Sadržaj našeg poslednjeg razgovora u zajedništvu odnosio se na temu „otpuštanja prepreka između čoveka i Boga i čovekovog neprijateljstva prema Bogu” i konkretno se bavio aspektima u vezi sa Božjim ovaploćenim telom. Razgovarali smo o načinu na koji ljudi treba da spoznaju Božje ovaploćeno telo i da se prema njemu odnose. Prvo načelo jeste da ovaploćenog Boga ne poredimo sa Bogom na nebu. Koje je drugo? (Drugo je da ovaploćenog Boga ne stavljamo u istu ravan sa iskvarenim ljudskim rodom.) Sada, kad smo završili razgovor na temu da ovaploćenog Boga ne poredimo sa Bogom na nebu, da li na novi način razumete kako se treba odnositi prema ovaploćenom Bogu? Da li ste otpustili neke od svojih ranijih predstava i uobrazilja o ovaploćenom Bogu i da li ste mogli da praktičnije spoznate Boga na zemlji? Jeste li uvideli da su neka od vaših pređašnjih razmišljanja, shvatanja ili stavova u vezi sa Bogom bili plod ljudskih predstava i uobrazilja? Sada, kroz ovakav razgovor u zajedništvu, najpre ste u pogledu znanja ispravili mnoge svoje predstave i uobrazilje o ovaploćenju, a ubuduće, stav i pristup s kojima se odnosite prema Bogu takođe mogu da postanu praktičniji i tačniji. Da li svi imate izvesno iskustveno znanje o ovome? (Da. Ranije sam gajio nestvarne predstave i uobrazilje o Božjem ovaploćenom telu, smatrajući da Bog sve razume i da je sveznajući. Na osnovu Njegove prethodne dve besede, shvatio sam da je ovaploćeni Bog naročito normalan i praktičan. Na primer, kad ode u neku zemlju, On takođe prouči lokalne zakone i čvrsto se drži načela da se Sâm vlada u skladu sa pravilima i savesno obavlja stvari. Taj deo me je malo zatekao, jer se ja sâm ne vladam u skladu sa pravilima niti savesno obavljam stvari; ponekad sam nedisciplinovan, pa čak želim da iskoristim rupe u zakonu. Nakon što sam saslušao Božju besedu, osetio sam da je lik Božji u mom srcu odjednom postao praktičan i konkretan.) Sada, kroz besedu o ovom sadržaju, ljudi su zadobili neka objektivnija i praktičnija saznanja i osećanja o Bogu. Da li zbog tih osećanja još i više osećaš praktično postojanje Boga ili Ga, budući da ovaploćeni Bog govori i dela tako normalno i praktično, doživljavaš tako običnim – čak i neshvatljivim – pa se umesto toga u tebi javljaju sumnje i još se više udaljavaš od Boga? Ova ispoljavanja Božje normalnosti i praktičnosti u potpunom su neskladu sa predstavama i uobraziljama o Bogu koje većina ljudi nosi u sebi; dramatično su drugačija i ujedno su nešto o čemu ljudi nikada nisu razmišljali. Dakle, nakon što si čuo ovaj sadržaj, osećaš li veliku razočaranost u Božje ovaploćeno telo? (Ne. Nakon slušanja, osećam da je Hristov lik u mom srcu postao konkretniji i da deluje veoma pristupačno. Prvobitno sam mislio da je Hristos Bog na nebu koji je došao na zemlju, te da bi trebalo da bude veoma upečatljiv i velik. Međutim, sada vidim da je Hristos veoma običan i praktičan; On se isto tako povinuje zakonima ljudskog sveta, a u isto vreme praktično izražava istinu kako bi nas opskrbio. Zbog toga Ga doživljavam izuzetno praktičnim i konkretnim. Osećam da moj odnos sa Bogom više nije tako dalek i da sam se, naprotiv, približio Bogu.) Da li se svi vi osećate tako? Da li ste svi ostvarili slične dobitke? (Da.) U tom slučaju, i dalje je neophodno da o ovom sadržaju razgovaramo u zajedništvu. To je aspekt istine koji je ljudima potreban i koji treba da poseduju; krajnje je neophodan. U procesu stremljenja ka istini, ovaj aspekt istine jeste nešto što ljudi moraju da razumeju. Kad ljudi jednom budu razumeli ovaj aspekt istine, odnos između ljudi i Boga postaće normalniji. Zar ne? (Tako je.) Ovaj sadržaj se uglavnom odnosi na besedu o nekim ispoljavanjima normalnosti i praktičnosti Božjeg ovaploćenog tela, što ljudima omogućava da spoznaju suštinu Božjeg ovaploćenog tela, kao i neka od Njegovih polazišta i načela za lično vladanje i postupanje. Spoznajom ovih polazišta, načela i konkretnih gledišta u pogledu obavljanja stvari, ljudi mogu objektivnije i praktičnije da razumeju Boga i da shvate Njegovu normalnost i praktičnost.

Kroz razumevanje normalnosti i praktičnosti ovaploćenog Boga, zar ne bi trebalo da možeš da prepoznaš neke od svojih predstava i uobrazilja o Bogu na nebu? Kad ovaploćeni Bog dođe među ljude, u Svom vladanju i obavljanju stvari On se pridržava načela da se Sâm vlada u skladu sa pravilima i da savesno obavlja stvari. A šta je sa Bogom na nebu? Iako On ne ispoljava konkretna ponašanja u pogledu vladanja i nije uključen u različite aspekte ličnog vladanja, kad se pogleda kako Bog obavlja stvari – bilo na osnovu biblijskih zapisa, bilo na osnovu onoga što ljudi razumeju, opažaju i doživljavaju o Božjim postupcima – postoji li ikakav sukob sa suštinom i načelima načina na koji se ovaploćeni Bog vlada i postupa? (Ne.) Teorijski, trebalo bi da možemo da budemo sigurni da nema nikakvog sukoba. Iako ljudi ne mogu da vide niti da dotaknu Boga na nebu, On takođe postupa savesno i praktično. Božje ovaploćeno telo ima normalnu i praktičnu stranu koju ljudi mogu da vide i spoznaju, a Bog na nebu isto tako ima normalnu i praktičnu stranu. Nećemo ulaziti u Božju silu, autoritet, mudrost, svemogućnost i tome slično – to je jedan aspekt spoznaje Boga, spoznaje Božje suštine i spoznaje Božjeg identiteta, što je možda izvan vašeg domašaja. Međutim, u pogledu nekih stvari koje Bog čini, a koje ljudi mogu da vide i da dožive, Bog na nebu i dalje ispoljava tu normalnu i praktičnu stranu. Na primer, u Bibliji je zabeleženo da je Bog stvorio Adama i Evu, udahnuo u njih Svoj dah tako da su postali živi ljudi sa duhom, a potom ih je postavio u Edenski vrt. Pre nego što je stvorio pretke ljudskog roda, Adama i Evu, Bog je učinio niz stvari – a sve one su bile pripremljene za to dvoje ljudi koje je Bog stvorio. Za čoveka je Bog stvorio nebo i zemlju, reke i jezera, razna živa bića na zemlji, četiri godišnja doba i sve ostalo što je čoveku potrebno. Pre nego što je stvorio to dvoje ljudi, Bog je, korak po korak, već bio dovršio ovo delo. Sa svakim korakom koji je preduzeo, sve ove stvari koje je Bog stvorio praktično su se, malo-pomalo, pojavljivale u ovom materijalnom svetu i sve su to stvari koje ljudsko oko može da vidi. Kad je to dvoje ljudi nastalo, sve ovo je već bilo spremno. A što se tiče onoga što je Bog učinio za njih nakon što ih je stvorio, i to je zabeleženo u Bibliji. Bog ih je najpre postavio u Edenski vrt, a zatim im se obratio na veoma praktičan način. Šta im je rekao? („Slobodno jedi plodove sa svakog drveta u vrtu, ali nipošto nemoj jesti plodove s drveta poznanja dobra i zla, jer ćeš onoga dana kad sa njega budeš okusio plodove, zasigurno umreti” (1. Mojsijeva 2:16-17).) Bog je ljudskom rodu dao ovo uputstvo, a potom se dogodio niz stvari. Šta je Bog nakon toga učinio za Adama i Evu? (Načinio im je kožne haljine.) Bog je načinio kožne haljine da ih odene; ova priča bi trebalo da vam je veoma poznata. Zar se ovim nizom stvari koje je Bog izrekao, učinio i naložio ne dočarava jedna živopisna slika? (Dočarava se.) Kroz ove prizore ljudi mogu duboko i istinski da uvide da ono što se ispoljava ili što je sadržano u svakom pojedinačnom Božjem pokretu nije isprazno i da, povrh toga, prizori koje ljudima pruža svaka pojedinačna stvar koju Bog čini takođe nisu isprazni. Zar ne? (Tako je.) Ni jedna jedina stvar koju Bog čini nije isprazna i ni jedna jedina stvar nije puka teorija ili parola; On sve čini praktično. Neki ljudi kažu: „Bog ponekad ostvaruje stvari tako što pomisli, a ponekad ih ostvaruje samo jednom rečju.” Kako god da Bog ovu stvar postiže, u svakom slučaju On to čini praktično; On sve radi postojano i savesno. Ne uzvikuje parole i ne izbacuje doktrine, niti ljude obmanjuje. Šta podrazumeva praktično obavljanje stvari? Bog planira i promišlja, a kad nešto čini, On može da upotrebi Svoje misli ili Svoje reči ili, pak, da lično prione rukama na posao. Kako u ljudskom jeziku izražavamo to da se nešto čini „lično”? To znači da On lično odlazi da reši datu stvar, njome se lično bavi i lično prione na posao. Posmatrajući sve ove primere onoga što se čini „lično”, zar Bog nije naročito postojan i savestan u načinu na koji obavlja stvari? (Jeste.) Naravno, pomalo je neprikladno koristiti ove reči kojima se opisuje ljudsko postupanje kako bi se opisalo postupanje Boga na nebu, međutim, ljudski jezik je ograničen. Dovoljno je sve dok ljudi mogu da razumeju da Bog postupa na tako postojan i praktičan način, da je metodičan, da nikada ne postupa tek forme radi i da nikada ne uzvikuje parole. Od svih stvari koje je Bog uradio a koje su zabeležene ljudskom rukom, koju od njih nije lično isplanirao Sâm Bog, korak po korak je sproveo u delo i lično je ispratio, ispitao i proverio? Iako su ove stvari zabeležene ljudskom rukom i predočene su u pisanom obliku, one su ljudskom rodu ostavile najbolje konkretne dokaze koji vode ka spoznaji i razumevanju Boga.

