Prošli put smo u zajedništvu razgovarali o sadržaju otpuštanja prepreka između čoveka i Boga i čovekovog neprijateljstva prema Bogu, što spada pod širu temu „otpuštanja” u knjizi „Kako stremiti ka istini”. Ovaj sadržaj obuhvata predstave i uobrazilje o ovaploćenom Bogu. O kojim aspektima smo razgovarali? (Prošli put je Bog uglavnom besedio o nekim našim predstavama i uobraziljama o ovaploćenom Bogu i razotkrio ih, a Bog je takođe besedio o dva načela primene za nas: jedno je bilo da ovaploćenog Boga ne poredimo sa Bogom na nebu, a drugo da ovaploćenog Boga ne stavljamo u istu ravan sa iskvarenim ljudskim rodom.) Da bi se razrešile predstave i uobrazilje o ovaploćenom Bogu, ljudi moraju da primenjuju ova dva načela koja su spomenuta u prošloj besedi. Koje je bilo prvo? (Da ovaploćenog Boga ne poredimo sa Bogom na nebu.) A koje je bilo drugo? (Da ovaploćenog Boga ne stavljamo u istu ravan sa iskvarenim ljudskim rodom.) Prvenstveno su to bila ova dva načela. Prošli put sam besedio o prvom načelu – da se ovaploćeni Bog ne poredi sa Bogom na nebu – i ukratko sam predstavio teme koje se tiču života ovaploćenog Boga koje ljudi mogu da vide, a koje još uvek ne razumeju. Danas ću nastaviti da besedim o temi koja se tiče ovaploćenog Boga. Što više budem besedio, to će ljudi više razumeti, a razumevanje će im biti temeljnije. Što više budem besedio o značaju normalne ljudskosti ili o poniznosti i skrivenosti ovaploćenog Boga, to će ljudi više razumeti ovaploćenog Boga, a njihovo razumevanje o Njemu biće praktičnije. Ljudi će moći da razumeju više o praktičnoj strani ovaploćenog Boga ili o Njegovim aspektima koje mogu da vide i s kojima mogu da dođu u kontakt, pa će im znanje biti tačnije i praktičnije. Na taj način ljudi će otpustiti neke od svojih predstava i uobrazilja o Bogu na nebu koje nisu u skladu sa stvarnošću. Što više ljudi budu otpuštali svoje predstave i uobrazilje o Bogu na nebu i što više budu spoznavali i shvatali praktičnost i normalnost ovaploćenog Boga, odnos između ljudi i Boga će postajati sve normalniji. Jedna od ključnih tačaka u vezi sa tim da se ovaploćeni Bog ne poredi sa Bogom na nebu jeste to da moraš da imaš razumevanje praktičnosti i normalnosti ovaploćenog Boga. Što više razumeš praktičnost i normalnost ovaploćenog Boga, to ćeš više razumeti Boga na nebu i Boga na nebu nećeš odmeravati svojim predstavama i uobraziljama. Naravno, iz objektivnog ugla, dogodiće se još nešto: imaćeš ispravan stav prema Bogu, imaćeš objektivan pogled na razna ispoljavanja koja ovaploćeni Bog otkriva u Svojoj ljudskosti, a ujedno ćeš Boga na nebu spoznavati tačnije i praktičnije. To te sprečava da uvek imaš predstave i uobrazilje o ovaploćenom Bogu koje nisu u skladu sa stvarnošću, a ujedno te sprečava da stalno porediš ovaploćenog Boga sa Bogom na nebu. Kad se raspravlja o Božjem ovaploćenom telu – to jest, Hristu – često se spominje jedna određena tema: normalnost i praktičnost, kao i poniznost i skrivenost ovaploćenog Boga. Ljudi često govore o Njegovoj normalnosti i praktičnosti, a često govore i o Njegovoj poniznosti i skrivenosti; međutim, kad je reč o praktičnim pitanjima koja su time obuhvaćena, može se reći da svim ljudima to nije dovoljno jasno. Šta su tačno Božja normalnost i praktičnost? Šta su Njegova poniznost i skrivenost? Odnosno, kad je reč o tome šta tačno normalnost, praktičnost, poniznost i skrivenost ovaploćenog Boga predstavljaju u srcu ljudi, kao i o tome kako razumeti i spoznati te stvari, ljudima nisu jasni istina ni suština u tom pogledu, pa o njima samo propovedaju kao o nekakvoj teoriji ili duhovnoj terminologiji. Stoga, postoji velika potreba da na detaljan i sistematičan način u zajedništvu razgovaramo o ovoj temi normalnosti i praktičnosti, kao i poniznosti i skrivenosti ovaploćenog Boga. Kroz takav razgovor, ljudima će postati jasno šta čini proživljavanje normalnosti i praktičnosti ovaploćenog Boga, ovog Sina čovečjeg koji poseduje poseban identitet.

Šta uopšte možete da pojmite o normalnosti i praktičnosti ovaploćenog Boga u okvirima svog doslovnog shvatanja, ili pak u granicama svojih predstava i uobrazilja? Tokom ovih godina u kojima ste dolazili u kontakt sa ovaploćenim Bogom, s Njim ostvarivali interakcije ili razgovarali, šta ste tačno osetili i spoznali u pogledu normalnosti i praktičnosti ovaploćenog Boga? Većina tema o kojima se prethodno razgovaralo u zajedništvu odnosila se na probleme iskvarenog ljudskog roda. To jest, razgovarali smo o raznim problemima koje imate, a koji obuhvataju iskvarene naravi, služenje Bogu i obavljanje dužnosti, kao i ljudskost, kov, ljudske predstave i uobrazilje, te stavove i gledišta prema Bogu – o svemu tome smo razgovarali. Toliko godina sam propovedao istinu i držao besede i sve se to odnosilo na vaše probleme. Ovoga puta, konačno ne razgovaramo o vašim problemima, već o nekim stvarima koje se odnose na ovaploćenog Boga, što nam omogućava da stvari sagledamo iz drugačijeg ugla. Zar ne smatrate da je ova tema prilično opuštajuća, u potpunosti oslobođena svakog bremena i da nije u toj meri neprijatna? (Smatramo.) Koje su onda stvari koje možete da vidite, uvažite ili razumete kad je reč o normalnosti i praktičnosti ili o poniznosti i skrivenosti ovaploćenog Boga? Možete da govorite o teorijama ili o činjenicama; obe stvari su u redu. Niste u stanju da date odgovor – znači li to da u svom umu obično nimalo ne razmišljate o Božjem ovaploćenom telu? Nemate baš nikakvo znanje? I nikakva osećanja? Nešto sigurno imate, zar ne? Ponekad bi to mogla da bude neka prolazna misao, ponekad bi moglo da bude nešto o čemu malo razmislite, a ponekad bi to mogli da budu neki duboki utisci koje nosite u svom srcu. Ako je u pitanju prolazna misao, možda je se ne sećaš; ili se ponekad određena misao ili gledište jave u tvojoj podsvesti, pa ne moraš nužno toga da se setiš. Međutim, ponekad imaš određeni utisak o ovaploćenom Bogu, pa taj utisak sa svoje strane dovodi do toga da formiraš određeno gledište. Taj utisak će dugo postojati u tvom umu. Sigurno ćeš moći da ga se setiš. Tvoj um ne bi trebalo da je prazan, zar ne? Stoga, govorite o svom razumevanju normalnosti i praktičnosti, ili o poniznosti i skrivenosti ovaploćenog Boga. (Bože, moje razumevanje normalnosti i praktičnosti ovaploćenog Boga je u tome da On takođe ima normalne potrebe tela. Na primer, kad Hristos dugo govori, On ožedni i ima potrebu da pije vodu. Kad na okupljanjima s nama po tri ili četiri sata razgovara u zajedništvu, On se takođe umori i mora da se odmori. Kad dugo hoda, takođe mora da napravi pauzu. To jest, spolja gledano, Hristos je isti kao i svaki normalan čovek i On takođe ima pun raspon emocija normalne ljudskosti: oseća se srećnim kad čuje radosne vesti, a tužnim kad čuje neke uznemirujuće. I to su ispoljavanja normalnosti i praktičnosti ovaploćenog Boga.) Izneo si neke činjenice. To su stvari koje ste videli, kao i stvari sa kojima možete da dođete u kontakt i da ih osetite. Postoji li još nešto? (Bože, dodaću još jednu stvar: ranije sam čuo da kad Ti nameravaš da usmeravaš neki stručni posao, Ti takođe moraš da savladaš i razumeš neka stručna znanja.) Da li je to nešto što ste svi čuli? Da, kad usmeravam neki stručni posao, moram takođe da o tome učim na praktičan način, te da razumem i savladam određena relevantna stručna znanja – da li je to informacija koju je većina ljudi dobila? Da li svi mislite tako? (Ne. Na primer, kad Ti usmeravaš rad tima za filmsku produkciju, Ti samo povremeno pogledaš neke filmove i TV emisije kako bi bio u toku; Ti ne odvajaš posebno vreme da o tome učiš ili to istražuješ.) Te stvari moraju da se razjasne. Ja zaista nemam energije da istražujem ili da savladavam bilo kakvu vrstu stručnog znanja. Radi se samo o tome da sam pogledao neke filmove i stoga imam određeni utisak o tome kakvi bi oni uopšteno trebalo da budu; povrh toga, na osnovu nekih relevantnih stručnih znanja koja pružaju braća i sestre, Ja onda shvatam i izvodim relevantna načela, te obezbeđujem određeno usmerenje za stručni posao. Ovde je suštinska stvar u tome da se dokuče načela i da se stvari usmeravaju na osnovu načela. Poteškoće onih koji obavljaju posao sastoje se, s jedne strane, u tome što njihovo stručno znanje nije sveobuhvatno, a s druge strane, u tome što ne umeju da dokuče istina-načela, pri čemu to ide u kombinaciji s njihovim lošim kovom. Samim tim, uz to što im Ja pružam određene smernice na osnovu razumevanja načela, rezultati su bolji nego da su to sami uradili. Ja to činim na osnovu načela prenošenja Božjih reči, svedočenja o Bogu, nenanošenja sramote Bogu i omogućavanja ljudima da nauče više o Božjem delu i da više razumeju istinu, a to je donelo određene rezultate. Kad je reč o stvarnim stručnim veštinama, Ja nemam praktično nijednu. Ja pre svega nemam ta stručna znanja, niti sam ikada posebno pokušavao da o tome učim, kao što ste rekli. Kakav god da je stručni posao koji usmeravam, nikada nisam pokušavao da o tome učim, niti sam tražio obrazovne materijale, izvore ili relevantno stručno znanje. U najboljem slučaju, braća i sestre pronađu neke relevantne obrazovne materijale ili uzorke i proslede Mi ih da ih pogledam, pa iz njih Ja izvodim neka relevantna načela i određene načine rada za tu struku, te na osnovu toga usmeravam njihov rad.

Kad je reč o ovom aspektu – o normalnosti i praktičnosti ovaploćenog Boga – ljudi su videli nešto od te normalnosti i praktičnosti koje se ispoljavaju kroz instinkte Njegovog tela. Time su obuhvaćeni ljudski instinkti, kao i neka ispoljavanja i ograničenja raznih urođenih stanja tela; ovo su normalnost i praktičnost u pravom smislu tih reči. Bilo da je reč o onome što On spolja otkriva ili o Njegovim unutrašnjim mislima i gledištima, ili pak o unutrašnjim načelima ličnog vladanja Njegove ljudskosti – ukratko, najjednostavnije i najosnovnije razumevanje normalnosti i praktičnosti ovaploćenog Boga jeste to da On nije izvanredan, transcendentan niti nekonvencionalan. To jest, u spoljašnjem izgledu ovaploćenog Boga, ne možeš da vidiš nikakva posebna ispoljavanja koja se razlikuju od onih kod običnih ljudi. Ako ne govori niti išta radi, samo gledajući Njegove crte lica, Njegov fizički izgled i Njega kao čoveka u celini, ne možeš da vidiš ništa neobično. On nije izvanredan, transcendentan niti nekonvencionalan; On je samo običan čovek. Tačnije ili objektivnije rečeno, ako se ovaj čovek nalazi u gomili i ne govori, ne radi niti izražava istinu, ne možeš da primetiš po čemu se on razlikuje od bilo koga drugog. Na primer, ako sedim među vama i uđe neki neznanac, on bi video da izgledam isto kao vi. Ne sedim na nekom počasnom mestu, niti se ističem. Izgledam obično; nisam izvanredan, nisam impozantan i ne delujem kao nekakva velika ličnost – Ja sam samo običan čovek. Tako da taj neznanac ne bi mogao da prepozna ko je ovaploćeni Bog. Ako živim zajedno s grupom ljudi, ni tada ne bi mogao da vidiš išta drugačije na Meni. Samo znaš da je ovaj ovaploćeni Bog žensko, ali golim okom naprosto ne bi mogao da prepoznaš ko je ovaploćeni Bog, osim ako nisi puno slušao Moje besede, pa bi u tom slučaju mogao da Me prepoznaš po glasu. Ako je glas neke žene sličan Mom, neki ljudi bi čak mogli da pogreše i pretpostave da je ta žena ovaploćeni Bog. Da li se takve stvari dešavaju? To se svakako dešavalo. Neki pojedinci izgledaju transcendentno i izvanredno, posebno zračeći aurom i stilom i delujući naročito plemenito, poput nekoga ko ima status i određen ugled. Neka glupa braća i sestre ili ljudi koji naročito žele da upoznaju ovaploćenog Boga, pogrešno će pomisliti da je takva žena ovaploćeni Bog, te će joj se čak klanjati i klečati pred njom. Ona kojoj se klanjaju oseća se u sebi prilično ushićeno, pa to čak prećutno prihvata. Kad se sprema da napusti to mesto, ti glupi ljudi koji su se klanjali i klečali čak liju suze i nerado se rastaju od nje; vuku je za odeću i ne daju joj da ode, govoreći: „Kada ćeš ponovo doći? Nedostajaćeš nam!” S naročitim uzbuđenjem, oni čak govore: „Konačno sam upoznao ovaploćenog Boga. Nemam za čim da žalim u ovom životu. Čak i da umrem, moj život će biti vredan življenja!” Ona kojoj se klanjaju uopšte ne razjašnjava tu situaciju. Da li ste čuli za takve priče? (Da.) Takva stvar se nikako ne bi mogla dogoditi u inostranstvu. Zašto se to dogodilo u kontinentalnoj Kini? Budući da se ovaploćeni Bog pojavio i delao u Kini, On sasvim sigurno ima lik Kineza, pa se takva stvar i dogodila u kontinentalnoj Kini. Nećemo ulaziti u to jesu li ili nisu u pravu te dve strane koje su u ovo uključene. Što se tiče samog ovog pitanja, kako god da ljudi razumeju normalnost i praktičnost ovaploćenog Boga, rukovodeći se svojim predstavama, oni veruju da bi ovaploćeni Bog trebalo da ima impozantan lik, plemenit izgled, a još i više plemenit identitet. Ujedno bi trebalo da ima jedinstven izgled i način govora, zbog kojih svi koji Ga pogledaju osete da je On poput Boga, da On jeste Bog, bez i najmanje sumnje. Ako ljudima izgleda neupadljivo i u Njemu ne mogu da vide Božju auru ili lik Božji, onda je nemoguće da On bude Bog. Ljudi veruju da je ovaploćeni Bog zasigurno naročito impozantan, plemenit i da poseduje auru, te da izgleda posebno poput nekog sa kraljevskim identitetom – On bi trebalo da hoda uspravno, oči bi trebalo da Mu budu sjajne i prodorne, a Njegov pogled posebno oštar; On bi trebalo da bude u stanju da istog trena zna šta neko misli, već samim pogledom na tu osobu, i trebalo bi da na prvi pogled može da prepozna u kome postoje neprijateljstvo ili loše misli. Ove misli koje ljudi imaju odražavaju određeni fenomen: ljudi imaju takvo mnoštvo uobrazilja o ovaploćenom Bogu. Dok, zapravo, ovaploćeni Bog nije isti kao Bog iz ljudskih predstava i uobrazilja; postoji razlika. Spoljašnji izgled ovaploćenog Boga je naročito običan. On uopšte nije impozantan, nimalo nije transcendentan i nimalo nije natprirodan; može se čak reći da nema ničeg posebnog u vezi s Njim. Gledano spolja, gotovo da se ne razlikuje od svih stvorenih ljudi. To jest, On je gotovo potpuno isti kao i ljudi koje je stvorio Bog u pogledu raznih funkcija koje poseduju, kao i instinkata, normalnog razmišljanja i raznih ljudskih sposobnosti. To su spoljašnje stvari koje ljudi mogu golim okom direktno da vide i s kojima mogu da dođu u kontakt, i koje ljudi mogu da shvate i razumeju. Te spoljašnje stvari ljudima je lako da vide i razumeju, pa one neće biti u težištu našeg razgovora u zajedništvu. Normalnost i praktičnost ovaploćenog Boga, kao i Njegova poniznost i skrivenost, jesu u težištu našeg razgovora.

