrednost veća je nego kod običnih kokoši. Među ribama ima i zmijoglavica, među sisarima crnih medveda, a među pticama vrana – zar oni nisu crni? (Jesu.) Postoje crno kamenje, ljudi sa crnom kosom i ljudi sa crnom kožom. Kad neko ima zift crnu kosu, uvek se pred drugima pravi važan, govoreći: „Pogledaj kako mi je kosa crna; tako je lepa!” Kad se sede vlasi namnože, on počinje da se brine, osećajući da je ostario. Šta tada predstavlja bela boja? (Starenje.) Predstavlja starenje, opadanje telesnih funkcija, pa čak i koračanje ka smrti. Što je više sedih vlasi koje čovek ima, on postaje potišteniji, očajniji i nesrećniji, prisećajući se sa setom kako je bilo dobro imati crnu kosu u mladosti. U tom trenutku shvata koliko je bio glup kad je govorio da „bela boja predstavlja svetost” i više ne govori da crna boja predstavlja tamu, đavola i Sotonu; više ne govori naslepo na osnovu svojih predstava. Ljudi će te stvari razumeti nakon što dožive određena iskustva, ali ih neki ljudi nikada ne razumeju, pa ni kad dožive duboku starost. Ljudi u svom srcu stvaraju predstave o mnogim stvarima. Kad čuju ono što govorim ili vide šta nameravam da učinim ili kakve izbore pravim, ne mogu a da ne pokušavaju da Me uporede sa Bogom na nebu, pa se u njima javljaju izvesne predstave. Često stvaraju predstave posebno u pogledu onih stvari u životu s kojima mogu da dođu u dodir i koje mogu da vide. Vidiš, ljudi ne mogu a da ne stvaraju predstave u pogledu izbora boja, pa čak ni ovom sitnom pitanju ne mogu da pristupe razumno i da donesu ispravan sud. Na primer, vidiš da je odeća koju nose budističke monahinje i monasi siva, pa misliš da sivo predstavlja budističke monahinje i monahe. Stoga, ako za tebe izaberem gornji deo odeće sive boje, ti pomisliš: „Zar mi nismo hrišćani? Zar Ti nisi ovaploćeni Bog? Kako i dalje možeš da biraš sivu odeću? Samo budističke monahinje i monasi nose sivo! Kako oni koji veruju u Boga mogu da nose boju koju nose budističke monahinje i monasi? Zar nas to ne izjednačava sa budizmom? Čak ni to ne izbegavaš!” Ja kažem, šta tu ima da se izbegava? Sve boje je stvorio Bog. Za bilo koju boju koja Mi se dopada imam Svoje razloge i, štaviše, za tebe je to sasvim sigurno dobro i korisno. Ti monahe i monahinje uvek dovodiš u vezu sa sivom bojom ili sa onima koji veruju u Boga ili sa samim sobom – to je tvoj problem. Ja o tome ne razmišljam na tako komplikovan način. Kad razmišljaš na taj način, to znači da si nerazuman. Ti ovu boju posmatraš iz perspektive svojih predstava i uobrazilja, toj boji si dodao sopstveno značenje i protumačio si je na iskrivljen način. Naposletku, sebe ograničavaš na to da voliš samo belu boju i nosiš samo belu odeću. Međutim, kad vidiš svoju glavu koja je prepuna sedih vlasi, kad ti koža i ten poblede ili počneš da gubiš prirodan pigment, postaješ nesrećan i više ne govoriš da voliš belu boju, niti govoriš da bela boja predstavlja čistotu. Ljudi su čak prepuni predstava o tome koje boje ovaploćeni Bog voli i bira. Recite Mi, zar to nije krajnje mukotrpno? Pitam se: da li su takvi ljudi zapravo razumeli mnoge istine o kojima sam besedio? Ako čak ni ovu sitnicu ne mogu da razumeju, mogu li da razumeju istinu, koja je tako složena? Sumnjam da oni zapravo razumeju istinu. Teško je reći, zar ne? (Jeste.) Razumeju samo neke doktrine, ali ne razumeju istinu, pa ipak, i dalje slepo primenjuju propise i donose sud o nekim stvarima u stvarnom životu. Nije li to izobličenost ovih ljudi? (Jeste.)

Recite Mi, kako ljudi treba da posmatraju i da razumeju različite boje? Pogledajte ovaj ljudski svet: predmeti i živa bića koje ljudi mogu da vide golim okom – bilo da su pokretni ili nepokretni – zastupljeni su u svim vrstama boja, i sve ih je stvorio Bog. Ribe, ptice, zveri, biljojedi, živina i stoka zastupljeni su u svim vrstama boja; plodovi koji rađaju na drveću i na zemlji postoje u svim vrstama boja. Šta si razumeo iz ovog bogatstva boja? Bog je stvorio boje različitih nepokretnih predmeta kako bi stvorenom ljudskom rodu obezbedio pogodno životno okruženje; te boje su korisne za čovekove oči i čula, kao i za opstanak čitavog njegovog tela. Bog je sve to uzeo u obzir. Za Boga postoji poseban razlog da koristi određenu boju ili za oblikovanje forme i veličine nečega, kao i životnih navika i obrazaca tog nečega; kod Boga ne postoje propisi. Ne samo da se u stvaranju svih stvari Bog ne pridržava propisa, već postoji i jedno najtemeljnije načelo: sudeći prema njihovim bojama, oblicima, životnim navikama i funkcijama, kao i po ulozi koju svaka od tih stvari igra među svim stvarima, sve one čine čoveka sposobnim da opstane u takvom okruženju i omogućavaju mu da apsorbuje različite hranljive materije koje su mu potrebne iz raznovrsne hrane; na osnovu toga su stvorene. Budući da su ljudi previše beznačajni, a ono što svojim golim okom mogu da vide je ograničeno, unutar toga što golim okom mogu da vide, oni Boga svode na to da je On ovakav ili onakav, te misle da bi Bog trebalo da postupa na ovaj ili onaj način. Na primer, u ljudskim uobraziljama Sotona uglavnom izlazi iz tame, pa ljudi razmišljaju: „Crno je loše. Bog ne voli crno; Bog ne stvara crne stvari.” Grešiš što tako razmišljaš! Postoje mnoge crne stvari koje su za čoveka korisne. Na primer, neke namirnice, poput crnog pasulja i crnog susama, jesu crne, ali su korisne za ljudsko telo. Takođe, boja nekih ptica i životinja jeste crna, a one su čak i među nekim zaštićenim vrstama. Stoga je pogrešno da na osnovu boje određuješ da li je nešto dobro ili loše. To što Sotona bira crnu boju ne dokazuje da je crno loše, niti dokazuje da je crno nešto što Bog ne voli ili što osuđuje. Zašto onda Sotona bira crno? Budući da je Sotona rđav i podmukao, on ne može da podnese svetlost i voli da se skriva u tami. Samo skrivanjem u tami može da izbegne da ga ljudi otkriju. On bira crno kako bi lakše mogao da se sakrije, obmanjuje, čini loše stvari i čini zlo. Međutim, ne možeš osuđivati crnu boju samo zato što je Sotona bira. U poređenju sa belom bojom, crna boja u krajnjoj liniji samo olakšava Sotoni da se sakrije i Sotona je koristi, pa zato Sotona više voli crnu boju. Budući da je Bog svetlost, On često korača u svetlosti, govori ljudima u svetlosti i ljudima se pojavljuje u svetlosti. Bog živi u svetlosti i Bog uvek bira belu svetlost. Zato ljudi razmišljaju: „Bog ne voli druge boje; Bog voli samo belu.” Zar ovo gledište nije pogrešno? (Jeste.) Pogledajte sve stvari koje je Bog stvorio – one su zastupljene u svim vrstama boja. Odakle onda dolaze sve ove različite boje? Sve one potiču iz Božjih misli. Ako osuđuješ različite boje koje potiču iz Božjih misli, kakav je to problem? Zar to nije buntovništvo? (Jeste.) To je krajnje idiotski! Ako sa ispoljavanjima normalne ljudskosti ovaploćenog Boga možeš da dođeš u dodir, da ih vidiš ili čuješ, prema njima treba da postupaš ispravno. Sve dok one ne utiču na tvoje prihvatanje istine niti ga ometaju, od tih stvari ne bi trebalo da praviš veliki problem, da ih istražuješ i analiziraš, a zatim da ih preuveličavaš i na kraju stvaraš predstave, te sudiš ovaploćenom Bogu, osuđuješ Ga, opireš Mu se i odbacuješ Ga. To bi bilo veoma pogrešno! Takvi ljudi su bez savesti i razuma.

Budući da je ovaploćeni Bog običan, normalan čovek, On ima Svoj utvrđeni, normalni opseg života, životne navike, pa čak i životne obrasce, kao i sve različite izbore, kompromise i raspon emocija koji prate ljudski život. Kad je reč o normalnoj ljudskosti ovaploćenog Boga, s jedne strane, ljudi treba da joj pristupe ispravno iz racionalne perspektive; s druge strane, treba da je ispravno razumeju. Ako stvaraš predstave zato što vidiš ono što ovaploćeni Bog čini u pogledu Svog života i normalne ljudskosti, zato što to čuješ ili s tim dolaziš u dodir, najjednostavniji metod da se postaraš da to ne utiče na tvoj život-ulazak ili na tvoje prihvatanje Božjih reči jeste u tome da ne pokušavaš da ovaploćenog Boga upoređuješ sa Bogom na nebu. Ovaploćeni Bog živi u normalnoj ljudskosti; On ima Svoju slobodu, On ima službu koju bi trebalo da obavlja, a ima i normalan ljudski život. Tome treba da pristupiš ispravno. Vidiš, treća etapa Božjeg dela spasenja ljudi nalaže da se izraze mnoge istine. Kad besedi o različitim aspektima istine, On koristi svakodnevni jezik, često uključujući žargonske izraze, narodni govor i lokalne dijalekte, a ponekad koristi i posebne načine izražavanja. Sve dok su izgovorene reči sama istina i sve dok su to istine koje treba da razumeš i da u njih zakoračiš, ti treba da se pokoriš; time možeš da postigneš spasenje. Ako uvek cepidlačiš, uvek ispituješ i uvek sumnjaš, onda nećeš zadobiti istinu i propustićeš dragocenu priliku u kojoj ovaploćeni Bog spasava ljude. Kako onda treba ispravno da pristupiš delu ovaploćenog Boga? Najpre moraš da imaš razum, moraš da naučiš da se pokoravaš Božjem delu, moraš da se usredsrediš na svoje prave zadatke i da koračaš putem stremljenja ka istini, te moraš da se usredsrediš na to da razrešiš svoje iskvarene naravi kako bi postigao spasenje. To je najvažnije. Nema potrebe da po ceo dan ispituješ Boga. Koliko god predstava i uobrazilja da imaš, one nisu istina. Mogao bi celog života da se držiš svojih predstava, a da ipak ne zadobiješ istinu i da na kraju ipak moraš da odeš u pakao. Kad ta pitanja jednom prozreš, bićeš u stanju da stupiš na pravi kolosek vere u Boga i moći ćeš da otpustiš svoje predstave i uobrazilje kad čitaš Božje reči. Najpre vidi ima li u tim rečima istine za kojom treba tragati. Ako te reči sadrže istinu i Božje namere i ako mogu da ti omoguće da razumeš jedan aspekt istina-načela, onda treba da proširiš vidike; nemoj da praviš galamu oko svakog detalja, nemoj da budeš sitničav i nemoj time da se opterećuješ. O čemu u svom srcu treba da razmišljaš? „Iako je ovaploćeni Bog običan čovek sa normalnom ljudskošću, On može da izrazi istinu i može da predstavlja Boga. Čak i ako smo donekle učeni i umemo rečito da govorimo, mi ne možemo da izrazimo istinu, niti možemo da izrazimo Božju narav i ono što Bog ima i što jeste, niti možemo jasno da besedimo o istina-načelima. Koliko god znanja da imamo ili koliko god da je visok naš status, to ne znači da posedujemo istinu, niti možemo da predstavljamo Boga. Iako ovaploćeni Bog govori svakodnevnim jezikom koji je jednostavan i lak za razumevanje, sve reči koje On izgovara jesu sama istina. On takođe može temeljno da besedi o istina-načelima i da reši različite probleme ljudi. To je dovoljno. Zar ljudi ne veruju u Boga da bi zadobili istinu? Ne bi trebalo uvek da cepidlačim i da nastojim da pronađem neku manu; time zanemarujem svoje prave zadatke.” Ako imaš takav stav, bićeš u stanju da razumeš istinu kad čitaš Božje reči i bićeš u stanju da stremiš ka istini. Ako nemaš takav stav i ne tragaš za istinom, nego uvek cepidlačiš oko reči kad slušaš propovedi i uvek stvaraš predstave o rečima i delu ovaploćenog Boga, to će uticati na to kako razumeš istinu. Neki ljudi ovaploćenog Boga uvek porede sa Bogom na nebu, stalno pitajući: „Zašto ovaploćeni Bog nije duhovno telo? Zašto telo ne govori glasom groma kao Bog na nebu?” Oni takođe veruju da je nemoguće da ovaploćeni Bog bude istiniti Bog koji daje izjave i govori. Veruju da postupci istinitog Boga moraju da prevaziđu ljudske uobrazilje – ako On govori baš kao normalan čovek, kako bi to mogli da budu Božja pojava i delo? Oni naprosto ne razmišljaju o sledećem: „Može li čovek da izrazi istinu? Ovaploćeni Bog može da izrazi toliko istina; da li je to nešto što čovek može da postigne? Malo je ljudi koji to mogu jasno da uvide. To što Bog izražava toliko istina najveća je stvar koju je Bog učinio među ljudskim rodom i nešto što nijedan čovek ne može da postigne.” Da bi ljudi razumeli, kad besedim o istini, moram o njoj da besedim na način koji je jednostavan i lak za razumevanje; moram da govorim detaljno, da stvari ponavljam, a ujedno i da navodim primere. Zbog toga mnogi ljudi stvaraju predstave. Ako bih zaista besedio na uopšten način, koliko bi ljudi bilo u stanju da dokuči to što govorim? Nijedan čovek ne bi bio u stanju da to dokuči, uglavnom zato što ste premali rastom. Ja stvari objašnjavam tako detaljno, toliko detaljno da to postaje opširno, pa čak i Meni Samom zbog toga pripadne muka i ne želim više o tome da govorim, međutim, neki ljudi i dalje ne shvataju ono što govorim i u sebi razmišljaju: „Zašto ne navede još nekoliko primera?” Govorio sam do te mere da mi je od toga pripala muka i da više ne želim da nastavim, pa, kako ti i dalje to ne shvataš? To dokazuje da nemaš ljudski mozak, da nemaš sposobnost da shvatiš istinu i da je ipak nećeš razumeti ma koliko da Ja govorim detaljno. Ovakav način besede, uz nastojanje da svako sa imalo sposobnosti shvatanja može to da razume i da ima put primene, neizbežno će biti malo opširan. Povrh toga, energija i drugi aspekti normalne ljudskosti jesu ograničeni. Posebno kad se besedi o istini, neke je stvari veoma teško pretočiti u reči, a ljudski jezik je previše oskudan. Stoga je u roku od dve ili tri sekunde ponekad veoma teško pronaći pravu reč, pa mogu jedino da upotrebim približno odgovarajuću reč ne bih li postigao kakav-takav efekat, i to je dovoljno. Međutim, svaki put kad besedim, nastojim da se pobrinem da reči koje besedim mogu da se okreću oko jedne teme, kako biste o tom aspektu istine stekli razumevanje i, naposletku, imali put koji ćete slediti kad u svom stvarnom iskustvu naiđete na svakojake stvari. To je izuzetno korisno za vaše životno iskustvo. Iako zbog takvog detaljnog načina govora deluje kao da sam preopširan, kad se budete susreli s takvim problemima, nećete se osećati izgubljeno – imaćete put koji ćete slediti. Više nećete živeti usred reči i doktrina, već ćete umesto toga imati praktičan put, praktičnu osnovu i praktična istina-načela koje možete dovesti u vezu sa situacijama s kojima se susrećete kako biste rešili sopstvene probleme. Prema tome, Ja činim sve što je u Mojoj moći da uradim ono što normalna ljudskost ovaploćenog Boga može da postigne i činim sve što je u Mojoj moći da kažem sve ono čega mogu da se setim. Kad u Svom govoru budem dostigao tačku u kojoj svi vi kažete kako razumete i da više nema potrebe da besedim, tada ću prestati da govorim; zaista ne želim da nastavim da govorim tako preopširno.