Nakon što je stvorio Adama i Evu, Bog je učinio još nešto: rekao im je kako da žive svoj život, koje odgovornosti treba da preuzme muškarac, a koje obaveze treba da ispuni žena. Pogledajte samo koliko su Božje reči detaljne i konkretne! Ljudska bića ne bi na takav način pristupala svom poslu, zar ne? (Tako je.) Svaki korak dela koje Bog obavlja jeste ovako konkretan, postojan i praktičan; Njemu je cilj ostvarivanje rezultata. A šta to pokazuje? Ostavimo po strani tako veliku stvar kao što je stvaranje neba i zemlje i svih stvorenja; govoreći samo o onome što je Bog rekao ljudskom rodu i o Njegovim opomenama upućenim ljudskom rodu, kao i o Njegovim brigama – uključujući Njegove konkretne opomene, uputstva i pouke za svaku pojedinačnu stvar – šta sve to pokazuje? S jedne strane, vidite da je Bog veoma precizan i usrdan u onome što čini. S druge strane – a to je ujedno nešto što bi ljudski rod trebalo da zna – Bog je stvorio ljudski rod i, osim što o njemu brine, On prema njemu neprestano ispunjava Svoju odgovornost. To ispunjavanje odgovornosti nije prazna priča; Bog ga oduvek dosledno sprovodi u delo. Od trenutka kad je Bog stvorio ljudski rod, pa sve do sada, Bog je uvek opskrbljivao ljudski rod i vodio ga, usredsređujući se na život ljudi. Svi Božji postupci prema ljudskom rodu nisu ništa drugo do Njegovo ispunjavanje Sopstvene odgovornosti. Izraz „ispunjavanje Sopstvene odgovornosti” lako se piše i lako izgovara, ali broj stvari koje je Bog učinio prevazilazi ljudsku maštu. U širem smislu, to podrazumeva stvari poput onih kad Bog uređuje reinkarnaciju svake duše – u kakvoj će porodici živeti, kako će izgledati, kad će početi da veruje u Boga, kakvu će sudbinu imati u ovom životu, kao i čitav niz drugih sličnih stvari. To su uređenja koja Bog postavlja za ljude na makroplanu. Kad je reč o sitnijim pojedinostima, Bog obezbeđuje tvoje svakodnevne potrebe, starajući se o tome da nemaš briga oko hrane i odeće, te da ti materijalni život bude bezbedan. Kad je reč o još sitnijim pojedinostima, Bog svakodnevno uređuje različite ljude, događaje i stvari kako bi te pratili dok rasteš i bili uz tebe dok prolaziš kroz svaki dan, kroz svako različito razdoblje, pa čak i kroz svako posebno razdoblje, omogućavajući ti da neprestano zadobijaš novo razumevanje i nova osećanja o Stvoritelju, o ljudskom rodu, o samome sebi i o životu. Bog je izrazio toliko istina i učinio toliko stvari – koja je od Njegovih reči tek samo puka parola ili doktrina? Koja je od stvari koje On čini isprazna i nepraktična? Nijedna stvar koju On čini nije isprazna i nijedna reč koju izgovara nije samo puka parola ili doktrina. Naprotiv, Bog je oduvek činio ove stvari, čak i pre nego što ih je obznanio ljudskom rodu. Premda ljudski rod ne zna i ne razume ove činjenice, ne veruje u njih i ne priznaje ih, Bog je odlučno nastavio da ih čini. Ostavimo po strani koliko je stvari Bog učinio za ljudski rod, koliko je truda uložio u ljudski rod i koliko je blagodati darovao ljudskom rodu. Govoreći samo o Božjim delima samima po sebi, koje od njih nije učinjeno na postojan način i korak po korak? (On svaku pojedinačnu stvar čini na postojan način.) Pogledajte kako ljudi odgajaju svoju decu: površni su i gledaju samo kako da se provuku; ponekad su poneseni osećanjima, ponekad odlaze u krajnost, a ponekad u to čak unose i svoje lične sklonosti, ne mareći mnogo za svoje kćeri, dok sinove obasipaju pažnjom, maze ih i ugađaju im, postupajući neodgovorno i ne razmišljajući o posledicama. Ljudska je odgovornost da odgajaju i vaspitavaju decu, no, jesu li ljudi ispunili tu odgovornost? (Nisu.) Pogledajte kako je svaka pojedinačna stvar koju Bog čini savršeno sprovedena, omogućavajući ljudskom rodu da ide pravim putem pod Božjom suverenošću i Njegovim uređenjima, te da živi pod Božjim usmeravanjem. Nijedan korak Božjeg dela niti ijedna stvar koju On čini nisu isprazni; sve je praktično. Od stvaranja sveta, pa sve do danas, koliko god od dela da je Bog učinio i bez obzira na to da li je ljudski rod svega toga svestan ili da li to priznaje, Božji postupci prema ljudima i odgovornost koju On ispunjava prema njima u svakom su slučaju sveobuhvatni i potpuni, bez i najmanjeg nedostatka. On nikada nije površan i baš nikada nije nemaran. Šta znači to da „nikada nije nemaran”? To znači da se prema svakom čoveku odnosi ozbiljno, sa posebnom posvećenošću i preciznošću, uvek na način koji je u skladu sa pravilima i nikada prema ličnom nahođenju, te bez imalo čovekove samovolje ili površnosti. Ostavimo sve ostalo po strani; uzmimo samo pitanje zaštite bezbednosti ljudi – koliko dobro Bog to čini? Život, smrt i lična bezbednost svakog čoveka nalaze se u Božjim rukama. Za Boga je to nešto najveće. Čak i ako se ponekad nađeš u kakvoj opasnosti i suočiš se licem u lice sa smrću, ukoliko nije došao dan kada ti je suđeno da umreš, Bog neće dozvoliti da umreš. Ako ti od Boga nije određeno da umreš, Bog će zajamčiti tvoju bezbednost. To je van svake sumnje tako i Bog time upravlja na naročito temeljan i tačan način. Ukratko, sve što sam rekao jeste istina i to ljudi mogu da vide. Ljudi ne mogu da vide kako Bog na nebu obavlja stvari, ali će, pre ili kasnije, moći da vide činjenice o onome što je Bog učinio i o rezultatima koje On postiže. Kroz nekoliko hiljada godina prebivanja ljudskog roda na zemlji, ko je to mogao da opstane bez Božje suverenosti i Njegovih uređenja? Ko je mogao bez Božje opskrbe i Njegovog usmeravanja? (Bez njih niko ne može.) Božja suverenost i Njegova uređenja, Njegova opskrba i usmeravanje – sve to Bog lično čini i to čini praktično. Da Bog stvari ne obavlja na tako postojan i savestan način, ljudski rod bi odavno dospeo u stanje haosa; u najmanju ruku, niko ne bi mogao da održi red među ljudskim rodom. Zato bi, bilo da je reč o velikim ili malim stvarima, ljudi koji su do sada sledili Boga trebalo da budu u stanju da uvaže da Bog ne samo da govori, obavlja stvari i dela u Svom ovaploćenom telu, opskrbljujući ljudski rod istinom, putem i životom, već i da Božji Duh neprestano suvereno vlada nad ljudskim rodom, vodi ga i opskrbljuje, a sve se to odvija praktično. Stvar je jedino u tome što ljudi mogu da vide, čuju i praktično uvaže govor i delanje Božjeg ovaploćenog tela, dok je delokrug onoga što Bog na nebu čini daleko veći i donekle udaljeniji od ljudi, pa ljudi to ne mogu da osete i da dožive iz neposredne blizine onako kako to mogu kad ovaploćeni Bog govori i dela. Stoga, kad je reč o spoznaji bilo Boga na nebu, bilo Boga na zemlji, ljudi treba da raskrste sa ljudskim predstavama i uobraziljama, da se otrgnu od ispraznih teorija i parola i da, kroz delo koje On obavlja i reči koje izgovara, praktično spoznaju Božju normalnost i praktičnost, kao i Njegovu mudrost i svemogućnost. Time, s jedne strane, možeš ispravno da se odnosiš prema Božjem ovaploćenom telu; s druge strane, možeš bolje da raskrstiš sa svojim predstavama i uobraziljama o Bogu na nebu; a s treće strane, možeš bolje da spoznaš da su Bog na zemlji i Bog na nebu jedno, umesto da svoje nestvarne predstave i uobrazilje o Bogu na nebu namećeš Božjem ovaploćenom telu – jer bi takvo postupanje bilo ogromna greška. Naime, s jedne strane, procenjivao bi Boga na nebu služeći se nestvarnim predstavama i uobraziljama, dok u isto vreme ne bi bio u stanju da iole bolje prihvatiš i primiš Boga na zemlji. Čineći te dve stvari ne samo da se ne bi približio Bogu, već bi se zbog njih još i više udaljio od Njega, što bi te navelo da živiš u sopstvenim ispraznim predstavama i uobraziljama, nesposoban da razumeš sve ono što Bog čini.

Na osnovu besede o tome „da ovaploćenog Boga ne poredimo sa Bogom na nebu”, mogu li ljudi to tačno da sprovedu u delo? (Mogu.) Ukratko, u ophođenju prema ovaploćenom Bogu, ako uspeš da Ga prihvatiš, a potom spoznaš Njegovu normalnost i praktičnost, te prihvatiš Njegove reči, Njegovo delo i Njegove zahteve prema ljudima i pokoriš im se, to je dovoljno. Što se tiče instinkata i urođenih stanja tela u okviru normalnosti i praktičnosti ovaploćenog Boga, ljudi samo treba da ih ispravno shvate i da budu u stanju da se prema njima ispravno odnose. Ovaploćeni Bog je običan Sin čovečji; On svakako poseduje urođena stanja, kao i normalne instinkte i funkcije tela koje čovek treba da poseduje. Na primer, običan čovek osetiće vrelinu kad rukom dotakne vatru, a ni ovaploćeni Bog nije izuzetak. Normalan čovek će kijati kad nazebe, a ako je stanje ozbiljno, dobiće prehladu. Da li je i ovaploćeni Bog takav? (Jeste.) Ljudska bića osete žeđ ako im je hrana preslana, a imaće stomačne tegobe ako pojedu teško svarljivu hranu. Ima li Božje ovaploćeno telo takva osećanja? (Ima.) Po vrućem vremenu, ljudskim bićima je vruće i žele da potraže neki hlad; takav je i ovaploćeni Bog. Šta ste ranije mislili? Da li ste u sebi pomišljali: „Ovo naše smrtno ljudsko telo ne može da podnese vrućinu kad temperatura dostigne trideset ili četrdeset stepeni Celzijusa, ali se Božje ovaploćeno telo ne boji vreline; On nadilazi telo i nema te osećaje”? Šta se time sugeriše? Da li ljudi misle da je ovaploćeni Bog poput nekog robota ili drvene figure, koja ne jede, ne spava i ne razboleva se? To je pogrešno. Ovaploćeni Bog ima telesni život, koji je isti kao kod normalnog čoveka. On nije izvanredan niti neuobičajen. Ovo telo ima normalnu i praktičnu stranu, a to je da su funkcije i instinkti Njegovog tela isti kao i kod ljudskog roda. Ranije smo razgovarali o tome kako su funkcije i instinkti tela sve ono što je Bog podario ljudskom rodu pri njegovom stvaranju; oni su ljudskom rodu urođeni i nisu negativne stvari. Zašto onda uvek izbegavate činjenicu da ovaploćeni Bog poseduje normalne funkcije i instinkte tela? Da li ljudi to izbegavaju zato što smatraju da su te stvari nenormalne, dok u srcu stvaraju predrasude prema ovim ispoljavanjima normalnih telesnih funkcija i protive se tome da ovaploćeni Bog poseduje ova ispoljavanja? (Zaista u srcu s negodovanjem gledam na ove praktične stvari.) Premda ljudi možda s negodovanjem gledaju na ove stvari ili su na svesnom nivou i dalje nesigurni u to jesu li one ispravne ili pogrešne, podsvesno će ih osuditi. To dokazuje da ljudima nedostaje temeljno razumevanje instinkata, funkcija i pojedinih urođenih stanja ljudskoga tela, koja je sva stvorio Bog, te zato mogu da imaju brojna iskrivljena razmišljanja ili mnoge nepraktične predstave i uobrazilje. Kažite Mi, da li ovaploćeni Bog mora da spava? (Mora.) Kad spava, da li i dalje razmišlja o delu? (Ne, On spava.) To je pošten odgovor; On zaista spava. Kako bi se inače odmorio? I Njegovom mozgu je potreban odmor; to je normalna funkcija tela, a ujedno i instinkt tela. Kad je hladno, On oblači deblju odeću, a kad je toplo, nosi tanju odeću. Može da oseti hladnoću, toplotu, kišu i sneg. To je normalna ljudskost; ona uopšte nije isprazna. Ako ništa ne možeš da osetiš, zar nisi pomalo glup? Zar nisi tupav? (Jesam.) Sva čula i sve telesne funkcije Božjeg ovaploćenog tela stvarni su, istinski postoje i normalno funkcionišu; uopšte nisu isprazni. Vi, ipak, zamišljate da su isprazni i natprirodni. Jednom sam sreo jednog Kineza čija je vera bila pomalo neobična. Verovao je da vera treba da obuhvata neke neobične i natprirodne stvari, te da je jedino to vera. Na primer, kad bi padala kiša, izgovarao bi neku bajalicu i kiša ne bi padala na njega, a kad bi izgovorio neku drugu bajalicu, kiša bi prestala. Čak se time i razmetao, misleći da poseduje stvarne moći. Verovao je da u tome leži vera i da je to uzvišenije od obične vere. Da li biste rekli da je ovaj čovek krajnje apsurdan? (Da.) To je zli duh. Ipak, razmišljanja i gledišta ovakvog čoveka predstavljaju razmišljanja i gledišta jednog dela ljudi. Mnogi ljudi su uvek prepuni predstava i uobrazilja o ovaploćenom Bogu i u svom srcu govore: „Božje ovaploćeno telo mora da bude izuzetan čovek ili neko ko je dosegao ’put’. On može da čini ono što obični ljudi ne mogu, da izgovara reči koje obični ljudi ne mogu da izgovore, da vidi ono što obični ljudi ne mogu da vide i da čuje zvuke koje obični ljudi ne mogu da čuju. On zna šta ljudi govore i šta rade iza Njegovih leđa. Može da oseti i zna ima li oko Njega paranormalnih pojava ili nepoznatih bića, pa čak zna i šta radi Bog na nebu. Jedino je to ovaploćeni Bog!” Takva pomisao istovetna je predstavama i uobraziljama koje o Bogu gaje nevernici. Svi ljudi se nadaju susretu sa takvim Bogom i kad bi jednoga dana mogli da vide tog Boga i da s Njim dođu u kontakt, bio bi to blagoslov vredan čitavog života. Međutim, to što je ovaploćeni Bog došao među ljude i što živi zajedno sa njima, ljude je silno razočaralo. U ovaploćenom Bogu niko ne može da vidi bilo kakva natprirodna ispoljavanja, niti kod Njega iko može da oseti te natprirodne stvari. Ipak, ljudi i dalje imaju veoma bujnu maštu; i dalje gaje brojne predstave i uobrazilje o ovaploćenom Bogu i još uvek žive u svojim uobraziljama. Budući da imaju toliko predstava i uobrazilja o ovaploćenom Bogu, zar ljudi neće imati još i više predstava i uobrazilja o Bogu na nebu? (Hoće.) Te predstave i uobrazilje još su neobičnije, u još većem su neskladu sa činjenicama i još su manje objektivne, a u ljudima se čak javlja mnoštvo veoma čudnih, nezamislivih ideja. U svakom slučaju, na osnovu sadržaja o kojem smo razgovarali u zajedništvu, ljudi će u osnovi moći ispravno da razumeju normalnu ljudskost ovaploćenog Boga ili normalnost, objektivnost i praktičnost tela, da ih ispravno spoznaju i prema njima se pravilno odnose. Povrh toga, kroz telo – koje ljudi mogu da vide i sa kojim mogu da dođu u kontakt – koje praktično besedi i sa ljudima razgovara, sa ljudima ostvaruje interakciju i na ljudima obavlja različite aspekte dela, ljudi mogu bolje, praktičnije i objektivnije da spoznaju kako Bog obavlja stvari i kako dela. Spoznajući ovaploćenog Boga, ljudi mogu bolje da razumeju i Boga na nebu.