Kad je reč o onome što bi ljudi trebalo da razumeju o ovaploćenom Bogu, bilo da su u pitanju Njegova normalnost i praktičnost ili Njegova poniznost i skrivenost, to se sastoji od misli ili načina spoznaje koje ljudi naprosto nemaju u svom srcu; te misli čak ni ne postoje unutar njihovih predstava i uobrazilja. Time su obuhvaćeni način na koji ovaploćeni Bog živi među ljudima, način na koji živi u stvarnom životnom okruženju ljudskog roda, način na koji vodi Svoj život i način na koji govori i dela među ljudima. Time su obuhvaćena pitanja u vezi sa suštinom ovaploćenog Boga, a o ovim pitanjima vredi razgovarati. Ti aspekti su takođe nešto što ljudi ne mogu da vide ili što je ljudima veoma teško da razumeju i, naravno, to je takođe nešto što ne postoji u okviru ljudskog znanja ili u okviru njihovih predstava i uobrazilja o ovaploćenom Bogu. To jest, ljudsko znanje, razumevanje i uobrazilje o ovaploćenom Bogu u osnovi su odvojeni od stvarnosti života i postojanja ovaploćenog Boga. Kao rezultat toga, veći deo ljudskog znanja o suštini ovaploćenog Boga jeste nepraktičan i neobjektivan, pa se čak sastoji od nekih predstava i uobrazilja koje nisu u skladu sa stvarnošću. Ovaploćeni Bog živi među ljudima i u ovom materijalnom svetu; Njegova normalnost i praktičnost ogledaju se u Njegovom životu, kao i u procesu Njegovog postojanja. Ono što je obuhvaćeno u Njegovom životu i u procesu Njegovog postojanja jeste, s jedne strane, život ovog tela, a s druge strane, služba koju obavlja ovaploćeni Bog. Pogledajmo, iz ova dva aspekta, kako se normalnost i praktičnost koje proživljava i poseduje ovaploćeni Bog razlikuju od ljudskih predstava i uobrazilja – koje to delove ove normalnosti i praktičnosti ljudi ne mogu da razumeju ili ih odbacuju nakon što ih vide, iako su oni zapravo ispoljavanja normalnosti i praktičnosti koje poseduje Božje ovaploćeno telo. Pošto su time obuhvaćeni život i postojanje ovaploćenog Boga, to povlači za sobom mnoga stvarna pitanja, kao i mnoge misli i gledišta u vezi sa ovim stvarnim pitanjima. Te misli i ta gledišta se zapravo praktično i objektivno otkrivaju i proživljavaju u životu ovaploćenog Boga i u službi koju On obavlja. Međutim, budući da ljudi imaju previše predstava i uobrazilja – bilo o Bogu na nebu ili o Bogu na zemlji – i zato što su sve one isprazne i nisu u skladu sa stvarnošću, većina ljudi odbacuje normalnost i praktičnost, kao i poniznost i skrivenost, za koje ljudi mogu da vide da ih ispoljava ovaploćeni Bog – ovaj poseban Božji identitet. Većina ljudi se usredsređuje na znamenja i čuda, tajne, natprirodne sposobnosti i stvari koje su duboke, veličanstvene ili prilično transcendentne i čudne i tome slično. A ipak, ljudi odbacuju istinski objektivne, praktične i stvarne stvari koje proživljava i otkriva Sâm Bog. Koliko god godina da Božje ovaploćeno telo živi među ljudskim rodom, budući da ljudi te stvari odbacuju, njihovo bogopoznanje uvek ostaje zaglavljeno u njihovim ispraznim i nejasnim uobraziljama. Kao rezultat toga, ljudsko bogopoznanje je uvek tako neobjektivno i nepraktično. Danas, kroz razgovor o ovoj temi, hajde da spoznamo normalnost i praktičnost koje se ogledaju u životu ovaploćenog Boga i u službi koju On obavlja. Bilo da je reč o životu ovaploćenog Boga ili o službi koju On obavlja, oba aspekta obuhvataju proživljavanje Njegove normalnosti i praktičnosti. Time su obuhvaćena gledišta ovaploćenog Boga – ovog Sina čovečjeg koji poseduje poseban identitet – prema svakojakim ljudima, događajima i stvarima, kao i Njegova načela i metode za postupanje u svakakvim pitanjima. Tokom godina ste u besedama slušali o načelima i metodama prema kojima ovaploćeni Bog posmatra i rešava svakakva pitanja i sada znate za ove stvari. Sve te stvari, koje u vašem umu deluju prilično uzvišeno i veličanstveno, obuhvataju istinu. S jedne strane, one predstavljaju namere Boga na nebu; predstavljaju ono što Bog koji poseduje Božji identitet i suštinu zahteva od ljudi i čemu ih podučava. S druge strane, nepobitno je da one ujedno predstavljaju načela, metode, kao i misli i gledišta ovaploćenog Boga, ovog Sina čovečjeg, u načinu na koji On posmatra ili rešava svakakva pitanja. Već dugo sam sa vama razgovarao u zajedništvu o ovom ogromnom sadržaju koji obuhvata istina-načela; mnogo je tema, a one su prilično opširne. Ovaj sadržaj je dovoljan da predstavi misli i gledišta, stavove i načela ovaploćenog Boga – Sina čovečjeg – za postupanje sa stvarima u svakakvim pitanjima. Danas nećemo govoriti o ovom aspektu.

Glavna tema o kojoj ćemo razgovarati u zajedništvu jesu načela vladanja ovaploćenog Boga i Njegovi načini postupanja, u Njegovom životu i postojanju. Kroz Moju besedu o ova dva aspekta, bolje ćete razumeti normalnost i praktičnost ovaploćenog Boga i više ćete razumeti ovaploćenog Boga. S jedne strane, živeći među ljudskim rodom, ovaploćeni Bog ima načelo o tome kako se vlada, a ujedno ima načelo o tome kako postupa. Ta načela su veoma jednostavna. Moje načelo vladanja jeste da se Ja Sâm vladam u skladu sa pravilima, a Moje načelo za postupanje jeste da stvari obavljam savesno. Vladanje u skladu sa pravilima i savesno obavljanje stvari – to su Moja načela i ubeđenja u vezi s načinom na koji se vladam i način na koji postupam. Koliko je to reči ukupno? (Deset reči.) Ovih deset reči su veoma jednostavne i njihovo doslovno značenje je sasvim lako razumeti. Uopšte nisu apstraktne niti isprazne, uopšte nisu duboke i nisu nimalo uzvišene ni veličanstvene. Vladanje u skladu sa pravilima i savesno obavljanje stvari – to su Moja načela i ubeđenja u vezi s načinom na koji se vladam i načinom na koji postupam. Pridržavam se ovih načela u vladanju i postupanju; upravo tako Ja to radim. Možete li da vidite da je ovo činjenica? Možete li ovo da povežete sa činjenicama? S jedne strane, kad propovedam i besedim, kad dolazim u kontakt i u interakciju s ljudima i kad s ljudima ćaskam, uvek im govorim da se vladaju na ovaj način. S druge strane, i Ja Sâm se ovako vladam – ne uzvikujem parole. Zašto onda ljudima govorim o ovim načelima? Zato što i Ja Sâm postupam i vladam se na ovaj način; tu nema ničeg drugog dubokog. Neki ljudi kažu: „Ova Tvoja ubeđenja u vezi s Tvojim vladanjem su prilično jednostavna; nisu nimalo prefinjena. Ona ne mogu da predstavljaju identitet ovaploćenog Boga!” Da li je to tačno? (Nije.) Vladanje u skladu sa pravilima i savesno obavljanje stvari – to su načela i ubeđenja. Ja ih primenjujem u Svom svakodnevnom životu, a primenjujem ih i kad obavljam Svoju službu, to jest, kad obavljam delo. Tako se Ja vladam i tako Ja obavljam stvari. Hajde da o ovim stvarima naprosto razgovaramo kao da ćaskamo i kao da vodimo neobavezan razgovor, tako da možete malo da se opustite i da od Mene saznate nešto više o Mom životu. Da li je to u redu? (Da.) Ako, u nekom trenutku dok ćaskamo, neko od vas kaže: „Ne slažem se s tim! To što Ti kažeš nije u skladu sa Tvojim ispoljavanjima”, onda ću Ja pokušati to da preformulišem i to ću ispraviti ili otkloniti u budućnosti. Ako neko od vas podigne ruku i kaže: „Slažem se! To što Ti kažeš se savršeno slaže sa onim što smo videli i čuli da Ti otkrivaš u Svom životu; to što Ti kažeš je činjenica”, onda ću Ja tako i nastaviti. Da li je to u redu? (Jeste.)

Vladanje u skladu sa pravilima i savesno obavljanje stvari – bilo u životu ili u delu, čvrsto se držim tih ubeđenja. Verovatno ste u priličnoj meri već mogli da ih uvidite u delu koje obavljam, pa hajde da prvo porazgovaramo o tome kako se ona primenjuju na Moj život. Ovaploćeni Bog je čovek koji poseduje poseban identitet u ljudskom rodu, međutim, pri obavljanju stvari, uopšte ne postupa kao da je poseban. Nikada Sebe ne posmatra kao neku posebnu ličnost; On je samo običan čovek. U kojoj god zemlji da se nalazi, pridržava se zakona i propisa te zemlje. Ukoliko postoji nešto što treba da učini a to ne razume, brzo se posavetuje i otkrije šta propisuju lokalni zakoni i uredbe, šta je zakonito činiti a šta nije i postupa onako kako je prikladno, ne dajući Sebi povlašćen tretman. Da li ovakvo obavljanje stvari znači da si u skladu sa pravilima i da si savestan? (Znači.) Tako se On Sâm vlada u skladu sa pravilima i savesno obavlja stvari. U slobodnoj i demokratskoj zemlji, ukoliko Mu je potrebno da razume odgovarajuće zakone kako bi nešto obavio, posavetovaće se sa advokatom ili će proučiti zakone i propise. On ne preduzima nezakonite radnje, niti iskorišćava rupe u zakonu; strogo se pridržava zakona i propisa, jer se zakonima i propisima većine zemalja štite legitimna prava i interesi pojedinaca i to je ono čega bi ljudi trebalo da se pridržavaju. Na primer, ako u dvorištu obavljamo neke građevinske radove i tu nešto treba da postavimo, prvo moramo da saznamo kakvi su državni propisi o tome, da li ta stvar sme da se postavi u dvorište i, ako sme, gde je to prikladno učiniti. Nakon što nam pojedinosti o tome budu jasne, postupamo prema državnim propisima. Ako država to ne dozvoljava, onda to nećemo ni učiniti. Nećemo nerazumno nastojati da stvaramo nevolje i nipošto nećemo svesno kršiti zakon kako bismo tu stvar tu postavili. Na primer, ukoliko želimo da sazidamo nekakav objekat, državnim organima moramo da podnesemo zahtev za odobrenje. Nakon što dobijemo odobrenje, izgradnja može da počne. Pošto projekat bude završen, on ipak mora da prođe kontrolu državnih organa. Ako tu kontrolu prođe, možemo spokojno da ga koristimo. To je postupak za gradnju. Neki ljudi bi mogli da kažu: „Da li se za ovako mali projekat zahteva odobrenje od državnih organa? Ako to nije obavezno, za tim nema potrebe. Možemo sebe da poštedimo muka.” A Ja kažem: „Moramo to pouzdano da proverimo. Šta ako se odobrenje državnih organa ipak zahteva, a mi ga ne pribavimo – zar time ne bismo prekršili propise? Ne smemo da ih prekršimo. Budući da ćemo graditi ovaj objekat, trebalo bi da pokušamo da dobijemo odobrenje. Ako državni organi kažu da za odobrenjem nema potrebe, bićemo spokojni što taj zahtev ne podnosimo. Ako državni organi kažu da je odobrenje nužno, onda je to što podnosimo zahtev za odobrenje razumno i zakonito.” Za sve ono što se tiče zakona ili državnih propisa, moramo da se posavetujemo i da to pouzdano saznamo. U suprotnom, biće veoma problematično ako nešto pođe po zlu. Osnovno pravilo života u inostranstvu glasi: ne činiti ništa nezakonito niti išta čime se krše državni propisi. Na primer, ako živimo na selu i želimo da gajimo kokoške ili ovce, moramo da dobijemo odobrenje državnih organa. Država ima detaljne propise za te stvari i nipošto ne smemo da ih kršimo niti da pokušavamo da dobijemo posebne povlastice. Ukoliko prekršimo državne propise i u tome budemo uhvaćeni, biće veoma problematično. Dakle, to nam nalaže da se pridržavamo zakona, a to ujedno uključuje i načela o tome kako se vladamo i kako živimo. Bez obzira na to gde živimo, trebalo bi da se vladamo u skladu sa pravilima i da savesno obavljamo stvari. U Svom svakodnevnom životu, Ja i sa Svojim susedima dolazim u kontakt u skladu sa pravilima. Ne pravim buku i druge ne ometam. Šta god da državni organi propisuju, mi toga moramo da se pridržavamo. Čak i ako imaš psa kao kućnog ljubimca, o njemu moraš propisno da se staraš kako ne bi neprestano lajao i ometao susede koji se odmaraju. Naročito vikendom kad su svi susedi kod kuće, moraš da budeš još pažljiviji kako ih ne bi ometao. Kad zimi padne sneg, moraš da sačekaš da prođe osam sati ujutru pre nego što počneš sa čišćenjem snega. Ako prerano počneš da čistiš sneg, stvaraćeš buku kojom ćeš ometati svoje susede koji se odmaraju i to će ih iznervirati. Ako državni organi imaju izričite propise, moraš da ih se pridržavaš. Nemoj namerno da kršiš državne propise; nemoj da se zameraš državnim organima. To nazivamo vladanjem u skladu sa pravilima. Bez obzira na to gde boravim, u osnovi ne pravim nikakvu buku. Nikada ne puštam muziku napolju, ne pravim galamu niti govorim glasno. Kad šetam psa, ne dozvoljavam mu da neprestano laje. Dajem sve od Sebe da Svoje susede ne ometam, da se u njihov život ne mešam i da ih ne nerviram. Zar to nije vladanje u skladu sa pravilima? (Jeste.) Zato se Ja već godinama dobro slažem sa Svojim susedima. Jedni s drugima živimo u miru, pozdravimo se pri susretu i naporedo živimo na prijateljski, srdačan način. Gde god da živimo, u komunikaciji sa susedima moramo da se pridržavamo pravila. Ne smemo da im stvaramo nevolje, ali ne moramo ni da budemo snishodljivi – prema drugima treba da se ophodimo ispravno i da postupamo pošteno i pravedno. Budemo li to činili, nećemo dolaziti ni u kakav sukob.

