Prošli put smo razgovarali u zajedništvu o pitanju predstava i uobrazilja koje ljudi imaju o ovaploćenom Bogu, što spada u „otpuštanje prepreka između čoveka i Boga i čovekovog neprijateljstva prema Bogu” – jedan od načina primene „otpuštanja” koji se nalazi u okviru teme „Kako stremiti ka istini”, zar ne? (Tako je.) Razgovarali smo o tome kako ljudi treba da se odnose prema ovaploćenom Bogu. Dakle, o kojim smo istinama koje se tiču Božjeg ovaploćenja prošli put razgovarali u zajedništvu? (Prošli put smo razgovarali o tome da Bog ne govori nejasno, što je deo toga da Bog ne namamljuje ljude, kao i o Božjem stavu prema statusu.) Razgovarali smo o tome da ovaploćenog Boga ne stavljamo u istu ravan sa iskvarenim ljudskim rodom, što uključuje to da Bog ne namamljuje ljude, a razgovarali smo i o načinu na koji se ovaploćeni Bog odnosi prema statusu. O čemu smo razgovarali u vezi sa ovom temom? Ispričajte Mi šta ste spoznali. (U prošlosti sam smatrao da je Božji identitet identitet Stvoritelja i da je Njegov status veoma visok. Na osnovu Božje besede uvideo sam da se Bog nikada ne drži kao neko ko ima visok status, niti ikada uživa u tom statusu. Osim toga, ovaj status nije ono zarad čega Bog plaća cenu kako bi spasao ljudski rod; naprotiv, čineći to, On ispunjava Svoju odgovornost prema ljudskom rodu. Štaviše, u prošlosti sam mislio da onaj ko ima visok status ima i moć. Tek sam na osnovu Božje besede shvatio da status zapravo predstavlja jedino titulu i da to što je čovek vođa ili delatnik u Božjoj kući predstavlja isto što i kad Bog tom čoveku poveri poslanje i odgovornost. Ovo su shvatanja koja sam zadobio nakon što sam saslušao Božju besedu.) O čemu god da besedim, s jedne strane, to ima za cilj da ljudima omogući da jasnije i tačnije spoznaju kakva su Božja gledišta i načela u pogledu svih vrsta stvari i kakva stvarna ispoljavanja i otkrivanja postoje u Božjoj narav-suštini – to je ono što ljudi treba da znaju. S druge strane, beseda o ovom sadržaju pruža ljudima neka ispravna gledišta za postupanje sa raznim stvarima, omogućavajući im da razumeju načela za postupanje sa njima i za njihovo rešavanje. Uzmimo, na primer, način na koji se Bog odnosi prema statusu. S jedne strane, beseda o tome pomaže ti da razumeš kakva su Božja razmišljanja i gledišta o statusu i kakva su Njegova načela za postupanje prema statusu kad se ovaploti i dođe na zemlju da postane pripadnik ljudskog roda – to jest, kad živi unutar normalne ljudskosti. To je nešto što ljudi treba da razumeju. S druge strane, beseda o načinu na koji se Bog odnosi prema statusu ne služi samo tome da ljudi razumeju ove istine koje bi trebalo da znaju; još važniji cilj je u tome da ljudi, nakon što razumeju istinu, imaju ispravna razmišljanja, gledišta i načela primene da bi ovom pitanju pristupili i njime se bavili. Ukratko, o kakvom god pitanju da razgovaramo u zajedništvu, s jedne strane, to ima za cilj da spoznaš ispravna gledišta za postupanje prema takvom pitanju, a s druge strane, da spoznaš načela primene i put primene za rešavanje takvog pitanja.

Iako ovaploćeni Bog poseduje Božji identitet i ujedno uživa status među Božjim izabranim narodom, taj status se sasvim razlikuje od statusa o kome govore iskvareni ljudi. Kad je reč o Bogu, s jedne strane, taj status predstavlja samo formulaciju koja se tiče istine; s druge strane, kad je reč o životu i suštini ovaploćenog Boga, taj status nije nekakav položaj, već se o njemu govori u smislu život-suštine koju poseduje ovaploćeni Bog. U svojoj suštini, dakle, status o kome govore iskvareni ljudi zaista se razlikuje od ovog statusa ovaploćenog Boga. Šta predstavlja status među iskvarenim ljudskim rodom? (Simbol moći.) Među iskvarenim ljudskim rodom status nema nikakve veze sa čovekovim identitetom i suštinom; on je tek puka titula. Na primer, među iskvarenim ljudskim rodom pojedini ljudi su generalni direktori, rukovodioci ili uživaju izvestan društveni status. To je samo titula ili podela na klase i staleže među ljudima; to nema nikakve veze sa čovekovim istinskim identitetom i suštinom. Stoga takozvani status ovaploćenog Boga među ljudima nije isto što i status vladara u ljudskom društvu; On nije vladar, niti je neko ko ima lične interese. Među ljudima se o Božjem statusu govori isključivo u smislu Njegove suštine i identiteta, a o Božjem identitetu i suštini govori se isključivo zbog Božjeg života, te Božjeg autoriteta, Njegove sile i naravi. Božji status nije nekakva titula među ljudima. Prema tome, ljudi ne smeju ovaploćenog Boga da stavljaju u istu ravan sa ljudima sa statusom iz različitih društvenih slojeva. Ljudi sa statusom iz različitih društvenih slojeva, bez obzira na to kom sloju pripadaju, zajednički se nazivaju vladajućom klasom. Suština vladajuće klase ogleda se u tome što, s jedne strane, ona obavlja posao koji odgovara njenom statusu; s druge strane, bez obzira na epohu ili društveno okruženje, tu vladajuću klasu u osnovi sačinjavaju vođe, istaknute ličnosti, oni sa ličnim interesima i slični među ljudima. To je naročito bio slučaj pre više od stotinu godina – veliku većinu vladajuće klase sa statusom i ugledom u društvu činili su upravo oni sa ličnim interesima. Šta se, dakle, podrazumeva pod „onima sa ličnim interesima”? To se odnosi na ljude koji koriste svoju moć i status ne bi li sebi pribavili korist. Na koji način oni traže korist? Svojim političkim uticajem i vlašću oni gospodare svojim podanicima; pod njihovom vlašću i upravom ti podanici im odaju počasti ili, tačnije rečeno, plaćaju poreze. Međutim, postoji suštinska razlika između statusa ovaploćenog Boga i statusa vladajuće klase. Kojoj god klasi vladara da pripada vladajuća klasa ili koje god ličnosti sa moći i statusom u društvu ili među skupinama ljudi da je sačinjavaju, status vladajuće klase je tek puki položaj i titula. Pripadnici vladajuće klase naprosto samo upravljaju ljudima nad kojima vladaju ili onima u delokrugu svoje uprave i rukovođenja – šire posmatrano, to nazivamo vladanjem, a u užem smislu nazivamo upravljanjem i rukovođenjem. Kroz vladavinu, upravljanje i rukovođenje oni dolaze do moći i raznih koristi koje im donosi njihov status. Premda ovaploćeni Bog poseduje Božji identitet i suštinu i ima Božji status, delo koje On obavlja, suština Njegovog dela i suština samog Njegovog statusa razlikuju se od onih u različitim vladajućim klasama u društvu i među ljudskim rodom. Delo koje ovaploćeni Bog obavlja na ljudima nije u tome da njima vlada ili upravlja, već da ih vodi, opskrbljuje, usmerava, podržava, da im pomaže, orezuje ih, sudi im i grdi ih. Božji cilj u obavljanju celokupnog ovog dela je u tome da ljudima omogući da odbace svoje iskvarene naravi i oslobode ih se. Najosnovnija priroda celokupnog dela koje On obavlja na ljudima jeste da ih opskrbi istinom i životom, kako bi ih doveo pred Boga. To je delo koje On obavlja. On uzima delo i reči koje Bog želi da obavi odnosno da izgovori na zemlji, pa to delo obavlja na ljudima i te reči govori ljudima, kako bi oni mogli da ih čuju i razumeju, da imaju put primene, te da naposletku odbace svoje iskvarene naravi, pokore se Bogu i postanu ljudi koji istinski obožavaju Boga. U tom procesu, ono što iskvareni ljudi zadobijaju od ovaploćenog Boga prvenstveno su opskrba istinom, opskrba životom i opskrba putem. Naposletku, ljudi su u stanju da se istinski pokore Bogu, da postanu istinska stvorena bića – stvorena bića koja su u skladu s merilom – i da udovolje Bogu, da zadobiju Božje priznanje i prihvatanje i da postanu ljudska bića koja obožavaju Boga. To je ono što ljudska bića zadobijaju od ovaploćenog Boga. Premda ovaploćeni Bog ima ovaj status i obavio je ovo delo, On ne uživa u počastima od ljudskog roda. Iako ovaploćeni Bog ima status, On ne uživa u prednostima statusa u kojima uživa bilo koji pripadnik vladajuće klase, niti uživa u raznoraznim povlasticama koje Mu Njegov status pruža. Dakle, iako ovaploćeni Bog ima status ovaploćenog Boga, On nije neko ko ima lične interese, niti On pripada eksploatatorskoj klasi. U obavljanju Svog dela – baš kao što Bog na nebu, Božji Duh, vodi čitav ljudski rod – ovaploćeni Bog opskrbljuje ljudski rod, usmerava ga, podržava i pomaže mu, te od ljudskog roda nikada ne zahteva ništa materijalno ili nematerijalno. Prema tome, kad ovaploćeni Bog dođe među ljude da dela, čak i ako ima status koji ljudi vide svojim očima ili status koji Mu pripisuju u svojim mislima i predstavama, On ne uživa u počastima od ljudi. Delo koje On obavlja i to što opskrbljuje ljudski rod besplatni su; On od ljudskog roda ne zahteva nikakve naknade, poreze niti nagrade. Jeste li Mu dosad dali i jednu jedinu paru? (Ne.) Da li ste ikada platili da biste slušali propovedi? (Ne.) Da biste došli na naša mesta okupljanja nisu vam potrebne propusnice, da biste prisustvovali okupljanjima ne morate da kupujete ulaznice i ne morate da platite ni prebijenu paru. Štaviše, knjige koje čitate, video-zapisi koje gledate i zvučni zapisi propovedi koje slušate – sve je to besplatno. Nikada vam nije naplaćena ni jedna jedina para. Zar nije tako? (Jeste.) Nikome nije naplaćena ni jedna jedina para; sve je besplatno. Neki ljudi pitaju: „Moraju li lični prilozi da iznose tačan procentualni deo čovekovog dohotka?” Nije tako; svi prilozi se daju dobrovoljno. Desetak je naprosto ono što bi vernici trebalo da prinesu, no, bez obzira na to da li čovek prinosi desetinu ili petinu svog dohotka, to je u potpunosti dobrovoljno. Pored toga, mnogi ljudi koji veruju u Boga nikada nisu priložili ono što je trebalo, ali svejedno dolaze na okupljanja i mogu da čitaju Božje reči i da slušaju propovedi. Nijednom čoveku nije uskraćeno pravo da sluša propovedi, pravo da prisustvuje okupljanjima ili pravo da obavlja svoju dužnost samo zato što nikada nije davao priloge – to se nikome nije dogodilo, zar ne? (Tako je.)