Vidiš, Bog na nebu govori jednostavno. Na primer, Bog Jahve reče Mojsiju: „Mojsije, dođi, imam nešto da ti kažem.” Mojsije brzo kleknu, Bog mu reče nekoliko stvari koje treba da proglasi, a Mojsije ih proglasi prema uputstvima Boga Jahvea. Ako ti danas ovaploćeni Bog kaže nekoliko stvari i zatraži od tebe da ih uradiš, u svom praktičnom postupanju ispoljićeš svakojake iskvarene naravi. Hoćeš li u tom trenutku moći da imaš načela primene i put primene? (Ne.) Nećeš. Dakle, vidiš da Duh Božji govori jednostavno, međutim, Duh Božji dela i izgovara neke reči samo kad obavlja neke posebne, jedinstvene stvari u posebnim prilikama i u posebnim okolnostima kad nema drugog izbora nego da to učini. Delo koje obavlja ovaploćeni Bog, međutim, konkretno je i sveobuhvatno. Nije to kao kad Duh Božji kaže nekoliko stvari da bi ljudima dao otkrivenja ili kad kaže nekoliko stvari da bi izdao zapovest ili izrazio proročanstvo, a zatim to završi nakon što obavi ovaj jednostavni, pojedinačni segment dela. Delo ovaploćenog Boga je u tome da govori tokom dugog vremenskog perioda. Preobražaj naravi ljudi i odbacivanje ljudskih iskvarenih naravi nisu stvari koje mogu da se postignu time što se naprosto izgovori nekoliko stvari. Budući da je ljudski rod tako duboko iskvaren, a razni Sotonini otrovi i naravi su se u ljudima duboko ukorenili, kako bi u potpunosti pročistio ljudsku iskvarenost, ovaploćeni Bog mora da obavi konkretno delo, da govori konkretne reči i da izražava različite aspekte istine koji su potrebni kako bi ljudi dostigli spasenje. Upravo delajući na taj način u dugom vremenskom periodu, reči koje On izgovara i delo koje On obavlja čine se veoma konkretnim i – u očima ljudi – možda čak veoma preopširnim i razvučenim. Vođeni svojim predstavama, ljudi razmišljaju: „Oh, ovaploćeni Bog nije munjevito brz u Svom delu, niti brzo rešava stvari. On govori previše detaljno i kaže previše; On je pomalo preopširan. Prema ljudima se ophodi kao da su trogodišnjaci!” S obzirom na tvoj rast, mislim da nisi čak ni na nivou jednog trogodišnjaka – možda si na nivou jednogodišnjaka ili dvogodišnjaka ili čak možda na nivou bebe. Ophođenje prema tebi kao da si trogodišnjak zapravo je tvoje uzdizanje. Kad Bog govori kao grom sa neba da bi ljudima saopštio neke stvari, kakvim se ljudima On obraća? On se obraća Svojim glasnicima i ljudima koje On koristi. A s kojom grupom ljudi se ovaploćeni Bog sada suočava? On se suočava sa iskvarenim ljudskim rodom, ljudskim rodom koji On namerava da spase, umesto da govori određenim pojedincima i da radi na njima. Priroda dela koje obavlja Duh Božji i onog koje obavlja ovaploćeni Bog sasvim se razlikuje. Duh Božji nikada ne bi mogao da živi sa iskvarenim ljudskim rodom. Samo ovaploćeni Bog može da živi sa ljudima i da neumorno nastavlja da govori iskvarenom ljudskom rodu i da na ovaj način na njemu radi. Ovaploćeni Bog dolazi među ljude i sa njima živi. Budući da sa njima živi, On sve nadzire. Šta se podrazumeva pod tim da sve nadzire? To znači da se moraju rešiti sva pitanja koja se odnose na to kako se ljudi vladaju, žive, rade, izvršavaju svoje dužnosti, kao i na put kojim idu, ali i pitanja koja obuhvataju spasenje ljudi, način koji se ljudi ophode prema Bogu i na koji ljudi spoznaju Boga. Kad se Bog prošli put ovaplotio, bilo je to da bi bio prikovan za krst kako bi iskupio ljude od greha. Ovoga puta Bog se ovaplotio kako bi razrešio grešnu prirodu ljudi u samom njenom korenu. Zato se ovom etapom dela od Boga zahteva da izgovori mnoge reči i da izrazi mnoge istine, a trajanje Božjeg dela se ujedno mora protezati na mnogo duži vremenski period. Duh Božji ne može da živi sa ljudskim rodom, jer su svojstva ljudskog roda drugačija od svojstava Duha Božjeg i Božjeg suštinskog identiteta. Ne postoji način da oni žive zajedno. Dakle, da se izrazim donekle neprikladno, ti upireš svoj pogled u Boga na nebu, ali je Bog na nebu duhovno telo i On ne može uvek da prati ljudski rod. Jedino kad se Bog ovaploti i postane običan čovek, On može na ovaj način da prati ljudski rod. Kad se stvari ovako postave, to je lako razumeti, zar ne? (Jeste.) Ovaploćeni Bog živi zajedno sa ljudskim rodom, neumorno iz godine u godinu govoreći i delajući na ovaj način. Ovaploćeni Bog živi sa ljudima, a oni u Njegovoj blizini koji s Njim mogu da dođu u kontakt verovatno su doživeli neke stvari: On je rešio sve probleme u vezi sa osnovnim potrebama koje je trebalo rešiti za ljude i ujedno je uradio mnogo toga izvan dela koje je trebalo da obavi, uključujući snimanje filmova, prepravljanje scenarija, režiranje video-zapisa, pisanje replika, pisanje scenarija za intervjue i ispravljanje važnih članaka. Obavio sam celokupno ovo delo koje isprva nije trebalo da obavljam. Obavljanje ovog dodatnog posla fizički i mentalno Me iscrpljuje, onemogućilo Mi je da se odmorim, pa je čak i odložilo Moje propovedanje. Mnogi ljudi ove stvari vide, ali za njih nemaju osećaj. Govorim i radim tako neumorno, pa ipak većina ljudi i dalje podbacuje i ne razume u potpunosti. Vidim da je ovaj ljudski rod zaista jadan, zaista beznačajan i zaista neuk. Bez obzira na svoj pol ili godine, ljudi su ništa. Da sam ovo rekao pre nego što sam obavio ovo delo, ti bi možda pomislio: „Zar se ne ponašaš nadmeno i moćno? Gledaš nas s visine.” Međutim, nakon višegodišnjeg dolaženja u kontakt s ovim ljudima, uzdišem iz dna Svog srca: „Vi ljudi ste Me zaista naterali da se oko vas tako mnogo potrudim! Lošeg ste kova, a vaše je buntovništvo ogromno. Zaista vas ne gledam s visine.” Ja sam najneupadljiviji i najmanje primetan među vama i, bilo da se radi o govoru, izgledu, visini ili učenosti, smatrate Me inferiornim u odnosu na sebe, pa ipak, kroz Moj stvarni kontakt i interakcije s vama tokom ovih godina, šta je ono jedino što mogu da kažem? Osim činjenice da je ispravan put da sledite ovaploćenog Boga koji ste izabrali, ne posedujete ništa drugo. Naprosto ste prazne ljušture bez život-stvarnosti. A kad je reč o vašem ljudskom životu, on je naprosto u potpunom rasulu i krajnjem neredu. Većina ljudi nema prave veštine ili istinsko znanje, ne znaju kako da žive, ne znaju kako da upravljaju okolinom ili da upravljaju životinjama i ne znaju kako da vode računa o svojoj ličnoj higijeni. U svemu što rade nemaju nikakav postupak, neorganizovani su i ne znaju kako da započnu stvari niti kako da ih privedu kraju. Karakter im je takođe loš. Nedostaje im ozbiljan, odgovoran, strog i pedantan stav u obavljanju stvari. Oni samo postupaju površno kako bi živeli na tuđ račun, provlačeći se iz dana u dan. Pa ipak, svi ovi ljudi imaju preterane želje, osećaju da su bolji od drugih, žele da budu glavni i da drugima naređuju šta da rade, međutim, na njihovu veliku žalost, niko od njih nema tu sposobnost. Ne volim da budem onaj glavni koji izdaje komande, niti volim da sedim na visini dajući naređenja i govoreći ljudima šta da rade. Samo volim da radim stvarni posao, izvršavajući svaki zadatak uredno i efikasno, metodično ih obavljajući dobro i preuzimajući odgovornost za njih sa najvećom ozbiljnošću do samoga kraja. Međutim, većina ljudi zaista nema ono što je potrebno. Nisu u stanju da snose tu odgovornost i nemaju veštine niti sposobnost da izdaju naređenja. Moram da kažem da vi ne umete da upravljate okolinom niti da je održavate. U Svom umu imam određeni nacrt i određeni plan, pa vam Svoj plan iznosim. Kažem vam kako da radite, kako da organizujete stvari, gde da posadite drveće, gde da postavite travu, šta na kom mestu da izgradite, gde je prikladno postaviti određene stvari i kako upravljati određenim stvarima, a vi zatim odete i to uradite – to je sve što je potrebno. Kad završite, svi vide da to što je urađeno zaista izgleda prilično dobro. Sa ovim ljudima sam dolazio u kontakt pet-šest godina i sve njihove veštine i sposobnosti su ogoljene. Sada znam da su svi pripadnici ovog ljudskog roda verovatno takvi. Iako nisam živeo sa izabranim narodom iz svih različitih zemalja, vaša stvarna situacija bi trebalo da bude otprilike ista kao i situacija Božjeg izabranog naroda u kineskim crkvama u SAD-u. Sa ovim ljudima dolazim u kontakt, tako da oni na kraju dobijaju malo dodatne koristi i pomalo uživaju u Mojoj naklonosti. Vi ste daleko i sa vama ne mogu da dođem u kontakt, pa možete jedino da stremite ka istini. Rezultat je isti.