Kad je reč o tome da se Sâm ovaploćeni Bog vlada u skladu sa pravilima, neki ljudi kažu: „Zar to nije sasvim normalna stvar?”, na šta Ja odgovaram: „Potpuno si u pravu; to je upravo tako normalno.” Odakle potiče ova normalnost? Ona potiče iz savesti i razuma ljudskosti. Upravo zato što ovaploćeni Bog poseduje optimalnu savest i razum normalne ljudskosti, kad je reč o vladanju – nečemu što ljudi smatraju krajnje nevažnim pitanjem – načelo kojeg se On pridržava takođe je krajnje nevažno: pridržavati se pravila. Nakon što to čuju, neki ljudi bi mogli da kažu: „A šta je tu tako važno? Treba li to uopšte pominjati? Da li to znači biti normalan i praktičan? To su trivijalne stvari.” Bilo kako bilo, to što se Sâm ovaploćeni Bog vlada u skladu sa pravilima predstavlja ispoljavanje Njegove normalnosti i praktičnosti, tako da je o tome vredno govoriti, a ljudima je korisno da to znaju. Ljudi misle da je nevažno to što se Ja Sâm vladam u skladu sa pravilima. No, šta ako bih Ja svuda u Svom životu Sebi davao povlašćeni tretman i razmetao se u svakoj prilici, govoreći: „Ja sam Hristos. Dolazim sa neba. Ja nisam kao svako drugi. Među ljudskim rodom, Ja sam jedinstven. Sav ljudski rod, sva živa bića i sva stvorenja moraju da budu pregaženi pod Mojim nogama. Sva stvorenja su pod Mojim nogama. Bilo da je neko vernik ili nevernik, svi moraju da Mi se poklone i da Me obožavaju. Kad dođu preda Me, svi moraju da budu snishodljivi i puni poštovanja”? Da li bi to bilo normalno? (Ne.) To bi bilo nenormalno. Smatraš li da Ja tako postupam? (Ne.) Ja tako ne postupam. Sa svima sa kojima dolazim u kontakt se prijateljski slažem, a naročito sa nevernicima. Prema njima se ophodim i s njima komuniciram u skladu sa pravilima i bontonom. Kad s ljudima o bilo čemu razgovaram ili se sa njima savetujem, naročito ih poštujem. Kad nešto ne razumem, postavljam pitanja i više se raspitujem, a neki ljudi su veoma strpljivi dajući odgovore na Moja pitanja. Naravno, ne radi se o tome da se Ja Sâm vladam u skladu sa pravilima samo da bih im uzvratio za takav tretman; naprotiv, živeći u ovom stvarnom okruženju, ovaploćenom Bogu je svojstveno da se pridržava tog načela kad komunicira s ljudima i obavlja stvari. Na primer, biblioteka je mesto za čitanje i učenje. Kad odeš tamo, trebalo bi da se pridržavaš njenih pravila. Ne smeš da praviš buku i trebalo bi da u najvećoj mogućoj meri izbegavaš svaki razgovor. Ako želiš da pričaš, trebalo bi da stišaš glas ili da izađeš napolje i, naročito, ako ti zazvoni telefon, trebalo bi što pre da izađeš napolje da se javiš na telefon, a sve to kako druge ne bi ometao u čitanju ili kako ih u tome ne bi ugrožavao. To nazivamo pridržavanjem pravila. U takvom okruženju, ako primim poziv, izaći ću napolje da se javim. Neki ljudi kažu: „Ima li ikog ko to ne zna?” Zaista ima ljudi koji to ne znaju. U nekim restoranima, supermarketima i mestima na koja ljudi na Zapadu odlaze da obave razne stvari, često se može čuti kako neki ljudi govore preglasno, a konobari i tamošnje osoblje zbog toga osećaju naročitu odbojnost. Naročito neki Azijati uopšte ne razumeju pravila i deluju izuzetno nekulturno. Na nekim mestima postoje jasno napisana pravila, ali se oni ponašaju kao da ih uopšte nisu videli. Čak i ako vide pravila napisana na svom maternjem jeziku, ne pridržavaju ih se, pa ih čak i krše. Kad ih osoblje opomene, oni se čak i raspravljaju. Zar time od sebe ne prave budale? Neki ljudi su navikli da se u svojoj domovini ponašaju bahato. Kad dođu na Zapad, i dalje misle da su na svojoj teritoriji, pa postupaju agresivno i šepure se poput gorila, nimalo se ne pridržavajući pravila. Posledično, kud god da odu, ljudi ih se gnušaju i prema njima osećaju odbojnost. Neki ljudi čak prave probleme kad polažu vozački ispit. Posle, kad vide svoje sunarodnike, oni im čak obznanjuju: „Kud god da odemo, mi Kinezi smo slobodni. Nikad se ne pridržavamo pravila. Što smo opušteniji, tim bolje. Bude li neko pokušao da me dovede u red, napraviću pravu scenu!” Zar neko takav nije živi đavo? Misliš li da si u svojoj domovini, pa da, ako imaš moć i uticaj, možeš da se ponašaš bahato? Nalaziš se u inostranstvu, u zemlji u kojoj postoji vladavina prava. Ako prekršiš zakone i propise, moraš da snosiš pravnu odgovornost. Pridržavanje zakona i propisa je ono najmanje što bi čovek trebalo da čini. Ako neko ne razume ni ova osnovna pravila, on je potpuno lišen ljudskog obličja.

Uopšteno govoreći, na javnim mestima sam veoma obazriv. Naročito kad idem u državne ustanove da obavim razne poslove, postupam oprezno i izbegavam da kršim njihova pravila. Koji god obrazac da ispunjavam ili na koja god pitanja da odgovaram, uvek postupam u skladu sa pravilima. Obavljajući nekoliko puta razne poslove, stekao sam iskustvo. Lako je pridržavati se pravila; ono što zabrinjava jeste nerazumevanje pravila. Na stranu to što čovek od sebe može da napravi budalu – no, da li bi to moglo da utiče na obavljanje nekog posla? Moglo bi, stoga čovek mora da se vlada u skladu sa pravilima. Zapadnjaci su u osnovi sposobni da to postignu. Ovaploćeni Bog poseduje normalnu razumnost i savest, pa naravno da i On to može da postigne i On to čini aktivno. Sebe ne svrstava u jedinstvene među stvorenim ljudskim rodom, niti ikada zaobilazi ove zakone i propise da bi za Sebe tražio povlastice. Koji god posao da završavam u državnoj ustanovi, uvek poštujem procedure. Nikada ne postavljam zahteve, govoreći: „Ja imam poseban status i poseban identitet. Da li mogu da dobijem poseban tretman?” S jedne strane, ni sa kim se ne savetujem kako bih pronašao takvu vrstu prečice. S druge strane, nikada se ne molim Bogu na nebu, govoreći: „Bože, možeš li Ti da izvedeš znamenja i čuda za Mene i da ovog trena ovu stvar obaviš, tako da ne moram da poštujem ove procedure poput ljudi?” Nikada se tako ne molim; umesto toga, obavljam stvari shodno procedurama i u skladu sa pravilima. Naravno, prilikom obavljanja ovih poslova, susrešću se i sa nekim posebnim okolnostima. Posebne okolnosti nalažu posebno postupanje. Ako treba da se plati taksa, platiću je. Ako treba da sačekam, sačekaću. Ako treba da podnesem zahtev za nešto ili da ponovo dobijem potvrdu od državnih organa, onda ću podneti zahtev i ponovo dobiti potvrdu. Svakako ću strogo poštovati procedure u skladu sa zakonima i propisima i neću zaobilaziti ničiji autoritet. Bilo da kupujem u supermarketu ili obavljam poslove u državnoj ustanovi, ako ljudi čekaju u redu, stajem u red sa njima. Kad dođe Moj red, odmah istupim. Šta god da od Mene traže da uradim, činim to u skladu sa pravilima i shodno njihovim zahtevima. Tako se Ja vladam. Kad se u životu susrećem sa raznim stvarima, tako postupam i doživljavam ih. Iako ima nekih posebnih trenutaka kad ću pretrpeti izvesne nepravde, to nikada ne utiče na Moja ubeđenja o „vladanju u skladu sa pravilima i savesnom obavljanju stvari”. I dalje činim ono što bi trebalo da činim. Ja, konkretno, izgledam kao Azijat, sitnije sam građe i prosečnog izgleda, ne govorim glasno, ljudima delujem obično i prosečno, ne ističem se u masi i uopšte ne privlačim ničiju pažnju. Zato se, pri obavljanju poslova u nekim posebnim okruženjima, suočavam sa različitim stepenom diskriminacije ili Me „počaste” različitim stepenom „posebnog tretmana”. Kad biste se susreli sa ovim stvarima, šta biste uradili? Da li biste se s tim ljudima raspravljali, protiv njih uložili prigovor ili biste se molili Bogu da ih prokune? Kojoj metodi biste pribegli? (Ako okolnosti to dozvoljavaju, s njima bih se možda i raspravljao.) A da li bi se u svom srcu molio i proklinjao ih? (Ne bih išao baš tako daleko, ali bih u sebi osećao popriličan bes.) Kad se prema tebi drugačije odnose ili te diskriminišu, trebalo bi da pustiš da se situacija smiri. Što se Mene tiče, ne molim se niti ih proklinjem, niti se s njima raspravljam ili prepirem. Umesto toga, puštam da se situacija smiri i tome ispravno pristupam. U srcu ću se osećati pomalo nelagodno, ali ću nakon nekoliko dana biti sasvim dobro; preći ću preko toga. Čak i ako tvoje dostojanstvo i integritet istrpe uvredu, ne smeš da budeš naprasit; ne smeš da postupaš plahovito. Kako s takvim ljudima onda treba da postupiš? Ukoliko te neko diskriminiše ili vređa, prema njemu bi trebalo da se odnosiš strpljivo, da ga se kloniš i da ne budeš naprasit; tada on ne može ništa da ti učini. To što si ovoga puta malo oštećen, posmatraj kao pouku. Ukoliko se susretnem sa ovakvim stvarima, s obzirom na razumnost i savest Moje normalne ljudskosti, osećaću se povređeno i ujedno ću osećati da su Moj integritet i dostojanstvo pretrpeli udarac. Biće mi neprijatno i u sebi ću osećati bol. Ipak, nipošto neću osećati da mi je naneta nepravda s obzirom na to da posedujem poseban identitet i poseban status, a kamoli da ću mrzeti ili proklinjati one koji Me diskriminišu. Što sam stariji, sve više osećam da su ove stvari savršeno normalne. Živeći u ovom ljudskom svetu, među ovakvim iskvarenim ljudskim rodom, ove stvari su savršeno normalne. Ne osećam se ovako zato što sam na takve stvari navikao i zato što sam na njih oguglao, već zato što su svi ljudi iskvareni. Diskriminacija koja od njih dolazi nije usmerena lično na tebe; pre će biti da je ceo ljudski rod takav. Vidiš, u SAD-u, multirasnoj zemlji doseljenika, ljudi svake rase će reći da su bili diskriminisani; čak će i belci to tvrditi. U različitim prilikama, u različitim okruženjima i među različitim grupama ljudi, ljudi će se suočavati sa diskriminacijom. Ponekad je to diskriminacija od strane drugih rasa, a katkad se čovek suoči i sa izvesnom diskriminacijom ili nepravednim tretmanom od strane sopstvene rase. Ono što ti smatraš diskriminacijom može biti samo najuobičajeniji način rešavanja stvari u međusobnom ophođenju među iskvarenim ljudima. Ljudski rod je upravo takav, stoga te stvari nemoj da shvataš preozbiljno. Normalno je da budeš ljut, ali bi te stvari trebalo brzo da prozreš, a zatim da ih otpustiš. Nemoj da im pristupaš plahovito. Ne razmišljaj o tome da se bilo kome osvetiš i nemoj da moliš i da bilo koga prokuneš. Nemoj o sebi da misliš da si izvan proseka. Ti si prosečan čovek i drugi se tako odnose prema tebi. Ukoliko vide da si slabić, maltretiraće te. Zar to nije savršeno normalno? Nemoj da se oslanjaš na predstave i uobrazilje kako bi razmišljao na sledeći način: „Ja nisam prosečan čovek. Izuzetno vredim i imam tako visok status. Moliću se i prokleću svakoga ko me maltretira. Uplašio bi se kada bih ti rekao ko stoji iza mene. Kad u budućnosti budem imao vlast, nateraću te da klečiš i preklinješ za milost. Nateraću te da se klanjaš poput kokoške koja kljuca pirinač.” Nikada mi se nisu javile takve misli. Diskriminacije ima svuda u svetu. Ljudska diskriminacija nije usmerena samo na tebe. Ovaj je svet sâm po sebi pun nepravde, diskriminacije, svakovrsne rđavosti i svakojakih zlodela. Kad se susretnem s takvim stvarima, budući da Sebe ne smatram nikakvom posebnom ličnošću, vrlo Mi je lako da te stvari otpustim. Nije li i to pridržavanje ubeđenjâ o vladanju u skladu sa pravilima i savesnom obavljanju stvari? (Jeste.)