Kad je reč o ovom sadržaju o normalnosti i praktičnosti Božjeg ovaploćenog tela, najpre smo u zajedništvu razgovarali o načinu na koji se Sâm ovaploćeni Bog vlada i obavlja stvari, o tome koje stvari obavlja i koja su Njegova načela postupanja. O ovim aspektima razgovarali smo prilično temeljno. Ima li bilo čega što još uvek ne razumete? Treba li još nešto da dodam? Da li sada malo bolje razumete normalnost i praktičnost ovaploćenog Boga? (Da.) Šta možete da vidite iz ovih praktičnih ispoljavanja? (Vidim da je ovaploćeni Bog normalan i praktičan.) Ovaploćeni Bog je normalan i praktičan; pre nego što progovori, On takođe mora da razmisli, a Njegov govor i Njegovo ponašanje sasvim su normalni, bez i najmanjeg natprirodnog ispoljavanja. To niste očekivali, zar ne? (Tako je.) Ovaploćeni Bog nema treće oko, niti poseduje nadljudski sluh, a kamoli da ima bilo kakve izuzetne natprirodne sposobnosti koje prevazilaze instinkte tela. Ako negde postoje ogoljene električne žice, ni Ja Sâm ih ne bih dodirnuo. Zašto ih ne bih dodirnuo? (Doživeo bi strujni udar i bio bi povređen.) Sudeći prema vašoj uobrazilji, čak i da ih neposredno dodirnem, Ja ne bih doživeo strujni udar niti bih se povredio. Međutim, Ja zaista nemam takvu sposobnost, pa ih ne bih ni dodirnuo. S jedne strane, znam da strujni udar izaziva povredu; u tom pogledu imam zdrav razum i posedujem normalnu razumnost. S druge strane, baš nikada ne bih rekao: „U redu je. Ja sam posebna ličnost sa posebnim identitetom i posebnim statusom. Struja Mi neće naškoditi. Samo ću da je dotaknem da vidim hoću li umreti.” Tako nerazumnu stvar ne bih učinio. Sudeći prema vašim predstavama, sve što je opasno i što se ljudi ne usuđuju da dotaknu, Ja bih se usudio; vi biste se takvih stvari plašili, ali ih se Ja ne bih plašio, jer je Moj identitet poseban, razlikujem se od vas, došao sam sa neba i Ja sam ovaploćeni Bog, pa se stoga ne bojim i mogu tako da postupim. Kažite Mi, da li bih tako postupio? (Ne bi.) Ne bih tako postupio. Na čemu se to zasniva? Na razumnosti normalne ljudskosti. Savest i razumnost koji su svojstveni ljudskosti ovaploćenog Boga takođe su normalni. Kad ovaploćeni Bog ne bi imao svest o savesti i kad Njegova razumnost ne bi bila normalna, kako bi mogao da obavlja delo u normalnoj ljudskosti? Kad ne bi imao svest o savesti i kad Njegova razumnost ne bi bila normalna, kakav bi to bio čovek? Zar to nije ne-čovek? (Jeste.) Stoga su nepraktične sve predstave i uobrazilje koje ljudi imaju o načinu razmišljanja i načinu života normalne ljudskosti ovaploćenog Boga; sve su one neobične, nakazne, natprirodne i krajnje čudne i sve su nepovezane sa savešću i razumnošću koje su svojstvene ljudskosti ovaploćenog Boga. Kažite Mi, ako sedimo zajedno, a oko nas ima komaraca, hoće li oni Mene ujesti? (Hoće.) Da li ste ranije razmišljali: „Uješće svakog drugog, ali Hrista neće ujesti. Komarce je stvorio Bog; oni ne mogu da ujedu Stvoritelja”? Da li je pogrešno tako razmišljati? Je li to odvojeno od stvarnosti? (Jeste.) Komarci ni prema Meni nemaju milosti. Oni nemaju osećanja; dokle god neko ima smrtno telo i u sebi ima krvi, oni će ga ujesti, a nakon ujeda pojavi se plik. Šta treba da se uradi kad se pojavi plik? Ja brzo odsečem čen belog luka i prislonim ga. Beli luk može da ublaži upalu, uništi bakterije i zaustavi svrab. Pošto luk odstoji neko vreme, ujed prestaje da svrbi, a plik postepeno nestaje. To je zdrav razum. Možda misliš da je to nešto sasvim obično, ali je veoma praktično. Vidiš, kad se susretnete s problemima u životu, vi tražite neke domaće lekove i domišljata mala rešenja, a upravo sam i Ja takav. Šta time želim da kažem? Želim da vam kažem da su savest i razum koje poseduje ljudskost ovaploćenog Boga, Njegovo razmišljanje i misli, kao i misli, gledišta i stavovi koje On formira, te rešenja do kojih dolazi posmatrajući ljude i stvari i suočavajući se sa različitim problemima u stvarnom životu – svi potpuno normalni i praktični; oni nisu čudni, uvrnuti, natprirodni, izopačeni niti ekstremni. Razumete li? (Razumemo.) Ove primere navodim kako biste mogli praktičnije da razumete život i ispoljavanja normalne ljudskosti ovaploćenog Boga. Ta ispoljavanja uopšte nisu isprazna, niti su nakazna, a još manje su nesvakidašnja; naprotiv, ona su veoma normalna i praktična. Ta normalnost i praktičnost jesu istinska normalnost i praktičnost. Pored gledišta i načela koje poseduje za Svoje vladanje i postupanje, instinkti i funkcije Njegovog tela takođe su normalni. Na primer, kad nazebete, vi kijate i kašljete i potrebni su sedmica ili dve da vam bude bolje. Ako nazebem, i Ja ću imati te iste simptome i Meni će takođe biti potrebni sedmica ili dve da Mi bude bolje. Vi ste takvi, a ovaploćeni Bog je potpuno isti. Ovi aspekti uopšte nisu odvojeni od stvarnosti, ne utiču na to da On obavlja konkretno delo, niti ometaju Njegovo sprovođenje dela koje namerava da obavi među ljudima. To jest, ova normalna i praktična strana ovaploćenog Boga ni na koji način neće uticati na službu koju ovaploćeni Bog obavlja, niti će zadržavati stvari ili uticati na rezultate Božjeg dela, a kamoli da će uticati na napredak Božjeg dela. Služba koju obavlja ovaploćeni Bog sastoji se upravo u tome da izražava reči, da obavlja delo i da hoda među ljudima posredstvom normalnog i praktičnog tela.

Sve ono o čemu smo prethodno razgovarali u zajedništvu odnosi se na normalnost i praktičnost Božjeg ovaploćenog tela. O ovom sadržaju razgovaramo s ciljem da rešimo problem toga što ljudi ovaploćenog Boga uvek upoređuju sa Bogom na nebu. Sadržaj o kome smo razgovarali u osnovi obuhvata jedan aspekt ispoljavanjâ normalnosti i praktičnosti instinkata normalne ljudskosti ovaploćenog Boga; drugi aspekt uglavnom obuhvata način na koji se Božje ovaploćeno telo vlada i postupa. Naravno, to ne znači da su ljudi, samo zato što znaju koliko je ovaploćeni Bog normalan i praktičan u Svom govoru i Svojim postupcima, u stanju da se prema ovaploćenom Bogu odnose na potpuno ispravan način – to nije ni blizu dovoljnog. Sada kad znamo kako ovaploćeni Bog govori i dela, te kako se On vlada i postupa, porazgovarajmo o tome šta ovaploćeni Bog ne radi ili po čemu se On to razlikuje od ljudskog roda.

Pojedina ispoljavanja normalnosti i praktičnosti Božjeg ovaploćenog tela su u mnogim aspektima istovetna instinktima ljudskog roda – to jest instinktima, funkcijama i urođenim stanjima ljudskoga tela. Može se reći da su ovaploćeni Bog i običan ljudski rod u pogledu instinkata isti. Međutim, osim ove sličnosti, Njegova život-suština, Njegov identitet, Njegova narav i sve ostalo potpuno se razlikuju od onih kod iskvarenog ljudskog roda. Ovim su obuhvaćeni načini na koje se ispoljavanja Njegovog proživljavanja i Njegove narav-suštine razlikuju od onih kod iskvarenog ljudskog roda. Ovo nas dovodi do sledeće teme o kojoj ćemo razgovarati u zajedništvu, a to je druga tema koja se odnosi na otpuštanje predstava i uobrazilja o ovaploćenom Bogu: da ovaploćenog Boga ne stavljamo u istu ravan sa iskvarenim ljudskim rodom. Da bismo rešili ovaj problem, razgovor u zajedništvu ipak moramo da zasnivamo na različitim otkrivanjima i raznim aspektima proživljavanja koje ispoljava ovaploćeni Bog. Teorijski posmatrano, slažete li se sa sledećom tvrdnjom: „Ne stavljajte ovaploćenog Boga u istu ravan sa iskvarenim ljudskim rodom”? (Da.) Vi ujedno želite da postupate u skladu sa ovom tvrdnjom i voljni ste da rešite ovaj problem, no, imate li put primene kojim biste izbegli da ovaploćenog Boga stavljate u istu ravan sa iskvarenim ljudskim rodom? Nije nimalo lako pronaći put primene, zar ne? Ne stavljati ovaploćenog Boga u istu ravan sa iskvarenim ljudskim rodom jeste zahtev koji je postavljen pred vas, no, zašto je takav zahtev postavljen? O tome vredi promisliti. Kad ljudi dođu u kontakt sa ovaploćenim Bogom, zbog obličja Njegovog ovaploćenja i Njegovog spoljašnjeg izgleda, često se prema Njemu sasvim prirodno odnose kao da je pripadnik iskvarenog ljudskog roda. To je isto kao da se prema ovaploćenom Bogu odnose kao prema čoveku koji nema baš nikakve veze sa Božjom suštinom, identitetom i naravi, pri čemu onda u interakciji s Njim usvajaju način razmišljanja iskvarenog ljudskog roda, te se u ophođenju s Njim služe istim načinima na koje ostvaruju interakciju s drugima. Kao takav, način na koji se ljudi odnose prema Bogu, s jedne strane, otkriva njihov pogrešan stav prema Njemu, a s druge strane, otkriva ogroman problem koji u njima postoji: oni ne spoznaju ovaploćenog Boga. Premda na rečima ljudi priznaju ovaploćenog Boga i prividno Ga slede, oni suštinski nisu spoznali niti su prihvatili ovog običnog čoveka. Ne prihvatiti ovog običnog čoveka znači ne odnositi se prema tom običnom čoveku kao prema ovaploćenom Bogu; time se nagoveštava da se ljudi prema tom običnom čoveku odnose kao prema pripadniku iskvarenog ljudskog roda. Da bi se taj problem izbegao, a ujedno i rešio, danas ćemo još jednom u zajedništvu razgovarati o ispoljavanjima normalne ljudskosti ovaploćenog Boga u Njegovom svakodnevnom životu, kao i o tome kako ljudi treba da spoznaju i razumeju različita ispoljavanja koja On otkriva u Svojim interakcijama i ophođenju sa ljudima. Osvrnimo se najpre na pojedina pitanja u vezi sa ovaploćenim Bogom koja ljudi ne mogu da razumeju ili na neka pitanja koja ljudi olako posmatraju očima iskvarenog ljudskog roda. Pre svega, hajde da utvrdimo šta ovaj obični Sin čovečji, ovaploćeni Bog, ne čini, ili neke stvari otkrivene u Njemu koje ljudi ne uspevaju da prepoznaju. Na šta se te stvari tačno odnose? Pre svega, On ne obmanjuje, niti čini stvari kao što su sukobljavanje, borba, kovanje zavera, napadanje, osveta, namamljivanje i tome slično. Zašto bi ljudi trebalo da razumeju ove stvari? Kad jednom budeš razumeo ove stvari, imaćeš istinsko razumevanje naravi i suštine ovaploćenog Boga. Samo uz istinsko razumevanje možeš uspeti da ovaploćenog Boga ne stavljaš u istu ravan sa iskvarenim ljudskim rodom. Tek kad uspeš da ovaploćenog Boga ne stavljaš u istu ravan sa iskvarenim ljudskim rodom, moći ćeš da ostvariš normalan odnos sa ovaploćenim Bogom, da staneš u pravi položaj stvorenog bića i da se prema ovaploćenom Bogu odnosiš sa stavom kakav stvoreno biće i treba da ima.

Kad je reč o stvarima koje ovaploćeni Bog ne radi, porazgovarajmo najpre u zajedništvu o aspektu neobmanjivanja. Koja su to konkretna ispoljavanja obmane? Laganje, lažiranje, pretvaranje, lažno predstavljanje, busanje u grudi, nepromišljeno hvalisanje i tome slično. Da li se ispoljavanja koja sam upravo spomenuo uobičajeno viđaju kod iskvarenog ljudskog roda? (Da.) Obmana i laganje jesu glavno i očigledno obeležje iskvarenog ljudskog roda; oni su zajednička crta celokupnog iskvarenog ljudskog roda i tome, bez izuzetka, niko ne može da umakne. Svi lažu, svi se lažno predstavljaju i svi se izdaju za ono što nisu, glumataju i pretvaraju se. Štaviše, to im dolazi sasvim prirodno; nije im potrebno da ih roditelji tome uče, niti je potrebno da na njih iko utiče, da ih podstiče ili podstrekava. Ljudi su rođeni lažovi. Da li je preterano to reći? (Nije.) A šta je sa Božjim ovaploćenim telom? Hajde da ne govorimo o dalekim stvarima; kad je reč o načinu na koji Ja govorim, ljudski rečeno, Ja stvari nazivam pravim imenom. Na primer, kad vas usmeravam u nekom stručnom radu, ako postoji nešto što ne znam kako da uradim, reći ću: „Ovo Mi nije sasvim jasno. Ne znam kako to da uradim. Trebalo bi da potražite odgovarajuća uputstva.” Ako o tome ponešto znam, reći ću onoliko koliko znam. Pošto kažem ono što znam i što razumem, reći ću: „Ako sam nešto izostavio, a vi to znate, možete to da dodate.” Vidiš, jesu li ove reči koje izgovaram objektivne i poštene? (Jesu.) Svih ovih godina slušate Me kako govorim, pa, da li u Mojim rečima vidite ikakvu obmanu? Ikakvo pretvaranje? Ikakvo lažiranje? (Ne.) Kad na okupljanjima besedim ili kad uobičajeno usmeravam neki stručni rad, Ja često navodim primere, spominjući neke sitne, neupadljive stvari iz svakodnevnog života. Iako se može desiti da pojedini detalji procesa u određenim stvarima budu izostavljeni, sama ta stvar jeste činjenica. Osim toga, postoje očevici toga kako sam postupao i kako sam rešavao te stvari. Da li sam ikada slagao? (Nisi.) Ja ne lažem, ne glumatam niti se pretvaram. Vidiš, kad izlazim, nosim istu odeću kao i kod kuće. Ponekad, ako Mi je odeća prljava, kad izlazim, obući ću neku čistu. To je samo malo urednije odevanje; neću obući skupocenu, markiranu odeću samo da bih izašao. To da kod kuće nosim običnu odeću i da se pri izlasku malo urednije obučem – to nije glumatanje; to je normalna ljudskost.