Nakon što se ovoga puta ovaplotio da bi obavio delo, Bog prvenstveno besedi o raznim istinama, omogućavajući ljudima da stupe na put spasenja tako što će razumeti, prihvatiti i primeniti svaku istinu i konačno dostići spasenje, čime bi se privelo kraju delo Božjeg plana upravljanja od šest hiljada godina; to je delo koje je na Bogu da ga obavi. Kad je reč o tome koliko segmenata ovog dela nije u saglasnosti sa ljudskim predstavama ili nije sasvim u skladu sa Bogom na nebu onako kako Ga ljudi vide, ljudi bi sve to trebalo da otpuste. Kakve god predstave da imaš, sve dok reči koje izgovara i delo koje obavlja ovaploćeni Bog izražavaju istinu i Božje namere, dok mogu da predstavljaju Samog Boga i da predstavljaju Božju narav i identitet, trebalo bi da ih prihvatiš i da ne sitničariš. Štaviše, ako zaista stalno sitničariš i o ovaploćenom Bogu imaš ovu ili onu predstavu, što te uvek sprečava da prihvatiš istinu, za tebe je to onda najproblematičnija stvar; to ti neće doneti nimalo koristi, već samo štetu. Stoga, prema ovaploćenom Bogu ne bi trebalo da se ophodiš na osnovu svojih predstava i uobrazilja, niti bi ovaploćenog Boga trebalo da procenjuješ služeći se svojim predstavama i uobraziljama. Umesto toga, trebalo bi da otpustiš svoje početne predstave i uobrazilje o ovaploćenom Bogu, kao i svoje trenutne predstave i uobrazilje o Njemu. Kakve god predstave i uobrazilje da imaš, trebalo bi da ih odbaciš; trebalo bi da ih detaljno analiziraš i spoznaš, a zatim da ih osudiš i otpustiš. Tek nakon što ih otpustiš, moći ćeš da imaš čisto srce kojim ćeš prihvatiti Božje reči i delo spasenja koje Bog obavlja na tebi i tek tada ćeš moći da dođeš pred Boga i da imaš nadu u dostizanje spasenja. Pored toga što govori kako bi ljudima pružio istinu i na njima obavljao delo grdnje, suda i spasavanja, ovaploćeni Bog zapravo daje i neke korisne smernice u vezi sa određenim pitanjima u ljudskom životu. Iako ovo delo ne obuhvata istinu ili delo spasenja ljudi i nije delo koje je uključeno u službu ovaploćenog Boga, u Svom kontaktu i interakcijama sa ljudima u kineskim crkvama u SAD-u, Ja sam takođe dao mnogo smernica, kritika i ispravki u vezi sa problemima u njihovom životu. Zar nije tako? (Jeste.) To je delo koje uzgred obavljam. Gledano spolja, većina ljudi čini se donekle sposobnim, ali na svojim plećima ne mogu da ponesu ni jedan jedini zadatak, a čak su i njihova životna okruženja u potpunom rasulu. Nakon što sam uvideo da ni za deset godina u osnovi nema nade da će se ovi ljudi naterati da svoja životna okruženja uredno održavaju i da svoj život dovedu na pravi kolosek, u nekim stvarima sam učestvovao i u njima ih usmeravao, pomažući im da srede dvorište i urede okolinu. Na nekim mestima, stolovi, stolice, trosedi i saksijske biljke u sobama, slike i ogledala koji vise na zidovima, kao i stvari u kupatilima, bili su u potpunom rasulu. Da to opišem u dva izraza, bilo je „potpuno neorganizovano”, tako da „nisi imao gde nogu da spustiš”. I pri samom pokušaju da tuda prođeš bio bi zabrinut da u nešto ne udariš. Svaki put kad bih tamo otišao, osetio bih nepodnošljivu zagušenost. Kad sam video kako su unutra stvari raspoređene, to Mi je stvaralo nelagodu. Sve moguće stvari bile su natrpane na gomile, a mnoge stvari su bile stavljene na pogrešno mesto. Kante i kante pirinča i brašna bile su nagomilane u radnoj sobi, a ipak nije bilo ničega u kuhinjskim ormarićima koji su bili predviđeni za čuvanje žitarica. Na stalku za posuđe bili su odvijači, a u frižideru kutije za alat. Rekao sam tamošnjim ljudima: „Treba li vaš alat da bude zamrznut? Da li se plašite da će se pregrejati napolju?” To Mi je naprosto bilo nepojmljivo. Imam jednu naviku: čim zakoračim u zatvoren prostor, volim prvo da vidim da li je to mesto uredno i primereno uređeno i da li je svaka stvar stavljena tamo gde bi trebalo da bude. Nekoliko puta sam osmotrio mesto na kome žive i zaista više nisam mogao da podnesem taj prizor. Rekao sam: „Danas imam malo slobodnog vremena, pa ću vam pospremiti. Nakon što završim sa spremanjem, ako mislite da je prikladno, onda to tako i zadržite; ako mislite da nije prikladno, možete to da promenite.” Letimično sam pogledao kakav osnovni nameštaj tu postoji, a onda sam, na osnovu veličine i strukture prostora, tražio od svih da stave nameštaj, razni kuhinjski pribor i svoju odeću na svoja odgovarajuća mesta, uredno ih raspoređujući. Takođe sam im rekao da uklone paučinu i da sa poda očiste pesak i prašinu. Nakon pospremanja, svi su se zbog toga osećali prilično dobro. Posle su održavali ovaj osnovni raspored; samo je trebalo da brinu o čistoći. Takođe sam ljudima pomagao da oblikuju okruženje svojih dvorišta. Na neka mesta smo posadili drveće koje cveta, a na druga stabla javora i stavili smo cveće u cvetne leje. Ovakvo spoljašnje uređenje je sasvim lepo. Nakon što je sve uređeno, na nekim mestima se to prilično dobro održava, dok na drugim mestima niko stvari ne shvata ozbiljno i ništa ne održavaju. Kad cveće i biljke porastu i razgranaju se, oni čak ne znaju ni da bi trebalo da ih potkresuju. Pitao sam se, da li su ovi ljudi tupoglavi ili šta je u pitanju? Nakon što se okruženje uredi, oni ne znaju da li je to dobro ili nije i ne umeju da kažu gde bi šta trebalo smestiti. Staviš sto u sobu, na njega staviš stonu lampu i oko njega postaviš nekoliko stolica. Noću, čitajući knjige i slušajući himne pod lampom, prilično je lepo da neko ovde u tišini obavlja svoje duhovne posvećenosti. Ljudi koji ovo ne shvataju smatraju da u sobi nema dovoljno stvari, pa unesu još dva mala stola i na njih nagomilaju malo pirinča, brašna i hrane za pse. Gde god ima malo prostora, oni tu nabacaju stvari, zatrpavajući sobu sve dok ne počne da liči na magacin. Smatraju da im nije zgodno da uzimaju stvari kad su sve razvrstane i odložene, a da je baš zgodno da ih u bilo kom trenutku dograbe kad je sve nagomilano na jednom mestu. Ja kažem: „Ovo je okruženje u kojem ljudi žive. Ako ne znaš kako da se o njemu brineš ili da ga održavaš, koja je razlika između ovakvog života i života u svinjcu?” Neki ljudi posmatraju kako je Moje životno okruženje uredno i iz toga uče; neke stvari mogu da pohvataju i pomalo razumeju. Međutim, neki ljudi ni ne pokušavaju da nauče; nikada ne održavaju svoje životno okruženje niti ličnu higijenu. Kud god da odem, ako vidim da je mesto sasvim čisto, da nema previše stvari i da nije luksuzno, već sasvim uredno, a ne u potpunom neredu, te da nema smeća, prilično sam voljan da tu boravim. Osećam da je to mesto zaista lepo; svetlo je, čisto i mirno. Tamo gde Ja živim nisu potrebni luksuzni predmeti niti raskošan nameštaj. Lusteri, Simons dušeci, nameštaj u evropskom stilu – Meni to nije potrebno. Samo jednostavan krevet, toaletni stočić, radni sto i stolica. Dok tu sedim, mogu da čitam knjige, koristim računar i slušam pesme. To je sasvim lepo i sasvim jednostavno. Imati jednostavne stvari nije najvažnije. Šta je najvažnije? To da je sve uredno postavljeno. Knjige su tu uredno složene. Čak i odeću koju trenutno ne nosim Ja naprosto ne pobacam aljkavo unaokolo; umesto toga, složim je i uredno odložim – gledajući je, možeš reći da je sve organizovano. Nema prašine na stolovima ni na komodama; ako je ima, Ja je obrišem. Kad odem na neka mesta i vidim da su prostorije čiste, to pokazuje da vlasnik kuće ozbiljno shvata čistoću. Na nekim mestima, stvari u prostorijama su u potpunom rasulu, a ujedno je i izuzetno prljavo, pa ima dlaka, prašine, paučine, insekata i svega ostalog; izgleda odvratno. Na takvo mesto bih nerado otišao. Mesta na kojima volim da boravim ne moraju nužno da budu naročito udobna, ali će svakako biti uredna i čista. Na nekim mestima, čim uđeš, unutra osetiš čudan miris i niko nije organizovao stvari u prostoriji; vlada potpuni haos. Nerado bih boravio na takvom mestu. Ako tamo zaista moram da odem da bih se o nečemu pobrinuo, mogu da pokušam da izdržim, međutim, čim to prevrši Moju granicu, naterao bih ih da pospreme. Neki ljudi su nevoljni da pospremaju, pa Ja tada ne biram reči. Kažem: „Pospremi taj svoj svinjac!” Recite Mi, ako neko ne zna čak ni to kako da održava svoje sopstveno životno okruženje, šta on može da postigne? Na nekim mestima kuhinja se održava sasvim čistom. U osnovi nema muva, na trpezarijskom stolu nema prašine, ostaci hrane su pokriveni mrežastim poklopcima za hranu, oko sudopere nema mrlja od vode, svaka krpa je čista i uredna, a ni na jednoj ručici vrata ormarića nema mrlja od masti. Tako je čisto! To znači da neko zna kako da održava životno okruženje. Međutim, većina ljudi ne zna kako da održava svoje životno okruženje. Čak i ako im pomogneš da pospreme prostorije, održavaće ih tako svega nekoliko dana. Vratiš li se nekoliko dana kasnije, u odnosu na ranije, biće potpuno neprepoznatljive; pomislićeš da si ušao u pogrešnu prostoriju. Međutim, na većini mesta Ja ne ulazim ni u čiju spavaću sobu; odlazim samo u zajedničke prostorije poput dnevne sobe, kuhinje i trpezarije. Ako pronađem nehigijenske prostore, pospremiću jedan ili dva od njih. A kad je reč o mestima na koja ne odlazim često, mogu da ih uređuju kako god žele.

Kad snimaju filmove ili muzičko-plesne programe, neki ljudi se sasvim lepo srede i izgledaju prilično doterano. Međutim, ponekad, pod posebnim okolnostima, moramo da obavimo video-poziv kako bismo razgovarali o radnim pitanjima, a oni se, bez ikakve pripreme, šminkanja ili sređivanja, uključuju u video-poziv; čim ih ugledam, pomislim: „Zašto su ovi ljudi tako zapušteni? Nisu se čak ni doveli u red. Da li su zaista toliko zauzeti?” Neki ljudi drže gomilu smeća sakrivenog u svojoj spavaćoj sobi. Ispod jastuka i ćebadi kriju gomilu hrane, poput keksa, semenki suncokreta i tako dalje, kao i donji veš, čarape, pa čak i računare, mobilne telefone, sveske i slično. Kad noću legnu da spavaju, te stvari moraju da odgurnu u stranu kako bi napravili mesto za spavanje. Čak ni taj prostor na svom krevetu od nepuna četiri kvadratna metra ti ljudi ne mogu da održavaju urednim. Sve stavljaju na krevete i ko zna koliko bi dana moglo da prođe a da to ne pospreme. Kad im ćebad postanu vlažna i poprime miris buđi, oni ih ne provetravaju na suncu. Čim uđeš u sobu, možeš da osetiš taj smrad, a to je ujedno loše po njihovo zdravlje. Kakva god kuća da je u pitanju, spavaća soba mora da se provetrava. Vazduh može da bude svež jedino kad unutra pustiš sunce. Čaršavi za dušeke na kojima ležiš i ćebad kojom se pokrivaš moraju povremeno da se provetravaju na suncu. Ako poprime čudan miris ili se isprljaju, moraju se oprati. To je jedini način da se održi higijena. Takođe, odlaganje gomile stvari ispod jastuka je apsolutno neprihvatljivo; kad su te stvari tu, Ja ne mogu da spavam. Neki ljudi imaju ovu naviku: sve svoje lične stvari trpaju ispod jastuka i ispod posteljine. Ako neku stvar ne mogu da pronađu, sigurno je da će je tu pronaći. Te loše navike nemaju samo muškarci; iznenađujuće, imaju ih i neke mlade žene. Gledano spolja, ovi ljudi obično izgledaju prilično čisto. Kad snimaju video-zapise i prave programe, deluju sasvim sređeno, a ni izgled im nije loš. Izgledaju prilično živahno i glamurozno. Pa, kako to da ne znaju ni kako da održavaju svoje lično životno okruženje i ne mogu da vode računa ni o osnovnoj higijeni? Recite Mi, šta bi takvi ljudi mogli da postignu? Da bi se bilo šta obavilo potrebna je samodisciplina; stvari bi trebalo da radiš metodično i sistematično, te da budeš strog, pedantan, ozbiljan i odgovoran – moraš da poseduješ ove osobine ljudskosti. Ako, kad je reč o tvom sopstvenom privatnom prostoru i okruženju, imaš stav lenjosti, opuštenosti, nemarnosti i neodgovornosti, kako bi onda mogao dobro da obavljaš razne segmente crkvenog rada? Neki ljudi kažu: „Previše sam zauzet poslom. Nemam vremena da vodim računa o ovim stvarima.” Nije li to izgovor? (Jeste.) Da budem sasvim otvoren, takvi ljudi su naprosto lenji.