U Svom životu, ovaploćeni Bog neizbežno stupa u interakciju s ljudima i s njima se druži, što obuhvata neku braću i sestre koji veruju u Boga, kao i neke nevernike. Kad komunicira s braćom i sestrama koji veruju u Boga, On naravno ima i neka načela za Svoje vladanje i postupanje u smislu ljudskosti. Iako se On strogo ne pridržava pravila učtivosti i uzajamnog uzvraćanja i ovozemaljskih običaja, kad je reč o razmeni usluga, On se trudi da druge ne iskorišćava niti da za Sebe traži povlastice. Kad neka braća i sestre ulože nešto svoje energije i vremena rešavajući lične stvari za Mene, Ja ću naći priliku da im dam neki mali poklon, da ih posetim, počastim ih obrokom ili da učinim nešto drugo. To nije podmićivanje; to su učtivost i uzajamno uzvraćanje, a ne iskorišćavanje drugih. Što se tiče braće i sestara sa kojima nisam imao privatne kontakte, nikada nijednom od njih nisam davao poklone zato što imaju status ili zato što su dali priloge u Božjoj kući, niti sam ikome od njih davao stvari niti ukazivao poseban tretman zato što ih cenim ili sa njima imam pristojan odnos. Takve stvari se nikada nisu dogodile. Ukratko, kad se družim s ljudima i sa njima stupam u interakciju, trudim se da ih ne iskorišćavam i da za Sebe ne tražim povlastice. Moj poseban identitet Me neće navesti da pomislim: „Kako god da te iskoristim, to je prikladno i ti to treba da prihvatiš; time te uzdižem.” Ja ne bih tako razmišljao. Ako Mi rešavaš neke lične stvari, stvari van crkvenog rada, onda ću tu uslugu zapamtiti i odužiću ti se. Na temelju toga, upustiću se u razmenu usluga s tobom. To ne treba ni pominjati kad su u pitanju nevernici – ako je nevernik nešto obavio za Mene i potrošio određenu svotu novca, kao prvo, postaraću se da mu ne dugujem nikakav novac. Neću dozvoliti da plati iz svog džepa; daću mu onoliko novca koliko je potrebno. Pored toga, rešavajući tu stvar za Mene, on se silno potrudio, uložio je mnogo napora i poprilično je trčao unaokolo, tako da iz učtivosti moram da mu dam poklon, da mu ponudim neku nadoknadu za uslugu i da ga ne iskorišćavam. On obavlja taj posao i od njega živi; ne mogu da dozvolim da pretrpi gubitak ili da plati novcem iz svog džepa zato što je za Mene nešto obavio. To ne bi bilo prikladno. Dakle, u takvim stvarima Ja za Sebe ne tražim povlastice. Naravno, ovde nije reč o poštovanju pravila igre; radi se samo o tome da čovek mora da se drži najosnovnijih ovozemaljskih običaja, kao i učtivosti i uzajamnog uzvraćanja; u tom pogledu ne mogu da se prave izuzeci. Ako tražiš od nekoga da nešto obavi i ne platiš mu, te uvek nastojiš da ga iskoristiš, time se ispoljava odsustvo integriteta. Koja su Moja načela u ovim pitanjima? Ako želiš da nešto završiš, a plan koji taj čovek nudi je odgovarajući i možeš da priuštiš njegovu cenu, onda tako i uradi. U suprotnom, nemoj; pronađi nekog ko nudi nižu cenu da to uradi. Radi samo ono što možeš da priuštiš. Na sebe ne preuzimaj više nego što možeš da podneseš i ne razmišljaj o tome kako možeš da iskoristiš druge. Ako nemaš finansijskih sredstava da se to reši, u tom slučaju ili pozajmi novac, uzmi kredit ili sačekaj dok ne zaradiš dovoljno novca da bi se to obavilo. Ukratko, sâm smisli nešto; druge ne možeš da iskorišćavaš. Ako je to nečija profesija, kad taj čovek obavi nešto za tebe, trebalo bi da održiš svoje obećanje i da mu platiš. To je savršeno prirodno i opravdano. Ne iskorišćavati druge, ne obmanjivati druge, ne dugovati drugima, ne ponašati se besramno i ne dugovati – to nazivamo vladanjem u skladu sa pravilima. Kad si u nevolji, svoje nevolje nemoj da svaljuješ na druge; kad si siromašan, ne iskorišćavaj druge; kad si bogat, ne razmeći se svojim bogatstvom; i ne pravi se važan zbog svog identiteta i statusa. To je Moje ubeđenje kad je reč o interakciji s ljudima i rešavanju stvari. Na primer, ponekad ću naći nekoga da Mi nešto obavi. Recimo da bi to normalno koštalo samo sto hiljada dinara, ali on želi petostruki iznos. Iako Ja to mogu da priuštim, neću da prihvatim da budem tako nasamaren. Ja trošim onoliko koliko je obično potrebno da se to završi i ne cenkam se s ljudima. Ako to ne mogu da priuštim, pronaći ću nekog ko nudi nižu cenu. Nipošto se neću ponašati besramno, niti ću se pretvarati da sam siromašan da bi on snizio cenu; Ja takve stvari nikada ne govorim. Dajem onoliko novca koliko je potrebno da se to završi, plaćajući tržišnu cenu i postupajući po pravilima. U toj meri sam rigorozan. Neki bogati ljudi su posebno upadljivi i oholi. Nose firmiranu odeću, dijamantsko prstenje i ogrlice, kiteći se od glave do pete šljaštećim draguljima. Štaviše, kud god da idu, nose visoke potpetice i uglavnom izbegavaju da hodaju po tepisima, misleći da je previše neupadljivo ako se ništa ne čuje – namerno hodaju po mermernim ili drvenim podovima kako bi ljudi primetili njihov dolazak. Čak ni ne skidaju svoje firmirane naočare za sunce kad ulaze u prostoriju i s vrata odmere sve prisutne da vide ko je tu, kao da žele da kažu: „Jeste li videli da je stigla kraljica?” Kud god da pođu, moraju najpre da se prave važni. Ako nosim naočare za sunce kad izađem leti, Ja ih brzo stavim u torbu kad stignem na Svoje odredište, da Me ljudi ne bi videli sa naočarima za sunce i pomislili da se pravim važan, što bi moglo da izazove pogrešno razumevanje. Većina cipela koje Ja nosim ima gumene ili penaste đonove i, dok hodam, Ja se trudim da ne pravim nikakvu buku. Kad odem negde da rešavam stvari, ako treba da pozvonim, Ja to i učinim. Ako nema potrebe da zvonim, čim uđem, prvo kažem recepcioneru da imam zakazano s tim i tim u određeno vreme, a zatim na tom mestu sednem i čekam. Viđam neke ljude kako sede i gledaju u svoj telefon kad nemaju šta da rade. Noge su im prekrštene, zabacuju svoju natapiranu kosu, a pored njih je markirana torba – tako su pompezni. Kud god da pođem, Ja sam posebno neupadljiv. Pronađem ugao u kojem ću sesti, privijajući Svoju torbu na grudi da je ne bi ugrabili loši ljudi. Oprezan sam i ne privlačim pažnju. Kad dođe Moj red, brzo odem da obavim stvar bez odugovlačenja, nastojeći da što manje privlačim pažnju. Ja poštujem pravila dok obavljam stvari i ljudima ništa ne dugujem. Kud god da idem, Ja kontrolišem Svoje pokrete; ne želim da privlačim ničiju pažnju. To jest, kud god da odem da nešto obavim, krećem se tiho i nikada nisam toliko glasan da bih najavljivao Svoje prisustvo. Kad stupam u interakciju sa nevernicima, ako oni obično imaju određena pravila za obavljanje stvari, Ja tad poštujem ta pravila. Na primer, pravilo u toj i toj delatnosti je da, nakon što čovek neku stvar obavi za tebe, moraš da ga častiš obrokom. Polazeći od cene naše transakcije, obrok bi uopšteno trebalo da košta oko hiljadu i po dinara, tako da ga Ja častim obrokom koji košta otprilike toliko. Neki ljudi kažu: „Pošto ga već častiš obrokom, potroši malo više novca kako bi se pokazao.” Nema potrebe za tim. Kakva god da su njegova pravila, mi ih se pridržavamo. Nemojte da preterujete i ne bacajte novac samo da biste se pokazali. Na Zapadu, kad od nekoga tražiš da ti nešto obavi ili kad na sat unajmljuješ radnike ili unajmljuješ fizičke radnike i slično, običaj je da se ostavi bakšiš. U nekim delatnostima postoje pravila koja se odnose na iznos bakšiša, dok u drugima ta pravila ne postoje. U onima u kojima takva pravila ne postoje, iz učtivosti i poštovanja prema radniku, Ja uglavnom dajem razuman bakšiš zasnovan na njegovoj satnici, kvalitetu njegovog rada i njegovom stavu. Ako je odradio dobar posao, daću mu dodatnih pet dolara; ako je obavio prosečan posao i u budućnosti ne želim ponovo da ga angažujem, neću mu dati dodatni novac, ali mu neću dati ni manje od onoga što je zaradio. Kad je reč o davanju bakšiša, ne ponašam se kao da sam tajkun i ne razmećem se namerno Svojim bogatstvom, izvlačeći šaku gotovine i dajući je čoveku bez brojanja. Takve stvari nikada ne radim. Umesto toga, pre nego što on počne sa radom, Ja unapred pripremim novac na osnovu njegove cene i dam mu ga kad pođe. Većina ljudi je time prilično zadovoljna. I ovo se može smatrati pravilom za obavljanje stvari na Zapadu. Pošto je to pravilo, moramo da ga se pridržavamo i ne smemo da ga prekršimo. Ako si na nekom mestu nov i ne razumeš pravila, najbolje bi bilo da ih naučiš. Nakon što ih razumeš, nemoj da se praviš lud; daj sve od sebe da postupaš u skladu sa tim pravilima. Naravno, nije stvar u tome da se Ja plašim da će ljudi donositi sud iza Mojih leđa ili da će reći da se ja Sâm ne vladam u skladu sa pravilima – to nije zato što se plašim takvih stvari. Naprotiv, Ja osećam da tako treba da se radi; to je ono što bi trebalo da činim. Neki ljudi kažu: „Da si mu zakinuo hiljadu dinara, zar ne bi imao dovoljno za još jedan obrok?” Ne možete to da posmatrate na taj način. To je ono što je on zaradio. Ako mu daš hiljadu dinara manje, to je isto kao da mu uzimaš tih hiljadu dinara. Upotrebiti novac koji si uzeo od drugih za sopstvene troškove je bezobzirno. Raditi stvari protiv svoje savesti nije u skladu sa ljudskošću; u tome nema ljudskosti. Ako pokušaš da ga tako zakineš, onda se ne vladaš u skladu sa pravilima. Vladanje u skladu sa pravilima podrazumeva da, u najmanju ruku, postupaš nepristrasno i da stvari nazivaš pravim imenom. Pretpostavimo da radiš u nekoj uslužnoj delatnosti i da moraš da se osloniš na bakšiše da bi preživeo. Ako ti neko ne dâ bakšiš, iskorišćavajući te, kako bi se osećao? U pitanju je ista logika. To što ne daš bakšiš možda nije protiv zakona u određenoj delatnosti i niko te zbog toga neće goniti, no, možeš li to da uskladiš sa svojom savešću? Ako to ne možeš da uskladiš sa svojom savešću, onda duguješ svojoj savesti. Ako u ovom životu imaš previše takvih dugova, kada ćeš moći da ih otplatiš? Ne možeš tako da se vladaš. Možda nekog pomalo i iskoristiš time što mu ne daš bakšiš, međutim, zar ne osećaš grižu savesti? Ako je zaista ne osećaš, onda s tobom zaista postoji problem. Ako zbog takve sitnice nekoga pokušaš da iskoristiš, da li bi bio sposoban i za gore stvari? Uz takav način razmišljanja, možeš li i dalje da primenjuješ istinu?

U svom životu i u svom opstanku, svi mogu da se susretnu sa ovim primerima o kojima smo razgovarali u zajedništvu, a koji se odnose na vladanje u skladu sa pravilima. Ni ovaploćeni Bog, koji živi među ovim ljudskim rodom, ove stvari ne može da izbegne i to su stvari sa kojima On mora da se suoči. Čineći to, ovaploćeni Bog se u celini strogo pridržava ubeđenja i načela u vezi sa vladanjem u skladu sa pravilima i savesnim obavljanjem stvari. I Ja Sâm upravo to radim. Naravno, kad se Moja interakcija sa vama odnosi na crkveni rad ili na vaš lični život, ako od Mene tražite da sa vama razgovaram u zajedništvu ili se sa Mnom savetujete kako da rešite određeni problem, Ja ću s vama razgovarati u zajedništvu strogo u skladu sa Svojim ubeđenjima o vladanju. Prihvatili vi to ili ne, Moja gledišta i načini i načela shodno kojima se vladam ostaju nepromenjeni. Nipošto vas neću učiti da iskorišćavate rupe u zakonu da biste stekli neku dodatnu prednost; takav postupak je sasvim sigurno neprikladan. Ma šta da se dogodi, prvo ću od vas tražiti da jasno utvrdite da li data stvar podrazumeva primenu zakona, politika ili propisa određene delatnosti. Ako se to podrazumeva, reći ću vam da se posavetujete sa državnim službenicima, da se posavetujete s advokatom ili da potražite odgovarajuća pravila na internetu. Ako to uključuje finansijska pitanja, onda bi trebalo da se posavetujete sa računovođom. Tako morate da postupate bez obzira na zemlju u kojoj se nalazite. Tako Ja postupam i nipošto te neću podsticati da prekršiš ova ubeđenja. Umesto toga, zahtevam od tebe da se strogo pridržavaš zakona i propisa svake zemlje, uključujući pravila i odredbe svakog javnog mesta ili bilo koje delatnosti. Ako sa njima nisi upoznat, moraš da preuzmeš inicijativu da se o njima obavestiš i da se posavetuješ s ljudima. Ako sa njima jesi upoznat, moraš da daš sve od sebe da ih se pridržavaš. Šta god da ta pravila nalažu, tako bi trebalo da postupamo. Čak i ako pravila ili zakoni date zemlje ponekad utiču na vreme koje provodiš obavljajući svoju dužnost ili su od uticaja na neka pitanja u vezi sa tvojom dužnošću, i dalje moraš da ih se pridržavaš. Možeš da iznađeš načine da prilagodiš vreme obavljanja svoje dužnosti ili okruženje u kojem je obavljaš, kako bi izbegao sukob sa zakonima i propisima zemlje, kao i da bi izbegao ona ponašanja ili one incidente kojima se krše državni zakoni i propisi. Da li je prikladno ovako postupati? (Da.) To je jedan aspekt. S druge strane, kojoj god zemlji da pripadaju ti zakoni i propisi i bez obzira na to jesu li ili nisu razumni, sve dok ih državni organi izričito propisuju i sve dok se pojavljuju u okviru Moga života i postojanja, Ja ih se pridržavam i poštujem ih koliko god mogu. Nipošto neću iznositi zapažanja o bilo kojim aspektima zakona i propisa državnih organa koji su nerazumni ili koji nisu u interesu naroda, niti ću ih kritikovati; umesto toga, pridržavam se svih onih pravila koje državni organi donesu. Naravno, kad govorim o pridržavanju zakona i propisa državnih organa, to ne uključuje one zakone koji se protive verskom ubeđenju niti zakone kojima se poriče Bog i koji Mu se opiru. Naprotiv, to se odnosi na one zakone i propise kojima se štite prava građana, održava društveni poredak i podstiče pravičnost; to je ono čega bi ljudi trebalo da se pridržavaju. O čemu god da ljudi u svojoj glavi razmišljaju, poštovanje zakona i propisa je na prvom mestu. Čovek bi trebalo da poštuje zakone zemlje i da poštuje pravila i odredbe svake delatnosti. Ako ne možeš da im se prilagodiš ili ti se oni ne sviđaju, možeš da izbegavaš tu delatnost ili da napustiš tu zemlju. Međutim, racionalno govoreći, ako živiš u određenoj zemlji ili imaš posla s ljudima u određenoj delatnosti, trebalo bi da se pridržavaš zakona te zemlje, odredaba i direktiva date delatnosti ili nekih posebnih prilika i okruženja, pa čak i nekih moralnih normi. Ja se trudim da se strogo pridržavam zakona, propisa i odredaba ljudskog roda, nekih posebnih pravila i direktiva na javnim mestima i osnovnih moralnih normi i normi ponašanja ljudskosti. Nikada ne ističem Svoj poseban identitet i status, niti idem protiv bilo kog zakona, propisa, direktive, odredbe niti ičeg sličnog. Ja ih ne osporavam niti ih namerno kršim sprovodeći Svoj naum; umesto toga, strogo ih se pridržavam. Iza ove Moje stroge usaglašenosti stoji poštovanje njihovih zakona, propisa, odredaba i pravila. Ovo je ujedno i načelo koje čovek zapravo primenjuje i kojeg se pridržava kad se vlada u skladu sa pravilima i savesno obavlja stvari. Možda neki ljudi ne razumeju kakav je Moj stav prema ovim stvarima; možda u svojoj glavi imaju neke misli koje nisu u skladu sa stvarnošću ili imaju neke isprazne predstave i uobrazilje u vezi s Mojim načelima i ubeđenjima o obavljanju takvih stvari. Da li u ovakvoj besedi pronalazite išta isprazno? (Ne.) Ako kažemo da nema ničeg ispraznog, to znači da je Moj stav prema tim stvarima takav da se prema njima odnosim racionalno iz perspektive ljudskosti. Ja ne zauzimam položaj nadmoći, ne postavljam se iz perspektive trećeg neba i prema tim stvarima se ne odnosim iz položaja posebnog statusa toga što posedujem Božji identitet. Naprotiv, prema njima se odnosim na krajnje ljudski način iz racionalne perspektive. U načinu na koji se odnosim prema stvarima, Ja nikada ne ističem Svoj identitet ovaploćenog Boga, niti se ikada tim identitetom koristim da bih ih posmatrao s potcenjivanjem. Nikada te stvari ne osporavam i ne remetim državne zakone i propise niti pravila bilo koje delatnosti. Umesto toga se poslušno i savesno strogo pridržavam ovih zakona, propisa, odredaba i ostalih sličnih stvari. Još praktičnije rečeno, kad je u pitanju interakcija s ljudima, Ja se ujedno pridržavam jednog krajnje ljudskog načela.

Razgovarali smo u zajedništvu o nekim ispoljavanjima ovaploćenog Boga koji se Sâm vlada u skladu sa pravilima. To bi mogle da budu stvari na koje nikada niste pomislili ili stvari koje nikada niste shvatali ozbiljno; možda o tim stvarima imate veoma ispraznu predstavu; ili, kad ih vidite, kad dođete u kontakt s njima ili za njih čujete, možete potpuno da ih odbacite. Međutim, te stvari su odraz normalnosti i praktičnosti, te poniznosti i skrivenosti, koje ispoljava Božje ovaploćeno telo. Pored toga, to su takođe najnormalnija i najpraktičnija ispoljavanja Njegovog vladanja kad se Božji Duh zaodene u telo i dođe među ljude. Kroz ova ispoljavanja, ljudi mogu bolje da razumeju kako Bog na nebu posmatra, tretira i rešava pitanje nečijeg vladanja i toga što neko postaje član ljudskog roda. Ova ubeđenja i načela u vezi sa vladanjem omogućavaju ljudima da vide i spoznaju da Bog ne čini ništa na isprazan način, da On sve čini praktično i da praktično postupa u skladu sa načelima, pridržavajući se zakona i propisa ljudskog roda, kao i pravila različitih sfera ljudskog društva. Dok se pridržava tih zakona i propisa, ovaploćeni Bog takođe mora da obavlja Svoju službu i obavlja delo koje namerava da obavi. Bilo da je to Njegovo proživljavanje normalne ljudskosti ili Njegovo obavljanje dela božanstva, nijedno od ta dva se ne sukobljava s onim drugim niti mu protivreči. Ubeđenja i načela u vezi sa vladanjem koja Bog pokazuje u Svom normalnom ljudskom životu prikazuju normalnost i praktičnost ovaploćenog Boga – to je jedan aspekt. Drugi aspekt je to da On proživljava normalnu ljudskost – koja poseduje savest i razum – koju bi Božji Duh trebalo da ima kad postaje čovek ili kad se zaodeva u telo među ljudima. Iako ovo proživljavanje uglavnom deluje nepovezano sa službom koju ovaploćeni Bog obavlja u Svom božanstvu, ubeđenja i načela kojih se Božje proživljavanje u ljudskosti pridržava ista su kao i suština istine, Božja narav i Njegovi zahtevi za ljudski rod izraženi u Njegovom božanskom delu. Načela vladanja kojih se ovaploćeni Bog pridržava u Svom ljudskom životu jesu da se On Sâm vlada u skladu sa pravilima i da savesno obavlja stvari. Zatim, načela delovanja kojih se On pridržava kada obavlja Svoje delo u božanstvu su u osnovi ista – On Sâm se vlada u skladu sa pravilima i savesno obavlja stvari; ta načela se ne menjaju. Prema tome, što se tiče ovaploćenog Boga, Njegova ljudskost i božanstvo nikada nisu razdvojeni; potpuno su sjedinjeni. Njegovo božanstvo se može izraziti kroz Njegovu ljudskost, a Njegova ljudskost je ispoljavanje jednog dela Njegovog božanstva. Stoga, kad ovaploćeni Bog živi među ljudskim rodom, Njegova ljudskost i božanstvo koje ljudi mogu da vide u ovom periodu nisu nepovezani niti razdvojeni; oni su sjedinjeni. Proživljavanje Njegove ljudskosti, kao i ubeđenja i načela u vezi sa Njegovim vladanjem su u određenoj meri pod nadzorom, uticajem i usmerenjem Božjeg Duha. S druge strane, takođe se može reći da On proživljava Svoju normalnu ljudskost koja poseduje savest i razum. Samo sa takvom ljudskošću Božje ovaploćeno telo može da preuzme celokupnost Njegovog božanskog dela, dela koje On treba da obavi u Svom božanstvu; samo sa takvom ljudskošću Božje ovaploćeno telo može da ispuni službu koju treba da obavi i da je obavi dobro. To je jedno poimanje. Drugo poimanje je da se služba koju obavlja ovaploćeni Bog postiže kroz takvu ljudskost koja poseduje normalnost i praktičnost. U svakom slučaju, ljudskost-suština i božanstvo ovaploćenog Boga oboje sačinjavaju ovaploćenog Boga, koji ima poseban identitet Hrista. Stoga, ubeđenja i načela u vezi sa vladanjem ljudskosti ovaploćenog Boga koja vidiš, sve do Njegovih konkretnih ispoljavanja, stavova i gledišta u svemu što On čini, deo su Njegove ljudskosti i, naravno, takođe se može reći da su deo Njegovog božanstva. To dvoje se ne može razdvojiti. To jest, kada u ovaploćenom Bogu vidiš takvu ljudskost, trebalo bi da budeš siguran da je On telo u koje se Bog zaodenuo. Naravno, kad dođeš u kontakt sa istinom koju izražava Bog, dok uvažavaš da ovaploćeni Bog ima božanstvo, takođe bi trebalo da uvažiš da je Njegova ljudskost deo ovaploćenog Boga, koji ima poseban identitet. U svakom slučaju, ljudima je na kraju omogućeno da vide ovu normalnu i praktičnu stranu ovaploćenog Boga, kao i ubeđenja i načela u vezi sa vladanjem koja On proživljava, jer to obuhvata mnoga pitanja s kojima se Božje telo suočava u Svom postojanju i životu. Iako se ova praktična ispoljavanja u ljudskom životu ovaploćenog Boga ne uzdižu na nivo službe koju On obavlja niti na nivo toga da On ljude opskrbljuje istinom, putem i životom, ta načela i ubeđenja u vezi sa vladanjem nisu nepovezana sa božanstvom unutar ovaploćenog Boga. Upravo zato što je ovo telo Božje ovaploćeno telo i telo u koje se Božji Duh zaodenuo, normalna ljudskost ovog ovaploćenog Boga može da ima takva ubeđenja i načela u vezi sa vladanjem. To ukazuje na to da je svakom pripadniku iskvarenog ljudskog roda ili svakome unutar iskvarenog ljudskog roda ko ima povlašćeno poreklo, identitet, društvenu vrednost i plemenit status veoma teško da se vlada u skladu sa pravilima i da savesno obavlja stvari; niko nije izuzetak. Prema tome, ovaj aspekt normalnosti i praktičnosti jeste ono što ljudskost ovaploćenog Boga ima i što jeste i, naravno, to je i deo onoga što božanstvo ovaploćenog Boga ima i što jeste; samo što ga On izražava i otkriva kroz Svoju ljudskost. Kad bi se ovaploćeni Bog razmetao kud god da odlazi, kad bi uvek nametao Svoj status, govorio grandiozno, smatrao da je plemenit, gledao na sve s visine, ponašao se oholo i silno i uvek želeo da gazi sve pod Svojim nogama; kad bi proklinjao svakoga ko ne pada ničice u obožavanju, pretvarajući ga u pepeo, ubijajući ga na licu mestu ili ga obarajući Svojim oštrim pogledom, onda bi bilo teško reći da li On u Sebi zaista ima božanstvo-suštinu. S jedne strane, ovaploćeni Bog poseduje savest i razum normalne ljudskosti da bi održao sav život, reči i dela Svoga tela. S druge strane, unutar Njega takođe deluje Njegovo božanstvo, jer je božanstvo, na kraju krajeva, Njegov istinski život. Kad bi Njegova ljudskost bila tako nadmena i samopravedna kao ona kod iskvarenog ljudskog roda, da li bi rekao da je ovaj čovek ovaploćeni Bog? (Ne.) Pretpostavimo da neki čovek uvek ima natprirodna ispoljavanja, da uvek misli da je nebesko biće koje se spustilo na zemlju, da uvek ima to osećanje i da ljudima uvek govori s visine, navodeći ljude da se dive njegovim rečima i delima. Pretpostavimo da u svom srcu on uvek ima natprirodne i transcendentne misli, da na prvi pogled može da kaže šta se dogodilo u nečijem prošlom životu, kakva je zla taj čovek počinio, koje je stvari učinio ili koliko puta je bio reinkarniran kao čovek ili životinja. Nadalje, pretpostavimo da je ovaj čovek uvek smatrao da je naročito plemenit, da je uvek imao natprirodna ispoljavanja kada bi govorio i da su ga pratila znamenja i čuda, zbog čega su ljudi smatrali da je poseban. Takav čovek bi bio nenormalan. S jedne strane, život-narav u njemu bi bila nenormalna; s druge strane, život unutar njega ne bi bio život božanstva. Ovo je jedini način da se to kaže.