Obmanjivanje, glumatanje i pretvaranje – stvari su kojima iskvareni ljudski rod često pribegava. Vidiš, većina onoga što ljudska bića govore sadrži razne primese; ljudi će naročito lagati kad su u pitanju njihovi sopstveni interesi, privatnost, ponos, status ili ugled. Na primer, pojedini ljudi su izrazito raspušteni, često se smeju i zbijaju šale, veoma su nemarni u obavljanju svojih dužnosti i ništa što rade ne shvataju ozbiljno. Kad vođa nije u blizini, oni dokono ćaskaju, pijuckaju čaj, čas odlaze u toalet, čas se šetaju po dvorištu, provodeći vreme krajnje ležerno. Kad vođa naiđe, brže-bolje se zatrpavaju poslom, pretvarajući se da su izuzetno odgovorni. Zar to nije lažiranje? Zar to nije pretvaranje? (Jeste.) Iskvareni ljudski rod ima još jedan nedostatak: ljudi vole da sebe opisuju kao naročito plemenite i uzvišene, kao posebno pronicljive i imućne, te kao ljude sa posebnim statusom i poreklom. Nikada ne pominju prljave ili glupe stvari koje su u tajnosti uradili, greške koje su napravili, niti nedostatke i mane koje imaju – o tim stvarima ne govore ni reč niti odaju i najmanji detalj, duboko se plašeći da će drugi prozreti istinu i gledati ih s visine. Zar to nije lažiranje? Zar to nije laganje i obmanjivanje? (Jeste.) Čak tvrde da mogu da učine ono što ne mogu. Ukoliko su ranije služili kao vođe na određenom nivou, obavljali kakav važan rad ili dali određeni doprinos, moraju na sva zvona to da razglase, u silnom strahu da će ih drugi gledati s visine. Što se tiče busanja u grudi i nepromišljenog hvalisanja, oni su „za sve sposobni”, ali nikada ne spominju sopstvene mane niti nedostatke svoje ljudskosti. Svi ljudi se tako vladaju i postupaju. Na ovakva ispoljavanja ljudi gledaju kao na zajedničku crtu ljudskog roda i takvo vladanje smatraju sasvim normalnim i uobičajenim, te misle da je ono svojstveno normalnoj ljudskosti, pa stoga mnogi ljudi sasvim prirodno takvo gledište pripisuju i ovaploćenom Bogu, razmišljajući: „Da li i ovaploćeni Bog laže i obmanjuje?” Na primer, kad kažem da umem da pravim knedle, pojedini ljudi u to ne veruju, govoreći: „Hm, zar pored toga što izražavaš istinu umeš i da kuvaš? To je nemoguće.” Oni razmišljaju: „Ima li ikoga da nikada nije slagao? Ko se nikada nije busao u grudi?” Ovaploćeni Bog biva svrstan u to „ko”. Imaju li oni pravo kad to govore? (Nemaju.) Gde su pogrešili? (Stavili su ovaploćenog Boga u istu ravan sa iskvarenim ljudskim rodom.) Budući da je celokupan ljudski rod sklon laganju, ti misliš da i ovaploćeni Bog može da laže, zamišljajući da je ovaploćeni Bog isti kao i iskvareni ljudski rod, pa još u srcu govoriš: „Dovoljno je sve dok ovaploćeni Bog može da izražava istinu. Čak i ako povremeno slažeš, nama to ne smeta; to ne utiče na Tvoj identitet ovaploćenog Boga.” Nije reč o tome da li tebi to smeta ili ne; moraš da promisliš o tome jesu li ove misli koje imaš o ovaploćenom Bogu ispravne. Premda u teorijskom smislu znaš da je to pogrešno i da ne bi trebalo tako da razmišljaš, moraš da promisliš zašto si uopšte u stanju da tako razmišljaš. To je stoga što si odveć prevrtljiv i nepošten, te zato smatraš da svi mogu da lažu i da glumataju, pa da ni ovaploćeni Bog nije izuzetak. Zar takvim razmišljanjem ne praviš grešku? Iako takva greška nije krupna stvar i ona ne utiče na to da li ćeš zadobiti istinu, toj stvari moramo zaista pedantno da pristupimo i da je jasno objasnimo. Ako se prema običnim rečima koje izgovara ovaploćeni Bog odnosiš sa takvim sumnjičavim stavom i nevericom, kako ćeš se onda odnositi kad On bude besedio o istini, kad bude izražavao istinu i Božje namere i kad ti bude sudio, kad te bude razotkrivao, osuđivao i orezivao? Hoćeš li promeniti stav? Nećeš; prema tome ćeš se odnositi sa istim stavom, smatrajući da reči koje izgovara ovaploćeni Bog ne moraju sve nužno da budu tačne. U teorijskom smislu, ti priznaješ da je ono što On govori tačno i da je sve to istina, ali kad činiš ono čime se krše načela, pa te On orezuje i razotkriva, u srcu pomišljaš: „U ovoj stvari Božje reči nisu istina, jer ja o tome ne mislim tako. Za to imam sasvim dobar izgovor i razlog, pa mogu da izaberem da to ne prihvatim. Mogu da Ga odbacim i da Mu se suprotstavim tako što ću to ignorisati, što ću tu temu izbeći i što to neću prihvatiti, pa da se prema ovaploćenom Bogu odnosim sa istim stavom kakav imam i kad se raspravljam sa čovekom.” Ako prema ovaploćenom Bogu imaš takav stav, u čemu je suština ovog problema? Da li je tvoj stav prema ovaploćenom Bogu buntovan ili pravilan? (Buntovan je, a ne pravilan.) Ako smatraš da ovaploćeni Bog može da obmanjuje, da laže, busa se u grudi, da prosipa bombastične ideje i da uzvikuje parole, onda ćeš, kad te On bude orezivao i razotkrivao, misliti da imaš razlog da to ne prihvatiš i da to odbaciš: „Naprosto to neću da prihvatim i suprotstaviću Mu se. Zar On nije samo običan čovek? Zašto bih ja prihvatio ono što On govori? Prihvatiću ono što govori ako je to ispravno, a neću prihvatiti ono što smatram pogrešnim; prihvatiću ako sam srećan, a neću prihvatiti ako nisam srećan; prihvatiću ako se ono što On govori poklapa sa mojim interesima, ukusom i raspoloženjem, a neću prihvatiti ako se ne poklapa sa mojim interesima i raspoloženjem. Zar ovo nije savršeno prirodno i opravdano? Ovo je sasvim ispravno, ovo je moje pravo i u srcu ne osećam ni najmanji prekor.” Ako je to tvoj stav prema Bogu, da li je onda tvoj odnos sa Bogom zaista odnos između stvorenog bića i Stvoritelja? Da li je to odnos između čoveka i Boga? (Nije.) Sudeći prema tvom stavu ili tvojim ispoljavanjima, odnos između ovaploćenog Boga i tebe puki je odnos između običnog čoveka i običnog iskvarenog ljudskog bića; on naprosto ostaje u ravni međuljudskih odnosa. Zar tu ne postoji problem? (Postoji.) Prema tome, najpre moraš da budeš siguran da je ovaploćeni Bog – budući da od pripadnika ljudskog roda zahteva da budu pošteni ljudi – i Sâm pre svega pošten. Njegova ljudskost poseduje suštinu poštenja; to je van svake sumnje. Ovu činjenicu treba da prepoznaš i da je od srca prihvatiš. Ne samo da u srcu to moraš da prepoznaš, već takav stav prihvatanja moraš da imaš i u stvarnom životu. Iskvareni ljudski rod je u stanju da laže i da lažira u svim mogućim okolnostima i svako je u stanju da se pretvara, da se nepromišljeno hvališe i da se busa u grudi. Iskvareni ljudski rod je u stanju da to čini zato što je Sotonina iskvarena narav postala čovekov život i čovekova priroda, usled čega čovek i ima ova prirodna ispoljavanja. Međutim, ovaploćeni Bog u Svojoj ljudskosti poseduje aspekt poštenja. I baš zato što je Njegov život božanski, činilac poštenja je još u većoj meri aspekt Njegove suštine. U to nema nikakve sumnje i ljudi ne bi trebalo da budu sumnjičavi.

Jednom sam razgovarao sa jednim čovekom i on reče da ima stomačne tegobe, da je iz bolnice dobio mnogo lekova i da ih je uzimao nekoliko godina. Kasnije su se njegove stomačne tegobe donekle ublažile. Upitao sam ga: „Kakve stomačne tegobe imaš? Da li je to prehlada stomaka, čir na želucu ili višak želudačne kiseline?” Kad je čuo da se raspitujem za pojedinosti, nije hteo da Mi otvoreno odgovori, već je i dalje ponavljao: „Imam stomačne tegobe i uzeo sam mnogo lekova.” Zašto sam ga to pitao? U najobičnijem razgovoru sam želeo da saznam kakve stomačne tegobe ima. I Meni ponekad proradi želudac, pa ako već ima takvu vrstu tegoba, možda bi mogao da Mi pomogne. Ćaskanje nije nalik razgovoru u zajedništvu o istini niti formalnom obavljanju rada, gde postoje jasni ciljevi, strogi postupci i ozbiljan stav. Ćaskanje je ležernije i njime nisu obuhvaćeni nikakva posebna svrha niti kovanje zavera. Međutim, kad sam ga upitao kakve tačno stomačne tegobe ima, nije hteo da Mi otvoreno odgovori. Da li je lagao? Da li je govorio istinu? (Nije.) Pa, zašto onda nije govorio istinu? Zato što je tu stvar hteo da prikrije, a razlog prikrivanja bio je taj što je strepeo kako ću sa njim postupati nakon što saznam za njegovu bolest. Bilo da je strepeo da ću ga gledati sa visine, da ću ga otpustiti ili da ću mu prilagoditi dužnost, što bi uticalo na njegovo spasenje – ukratko, bio je zabrinut, pa je stoga to želeo da prikrije. Kažite Mi, da li je za tim bilo ikakve potrebe? Nije li s njegove strane bilo krajnje glupo što je tako postupio? (Bilo je.) Kakvu onda narav takvi ljudi ispoljavaju? (Opaku narav.) U čemu se ta opakost ogleda? (On nagađa o Bogu, u svom srcu neprestano nešto uobražava, svoje uobrazilje posmatra kao činjenice, nagađa o nameri iza Božjih reči i u svakom pogledu je prema Bogu oprezan, baš kao što je podozriv i prema ljudima.) Kada bi predmet tvog nagađanja i opreza bio pripadnik iskvarenog ljudskog roda, to bi donekle bilo neophodno, jer je današnje društvo odveć složeno, ljudi su složeni, a ljudsko srce je podmuklo. Ne znaš ko bi, nakon što sazna za tvoje pravo stanje, mogao zlonamerno da postupa iza tvojih leđa, pa stoga ni ne želiš da ljudi spolja znaju previše o tvom pravom stanju; to je razumljivo. Kad s ljudima dolaziš u kontakt, u svakom pogledu moraš da budeš oprezan i podozriv i ljudima spolja ne možeš da govoriš ništa o svom pravom stanju. To je mudra taktika ili načelo za ovozemaljsko ophođenje u međuljudskim odnosima. Međutim, gde je taj čovek primenio ovo načelo i ovu taktiku? Primenio ih je u interakciji sa Mnom. To je bio prvi put da sam s tim čovekom došao u kontakt, ali sam ga već na osnovu tog jednog razgovora u potpunosti prozreo: i previše laže. Kaži Mi, zar sam Ja neko ko bi ti nešto smestio ili ti naudio? Zar sam Ja neko u odnosu na koga treba da budeš na oprezu? (Nisi.) Ako sam čak i Ja neko u odnosu na koga si oprezan, kakvog onda smisla ili vrednosti ima tvoja vera u Boga? Kad se neko ne usuđuje da kaže istinu čak ni u tako beznačajnoj stvari, kad nema hrabrosti čak ni da kaže istinu – kako bi nazvao takvog čoveka? Zar takav čovek nije veoma lažljiv? (Jeste.) Zar nije sasvim nepotrebno primenjivati prema Meni metode ovozemaljskog ophođenja i načela postupanja sa nevernicima? Želim li Ja zaista da istražujem stvari o tebi? Zar ovo nije samo obično ćaskanje? Čak i kad bih želeo da o tebi nešto saznam, ne bih ti smeštao ili ti naudio, niti bih iza tvojih leđa od toga pravio problem. Tako ponekad porazgovaram sa svakim od vas, raspitujući se kako se odvija život tamo gde živite, kakva je klima, da li je okruženje za obavljanje vaše dužnosti sada prikladno, da li ste u poslednje vreme imali ikakvih teškoća u obavljanju svoje dužnosti. Ili se, kad je reč o nekima koji su tek došli iz kontinentalne Kine, raspitujem kakvo je tamošnje okruženje i kako većina ljudi napreduje u obavljanju svojih dužnosti. To je samo običan razgovor. S jedne strane, on proističe iz potreba normalne ljudskosti; s druge, budući da verujete u Boga, sve stvari o kojima razgovaramo jesu pitanja koja se odnose na veru u Boga, te ne razgovaramo o temama iz neverujućeg sveta poput razgovora o zvezdama, slavnim ličnostima, društvenim trendovima ili politici. Ako čak i tokom običnog razgovora morate da budete na oprezu, onda više neću da razgovaram sa vama. Pojedini ljudi uvek razmišljaju: „Imaš li Ti nekakav konkretan cilj kad sa nama razgovaraš? Kad sa nama dolaziš u kontakt, uvek postavljaš neka pitanja; želiš li da nešto otkriješ? Nikako ne smem da ti kažem pravo stanje stvari.” U slučaju da tako razmišljaš, treba unapred da kažeš: „Nemoj da razgovaraš sa nama. Bojim se da ćeš saznati neke informacije. Ja ne želim da Ti ih kažem, zato nemoj više da zapitkuješ!” Čim čujem da nerado razgovaraš, odustaću od toga. Smatraš li da Ja moram da razgovaram sa tobom? Većina ljudi nema normalnu ljudskost i s takvim ljudima nerado razgovaram.