Svi ljudi sa normalnom ljudskošću imaju zahteve u pogledu svog životnog okruženja. I Ja imam zahteve u pogledu Svog životnog okruženja. U njemu makar mora da vlada higijena, da bude čisto, uredno i oku prijatno. Na ovome se neću dalje zadržavati. Uzmimo samo Božje stvaranje i upravljanje svim stvorenjima – da li On njima dobro upravlja? Svim stvarima koje je Bog stvorio – rekama i jezerima sa svim onim što je u njima, planinama, kotlinama i ravnicama, kao i svim vrstama životinja i biljaka – upravlja On. Recite Mi, da li Bog njima dobro upravlja? (Da.) Da li se svakom vrstom živog bića dobro upravlja? (Da.) Ima li ičeg haotičnog ili mutnog? (Nema, Bog njima upravlja na veoma uredan, sistematičan način.) Bog njima upravlja s pravilnošću, uređenošću, organizacijom i jasnoćom, uz izuzetnu strogost i preciznost. Ljudskim rečima rečeno, Njegovo upravljanje ovim stvarima je posebno uredno i uređeno, pri čemu se ništa ni sa čim ne meša i ništa nije ispreturano. Vidiš, okeani imaju svoje granice, reke imaju svoj pravac prostiranja, a planine, kopno i ravnice imaju svoje odgovarajuće funkcije. Kakvo drveće raste na kojim mestima, te u kakvim okruženjima i zonama žive životinje, ptice i zveri – sve je to uređeno i dovedeno u red. Bog njima upravlja u savršenom redu. Ribe i razna druga živa bića u moru takođe žive sa izuzetnom pravilnošću. Bog im je sve postavio na svoje mesto. Na osnovu životnog opsega svake vrste živog bića, On je uspostavio njegove životne navike, rutinu i temperaturu koja mu odgovara, a stvorio je i hranu koja mu je potrebna. U Svom razmatranju svakog pitanja, Bog je posebno temeljan i svim stvarima upravlja na naročito organizovan način. A pogledajte sada: kako ljudi održavaju svoje okruženje? Zaboravi na to da upravljaš crkvom ili regijom – ni svoju spavaću sobu ili mesto na kome se dobro odmaraš ne možeš da održavaš kako treba. Neki ljudi ne mogu da održe urednim čak ni maleni prostor poput svog sopstvenog kreveta. Reci Mi, za šta bi ti uopšte mogao da budeš sposoban? To je mana ljudskosti. Ostavimo po strani to da li si u skladu s merilima koja zahteva Bog na nebu, dovoljno je dobro ako možeš da ispuniš ono što ovaploćeni Bog – to jest, Ja – zahteva od tebe da uradiš. Sve su to stvari koje bi ljudi s normalnom ljudskošću trebalo da postignu. Ako ne možeš da ispuniš čak ni merila normalne ljudskosti, onda će ti zaista biti pomalo teško da dostigneš spasenje. Ovo su zahtevi za ljude kad je reč o održavanju njihovog okruženja. Ulože li u to malo truda, ljudi ove zahteve mogu da ispune; to nije nimalo teško. Započni svoj ulazak tako što ćeš održavati svoje sopstveno životno okruženje; zatim, nauči da upravljaš svojim radom i dužnošću koju obavljaš. U te stvari ulazi malo pomalo, formiraj neke dobre navike u pogledu normalne ljudskosti i savladaj neke radne ili životne sposobnosti koje čovek s normalnom ljudskošću može da postigne. Malo pomalo, dok budeš pokušavao da živiš u okviru ove normalne ljudskosti, trebalo bi da se prilagodiš nekim pozitivnim, dobrim životnim navikama i životnim okruženjima, te da ih postepeno učiniš delom svoje normalne ljudskosti. To će biti korisno u obavljanju tvoje dužnosti, u tvom radu i tvom opstanku. Zar ne? (Tako je.) Ovo su neka pitanja koja se odnose na svakodnevni život.

S obzirom na to da je ovaploćeni Bog telo, On mora da poseduje normalnu ljudskost i instinkte stvorenog ljudskog roda i da živi u okviru života stvorenog ljudskog roda. Otud i ovaploćeni Bog ima neke od potreba i ispoljavanja normalne ljudskosti. Iako, gledano spolja, ove potrebe i ispoljavanja nisu neposredno povezani s Božjim identitetom i suštinom niti s Božjom naravi koju Bog predstavlja – oni su makar u skladu s normalnom ljudskošću koju Bog na nebu zahteva od ljudi; oni joj ne protivreče, niti se te stvari uopšte sukobljavaju. Nadalje, ispoljavanja i izražavanja normalne ljudskosti ovaploćenog Boga ne nanose nikakvu štetu ljudskom rodu. Šta god da ovaploćeni Bog zahteva od tebe u okviru normalne ljudskosti i šta god da On ispoljava u kontaktu s tobom, te stvari te sasvim sigurno neće povrediti i zasigurno ti neće naškoditi. Ne samo da Bog neće učiniti stvari koje ti nanose štetu, već će On, takođe, u okviru Svoje ljudskosti – koja poseduje normalnu ljudskost – obavljati delo koje namerava da obavi, izgovarati reči koje namerava da izgovori i izražavati narav i suštinu koje namerava da izrazi, vodeći ljude pred Boga i na put dostizanja spasenja. Koliko god beznačajnim, normalnim i praktičnim ti se može učiniti spoljašnji izgled takvog ovaploćenog Boga i koliko god da je On neupadljiv i običan među stvorenim ljudskim rodom, normalna ljudskost koju On proživljava i dalje predstavlja Samoga Boga i povezana je sa Samim Bogom. Dakle, samo zato što On otkriva normalnu ljudskost ili čini neke stvari povezane s normalnom ljudskošću – poput toga da ti pomaže da urediš svoje životno okruženje ili da brineš o svojoj okolini – ne bi trebalo da pomisliš: „Kako Bog može da čini ove stvari? Zar On nije Bog na nebu? Zar ne bi trebalo da izvršava delo Samoga Boga? Kako bi On mogao da upravlja ovim stvarima? Nije li to isto kao maljem razbijati orah?” Ako tako razmišljaš, onda se grdno varaš. Možda ima i nekih ljudi koji razmišljaju: „Bog je ovaploćeni Bog – da li je ovaj ovaploćeni Bog uzvišen i moćan? Da li je On odvojen od svetovnih stvari? Da li su okruženje u kojem živi, opseg Njegovog života ili Njegovi zahtevi za život drugačiji od onih kod nas običnih ljudi?” Da ti nešto kažem, sva ispoljavanja svakog aspekta života ovog ovaploćenog Boga su i te kako obična i sva su krajnje normalna; ona uopšte nisu uzvišena, a u očima mnogih su čak naprosto beznačajna. On nema stroge zahteve niti prekomerne želje u pogledu kvaliteta Svog života; naprosto voli da živi na najjednostavniji, najobičniji način. Neki ljudi kažu: „Zar ovaploćeni Bog ne zna kako da uživa u visokom životnom standardu?” Nije stvar u tome da Ja ne znam da uživam, niti da mi nisu poznate lepe stvari. Meni se takve stvari naprosto ne sviđaju. Ja nemam takvu vrstu zahteva. Moji zahtevi i merila za život isti su kao kod običnih ljudi: da leti pojedem neka pržena jela i salate, da zimi pojedem neka kuvana jela i dinstani tofu, da mogu da pojedem neke knedle kad zahladni i padne sneg. Neki ljudi kažu: „Umeš li Ti onda da kuvaš?” Umem i da kuvam i mogu da napravim ručno razvijene rezance. Pre nekoliko godina bih takođe pravio lepinje na pari i pletenice, prao sudove i pospremao. Veoma uredno slažem Svoju ćebad. Volim da operem Svoju odeću čim se malo isprlja i ne volim da osećam čudne mirise. Nemam stroge zahteve kad je reč o životu. Volim tišinu, a ne volim buku. Nerado boravim na mestima gde ima mnogo ljudi koji govore veoma glasno i gde ima previše buke i ne volim gradove. Recite Mi, znači li to da neko ima visoka merila? (Ne.) Kad se vozim u automobilu, dovoljno mi je samo da unutra bude tiho. Ne volim da podesim klima-uređaj na previše hladno, a što se tiče grejanja, Meni je u redu sve dok je koliko-toliko toplo i dok Mi nije hladno u postavljenoj jakni. Pri kupovini nameštaja, volim da kupujem velike ormare u koje može da stane mnogo stvari, tako da sve što unutra smestim može da bude uredno složeno. Volim da su stvari koje koristim čiste. Čak i kad se nakon dugog korišćenja pohabaju, na njima nema mrlja od znoja i ne ispuštaju čudne mirise, a kamoli da na njima ima dlaka ili peruti. Odeću koju sam nosio obavezno operem pre nego što je stavim u ormar; u ormar nikad ne stavljam prljavu odeću. Nemam stroge zahteve kad je reč o životu. Kad imam psa kao kućnog ljubimca, ne držim nikakve plemenite rase; dokle god je poslušan, dobar i razuman, ne pravi nevolje i ne želi stalno da ide u šetnju ili da se igra, to je dovoljno. Neki ljudi pitaju: „Da li ovaploćeni Bog voli samo vrhunske, luksuzne stvari?” Meni takve stvari nisu strane, ali ih zaista ne volim. Volim praktične stvari – bilo da su to Moja odeća, stvari koje koristim ili Moj životni prostor, dokle god je praktično, to je dovoljno. Ako postoji komad odeće ili par cipela koji se mogu nositi dugi niz godina i nešto su što je Meni potrebno, sigurno ću ih kupiti. Ako je neki predmet veoma luksuzan, dragocen i vredan, a opet nešto što jedva da bih upotrebio jednom u deceniji, ne bih ga želeo čak ni da Mi se dâ besplatno. Takve stvari ne volim. Neki ljudi kažu: „Kad je reč o Tvom računaru, da li koristiš onaj koji je najskuplji, najmoderniji, najsavremeniji i najbrži?” Računar koji koristim je pristojno brz, ali nije najsavremeniji. Sve dok mogu da ga koristim da proverim vremensku prognozu i za čitanje poruka, te za obavljanje nekih svakodnevnih zadataka, to je dovoljno. Koje god uređaje da koristim, nikada ne koristim one koji su najmoderniji; obični, praktični su sasvim dobri. Čak i ako se Moji obični predmeti pohabaju od upotrebe, nastojim koliko god mogu da ih održim potpuno čistim i neoštećenim i da se postaram da mogu normalno da ih koristim.