Bilo da su to Njegova ubeđenja u vezi sa vladanjem ili su to Njegova načela u vezi sa rešavanjem stvari, sve što ovaploćeni Bog otkriva i proživljava je naročito normalno i praktično. Pogledajte stvari koje sam rekao i stvari koje radim u Svom životu – da li je ijedna od njih nenormalna? Da li je ijedna od njih natprirodna ili nekonvencionalna? (Ne.) Čime god da se bavim, u vezi sa Mnom nećeš pronaći ništa neobično. Ja nisam neobičan čovek; Ja sam samo normalan čovek. Štaviše, Moje misli, gledišta, razmišljanje i logika u rešavanju bilo koje stvari nisu iskrivljeni, ekstremni niti natprirodni. Smiren sam i staložen kad komuniciram i družim se sa ljudima. Ako su ljudi voljni da sa Mnom komuniciraju, Ja s njima komuniciram; u suprotnom, ne pokušavam da im se umilim. Smatraš li da je Moje razmišljanje normalno kad je reč o interakciji s ljudima, postupanju u stvarima, obavljanju raznih stvari i Mom vladanju? (Da.) Sve je to normalno. Nikada od vas nisam tražio niti sam vas podsticao da se suprotstavite državnim organima bilo koje zemlje, niti sam vam ikada rekao nešto poput: „Svi oni koji veruju u Boga potiču od Boga; svi vi dolazite sa trećeg neba. Ne plašite se ovog sveta; pregazite ovaj svet pod svojim nogama! Svi ste vi pobednička muška deca; uzmite gvozdenu palicu da vladate ovim svetom i ovim ljudskim rodom. Sve stvari su pod vašim nogama!” Da li sam ikada to rekao? (Ne.) Šta sam rekao? Da u svemu što radite morate da se pridržavate pravila. Bez obzira na to u kojoj zemlji verujete u Boga i obavljate svoju dužnost, morate da poštujete zakon i da činite stvari u skladu sa propisima državnih organa. Nipošto ne smete da postupate nepromišljeno i samovoljno; morate da budete oprezni i ne smete da budete raspušteni. Budete li prekršili zakone i propise državnih organa, onoga časa kad protiv vas bude podneta žalba, to će se odraziti na to kako obavljate svoju dužnost. U vezi sa tim Ja stalno gunđam. Iako to zvuči prilično svakodnevno, veoma je praktično, jer imate premalo životnog iskustva i nedostaje vam uvid, pa ste veoma skloni tome da grešite. Vi ste ljudi koji veruju u Boga. Svrha vašeg odlaska u različite zemlje da biste obavljali svoju dužnost jeste u tome da sledite Božju volju i svedočite za Boga, a ne da se suprotstavljate bilo kojoj zemlji ili bilo kojoj vladajućoj partiji. Vi ste samo stvorena bića koja obavljaju svoje dužnosti; trebalo bi da se potpuno pokorite Stvoriteljevoj vrhovnoj vlasti i trebalo bi da se pokorite svakom načinu na koji Bog orkestrira stvarima i uređuje ih. U koju god zemlju da odete, u kakvom god okruženju da živite ili u domovima koje god braće i sestara da boravite, morate da se pridržavate pravila, pomažući koliko god možete. Pored toga, morate da se pridržavate svih zakona i propisa koje ta zemlja ima. Više puta vas podstičem da ne kršite pravila i da ne dozvolite da se protiv vas podnose žalbe. Ako protiv vas bude podneta žalba, trebalo bi da shvatite kakvu ste grešku napravili, koji ste propis prekršili i zašto je ta žalba podneta. Izvucite pouku kako se to ne bi ponovilo. Ako ne izvučeš pouku, protiv tebe će i dalje stizati žalbe. Sve Moje reči u tom pogledu jesu rešenja problemâ zasnovana na stvarnim okolnostima – govorim ti kako da živiš, kako da opstaneš i kako da se pridržavaš pravila, da u sopstveni život i opstanak ne bi unosio nepotrebne nevolje. U koju god zemlju da odeš, tamo si da bi obavljao svoju dužnost. Kao prvo, u tu zemlju moraš da se uklopiš i da se pridržavaš njenih zakona i propisa. Ne smeš da remetiš njihov postojeći poredak niti da im stvaraš ikakve nevolje. Tek tada će te oni prihvatiti i posmatrati kao pripadnika te zemlje i jedino tako možeš da se skrasiš da bi obavljao svoju dužnost. Ako se ne pridržavaš čak ni lokalnih pravila i činiš stvari kojima se krše pravila, dovodeći do toga da se ljudi stalno žale i prave ti probleme, do te mere da te se čak i gnušaju i ne žele da tu više živiš, kako onda uopšte možeš i da sanjaš da ćeš obavljati svoju dužnost? Gde god da živiš, moraš da se pridržavaš lokalnih zakona i propisa. Recite Mi, da li je ovakvo postupanje ispravno? Da li vam je to od koristi u obavljanju sopstvene dužnosti? (Jeste.) Ovakvo postupanje je veoma praktično. Pridržavanje zakona i propisa je osnovni zdrav razum u stvarnom životu. To nije podizanje galame ni oko čega, a još manje je to preterana osetljivost; to je načelo kojeg morate da se pridržavate u stvarnom životu. Ako se nešto dogodi ili iskrsne neki problem, mi razmatramo najbolji način da se to reši i kako da se iz toga izvuče pouka, kako biste se u budućnosti potrudili da napravite što manje grešaka ili da ih u potpunosti izbegnete, te da budete neko ko se vlada u skladu sa pravilima i savesno obavlja stvari. Kud god da odu, neki ljudi se ne pridržavaju pravila. Svuda bacaju smeće i s vremena na vreme prave buku i ometaju svoje susede koji se odmaraju. Poput divljih životinja koje upadaju u selo, oni utiču na okruženje zajednice i ometaju ga, navlačeći na sebe, kud god da odu, prezir i antipatiju drugih ljudi. Ja ovim ljudima kažem da bi trebalo da se strogo pridržavaju lokalnih zakona i propisa i da moraju da poštuju pravila, te da samo takvim vladanjem čovek poseduje normalnu ljudskost. Recite Mi, da li su Moj način razmišljanja i Moja polazna tačka u postupanju u ovim stvarima ispravni? (Jesu.) Ja ne radim stvari koje su uzvišene i veličanstvene niti one koje su apstraktne, transcendentne ili nekonvencionalne. Ja samo ispravljam i usmeravam ljude u vezi sa ovim sitnim stvarima u njihovom životu, te u vezi sa greškama i manama koje se pojavljuju u njihovom životu, ukazujući im na probleme koje imaju, ispravljajući ih i dajući im savete. Da li je za ovaploćenog Boga ovakvo Njegovo vladanje praktično? (Jeste.) Veoma je praktično! Postupanje u ovim stvarima uopšte nije isprazno i nimalo nije odvojeno od stvarnog života. Dakle, bilo da se posmatraju ubeđenja i načela u vezi sa vladanjem i obavljanjem stvari koja se ogledaju u svakodnevnom životu ovaploćenog Boga ili se posmatraju istine o kojima On besedi u službi koju obavlja, oba ta aspekta su veoma normalna i praktična. Oba aspekta su stvari koje ljudi sa normalnim razmišljanjem, koji vole pozitivne stvari i koji imaju savest i razum, mogu da razumeju, shvate, prihvate i postignu. Nijedan aspekt nije nimalo odvojen od stvarnog života; to znači biti normalan i praktičan.

Da li se ova beznačajna životna pitanja koja sam upravo spomenuo odnose na načela vladanja i obavljanja stvari? Da li su vam od koristi? (Da.) Onda nastavimo. Jednom je u nekom trenutku u našem dvorištu pukla vodovodna cev u sistemu za zalivanje travnjaka, a voda koja je curila slila se u susedovo dvorište. Rekao sam da neko brzo ode i kaže tom susedu za to i da proveri da li je potrebno da to umesto njega očistimo. Videvši kako nadolazi mnogo vode, taj sused je bio pomalo nezadovoljan, no, budući da smo preuzeli inicijativu da mu to kažemo, iz učtivosti nije pravio veliki problem oko toga. Posle smo mu, za Božić, u znak izvinjenja dali bombonjeru. Bio je prilično iznenađen i srećan, pa nam je rekao da mu samo kažemo ili da slobodno dođemo na njegova vrata ako nam je potrebna bilo kakva pomoć. Predveče je čak doveo svoje dete da nam dâ korpu sa voćem, rekavši: „Srećni praznici! Hvala na poklonu i dobro došli u našu zajednicu!” Razmenili smo nekoliko kurtoaznih reči, a onda su njih dvoje otišli. Smatrao sam da je ovakav način rešavanja stvari prilično dobar; ako se ovako slažemo sa susedima, u tom odnosu ne bi trebalo da bude previše problema. Ovde je reč o davanju poklona drugoj strani u znak izvinjenja kako bi se ublažio odnos ili izgladile stvari kad se pojavi neki problem, kroz jednostavnu razmenu usluga. Naravno, druga strana ne prima taj poklon besplatno, iskorišćavajući te; ona ti zauzvrat daje nešto. Vidiš, zapadnjaci prilično drže do detalja. Neverovatno su iskreni kad daju poklone. Nije važno da li su pokloni skupoceni; ključno je da su od srca. Ovo je razmena usluga i takvo rešavanje stvari je sasvim prikladno. Naravno, za rešavanje ovakvih stvari postoji kontekst. Kad se ništa ne dešava, nema potrebe da se bez razloga bilo kome dodvoravamo, da preuzimamo inicijativu da za njega pravimo kinesku hranu ili da mu dajemo poklone, u silnom nastojanju da s tim čovekom održimo odnos. Nema potrebe za tim. U uobičajenim interakcijama, dovoljno je samo pozdraviti čoveka kad ga vidiš i prijateljski živeti pored njega. Međutim, kad se pojavi neki problem – na primer, ako uradiš nešto pogrešno i treba da se izviniš – onda idi i izvini se. Potreba za tim proizlazi iz razumnosti normalne ljudskosti; to uopšte nije preterano niti pretenciozno. Recite Mi, da li je ovakvo rešavanje stvari prikladno? Da li je u skladu s načelima? (Jeste.) To nije snishodljivost, niti su to nadmenost i bahatost. Ne ponašaš se nadmoćno, ali ujedno zadržavaš svoje dostojanstvo. Neki ljudi razmišljaju: „Zapadnjaci vole da jedu kinesku hranu. Kako bismo izbegli njihove pritužbe u budućnosti u slučaju da prekršimo neka pravila, hajde da im napravimo knedle i da im damo neke grickalice.” Dodvoravati se bez razloga – recite Mi, da li je to prikladno? (Nije.) S jedne strane, ne možeš da budeš siguran da li hrana koju napraviš ima ukus kao da je iz autentičnog restorana i da li bi druga strana uopšte bila voljna da to pojede. Osim toga, ni ta druga strana te ne poznaje dobro. Ako joj daš hranu koju si sâm napravio, da li bi u tebe imala poverenja? S druge strane, zašto joj daješ poklone kad se ništa naročito nije dogodilo? Da li te druga strana dobro poznaje? Imaš li ikakvog posla sa njom i da li si joj prijatelj? Nemaš i nisi, pa, zar stalno nastojanje da joj daš kinesku hranu ne bi bilo ponašanje ludaka? (Bilo bi.) Zar to ljudima ne bi bilo iritantno? (Bilo bi.) Pogledaj Moja načela za interakciju sa susedima. Da li je Moje razmišljanje normalno? Da li tačno i prikladno primenjujem načela? (Da.) Da li u razmišljanju na bilo koji način ispoljavam poremećenu logiku? (Ne.) Sve moje interakcije s ljudima su normalne. Pod normalnim okolnostima, ljudima nikada ne dajem poklone. Ako Mi neko zaista pomogne, daću mu nešto da izrazim Svoju zahvalnost. Takva interakcija s ljudima je prikladna. To znači biti normalan i praktičan i to su ujedno vladanje u skladu sa pravilima i savesno obavljanje stvari. Većina ljudi ne razume ova načela; to nazivamo glupošću i neukošću. Zar se ne slažete? (Slažemo se.) Neki ljudi pokazuju sopstvenu glupost u načinu na koji obavljaju stvari. Uvek ljudima daju poklone i dodvoravaju se bez razloga i, kad to vide, ti ljudi pomisle da s njima nešto nije u redu. Ja to ne radim. Ljudima se ne dodvoravam. Imam dostojanstvo i imam Svoja načela za obavljanje stvari. Kad se zaista pojavi neki problem, postupam u skladu sa načelima. Pridržavam se pravila, imam granicu i Moj način razmišljanja je logičan, u skladu sa normalnim razmišljanjem i u skladu s razumnošću. Mnogo je detalja u vezi sa ovim aspektom, normalnošću i praktičnošću ovaploćenog Boga, ali nema potrebe ulaziti u pojedinosti o mnogim stvarima. Ukratko, Njegovo je razmišljanje u tom pogledu sasvim sigurno normalno.