Od Doba zakona, pa sve do današnjeg Doba carstva, Bog neprestano opskrbljuje ljudski rod. Otkako je Božji Duh počeo da se obraća ljudskom rodu, pa do prvog Božjeg ovaploćenja, a potom i do drugog Božjeg ovaploćenja, Bog je izgovorio nebrojeno reči i na ljudskom rodu takođe obavio više dela nego što se može izbrojati. Ljudskom rodu je izgovorio toliko mnogo reči i pružio toliko mnogo opskrbe – to je nemerljivo. A da li je Bog od ljudi ikada zatražio i jednu jedinu paru? Nije nikada. Od ljudi nije zatražio čak ni jednu jedinu vreću žita; On naprosto tako nepogrešivo i besplatno opskrbljuje ljude. Bilo da je reč o ovaploćenom Bogu ili o Samom Bogu, uprkos tome što poseduje vrhovni status, On ljudskom rodu ipak besplatno pruža opskrbu. Štaviše, ovaploćeni Bog sa ljudima dolazi u kontakt kao sa Sebi ravnima, opskrbljujući ljudska bića od srca k srcu i licem u lice, a način na koji ih vodi još je neposredniji. Bog predvodi na svakom koraku tog puta i lično predvodi svaki segment dela. Pored toga, u obavljanju Svog dela Bog ne koristi zamenika; Sâm Bog ga obavlja lično. Ljudskim rečima, to bi se nazvalo pristupanjem onima koji su dostojni uz učtivu skrušenost ili kretanjem među ljudima u tajnosti. Bog lično dolazi među ljude da govori i dela, živeći među ljudima i boraveći licem u lice sa njima. Ljudi mogu sopstvenim ušima da čuju Božji glas, sopstvenim očima da vide delo koje Bog obavlja i da lično, sami za sebe, dožive delo koje Bog obavlja. Iako ljudi osećaju da Bog ima status i da između njih i Boga postoji razdaljina, za Boga nema takve razdaljine kakvu ljudi vide ili osećaju. Bog se ne drži kao neko ko poseduje Božji identitet, gledajući na ljudski rod sa visine, već govori i dela na ravnopravnoj osnovi sa ljudima. Zar nisam na ovakav način godinama govorio i sa vama razgovarao u zajedništvu na okupljanjima? Ne gledam na druge s visine i nikada nisam osećao da posedujem veliku moć i visok status; nemam takvo osećanje, niti sam na takav način delao. Iako su iskvareni ljudi puni iskvarenosti, puni neprijateljstva prema Bogu i predstavljaju Božje neprijatelje, u delu spasavanja ljudi Bog je pun strpljenja, trpeljivosti, milosrđa i milostive ljubavi prema ljudima. Kad obavlja delo na ljudima i kad im govori, On je pun ljubavi – moglo bi se čak reći da to čini sa brižnom usrdnošću. Šta god da je ljudima potrebno, Bog im to bezrezervno pruža. Ljudima ne govori u zagonetkama, niti ih drži u neizvesnosti, već govori sve ono što Mu je na umu. Opskrbljuje vas istinama koje bi trebalo da razumete, ne izostavljajući ni jednu jedinu rečenicu. Dokle god je to nešto što možete da dokučite, On ne zadržava ni trunku za Sebe. Daje vam da zadobijete ove istine i omogućava da vam one budu jasne i da ih razumete. Naročito kad je reč o stvarima koje ne razumete i koje su vam zbunjujuće, On ih utoliko više svaki put iznova ponavlja sa brižnom usrdnošću i neprestano ih naglašava, sve dok ih ne budete razumeli. Prema tome, delo koje obavlja ovaploćeni Bog i delo koje obavlja Božji Duh oduvek su bili jedno te isto. Iako spasava upravo iskvareni ljudski rod, Bog na njega nikada nije gledao s prezirom. Iako se, po suštini i po životu, čovek i Bog razlikuju i potpuno su drugačiji, kad je reč o Božjem stavu prema čoveku, Bog nikada nije postupao prema čoveku kao prema Svom neprijatelju, kao prema istinski iskvarenom ljudskom rodu ili kao prema meti koju treba odbaciti s prezirom. Naprotiv, Bog prema čoveku postupa kao prema primaocu Svog dela i spasenja. Osim toga, još važnija jeste činjenica da, kad je reč o Božjem stavu i raspoloženju u obraćanju čoveku, kao i o Njegovim očekivanjima od čoveka, Bog čoveka posmatra kao porodicu. Dakle, kako god da sâm čovek posmatra Božji status, Bog nikada nije zauzimao položaj nadmoći da bi ljudski rod posmatrao kroz prizmu visokog statusa, već je postavio Sebe u istu ravan sa čovekom, pa sa čovekom može da vodi čak i duge, iskrene razgovore; između Njega i čoveka nema razdaljine, niti razlika u statusu. Posmatrajući Božji stav prema ljudskom rodu i celokupno delo koje je Bog obavio, upravo zato što ovaploćeni Bog ima Božju suštinu i Božji život, iako spolja izgleda kao običan čovek, On prema ljudskom rodu ipak može da se ophodi sa stavom koji je drugačiji od stava bilo kog pripadnika vladajuće klase. Jedino ovaploćeni Bog to može; nijedan čovek to ne može da učini, a kamoli neko iz vladajuće klase. Koje god reči da je Bog izgovorio čoveku ili koje god delo da je obavio na njemu, osim što od čoveka ne zahteva nikakvu korist, još važnija jeste činjenica da je Bog darovao čoveku još više istina koje bi trebalo da razume, puteva koje bi trebalo da primenjuje i pravac kretanja napred koji bi trebalo da shvati. U isto vreme, Bog je takođe podario čoveku i ono što mu je potrebno za svakodnevni život u pogledu osnovnih životnih potreba. Bog nije samo izvor čovekovog života, već i izvor njegovih sredstava za život. Zar nije tako? (Tako je.) Neki ljudi uvek ovako razmišljaju: „Sledio sam Svemogućeg Boga tokom svih ovih godina i odrekao sam se svojih ličnih izgleda, studija i braka da bih obavljao svoju dužnost, ali do sada ipak ništa nisam zadobio.” Tada osećaju žaljenje i negoduju. To posebno važi za neke ljude koji su uklonjeni, kao i za one koji su uhapšeni i utamničeni – oni smatraju da verujući u Boga tokom svih ovih godina nisu zadobili ništa. Kažite Mi, da li je ovo gledište ispravno? (Nije.) U kom smislu je pogrešno? Oni ne znaju šta je to što zaista treba da zadobiju verovanjem u Boga. Misle da treba da zadobiju stvari koje mogu da vide i da drže u rukama, kao što su novac, slava i dobit, kao i status, te da ako te stvari nisu zadobili, onda nisu zadobili ništa. Zapravo, Bog daruje čoveku mnoštvo istina; upravo zato što nisu stremili ka istini niti su prihvatili istinu, ti ljudi nisu ništa ni zadobili. Da su tokom svih ovih godina obavljanja svoje dužnosti bili u stanju da streme ka istini, da prihvate istinu i pokore se okruženjima koja im je Bog postavio, zasigurno bi razumeli neke istine i zadobili izvesno bogopoznanje. Iako možda nisu zadobili materijalne stvari, zadobili bi ono što ima veću vrednost, najdragocenije stvari u ljudskom svetu – stvari koje se ne mogu zameniti ni za kakav novac niti za materijalne koristi.

Dok obavlja Svoje delo među ljudima, iako u očima ljudi ovaploćeni Bog ima status, On ne uživa u prednostima statusa, počastima od ljudi, niti u moći ili bilo kom obliku povlašćenog tretmana koji bi Mu Njegov status doneo, kao što bi to činili ljudi sa statusom među ljudskim rodom. On takođe ne postupa sa pozicije visine i moći, ne izdaje zapovesti niti uživa u ovom statusu sa položaja nadmoći, kao što bi to činili ljudi sa statusom među ljudskim rodom. Sasvim je suprotno: ne samo da On ne zauzima položaj nadmoći, već se prema ljudima ophodi na ravnopravnoj osnovi, živeći među njima kako bi zadovoljio njihove potrebe. Osim što opskrbljuje ljudske potrebe u pogledu život-ulaska, On takođe opskrbljuje i izvesne dodatne potrebe u njihovom svakodnevnom životu. Kad je to prikladno ili potrebno, ovaploćeni Bog se takođe uključuje u svakodnevni život i rad ljudi pomažući vam da živite normalno i uređeno, te vas usmerava i pomaže vam da dobro obavljate svoje dužnosti. Dakle, iz kog god ugla da se to posmatra, iako ovaploćeni Bog poseduje poseban status, način na koji se odnosi prema statusu nije isti kao kod bilo kog čoveka sa statusom. Iako poseduje ovaj status, u delu koje obavlja, u Svom svakodnevnom životu i u Svojim načelima ophođenja prema ljudima, On naprosto ispunjava Svoju odgovornost. Kad je reč o Samom ovaploćenom Bogu, On obavlja Svoju službu, a kad je reč o ljudskom rodu, On ispunjava Svoju odgovornost. On ispunjava odgovornost ovaploćenog Boga prema ljudskom rodu na osnovu toga što poseduje status ovaploćenog Boga. S jedne strane, Njegova odgovornost prema ljudskom rodu je u tome da ljude opskrbi istinom koja im je najpotrebnija u pogledu njihovog života; s druge strane, ta odgovornost se ogleda u tome da ljudima nadomesti ono što im nedostaje u pogledu normalne ljudskosti, da ljude usmerava kako bi mogli da žive u skladu sa načelima koja bi trebalo da poseduju oni sa normalnom ljudskošću. To je odgovornost koju bi trebalo da ispunim. Međutim, kad čuju da ovo govorim, pojedini ljudi u srcu pomisle: „Svi smo mi odrasli ljudi i razumemo sve te stvari koje nastaju u svakodnevnom životu. Da li nam je Tvoje usmeravanje zaista potrebno?” Iako svi vi jeste odrasli, ispoljavate previše nedostataka u svakodnevnom životu i daleko ste ispod merila normalne ljudskosti. Da ne pominjemo ništa drugo, vama je već dovoljno teško da se u svakodnevnom životu hranite zdravo i prikladno. Ponekad, kad slučajno vidim da imate takav problem, Ja vam ponudim neke smernice i dam poneki savet o kojem možete da razmislite. Štaviše, kad je reč o načinu na koji rešavate pitanja koja se tiču ljudskog života, ukoliko vidim ili čujem da u tom pogledu imate probleme – ili se s tim vašim problemima neposredno susretnem – i tada ću vas posavetovati, pomoći vam da proverite stvari, ispraviti vaša pogrešna gledišta i postupke, dati vam neka načela i reći vam kako da se vladate i kako da rešavate ta pitanja. Iako postoje neke posebne stvari koje nisam iskusio niti rešavao, kad se s takvim stvarima susretnem, Ja mogu da dokučim načela. Znam šta treba učiniti; pomoći ću vam da proverite stvari i daću vam poneki podsticaj i savet, kako biste i u različitim životnim pitanjima postupali u skladu sa načelima i merilima normalne ljudskosti. Nemojte da idete protiv svoje savesti i nemojte da prelazite granicu moralnosti. U onome što činite morate da budete razumni; ne ponašajte se raspušteno poput nevernika, već se vladajte u skladu sa pravilima, rešavajući pitanja na temelju najosnovnijeg načela da ne idete protiv sopstvene savesti i da ne prelazite granicu moralnosti. Kad te stvari uočim, takođe ću vam dati smernice i pomoći vam da proverite stvari, regulišući osnovne potrebe vašeg svakodnevnog života. To vam je od koristi da regulišete sopstveno ponašanje, kao i savest i razum svoje normalne ljudskosti. Pojedini ljudi bi mogli da kažu: „Nisi visokoobrazovan, nisi učestvovao u mnogim zbivanjima u spoljnom svetu i ne razumeš pravila igre u društvu. Šta Ti daje za pravo da nas regulišeš?” Kažem da sam zaista podoban da te regulišem. Iako ne učestvujem u onome što je spolja, kad je reč o putu kojim čovek ide, njegovom stremljenju i stvarima koje se tiču istina-načela, u tome mogu da vam pomognem. Znam načela i znam gde treba da leži granica čovekovog vladanja. U Svom srcu jasno znam da li si tu granicu prešao ili si prekršio načela. Ja znam, ali ti ne znaš. A zašto ti to ne znaš? Zato što živiš unutar svojih iskvarenih naravi i pod dubokim si uticajem raznih zlih trendova ovoga sveta. Štaviše, većina ljudi nema zdravu savest i razum, pa stoga uvek vole da izvuku korist, uvek nastoje da budu ljigavi, da se posluže oportunističkim prečicama i iskoriste rupe u zakonu. Čak hodaju i po samoj ivici zakona ne bi li izvukli neku korist, uvek razmišljajući o tome kako da učine nešto ogavno i prljavo. Kad vidim da nešto takvo želiš da uradiš, daću ti smernice, umesto tebe obaviću proveru i podstaći ću te da se uzdržiš od takvog postupanja. Ako te ne podstaknem ili umesto tebe ne obavim proveru, uvek ćeš smatrati da je ono što činiš opravdano. Odakle potiče to tvoje opravdanje? Iz tvog uverenja: „To rade svi nevernici, pa zašto ne bismo i mi? Zašto bismo morali da istrpimo gubitak?” To nije trpljenje gubitka, već je to vladanje u skladu sa pravilima. Pridržavanje granice savesti pri sopstvenom vladanju jeste ono što bi čovek trebalo da čini; time se ne trpi gubitak. To je Moje načelo. Uvek se plašiš da ne pretrpiš gubitak, i to nije sve, nego i samoinicijativno nastojiš da iskoristiš i zloupotrebiš rupe u zakonu. To iziskuje regulisanje i to zahteva ispravljanje. Zato, kad vidim da čovek pokazuje znake ovakvog postupanja, brzo ga podstaknem da to ne radi; takvo postupanje je odvratno. U srcu se osećaš ponosno i zadovoljno kad ućariš tu neku sitnu korist, ali šta time izdaješ? Svoju savest i svoj integritet, zbog čega dobijaš „lošu ocenu” od Boga. Znaš li koliko dobrih dela ta jedna loša ocena može da poništi? To ne znaš i to ne osećaš. Zato što to ne znaš i toga nisi svestan, moram da te podstaknem. U odsudnim trenucima i u presudnim stvarima moram da istupim i kažem ti da tako ne postupaš, da moraš da živiš prema pravilima i da ne izvlačiš koristi. U tim stvarima Ja ne koristim Svoj status da bih te ograničavao, već sa tobom razgovaram u zajedništvu o načelima, pomažući ti da regulišeš svoje ponašanje, dozivajući tvoju savest, čineći da stekneš merilo savesti i razumnosti i omogućavajući ti da sagledaš šta bi trebalo da budu čovekov ispravan cilj i pravac u životu. Onda, kad ponovo pomisliš da tako postupiš, to neće biti u skladu sa tvojom savešću; pocrvenećeš u licu, a i zbog same pomisli da nešto slično uradiš osetićeš se postiđeno. Time se ostvaruje Moj cilj u tome što ti ovo govorim i time se postiže željeno dejstvo. To nazivamo regulisanjem.