Ovaploćeni Bog je izbirljiv i kad je reč o kontaktu s ljudima. Njemu se ne dopada da se naširoko druži, niti voli da održava previše prisne veze s ljudima. Međutim, u kontaktu s drugima, On o ljudima takođe ima određena osnovna mišljenja i zahteve prema njima; oni sa kojima dolazi u kontakt moraju prema drugima makar da se ophode iskreno. Postoji određeni tip čoveka koji se samo razmeće i hvališe kad govori. Većina stvari koje kaže zvuči neistinito i nepraktično ili su mu reči obojene prezirom i omalovažavanjem prema drugima, a on gaji zle namere. Svaki put kad razgovaraš s takvim ljudima i dok si u kontaktu s njima, oni se tako ponašaju; nikada ne možeš da pronikneš u to kakvi su zaista i ne možeš da osetiš njihovu iskrenost. Takvi su ljudi nepouzdani i lakomisleni; oni su besposličari i s njima ne volim da se družim. Postoji još jedan tip čoveka koji sve vreme laže i voli da naklapa prazne priče i prosipa besmislice, nikada ne govoreći ništa stvarno. Postaviš li mu neko pitanje i pokušaš da dobiješ ozbiljan odgovor, on okoliša i ne govori ti istinu. S takvim čovekom uvek razgovaram na potpuno iskren način i ne omalovažavam ga, a kamoli da bih mu ikada naudio, ali Mi on, ipak i dalje ne govori istinu; s takvim ljudima naprosto nema načina da se razgovara. Jedan tip ljudi su besposličari koji se razmeću, hvališu i lakomisleni su – s takvim ljudima nisam voljan da dolazim u kontakt. Drugi tip su oni koji stalno lažu i nikada ne govore ništa stvarno; ni sa takvim ljudima ne volim da dolazim u kontakt – takvih se ljudi gnušam i prezirem ih. Ako pri obavljanju crkvenog rada moram da imam posla s takvim ljudima, Ja to mogu da istrpim – time što stvari održavam na strogo poslovnom nivou. Ako nema nikakvog posla koji treba obaviti, dajem sve od Sebe da se takvih ljudi klonim i da s njima ne dolazim u kontakt. A tu je još jedan tip čoveka: i pre nego što s njim budeš uopšte imao bilo kakvog stvarnog posla, on već počinje da kalkuliše kako bi mogao da te iskoristi, kako bi iz tebe mogao da izvuče neke korisne informacije, kako bi na tebi mogao da zaradi novac ili kako bi mogao da te obmane da bi zadobio tvoje simpatije, poverenje i izrazito poštovanje. On smišlja svaki mogući način da protiv tebe kuje zavere. Nerado dolazim u kontakt s takvim ljudima; smatram da su odvratni i od njih se držim što je moguće dalje. Postoji još jedan tip čoveka: dovoljno je da s njim stupiš u nekakav kontakt i on će pokušati da proveri kako stoji u odnosu na tebe i da se s tobom upoređuje, pa će još i biti ljubomoran na tebe. Na primer, ako se ošišaš, reći će da ti je frizura loša, ali već nekoliko dana kasnije ošišaće se potpuno isto. Ili će te videti kako nosiš lepu odeću i pitaće gde si je kupio, dok ti u lice govori da je boja previše tamna, stil zastareo, da ti ne stoji dobro i tako dalje, da bi nekoliko dana kasnije kupio potpuno istu odeću i oko tebe neprestano paradirao šepureći se u njoj. Koju god stvar da ti imaš, čim to vidi, to isto mora i on da ima. Ako kupiš kupus za pedeset dinara po kilogramu, on će reći: „To je tako skupo!” Ali će se okrenuti i otići u drugu prodavnicu da kupi kupus za sto dinara po kilogramu, pa će još reći: „Povrće koje sam ja kupio jeftinije je od tvog.” Zar ne laže bezočno? Taj čovek ti nije naročito blizak i s njim nemaš nikakva bliska posla, a on ipak pokušava da se s tobom nadmeće i ovako ti zavidi, upoređujući se s tobom u svakom pogledu; još pokušava da te nadmaši u svemu što kažeš. Nije li ovo poput susreta s besnim psom? Kad na takve ljude naiđem, izbegavam ih i ignorišem; nemoguće je slagati se sa takvim tipom čoveka koji nema normalnu ljudskost. Postoji još jedan tip čoveka, na kog ste možda i vi naišli; s takvim tipom čoveka je izuzetno teško izaći na kraj. Na primer, on se požali da je u sobi vruće. Kažeš li mu da otvori vrata kako bi se provetrilo, on će na to: „Ne, muve će ući ako su vrata otvorena.” Ako mu predložiš da ugradi mrežasta vrata, on kaže da će to otežati ulazak u prostoriju i izlazak iz nje. Ako mu kažeš da uključi ventilator, on kaže da se plaši da se ne prehladi od promaje, kao i da se time troši struja. Naiđeš li na nekog takvog, ko odbacuje svaki predlog koji mu daš nakon što se požali da je u sobi vruće, znaćeš da je taj čovek zaista težak slučaj. Kakav je on tačno bednik? Može li on da prihvati reči koje su ispravne? (Ne. On nema normalnu ljudskost.) Da li bi s njim i dalje razgovarao? (Ne.) Kad naiđem na ovaj tip čoveka, o njemu u Svom srcu stvaram sledeći utisak: „Oh, znači ti si takav tip čoveka. Nemaš normalnu ljudskost, ne prihvataš reči koje su ispravne, uvek cepidlačiš i tražiš mane i dopada ti se da stvaraš ozbiljne probleme kako bi drugima namerno zagorčavao život. Ništa ne valjaš.” Kako bi trebalo okarakterisati ovaj tip čoveka? Narodski rečeno, takvi ljudi se nazivaju „dežurnim zanovetalima”; do takvih ljudi razum ne dopire. Žale se da je u sobi vruće, međutim, koje god rešenje da im predložiš, oni kažu da je pogrešno ili da neće uspeti. Ipak, čim napustiš tu prostoriju, oni odmah otvaraju vrata i prozore i uključuju ventilator, ne brinući oko toga da li će ući muve ili da li će se prehladiti od promaje. Takvi ljudi i Ja nismo na istoj talasnoj dužini. S njima je nemoguće komunicirati i s njima ne volim da dolazim u kontakt. Neki ljudi kažu: „Ne sviđa Ti se ovaj tip čoveka, ne sviđa ti se onaj tip čoveka – zar s nekim ne možeš da imaš posla samo zato što Ti se on ne sviđa?” Ja ne kažem da s njima ne mogu da imam posla samo zato što Mi se ne sviđaju. Ako zbog posla ili u svakodnevnom životu s njima moram da dolazim u kontakt, Ja to mogu da istrpim. Ne mogu da odbijem da dolazim u kontakt s takvim ljudima samo zato što Mi se oni ne dopadaju, odlažući time rad ili utičući na određene stvari koje moraju da se obave. Međutim, ukoliko to nije neophodno, s takvim ljudima nipošto neću dolaziti u kontakt.

Postoji još jedan tip čoveka koji voli samo da jede, pije i da se zabavlja, zanemarujući prave poslove. Ako je to zato što je mlad i nezreo, zato što mu karakter još uvek nije formiran ili zato što je kod kuće bio mažen i pažen, te ne zna kako da se posveti pravim stvarima ili da se usredsredi na prave zadatke – i ne pokušava da nauči bilo kakve tehničke veštine niti da stekne znanje i stručnost – to se može oprostiti. Međutim, neki ljudi su već u trećoj, četvrtoj ili petoj deceniji života, a i dalje zanemaruju prave poslove i po ceo dan dangube. Kad nemaju šta da rade, vole da mlate praznu slamu, da ćaskaju i tumaraju unaokolo, tavoreći kroz život. Nikada ne razmišljaju o pravim stvarima niti se usredsređuju na prave zadatke i ne pokušavaju da nauče nikakve tehničke veštine niti da steknu ikakvo znanje i stručnost. Ne čitaju Božje reči, ne razmišljaju o smislu života, niti promišljaju o tome kojim putem ljudi treba da idu. Nikada ne promišljaju o tome kako bi trebalo da izbegnu da idu pogrešnim putem nakon što vide da drugi njime idu, niti se ugledaju na one koji su imali ulazak u reči Božje i u istinu i koji su od njih nešto zadobili, kako bi od takvih ljudi nešto mogli da nauče. Nikada ne promišljaju o ovim pravim stvarima. Kad su slobodni, oni samo jedu, piju i zabavljaju se, čitajući vesti iz sveta estrade i prateći dešavanja iz različitih sfera života. Uronjeni u svakakve izvore vesti, časopise i društvene trendove, oni naprosto plutaju i provlače se kroz život, živeći dan za danom. Čak ni nakon deset godina takvog provlačenja, oni nemaju baš nikakvu svest i nikada ne osećaju uznemirenost. Ko god da ih orezuje ili razotkriva, oni o tome ništa ne misle, ostaju i dalje obamrli i tupi i ne znaju da tragaju za istinom. Takvi se ljudi naprosto provlače kroz život, samo besposličare i čekaju da umru. Takav tip čoveka je takođe često ciničan, dok oseća da je sve nepravedno i da, kud god da ode, njegov talenat ne može da dođe do izražaja. Pa ipak, budući da se ne trudi, on ne uspeva ništa da nauči, nijedan segment posla nikada nije shvatao ozbiljno, nijednu ispravnu reč nikada nije uzeo zaozbiljno i nikada ne razmišlja o tome šta bi trebalo da radi u budućnosti. Prilično se jasno izražava i ima ideje, ideale i želje, ali ih naprosto ne sprovodi u delo. Doktrine koje izgovara sasvim su dobre i uzvišene, pa on ljudima deluje smisleno i razumno, čak im je sasvim ugodno da ga slušaju, ali kad je reč o obavljanju praktičnih stvari u stvarnom životu, on ne može da prikupi nikakvu energiju i ne preduzima nikakvu praktičnu akciju. Takve ljude ne volim. Moguće je da si sasvim prosečnog kova ili da si prilično priglup, da ti nedostaje prirodna sposobnost i da nemaš nikakve darove niti talente. Međutim, ti si naročito postojan, u stvari ulažeš mnogo truda i obavljaš ih marljivo, voljan si da istrpiš teškoće i možeš da platiš cenu. Ko god da ti poveri zadatak, naročito si ozbiljan i odgovoran i za njega možeš da preuzmeš odgovornost do samoga kraja. Takođe se strogo pridržavaš načela, do te mere da su zbog tebe drugi ponekad čak sputani; ljudi osećaju da si previše ozbiljan i da se previše strogo držiš načela, međutim, ti si u stanju da u tome istraješ. Volim ovakav tip čoveka. Nevažno je to što si malo lošijeg kova i što si malo priglup – makar nisi slatkorečiv, lukav, lažljivac ili neko ko se samo provlači kroz život. Iako nisi baš najboljeg kova i nedostaje ti prirodna sposobnost, ti voliš da učiš i učiš na naročito ozbiljan, stabilan način, u kome nema površnosti. Kad drugi prestanu da se trude da nešto nauče, ti nastavljaš da pokušavaš sve dok to ne shvatiš. Volim ovakav tip čoveka. On se vlada i postupa idući sigurnim, odmerenim koracima, nikada ne cilja previše visoko i naročito je ozbiljan. Prema ljudima i stvarima se ophodi iskreno. Čak i kad pere psa, pere ga temeljno tako da bude potpuno čist; u suprotnom, oseća da je površan – čak i prema psu on postupa ispravno. Volim takve ljude. Neki ljudi mogu da obmanjuju druge, a mogu i da obmanjuju Boga i da prema Njemu budu površni; izražavaju se veoma lepo, ali ne obavljaju praktične stvari. Nerado obraćam pažnju na takve ljude ili sa njima dolazim u kontakt. Moguće je da si rečit i znaš kako da laskaš i da govoriš stvari koje lepo zvuče, ali Ja nisam voljan da slušam takve reči – na takve stvari neću nasesti.