Kad komuniciram s ljudima, nikada se ne predstavljam; čak ni kad se sastajem s braćom i sestrama, nikada se ne predstavljam. U Svojim interakcijama s ljudima, nikada se ne ponašam nadmeno kao ovaploćeni Bog. Smatraš li da su ovo normalna i praktična ispoljavanja nečijeg vladanja u skladu sa pravilima i savesnog obavljanja stvari? (Da.) Na primer, neka braća i sestre kažu: „Ti si Bog, Ti si Stvoritelj. Za svakog čoveka je čast da uradi nešto za Tebe. Ne uradi li to dobro, on priziva smrt!” Kad sretnem takve ljude, kažem im: „Držite se podalje od Mene! Kakva je korist od toga da govorite takve stvari? Čak i ako braća i sestre učine nešto za Mene, Ja ne postavljam takve zahteve pred njih.” S kim god da komuniciram, nikad mu ne otkrivam Svoj identitet. Recite Mi, da li je ovo ispoljavanje normalnog razmišljanja i normalne ljudskosti? (Jeste.) Vidiš, lud čovek bi se uvek predstavljao, govoreći: „Ja sam Car od žada! Ja sam Kraljica majka sa zapada koja se spustila na zemlju! Dolazim sa neba. Ako me vi, sićušni podanici, ne budete slušali, sve ću vas zbrisati!” Šta bi ovakav čovek bio? (Sotona i đavo.) On bi bio Sotona i đavo. Običnim rečima, ljudi bi ga nazvali mentalno obolelom osobom, nekim ko nema normalnu razumnost. Da li će se neko ko nema normalnu razumnost vladati u skladu sa pravilima i savesno obavljati stvari? (Neće.) Jedino ako imate makar funkcionalnu savest i standardnu razumnost možete da se vladate u skladu sa pravilima i da savesno obavljate stvari. Pošto ovaploćeni Bog ima normalnu ljudskost, Njegovo vladanje i postupci su regulisani savešću i razumom normalne ljudskosti i On prirodno živi unutar takve normalne ljudskosti koja ima savest i razumnost; prema tome, u Svom vladanju i obavljanju stvari, On se strogo pridržava načelâ vladanja u skladu sa pravilima i savesnog obavljanja stvari. Ako Mi neki nevernici upropaste neku ličnu stvar ili Me namerno prevare ili Mi namerno oštete stvari, Ja iz toga izvučem pouku i nikada te ljude više ne upotrebljavam. Kad je reč o nevernicima, ma koliko da njihove reči lepo zvuče, moram da budem na oprezu; ako nisam oprezan, nasešću na njihove varke. U ovom svetu je previše onih koji vole da obmanjuju. Nebitno im je ko si ti; sve dok mogu da te obmanu, to će i učiniti. U duhovnom carstvu, Sotona i đavoli jasno vide da Bog ima suverenost nad svim stvarima i vide Božju svemogućnost i Božju suštinu, ali Boga nikada ne poštuju, ne boje se Boga, niti uvažavaju Božji identitet i suštinu. Sada kad se Bog ovaplotio, recite Mi, ko među ljudskim rodom kojeg je iskvario Sotona može da uvaži Boga i da Mu se pokori? Čak ni ljudi koji veruju u Boga ne uvažavaju Ga u potpunosti, a kamoli da Mu se pokoravaju. Neki ljudi kažu da će se klanjati Bogu i obožavati Ga – njima je u redu da kleče pred nebom, da kleče pred krstom, da kleče pred imenom Jahve ili da kleče pred slikom Gospoda Isusa, ali u svom srcu ne mogu da pređu preko toga da kleče preda Mnom, pred ovim čovekom: „Zar u tebe ja verujem? Ne izgledaš kao bog! Ako kleknem pred tobom, zar se ne bih unizio? Mogu da klečim pred nebom, pred zemljom i pred svojim roditeljima – kako bih mogao da klečim pred sitnom ribom kao što si ti? A naročito zato što si žena, što ti je izgled neupadljiv, što nisi poznata i nemaš status ni ugled u svetu – zašto bih klečao pred tobom?” U sebi se osećaju nelagodno. Kad požele da kleknu, oklevaju i, pre nego što uopšte kleknu, ponovo ustaju, neradi i nevoljni. Ja im kažem: „Nemoj da klečiš preda Mnom. Ako želiš da klečiš, kleči pred Bogom na nebu. Nije Mi potrebno da klečiš preda Mnom; to ne mogu da prihvatim. Nemam tako veliku silu da bih mogao da te podignem u vazduh i odnesem na treće nebo. Ja sam samo običan čovek. Ja dovodim tebe, iskvareno ljudsko biće, pred Boga. Zatim ti govorim istine koje znam i razumem da bi ih ti primenjivao, kako bi mogao da dostigneš spasenje, u potpunosti se preobražavajući u standardno stvoreno biće i zatim se vraćajući Stvoritelju – to su Moja odgovornost i Moja služba. To je jedina svrha koju imam za sve vas. Što se tebe tiče, nisam postigao ništa vredno hvale, niti sam pred Bogom na nebu učinio išta posebno. Ja sam samo običan čovek koji je uradio stvari koje je trebalo da uradi, izgovorio reči koje je trebalo da izgovori i obavio delo koje je trebalo da obavi. Bez obzira na to da li si u svom srcu voljan, iz perspektive Moje ljudskosti, uopšte nisam voljan da prihvatim tvoje klečanje i obožavanje. Štaviše, ti si u svom srcu nevoljan i pružaš otpor, pa to još i manje mogu da prihvatim.” Vidiš, da li je Moje razmišljanje normalno? Iz kog god aspekta ljudskosti da ono potiče, to je ispoljavanje normalnog razmišljanja. Zato što ovaploćeni Bog živi unutar normalne ljudskosti i živi kao običan čovek u stvarnom životu i nije izvanredan, načinom na koji On posmatra i rešava razna pitanja umnogome upravljaju savest i razum Njegove ljudskosti. To mnoge ljude navodi da stvaraju predstave; oni razmišljaju: „Zar On nije samo običan, normalan čovek?” Čak i ako ljudi uvažavaju ovaploćenje i prihvataju Božje delo, u svom srcu ne žele da kleče pred ovim čovekom, da Ga obožavaju niti da Mu se pokoravaju. Zapravo, iskreno govoreći, ne želim da prihvatim tvoje klečanje i obožavanje, zato što imam dostojanstvo i razumnost. Zanemarimo to što si nevoljan, čak i da jesi voljan da klečiš preda Mnom i da Me obožavaš, Ja ne bih bio voljan da to prihvatim. Šta ovo znači? To znači da unutar savesti i razuma ljudskosti ovog ovaploćenog Boga takođe postoji osećaj srama. Šta znači imati osećaj srama? To znači da, ako bi neko rekao: „Opirem se tome da klečim pred ovim čovekom i da ga obožavam; u sebi sam pomalo nevoljan”; ili ako bi neko živeo u stanju smetenosti; ili ako bi neko klečao i obožavao dok je ujedno ispunjen uobraziljama o Bogu, Ja bih rekao da nijedno takvo klečanje i obožavanje nije legitimno. Meni nisu potrebni ovakvi rituali; nipošto ne smete da se bavite takvim ritualima. Čak i kad bi ti zaista klečao preda Mnom, bilo bi Mi neprijatno da to prihvatim. Ako bi insistirao na tome da klečiš preda Mnom, da li bi trebalo da kažem: „Blagosloven bio” ili „Hvala ti”? Zaista ne bih znao šta da kažem. Zašto? Ovoga časa tebi nije jasna čak ni tvoja sopstvena situacija u raznim aspektima, a ipak i dalje pokušavaš da klečiš preda Mnom i da Me obožavaš; Ja to zaista ne mogu da prihvatim. Ne znam da li ti iskreno obožavaš Boga. Kad bih pokušao da te prihvatim kao čoveka koji se boji Boga i kloni se zla, ti zaista ne bi bio dorastao tome. Dakle, po ovom pitanju, tu stvari zapinju – veoma je neprijatno. I dalje Mi nije jasno kao koga bi trebalo da te prihvatim ili šta bi bilo prikladno da ti kažem, pa se u Sebi naročito opirem tome. Niko od vas nipošto ne sme da kleči preda Mnom ni da Me obožava. To Mi nije potrebno i to Mi se ne sviđa. Ako vam je potrebno da razumete bilo koji aspekt istine ili vam je potreban bilo koji aspekt načela vladanja i obavljanja stvari, mogu o tome da vam besedim. Međutim, ako želite da obavljate ovu formalnost, savetujem vam da to ne radite, barem ne sada. Pre nego što u svom srcu budete imali istinsku pokornost Bogu i pre nego što budete kročili na put da se bojite Boga i klonite se zla, nemojte to da radite; nemojte obavljati ovu formalnost. Ne bi bilo dobro da to radite; zbog toga bi obema stranama bilo neprijatno. Takve stvari je najbolje izbegavati; beskorisno je prepuštati se takvim ritualima.

U razgovoru u zajedništvu o pitanju ljudskih predstava i uobrazilja o ovaploćenom Bogu, naveo sam mnoge primere koji uključuju normalnost i praktičnost ovaploćenog Boga. U ovim primerima možete da vidite da ovaploćeni Bog nije izvanredan, transcendentan, natprirodan niti nekonvencionalan. Ove i druge slične stvari jesu ono što bi ljudi trebalo da razumeju u vezi sa normalnošću i praktičnošću, kao i sa poniznošću i skrivenošću ovaploćenog Boga. Njegovo proživljavanje, Njegova ubeđenja i načela u vezi sa vladanjem, svi su naročito praktični i naročito normalni, te, kad se susreće s raznim stvarima, On može ujedno da bude strpljiv i tolerantan. Ma šta da On čini, sve što u Svom životu ovaploćeni Bog proživljava i ispoljava odražava postojanje praktične strane načina na koji se Božje ovaploćeno telo vlada. Odnosno, način na koji se On suočava sa raznim stvarima i način na koji rešava razne probleme, u potpunosti su zasnovani na Njegovim ubeđenjima i načelima u vezi sa vladanjem, a ona su da se On Sâm vlada u skladu sa pravilima i da savesno obavlja stvari. Pre nekoliko godina, dete našeg suseda je polazilo na koledž, pa su u dvorištu priredili zabavu da to proslave, uz pesmu i ples. Ni u jedan ili dva ujutru i dalje nisu ispuštali mikrofon, pa su mnogi obližnji susedi to mogli jasno da čuju. Zapadnjaci vole da se žale, međutim, u ovoj situaciji niko se nije požalio, jer smo u tom trenutku svi bili susedi već dugi niz godina. Svi su smatrali: „Deca su u školi već toliko godina i retko im se pruža prilika da se opuste, pa neka divljaju. Nije veliki problem da te s vremena na vreme neko ovako remeti i da jednu noć oka ne sklopiš; posmatraćemo to kao da smo ostali budni do kasno u noć.” Da li je ovakvo razmišljanje normalno? Da li čovek treba da ima ovakvu vrstu strpljenja i tolerancije prema drugima? (Da.) Neki ljudi kažu: „Ti si Bog, kako možeš da pokazuješ strpljenje prema iskvarenim ljudima koji prave buku? Ne bi trebalo da budeš strpljiv; Tvoj odmor je tako važan!” Ja kažem: „A čiji to nije? Svakome je odmor važan.” Međutim, odrasli ponekad treba da imaju malo tolerancije i da pokažu malo razumevanja; naročito prema deci treba da pokažemo malo tolerancije. Osim toga, kad živite u ovom svetu, mnoge stvari se ne odvijaju onako kako želite i često naprosto morate da budete strpljivi. Ove su stvari prava sitnica; moraš da podneseš i znatno ozbiljnije stvari od ovoga i stvari koje ti zaista nanose štetu. Živeći u ovom svetu, dok preživljava, svaki čovek se suočava sa mnogim situacijama u kojima nema izbora. Kad se suočiš sa takvim situacijama, da li ćeš zaista samo ostati zaglavljen u njima? Da li ćeš biti nesposoban da nastaviš da živiš? Sunce će i narednog dana izaći. Život mora da se nastavi. Nema potrebe sitničariti oko beznačajne stvari, opsedati se njome i ponašati se kao da je smak sveta. Nema potrebe podizati galamu ili praviti od muve slona. Kad je reč o ovakvim stvarima, morate da budete tolerantni i strpljivi. Kad jednoga dana budete imali više iskustva, steći ćete uvid i znaćete kako da se prema njima odnosite. Recite Mi, da li je ovakvo razmišljanje normalno? (Da.) Šta bi čovek sa nenormalnim razmišljanjem pomislio? „Derište jedno, porastao si i već počeo da lumpuješ. Ovi nevernici su pravi đavoli! Znaš li ti ko sam ja? Remetiš mi odmor, pa ćeš zažaliti zbog toga. Proklinjem te!” Da li su takve misli normalne? (Nisu.) Ove su misli nenormalne, zato ne smete tako da razmišljate. Ja lično ne bih tako razmišljao. Kad se ove stvari dogode, mogu da budem strpljiv i da se ispravno postavim prema njima; mogu da posmatram i da rešavam te stvari razmišljajući kao odrasla osoba i sa stavovima odrasle osobe. Naravno, ovo su takođe konkretna ispoljavanja vladanja u skladu sa pravilima i savesnog obavljanja stvari. Neki ljudi kažu: „Božja velikodušnost je golema poput mora i neba, tako da ovakvi beznačajni ljudi Bogu ne predstavljaju baš ništa. Koliko god da je bučno, On to ne čuje; On ne oseća ništa. To znači biti na višem nivou, to znači biti u drugoj ravni, to znači imati širinu uma.” Da li je to tako? (Nije.) Zaista se ne usredsređujem na „širinu uma”. Nisam siguran šta znači „širina uma”, niti razumem šta je to „biti u drugoj ravni”, a nisam ni na tom „višem” nivou. Ja samo znam šta su normalno razmišljanje i normalna razumnost, kako da postupam na način koji je u skladu sa ljudskošću i razumnošću, šta treba da podnosim strpljivo, a prema čemu treba da se odnosim ozbiljno i kojih načela i ubeđenja treba strogo da se pridržavam u interakciji sa ljudima, te kako da u određenim situacijama ne razmišljam iskrivljeno, radikalno, natprirodno ili ekstremno, već kako da razmišljam normalno, ne zastranjujući ni u jednom smeru. Znam ove stvari, ali nikada nisam znao šta znače izrazi „biti u drugoj ravni”, „imati širinu uma” i „biti neupadljiv u vladanju”. Ja se samo pridržavam načela da se Ja Sâm vladam u skladu sa pravilima i da savesno obavljam stvari. Zar ovo nije jednostavno? (Jeste.) Koju god stvar da rešavam, iz Moje perspektive i sa Mog stanovišta sagledavam svaku stvar i svakog čoveka ispravno, pravedno, razborito i racionalno kao običan, normalan čovek, stremeći ka postizanju pravde, poštenja, razboritosti i razumnosti u svemu što činim, bez radikalnosti, ispraznosti ili nekonvencionalnosti. Osim toga, ne ponašam se nadmoćno i nikada ništa ne sagledavam sa tako isprazne pozicije kao što je treće nebo. Iako ovakav način na koji Ja rešavam mnoge stvari u stvarnom životu ljudima izgleda veoma neupadljivo, ovo su određena razmišljanja i gledišta, kao i načini vladanja koje čovek mora da ima u životu i preživljavanju kao pripadnik ljudskog roda. Živeti na ovaj način prilično je stabilno i ne zamara, pa mnogi ljudi smatraju da je lako slagati se sa Mnom, bez ikakvih nepotrebnih komplikacija. Sve ovo vam govorim ne samo zato da bih vas upoznao sa nekim stvarima, već da bih vam rekao da imam načela kad s bilo kim komuniciram ili rešavam razne stvari – u ophođenju s ljudima stvari nikada ne uzimam silom ili lukavstvom, nikada nisam slatkorečiv, nikada nikoga ne želim da iskoristim i svakako neću prekršiti zakon da bih bilo šta rešio. Ukratko, načela Mog vladanja jesu pridržavanje ubeđenjâ da se Ja Sâm vladam u skladu sa pravilima i da savesno obavljam stvari, kako bi Mi savest bila mirna i kako bih bio pošten u obavljanju stvari, kako nikome ne bih naudio niti ga prevario i kako ne bih ugrozio tuđe interese. Čak i ako od nečega budem imao nekakve koristi, to se neće desiti nauštrb tuđih interesa; naprotiv, Ja stremim tome da budem pošten i pravedan. Sve ovo sam vam rekao i naveo sam vam ove primere, a takođe sam vam u teoriji govorio o načelima ovog aspekta, o načinu na koji se čovek vlada. Ja sam naprosto takav čovek. Ako želite da saznate više kako biste potvrdili normalnost i praktičnost, kao i poniznost i skrivenost o kojima sam govorio, te da potvrdite da zaista postupam u skladu sa ovim načelima da se „Ja Sâm vladam u skladu sa pravilima i da savesno obavljam stvari”, pozivam vas da istražite i svuda prikupite dokaze kako biste videli da li se to što govorim zasniva na činjenicama. Ukratko, svima vama bi ove stvari trebalo da budu jasne. Ovo su, u osnovi, sva pitanja u vezi sa životom i postojanjem ovaploćenog Boga. To su stvari koje treba da razumete i koje ujedno morate da razumete.