Uglavnom se ne uplićem u sitne stvari koje nemaju veze s crkvenim radom, međutim, za pojedina pitanja koja se tiču telesnog i duševnog blagostanja Božjeg izabranog naroda, povremeno kažem nekoliko reči i dam pokoji savet. Dakle, sa kojim identitetom i sa kakvim statusom se uplićem u ove stvari? Da li to činim kao roditelj? Kao glava porodice? Pastir? Vođa? Ili kao tvoj šef? Ne bih rekao da je išta od toga. Kakvu ulogu, onda, imam u takvim stvarima? Pre svega, tu nema razlike u statusu; govorim i postupam iz osećanja odgovornosti. Šta god da ti se dogodi, ukoliko to primetim i toga budem svestan, izvešću te na pravi put, omogućavajući ti da postupaš prema svojoj savesti i na osnovu ove najosnovnije, temeljne granice, čime će se regulisati tvoje ponašanje i ispraviti tvoje namere i što će ti omogućiti da uspostaviš ispravan pogled na život, kao i da sa ispravnog stanovišta i iz ispravne perspektive takvu stvar rešavaš i takvo pitanje sagledaš. Pomoći ću ti da analiziraš i proceniš stvari. Iako bi se, dok ti pomažem da analiziraš i proceniš stvari, moglo dogoditi da osetiš kako su tvoje samopoštovanje i tvoj ponos pretrpeli udarac, Ja te ne tetošim niti ti povlađujem; pomažem ti iz osećanja odgovornosti prema tebi, stojeći u istoj ravni sa tobom. Šta mislite o ovom pristupu? (Dobar je.) Ne prosipam ti bombastične ideje niti uzvikujem parole – samo ti govorim kako da određenu stvar uradiš i kako da je obaviš kako treba, jasno ti predočavajući sve prednosti i mane. Iz tvoje perspektive, reči koje Ja izgovaram jednostavne su i obične. To je najobičniji jezik, koji ne sadrži nikakva duboka znanja, filozofije niti teorije. Međutim, nakon što ih čuješ, ti imaš put i znaš kako da postupiš. Iako u očima ljudi ovaploćeni Bog ima jedinstven status i premda to zaista jeste veoma uzvišen status, delokrug onoga što On čini nije ograničen ovim visokim statusom. Naprotiv, bilo da je u pitanju nešto veliko ili malo, On se stara o svemu. Kakve god probleme ili teškoće da imaš, sve dok ih primećujem, razgovaraću o njima sa tobom i neću zauzimati stav nadmoći; ako si voljan da slušaš, slušaj, a ako nisi voljan da slušaš, neću te primoravati. Ako je posredi neka vrlo važna stvar, ona koja se tiče crkvenog rada i istina-načela, reći ću ti kako da postupaš i potom ću to ispratiti; ako je posredi stvar iz tvog ličnog života, otvoreno ću porazgovarati sa tobom, deleći Svoja iskrena gledišta bez prosipanja bombastičnih ideja – ako si voljan da slušaš, možeš to da prihvatiš, a ako nisi voljan, neću te prekorevati niti ću te sputavati. Ako si kadar da to prihvatiš, videću da si čestit čovek koji može da prihvati prave i ispravne reči, pa ću biti rad da s tobom više razgovaram; vidim li, pak, da ne prihvataš prave reči i da nećeš da slušaš ono što govorim, ubuduće sa tobom neću razgovarati ili ću manje govoriti. U ophođenju s ljudima, Ja imam Svoje izbore i Svoja načela. Mislite li da govorim i postupam poput nekoga ko ima status? (Ne.) Na primer, na ranijim okupljanjima, bilo da je prisustvovalo od trideset do pedeset ljudi ili od osamdeset do stotinu, nikada nisam koristio mikrofon; govorio bih neposredno i ljudi su Me čuli. Danas, na pojedinim mestima, čak i kad na okupljanju ima svega dvadeset ili trideset ljudi, pojedini govornici i dalje koriste mikrofon – da li je to neophodno? Jesu li reči koje izgovaraš na bilo koji način poučne za druge? A ti dok govoriš ipak moraš da koristiš mikrofon – zar se time ne praviš važan? Time oponašaš svetovne funkcionere. Vidiš, i Ja Sâm često ćaskam i razgovaram u zajedništvu sa braćom i sestrama; ponekad samo sedimo u dvorištu i nas dvadesetak razgovara. Čuje se buka u pozadini, pa ipak, i bez upotrebe mikrofona, svi Me jasno razumeju. O svemu o čemu treba da se besedi jasno se besedi i ništa se ne zadržava. Da li je i dalje neophodno koristiti mikrofon? Čemu takve formalnosti? To je svetovni običaj; svako voli da priređuje predstavu i da se pravi važan, pridajući veliku važnost upečatljivosti i razmetanju. Ako obični ljudi mogu tako da postupaju, onda bi neko ko stekne kakav-takav status uobrazio da je neka veličina, zar ne? Ove stvari vam govorim sa ciljem da spoznate sledeće: premda u očima čoveka ovaploćeni Bog uživa status, Moja se osećanja u pogledu tog statusa razlikuju od vaših. Naprosto se osećam kao običan čovek, a razgovor sa vama i beseda o istini predstavljaju ispunjavanje Moje odgovornosti. Šta, dakle, Ja zahtevam od vas? Zahtevam da budete u stanju da prihvatite pozitivne stvari, da prihvatite istinu i da postupate prema istina-načelima; mimo toga ne tražim ništa drugo. Kao prvo, ne zahtevam od vas da padate ničice u obožavanju; kao drugo, ne tražim od vas da Me pri susretu snishodljivo pozdravljate – sasvim je dovoljno da se ponašate normalno i prirodno. Zar je neophodno da se pri svakom susretu ukućani uvek pozdravljaju? Ukoliko se ne viđaju često, sasvim je prirodno da se jave pri susretu; to je stvar učtivosti i nešto što bi razumnost normalne ljudskosti trebalo da poseduje – čak i životinje umeju da se pozdrave, a kamoli ljudi! Međutim, nema potrebe da se, samo zato što imam status, kad Me vidiš, ponizno ulizuješ i usiljeno raspituješ kako sam. To je nepotrebna formalnost i takvo nešto ne tražim od tebe. Moji zahtevi prema vama su veoma razumni i prikladni. Ako posedujete normalnu ljudskost, volite istinu i stremite ka istini, moći ćete da ispunite sve ove zahteve, jer oni nipošto nisu isprazni niti nedostižni; sve su to stvari koje normalni ljudi mogu da postignu. Ako ste razumeli i shvatili različite aspekte istine o kojima sam tokom svih ovih godina sa vama razgovarao u zajedništvu, te ako imate iskustveno znanje i život-ulazak, onda ćete moći da postupate prema istina-načelima šta god da vam se dogodi. U svom ophođenju prema ljudima, prema svom radu, svojim dužnostima, prema antihristima, lažnim vođama, skladnoj saradnji, prema svim onim stvarima koje vam nisu po volji i još prema mnogo čemu, moći ćete da postupate u skladu sa istina-načelima – to je ono što se od vas zahteva. Zahtevi koje pred vas postavljam u celosti su u domašaju onoga što možete da postignete u normalnoj ljudskosti. Pošto završim sa izlaganjem, zahtevam da postupate u skladu sa ovim rečima kako biste ostvarili rezultate koje treba postići.