Upravo smo razgovarali o tome da ovaploćeni Bog ne obmanjuje. Ova tvrdnja ne ostaje na teorijskom nivou, niti predstavlja tek tako datu izjavu. Pre svega, neobmanjivanje jeste aspekt proživljavanja i ispoljavanja suštine koju poseduje ovaploćeni Bog, koji ima Božji identitet. To nije teorija, a još manje je parola, već je istinsko proživljavanje, praktično proživljavanje. Bilo u svakodnevnom životu ili tokom besede o istini i raspravljanja o radu, reči koje izgovaram ne sadrže apsolutno nikakvu obmanu, baš nikakve laži; a još manje ću Ja izmišljati stvari. Na primer, kad besedim o nekoj temi, pa ne mogu da se setim neke reči, upitaću vas da li se sećate te reči. Ponekad možete da je se setite, a ponekad ne možete, pa ću upotrebiti neku drugu reč da to izrazim ili ću reći da ni Ja Sâm ne mogu da je se setim. S jedne strane, Ja imam pošten stav i ne izmišljam stvari; ako sam nešto zaboravio, kažem da sam zaboravio, a ako ne mogu da se setim, kažem da ne mogu da se setim. S druge strane, ponekad ne mogu da pronađem pravu reč ili mi se prekine tok misli, pa se u tom slučaju neću pretvarati da kašljem niti ću reći: „Neko zvoni na vratima. Idem da otvorim” ili: „Zvoni Mi telefon, moram da se javim”. Neću da lažiram. Onakav kakav jesam kad s vama licem u lice dolazim u kontakt i kad besedim o radu, isti takav sam i u Svom svakodnevnom životu kad sam van vašeg vidokruga. Upravo sam takav čovek; isti sam kad sam s vama nasamo kao i iza vaših leđa. Ako nešto volim da pojedem, kažem da volim to da jedem; ne lažem. Na primer, kažem: „Volim da jedem tofu pomešan sa mladim lukom i rendani krompir sa sirćetom”. Neki ljudi kažu: „Ne verujem. Šta bi Tebi sada uopšte moglo da nedostaje? Ti verovatno svakoga dana jedeš dinstanu svinjetinu i knedle!” Ja kažem: „Premda je dinstana svinjetina ukusna, zaista ne volim da jedem previše masnu hranu. Za doručak uzmem samo činiju kaše i nešto uzgred; sasvim je jednostavno”. Sve su to stvarne činjenice; ni jedna jedina rečenica nije laž. Reči koje vam govorim, primeri koje navodim ili ove stvari iz stvarnog života koje spominjem – posmatrali ih vi kao sasvim ljudske, obične i normalne ili kao pomalo sirove – u svakom slučaju, sve što govorim jeste čista istina, sve je zasnovano na činjenicama. To nije zato da bih vam pokazao: „Gledajte koliko sam običan, koliko se uklapam u ljudski život, koliko sam jednostavan i skroman”. Ja zaista nemam takve misli. Ponekad, da bih besedio o nekom aspektu istine, spomenem pojedine sitnice iz života, pa neki pomisle da su to Božja poniznost i skrivenost. To zapravo zaista nije Moja namera. Kad te stvari spomenem, samo govorim onako kako jeste; ne izgovaram ništa uzvišeno ni grandiozno. Cilj je da ljudima omogućim da bolje shvate istinu i nemam nikakve druge namere. U Svom govoru i u Svojim postupcima nikada neću nipošto činiti stvari poput toga da stvari namerno nazivam pogrešnim imenom, da nekoga uzimam za primer kako bih druge zastrašio ili da ljude strogo kažnjavam kako bih druge upozorio. U prošlosti, kad bismo odlazili na mesta gde su braća i sestre živeli, oni bi se dali u posao praveći knedle, pržeći meso i pripremajući razna jela. Zapravo, nema potrebe da nas tako ugošćuju. Kažem da u pogledu Svojih obroka inače nisam toliko probirljiv; Moji obroci su naročito jednostavni i ne pridajem značaj razmetanju. Neki ljudi nikada ne veruju u ono što govorim; uvek misle da lažem. Šta god da kažem, oni u to ne veruju. Takvi ljudi su prava gnjavaža; potpuno su nerazumni. Nije stvar u tome da se Meni ne može verovati ili da reči koje Ja izgovaram sadrže neistine, već u tome što si ti izrazito opak. Šta god da Ja kažem, ti nisi u stanju da to shvatiš na pravi način; sumnjičav si prema svemu što kažem, o tome čak razmišljaš na iskrivljen način, smatrajući sve to obmanom, pa si prema tome još i podozriv. Nikada ne veruješ da su sve reči koje izgovaram čista istina. Kakav je to problem? Možeš da veruješ rečima đavola i Sotona, pa zašto onda ne možeš da poveruješ Mojim rečima? Možeš li takvim verovanjem u Boga i dalje da zadobiješ istinu? Istina nipošto nisu isprazne reči, već život-stvarnost koju ljudi proživljavaju. Sve reči koje vam govorim jesu praktične reči. Ako u njih ne verujete, kako onda možete da verujete u Boga? Sve Božje reči su iskrene i istinite; On nikada ne laže, ne lažira, ne pretvara se niti se izdaje za ono što nije. Ako možete da uvažite ovakve oblike vladanja, imaćete razumevanje o Bogu i jedino tako možete da, kroz ovaploćenog Boga, postepeno uvažite i da spoznate da je Bog praktičan u Svojim postupcima i govoru, te da istinski razumete reči koje On govori i istine o kojima On besedi. Završili smo razgovor u zajedništvu o aspektu neobmanjivanja.

Nastavimo razgovor u zajedništvu o aspektu nesukobljavanja. Šta znači ne sukobljavati se? To znači ne raspravljati se, ne sukobljavati se oko statusa, ne nadmetati se i ne raspravljati se sa tobom oko ove ili one tvrdnje. Ako prepoznaješ ono što ti govorim, ti to prihvataš; u suprotnom, Ja te neću prisiljavati. Ako ti je razumevanje iskrivljeno, razotkriću te i ispraviću te. Najbolje je ako to možeš jasno da shvatiš; ako to ne možeš jasno da shvatiš, neću te prisiljavati da to prihvatiš. Možeš naprosto da pustiš da se stvari odvijaju svojim prirodnim tokom i da to polako spoznaš. Pored toga, bilo u svojim međusobnim odnosima ili u međusobnim razgovorima, ljudi se kad govore uvek sukobljavaju oko ugleda, sukobljavaju se oko nadmoći, sukobljavaju se da bi se razmetali i sukobljavaju se da bi ih drugi izrazito poštovali. Ljudi ovako često postupaju i kad dolaze u kontakt sa ovaploćenim Bogom. Prema ovaploćenom Bogu ne treba da se odnosite polazeći sa istih gledišta koja imate prema ljudskom rodu, posmatrajući ovaploćenog Boga kao nekog ko je istovetan iskvarenom ljudskom rodu. Vidiš, kad razgovaram sa vama, trudim se da to bude opušten razgovor, kako bih svima vama omogućio da slobodno govorite o onome što vam je na srcu i da ćaskate o onome što znate i razumete. Moguće je da to što kažeš ne odgovara činjenicama ili da nije sasvim objektivno, ali ti Ja i dalje pružam priliku da govoriš. Naše uobičajeno ćaskanje nije formalno okupljanje; svako ima pravo da govori. Neću vas navoditi da svi slušate jedino Mene, već nastojim da svima omogućim da govore. Ponekad se kroz neobavezno ćaskanje otkriju neki problemi u radu, pa pristupamo rešavanju tih problema. Ako takvih problema nema, svako može da otvori srce i ćaska, da se oseća spokojno i da to naprosto posmatra kao razonodu. Bez obzira na datu priliku ili na grupu ljudi u kojoj se nalazim, neću reći: „Niko ne sme da Me nadglasa. Moram da budem nadmoćan u odnosu na sve vas. Naročito kad raspravljamo o nekom pitanju, Ja moram najviše da govorim, a Moji uvidi moraju da budu najdublji. Niko drugi ne sme da Me nadmaši. Budeš li Me nadmašio, sa tobom ću se sukobljavati oko nadmoći.” Ja to neću učiniti. Iako često moram da govorim u različitim prilikama, ipak nisam preterano sklon tome da govorim mnogo; volim da omogućim svakome da nešto kaže. Ponekad sve upitam: „Da li u poslednje vreme učite neke plesove? Koje ste plesove savladali?” Ako neko kaže nešto pogrešno ili to što kaže nije objektivno ili nije tačno, nema potrebe za raspravom. Neki ljudi kažu: „A šta ako Te neko uvredi?” Šta znači to da Me neko uvredi? Zaista nisam naišao ni na koga ko Me javno osuđuje, psuje ili Mi protivreči. Kad bi zaista postojao takav čovek, morao bih da ga upitam: „Zašto to radiš? Da li to što govoriš odgovara činjenicama?” Ako bi ono što je rekao bilo tačno, izvinio bih mu se. U slučaju da nije u pravu, morao bih s njim da razgovaram o istini kako bi on mogao da prepozna sopstveni problem i to bi bilo dovoljno. Ne bih se s njim sukobljavao oko nadmoći, uporan u tome da on prizna poraz i prihvati da sam Ja glavni. Prema tome, ponekad kad svi zajedno ćaskaju, glasovi nekih ljudi nadjačaju druge i rasprava se prilično zahukta; Ja ih samo strpljivo slušam dok govore. Kod iskvarenog ljudskog roda je drugačije. Vidiš, kad neki ljudi međusobno razgovaraju, na kraju dođe do rasprave. Duboko u sebi, oni jedni druge gledaju s visine i beskrajno se raspravljaju, uporno se sukobljavaju oko toga ko je u pravu a ko nije, tražeći od svih drugih da presude i ne dozvoljavajući nikome da ih uvredi. Ponekad, kad razgovaraju sa Mnom, neki ljudi Me prekidaju, upadaju Mi u reč ili daju neke laičke primedbe, pa Me čak i uvrede. Ne mislim da je to veliki problem; ne rade to namerno. Svi ljudi imaju iskvarene naravi, pa je ovakvo vladanje sasvim normalno. Ima čak i onih koji, dok sa Mnom rešavaju stvari, donose odluke na svoju ruku, ne čekajući da Ja progovorim. U Sebi pomislim: „Doneo si odluku na svoju ruku, ne razmatrajući te stvari sa svima ostalima, ali je tvoj način rešavanja razuman, pa je sve u redu.” Tada ništa ne kažem. Sa tobom se ne raspravljam; u stanju sam da to uradim i zaista tako radim. Ako Me vođe i delatnici pitaju o različitim segmentima nekog stručnog rada u crkvi, Ja besedim i dajem smernice na osnovu onoga što Mi u tom trenutku padne na pamet, a potom vođe i delatnici odlaze u crkvu da to prenesu i sprovedu. Kasnije, kad odem u crkvu i tamo vidim neke ljude, samo sa strane slušam dok razgovaraju u zajedništvu o radu. Ja zapravo sve to znam, ali neki ljudi misle da ne znam. Razmišljaju: „To su naša ljudska posla; to nema nikakve veze sa Tobom. Ti si posmatrač, pa samo treba da slušaš dok mi govorimo.” U toj situaciji ne govorim mnogo; sa ljudima se ne raspravljam. Međutim, iskvareni ljudski rod nije u stanju da tako postupi. Svako ko ima kakav-takav status ili preuzima neku odgovornost želi da ima poslednju reč među ljudima, da sačuva svoj status i da zaštiti svoju funkciju. Ako ga neko ne shvati ozbiljno, oseća se naročito pogođeno, smatrajući da su njegovo dostojanstvo, ponos i ličnost ozbiljno dovedeni u pitanje. Povodom tih stvari Ja ne osećam ništa; u Svom srcu i umu Ja ne marim za stvari kao što su status, ugled i prestiž među ljudima. Ako, kud god da pođem, uvek ima ljudi koji Me prate u stopu, stalno Me okružuju i tiskaju se oko Mene kao da sam u središtu pažnje ili ako Mi se ljudi uvek obraćaju sa počasnim titulama, veoma su učtivi prema Meni, laskaju Mi i prema Meni se ophode kao prema nekom izuzetnom čoveku ili uvaženom starešini, zaista se osećam nelagodno. Ako sa Mnom opušteno ćaskaš kao sa sebi ravnim, osećam se sasvim spokojno; ako se preda Mnom ponašaš snishodljivo i krajnje usiljeno, zaista se osećam prilično nelagodno. Međutim, gotovo čitav iskvareni ljudski rod ne može da savlada prepreku statusa, ugleda i ponosa; svi oni teže tim stvarima i u njima uživaju.

Dok sam ćaskao sa jednim čovekom, on je nešto spomenuo, pa sam se Ja nadovezao na njegovu temu i nešto sam takođe rekao. On je u sebi pomislio da želim da se s njim sukobljavam oko nadmoći, te je smesta spomenuo još dve stvari samo da bi proverio mogu li i Ja da spomenem još dve stvari. Rekao sam mu da ćaskanje nije tako ozbiljno i strogo poput obavljanja rada; to je samo neobavezan razgovor. U redu je dok su svi zadovoljni – tu nema toliko neočekivanih obrta. Ja sam jednostavan čovek. O čemu god da neko govori, ja se naprosto pridružim i prozborim koju reč u tom pravcu, ali se to na kraju izrodilo u nevolju. Šta je on time mislio? O kojoj god temi da je on govorio, Ja o tome više nisam smeo da progovorim. Ako bih nastavio da govorim, on ne bi izgledao nadmoćno, te bi u svom srcu gunđao: „Zašto si tako nerazuman? Zašto ne shvataš šta hoću da kažem? Šta Ti umišljaš, ko si? Pa bi još sa mnom da komuniciraš kao sa Sebi ravnim!” Pošto sam video da mu takav način razgovora nije po volji, nečega sam se dosetio. Sa ljudima ostvarujem interakciju služeći se načinima normalne ljudskosti. Ako to ne funkcioniše, razumno ću se povući – neću da se raspravljam sa ljudima. Sa nevernicima je nemoguće pronaći zajednički jezik, a i pojedini ljudi u crkvi su nerazumni. Kad sa njima razgovaraš u zajedništvu, ponos ih sprečava da išta otvoreno kažu, ali u sebi imaju iskvarene naravi, pa će se svejedno sukobljavati sa tobom. Nisu u stanju da se uzdrže od sukobljavanja. Zašto? To je njihov život. O stvarima koje nemaju veze sa istina-načelima nema potrebe zapodevati raspravu. Na primer, istočnjaci vele da je ispijanje čaja zdravo, dok zapadnjaci tvrde da je ispijanje kafe zdravo. Šta je od toga zaista zdravo? O takvim stvarima ne treba polemisati. To pitanje se ne odnosi na istina-načela; naprosto odaberi shodno sopstvenim sklonostima, životnim prilikama i navikama. Ako imaš uslova da piješ čaj, onda pij čaj; ako ih nemaš, pij običnu prokuvanu vodu. Šta god da piješ, to nimalo ne utiče na tvoje vladanje. Katkad nam se mišljenja i gledišta razlikuju, ali sa tobom ipak ne cepidlačim – i dalje se držim Svojih načela. Neću se raspravljati s tobom oko onoga što nema veze sa načelima. Nipošto se neću do iznemoglosti prepirati sa tobom oko kakve tvrdnje koja nema baš nikakve veze sa načelima, niti oko kakve doktrine ili teorije, samo da bih Sebe prikazao kao nekoga ko se nepokolebljivo pridržava načela. Nipošto to neću uraditi! Ponekad, kad Mi neki ljudi postave pitanja, razgovaraću sa njima u zajedništvu o načelima, a u naročitim okolnostima direktno ću im reći šta treba da urade. Potom oni predlože drugačiji način postupanja i upitaju Me da li je to prihvatljivo. Uvidevši da je efekat onoga što su predložili približno isti kao i u Mom predlogu, Ja kažem: „Ukoliko ti je zgodno da tako uradiš i ako su lokalne okolnosti za to pogodne, možeš da postupiš prema svom naumu; ne moraš da postupaš onako kako sam ti Ja rekao”. Nipošto neću reći: „Moja reč je zakon; biće kako Ja kažem, a vi morate da slušate”. Sasvim je u redu i ako ne poslušaš. Ako je to što govoriš razumno, ako se ne razlikuje mnogo od pristupa koji sam Ja predložio, ima isti cilj i gotovo isto dejstvo, tad možeš da izabereš da se ne povinuješ Mom predlogu. Nipošto te neću prisiljavati.