Ovaploćeni Bog ne samo da se u Svom ljudskom životu strogo pridržava ubeđenjâ i načelâ u vezi sa Svojim vladanjem u skladu sa pravilima i savesnim obavljanjem stvari, već se On tih ubeđenja i načela strogo pridržava i u službi koju obavlja. Delao sam i propovedao dugi niz godina, a vi ste uvek čitali reči koje besedim. Kroz razgovor o različitim temama, trebalo bi da ste bili u stanju da razumete Moja gledišta, stavove i pristupe po različitim pitanjima. To znate u teoriji, no, da li znate kako se Ja Sâm vladam i kako obavljam stvari u službi koju izvršavam? Možda neki od vas znaju samo to da sam obavljao stvari i znaju kakva sam ispoljavanja pokazivao, međutim, kad je reč o konkretnim stvarima, možda još uvek ne znate šta mislim u Svom srcu, niti kakvi su Moji planovi i naumi. Zato ću dati kratak uvod. Kad je reč o obavljanju Moje službe, u osnovi, u delu koje mogu i koje bi trebalo da obavim – a koje obuhvata Moju službu – Ja ne štedim truda i za Mene ne važe nikakva ograničenja. Od vas ništa ne zahtevam, niti tražim ikakvo priznanje. Samo nastojim da na sve moguće načine jasno objasnim ono što mogu da učinim, ono što razumem i ono što znam. Da bih stvari jasno objasnio, čak i ako to bude preopširno ili mučno, dajem sve od Sebe da ih razjasnim. Nastojim da dostignem onu tačku u kojoj u Svom srcu osetim da ste razumeli i da sam stvari jasno objasnio, pa u tom trenutku prestajem da govorim i tu se ta tema završava. Ako osetim da sam rekao premalo i da možda niste razumeli, onda ću biti detaljniji, reći ću više, pa ću čak i ponavljati svaki put iznova, nastojeći na svaki mogući način da tu temu jasno objasnim. Ne plašim se toga da mi se smejete – ne plašim se toga da će se neki intelektualci smejati i govoriti: „Ti si zaista preopširan kad govoriš!” Ja samo ispunjavam Svoju odgovornost na osnovu načela da se Ja Sâm vladam u skladu sa pravilima i da savesno obavljam stvari, objašnjavajući jasno i jednostavno reči koje nameravam da izgovorim. Ako ljudi ne mogu da dokuče neke od reči koje besedim o istini i ako im, nakon što ih čuju, još uvek nije jasno, tada ću navesti primer i govoriću konkretnije. Iako na ovaj način moram da izgovorim mnogo reči i osećam se iznureno, mentalno iscrpljeno i usta su Mi sasvim suva, i dalje moram da pokušam da na svaki mogući način stvari jasno objasnim. Ako ne razumete ni nakon što taj put završim govor, održaću još jedno okupljanje. A šta to znači? To što održavam još jedno okupljanje i govorim sve dok Mi se usta ne osuše znači da sam veoma iscrpljen; to znači da još jednom podnosim iscrpljenost. Međutim, Ja ne mogu da zabušavam. Samo zato što sam prošli put govorio o toj temi, Ja ne mogu da se uzdržim da o njoj ne govorim i narednog puta u strahu da ću biti iscrpljen, razumeli vi to ili ne. Moram da pokušam da na svaki mogući način ovu temu jasno razjasnim. A kad je reč o tome da li možete da razumete, prihvatite i primenjujete istinu nakon što čujete ove reči, to zavisi od vašeg ličnog stremljenja; time se Ja ne bavim. Međutim, kad je reč o temama o kojima želim da govorim, a o kojima još uvek nisam govorio, kao i o odgovornostima koje još nisam ispunio ili o bremenu koje još nisam skinuo sa Sebe, sasvim sigurno sve to moram da izguram do kraja i dobro obradim, sve dok u Sebi ne osetim sledeće: „Sada je to jasno objašnjeno. Rekao sam sve što je obuhvaćeno ovom temom. To vam je makar poznato i to razumete.” Tada se u Sebi osećam spokojno. Moguće je da ću zbog toga što sam za vas održao nekoliko dodatnih okupljanja u toj meri biti iscrpljen da nekoliko dana neću moći da spavam, međutim, i narednog puta kad se to bude dogodilo, i dalje ću primeniti ovaj pristup. Neću zabušavati govoreći: „Kako se ne bih iscrpeo, neću toliko da govorim i održaću jedno okupljanje manje. Hajde da ovu temu ovde privedemo kraju; većina ljudi ionako ne stremi ka istini.” Prema vama neću biti površan, niti ću biti površan prema službi koju obavljam. Kad tako postupam, Ja nikada ne govorim da moram da postupim prema Svojoj savesti ili da moram da postupim pravedno prema braći i sestrama koji su ovde sedeli i nekoliko sati slušali Moju propoved. Naprotiv, Ja prirodno i najbolje što umem pred vas iznosim sve ono što bi trebalo da učinim, što želim da učinim i što želim da kažem, puštajući vas da to čujete i zadobijete. Ne zabušavam i nisam površan. Ako nešto iz prvog puta jasno ne objasnim, ponoviću to dva-tri puta na različite načine. Čak i ako u svom srcu imate određena mišljenja o Meni ili kažete da sam preopširan, Ja ne marim za to. Sve dok stvari mogu jasno da objasnim i da postignem rezultat, to je dovoljno. Kad govorim, Ja postupam na osnovu načela da „temeljno i valjano obavljam stvari, ispunjavam Svoje odgovornosti i pred vas iznosim sve što je u Meni”. Ja ne zabušavam niti sam površan. Ovo je stav s kojim ovaploćeni Bog obavlja Svoju službu.

Kad je reč o stvarima koje se ne odnose na Moju službu, poput toga da vas ponekad usmeravam u stvarima u okviru vaših dužnosti, to je izvan Moje službe. Možda toga niste svesni. Zapravo, osim toga da vam besedim o istini i usmeravam vas da razumete istina-načela i uđete u istina-stvarnost, ništa drugo nema nikakve veze sa Mnom; to nije ono što bi Ja trebalo da uradim. Da vam nešto razjasnim. Usmeravanje vašeg rada nije u opsegu Moje službe i nema nikakve veze sa Mnom. Sasvim je u redu, bilo da taj posao Ja obavljam ili ne; to je posao vas ljudi. Ovo je prvi put da sam ovo spomenuo – posao vas ljudi. To jest, ta vaša stvar, taj posao ljudi, nema nikakve veze sa Mnom. Zašto to govorim? Ono što vi obavljate jeste vaša dužnost, a ono što Ja obavljam jeste Moja služba. Ja obavljam delo, dok vi obavljate dužnost; tu postoji razlika. Kad je reč o tome da vas usmeravam u stvarima u okviru vaših dužnosti, osim besede o istina-načelima, ako Me pitate o profesionalnim veštinama ili ovozemaljskim zadacima, Ja ću dati sve od sebe da jasno izrazim ono što razumem, ono u šta imam uvid i načela koja sam dokučio, kako biste za njih znali i razumeli ih. Učiniću sve što je u Mojoj moći da vas podučim i pomognem vam da naučite. Što se tiče onoga što ne znam, navešću vas da potražite izvore ili ako među vama postoji neko ko nešto zna o tome, posavetovaću se sa tom osobom: „Ti si proučavao ovu profesiju, pa, šta obrazovni materijali u toj delatnosti kažu o tom pitanju? Koja su pravila u toj oblasti znanja? Hajde da ovde pronađemo načela, kako bismo svoj rad bolje prilagodili ukusu i pronicljivom oku profesionalaca, kako ne bismo bili izloženi poruzi ili postali predmet podsmeha, kako ne bismo ispali budale i kako ne bismo narušili ugled Božje kuće.” Vidiš, horske himne, mjuzikli, produkcija filmova, pisanje scenarija, umetnost, kao i ples, kostimi i tako dalje, o kojima Ja usmeravam – koji god aspekt profesionalnog ili neprofesionalnog rada to bio, to nije posao koji je u opsegu službe koju Ja obavljam. To je vaša dužnost. Nazvati to „vašom dužnošću” znači da je to vaša stvar i da to treba sami da rešavate, zato što ove stvari obuhvataju određenu oblast znanja, kao i tehnička i profesionalna pitanja određenih delatnosti, a to su stvari koje morate da naučite. Ono što bi trebalo da izučavate na vama je da izučavate, o onome o čemu bi trebalo da se raspitujete na vama je da se raspitujete, a ono što bi trebalo da primenjujete na vama je da primenjujete. To, zapravo, nema nikakve veze sa Mnom. Delo koje Ja obavljam jeste da predstavljam ovaploćeno Božje telo u izražavanju reči i da predstavljam Boga time što vam govorim i što delam na vama. Kad je reč o poslu koji nema nikakve veze sa Mojom službom, to je stvar vas ljudi. Za taj posao, Bog je uredio da vas predvode vođa i pastir, a takođe je uspostavio razne radne aranžmane i razne upravne odluke i propise. Treba strogo da se pridržavate uređenja onog vođe kog je Bog uspostavio za vas – čoveka koga upotrebljava Sveti Duh – i da se pokoravate njegovom vođstvu. A što se tiče bilo kakvog posla koji Ja obavljam izvan Svoje službe, u šta se to računa? Sve se to računa u dodatni posao. Ja ne treba da obavljam dužnost. Ja obavljam delo i obavljam Svoju službu, a vi obavljate svoju dužnost. Prema tome, Ja mogu da usmeravam vaš rad, ali to nije nešto što bi trebalo da radim. Ako mislite: „Ti moraš da obaviš ovaj posao; to je Tvoje delo. Kako može da bude u redu da ga Ti ne obavljaš? Ako ga ne uradiš, svaliću odgovornost na Tebe i neću dozvoliti da se izvučeš”, onda kažem da niste u pravu. Ne možete to da Mi prišijete. To je dužnost vas ljudi. Kad ne razumete nešto u vezi sa svojom dužnošću, treba da razgovarate u zajedništvu, da diskutujete i da tragate među sobom. Ako od Mene nešto zatražiš i u tom trenutku sam u mogućnosti da to učinim, Ja mogu da ti pomognem. Ako nemam vremena i ne mogu da ti pomognem, to nije do Mene. Ako neko od vas koristi izvrnuto razmišljanje, govoreći da je to ono što bi Ja trebalo da učinim, onda on nije u pravu. Ovo je dužnost koju bi vi trebalo da obavite i ona nema nikakve veze sa Mnom. Ako svoju dužnost ne obavljaš dobro, to znači da si neodgovoran i nesavestan. Ako ne ispunjavaš svoju dužnost i nastojiš da odgovornost svališ na Mene, to je ispoljavanje odsustva razuma i Bog to smatra neverovatno gnusnim. Međutim, ako vidim da nešto zaista ne možete da uradite, da vam je to nedostižno i da ne znate načela za obavljanje tog posla, onda Ja moram da pripomognem, da vam navedem jedan ili dva primera i da vas usmerim na pravi kolosek. Ako i dalje niste u stanju da to uradite, a Ja sam sprečen da to učinim ili ni Sâm nisam u stanju da to učinim, onda jedino možemo da zaustavimo taj konkretan posao. To je sve što možemo – ko je kriv što su vaše sposobnosti toliko ograničene i što ste toliko lošeg kova? Međutim, ako Ja obavljam neki konkretan posao, obavljam ga najbolje što mogu. Ako znam kako nešto da učinim, reći ću vam o tome ono što znam, a takođe ću vam staviti do znanja i ono što ne znam kako da uradim. O onim delovima koje ne znam, posavetovaću se sa vama. Ako ni vi ne znate, promišljaću, razmišljaću i Sâm ću tragati. Jednom kad smislim put, neke ideje i neke vodilje koje treba slediti, sa vama ću razgovarati u zajedništvu, nastojeći da dam sve od Sebe da taj posao obavim dobro i temeljno. S jedne strane, ovo označava odgovornost za rad. S druge strane, ovo vam omogućava da nešto naučite dok vas usmeravam. Vi učite načela koja treba dokučiti i istine koje treba razumeti za ovaj aspekt profesionalnog rada. Postoje ljudi koji, uprkos tome što poseduju određeno profesionalno znanje, ne mogu da naprave gotov proizvod, pa ih Ja usmeravam. Nakon što on bude završen, Ja u vezi s tim i dalje osećam nesigurnost, pa od njih tražim da se posavetuju sa stručnjakom iz te oblasti i da taj stručnjak to proveri. Ako stručnjak kaže da je tako obavljen posao u skladu sa normama te delatnosti i da nam se niko neće smejati, onda ćemo se držati tog načina rada. Ako stručnjak kaže da to izgleda amaterski, da izgleda sramotno, da nije kako treba i da nije u skladu sa standardima, onda ćemo od tog stručnjaka tražiti da u to odmah unese neke promene. Ne možemo da budemo samopravedni, ne možemo da se pretvaramo da nešto razumemo kad ne razumemo i moramo da imamo samosvest. Ne treba da se zavaravamo; stvari moramo ozbiljno da shvatamo, stremeći ka tome da, nakon završetka nekog posla, nešto zadobijemo u pogledu profesionalnih veština. Prema tome, kad takvu stvar radim, čak i ako sam amater u pogledu profesionalnih veština i ne razumem mnogo, ipak ću dati sve od Sebe. Neki ljudi kažu: „Zašto ih i dalje usmeravaš čak i kad Ti Sâm ne razumeš?” Zato što ovi ljudi imaju ograničene profesionalne veštine; kad je reč o umetničkoj produkciji koja uključuje profesionalne veštine, oni zaista nemaju nikakvu kreativnost niti dobre ideje. Meni je ta oblast donekle jača strana i imam određene ideje, te njima opskrbljujem ove ljude koji imaju nekakav temelj ili nešto zdravog razuma u određenoj profesiji, pa svi ti ljudi misle da su ove Moje ideje prilično dobre. Pošto vidim da Moje ideje smatraju prilično dobrim, Ja nastavljam dalje i „drsko” ih usmeravam, a neka umetnička ostvarenja koja na ovaj način usmeravam mogu da prođu. Nisam bestidan kad to kažem; postoji osnov za ovo „mogu da prođu” – Ja to kažem samo zato što su stručnjaci iz te delatnosti to videli i rekli su da to može da prođe. Ovo „može da prođe” ne znači da su ta ostvarenja veoma dobra ili da su dostigla profesionalni standard, već samo to da su, u najmanju ruku, stručnjaci potvrdili da su ona prihvatljiva, pa se zato Ja osećam spokojno. Do sada, većina ljudi misli da nekoliko ostvarenja koja sam usmeravao može da prođe, a očigledno su neka od njih čak osvojila nagrade na određenim takmičenjima, zar ne? (Da.) Koji god aspekt rada da je u pitanju ili kakvu god stvar da radim, sve dok imam neke misli i ideje ili osećam da imam dobar stvaralački koncept, Ja ću to sasvim sigurno izneti. Trudiću se na svaki mogući način da braća i sestre pomognu da se ove ideje primene u produkciji, kako bi više ljudi bilo voljno da to pogleda. Rezultat je taj da se Božje delo i Božje reči prenose više, bolje i što šire – naš cilj je time postignut. A kad je reč o načinima na koje obavljam stvari i metodama koje u tome primenjujem, oni se i dalje zasnivaju na načelima da se Ja Sâm vladam u skladu sa pravilima i da savesno obavljam stvari. Kad obavljam stvari, Ja postupam tiho i maksimalno se trudim da završim zadatak i dobro ga obavim. Jednom kad je umetničko delo završeno i postavljeno na internet, ta faza je završena.