Neki ljudi su godinama slušali propovedi, a nikada nisu dali nikakav prilog. Da li Božja kuća navaljuje oko toga? Ne, ne navaljuje. Takođe, nikada se ne raspitujem ko nikada nije dao nikakav prilog niti ko od Božje kuće neprestano traži novac za životne troškove. O tim stvarima se ne raspitujem i za njih ne marim. Stalo Mi je do toga kako obavljaš svoju dužnost, da li si u stanju da platiš cenu i možeš li da prihvatiš ispravan savet; umeš li da se pobuniš protiv sebe i da otpustiš svoje ambicije i želje kad ti se nešto dogodi; možeš li da ispuniš svoje odgovornosti i da pošteno postupaš prema ljudima kad imaš status; tragaš li za načelima i da li u srcu imaš načela dok obavljaš stvari; da li bi u stvarima u kojima ne razumeš načela postupio prema sopstvenoj volji; kad ti neko ukaže na to da si postupio prema sopstvenoj volji, možeš li to da prihvatiš, da zbog toga zažališ i da se preokreneš; da li bi mrzeo, tlačio ili mučio one koji te kritikuju; koja su merila koja se zahtevaju od tebe u pogledu onoga što spada u delokrug normalnog ljudskog života – govora i postupanja, kao i osnovnih životnih potreba – i da li imaš granicu? Stalo mi je do takvih stvari koje se odnose na istinu, na čovekova načela ličnog vladanja, na čovekov pogled na život i na put kojim ide. Pored toga, ujedno se raspitujem oko pitanja koja se tiču priloga i istražujem ih. Ako se bilo koji vođa, obavljajući rad koji podrazumeva trošenje priloga, ne pridržava načela, već neumereno troši i rasipa priloge, pa nakon što bude razotkriven i orezan ne oseća nikakvo žaljenje, niti ispoveda svoje grehe i ne pokaje se, te ne samo da odbija da te gubitke nadoknadi nego još i pokušava da se prepire i da sebe opravda – pri čemu pojedini čak i krivotvore i izrađuju lažne dokaze ili, u ozbiljnijim slučajevima, čak uništavaju dokaze i tome slično – o takvim stvarima ću se raspitivati i istražiti ih. Zar se sve ove stvari ne tiču načina na koji se čovek vlada i puta kojim on ide u svojoj veri u Boga? (Tiču se.) Da li biste rekli da Mi je s pravom stalo do tih stvari? (Da.) Pojedini ljudi potiču iz veoma uglednih porodica i prilično su imućni; misliš li da se raspitujem koliko njihova porodica godišnje zarađuje, jesu li dali priloge ili ponudili desetke? Dok sam propovedao na okupljanjima, nikada nisam pominjao takve stvari. Neki ljudi kažu: „Može li biti da Ti o tome ne govoriš javno, ali da se o tome potajno raspituješ kod pojedinaca?” Možeš da pitaš braću i sestre koji su bili u kontaktu sa Mnom i koji su sa Mnom komunicirali da li sam se ikada raspitivao o takvim stvarima – nisam. Kažite Mi, da li se radi o tome da to neću da pitam ili Me to ne zanima? (Ne zanima Te.) To Me ne zanima, što znači da u Mom umu nema takvih stvari – u Mom umu one nisu prisutne. To je jedan aspekt ovog pitanja. S druge strane, zaista ne znam kakve su materijalne prilike i društveni položaj porodica braće i sestara. Zašto to ne znam? Zato što u vezi s tim nisam radoznao i o tome se ne raspitujem. Čak i ako znam za pojedinačne slučajeve, to je samo zato što sam od vas čuo kako pominjete da je porodica nekog čoveka imućna; znam samo taj delić osnovne informacije. A šta taj čovek radi ili koliko on godišnje zarađuje, to zaista ne znam. Nikada se ne raspitujem o materijalnom stanju porodice bilo koga od vas i nije mi stalo da to znam, niti se raspitujem o tome koliko prihoda imate, da li ste bogati ili siromašni – za te stvari ne marim. Nakon što se svega nekoliko puta susretnu s drugom braćom i sestrama, pojedini ljudi prilično dobro dokuče osnovne prilike njihovih porodica – čime im se porodice bave, koje su imućne, a koje siromašne i koliko imovine poseduju. Malo im fali pa da istraže i od čega su živela poslednja tri pokolenja njihovih predaka. Takve stvari ih naročito zanimaju i izuzetno brzo ih doznaju. Da li biste rekli da takvi ljudi zanemaruju svoje prave dužnosti? (Da.) Posle samo jednog dolaska u kontakt ili susreta sa nekim čovekom, oni znaju koliko taj čovek mesečno zarađuje, kakav mu je uobičajeni standard u ishrani i odevanju i sa kakvim se ljudima od ugleda i statusa u društvu druži i kreće – sve te stvari uspevaju da saznaju. Čak i pošto sa nekim nekoliko puta dođem u kontakt, Ja te stvari ne znam. Tek ponešto saznam samo ako taj čovek samoinicijativno krene da Mi priča šta radi u svetu i kolika mu je godišnja plata, ali to posle ne pamtim. Pojedini ljudi kažu: „Ti obavljaš delo spasenja čoveka – zar je u redu da ne znaš mnoge stvari iz spoljnog sveta?” Kažite Mi, zar je nužno znati one stvari koje nemaju veze sa istinom? (Nije.) Istražujem samo stvari koje su povezane sa istinom; posmatram jedino pitanja koja se odnose na tvoju narav, tvoju ljudskost, tvoje lično vladanje i put kojim ideš. Ne istražujem koliko novca imaš, niti istražujem odakle ti taj novac. O tome ne želim da se raspitujem niti to želim da znam, a to Mi nije ni hobi. Kad kažem da čoveka poznajem kao svoj dlan, pod tim mislim da razumem čovekovu narav, razumem suštinu i stvarno stanje njegove iskvarenosti i da razumem ljudskost najrazličitijih ljudi; to je jedan aspekt ove stvari. To ujedno znači razumevanje one suštine koja je prisutna u naravima koje razotkrivaju najrazličitiji ljudi, razumevanje onih pitanja u vezi sa različitim stanjima koja ljudi ispoljavaju, te načina na koji treba besediti, ove ljude opskrbljivati i pomagati im kako bi njihovi problemi bili rešeni i kako bi im se omogućilo da izađu iz stanja u kome se nalaze. Ukratko, istražujem isključivo one stvari koje su povezane sa Mojim delom i koje su povezane sa istinom.

Dok obavljam Svoje delo, odgovornost koju prema vama ispunjavam sastoji se u tome da rešim vaše probleme. U užem smislu, to znači da rešim probleme u onome što vaša ljudskost proživljava u vašem svakodnevnom životu; u širem smislu, to znači da rešim probleme vaših iskvarenih naravi i jasno vam ukažem na put spasenja. Stoga, ovaploćeni Bog nije došao među ljude da bi uživao u počastima koje Mu ljudski rod ukazuje, da bi Mu on laskao ili da bi Ga sledio, niti da bi uživao u radostima ljudskoga sveta, već da bi ispunio Svoju odgovornost. On poseduje Božji identitet i On poseduje Božji život; došao je među ljude da obavi Božje sopstveno delo i da prema čoveku ispuni odgovornost koju bi Sâm Bog trebalo da ispuni. U kojoj god etapi da se ono nalazi ili u kojoj god grupi ljudi da se ono odvija, osnovni cilj dela koje Bog obavlja kad dolazi u kontakt s ljudima jeste da im pomogne u rešavanju najrazličitijih problema. Iako ponekad govorim o nekim beznačajnim stvarima iz svakodnevnog života, pa vam se može učiniti da samo slušate priče, te trivijalne stvari o kojima sa vama razgovaram u zajedništvu zapravo obuhvataju probleme koje imate i istine koje bi trebalo da razumete, a to su stvari koje bi trebalo da rešite i u koje bi trebalo da uđete. Nakon slušanja, oni koji se usredsređuju na traganje za istina-načelima i na primenu istine počeće, a da to i ne primećuju, da shvataju pojedine istine i da razumeju izvesna načela ličnog vladanja i postupanja. Međutim, ljudi koji nemaju duhovno razumevanje neće razumeti čak ni nakon što saslušaju, pa će još i smatrati da su tom besedom obuhvaćene tek neke trivijalne, svakodnevne stvari. Zapravo, u većini slučajeva i iz tih trivijalnih stvari bi trebalo da izvučeš pouke. Razlog tome leži u činjenici da – bez obzira na to o kom aspektu stvari razgovaramo u zajedništvu, bilo da se on tiče svakodnevnog života, dužnosti ili pak život-ulaska – načela i shvatanja o kojima razgovaramo nisu namenjena odgonetanju zagonetki niti otkrivanju tajni, već u našem razgovoru u zajedništvu koristimo svakodnevni govor kako bismo neku činjenicu objasnili, rešili probleme u čovekovim razmišljanjima i gledištima i razrešili pitanje načina na koji čovek posmatra najrazličitije stvari i načina na koji se ophodi prema najrazličitijim ljudima. Uzmimo, na primer, izbor stila i boje odeće. Bilo da je reč o svakodnevnom odevanju ili o odeći prilikom pripreme programa, Moja načela i motivi pri odabiru stila i boje odeće razlikuju se od vaših. Koja su vaša načela i motivi? Sastoje se u tome da se doterate kako biste izgledali lepo ili privlačno – zadovoljni ste sve dok izgledate očaravajuće i privlačite pažnju. Koje su Moje prvobitne namere i motivi? Da izgledaš skromno, čestito i da poseduješ ljudsko obličje i dostojanstvo, kako bi te ljudi uvažavali i kako se ne bi usuđivali da te gledaju s visine, da se poigravaju s tobom, te da se u njima ne bi javljale bilo kakve nečasne ideje ili neprilične misli o tebi. Kad tako postupam, Ja ti ne uskraćujem priliku da se praviš važan, već te štitim, čineći da poseduješ ljudsko obličje i da odaješ utisak čestitog držanja, kako oni s lošim namerama ne bi pronašli priliku da te iskoriste, a opaki ljudi se ne bi usudili da te iskoriste ili posmatraju kao igračku. Moraće da te poštuju. Zar tvoj integritet time nije zaštićen? (Jeste.) U tako jednostavnoj stvari kao što je izbor stila i boje odeće, možete pomisliti da to radim kako bih zaštitio interese i ugled Božje kuće, dok to zapravo nije glavni cilj; prevashodni cilj je da vas zaštitim. I u tako maloj stvari poput ove Moja gledišta se potpuno razlikuju od vaših. Što se tiče odevanja i doterivanja u vašem ličnom životu, ostavljam vam prostora i dopuštam vam da slobodno birate kako biste ugodili svojoj sujeti. Te stvari počivaju na tome da su ljudi stekli normalnu ljudskost nakon što se besedilo o istini i nakon što su tu istinu razumeli, tako da mogu da postignu uzdržanost i postanu skromni, čestiti i da imaju ljudsko obličje. Međutim, kad se pojavljujete u javnosti, umesto vas moram pažljivo da proverim stvari. To činim isključivo da bih vas zaštitio, a ne da bih vas kontrolisao ili sputavao. Šta god vi mislili o tome, takva su naprosto Moja načela postupanja, te je u ovoj stvari Moja reč poslednja. Čak i ako su pojedinci donekle nezadovoljni, u sebi osećaju povređenost ili imaju zadrške prema ovom pitanju, to nije važno; razumećeš u budućnosti. Pored toga, Moji izbori u pogledu boje, tkanine i stila odeće nisu konzervativni niti sputani starim konvencijama; ne robujem zastarelim razmišljanjima i predstavama. Ako si u poznijim godinama, odenuću te tako da deluješ poletnije, birajući za tebe odeću vedrijih boja kako bi izgledao mlađe, ali ne i koketno. To je dobro za tebe; kad ljudi vide da, premda jesi u godinama, i dalje odišeš životnošću i izgledaš sasvim pristojno i naočito, poštovaće te i uvažavati, čime se obezbeđuje potpuna zaštita tvog dostojanstva. To je nešto na šta ne biste ni pomislili. Moguće je da je tek nekolicina pojedinaca na to pomislila, no, ko može da se pridržava ovog načela i ko može da ovlada njime? Zaista ne možete da ovladate njime, zar ne? (Tako je.) Neki od vas kažu: „Star sam, a stari ljudi treba da izgledaju kao stari ljudi. Moram da pružim primer mladima i da ih navedem da me uvažavaju.” Ne farbaš osedelu kosu, ne stavljaš nimalo blage šminke uprkos svom bledom tenu, ne stavljaš navlake za prednje zube koji ti nedostaju – pa ti dok govoriš vazduh zviždi kroz proreze među zubima – i ne nosiš živopisnu odeću, već isključivo sivu i crnu. Usled toga, ljudi vide da ti na licu nema ni najmanje prirodnog rumenila; deluješ naprosto bolesno. Kaži Mi, kako se mladi osećaju kad te vide? Pri oslovljavanju moraju da dodaju reč „stari”, pa te zovu „stara sestro” ili „stari brate”. Da li se zbog toga osećaš prijatno? Nerado to prihvataš, razmišljajući u sebi: „Iako jesam nešto stariji od vas, zar sam zaista toliko star?” Ko ti je rekao da učiniš da izgledaš tako staro? Zar ne bi bilo dobro odabrati odeću u bojama koje ističu tvoj ten? Doteraj se malo, kako bi ljudi videli da poseduješ vitalnost i uvideli da, premda jesi u poodmaklim godinama, u svom načinu razmišljanja nisi ostareo – zar ti to ne bi donelo poštovanje? Bila je tu jedna žena u svojoj petoj deceniji života i, kad sam od nje zatražio da za nastup obuče roze odeću, rekla je: „Da u ovim godinama nosim roze – zar se time ne bih pretvarala da sam mlađa nego što jesam?” Njeno gledište se razlikovalo od Mog. Rekao sam joj: „Time se ne pretvaraš da si mlađa nego što jesi; to je potrebno radi snimanja kamerom. Dajem ti savete i pomažem ti u doterivanju kako bi imala svežinu u licu, izgledala pristojno i naočito. Ako smatraš da se pretvaraš da si mlađa nego što jesi i ako na to tako gledaš, onda to nemoj da obučeš. Budeš li obukla neku staromodnu, neuglednu odeću, istoga časa ćeš izgledati deset godina starije.” Ako joj kažeš da izgleda deset godina starije, nezadovoljna je, ali isto tako ne može da prihvati ni tvoje nastojanje da učiniš da izgleda nešto mlađe. Zar s takvim čovekom zaista nije veoma teško izaći na kraj? (Jeste.) Već i u ovim jednostavnim stvarima, ako imaju ispravna razmišljanja i gledišta, ljudi će povodom njih postupati prikladno, pravilno i u skladu sa načelima. Ipak, razmišljanja i gledišta većine ljudi o ovim stvarima veoma su iskrivljena, konzervativna ili radikalna, a neki ljudi se čak i pretvaraju. Čak i ako se Moja razmišljanja i gledišta o ovim stvarima ne mogu nazvati istinom, ona su u najmanju ruku prikladna, pravilna i u okvirima normalne ljudskosti. Zato vas ponekad, čak i u ovim sitnim stvarima, na ovaj ili onaj način podstičem i dajem vam smernice. Ako si pažljiv i možeš da prihvatiš ispravna razmišljanja i gledišta, te stvari ćeš dokučiti a da to i ne primetiš. Ako si nepažljiv ili uvek isteruješ svoja mišljenja i zamisli ili u sebi još uvek zadržavaš mnoga stara, tradicionalna, nerazumna i tvrdoglava razmišljanja i gledišta, možda nećeš moći da usvojiš niti da shvatiš ono što govorim. Međutim, bez obzira na priliku i bez obzira na aspekt, dokle god je reč o ovim stvarima na koje je moguće naići u okviru dela koje obavljam, Ja dajem sve od Sebe da vam omogućim da imate koristi, usmeravam vas u pravom pravcu, pomažem vam da ispravite svoja pogrešna razmišljanja i gledišta i da uspostavite najrazličitija ispravna razmišljanja i gledišta. To je Moja odgovornost. Već i po ovom pitanju ispunjavanja odgovornosti, priroda dela koje obavlja ovaploćeni Bog u potpunosti se razlikuje od prirode rada koji izvršava bilo koji čovek sa statusom među ljudskim rodom, zar ne? (Tako je.)