Govorim ovo kako biste Me razumeli. Ja sam samo običan čovek koji živi u normalnoj ljudskosti. U poređenju sa Bogom na nebu, Ja sam veoma beznačajan; Ja sam krajnje jednostavan, sasvim običan čovek. Nemam uzvišen lik i nemam izvanredne sposobnosti. Ne uzdižem se iznad drugih, a kamoli da želim da se u masi ističem. Ja sam samo jedan krajnje običan čovek, a ujedno i veoma jednostavan čovek. Smatram da je običan čovek poput Mene, koji živi u normalnoj ljudskosti, u potpunosti sposoban da na sebe preuzme ovu etapu Božjeg dela u poslednjim danima i da je ujedno u stanju da izrazi sve istine koje Bog namerava da izrazi u poslednjim danima, kako biste od Mene mogli da zadobijete sve aspekte istine koji dolaze od Boga, a koji su potrebni za dostizanje spasenja. Za vas je ovaploćeno telo Božje dovoljno da vam omogući da dostignete spasenje; svaki aspekt ili svaka dimenzija ovog tela koje možete da vidite i s kojima možete da dođete u kontakt zapravo su već dovoljni za tu svrhu. Stoga, kao normalan čovek, ako imaš savesti i razumnosti, ne bi trebalo ovaploćenog Boga neprestano da upoređuješ sa Bogom na nebu. Činiš li to, s jedne strane, to ti neće biti ni od kakve koristi, a s druge, Bogu na nebu se neće svideti što to činiš. Nadalje, ako ovaploćenog Boga neprestano upoređuješ sa Bogom na nebu, to će u velikoj meri uticati na to kako prihvataš reči koje izgovara i delo koje obavlja ovaploćeni Bog, kao i na obezbeđivanje svih aspekata istine koji su ti potrebni, a koji dolaze od Njega. Postoji i još važniji aspekt, a to je da, bez obzira na to koliko je beznačajan, koliko je normalan ili koliko je običan ovaploćeni Bog, On je, na kraju krajeva, Božji izraz na zemlji, Božje ispoljavanje na zemlji i Božji predstavnik na zemlji. Koliki god deo Boga On može da predstavlja ili koliki god deo Boga može da ispoljava, u najmanju ruku, u Božjim očima, On predstavlja Boga i On je delimični predstavnik Božjeg identiteta, Božje suštine i Božje naravi. Stoga, On u najmanju ruku predstavlja Božji identitet, a ujedno predstavlja i delo koje Bog namerava da učini na zemlji; On zastupa Boga ili bi se moglo reći da On zastupa Boga kako bi obavio delo na zemlji. Koliko god da se diviš Bogu na nebu ili koliko god da obožavaš Boga na nebu, Bogu se ne dopada da ovaploćenog Boga upoređuješ sa Bogom na nebu, niti Mu se sviđa to što ovaploćenog Boga odvajaš od Boga na nebu. A još manje Mu se dopada ako, dok ovaploćenog Boga upoređuješ sa Bogom na nebu, imaš visoko mišljenje o Bogu na nebu, ali gledaš s visine na Boga na zemlji ili ako si pun divljenja i poštovanja prema Bogu na nebu, ali si pun neprijateljstva i diskriminacije prema Bogu na zemlji, pa Mu čak sudiš, osuđuješ Ga i napadaš Ga. Stoga, kad je reč o tome kako se ljudi ophode prema ovaploćenom Bogu, s jedne strane, prema Njemu moraju da se ophode ispravno i da prihvate Njegovu normalnu ljudskost; s druge strane, moraju da prihvate istinu koju On izražava i narav koju On izražava u skladu sa Božjim identitetom i statusom. Kad On otkriva normalnu ljudskost i izražava Božju narav ili ispoljava Božju suštinu, to je upravo ono što vidiš i ono što možeš da shvatiš. Napokon, iz perspektive i sa stavom stvorenog bića, moraš da se pokoriš Božjim rečima koje On izražava ili Božjoj naravi i suštini koje On otkriva te da ih prihvatiš. Dok ovaploćenog Boga ne upoređuješ sa Bogom na nebu, takođe ne bi trebalo da se različito odnosiš prema ovaploćenom Bogu i Bogu na nebu. S obzirom na to da su Bog na nebu i ovaploćeni Bog, na kraju krajeva, u suštini jedno – samo što postoji razlika u obliku Njihove pojave kad se gledaju direktno golim okom – bez obzira na to da li ovaploćenog Boga upoređuješ sa Bogom na nebu ili ne, na kraju krajeva, to kako se ophodiš prema ovaploćenom Bogu mora se svesti na činjenicu da On poseduje Božji identitet i Božju suštinu. Bez obzira na to kakvu normalnu ljudskost ili kakva otkrivenja i ispoljavanja ovaploćenog Boga vidiš golim okom ili koliko se normalnim, običnim i praktičnim On čini, moraš da Ga prihvatiš, prigrliš i da Mu se pokoriš iz perspektive stvorenog bića, a ne da Mu prkosiš. Ljudi uvek vole da upoređuju ovaploćenog Boga sa Bogom na nebu. Najgore od svega jeste to što su ljudi najviše skloni tome da koriste ljudske predstave i uobrazilje o Bogu kako bi sudili ovaploćenom Bogu, osuđivali Ga ili Ga odbacivali. Stoga je za tebe upoređivanje ovaploćenog Boga sa Bogom na nebu put koji vodi u smrt. Šta znači put koji vodi u smrt? To se odnosi na ono što sam ranije rekao – ti se očito igraš glavom! A šta znači igrati se glavom? To ne znači da će te Božja kuća ukloniti ili izbaciti – već to znači da je zlo koje si počinio toliko teško da ćeš pretrpeti kaznu i biti uništen; to je iskušavanje sudbine. Kad počiniš takvo zlo, ljudi ti ne mogu ništa, ali će te Bog osuditi na osnovu tvojih zlih dela. Zašto onda kažem da je ovo igranje glavom? Postoji razlog zbog kog koristim izraz „igraš se glavom”: ovakav tvoj pristup predstavlja put kojim ideš. Kakvim putem sada ideš? Ovakav tvoj pristup znači to da ideš putem koji vodi u uništenje. Šta znači ovaj put koji vodi u uništenje? Znači da Bog jasno svedoči da ovaj ovaploćeni Bog na zemlji predstavlja Njega i predstavlja Njegove namere u poslednjim danima i da je ovaj ovaploćeni Bog Njegova pojava i nosilac Njegovog dela u poslednjim danima, a ti ove reči ipak ne prihvataš. Tvrdoglavo odbijaš da priznaš identitet i suštinu ovog ovaploćenog Boga i ne prihvataš Njegove reči i delo. I ne samo da ih ne prihvataš, već ih još i odbacuješ i čak se često moliš Bogu na nebu i preklinješ Ga, želeći da zaobiđeš ovaploćenog Boga kako bi dobio odobravanje od Boga na nebu i time dostigao spasenje. Odnosno, ti veruješ samo u Boga na nebu, dok ovaploćenog Boga – Onoga kome je povereno Božje delo na zemlji – ne prihvataš. U tom slučaju, ti odbacuješ delo koje je obavio i reči koje je izgovorio Bog na nebu nakon što se spustio na zemlju; odbacuješ čoveka kojim je Bog postao na zemlji, pa je stoga put kojim ideš put uništenja. Koliko god da obožavaš Boga na nebu i ugledaš se na Njega, Bog to ne prihvata niti priznaje. Put kojim ideš jeste put uništenja; to se naziva igranjem glavom. Šta znači igrati se glavom? To znači da je zlo koje si počinio preveliko i može uzrokovati da budeš kažnjen; to je iskušavanje sudbine. Put kojim ideš i put primene koji imaš pogrešni su. Ti se suprotstavljaš Bogu, neprijateljski si nastrojen prema Bogu. Nemoj da razmišljaš na ovaj način: „Ja se uzdam u Boga na nebu. Ovaploćeni Bog je samo običan čovek. Prihvatam reči koje On izgovara, ali kad je reč o Njemu Samom kao čoveku, ne prihvatam da je On Hristos, da je On Bog. Kako On može da predstavlja Božji identitet? Ja naprosto ne priznajem da je On Bog na zemlji. Nema drugog Boga osim Boga na nebu.” Ako izgovaraš ove reči, onda si u nevolji. Ideš putem uništenja; to znači da se igraš glavom. Da li je u istoriji bilo ljudi koji su se „igrali glavom”? Da li je bilo ljudi koji su očigledno išli putem uništenja? Da li je Pavle bio jedan od njih? (Da.) Pavle je bio takav čovek, a takođe i oni pisari, fariseji i prvosveštenici. Verovali su samo u ime Jahve i verovali su jedino u Boga na nebu. Kad se Bog ovaplotio i došao na zemlju, oni su videli da je Gospod Isus samo običan čovek, a uz to sin siromašnog drvodelje, pa su zato po svaku cenu odbijali da Ga prihvate: „Ja te naprosto neću prihvatiti. Verujem samo u Boga na nebu!” A šta im je Bog na nebu rekao? „Igraš se glavom!” Isti izraz koji sam Ja malopre upotrebio. I kakav je bio rezultat? Činjenice dokazuju da su se oni igrali glavom, zar ne? (Dokazuju.) Da li vi želite da idete takvim putem? (Ne.) Onda nemojte ići takvim putem. Ako ste ranije išli takvim putem, onda požurite i vratite se, pokajte se i priznajte svoje grehe; još uvek nije prekasno da se sada vratite. Međutim, ne bi trebalo olako da koristite izraz „igraš se glavom”. Kad god ga izgovorite, u tome ima plahovitosti. Ljudi u svetu kriminala često kažu: „Igraš se glavom!” Ono što pod tim podrazumevaju jeste da žele nekoga da ubiju. Međutim, kad Ja to kažem, to je drugačije nego kad oni to kažu. Kad Ja to kažem, u tome nema plahovitosti i Ja ne pokušavam da zvučim opasno. Samo želim da te podsetim: nemoj da ideš Pavlovim putem; to bi značilo igrati se glavom, a to je put uništenja. Ako ideš ovim putem, bićeš uništen i na kraju ćeš imati isti ishod kao i Pavle; to bi bilo strašno. Pavle tada nije čuo mnogo istina. To što se igrao glavom bila je njegova sopstvena greška i to je diktirala njegova priroda. Međutim, vi sada imate Pavlovu priču kao opomenu, tako da ne smete da se igrate glavom – nemojte ići tim putem uništenja. Istina o ovaploćenju je sada tako jasno objašnjena, a tako jasno su objašnjene i razne istine o dostizanju spasenja. Ako se i dalje namerno opireš i tvrdoglavo odbijaš da prihvatiš ovaploćenog Boga, zar to nije igranje glavom? To dokazuje da si od Pavlove sorte. Vi nipošto ne smete da idete tim putem!

Da li vam je sada, nakon tolike Moje besede, jasno kako treba da se ophodite prema ovaploćenom Bogu i kako da pravilno pristupite odnosu između ovaploćenog Boga i Boga na nebu? (Da.) Koja su onda načela u vezi s tim? Koliko načela ima? Kažite mi ukratko. (Kroz današnju Božju besedu, prvo načelo koje sam razumeo jeste da prihvatimo normalnu ljudskost ovaploćenog Boga i da pravilno pristupimo normalnoj ljudskosti tela kojim je Bog zaodenut, uključujući pravilan pristup Njegovim osnovnim potrebama i izborima unutar Njegove normalne ljudskosti. Drugo načelo je da Bog na zemlji ima Božju suštinu, tako da, sve dok On može da izrazi istinu i spase ljude, treba da Ga prihvatimo i da Mu se pokorimo. To je ključno.) Dozvolite Mi da naglasim još nekoliko stvari. U teoriji, normalna ljudskost ovaploćenog Boga ne obuhvata istinu, niti obuhvata delo koje Bog namerava da obavi. Strogo govoreći, normalna ljudskost se odnosi na stvari koje su unutar okvira života ovaploćenog Boga. Kad je reč o ovom čoveku – onome što On voli, Njegovoj ličnosti, rasponu emocija koje doživljava, kao i o Njegovim različitim mišljenjima, gledištima, shvatanjima, izborima i drugim stvarima u vezi sa životom i društvom – sudeći iz perspektive ljudskosti, da li su ta Njegova ispoljavanja u skladu sa savešću i razumnošću normalne ljudskosti? (Jesu.) Oni koji daju potvrdan odgovor moraju za to da preuzmu odgovornost. Moraš jasno da objasniš: odakle potiče tvoj potvrdan odgovor? Da li je to doktrina, odjek ili o tome zaista imaš iskustvo i znanje? (Bože, moje gledište je da, bilo da nas Bog usmerava u proživljavanju normalne ljudskosti ili nas navodi da raspoznamo neke ljude, događaje i stvari s kojima se susrećemo, sve nam to govori kako da proživljavamo normalnu ljudskost i kako da budemo pošteni ljudi; sve nas to vodi na pravi put. Stoga je Božje usmeravanje ljudi u svim aspektima za njih korisno.) Bio bih oprezan s tvrdnjom da je sve to korisno za ljude, ali, u najmanju ruku, lično verujem da reč „normalna” u izrazu „normalna ljudskost” vredi objasniti. Kako onda treba objasniti reč „normalna”? S jedne strane, to znači da su perspektiva i stav iz kojih ovaploćeni Bog posmatra ljude, događaje i stvari ispravni. U Svojim besedama sam već govorio o tome kako se ophodim prema svakojakim ljudima i svakakvim stvarima. Može se reći da Svoje različite poglede na svet, na ljudski rod i na razne zle trendove i ideološka strujanja posedujem Ja kao čovek, ali se ujedno može reći da oni potiču od Boga. Sve to je ovde nemoguće detaljno objasniti – polako sami o tome promišljajte. Stav i perspektiva iz kojih ovaploćeni Bog posmatra ljude, događaje i stvari su normalni – to je jedan aspekt. S druge strane, gledišta i misli koje On formira iz Svog razumevanja različitih stvari su normalni; oni nisu iskrivljeni niti ekstremni. Ne usuđujem se da kažem koliko biste mogli imati koristi od otkrivenjâ Moje normalne ljudskosti dok sa vama živim i komuniciram ili to da vam ona mogu doneti iste koristi kao istina, ali vam makar neću nauditi. Postoji i jedna najosnovnija stavka, a to je da, iz Svojih ličnih misli i želja, nikada nikome ne želim da naudim. Vidim li da u svom govoru grešiš ili da imaš neke pogrešne načine života, životne navike ili stavove prema životu – na primer, imaš iskrivljeno shvatanje o konzumiranju određene vrste hrane – razgovaraću s tobom i ispraviti tvoje misli i gledišta. S jedne strane, iz razumevanja normalne ljudskosti, pomažem ti da ispraviš neke pogrešne životne navike, tako da imaš ispravne misli i gledišta i da toj stvari možeš racionalno da pristupiš. S druge, dublje strane, činim to da bih ti omogućio da razumeš neke istine i da u njih uđeš. I to je ispoljavanje normalne ljudskosti ovaploćenog Boga. Nadalje, različite potrebe u životu Boga u normalnoj ljudskosti i način na koji On komunicira sa svakojakim ljudima, takođe su normalni. Na šta se odnosi to „normalni”? Da li ste ikada čuli da Ja nekoga maltretiram, nekome nanosim štetu, nekoga ugnjetavam ili nekoga obmanjujem? (Ne.) Takve stvari zaista nikada nisam radio. S obzirom na Svoj identitet i status, zar Mi ne bi bilo i previše lako da izgovorim neke okrutne reči ili da nekoga ugnjetavam? Imao bih puno pravo da to učinim, ali zaista nikada nikoga nisam maltretirao, ni sa kim se nisam svađao, nadmetao, niti sam oko nekoga podizao galamu iza njegovih leđa – nikada nisam imao nijedno od ovih ispoljavanja. Kad sam među ljudima, sa njima samo komuniciram normalno; malo se više zbližavam s onima koji imaju dobru ljudskost, a klonim se onih sa lošom ljudskošću. Pomažem kad mogu, a kad to ne mogu, prepuštam stvarima da idu svojim prirodnim tokom. Što se tiče ovih ispoljavanja normalne ljudskosti – bilo da su to Moj raspon emocija ili životne navike ili Moji načini i načela komunikacije s ljudima – na osnovu onoga što možete da vidite, s čime možete da dođete u kontakt, što možete da shvatite i iz prve ruke naučite, vidite li ijedan aspekt koji je nenormalan? (Nema ničeg nenormalnog; sve je to zaista praktično.) „Sve je to zaista praktično” – neki ljudi to možda ne bi sasvim razumeli, pa dozvoli da te ispravim: sva ova ispoljavanja normalne ljudskosti ovaploćenog Boga imaju načela; u njima nema ničeg ispraznog niti pretencioznog. Ja lično verujem da se nikada ne pravim važan, a posebno ne volim da izdajem naređenja; radije volim da obavljam stvarni posao. Podučavam svemu što znam i razumem, ne zadržavajući ništa za Sebe. Vidiš, kad vas podučavam određenoj vrsti posla koja uključuje profesionalne veštine, govorim onoliko koliko znam. Da li sam ikada nešto zadržavao za Sebe? (Ne, nisi.) Ne držim stvari u tajnosti niti ih skrivam; dajem sve od Sebe da te usmeravam i podučavam. Veoma ozbiljno učiš, ulažeš mnogo truda i možeš da podneseš mnogo teškoća i na kraju savladaš ono čemu sam te podučio i možeš da postupaš nezavisno, pa ti više ne treba Moje usmeravanje. Zbog toga sam prilično srećan i ne osećam ljubomoru. Čak te podstičem da stvari radiš nezavisno i spreman sam da ti dopustim da ostvariš postignuća. Kad ostvariš postignuća i kad ti se svi dive, Ja ti čak i čestitam. Kad od Mene učiš i ostvariš postignuća i kad svi o tebi imaju visoko mišljenje, to dokazuje da si sposoban, a Ja zaista nisam ljubomoran; ne pokušavam da te zasenim, niti pokušavam da preuzmem tvoje zasluge. Neću reći: „Zašto svima ne kažeš da si to naučio od Mene? Zašto Mi nisi zahvalan?” Ja kažem: „Ja sam samo besedio o načelima i nisam toliko podučavao; ti si taj koji ih je dobro shvatio.” Mnogo je praktičnih stvari unutar normalne ljudskosti ovaploćenog Boga, a unutar te praktičnosti ima mnogo konkretnih stvari. Možda ćete na ovaj način na koji Sebe predstavljam, vi koji ste sa Mnom komunicirali, polako početi da razumete. Veoma sam jednostavan u Svojoj komunikaciji s ljudima; otvoren sam, ne služim se nikakvim smicalicama, ne spletkarim protiv ljudi i ne iskorišćavam ljude, a kamoli da se uzdižem nad drugima Svojim statusom dok obavljam posao ili da koristim prednosti Svog statusa kako bih tragao za ikakvom ličnom korišću. Ako pokušavaš da Mi se dodvoriš i da Mi laskaš, osećam se prilično nelagodno i neprijatno i moram da te se klonim. Ako sa Mnom komuniciraš normalno, ne pokušavajući da Mi se dodvoriš niti da Mi laskaš, osećam se sasvim prijatno i vrlo sam rad da s tobom komuniciram.