Ono što ovaploćeni Bog čini u okviru službe koju obavlja zasnovano je na Njegovim načelima da se On Sâm vlada u skladu sa pravilima i da savesno obavlja stvari. Kad čini stvari izvan ovog okvira, On takođe ne odstupa od tih načela; On se takođe Sâm vlada u skladu sa pravilima i savesno obavlja stvari. Kad je reč o problemima koje mogu da vidim i otkrijem, ili pošaljem nekoga da to prenese ili se lično uključujem kako bih pružio usmeravanje i ispravku i kako bih pomogao da oni budu rešeni. Ukratko, u pogledu stvari s kojima možete doći u kontakt ili za koje ste čuli u svom stvarnom životu, Ja u osnovi sve rešavam, bez obzira na to o čemu se radi, na osnovu takvog načela. Štaviše, ne pravim razliku između velikih i malih stvari. Bilo da se radi o gajenju mačaka, gajenju pasa, izgradnji svinjaca, izgradnji torova za ovce ili o kuvanju, izradi odeće, pa čak i o čišćenju, uključujem se u sve ono što vidim. Kad vidim da stvari radite pogrešno, usmeravam vas i ispravljam. Oni koji imaju srca saslušaće i prihvatiti to, a oni koji nemaju – neće. Nakon toga vidim ko sluša i ko može da sledi Moja uputstva, te ga upotrebljavam. Tokom godina interakcije s vama, ovako sam obavljao stvari. Nakon što vam kažem šta da uradite, nastavljam da pratim sve dok ta stvar ne bude završena i dobro obavljena. Iako ima mnogo stvari koje ne radim sopstvenim rukama, srce Mi je uvek usredsređeno na ono što pratim; Moje srce nikada ne napušta ove stvari. Ako nešto treba da se reši hitno i brzo, radim od zore do sumraka i do kasno u noć kako bih to obavio, neprestano prateći, nadgledajući i usmeravajući. Međutim, s obzirom na Moje fizičko stanje, kao što možete da zamislite, obavljanje ovog posla je prilično zamorno. Kad taj posao konačno bude završen, prestajem da odlazim na to mesto. Na kraju, neko primeti i kaže: „Bog je ovde tako dobro organizovao stvari za nas, ali On ne uživa u tome; mi smo ti koji u svemu tome uživaju.” Ja kažem da je dovoljno sve dok vi uživate u tome. Kad sve stvari dođu na svoje mesto i sve vam bude potaman u pogledu vašeg života i obavljanja vaših dužnosti, Ja više ne moram da se bavim ovim stvarima. Zapravo, posao ovaploćenog Boga jeste da besedi o istini i opskrbljuje istinom; ostali posao nema nikakve veze sa Mnom. Međutim, tokom ovih godina, osim obavljanja Svog posla, bio sam zauzet i time da vam pomažem da rešavate probleme koje imate u obavljanju svojih dužnosti, zbog čega sam se silno namučio. Iako mnogo posla ne bi trebalo Ja da obavljam i mnogo je stvari koje nikada ranije nisam ni radio – pošto nikada nisam sistematski savladavao određeno znanje ili veštine, niti sam se ovakvim stvarima bavio u životu – nisam sedeo skrštenih ruku dok su se crkva i Božja kuća susretale s raznim stvarima. Naprotiv, Ja dajem sve od Sebe da vas sve usmeravam i pomažem vam, a kad je reč o stvarima iz svakodnevnog života, ujedno činim sve što mogu da vam stvari dovedem u red. Delujući iz perspektive ljudskosti, činim ono što mogu. Ako vidim da nešto treba učiniti, a to ne učinim, osetiću se nelagodno. Ako otkrijem problem i ne ispravim ga, osetiću se nelagodno. Ako postoji posao koji niko ne zna da obavi, a Ja imam ideje i mogu to da učinim, ali ne učinim, osetiću se nelagodno. Dakle, Ja naprosto moram da stupim u akciju. Prema tome, gledano spolja, čini se da osim što govorim i držim propovedi, nisam učinio ništa drugo. Međutim, silno sam se namučio zarad vašeg svakodnevnog života i osnovnih potreba koje su vam neophodne da biste obavljali svoje dužnosti. Većina ljudi je toliko lošeg kova da ne mogu čak ni ove stvari dobro da obave, pa moram da razmišljam o tome da vas usmeravam. Iako izgledam neugledno, nisam neka važna ličnost i nisam prošao nikakvu vrstu obuke u društvu, kad je reč o osnovnim potrebama osoblja koje obavlja svoje dužnosti u Božjoj kući, otkako sam prvi put došao u kontakt s vama pa sve do sada, nije bilo nijednog aspekta vašeg osnovnog životnog okruženja, životnih uslova i svakodnevnih potreba oko kojeg se nisam potrudio. Uzmimo za primer sadnju povrća na farmi. U početku, pošto sam video da je većina ljudi na farmi živela na selu i da se nekoliko godina bavila sadnjom, odabrao sam neke ljude koji su znali da sade kako bi preuzeli taj posao. Rekao sam im koje povrće da sade u kojoj sezoni i kako da ga zasade, misleći da nakon toga neću morati da brinem o tome. Međutim, nakon izvesnog vremena, otišao sam na farmu i video da je sve u potpunom rasulu. Nadzornik nije mogao da se nosi s tom odgovornošću, a ni radnici nisu mogli dobro da obave posao. Na kraju, nije Mi preostalo ništa drugo nego da se uključim, pratim ih i, korak po korak, usmeravam. Od odabira i kupovine semena do smišljanja koliko da se posadi i kako da se izabere zemljište, kao i toga šta da se sadi svake sezone, koliko da se posadi, kako da se posadi, ko treba da bude odgovoran za sadnju, kako da se nanese đubrivo i na šta treba obratiti pažnju, sve sam im jasno objasnio. Lično sam ih usmeravao na ovaj način; osim što im nisam kuvao i hranio ih, sve drugo sam učinio. Neki ljudi kažu: „Zar se prema njima nisi ophodio kao da su trogodišnjaci?” Zapravo, zaista je tako bilo. Ti ljudi su prividno svi bili odrasli, ali zapravo nisu mogli da preuzmu ove odgovornosti. Naprosto sam morao da ih uzmem za ruku i lično ih usmeravam i podučavam na ovaj način pre nego što su stvari konačno počele da dolaze na svoje. Kasnije su svi ljudi koji obavljaju svoje dužnosti mogli da jedu žitarice i povrće koje su sami uzgajali. Leti su mogli da jedu i voće, a zimi su mogli da jedu povrće koje su sačuvali. Da Višnji nije intervenisao i ispitao ovaj posao, već samo pustio ljude ispod da to urade, nastao bi potpuni haos. U svakom slučaju, koju vam to činjenicu govorim? Učinio sam mnoge stvari a da o njima nisam govorio, ali ono o čemu govorim jesu isključivo stvari koje sam učinio.

O svemu ovome besedim ne da bih vam govorio koliko sam stvari uradio, kolikoj iscrpljenosti sam bio izložen, niti kolike sam muke istrpeo radi vas. O tome nema potrebe govoriti. Dakle, šta vam onda govorim? Ovaploćeni Bog dolazi u ovaj ljudski svet da predstavlja Boga u obavljanju dela. Njegov posao jeste služba koju obavlja. U ovoj etapi poslednjih dana, Njegov posao jeste da opskrbi ljude svim istinama koje su im potrebne da dostignu spasenje. U službi koju obavlja, On se strogo pridržava ubeđenjâ i načelâ u vezi sa tim da se On Sâm vlada u skladu sa pravilima i da savesno obavlja stvari. Izvan ovoga, u Svom ljudskom životu i u onome što se tiče Njegovih ispoljavanja ljudskosti, On takođe nije prekoračio ova načela i ubeđenja. Bilo da vas usmeravam u obavljanju vaših dužnosti ili vam pomažem da rešavate razna pitanja u vezi sa osnovnim životnim potrebama, postupam prema načelima da se Ja Sâm vladam u skladu sa pravilima i da savesno obavljam stvari. Nikada ne uzvikujem parole niti govorim grandiozno, te nikada naslepo ne izdajem naredbe; samo praktično obavljam stvari. U kojoj meri to činim? Na primer, kad sam usmeravao sadnju na farmi, tražio sam da navedu sve sorte povrća za koje znaju, kako se to povrće zove, kako izgleda, koliko traje period njegovog rasta, te koja je sorta najbolja i najpogodnija za ovdašnju sadnju. Na osnovu onoga što sam znao, odabrao sam jednu ili dve sorte svakog povrća, odlučio ko će biti odgovoran za njihovu sadnju i na kraju sam postigao to da svake sezone svako može da jede sveže povrće. Nikada ne uzvikujem parole, govoreći: „Ovo povrće je toliko hranljivo. Za čoveka je toliko korisno da ga jede. Taj i taj način sadnje je naučno zasnovan.” Nikada nisam proučavao nutricionizam, niti se razumem u zemljoradnju. Šta znam? Znam kako da odaberem sortu povrća koja je pogodna za sadnju na određenom mestu, tako da nakon što poraste, ima dobar ukus, da svako želi da je jede i da nije zasađena uzalud – Moj pristup je upravo ovako praktičan. Sve ovo znači da se Ja Sâm vladam u skladu sa pravilima i da savesno obavljam stvari. Ovo su načela i ubeđenja kojih se pridržavam; ovako sam se vladao tokom proteklih godina. Nikada ne uzvikujem parole i nije Mi potrebna vaša zahvalnost. Sve dok su vam hrana i smeštaj prikladni i stvari nisu sasvim neuravnotežene, osećam se spokojno. Kada nema nikoga ko unosi ometanja ili stvara neprilike i posvuda izgleda prilično čisto, kad su žitarice i povrće propisno zasađeni, svinje, ovce i druga stoka se propisno odgajaju i sve druge oblasti su sasvim u redu, pri čemu osnovne potrebe više ne predstavljaju problem za većinu ljudi koji obavljaju svoju dužnost, tada mogu da prestanem da brinem. Moji zahtevi u tom pogledu nisu strogi. Vidite, jesam li ikada uzvikivao parole kad sam vas usmeravao u bilo kom poslu ili u pitanjima koja se tiču vaših osnovnih potreba? Nikada nisam uzvikivao parole. Nakon što za vas organizujem stvari, pronalazim pogodne ljude da obave posao. Ako ljudi koje pronađem nisu pogodni i posao ne može da se obavi, oni bivaju zamenjeni. Tek kad posao bude konačno obavljen, kad većina stvari bude prikladno rešena i kad osnovne potrebe osoblja koje obavlja svoje dužnosti budu propisno uređene, mogu da obustavim Svoj ljudski posao, bez potrebe da se u tom pogledu silno mučim. Neki ljudi me i dalje stalno pitaju o trivijalnim stvarima. Jedan kaže: „Šta treba da uradimo ako novorođeno jagnje ne može da dobije mleko?” Drugi kaže: „Šta treba da uradimo ako se odeća koju pravimo uvek skuplja?” Morate sami da smislite kako da rešite ove stvari; to je vaša stvar i to nema nikakve veze sa Mnom. Čak i kad besedim o istini, kažem to samo jednom. Postoje zvučni zapisi propovedi i beseda. Ako ne razumete, možete da ih poslušate još nekoliko puta i da odvojite vreme da promislite, tragate i razgovarate u zajedništvu. Ako ste u tom pogledu i dalje pomalo zbunjeni oko nekoliko pitanja i ne znate kako da ih rešite, možemo razgovarati u zajedništvu o njima kad se sastanemo. Međutim, kad je reč o onome što ljudi mogu da postignu, najbolje je da takve stvari sami rešavate. Bog je stvorio nebo i zemlju i sva stvorenja radi ljudi – sunce, mesec, zvezde, vodu, vazduh, sunčevu svetlost, hranu, kao i različita okruženja i živa bića koja su ljudima potrebna, nakon čega je ljude smestio na zemlju. Bog održava zakone rasta i funkcionisanja svih stvorenja radi ljudi i održava životna okruženja ljudi – na ljudima je da zapravo žive. A kad je reč o tome šta zasaditi u kojoj sezoni, kada to požnjeti, kako to uskladištiti nakon žetve, koje metode koristiti prilikom pripremanja hrane, šta jesti više, šta jesti manje, šta jesti u kojoj sezoni, koliko jesti svakoga dana – to je vaša lična stvar. Sada kada se o istini tako jasno besedilo i kada su vam životne stvari propisno organizovane, ako i dalje tražite od Mene da vam pomognem da činite ovo i ono i još uvek tražite od Mene da sa vama razgovaram u zajedništvu o ovom i onom, onda ste zaista lišeni razuma. Što se tiče onoga o čemu sam već besedio, kažem vam da se ovim stvarima bavite i rešavate ih sami. Crkva ima vođe na svim nivoima, kao i čoveka koga upotrebljava Sveti Duh da vas vodi. Treba sami da tragate i da rešavate stvari; ne dolazite kod Mene za svaku sitnicu. Razlog je taj što sam već rekao sve što je trebalo reći, čak sam vam uredio i najosnovnije potrebe, a kad je reč o tim trivijalnim stvarima, one nisu ono što bi Ja trebalo da rešavam, već je to vaša lična stvar i treba da ih rešavate sami.

Koliko god reči da ovaploćeni Bog izgovori ili koliko god stvari da učini, ljudi moraju da znaju da je najvažnija stvar u pogledu normalnosti i praktičnosti, kao i u pogledu poniznosti i skrivenosti ovaploćenog Boga, u sledećem: bilo da ovaploćeni Bog živi među ljudima ili obavlja Svoju službu, najosnovnija ubeđenja i načela u vezi sa Njegovom ljudskošću, koja Njegovo telo proživljava, jesu da se On Sâm vlada u skladu sa pravilima i da savesno obavlja stvari. To se ogleda u Božjem ovaploćenom telu, a prirodno se ogleda i u Bogu koji poseduje Božji identitet i suštinu, u Bogu u Njegovom suštinskom identitetu. Naravno, u Božjem slučaju to ne nazivamo time da se „On Sâm vlada u skladu sa pravilima”, već time da se, makar, u načinu na koji Bog obavlja stvari i u načinu na koji postupa prema ljudima i stvarima, On zasigurno takođe strogo pridržava ovih načela. To je istovremeno ono što ljudskost ovaploćenog Boga ima i što jeste i ono što božanstvo Boga u Njegovom suštinskom identitetu ima i što jeste. Ono što Njegova ljudskost ima i što jeste podrazumeva da se On Sâm vlada u skladu sa pravilima i da savesno obavlja stvari, dok suština Boga u Njegovom suštinskom identitetu podrazumeva da se Bog ophodi prema ljudima u skladu sa pravilima i da savesno obavlja stvari. O ovome nećemo više govoriti. Iz koje god perspektive da posmatraš – u pogledu svega što je Bog stvorio, Božje suverenosti nad ljudskim rodom i Njegovog usmeravanja ljudskog roda, od krupnih stvari do onih sitnih, i od makroskopskih do mikroskopskih – Bog sve čini u skladu sa pravilima i savesno. Kada Bog nije bio ovaploćen, bio je skriven među svim stvorenjima. Iako ljudski rod nije video Božji lik niti pravo Božje lice, Bog je oduvek predvodio čitav ljudski rod. On je takođe oduvek na praktičan način činio svaku pojedinačnu stvar, upravljao svakom pojedinačnom stvari i imao suverenost nad svakom pojedinačnom stvari u vaseljeni; ništa što On čini nije isprazno. Naravno, ništa što su Božje ruke učinile ne ostaje na nivou teorija ili parola. Naprotiv, u svakoj pojedinačnoj stvari koju Bog čini – bilo da to možeš da prepoznaš ili ne, bilo da to možeš da vidiš ili ne – On to čini u skladu sa pravilima i savesno. Delo koje namerava da učini On obavlja na praktičan način. On nikada ništa ne proglašava niti se pravda pred ljudima, niti uzvikuje ikakve parole. Umesto toga, On oduvek daje izjave i govori, praktično vodeći i opskrbljujući čitav ljudski rod. To je takođe ono što Bog ima i što jeste. Ono što ovaploćeni Bog ima i što jeste sasvim sigurno neće biti odvojeno od onoga što Sâm Bog ima i što jeste, niti će biti u sukobu s tim. Prema tome, nakon što ljudi spoznaju šta ovaploćeni Bog ima i što jeste ili spoznaju ubeđenja i načela ličnog vladanja kojih se ovaploćeni Bog pridržava, umnogome će spoznati suštinu Boga u Njegovom suštinskom identitetu, kao i ono što On ima i što jeste. Usled toga, predstave i uobrazilje ljudi o Bogu na nebu u izvesnoj meri će se smanjiti, a njihovo bogopoznanje, razumevanje o Bogu ili pogledi na Boga postaće praktičniji. Relativno govoreći, ljudi će takođe moći tačnije, objektivnije i racionalnije da se odnose prema ovaploćenom Bogu, umesto da osuđuju ono što Njegova ljudskost ima i što jeste ili da s prezirom i nipodaštavanjem gledaju na ono što Njegova ljudskost ima i što jeste. Umesto toga, s jedne strane, moći će da se prema tome postave ispravno, a s druge, biće još sposobniji da – kroz ono što Njegova ljudskost ima i što jeste – vide šta Njegovo božanstvo ima i što jeste, te će tako moći tačnije da spoznaju kako Boga na nebu, tako i Boga na zemlji.

U redu, na ovom mestu ćemo završiti naš današnji razgovor u zajedništvu o ovoj temi. Doviđenja!

10. avgust 2024. godine