Napor koji ljudi ulažu u pogledu statusa, prema Mom mišljenju, u osnovi se sastoji od dve stvari: jedna je očuvanje sopstvenog statusa, a druga zahtevanje lične koristi. To su ljudske potrebe i zahtevi u pogledu statusa. Kojim god poslom da se bavi bilo koji čovek sa statusom, taj posao ne podrazumeva opskrbljivanje istinom niti opskrbljivanje životom, a još manje podrazumeva ukazivanje ljudima na životni pravac i put. Umesto toga, takav čovek se bavi materijalnim ili nematerijalnim radom, upravljajući ljudima ili ih kontrolišući i navodeći ih da prihvate njegovo vođstvo kad je reč o nekoj stručnoj oblasti ili o nekom vidu znanja, o proizvodnji stvari ili o raznim drugim oblastima. Taj čovek potom koristi svoju moć da uspostavi svoj autoritet i učvrsti svoj status, posredstvom čega traži ličnu korist. Ta korist se može podeliti na dve vrste: na materijalnu korist i na korist u vidu ugleda. Stoga je priroda posla koji među ljudima obavlja bilo koji čovek sa statusom potpuno drugačija od prirode dela koje obavlja ovaploćeni Bog. Takav čovek niti ljude opskrbljuje niti im pomaže, a još manje se uzdržava od toga da ljudima postavlja zahteve. Sudeći prema statusu i materijalnoj koristi koje zadobija nakon sticanja statusa i obavljanja posla sa položaja statusa, svaki čovek sa statusom će među ljudima na kraju neizbežno postati neko ko ima lične interese. To je stoga što status koji on poseduje služi njemu lično, a sve što on čini biva zarad statusa i koristi; to ne čini zato da bi ljude opskrbio ili da bi im pomogao. U tom pogledu, to je potpuno drugačije od onoga što čini ovaploćeni Bog. Nadalje, šta god bilo koji čovek sa statusom govorio ili činio ljudima, krajnji cilj mu je da od njih zahteva emocionalnu privrženost, novčane priloge i jačanje svog statusa. To jest, ako lepo govori i dobro postupa, te pridobije srce ljudi, navodeći ih da ga visoko uvažavaju i da ga odobravaju, tada će ljudi u svom srcu imati dobro mišljenje o tom čoveku – taj čovek će imati veći ugled, veći uticaj i veću slavu i više ljudi će se oko njega okupljati, a on će više njih pridobiti. To je emocionalna privrženost koju zahteva od ljudi. To jest, ljudi će ga više uzdizati u idola i više mu se diviti u srcu i više će ih privući i osvojiti njegovo lidersko držanje, njegov govor i ponašanje, te njegov stav i maniri u načinu na koji se vlada i postupa. Time njegov status postaje viši i sigurniji, čime se u potpunosti učvršćuje njegov status među ljudima. Kad se njegov status u srcu ljudi učvrsti, u isto vreme i novčane i materijalne koristi koje on dobija postaju sve obilnije. Na učvršćivanju svog statusa u srcu ljudi on zapravo i radi s ciljem da bi mogao da stekne više materijalnih i novčanih koristi. To je potpuno drugačije od statusa koji ovaploćeni Bog poseduje među ljudima i dela koje On obavlja. Ljudi to moraju jasno da uvide. Postoji li ovde razlika? (Da.) Vidiš, čim neko ima status i stekne obožavaoce, on će zarad svog statusa učiniti brojne stvari. Ulepšavaće sliku o sebi, učiće kako da se izražava i da potpuno skriva svoj privatni život, uključujući izbor partnera, bračni status, pa čak i mesto boravka i druge pojedinosti. Skrivaće sve te stvari i neće dopustiti drugima da o njima išta saznaju. Sve to čini kako bi među ljudima sačuvao svoj status i sliku o sebi. U vezi sa tim čovekom postoje brojne privatne stvari koje se drže u tajnosti, javno se ne obelodanjuju i za njih niko drugi ne zna. Pri javnom pojavljivanju, taj čovek se doteruje kako bi izgledao naročito plemenito, veličanstveno, časno i lepo, a govor mu je izuzetno blag i pažljiv; govori sve ono što ljudi žele da čuju i javno prikazuje sve ono što ljudi žele da vide. Da bi izgradio sliku o sebi, on obavlja temeljne pripreme i preduzima najrazličitije mere. Čim procuri informacija o nekom skandalu ili o rđavom delu koje je počinio i za to saznaju njegovi obožavaoci, daće sve od sebe da se opravda i postavi fasadu, smišljajući sve moguće načine da tu stvar zataška. Neki takvi ljudi čak izgrade potpuno novu sliku o sebi, smišljajući sve moguće načine kako bi održali svoj ugled u srcu ljudi. Sve to čine s ciljem da bi među ljudima očuvali svoj status; kad im je status među ljudima očuvan, time su ujedno očuvani i materijalne stvari, novac i uživanja kojima teže. Stoga je sve što takav čovek čini – bilo u javnosti ili privatno – krajnje obmanjujuće. Nikada nećeš saznati o čemu on u svom srcu razmišlja, kakvi su mu ljudskost i karakter, niti kakva su mu zaista gledišta i izbori u pogledu različitih stvari. Nikada nećeš čuti šta on zaista misli. Čak i ako zarad svojih obožavalaca i svoje publike sprovede brojne promene i podnese mnoge žrtve, to čini protivno svojim pravim namerama. Zašto tako postupa protivno svojim pravim namerama? Da bi očuvao svoj status. Zato što zna da će, bude li javno obelodanio svoje pravo lice tako da ga ljudi vide, izgubiti mnoge obožavaoce, te da će ga oni ujedno odbaciti s prezirom i prokleti. Kad izgubi obožavaoce, njegov status će doživeti katastrofalan sunovrat, a odmah potom će i novac, koristi, zadovoljstva i materijalna dobra kojima teži, pa čak i svi povoljni uslovi i izdašan tretman koje mu je status donosio, nestati u trenu. Zato takvi ljudi čine sve što je u njihovoj moći da održe sopstveni status. Platiće svaku cenu i pribeći će svakom sredstvu ne bi li održali svoj status i očuvali sliku o sebi – neki menjaju pol, neki se podvrgavaju estetskim operacijama, neki skrivaju svoj bračni status, a neki čak u potaji počine ubistvo; učiniće baš sve. Pa ipak, među ljudima, ono što oni čine drugima – i ono što drugi od njih mogu da zadobiju – praktično je lišeno bilo kakvog pozitivnog usmeravanja ili pozitivne opskrbe. Uloga koju oni imaju među ljudima samo je u tome da udovolje ljudskoj sujeti i da nahrane njihove ambicije i želje, okupljajući ljude pod svojim imenom i pod svojom vlašću, a potom nemilosrdno zaluđujući i lišavajući ljude u emotivnom, duševnom i materijalnom smislu. Zato i kažem da je svaki čovek sa statusom u osnovi neko ko ima lične interese. To je čak ulepšano rečeno; ne želim da kažem išta oštrije od toga. Možete i sami to da zaključite. Dakle, kad je reč o bilo kom čoveku sa statusom, može se desiti da, kad ga vidiš, stekneš utisak da mu je stil izražavanja izuzetan, da je ljubazan, otmen i harizmatičan, pa bi uveliko mogao da ga uzdižeš u idola. Naročito pojedine osobe suprotnog pola mogu čak da požele da mu se posvete. Sve su to znaci da si zaveden i da ti je ispran mozak. Hajde da ne govorimo o njegovom životu iza kulisa, njegovoj pravoj ljudskosti i njegovom stavu prema pozitivnim stvarima – nema potrebe da to otkrivamo. Kad bi zaista poželeo da mu se posvetiš, čim bi sa njim počeo da živiš, istoga časa bio bi preneražen. Do tada bi već znao da on nije tako uzvišen i izuzetan kao što si u srcu verovao; više ga ne bi uzdizao u idola i prema njemu bi se ophodio kao prema običnom čoveku. Uz vaš sadašnji rast, zar je neophodno odlaziti u tu krajnost? (Nije.)