Pre nekoliko godina neki ljudi su za jedan program izveli neki ples. Uvidevši probleme u nekim od njihovih pokreta, skrenuo sam im pažnju na to. Nekima od njih nije bilo pravo što to čuju i nisu bili voljni da to prihvate. Nisam se prepirao sa njima; samo sam zatražio da nekoliko puta pažljivo pogledaju snimak i vide ima li problema u tim pokretima. Rekao sam: „Ako i dalje ne možete da uočite probleme koje sam spomenuo, ponudiću vam neku drugu varijantu. Isprobajte tu drugu varijantu i uporedite je sa prethodnom, pa vidite koja od njih je bolja”. Ispostavilo se da su isprobali varijantu koju sam Ja predložio i smatrali su da je Moj predlog zaista bolji, te su tek tada priznali da je u pređašnjim plesnim pokretima zaista bilo nekih problema. Tada to nisu mogli da uvide. Moguće je da posmatrači sa strane naprosto jasnije vide nego oni koji u tome neposredno učestvuju. Bili su uvežbani u tim pokretima jer su ih neprestano izvodili, pa kad su najednom čuli Mene kako govorim da pojedini pokreti nisu dobri, možda im je ponos bio povređen i na trenutak to nisu mogli da prihvate. Kažem da je sasvim prirodno da mladi ljudi budu takvi. S kojim ciljem vam ovo govorim? Želim samo da vam kažem da se pod uobičajenim okolnostima nipošto sa vama neću raspravljati o pitanjima koja se ne odnose na načela. Ukoliko je posredi neko pitanje koje se tiče načela, samo ću vam ukazati na rešenje. Neću se silom pozivati na status da bih vas potisnuo i primorao da Me slušate. U većini slučajeva Ja polako razlučim stvari, razložno ih kroz razgovor izložim i razrešim. Ako nijedna od ovih metoda ne urodi plodom, možda će neki ljudi morati da budu orezani. Naravno, neki bivaju orezani ne zato što su Mene uvredili, već zato što su prekršili upravne odluke, prekršili načela i izazvali ometanja u crkvenom radu. Stoga, kad bilo koji čovek pogreši ili se pobuni, pa bude doveden u red ili kažnjen, to nije zato što je uvredio Božji identitet ili Božji status, niti zato što je uvredio Boga, već zato što je prekršio načela i upravne odluke. Pogledajte čitav svet: da li je iko ikada kažnjen ili je pretrpeo odmazdu zato što je uvredio Boga? Niko. Previše je ljudi na ovome svetu koji ne veruju u Boga, koji psuju Boga, koji izgovaraju budalaštine i drskosti. Kad naposletku budu kažnjeni, ko je od njih kažnjen zato što je uvredio Boga? Niko; sve je to zato što su počinili brojna zla dela, pa treba da budu kažnjeni na osnovu tih svojih zlih dela. Kad se susretnem sa stvarima koje mogu da izazovu raspravu, nastojim da ti sve razložno izložim u razgovoru, omogućavajući ti da razumeš koja su načela za rešavanje date stvari. Ako imaš bolji plan, naravno da možeš njega da se držiš. Neću se sa tobom sukobljavati oko nadmoći, niti ću reći: „Pošto sam Ja rekao što sam imao, to mora da se sprovede prema Mom planu. Čak i ako je vaš plan dobar, on ne može da se sprovede. Ja u ovoj stvari imam poslednju reč!” Ja to neću uraditi. Nastojaću da čujem vaše mišljenje i omogućim da jače strane svih vas dođu do izražaja. Ako niko od vas nema nikakvo mišljenje niti zamisao, onda ću Ja o tome odlučiti – to se samo po sebi razume. Međutim, nipošto se ni sa kim od vas neću sukobljavati oko ponosa, statusa ili oko toga ko ima poslednju reč. Nakon što sam sa vama dolazio u kontakt i imao posla sve ove godine, možda ste i sami uvideli sledeće: mnogo puta sam vam govorio, a pošto bih završio sa izlaganjem, vi ste imali sopstvene zamisli i niste primenjivali niti sprovodili ono što sam rekao. Tada bih nastojao da pronađem način da to još jasnije obrazložim. Ako možete to da prihvatite, utoliko bolje. Ako to ne prihvatate i to se odražava na crkveni rad, crkva u tom slučaju ima svoje upravne odluke: ako treba da budeš razrešen dužnosti, bićeš razrešen; ako treba da budeš orezan, bićeš orezan; crkva će sa tobom postupiti onako kako bi i trebalo da učini. A što se samog tog pitanja tiče, nipošto se s tobom neću raspravljati ni oko čega kako bih povratio Svoj ponos ili zaštitio Svoj status i ugled. Usredsređen sam jedino na to da jasno objasnim celokupan kontekst date stvari i načela koja bi ljudi trebalo da razumeju. Svaki put iznova strpljivo objašnjavam kako bi što potpunije mogao da razumeš istinu i da zakoračiš u istina-stvarnost. Beseda o ovom sadržaju ima za cilj da vam omogući da bolje razumete ovaploćenog Boga. Osim što ćete razumeti normalan i praktičan spoljašnji život ovaploćenog Boga, moći ćete da steknete i dublje razumevanje suštine, naravi, razmišljanja i gledišta ovaploćenog Boga. Upravo smo razgovarali u zajedništvu o temi nesukobljavanja. Kad su obuhvaćeni status i ponos, ovaploćeni Bog poštuje načelo da se sa ljudima ne prepire i da se s njima ne sukobljava oko statusa, ponosa ili ugleda. Sklonost da se sa drugima sukobljavaju oko takvih stvari upravo je izrazito ispoljavanje iskvarenog ljudskog roda koji ima iskvarene naravi. Stoga je nesukobljavanje ujedno i ono po čemu se suština ljudskosti ovaploćenog Boga razlikuje od suštine ljudskosti ljudskog roda, a to je aspekt sadržaja koji bi ljudi trebalo da razumeju.

Sada, kad smo završili razgovor u zajedništvu o aspektu nesukobljavanja, porazgovarajmo o aspektu neupuštanja u borbu. Neupuštanje u borbu je donekle slično nesukobljavanju, ali postoje i izvesne razlike. Pored toga što poseduje ta ispoljavanja nesukobljavanja, ovaploćeni Bog takođe ima i praktično proživljavanje i ispoljavanja u pogledu neupuštanja u borbu. Kroz to proživljavanje i ova ispoljavanja ljudi takođe mogu bolje da razumeju jedan aspekt ljudskost-suštine ovaploćenog Boga. Šta ovaj aspekt, neupuštanja u borbu, uopšte obuhvata? On i dalje obuhvata interakciju i druženje s ljudima. Kad je reč o interakciji i druženju s ljudima, ovaploćeni Bog ima načelo da prema ljudima postupa pravedno, da obavlja stvari u skladu sa načelima, a ne da u Svom srcu ili u potaji igra psihološke igre s ljudima ili da pribegava smicalicama protiv njih. Kad s ljudima komunicira i raspravlja o određenim temama, On u Svom srcu nikada nipošto neće razmišljati na sledeći način: „Šta si time hteo da kažeš? Da li si se ciljano namerio na Mene? Ima li u tvojim rečima skrivenog značenja? Da li se u potaji još nešto odvija? Moraću da razmislim o tome kako da s tobom razgovaram, kako da ti pokažem od čega sam sazdan ili kako da se borim protiv tebe.” Kad s vama dolazim u kontakt i razgovaram, Ja nemam takve misli. Čak i ako druga strana svesno želi da se bori, Ja se baš nikada protiv nje neću boriti. Čak i ako je druga strana nevernik koji želi da sazna stvarno stanje ili da se uhvati za nešto što bi mogao da iskoristi protiv Mene, Ja i dalje postupam u skladu sa načelima. Ne borim se protiv njega; radim ono što treba da uradim i govorim ono što treba da kažem. Postupam i govorim u skladu sa Svojim načelima i sa Sopstvenim granicama ličnog vladanja. Ukratko, ko god da je u pitanju, Ja se protiv njega ne borim. Na primer, upitam li nekog: „Kakvi su ovog meseca rezultati propovedanja jevanđelja?”, taj čovek u sebi pomisli: „Zašto se On odjednom raspituje o stanju propovedanja jevanđelja u ovom mesecu? Šta to znači? Da li je neko iza mojih leđa prijavio neki problem u vezi sa mnom? Pokušava li On da sazna istinu o mom stanju i da me razreši dužnosti?” Zašto bi taj čovek razmišljao na taj način? Imam li Ja neki skriveni motiv kad to pitam? Postoji li u tome neko skriveno značenje? (Ne.) On želi da se bori, pa oseća da Moje reči imaju skriveno značenje; ili, budući da je iza kulisa učinio neke loše stvari i ima nečistu savest, oseća da u onome što Ja govorim sigurno postoji neki skriveni motiv. Zapravo, kad pitam kako ovog meseca napreduje propovedanje jevanđelja, izrečena rečenica znači upravo ono što se u njoj i navodi; nema nikakvog drugog značenja. Nemam nameru da se borim, niti pokušavam da te navedem da odaš tajnu, da te navedem da priznaš kako rezultati ovoga meseca nisu dobri ili da otvoreno priznaš kako se propovedanje jevanđelja odvija u poslednje vreme, pa da to zloupotrebim kao izgovor kako bih te orezao i razrešio dužnosti. Naprotiv, na praktičan način nastojim da saznam stanje crkvenog rada i da ti pomognem da rešiš probleme koji postoje u obavljanju tvoje dužnosti. Međutim, ako u Mojim rečima uvek želiš da pronađeš neki skriveni smisao i uvek ti je želja da se protiv Mene boriš, onda te neću pitati. Mogu da pitam druge ljude. Obratiću se onome od koga mogu da saznam stvarno stanje, onome ko može normalno da razgovara, da govori kao normalno ljudsko biće i da kaže istinu. Ti od svega praviš problem i preveliki si gnjavator. Previše si sumnjičav i um ti je suviše komplikovan, tako da s tobom neću da razgovaram. To je Moje načelo u interakciji i razgovoru s ljudima. Da li biste rekli da je jednostavno? (Da, jednostavno je.) Na primer, neko Mi se pohvalio da je bio na luksuznom krstarenju. Rekao sam: „Ja zaista nisam bio na luksuznom krstarenju. Vi ste bogati ljudi; proputovali ste svet.” Te reči nisu izgovorene srdito, niti su izgovorene iz plahovitosti. Nisam bio na takvom brodu, pa govorim pravu istinu; ne pretvaram se. Kad se susretnem s takvim čovekom, povlačim se i nipošto se protiv njega ne borim. Pojedini Kinezi Mi se uvek obraćaju na engleskom, koristeći određene reči koje Ja ranije nisam čuo. Pošto vide da ih nisam čuo, oni se još energičnije razmeću: „Namerno ću govoriti stvari koje ne znaš. Postaraću se da me ne razumeš, pa ćeš pući od zavisti i postaćeš ljubomoran, razbesnećeš se!” Zar to nije borba? (Jeste.) Ja kažem: „Nisam čuo te reči koje si upotrebio. Tvoj engleski je prilično dobar.” Neki ljudi vole da se razmeću i da na druge gledaju s visine, držeći se uvek nadmoćno i smatrajući da su nešto posebno, te osećajući da su sposobni i da su za klasu bolji od ostalih. Kad se susretnem s takvim ljudima, Ja i prema njima mogu da postupim ispravno. Ako voliš da se razmećeš, pustiću te da se razmećeš do mile volje. Neću da te prekidam, a još manje ću da se borim protiv tebe.