Tokom godina Svoje interakcije s ljudima, nakon što sam proživeo ovoliko dugo, u Svojoj normalnoj ljudskosti došao sam u kontakt sa prilično mnogo ljudi svih fela. Sve sam ih video – veoma složene ljude i veoma glupe ljude; veoma nadmene i nerazumne ljude, kao i veoma zle ljude. Posle sam, malo pomalo, otkrio da se ljudi međusobno zaista razlikuju. U komunikaciji s ljudima Ja sam jednostavan; govorim veoma neposredno i otvoreno, a umem i da se poverim. Ipak, susrećući ljude svih fela, uvideo sam da je jako složeno biti čovek. Međutim, koliko god da su složeni ljudi s kojima se suočavam, kad u Svojoj normalnoj ljudskosti nešto izražavam ili neke stvari rešavam, Moj stav, načela, metode i lične sklonosti se nikada ne menjaju. Sa kakvim god ljudima da imam posla, na kraju krajeva, način na koji se prema ljudima ophodim zasniva se na načelima koja su već u Meni. Ako si neko ko stremi ka istini i ima ljudskost, onda možemo više da komuniciramo, da više dolazimo u kontakt i da više razgovaramo u zajedništvu, govoreći iskreno. Ako nisi neko ko stremi ka istini, ne obavljaš svoju dužnost i tvoja ljudskost je veoma zla, onda ću se potruditi da s tobom imam što manje kontakta i da s tobom što manje komuniciram; činim tek onoliko koliko je potrebno da budem pristojan. Ako možeš da tragaš za istinom i iskreno tragaš kad imaš probleme, mogu s tobom da razgovaram u zajedništvu, a da li ćeš ti to moći da prihvatiš, to je tvoja lična stvar. Što se tiče onih koji su zlonamerni ili koji imaju zlu volju, takođe imam prikladne metode i načela da s njima postupam i da se prema njima ophodim. Spolja gledano, način na koji se prema njima ophodim se ne menja; i dalje besedim te reči i dalje činim ove stvari i to je i dalje ispoljavanje Moje normalne ljudskosti – ali to ne znači da ne mogu da uvidim kakvi su oni ljudi. Spolja gledano, vidiš da sam uvek ovakav, jednostavan u načinu na koji se ophodim prema ljudima, ophodeći se prema svima racionalno u normalnoj ljudskosti. To je ono što vidiš spolja, no, da li znaš šta o njima mislim u Svom srcu? Imam načela i gledišta u vezi s takvim ljudima. Koja su to načela i gledišta? Ako ih odmeravam iz perspektive savesti i razuma Svoje normalne ljudskosti, njihov problem nije veliki; ali ako put kojim idu i njihov budući ishod posmatram iz perspektive Svog božanstva, tada je njihov problem veoma ozbiljan. Zato se kod Mene, ponekad, Moja normalna ljudskost i Moje božanstvo usaglašavaju. Dok ih usaglašavam, možda sam prema tebi popustljiv, dajem ti priliku, posmatram te i čekam da se preokreneš, a može biti i da ti Bog na nebu daje priliku. Kod Mene je to proces usaglašavanja između Moje normalne ljudskosti i Mog božanstva. Nisam voljan da dolazim u kontakt s tobom, ali si, budući da možda nisi prekršio upravne odluke ili načela Božje kuće, još uvek u Božjoj kući. Kad je reč o Meni, iz perspektive Svoje ljudskosti, mogu sa tobom da budem strpljiv i da ne pravim problem oko onoga što si uradio, ali iz perspektive Mog božanstva, već sam te osudio. Dok ljude osuđujem, a istovremeno ih pošteđujem i opravdavam i puštam ih da se provuku, neke ljude Bog razotkriva, a drugi počine velika zla, izazivaju ozbiljne posledice i bivaju izopšteni. Dok Ja čekam, neki ljudi i dalje obavljaju svoje dužnosti u Božjoj kući. Dok obavljaju svoje dužnosti, oni postepeno preokreću stvari, menjaju se i streme ka istini; menjaju pravac u svom srcu. Iz perspektive Svoje normalne ljudskosti, mogu – kad je to prikladno – da komuniciram i razgovaram sa onima koji se preokrenu, razgovarajući donekle s njima u zajedništvu i pružajući im izvesnu pomoć. Međutim, tokom ovog procesa, neki ljudi se i dalje nimalo ne menjaju. I dalje imaju ista ispoljavanja kao i ranije, jer ne streme ka istini i još uvek idu svojim prvobitnim putem. Iz Moje perspektive, dakle, šta god da si Mi učinio ili kako god da Me posmatraš, Ja se prema tebi ophodim naprosto kao prema nekome ko veruje u Boga. Međutim, prema sudu Moje normalne ljudskosti, pošto se ni sada nisi promenio, biće ti veoma teško da to učiniš u budućnosti. Zapravo, u Mom božanstvu je već određeno da je takav čovek od one vrste koja će propasti i da je predmet uništenja, pa je u osnovi nemoguće da se on promeni. Međutim, to je posmatranje iz perspektive Mog božanstva. Biti čovek, na kraju krajeva, ima svoja ograničenja – ponekad će, pod ograničenjima Svoje savesti ili razumnosti, ovaploćeni Bog imati neke ljudske dobre namere i nadaće se najboljem za ljude; On će se nadati da će neki ljudi napraviti preokret tokom određenog perioda ili da će u nekoj budućoj stvari ili tokom nekog velikog događaja možda uspeti da se promene. U takvim okolnostima, u načinu na koji se prema ljudima ophodi, On nekima pruža priliku.