Kad se u javnosti pojavljuju ljudi koji imaju status u društvu, da bi davali autograme, na konferencijama za štampu ili u nastupima uživo, ljudi im kliču i u njih polažu velike nade. Neki ljudi se čak jednom rukuju sa njima i više nikada u životu ne žele da operu ruke, a neki ih samo jednom zagrle i donesu odluku da se nikada u životu neće venčati. Zar ne mislite da su takvi ljudi krajnje glupi? (Jesu.) Odlučiš da se zarad njih nikada ne venčaš, no, ako jednoga dana na ulici naletiš na njih i pozdraviš ih, da li bi oni na tebe obratili i najmanju pažnju? (Ne bi.) Oni su ljudi od statusa, ugledni ljudi, pripadnici više klase; u njihovim očima, ti nisi ništa. Misliš li zaista da im se dopadaš kad ti daju autogram, pruže ti ruku i zagrle te? U zabludi si; suviše si naivan! Kad si im potreban, pravo si im blago; u suprotnom, običan si korov – ili, moglo bi se reći, obična si ništarija. Svako ko uživa status u društvu – čak i najniži funkcioner – van je tvog domašaja kao običnog građanina. Nije važno jesi li odrasla osoba ili si sposoban – u njihovim očima si tek niko i ništa; uopšte te ne uzimaju zaozbiljno. To je pravo lice ljudi sa statusom u društvu. Stoga, posmatrajući njihovu priroda-suštinu, ljudi u ljudskom svetu koji pripadaju sloju onih koji imaju moć i status u osnovi su svi ljudi koji imaju lične interese. Ne polažu u tebe nikakve velike nade i ne snose nikakvu odgovornost, a kamoli da ti išta daju ili čine besplatno – samo po sebi se razume da te ničim ne opskrbljuju. Jedino žele da od tebe zahtevaju razne stvari – da ih na nivou osećanja uzdižeš u idole, da im se diviš i da ih slediš, a potom da od tebe izvuku novčanu i materijalnu korist. Kad jednom zadobiju korist i status im bude učvršćen, budeš li poželeo da se s njima družiš, da im budeš prijatelj i da sa njima stojiš na istoj nozi, hoće li pristati? (Neće.) Ako pokušaš da ih primoraš da pristanu, šta misliš da će učiniti? (Otvoreno će se okrenuti protiv tebe.) Pošto vide da im više nisi od koristi, šutnuće te u stranu i reći će ti: „Gubi se”, pa će te još i uvrediti govoreći da si prljavi prosjak. Bio bi preneražen, zar ne? (Da.) I baš zato što na ovaj način gledaju na status i upravo zato što im status donosi različite povoljne uslove ili obilne koristi, ljudi smatraju status veoma važnim i izuzetno ga cene. Međutim, ono što bilo ko sa statusom među ljudskim rodom čini nije ispunjavanje odgovornosti prema ljudskom rodu, to nije vid opskrbe i to nije bez naknade; naprotiv, iza toga stoje ciljevi i zahtevi. Svaka reč koju taj čovek izgovori sa svog položaja statusa ima svoj cilj, a sve što čini takođe je radi ostvarenja određenog cilja; naravno, da od tebe stekne još veću korist – pa čak i da te iscedi do srži. Ono što ti čini u osnovi predstavlja zaluđivanje, zatupljivanje i iskorišćavanje. Najjednostavnije i najneposrednije rečeno, cilj mu je da ti isprazni džepove. Da ti isprazni džepove sa kojim ciljem? Da bi kupovao ulaznice za njegove nastupe, kupovao njegove proizvode, kupovao njegovu robu i davao mu ono što mu je najpotrebnije. Dakle, čim čovek stekne status, koristi će prirodno uslediti. Kad imaju status i stoje na položaju statusa, ljudima je lako da zaluđuju druge, a lako im je i da svoj status upotrebe kako bi u sopstvenu korist obavljali razne stvari. Budući da se prema statusu odnosiš sa idolopoklonstvom, ljudima sa statusom ili ljudima na položaju statusa neće biti teško da tebe, kao pripadnika ljudskog roda, zalude, kontrolišu i podstiču – da te podstaknu da činiš ovo ili ono. Naročito onim zvezdama i slavnim ličnostima sa velikom popularnošću u društvu – kad sa bine uzviknu: „Kako ste mi svi? Dugo se nismo videli!”, njihovi obožavaoci u publici mašu svetlećim štapićima, viču i vrište, u potpunosti gubeći razum. Koliko daleko to ludilo ide? Pojedinim ljudima istog trena suze poteku niz lice, a neki se na licu mesta onesveste, pa ih odmah prevoze u hitnu pomoć. Samo zbog tih nekoliko reči, samo slušajući tih nekoliko pesama i gledajući taj jedan nastup, oni u toj meri izgube razum, ponašajući se kao da su skrenuli pameću. Da li bi rekao da su ovi ljudi glupi? (Da.) Hoće li i nakon toga nastaviti da posećuju takve nastupe? (Hoće.) Zar to nije zaluđivanje? Karte za takvu vrstu nastupa verovatno su prilično skupe. Platiš sav taj novac, a oni otpevaju samo nekoliko pesama i tu i tamo poskakuju po bini. Vredi li potrošiti sav taj novac? Zar nisi namagarčen? Neki ljudi čak primoravaju roditelje da odreše kesu kako bi kupili ulaznice za koncert svoje omiljene zvezde ili kupili njihove reklamne proizvode. Ako im je porodica siromašna i to ne može da priušti, roditelje nazivaju beskorisnim i nesposobnim. Roditelji tu ništa ne mogu; to je naprosto trend u ovom društvu. Nakon što ih deca tako izgrde, pojedini roditelji se čak osećaju sasvim bezvredno i ne usuđuju se da pred drugima priznaju da su roditelji tog i tog deteta. Nije li to prouzrokovano društvenim trendovima? (Jeste.) Kako je onda taj trend nastao? Nastao je kao posledica toga što su razmišljanja i gledišta ljudskoga roda o statusu, slavi i dobiti postajali sve više opaki, razvijajući se na kraju uporedo sa tim zlim trendom sve do današnjeg dana, nanoseći ljudima štetu iz generacije u generaciju. Šta je to što ti ljudi sa statusom čine drugima? Koje su to reči što ih sa svojih visokih položaja dovikuju ljudima? Šta prenose ljudima? Prenose im lažna i opaka razmišljanja i gledišta; prenose im zle trendove; prenose im sve same negativne stvari. Na kraju se i dalje svojevoljno utrkuješ da potrošiš svoj novac na ulaznice za njihove nastupe i na kupovinu njihovih proizvoda, a ako ne možeš da ih kupiš, čak potajno plačeš i osećaš se manje vrednim. Zar se time dobrovoljno ne ponižavaš? (Da.) Eto kakav je svet u stvarnosti; eto kakav je ljudski rod u stvarnosti. Među ljudskim rodom zli trendovi uvek preovlađuju, a ti zli trendovi ujedno neprestano nastaju i razvijaju se. Kako god da se oni razvijaju, uvek postoji grupa ljudi sa statusom, moći i ugledom koja ide kao prethodnica tim zlim trendovima. Šta će se naposletku dogoditi sa onima koji se nalaze na čelu te prethodnice? Neću to reći; možete i sami o tome da razmislite.

Cilj razgovora u zajedništvu o ovome jeste, s jedne strane, da ti se omogući da spoznaš šta je status, a s druge strane, da ti se omogući da spoznaš i razumeš razliku između statusa koji poseduje ovaploćeni Bog i statusa koji poseduju ljudi. Po svojoj prirodi i suštini, oni su sasvim različiti. Status ovaploćenog Boga određen je Njegovom suštinom i Njegovim životom; on nije položaj, Njemu ga nije dao ljudski rod, niti je to nešto što je On zadobio time što su Ga ljudi uzdigli zato što je stekao znanja i teorije i stekao dovoljno životnog iskustva u društvu. Status ovaploćenog Boga određen je Njegovim identitetom, a Njegov identitet određen je Njegovim životom i Njegovom suštinom. Uprkos tome što poseduje takav identitet i takvu suštinu, On se ne postavlja nadmeno i silno, ne tlači ljude, ne privlači ljude k Sebi, ne postavlja zahteve ljudskom rodu niti nad ljudima gospodari, kao što to čine oni koji među ljudskim rodom uživaju izraziti status. Naravno, ovaploćeni Bog nije neko ko ima lične interese. Nikada nije zahtevao nikakvu korist od onih koji Ga slede, uključujući novčanu i materijalnu korist. Razume se, nije zahtevao ni bilo kakvu naknadu od Svojih sledbenika. Umesto toga, On dosledno ispunjava Svoju odgovornost i obavlja Svoje delo sa Svojim identitetom i sa Svog položaja, opskrbljujući svim istinama one kojima su one neophodne i koji Ga slede. Naravno, u periodu u kom ovaploćeni Bog obavlja Svoje delo i ispunjava Svoju odgovornost, On sa visokog položaja ne dovikuje ljudima kao što to čine takozvani ljudi od statusa među ljudskim rodom, niti stoji na visokom položaju kako bi stvorio određenu atmosferu, priredio veliku predstavu ili pravio paradu od svega, ne bi li pridobio srce ljudi i naveo ih da Ga hvale i tome slično. Bog, u Svom identitetu ovaploćenog Boga, ne čini ništa od toga. Njegov identitet i status određeni su Njegovom sopstvenom suštinom; oni nisu nastali kao rezultat pohvala od strane ljudi, niti su rezultat nekakvog glasanja ljudskog roda. Kako su onda nastali? Samo zato što Bog izražava istinu i otkriva ove tajne, čovek spoznaje da je to telo Sâm Bog, koji poseduje Božji identitet i status. Pojedini ljudi kažu: „Zašto Bog svedoči o Sebi?” To je zato što ljudski rod nema spoznaju o Bogu i jedino je u stanju da se opire Bogu i da Ga osuđuje, te se samo kroz Božje izražavanje istine može posvedočiti o Njegovom sopstvenom identitetu i statusu – čak i ako čovek ima malo prosvećenja od Svetoga Duha, on možda neće nužno biti kadar da o tome jasno posvedoči – Bog mora Sâm da svedoči o Sebi kako bi se postigao željeni rezultat. Može li se oslanjanjem na svedočenje ljudskog roda o Bogu postići nameravani rezultat? (Ne.) Zašto ne može? (Čovek naprosto ne poznaje Boga.) Tako je; to je zato što ljudski rod ne poznaje Boga – niko Ga ne poznaje. Stoga se Bog ovaplotio, postao je Sin čovečji i počeo je da se pojavljuje i dela, pozivajući ljudski rod kako bi svako čuo Božje izjave i reči. Sveti Duh je potom počeo da dela, okupljajući ljude, a onda je Bog počeo da govori ljudima i da među njima dela. U početku, nekolicina pojedinaca to nije mogla da prihvati; imali su predstave o ovaploćenom Bogu i nisu Ga poznavali niti su Ga razumeli. Međutim, Sveti Duh obavlja veliko delo, a Sâm Bog podržava Svoje delo. Zar za sve ove godine govora i delanja ljudi nisu u izvesnoj meri prepoznali Božji identitet i status? (Jesu.)