Ljudi koji vole da se bore mogu se sresti svuda; gde god da postoje grupe ljudi, biće i onih koji vole da se bore. Često se s drugima sukobljavaju i protiv njih bore, a boriće se oko jedne jedine reči, jedne jedine stvari ili jednog jedinog pitanja. Video sam previše takvih ljudi. Međutim, Ja se protiv ljudi ne borim. Zašto se ne borim? Zato što Mi borba naprosto nikada nije bila svojstvena. U crkvi takođe ima mnogo onih koji, kad sa Mnom dolaze u kontakt i razgovaraju, uvek igraju psihološke igre. Stalno nagađaju: „Na šta ciljaš? Da li si iza mojih leđa saznao za neko moje loše ponašanje? Hoćeš li da me razrešiš dužnosti?” „Zašto to govoriš? Daješ li Ti to meni neki nagoveštaj? Da li u onome što govoriš ima nekog skrivenog značenja? Pokušavaš li da me navedeš da nešto uradim?” Na primer, neko je na sebi imao majicu kratkih rukava, a Ja sam mu rekao: „Baš je lepa boja te tvoje majice. Da li ti je u njoj prijatno? Je li pamučna?” Nije li to sasvim normalna i uobičajena stvar koju čovek može da kaže? (Jeste.) Taj čovek je zatim u sebi pomislio: „Pitaš li to zato što i Sâm želiš jednu takvu? Nije li to način na koji funkcioneri uobičajeno traže stvari od običnog naroda? Ne traže ih otvoreno, već okolišaju, dajući ljudima nagoveštaj i puštajući ih da sami od sebe te stvari donesu na njihova vrata. Bude li se to kasnije spomenulo, moći će da kažu da to nisu tražili i da to nije bila iznuda. Da li je to ono na šta je Bog ciljao? Ako je na to mislio, onda brže-bolje moram da kupim nekoliko majica i da Mu ih pošaljem.” Nakon što je to pomislio, kupio je nekoliko majica i poslao Mi ih je. Pomislio je da tu majicu želim zato što sam rekao da je lepa. A Ja je zapravo uopšte nisam želeo, već sam samo ćaskao. Da sam je zaista poželeo, rekao bih mu to otvoreno; nikada ne bih nipošto navodio ljude da čitaju između redova. Zato te majice nisam mogao da prihvatim i brzo sam ih vratio. Odeća Mi ne nedostaje. Imam sopstveni ukus u odevanju i niko drugi ne može da ga dokuči. Da li je to jasno? (Jeste.) Kad s ljudima razgovaram, čak i u neobaveznom razgovoru, izražavam se veoma precizno i ozbiljno. Neki ljudi komplikovanog uma će neretko iskrivljeno protumačiti ono što Ja kažem i nagađaće da li Moje reči imaju neko skriveno značenje, pa će postati svadljivi. Da vam nešto razjasnim: Ja nemam baš nikakvu nameru da se protiv ikoga borim. To što u govoru prenosim upravo je doslovno značenje Mojih reči; u onome što govorim nema apsolutno nikakvog skrivenog značenja. Zato, kad sa Mnom ćaskaš, šta god da čuješ da Ja kažem, to znači upravo to. Nemoj to preterano da tumačiš, da o tome previše razmišljaš i nemoj da igraš psihološke igre, a kamoli da pribegavaš ikakvim smicalicama kako bi Me proveravao ili o Meni nagađao. Reči koje izgovaram su najjednostavnije i najjasnije; svaki čovek koji iole normalno razmišlja može da razume ono što Ja govorim. Ako se ne budeš borio, biće nam lako da nađemo zajednički jezik i da rešavamo stvari. Kad ti dam uputstvo da nešto uradiš, Ja stvari ne zamagljujem; samo treba da postupiš tačno onako kako sam ti rekao. Budeš li se borio, time ćeš naprotiv odložiti stvari i prema tebi ću osetiti odbojnost. Reći ću: „Voliš da se boriš, um ti je preterano komplikovan i nisi neposredan. S ljudima poput tebe ne volim da dolazim u kontakt niti da razgovaram. Radije bih se igrao sa Svojim psom nego što bih sa tobom ćaskao ili komunicirao. Vazda se boriš protiv ovog ili onog čoveka; Ja to ne volim da radim. Bilo da nešto govorim ili da nešto radim, priroda Mi je takva da stvari nazivam pravim imenom; ne borim se protiv ljudi.” Nipošto ne smeš da se boriš. Budeš li se uvek borio, izgubićeš svoj integritet i u Mom srcu nećeš imati nikakav značaj. Kad te o nečemu pitam, samo reci istinu. Kaži šta god ti u tom trenutku padne na pamet i kaži ono čega možeš da se setiš. Ne razmišljaj uvek o tome zašto nešto želim da saznam, kakve će biti negativne posledice toga ako kažeš istinu ili da li će to uticati na tvoj status ili na to kako te Višnji posmatra. Budeš li o tim stvarima uvek razmišljao, dospećeš u nevolju. Kažem ti, govori pošteno i nemoj da igraš psihološke igre niti da se služiš smicalicama. Čak i ako si učinio nešto pogrešno, treba da kažeš istinu, a ne da je skrivaš. Čak i ako nisi prikladan za svoje dužnosti, Božja kuća će te smeniti isključivo u skladu sa načelima i prema tebi neće gajiti mržnju. Međutim, ako uvek skrivaš stvarno stanje i, kad razgovaraš sa Mnom, uvek igraš psihološke igre, čak i ako ne budeš smenjen sa dužnosti, u Sebi ću prema tebi osećati odbojnost. Kad god budem pomislio na tebe, osetiću gnušanje i, ako budem morao da te upotrebim, to Mi neće doneti baš nikakvu radost. Koji put, dakle, birate? (Govorićemo istinu.) Tako je. Nikada nemojte da igrate psihološke igre. U svakom trenutku, granica u tvom vladanju treba da bude u tome da izgovaraš poštene reči, da činiš poštene stvari i da govoriš istinu, a to je i najosnovnije načelo kojeg u svom vladanju treba da se pridržavaš. Nemoj uvek da igraš psihološke igre. A naročito kad sa Mnom razgovaraš ili rešavaš stvari, nipošto ne smeš da igraš psihološke igre. Kad govoriš, nemoj da okolišaš niti da ljude držiš u neizvesnosti; a kad rešavaš stvari, nemoj da igraš psihološke igre. Ako pokušaš da se napraviš pametan, razmišljajući u sebi: „Ovu ću stvar rešavati pred Tobom kako bih Ti pokazao koliko sam zauzet i kako je moj rad temeljno i strogo uređen, ali iza Tvojih leđa neću ništa da radim” – budeš li tako razmišljao, srljaš u nevolju. Ja s tobom postupam prema pravilima i stvari rešavam u skladu sa načelima. Neću se boriti protiv tebe; neću se boriti protiv tebe služeći se tvojim metodama niti smicalicama kojima se ti boriš. Crkva ima upravne odluke, a Božja kuća ima načela za postupanje s ljudima. Pre ili kasnije, moraćeš da položiš račun i platiš cenu za svoja nedolična ponašanja, pa čak i za svoja zla dela. Je li to jasno? (Jeste.)

Ponekad posećujemo pojedine kineske crkve u SAD-u. Čim stignemo i ugledamo braću i sestre, neki ljudi dojave ostalima, uzvikujući: „Bog je ovde! Brat je ovde!” Do tada su zabušavali, međutim, nakon što to čuju, atmosfera se najednom promeni. Neki pokrenu kosilice da kose travnjak, neki čiste i svi su odjednom zauzeti. Ja kažem: „Zašto si počeo da čistiš tek kad si video da Ja dolazim? Praviš li ti to predstavu preda Mnom? Da li si razuman kad to radiš?” Ljudi su u stanju da s drugim ljudima igraju psihološke igre i nastoje da ih obmanu, a to isto rade i sa Bogom; to je ljudska priroda. Koji se aspekt ljudske prirode time razotkriva? Zar takvi ljudi nisu lošeg kova? (Jesu.) Ljudi su odveć lažljivi i krajnje podli. Navikli su da se bore protiv ljudi, pa još žele da se bore i protiv Boga. Prema Meni si uvek na oprezu i u svom srcu uvek pružaš otpor; za kakvog Me čoveka ti to smatraš? Ja zapravo nemam ni najmanju želju da gledam šta radiš kad Ja nisam tu. Ja samo besedim o istini kako bih te izveo na pravi put u životu i naveo te da u svemu postupaš prema načelima. Ako svesno možeš da koračaš pravim putem, onda si čovek. Ukoliko ne koračaš pravim putem, već se iza Mojih leđa služiš sitnim smicalicama i protiv Mene boriš, onda nisi čovek; đavo si, životinja. U tom slučaju, uzaludno je koliko god da Ja govorim; ljude poput tebe Bog ne spasava. Želiš da se boriš, ali se protiv tebe Ja zaista neću boriti; držaću se podalje od tebe. Ne samo da ću nastojati da ne odlazim na mesta gde ti živiš i radiš, već bi i ti sâm trebalo da nastojiš da ne ulaziš na mesta gde Ja lično živim i radim. Zašto? Zato što ne volim da se borim protiv tebe. Toliko voliš da se boriš; kada bi ti stalno bio u Mojoj blizini, zar se Ja ne bih osećao iscrpljeno? Neki ljudi kažu: „Ako se ne boriš, zašto se onda osećaš iscrpljeno?” Ako se ti protiv Mene stalno boriš, moraću sa tobom neprestano da razgovaram u zajedništvu o istini. Makar i zbog neke sitnice, moraću sa tobom dugo o tome da razgovaram. Zar ne misliš da bih se osećao iscrpljeno? Kad sa tobom Ja ne bih sve potanko raspravio i naveo te da razumeš, u tvom srcu bi uvek postojala ogorčenost, uvek bi bio negativan, pogrešno bi razumeo i žalio bi se, a um bi ti bio prepun negativnih stvari. Čovekova priroda-suština je od Sotone, a Sotonina narav postala je njegov život. Iskvareni ljudski rod sklon je da se bori i čoveku je veoma teško da se uzdrži od borbe. Stoga, kad u komunikaciji i u razgovoru sa Mnom više ne budete igrali psihološke igre, kad prema svemu što Ja kažem budete mogli ozbiljno da se odnosite i da to čisto shvatite i kad jedni prema drugima budemo mogli da budemo otvoreni i iskreni i da o svemu razgovaramo, tada će među nama zavladati sklad. Čak i bez reči, bićemo usklađeni u duhu, među nama neće biti prepreka ni pogrešnog razumevanja i u svom srcu ćemo moći u potpunosti da komuniciramo. Tada ćemo moći da živimo zajedno i da se slažemo. Za sada, Ja jednostrano odbijam da se protiv vas borim, ali vi od borbe ne možete da se uzdržite. Stoga, čak i ako se Mojim rečima otvoreno ne protivite, ne odbacujete ih, o njima ne donosite sud i ne osuđujete ih, u srcu ćete i dalje pružati otpor i protiv Mene ćete se potajno boriti. Time se dokazuje da čovek ne može da ima istinsku pokornost ako ne razreši svoje iskvarene naravi. U većini stvari, ne samo da sa Mnom ne možete da postignete jedinstvo, već sa Mnom nemate čak ni najosnovniju bliskost niti Me razumete; to nikako ne možete da postignete. Stoga bi nam bilo veoma teško da živimo zajedno tako da svako bude srećan i da oseća radost. Kada bih bio sa vama, uvek bih želeo da vas izvedem na pravi put, kako biste mogli da imate čisto shvatanje i da ispravno birate u svemu, kako biste mogli da idete pravim putem bilo u životu, u svom vladanju ili na putu vere u Boga, te kako bi u vašem srcu, nezavisno od toga da li Ja govorim, postojalo najosnovnije poverenje u Mene, kao i poslušnost i pokornost Meni. Međutim, u ovom trenutku ljudi ne mogu da postignu čak ni to najosnovnije poverenje, poslušnost i pokornost; ljudski um je suviše komplikovan. Budem li prema tebi iole ljubazan, pomislićeš da s tobom niko ne može da se poredi i da si za klasu iznad svih ostalih, pa ćeš se zbog svoje povezanosti sa Mnom osiliti i koristiti Moje ime da se ponašaš bahato. Budem li se prema tebi odnosio normalno ili donekle hladno, smatraćeš da u Meni nema ljubavi. Budem li prema tebi iole strog ili te uvek budem orezivao i držao ti pridike, osećaćeš se povređeno i smatrati da ti je naneta nepravda, misleći da prema tebi nemam ljubavi niti trpeljivosti. Šta god da učinim, vi ćete o tome imati sopstveno mišljenje, jer su vaši problemi odveć teški i um vam je previše komplikovan. Stoga, čak i kad bih živeo zajedno s vama, u našoj komunikaciji i interakciji bi neprestano nastajali problemi. Na kraju bi ti problemi stalno dovodili do sukoba, a nakon što bi se sukob zaoštrio, bilo bi teško reći da li biste mogli da nastavite da koračate ovim putem vere u Boga. Mislili ste da imate veliku veru? Rast vam je suviše mali! Čak i sada kad sam se ovaplotio kao sasvim običan čovek i kad sam toliko dugo razgovarao sa vama i na vama obavljao delo, kontakt sa vama je prepun ogromnih teškoća. Šta je osnovni uzrok tih teškoća? (Suviše smo lažljivi i skloni borbi.) Ljudski um je nečist i ljudi nisu pošteni; prepuni su iskvarenih naravi. Kad otkrijem da ispoljavaš iskvarene naravi ili da u svojoj ljudskosti imaš izvesne nedostatke, ako ti na njih ne budem ukazao, delovaće kao da sam neodgovoran. Kad bih ti na takve stvari ukazao, a ti to mogao da prihvatiš, to bi, naravno, bilo bolje. Međutim, ako to ne prihvataš, treba li da ti povlađujem ili da te orežem i strogo te disciplinujem? Kad bih ti povlađivao, grizla bi Me savest. Kad bih te orezao, ti to ne bi mogao da prihvatiš i osećao bi da ti je naneta nepravda. Kad bih sa tobom neprestano u zajedništvu razgovarao o istini, a ti je u svom srcu i dalje ne bi prihvatao, reci Mi, da li bi onda vredelo da to činim? Zar se ne bih osećao iscrpljeno? (Da.) Kad bih svakome od vas svakodnevno propovedao, zar ne bih postao robot? Zar ne bih postao obično oruđe? To nije delo koje Mi je namenjeno da obavim. Govorim čitavom ljudskom rodu; to je Moja služba. Moje reči nisu upućene nijednom pojedincu ponaosob. Obraćam se celom ljudskom rodu, a ti si pripadnik ljudskog roda, pa se ove reči odnose i na tebe. Jedi ih i pij polako sâm, lagano se s njima upoređuj, postepeno ih proživljavaj i menjaj se. Međutim, koliko će ta spora promena trajati? Tri do pet godina ili deset do dvadeset godina? I u kojoj meri ćeš se promeniti? To zavisi od tvoje lične odlučnosti i moći razumevanja. Za to vreme, dok međusobno dolazimo u kontakt, vi lažete i obmanjujete, sukobljavate se, borite se i izvodite smicalice. Zato nam zaista nije lako da postignemo sklad, bliskost i jedinstvo, niti da se u svojim interakcijama osećamo srećno i radosno. U svakom slučaju, bilo da je reč o ljudima sa kojima sam u neposrednom kontaktu ili sam u kontaktu na daljinu, do dana današnjeg ni kod jednog nisam osetio iskrenost ili promenu, niti je u Meni iko izazvao osećaj sreće ili utehe. Štaviše, živeći ovoliko dugo koliko živim, koja je sada Moja najdublja spoznaja? Sasvim precizno se može reći da najmanje od svega želim da budem u bliskom kontaktu sa ljudima i da s njima ostvarujem prisne interakcije. Ja nikoga ne obmanjujem, ni sa kim se ne sukobljavam niti se protiv bilo koga borim, ali ljudi uvek žele da se sukobljavaju, bore i obmanjuju. Šta bi trebalo da uradim? Treba li ljudima da povlađujem u obmani, sukobljavanju i borbi ili bi kod ljudi trebalo da promenim tu obmanu, to sukobljavanje i tu borbu? Ne mogu da povlađujem ljudima. Zaista posedujem izvesnu sposobnost i pojedine puteve da promenim ljude, ali je taj proces promene previše dug i previše težak. Na kraju, biram sledeće najbolje rešenje: kad s ljudima dolazim u kontakt, dajem sve od Sebe da pomognem onima kojima se može pomoći. Kad je reč o onima koji pomoć ne prihvataju ni po koju cenu, s njima nastojim da izbegnem kontakt i svaku interakciju i vreme provodim čekajući!