S jedne strane, ova normalna ljudskost ovaploćenog Boga sarađuje sa nekim delom Njegovog božanstva ili izražava neka mišljenja i gledišta. S druge strane, ona takođe pruža pomoć ili stalno proverava neke od suština, priroda ili puteva ljudi, koje Božje božanstvo vidi. Stoga, ova normalna ljudskost ovaploćenog Boga nije tu samo da bi na sebe preuzela službu Hrista i Sina čovečjeg. Za ljude je važnije to što im ona omogućava da zadobiju veće razumevanje Boga na nebu. Odnosno, ona ljudima daje više prilika da kroz ovaploćenog Boga bolje razumeju Boga na nebu i da vide više od Njegove suštine. S treće strane, ona služi boljem usaglašavanju odnosa između iskvarenog ljudskog roda i Boga na nebu. Možda sasvim ne razumete reč „usaglasiti”. Ako je ne razumete, tu se ništa ne može učiniti; ne postoji prikladnija reč. Navešću jedan primer. Kad se u tebi jave predstave o određenom aspektu Božjih namera ili Božjih zahteva, ti ne možeš da prihvatiš te namere ili zahteve. Počinješ da razmišljaš i u tebi se javlja buntovništvo i tada nisi u stanju da se pokoriš. U to vreme, ovaploćeni Bog shvata tvoje teškoće i slabosti i prema njima pokazuje razumevanje. On izgovara neke reči, obavlja neko delo i navodi neke primere. Kroz besedu, pomaže ti da uvidiš šta su Božje namere, u čemu su greške u tvom stavu prema Bogu i kako bi to buntovno stanje trebalo da preokreneš kako bi postigao pokornost Bogu. Kroz besedu ili pomoć i podršku ovaploćenog Boga koje su prilagođene čoveku, tvoje predstave i nerazumevanja o Bogu bivaju raspršeni. Nakon toga, tvoj stav prema Bogu ostvaruje određeni pomak; od toga da si buntovan i prkosan menja se u to da si voljan da se pokoriš. Tada spoznaješ sebe, mrziš sebe i shvataš da je prikladno što Bog tako postupa, te da Bog ima brižljive namere. Kroz takvu besedu, usaglašavanje, podršku i pomoć od ovaploćenog Boga, On ti omogućava da razumeš Božje namere predstavljajući kakve su narav, suština i namere Boga na nebu, a ujedno ti omogućava da spoznaš u čemu grešiš i kako da se pokaješ. Kad se o ova dva aspekta bude jasno besedilo i ti napokon dođeš dotle da se više ne buniš protiv Boga niti Mu prkosiš, te imaš volju da se pokoriš, stav Boga na nebu prema tebi donekle će se promeniti. Više te neće osuđivati i više te neće mrzeti; Njegova srdžba prema tebi biće otklonjena. Kad se Božja srdžba otkloni, osećaš mir, utehu i radost u srcu; kad ponovo dođeš pred Boga da se pomoliš, osećaš da imaš šta da Mu kažeš, osećaš Božje prisustvo i srce ti je mirno i spokojno. Prisećaš se i shvataš da si ranije bio previše buntovan prema Bogu i da je tvoja sopstvena volja bila previše jaka, dovodeći do toga da te Bog mrzi. Zbog toga zatim osećaš kajanje, a kad se u budućnosti ponovo susretneš s takvim stvarima, nikada se više nećeš pobuniti protiv Boga. Kroz besedu i podršku ovaploćenog Boga, tvoj stav prema Bogu se potpuno menja i tvoj odnos s Bogom pravi potpuni zaokret i poboljšava se, tako da tvoj odnos s Bogom više nije u svom pređašnjem stanju, već se razvija u pozitivnom pravcu. Vidiš, da ovaploćeni Bog nije izgovorio ove reči ili obavio ovo delo, možda bi, s obzirom na svoju sopstvenu volju i svoju prirodu, zauvek živeo u stanju prkosa prema Bogu. Tada bi tvoj odnos s Bogom ostao u pat-poziciji i zadržao bi se u takvom začaranom krugu. Da li bi Bog na nebu promenio Svoj stav prema tebi zato što si ostao u pat-poziciji s Bogom? To bi bilo nemoguće. Ako ostaneš u takvoj pat-poziciji s Bogom, Bog će iz stanja da prema tebi oseća odbojnost i da te mrzi preći u stanje da te se gnuša i odbaci te. Kad dođe dotle da te se On gnuša i odbacuje te, imaš li i dalje šansu da dostigneš spasenje? (Ne.) Nećeš imati nikakvu šansu i Bog će dići ruke od tebe. Kad On jednom digne ruke od tebe, tvoj život kao vernika se tu završava. Ja više neću želeti da te spasem i neće biti potrebe da dolazim u kontakt s tobom. Bićeš potpuno uklonjen iz redova onih koje Ja spasavam. Neću želeti da te ponovo vidim, jer dok sam čekao, ti se nikada nisi preokrenuo. Tvoja savest i tvoj razum nisu funkcionisali i niko nije mogao da te natera da se preokreneš. Toliko dugo sam ti davao prilike, a ti se, ipak, nisi preokrenuo. Stoga, u takvim situacijama, da se niko nije pojavio da usaglasi odnos između Boga i čoveka, tada bi tvoj odnos s Bogom bio raskinut. Konačan ishod bi bio u tome da bi te se Bog gnušao i odbacio te, zauvek bi bio odvojen od svetlosti Božjeg lica i u Božjim očima više ne bi bio stvoreno biće; tada bi potpuno propao. Međutim, prisustvo ovaploćenog Boga ti daje priliku da usaglasiš svoj odnos s Bogom. Kad se ovaploćeni Bog ne bi pojavio i delao, nakon što bi odnos između ljudi i Boga na nebu jednom zapao u pat-poziciju, to bi lako dovelo do toga da se Bog gnuša ljudskog roda i odbaci ga. Ljudima bi bilo nemoguće da zadobiju priliku ili nekakve poruke od treće strane ili spoljašnjeg sveta kako bi izgladili svoj odnos s Bogom. Jedino ovaploćeni Bog može da igra ovu ulogu i da obavi ovo delo; On postaje onaj koji usaglašava odnos između Boga na nebu i ljudskog roda. Takvim usaglašavanjem, ceo ljudski rod neprimetno dobija mnogo više prilika tokom perioda Božjeg ovaploćenja. Te prilike su ljudima neophodne kako bi dostigli spasenje i bez njih niko ne može. Bilo da trenutno stremiš ka istini ili ćeš u budućnosti stremiti ka istini, sve dok želiš da dostigneš spasenje, ove su prilike za tebe najvažnije. Stoga je ova uloga ovaploćenog Boga za tebe toliko važna! Normalna ljudskost ovaploćenog Boga je neizostavan deo ovaploćenog Boga. Samo normalna ljudskost ovaploćenog Boga može da vidi takvu priliku, da iskoristi takvu priliku, da zna da je ljudskom rodu takva prilika potrebna i da za ljudski rod obezbedi takvu priliku, čime se rešava problem odnosa između ljudi i Boga koji je dospeo u pat-poziciju. Međutim, kad ovaploćeni Bog ne bi imao normalnu ljudskost i kad bi imao samo božanstvo, tada bi odnos između čoveka i Boga ostao odnos između ljudskog roda i Boga na nebu. U tom slučaju, moglo bi se reći da bi ljudima bilo veoma teško da zadobiju priliku za dostizanje spasenja i da izglade svoj odnos s Bogom. Zato što ovaploćeni Bog ima normalnu ljudskost i zato što ta normalna ljudskost poseduje savest i razum ljudskosti, On može da vidi – u okviru savesti i razuma normalne ljudskosti – šta su ključne tačke, razlozi i osnovni uzroci raznih sukoba koji nastaju između ljudi i Boga. Kad je reč o tome kako ovi sukobi i osnovni problemi treba da budu rešeni kako više ne bi bilo sukoba između ljudi i Boga i kako njihov odnos više ne bi bio u pat-poziciji, jedino Sin čovečji koji živi u okviru savesti i razumnosti normalne ljudskosti – ovaploćeni Bog – može to da vidi, može zapravo da reši taj problem i može da obavi to delo. Time, u procesu buntovništva prema Bogu i u procesu dostizanja spasenja, ljudi mogu neprestano da rešavaju svoje buntovništvo prema Bogu, svoj prkos prema Bogu i svoje suprotstavljanje Bogu, zar ne? (Da.) Dok rešavaš te probleme buntovništva, suprotstavljanja i prkošenja Bogu, Bog ti neprestano prašta, prihvata te i odaje ti priznanje. Iz stanja buntovništva, suprotstavljanja i prkosa ti prelaziš u stanje neprestanog priznavanja svojih greha i kajanja, a zatim i u stanje da si spreman da prihvatiš istinu, postižući iskrenu pokornost i više se ne buneći protiv Boga. U tom procesu, Bog ti prašta, a zatim zadobijaš istinu, postepeno dolazeći pred Boga, postepeno poboljšavajući svoj odnos s Bogom i Bog te postepeno prihvata. Vidiš, ko ovde ima najveću korist? (Ljudi.) Ljudi imaju toliko mnogo koristi! Ovaj proces ti omogućava da vidiš nadu u život i nadu u preživljavanje. Međutim, pre nego što je ovaploćeni Bog obavio Svoje delo, ljudi su imali mnoge predstave i uobrazilje o Bogu, kao i sve vrste buntovništva; u odnosu između čoveka i Boga bilo je mnogo problema. Tokom perioda u kojem je ovaploćeni Bog delao i izražavao toliko mnogo istina, ti problemi ljudskog roda su postepeno rešeni. Ljudska gledišta, stavovi, pozicije i perspektive prema Bogu postepeno su se poboljšavali, a kako su se oni postepeno poboljšavali, tako su se menjali i stavovi ljudi prema Bogu. Samo kad se ljudi promene, Bog će im postepeno odati priznanje, postepeno ih prihvatiti i zavoleti i postepeno će otpustiti Svoju mržnju, zgražavanje, odbacivanje i prokletstva prema njima. Da se Bog nije ovaplotio, koliko god energije da si uložio ili koliku god cenu da si platio u svojoj veri u Boga tokom ovih godina, da li bi mogao da ostvariš ove dobitke? (Ne.) Bez ovaploćenog Boga, odnos između ljudi i Boga nikada se ne bi poboljšao. Najvažnija stvar u vezi sa ovaploćenim Bogom jeste u tome da On ima normalnu ljudskost i da živi unutar normalne ljudskosti. Samo živeći unutar normalne ljudskosti, posedujući savest i razumnost normalne ljudskosti i budući da je u stanju da ispravno razmišlja, prosuđuje i donosi odluke, kao i da razume i poznaje svakakve ljude, događaje i stvari, On može normalno, malo pomalo, da obezbedi razne istine koje su ljudima potrebne, tako da Bog može ljude postepeno da prihvati i da ih prizna. Samo na taj način ljudi mogu da izađu iz svojih raznih iskvarenih naravi, da se više ne bune protiv Boga i da više ne žive pod Sotoninim ropstvom prkoseći Bogu, već da umesto toga, u procesu u kojem Bog izražava istinu – to jest, u procesu u kojem Bog obavlja Svoje delo – oni postepeno stiču istinsku pokornost prema Bogu i istinski strah od Boga. Stoga, kako god da to posmatraš, značaj ovaploćenog Boga za ljudski rod naprosto je ogroman!

Glavno ispoljavanje ovaploćenog Boga je normalna ljudskost ovaploćenog Boga i ta normalna ljudskost je neizostavna. Dakle, ako imaš mnogo predstava o normalnoj ljudskosti ovaploćenog Boga koje nikako ne možeš da otpustiš i često porediš ovaploćenog Boga sa Bogom na nebu, onda kažem da si u potpunosti lišen ljudskosti. Toliko si zadobio od ove normalne Božje ljudskosti, a ipak ne znaš čak ni to kako si zadobio te različite aspekte istine. Zar nisi slep? Lišen si savesti, zar ne? (Da.) Lišen si savesti i ne znaš kako stvari funkcionišu. Neki ljudi kažu: „Da se Bog nije ovaplotio da bi govorio i delao, još odavno bismo dostigli spasenje i odavno bismo bili uzneseni pred Boga.” Zar to nisu zablude? Nije li krajnje apsurdno govoriti takve stvari? (Jeste.) Bez reči i dela ovaploćenog Boga tokom ovih godina, da li biste danas i dalje bili živi? Dakle, ako si, nakon što si toliko godina sledio ovaploćenog Boga i slušao Ga kako godinama besedi o istini, u sebi duboko osetio i uvažio sledeće: „Delo koje je obavio ovaploćeni Bog je od tako velike koristi za mene! Zaista mi je bilo neizmerno korisno!” – ako to zaista možeš da uvažiš, šta to pokazuje? To pokazuje da imaš savest i da je tvoje uvažavanje ispravno. Ljudi bez savesti i razuma čak ni sada to i dalje ne mogu da uvaže, a to je opasno. Ako to do sada nisu uvažili, da li će to moći da uvaže za još dvadeset godina? Sasvim sigurno neće. Očigledno je da je neko takav lišen savesti. Ne samo da on ne može da uvaži to da su sve reči i celokupno delo ovaploćenog Boga za ljude spasenje, nego će i reći: „Šta sam zadobio verujući u Boga svih ovih godina?” Bog je izrazio toliko istina – zar ih nisi zadobio? Zar ne osećaš da je istina najdragocenija stvar? Ako ne osećaš da je istina najdragocenija stvar, onda nisi istinski vernik; običan si džabalebaroš. Ako nisi osetio da si zadobio istinu, onda nemaš savest. Da li je onaj ko nema savesti ljudsko biće? (Nije.) Čovek bez savesti nije ljudsko biće. Vidiš, koliko god godina da živi, životinja nikada neće znati da Stvoritelj postoji; i koliko god desetina hiljada ili stotina miliona godina da đavo živi, on nikada neće priznati Božje postojanje. Da li će životinje biti osuđene zato što ne znaju da Bog postoji? (Neće.) Psi žive oko deset godina, konji žive dvadeset ili trideset godina, a slonovi mogu da žive čak i preko sto godina. Oni ne znaju za postojanje Stvoritelja, a ipak niko od njih zbog toga nije osuđen, jer su klasifikovani kao životinje. Bog prema njima nema nikakve zahteve i On ih takođe ne spasava. Ljudi su drugačiji. Bog od ljudi ima očekivanja i u njih je položio Svoje nade. Pošto si toliko godina doživljavao delo ovaploćenog Boga, trebalo bi da si u stanju da to uvažiš, zar ne? Kako onda ljudi treba da se ophode prema ovaploćenom Bogu? Sve se svodi na ono što sam ranije rekao: koliko god da se čini da se ovaploćeni Bog ne uklapa u tvoje predstave i uobrazilje ili u ono što ti želiš – možda On nije tako visok kao ti, nije tako lep kao ti, nema onoliko znanja i obrazovanja koliko ti i nema tako visok društveni status kao ti – ako možeš da uvažiš da su ti istine o kojima je On besedio tokom ovih godina omogućile da požnješ veliku žetvu i zadobiješ istinu, onda bi trebalo da prihvatiš činjenicu da je On Bog i da On ima Božji identitet. Ako zaista imaš razumnost, ne bi trebalo uvek da porediš ovaploćenog Boga sa Bogom na nebu. Ima li ikakve svrhe da Ih tako porediš? Poredeći Ih uvek na taj način, samo ćeš sebe dovesti u težak položaj; takođe, Bog će te se gnušati i na kraju nećeš zadobiti ništa. To što Ih stalno tako porediš uticaće na tvoje zadobijanje istine i dostizanje spasenja. Stoga, naprosto zato što istine koje je izrazio ovaploćeni Bog mogu da ti omoguće da dostigneš spasenje, više ne bi trebalo da porediš ovaploćenog Boga sa Bogom na nebu i trebalo bi da prihvatiš ovaploćenog Boga; sada još uvek nije prekasno da Ga prihvatiš. Neki ljudi kažu: „Šta onda znači prihvatanje? Sve vreme slušam Tvoje besede, zar ne? Zar to nije prihvatanje?” Slušanje beseda nije isto što i prihvatanje. Šta je onda tačno prihvatanje? Promislite o tome sami: koja su ispoljavanja da Ga ne prihvatate, a koja su ispoljavanja da Ga prihvatate? Promislite o tome i među sobom o tome razgovarajte u zajedništvu. Hajde da ovde završimo naš današnji razgovor u zajedništvu. Doviđenja!

27. jul 2024. godine