Mnogi ljudi godinama veruju u Boga, a da pritom i dalje nemaju nikakvo bogopoznanje – pri čemu naročito imaju brojne predstave i uobrazilje ili primese ljudske volje u pogledu Njegovog identiteta i statusa – pa ipak, iz Božjeg govora i delanja, Njegovog ispunjavanja odgovornosti prema ljudima i Njegovog davanja Sebe za njih tokom svih ovih godina, jedan se rezultat već može videti. Znate li koji je to rezultat? (Smatram da je taj rezultat u tome što su ljudi osvojeni Božjim rečima i što su morali da priznaju Božju suštinu.) Tačno je da su ljudi osvojeni. Iako ljudima još uvek predstoji izvestan put pre nego što ih Bog zadobije, On ih je već osvojio. Koji je, dakle, dokaz da su ljudi osvojeni? Na samom početku, kada je Bog posvedočio da je ovaj čovek ovaploćeni Bog, mnogi ljudi su imali predstave, osećali su otpor i nisu bili voljni da priznaju niti da prihvate tu činjenicu. Danas ste, međutim, vi ljudi – uključujući i one među vama koji u početku uopšte nisu hteli da priznaju da je ovaj čovek Bog, ovaploćeni Bog – kadri da sednete, puni strpljenja i iščekivanja, te da mirno i usrdno slušate kako Ja besedim. Već je i samo to dovoljno da dokaže da je ljude osvojio Bog, zar ne? (Tako je.) Pre više od deset godina, na Mojim okupljanjima i u razgovorima u zajedništvu sa vama, pošto bih govorio oko četrdeset minuta, bilo je mnogo onih koji više nisu mogli mirno da sede. Pojedini bi odlazili u toalet, neki bi pili vodu, neki bi se međusobno došaptavali, a neki bi zevali i protezali se. Gotovo više od šezdeset odsto ljudi bi se uzvrpoljilo. Nisu mogli da razumeju ono što sam govorio, nisu to mogli da dokuče niti da prihvate. Kažite Mi, zar Mi nije bilo naporno da razgovaram u zajedništvu sa vama? Video sam da vam je rast odveć mali i da ne možete mirno da sedite i slušate propovedi – zar niste bili poput dece u vrtiću koja nisu mogla da prihvate ono što im se govori? Stoga sam morao da budem strpljiv, te da strpljivo besedim i usmeravam vas. Kako su ljudi sve više slušali i ponešto razumeli, te su počeli da se zanimaju za istinu, kasnije je postepeno bilo sve manje onih koji se došaptavaju i sve manje onih koji zevaju i protežu se. Tokom okupljanja većina ljudi mogla je potom da sluša propovedi sa nepodeljenom pažnjom; mogli su mirno da sede, da ih prihvataju i da dokuče osnove puta života. Postoji još jedan dobar pokazatelj: kad govorim o nekom aspektu istina-načela, mnogi ljudi brže-bolje hvataju beleške. Nakon što čuju važne i presudne reči, brzo ih zapisuju kako bi o njima potom mogli da promišljaju. To je divno! Ovi ljudi zaista poseduju moć shvatanja; počeli su da se trude oko istine i znaju da se usredsrede na stvarnost. Bilo u Mojoj uobičajenoj besedi ili tokom ćaskanja s ljudima, sve dok se taj sadržaj odnosi na istina-načela, ljudi usrdno slušaju i hvataju beleške; to je dobar pokazatelj. Kao što vidiš, duž čitavog ovog puta, korak po korak, stanja ljudi postajala su sve bolja i bolja. Pored toga, kao što se vidi iz video-zapisa i filmova sa iskustvenim svedočanstvima koje izrađuje Božja kuća, mnogi ljudi su stekli neka istinska iskustva od trenutka kad su počeli da obavljaju svoje dužnosti pa sve do danas. Šta je, dakle, bio najveći dobitak za ljude? To što mogu da sagledavaju i doživljavaju najrazličitije stvari na osnovu različitih istina o kojima sam tokom godina besedio. Svi su razumeli ponešto od istina i kadri su da reše pojedine probleme; zadobili su izvesno poimanje i razumevanje Božjih namera, počeli su da se pokoravaju Bogu i došlo je do promena u njihovim život-naravima. Zar sve te stvari nisu ono što su zadobili? (Jesu.) Nekada, kad ste tek počinjali da slušate propovedi, niste mogli mirno da sedite. Neki su govorili da je to možda zato što ste mladi. U stvarnosti to nije posredi; čak ni ljudi u svojim četrdesetim i pedesetim godinama nisu mogli mirno da sede, jer nisu mogli da razumeju i to je bilo van njihovog domašaja. Osećali su da je svaka reč koju čuju ispravna, ali čim bi čuli nešto što nije u skladu sa njihovim predstavama, u sebi to nisu mogli da prihvate, pa bi počeli da se povijaju, vrpolje ili da se međusobno došaptavaju, bez i najmanjeg obličja normalnog čoveka. Zato sam morao strpljivo da govorim. Govorio sam tolike godine, izlažući malo-pomalo o najrazličitijim pitanjima, omogućavajući svima da dokuče osnove. Premda danas mnogi ljudi nemaju mnogo iskustva u pogledu život-ulaska i veći deo vremena nemaju nikakav život-ulazak, šta je ono što makar osećaju? Počeli su da se zanimaju za istinu i svesni su je, te se u njihovom srcu izrodila izvesna naklonost prema istini. Poseduju izvestan pojam o istini i o pozitivnim stvarima, izvestan pojam o tome kako da se vladaju, izvestan pojam o postupanju u skladu sa istina-načelima i izvestan pojam o dostizanju spasenja. Zbog toga mogu mirno da sede i da prihvataju dok slušaju propovedi. To što imaju pojam o ovim stvarima znači da su ih ove reči i ove istine osvojile. Priznali su da su ove reči istina, priznali su da postoji razlika između pozitivnih i negativnih stvari i priznali su da je sve što Bog govori i čini istina, te da je sve to zarad spasenja čoveka. Vidiš, da bi od stanja u kom nisu mogli mirno da sede ljudi stigli dotle da mogu mirno da sede i priznaju da su Božje reči istina i da je sve što Bog čini spasenje – koliko je samo godina bilo potrebno za tako ogroman skok? Koliko sam samo reči morao da izgovorim i koliko od dela sam morao da obavim? Samo u pogledu dela koje sam obavio na čoveku – razotkrivajući njegovu iskvarenu suštinu, menjajući njegova razmišljanja i gledišta, razrešavajući njegove iskvarene naravi, pomažući mu da razume istinu i postigne pokornost Bogu, izvodeći ga na pravi kolosek dostizanja spasenja – koliko sam samo reči morao da izgovorim da bih ostvario ove rezultate? Kažite Mi, da li bi neki čovek mogao da obavi ovo delo? Ko bi među onima sa statusom mogao da obavi ovo delo? (Niko to ne bi mogao.) Kao prvo, čovek to ne može da učini. Kao drugo, čak i kada bi neki čovek govorio i postupao i kada bi sve reči koje je izgovorio bile tačne i drugi se za njih zainteresovali, kad Sveti Duh ne bi delao, da li bi se time što toliki ljudi slušaju reči tog čoveka i propovedaju te iste reči mogli ostvariti rezultati koje sada imamo? (Ne bi; time ne bi moglo da se gane ljudsko srce.) Božje reči i Božji Duh delaju usklađeno obavljajući ovo delo. Ovaploćeni Bog govori i dela u sadejstvu sa Božjim Duhom, dok Božji Duh istovremeno sadejstvuje sa rečima koje izražava ovaploćeni Bog kako bi usmeravao i prosvećivao ljude u njihovom svakodnevnom životu. Kroz spoj ova dva aspekta ostvareni su rezultati koje sada imamo, a biće ostvareni i rezultati koje ćemo imati u budućnosti. Kažite Mi, zar je status ovog običnog čoveka – ovaploćenog Boga – tek puki status? Nije. Ovaj Njegov status nije nikakav položaj. To nije simbol nečijeg uzvišenog lika ili moći kako bi to ljudi mogli da označe. Pa, šta je onda? (To je simbol Božje suštine.) Njegov status je simbol toga da On poseduje istinu, put i život. Kažite Mi, kada bilo koje iskvareno ljudsko biće sa statusom postupa, ostvaruje li ono saradnju sa Bogom na nebu? (Ne.) Stoga status ovaploćenog Boga nije status u jednostavnom smislu te reči, već simbol Božjeg identiteta, suštine i života. Šta ovim želim da kažem? Da prema ovaploćenom Bogu ne treba da se ophodiš onako kako bi se ophodio prema bilo kom čoveku sa statusom u svetu. Kad se ophodiš prema ljudima sa statusom u svetu, ti koristiš filozofiju za ovozemaljsko ophođenje kako bi sa njima dolazio u kontakt. Moraš ponizno da im se ulizuješ, da čitaš između redova i pratiš njihov izraz lica, te da izgovaraš milozvučne reči kako bi im ugodio; ne smeš da govoriš iskreno, ne smeš da pokažeš nikakvu jaču stranu, ne smeš da ih zaseniš i tome slično; u suprotnom će te tlačiti ili učiniti da patiš. Međutim, kad dolaziš u kontakt sa ovaploćenim Bogom i sa Njim ostvaruješ interakciju, ono čega treba da se pridržavaš jesu istina-načela. Ako sa Njim dolaziš u kontakt i ostvaruješ interakciju u skladu sa istina-načelima i umeš da se prema Njemu odnosiš ispravno, onda će se On – čak i ako Njegov status ne uzimaš zaozbiljno, izrazito Ga ne uvažavaš, ne osećaš prema Njemu strahopoštovanje niti divljenje, ne dodvoravaš Mu se niti Mu laskaš – prema tebi ipak odnositi ispravno, zar ne? (Tako je.) Kažete „Tako je”, no, možete li zaista da se prema ovaploćenom Bogu odnosite u skladu sa istina-načelima? (Osećam da to još uvek ne mogu da postignem; mogu jedino tome da težim.) Morate da se potrudite kako biste težili tome. Najvažnije je to da u svemu morate da stremite ka istini i da tragate za istina-načelima; tada ćete postepeno moći to da postignete. Usredsrediš li se na istinu, osetićeš da je ovaploćeni Bog, premda poseduje ovaj poseban status, potpuno drugačiji od ljudi sa statusom među iskvarenim ljudskim rodom. Kad to uvidiš i priznaš da je On neko sa božanstvo-suštinom i Božjim identitetom, ophodićeš se prema Njemu u skladu sa istina-načelima. U srcu ćeš gajiti ljubav i poštovanje prema Njemu i ophodićeš se prema Njemu otvoreno i pošteno. U isto vreme bićeš poslušan i pokoran sa položaja stvorenog bića; poželećeš da budeš takav i imaćeš takva ispoljavanja. Ako to ne budeš uvideo, uvek ćeš razmišljati: „Pogledaj samo koliko stila imaju ljudi sa statusom u društvu; kud god da krenu, oko njih se tiska masa sveta. Obrazovani su i govore biranim rečima. Njihov izgled, stil odevanja i doteranost odaju utisak otmenosti, a izraz na licu i način hoda su im graciozni. Dovoljan je jedan pogled, pa da se vidi kako oni nisu obični ljudi. I pogledaj samo kako su sebi uredili život: imaju lične pomoćnike da im pomažu u životu i radu, timove ličnih kuvara za svoje gastronomske potrebe, timove ličnih sekretara da za njih pišu članke i timove savetnika i savetodavnih tela sa kojima raspravljaju o krupnim stvarima. Imaju lične vozače kada izlaze i lične pilote kad treba negde da odlete avionom, a kud god da odu odsedaju u prvoklasnim hotelima. Sve su to prvoklasni aranžmani. Budući da ima status, zašto Bog ne uživa u takvom tretmanu? Kada bi uživao u takvom tretmanu, zar ne bismo i mi sledbenici takođe zadobili ugled? Da se pred Njim prostire crveni tepih u koju god zemlju da ode i da se mnogi ljudi postrojavaju da Mu požele dobrodošlicu u koje god mesto da dođe – koliko bi to samo ugledno bilo!” Kad budeš zadobio bogopoznanje, više nećeš imati ove zahteve niti ova razmišljanja.