Prihvatanje istine i pokoravanje istini kako bi se odbacile iskvarene naravi i postiglo pročišćenje predstavljaju proces; to nije nimalo laka stvar. Tokom godina interakcije s ljudima, u kojoj god grupi ljudi da se nađem i ma koliko da se ljudi razlikuju prema svojoj starosti, izgledu, boji kože, ličnosti i životnom poreklu, uvek osećam da Mi je njihova priroda-suština tako poznata, kao da sam sve to već video. Osećam da je narav-suština svih mogućih ljudi ista i, nakon što s njima dođem u kontakt, svi se pokažu upravo onakvima kakve sam i očekivao. U takvim okolnostima, kako sam raspoložen? Da li sam dobro raspoložen? (Ne.) Niko ne zna zašto sam loše raspoložen. Jesu li ljudi toga svesni kad sa Mnom dolaze u kontakt? (Nisu.) Živeći u iskvarenosti, ljudski rod se u životu oslanja na sredstva preživljavanja poput obmane, sukobljavanja i borbe. Ljudi su tada potpuno u svom elementu, živeći bezbrižno i lagodno. Žive u grehu, bez ikakvih briga uživaju u slastima greha i ne osećaju da je to nešto bolno. Upravo zato što svi ljudi imaju grešnu prirodu, ljudima je život greh, a suština ljudskog života jeste greh, te oni i ne osećaju da je život u grehu bolan. Baš kao kod svinje; svinja je prljavo stvorenje, pogano stvorenje. Jede i spava u blatnjavim jamama i na smetlištima, a da se pritom ne oseća prljavo ni pogano. A tu su i crvi; oni žive u gomilama balege i smrdljivim jarcima ne osećajući ni trunčicu nečistoće – čak se osećaju kao kod kuće i prijatno im je. Ljudi žive unutar svojih iskvarenih naravi i usred sukobljavanja i borbe, pa ni njima to nije ni bolno ni mučno. Neki ljudi čak smatraju da bi im život, ako bi i jedan jedini dan proveli bez sukobljavanja, borbe ili pribegavanja smicalicama, bio suviše dosadan i nezanimljiv, pa moraju da nađu nešto oko čega će se boriti ili nekoga koga će obmanjivati smicalicama. Kako oni to vide, dok žive u telu i nose ljudsku kožu, ljudi moraju da se sukobljavaju i da se bore; u suprotnom, njihovo postojanje gubi svoju vrednost. Za Mene je to osećanje potpuno drugačije. Ja sukobljavanje s ljudima i borbu protiv ljudi smatram veoma iscrpljujućim, a ujedno i nečim iritirajućim; upravo je to ona glavna stvar od koje u ovom životu ponajviše želim da pobegnem. Ne umem da se sukobljavam niti da se borim, niti sam voljan da se sukobljavam ili borim. Kad se zaista susretnem sa stvarima koje uključuju sukobljavanje i borbu, jedino što želim jeste da uzmaknem, da ih zaobiđem i izbegnem, takve Me stvari naročito nerviraju. Posle brojnih godina tog ličnog nerviranja, ta osećanja su se nakupila i prevršila svaku meru, te sam naposletku počeo da osećam da je interakcija s ljudskim bićima nešto najbolnije na svetu. Pri svakom susretu sa nekim ko se sa Mnom sukobljava i protiv Mene bori, osećam se kao samleven u mašini za mlevenje mesa, kao da se neko poigrava sa Mnom; to je takvo osećanje. Nakon što se u Meni jave takva osećanja, razmišljam: „Kako se razotkriva ovaj aspekt iskvarene naravi tog čoveka? Koja je suština ovakvog čoveka? Ako se za to ukaže prilike, s njim ću razgovarati u zajedništvu o tome. Bilo bi najbolje ako može da prihvati istinu i takvom čoveku zaista vredi pomoći. U suprotnom, prepustiću stvarima da se odvijaju svojim prirodnim tokom, pa neka sudbina s njim učini šta joj je volja.” Ljudi koji ne prihvataju istinu jesu ljudi bez ljudskosti, a ujedno su i ljudi bez blagoslova; najgluplji su, najbezvredniji ljudi. Dolazeći u kontakt s mnogim ljudima, u Meni su se javili ovakvo razmišljanje i gledište o ljudima i svetovnim stvarima: interakcija s ljudima postala je zamorna. To nije telesna iscrpljenost, već duhovna. A u okviru te iscrpljenosti su i osećaj otupelosti, potištenosti i bola. Ako s ljudima ne dolazim u kontakt, ređe imam priliku da se susrećem s ljudima koji se sa Mnom sukobljavaju i protiv Mene bore, pa se i Moj duh oseća sasvim oslobođeno i spokojno.

U komunikaciji sa pojedinom braćom i sestrama, u proteklih nekoliko godina često čujem kako neki ljudi kažu: „Malopre sam se pogrešno izrazio; dozvolite mi da se ispravim” ili: „Postoji izvesno neslaganje u vezi sa stanjem za koje sam prethodno saznao; dozvolite mi da to ispravim.” Osim toga, kad rešavaju stvari, stav nekih ljudi je prikladniji nego ranije, te su nešto usrdniji i odgovorniji. Štaviše, mogu da podnesu teškoće i da plate cenu, a i manje se žale. Kad zajedno obavljaju svoje dužnosti, većina ljudi može međusobno da razgovara i da skladno sarađuje. U poređenju sa stanjem od pre nekoliko godina, znatno su bolji i donekle su se promenili. Kad god primetim da se to dešava, svaki put se osećam prilično dobro. Osećam da neprekidno ponavljanje tih stvari svih ovih godina nije bilo uzaludno – naposletku, jedan deo ljudi je ove reči shvatio ozbiljno. Nakon što čuju ove reči, u stanju su da razumeju istinu i znaju da postupaju u skladu sa Božjim rečima. Koliko god da su u stanju da sprovedu u delo, makar imaju život-ulazak i donekle su se promenili. Ukratko, njihovi stavovi i gledišta o istini postali su relativno prikladni i ispravni. I premda se pojedini ljudi jesu donekle promenili, nisu se promenili dovoljno. Ponekad, kad se susretnu s različitim stvarima, i dalje ima slučajeva da se ljudi sukobljavaju i bore; u svom korenu, taj problem nije razrešen. Promenili ste se tek neznatno i još niste dostigli tačku u kojoj ste u stanju da se sasvim pokorite. Morate i dalje da stremite ka istini i da nastavite da doživljavate orezivanje, kušnje i oplemenjivanje. Promena nije ona koja se odvija spolja – šta se, dakle, tačno menja? Govorim već tolike godine i uvideli ste da posedujete popriličan broj iskvarenih naravi, kao i da u svojoj ljudskosti imate zapravo priličan broj nedostataka. Trebalo bi da vam je jasno kako da odbacite svoje iskvarene naravi i da dobro obavljate svoje dužnosti, te kako da primenjujete istinu da biste svoje dužnosti obavljali u skladu s merilom, zar ne? U najmanju ruku, svima vama bi trebalo da bude jasno kako da budete pošteni ljudi, a takođe bi trebalo i da znate kako da to primenjujete. Ako biste, u pogledu problema koje razumete i koji su unutar granica vaših mogućnosti, mogli da se potrudite da tragate za istinom kako biste ih jedan po jedan rešavali, ako biste mogli da podnesete malo patnje da biste savladali svoje razne teškoće i bili u stanju da primenjujete istinu, onda bih mogao da vas smatram onima koji u osnovi poseduju makar malo ljudskog obličja. Čak i ako još uvek, kad s tobom komuniciram, povremeno pokazuješ blagu sklonost ka borbi, osetim li da to nije očigledno, Moj pogled na tebe biće znatno drugačiji nego ranije i biće nam neuporedivo lakše da se slažemo. O ovome morate da razgovarate u zajedništvu i da pravite planove – o tome kako težiti u pravcu postizanja promene. U obavljanju svoje dužnosti ne možete se zadovoljiti time što ćete se tek malo potruditi, pomalo službovati, samo otaljavati posao, ne činiti ništa pogrešno, ne izazivati prekidanja i ometanja ili time što naprosto nećete biti smenjeni ili uklonjeni. Naprotiv, morate da se potrudite oko istine, oko primene istine, te oko prihvatanja istine i pokoravanja istini. U tom pogledu, moram da pohvalim većinu sestara; većina sestara postupa dobro, dok većina braće postupa loše. Iz video-zapisa sa iskustvenim svedočanstvima vidim da u raznim segmentima crkvenog rada većinu onih koji obavljaju glavne uloge i služe kao nadzornici čine sestre; braće je veoma malo. Većina braće stvari ne shvata ozbiljno kad je reč o raznim segmentima stručnog rada, niti stvari shvata ozbiljno kad je reč o istina-načelima i život-ulasku ili o raznim istinama u vezi sa pokoravanjem Bogu i dostizanjem spasenja. Štaviše, brojna braća naprosto uopšte nemaju duhovni život; ne čitaju Božje reči, ne slušaju propovedi i besede, ne gledaju filmove i video-zapise Božje kuće i, kad se susretnu s problemima, ne tragaju za istinom niti razgovaraju u zajedništvu sa braćom i sestrama. Sestre su u tom pogledu bolje od braće. Naročito su pojedine sestre, koje trenutno služe kao nadzornice u važnom radu u Božjoj kući, poslušnije i pokornije nego ranije. Mogu da podnesu teškoće, voljne su da plate cenu, rade pedantno i veoma su ozbiljne, temeljne i usrdne. Kad ih orežu, ne napuštaju svoje dužnosti niti se žale; i dalje su kadre da se mole i pokoravaju i u stanju su da tragaju za istinom kako bi spoznale i razrešile svoje iskvarene naravi. Braćo, pogledajte oko sebe kako sestre postupaju. Od vas su pedantnije, a u svojim postupcima su ozbiljnije, odgovornije i usrdnije nego što ste to vi; štaviše, u obavljanju stvari su poslušne i pokorne i usredsređene na traganje za istina-načelima. Naravno, postoji i deo braće koja su relativno poslušna i koja umeju da budu pedantna i usrdna u onome što rade, ali je većina braće uvek donekle aljkava. Nevernici za to kažu „malo sirov, ali završava posao” i „bez kočnica”. U Božjoj kući ne prolazi to „malo sirov, ali završava posao”; Božja kuća stavlja naglasak na besedu o istini i na rešavanje stvari u skladu sa načelima, kao i na savesno i temeljno obavljanje poslova. Biti nepažljiv i površan u potpunosti je neprihvatljivo. Većina braće je nemarna u rešavanju stvari i nikada nisu usrdni, uvek razmišljajući: „’Otprilike’ ili ’dovoljno blizu’ biće dobro; ovo je sasvim dovoljno.” Kad vide pojedine sestre kako se trude oko istine i pristupaju joj usrdno, te kako su u svojim dužnostima ozbiljne i temeljne, na njih čak gledaju s visine, govoreći: „Mi smo pravi muškarci. Zar se te stvari moraju obavljati do tako sitnih, nevažnih pojedinosti? Čemu sav taj razgovor u zajedništvu o istini, sve te molitve i sve to traganje – u redu je dokle god se u osnovi krećemo u dobrom smeru. Kakva je korist od tolike pedanterije? Ako bismo u toj meri oko svega cepidlačili, da li bismo i dalje mogli da se nazivamo muškarcima? Ljudi bi nam se smejali!” Taj tvoj stav je pogrešan. Ko bi ti se podsmevao zato što stvari radiš ozbiljno? Neka se smeju ako hoće. Pravi čovek stvari mora da radi ozbiljno; u tome nema sramote. Ozbiljno pristupanje stvarima jeste stav prema istini, prema odgovornostima i prema dužnostima koji bi trebalo da imaju svi ljudi – stvorena bića – bez obzira na pol. Kad je reč o teškom fizičkom radu ili o rukovanju stvarima poput mašina, postoji razlika između muškaraca i žena, ali takva razlika ne postoji u stremljenju ka istini. Istina nije upućena isključivo muškarcima ili ženama, već ljudskom rodu, kojim su obuhvaćeni i muškarci i žene. Od svih istina o kojima smo u zajedništvu razgovarali, samo u stvarima koje se tiču braka postoji razlika između muškaraca i žena, gde se od muškaraca traži da ispunjavaju muške dužnosti, a od žena da ispunjavaju ženske dužnosti. U drugim aspektima istine nema razlike između muškaraca i žena; sve su to stvari koje ljudi treba da primenjuju. Naročito u pitanjima koja se tiču istina-načela ne smeš da pogrešiš, a ne smeju da budu pogrešni ni tvoj smer ni cilj. U stremljenju ka istini, kad su posredi čovekove iskvarene naravi, stanja koja čovek ispoljava, te čovekova razmišljanja i zamisli, moraš detaljno da ih ispitaš i raspoznaš. Ne ispitaš li ih, nikada nećeš pronaći osnovni uzrok problema. Ako ne možeš da ga pronađeš, nećeš moći ni da ga razrešiš, pa ćeš uvek živeti unutar svojih iskvarenih naravi, koje će te mučiti i tobom manipulisati – nećeš moći da postigneš promenu i nećeš biti u stanju da odbaciš svoje iskvarene naravi.

Danas smo razgovarali u zajedništvu o nekoliko aspekata obuhvaćenih temom da „ovaploćenog Boga ne stavljamo u istu ravan sa iskvarenim ljudskim rodom”. Učinili smo to pre svega da bih vam govorio o načelima prema kojima se Ja Sâm vladam i ophodim s ljudima, kao i o Svojoj unutrašnjoj naravi i suštini kad s ljudima ostvarujem interakciju. Ove stvari spolja ne možete da vidite, da razumete niti da shvatite, pa sam sa vama podelio Svoja osećanja i Svoja načela u postupanju. Ne svedočim o Sebi; samo sa vama delim ove stvari kako biste mogli da spoznate i razumete načela prema kojima se Ja Sâm vladam i postupam, kao i život, narav i suštinu koje proživljavam. To nisu tajne, niti su misterije. Kad ih jednom budete razumeli i kad vam budu jasne, moći ćete tačnije da spoznate Boga i da spoznate ovaploćeno telo Božje. Inače bi izjava „ovaploćeno telo Božje može da predstavlja Boga na nebu i On poseduje Božji identitet i suštinu” za vas zauvek mogla da bude isprazna fraza ili bi zauvek mogla da ostane unutar vaših predstava i uobrazilja ili bi vam zauvek mogla biti misterija. Zapravo, to pitanje se dâ rešiti; to nije teorija, niti je šablonska izreka. Premda se obličje u kome postoji život ovaploćenog Boga donekle razlikuje od obličja u kome postoji Bog na nebu – to je Božji Duh koji postoji u telu – u Njihovom životu nema razlike, niti ima razlike u Njihovoj život-suštini. Dakle, odakle potiču ove stvari o kojima smo govorili – to da ovaploćeno telo Božje ljude ne obmanjuje, s ljudima se ne sukobljava niti se protiv ljudi bori? One potiču iz samog Božjeg života; tačnije rečeno, one su izraz same Božje naravi. Prema tome, kad vam kažem: „Ja nikoga ne obmanjujem, ni sa kim se ne sukobljavam niti se protiv ikoga borim”, to nije birokratska fraza, niti je misterija. On je naprosto takav čovek, naprosto živi unutar takvog života, a Njegova načela ličnog vladanja, kao i život, narav i suština koje proživljava, sadrže u sebi elemente neobmanjivanja, nesukobljavanja i neupuštanja u borbu. Je li to jasno? (Jeste.) Ovde ćemo završiti naš današnji razgovor u zajedništvu. Doviđenja!

17. avgust 2024. godine