Iako ovaploćeni Bog živi među iskvarenim ljudskim rodom, On nije pripadnik iskvarenog ljudskog roda, te stoga nema potrebe kakve iskvareni ljudi imaju u pogledu stvari poput takozvanog položaja i statusa. Zašto On nema potrebe kakve imaju iskvareni ljudi? Zato što On nema ista gledišta u pogledu statusa i čovekove takozvane vrednosti kao iskvareni ljudi. Nije prošao kroz obradu niti je iskvaren kao što su ljudi postali iskvareni, pa nema ista razmišljanja i gledišta u pogledu hijerarhije i uživanja u statusu kao iskvareni ljudi. Prema tome, što se Mene lično tiče, Ja u Svom srcu nemam te stvari kad je reč o statusu i čovekovoj vrednosti. U Mom srcu naprosto postoji samo naklonost ka tome da sa ljudima budem zajedno poput porodice, razgovarajući o pitanjima života i rada i razgovarajući o raznim teškoćama ljudi. Ne volim da priređujem nikakve velelepne predstave, a još manje volim takozvanu otmenost. Mnogo puta sam vam to rekao i ovo je nešto čega se možda sećate: u Svom sopstvenom životu nemam lične služavke, lične pomoćnike niti lične sekretare. Nemam ništa od toga. Pogledajte te visoko rangirane ličnosti u društvu; imaju ljude koji im samo peru veš, ljude koji im samo kuvaju obroke i peku peciva, kao i lične vozače. U svom životu, oni ne moraju ni o čemu da se staraju; postoje ljudi koji umesto njih naročito vode računa o raznim stvarima. Što je neko višeg ranga, sebi je raskošnije uredio život. Čak i običan gradonačelnik ili pokrajinski guverner ima zvaničnu gradonačelničku ili guvernersku rezidenciju, a da ne pominjemo one na još višim položajima. Da li ovaploćeni Bog ima zvaničnu rezidenciju? (Nema.) Dakle, jesam li tražio od crkve da Mi je obezbedi? (Nisi.) Nisam tražio od crkve da Mi obezbedi zvaničnu rezidenciju, niti sam tražio da Mi se dodele pratnja ili stražari, a još manje sam postavljao bilo kakve druge zahteve. Jedino su tu oni ljudi u lektorskom timu koji doteruju formulacije Mojih propovedi i beseda, objedinjuju ih u tekst i prosleđuju ih. Mogu se smatrati stručnim osobljem u radu, međutim, oni obavljaju svoju dužnost; ne čine to za Mene lično. To je crkveni rad. Dakle, jesam li vas ikada zamarao Svojim ličnim stvarima? (Nisi.) Da za Mene perete veš, da kuvate za Mene, da čistite Moju sobu, da brinete o Mojim ličnim putovanjima – jesam li vas ikada zamarao tim stvarima? Jesam li ikada tražio od crkve da Mi obezbedi lične služavke ili lične pomoćnike? Nikada nisam postavljao takve zahteve. Kažite Mi, da li Me to što nemam takve stvari uznemirava? Jesam li zbog toga tužan? Treba li da vas prekorim i kažem vam da nemate ni trunku savesti? Nikada vas nisam prekorevao zbog takvih stvari, a kamoli da sam pred vas postavljao bilo kakve zahteve. Sâm se staram o svojoj hrani, odeći, smeštaju i prevozu. Obično se oblačim ležerno, a tokom okupljanja nosim klasično odelo; toliko je jednostavno. Odeću retko nosim na hemijsko čišćenje; u suštini se sve pere ručno ili mašinski. Kad za ljubimca imam psa, to nije neka luksuzna rasa. Većina ljudi sledi i oponaša ono što čuvene ličnosti i ljudi sa statusom u svetu jedu, oblače i koriste. Smatraš li da sam Ja isti kao oni? Kad vide koju rasu psa neka slavna ličnost poseduje, neki ljudi požele da nabave istu takvu. Svi nevernici imaju takvo gledište; čak i kad je reč o psu, kućnom ljubimcu, oni prate trendove i moraju da nabave luksuznu rasu, onu vrstu psa kakvu poseduju slavne ličnosti. Moj pas je sasvim običan pas. U redu je sve dok pas ima dobru ćud, privržen je i odan, poslušan, razume stvari, slaže se sa ljudima i ne prepušta se udobnosti. Neki ljudi kažu: „Zar Ti ne bi bilo sasvim lako da imaš neku luksuznu rasu?” Bilo bi veoma lako, ali to ne bih voleo. Nikada se ne raspitujem o tome šta poznati ljudi oblače ili koriste, niti se trudim da to istražim. Nisam poput nekih ljudi koji, čim steknu status, pomisle: „Sada sam i ja čuvena ličnost. Moraću da kopiram sve ono što čuvene ličnosti jedu, oblače i koriste, te da imam baš one automobile koje oni voze kad izlaze. Ne smem da zaostajem.” Nikada se nisam trudio oko takvih stvari. Ne znam jesam li čuvena ličnost, niti Mi je do toga stalo. U svakom slučaju, šta god da radim – u svim aspektima, kao što su Moj svakodnevni život i troškovi rada – imam Svoja načela, Svoje potrebe, Svoj raspon izbora i Svoje merilo. To merilo je da budem sasvim običan i sasvim jednostavan; dovoljno je biti prosečan. Sve dok su Moje odevanje, doterivanje, kao i hrana, smeštaj i prevoz takvi da Mi ljudi ukazuju poštovanje kad ih vide i da makar izgledam kao dostojanstven i čestit čovek, to je dovoljno; toliko je jednostavno. Što se tiče toga hoće li Me ljudi izrazito uvažavati i kakav ću status imati u njihovom srcu nakon što vide kako se oblačim, doterujem i izgledam – ništa od toga Mi nije važno. Mislite li da imam ikakve preterane zahteve u pogledu statusa? (Nemaš.) To je nešto što ne možete da zamislite i što ne možete da prozrete. Ukratko, od vas tražim samo to da poverujete u ono što vam govorim. Za tebe je to, samo po sebi, veoma teško. Ti sâm znaš šta ti je u glavi i šta misliš. Veoma vam je teško da budete u stanju da poverujete u ove reči koje sam izgovorio, da ih prihvatite kao istinu i prihvatite ih kao činjenicu. Na kakvom temelju to mora da bude sazdano? Mora da bude sazdano na temelju poverenja, zar ne? (Tako je.) Ovo su Moja razmišljanja i gledišta o statusu, a to su i Moja odgovarajuća ispoljavanja. Iako nemam uobičajena obeležja statusa koja se u očima čoveka veličaju ili koja čovek zahteva, to nimalo ne utiče na delo koje Ja obavljam, niti utiče na Mene u ispunjavanju Moje odgovornosti prema vama. Nikada se ne bih ulepšavao kako bih vas naveo da Me zarad statusa izrazito cenite. Kako stvari stoje, vi sve do sada slušate propovedi i još uvek napredujete sasvim dobro, a sudeći prema vašim trenutnim ispoljavanjima, svi se razvijate u pozitivnom smeru. Zato je težnja ka statusu, slici o sebi i obeležjima statusa beskorisna. Samo istina može da osvoji čoveka i jedino istina može da promeni čoveka. Božje reči mogu da promene ljudski rod i ujedno mogu sve da stvore. S jedne strane, to je rezultat postignut silom Božjih reči i autoritetom Božjih reči. S druge strane, to je takođe rezultat postignut delom Božjeg Duha. Čovek nema čime da se razmeće; stvar je u tome što su Božje reči dobre, istina je dobra, a Božje delo i delo koje je Božji Duh obavio na čoveku naprosto su odveć dobri. Budući da Bog na ovaj način obavlja delo i postiže ovaj rezultat u čoveku, možete li onda da uvidite da je izreka „Božje reči su za čoveka spasenje” istinita? (Možemo.) Bog je veran, Božje reči nikada ne iznevere, a Bog je i svemoguć – koliko god da ovaploćeni Bog izgleda beznačajno ili koliko god se činilo da On poseduje malo snage, to nije važno; ništa od toga ne može da utiče na Njegovo izražavanje istine, niti može da utiče na rezultate koje Njegove reči postižu u čoveku. Čak i ako ovaploćeni Bog spolja može delovati krajnje beznačajno, može izgledati normalno i praktično i čovek na Njega može da gleda s visine – pa čak i da se u njemu u svakom trenutku pojave predstave o Bogu i neprijateljstvo prema Njemu – budući da On poseduje Božju suštinu i Božji život, istina koju On izražava u potpunosti je u stanju da osvoji čoveka. Na kraju krajeva, On je ujedno u stanju da čoveka dovede pred Boga i oslobodi ga njegovih iskvarenih naravi kako bi bio zadobijen od Boga, čime se ostvaruje Božji plan upravljanja od šest hiljada godina i taj plan privodi kraju. Prema tome, nevažni su status, ugled i druge slične stvari koje se odnose na ovaploćenog Boga. Šta je važno? (To što ovaploćeni Bog ima Božju suštinu; to što je On istina, put i život i što može da izrazi Božje reči.) Važno je to što ovaj ovaploćeni Bog ne samo da ima Božji status, već poseduje i Božji identitet i Božju suštinu. On može da izrazi Božje reči, a Njegove reči su u stanju da osvoje čoveka, spasu čoveka i usavrše čoveka, omogućavajući mu da u potpunosti bude zadobijen od strane Boga. To je najvažnije.

Da li beseda o ovim temama koje se tiču ovaploćenog Boga pomaže čoveku da spozna Boga? (Pomaže.) O kojoj god temi da sa vama razgovaram u zajedništvu, uključujući i razne teme koje se tiču ovaploćenog Boga, to nikada nema za cilj da vas navedem da Mi se divite i da Me poštujete, a zatim da vas primoram da prihvatite Božju suverenost i prihvatite Božju kontrolu, ograničavajući vas tako da morate da radite ono što Bog kaže. Morate da razumete Moj stav prema vama. Kad god vas opskrbljujem nekim aspektom istine, Ja o njemu jasno besedim kako biste mogli da ga razumete, a zatim da i sami o njemu promislite i doživite ga. Oni koji su voljni da prihvate istinu i koji vole pozitivne stvari, pokušaće da malo-pomalo prihvate ova gledišta i tvrdnje o kojima besedim, a zatim će postupati u skladu sa ovim rečima kako bi rešavali teškoće i probleme u sopstvenom životu. Ako neko nije voljan da prihvati istinu i prihvati pozitivne stvari, već samo u svom srcu oseća da su ove reči dobre, a da ih pritom nikada stvarno ne primenjuje – umesto toga ih samo sakuplja u svom umu poput nekakve teorije i na tome sve ostane – mi takve ljude ne osuđujemo. Zašto ih ne osuđujemo? Kao prvo, ljudi imaju pravo da biraju kojim će putem ići. Kao drugo, moguće je da su neki ljudi trenutno odveć mladi, mali rastom i da imaju plitak temelj. Moraju da prođu kroz veliko oplemenjivanje i nevolju, te da podnesu neke krupne nedaće u životu, pre nego što budu mogli da promišljaju o pozitivnim stvarima i o ljudskom životu. Kod nekih drugih ljudi, to možda nije zato što su mladi, već zato što nisu iskusili dovoljno stvari i još uvek se nisu probudili. Nemaju nikakav pojam o pozitivnim i negativnim stvarima, niti o stremljenju ka istini radi dostizanja spasenja. Drugim rečima, um im se još uvek nije otvorio i ne znaju svrhu i značaj vere u Boga. Misle jedino da je verovanje u Boga oblik verskog obreda, da je dobro verovati u Boga, da verovanje u Boga naprosto znači biti dobar čovek i ne činiti loše stvari, te da im to ujedno omogućava da imaju dobro odredište i dobar ishod – eto koliko to pojednostavljeno shvataju. Stoga oni nemaju nikakav pojam o stremljenju ka istini, niti o pozitivnim i negativnim stvarima. Možda će deo ovih ljudi napraviti korak napred nakon što doživi neke posebne okolnosti, te će moći da prihvati istinu i pozitivne stvari i da se istinski preokrene. S druge strane, postoji drugi deo ljudi koji nikada nije doživeo nikakve veće nedaće ili koji ostaje naročito nepopustljiv čak i nakon što ih doživi; oni se nikada istinski ne preokrenu, ostaju nesposobni da prihvate istinu i da prihvate pozitivne stvari, te i dalje vole da slede sopstvenu volju i da u svom postupanju čine šta god im se prohte, ugađajući jedino sopstvenim željama. Shodno tome, ova grupa ljudi naposletku neće napraviti korak napred i neće zadobiti istinu. Šta god da ljudi doživljavaju tokom vremena u kom veruju u Boga, oni koji mogu da prihvate istinu naposletku će moći da dostignu spasenje. Oni koji ne mogu da prihvate istinu naposletku se nikada neće istinski pokajati i nikada istinski neće prihvatiti istinu niti joj se pokoriti. Takvi ljudi uzalud veruju i naposletku neće moći da dostignu spasenje. Obavljajući svoje dužnosti tokom ovog razdoblja, moguće je da oni čine dobra dela; tada će, u najboljem slučaju, na kraju moći samo da prežive. Što se Mene tiče, Moj stav prema vama je takav da ću dati sve od Sebe da sa vama razgovaram u zajedništvu o raznim aspektima istine, uključujući istinu o ovaploćenom Bogu, i to iz više uglova i perspektiva. Istina o kojoj smo upravo govorili, a koja se tiče načina pristupanja statusu, ima za cilj da vam pomogne da razumete kako treba da pristupate statusu i da vam pomogne da o statusu uspostavite ispravna razmišljanja i gledišta. Moja razmišljanja i gledišta u pogledu statusa, kao i Moj način života, proizlaze iz Mog posebnog identiteta. Jesu li onda Moja razmišljanja i gledišta o statusu, koja su rezultat Mog posebnog identiteta, istina? Jesu li to pozitivne stvari? Da li je to ono što iskvareni ljudi moraju da poseduju kako bi dostigli spasenje? Da li je to ono što stvorena bića treba da poseduju? (Jeste.) Budući da su ono o čemu sam govorio istine i pozitivne stvari, kakav god da je identitet sa kojim pristupam ovom statusu i kakav god da je Moj stav, ove reči treba da prihvatite kao istinu. To zaista jesu Moja razmišljanja i gledišta, ali ona jesu istina, pa treba da ih prihvatite, usvojite i da statusu pristupate u skladu sa ispravnim gledištima. Kad govorim o ovim temama i sa vama razgovaram u zajedništvu o ovom sadržaju cilj Mi je da vam omogućim da razumete jedan aspekt istine. Ne govorim o ovim stvarima da bih Sebe opravdao ili odbranio, a još manje to činim da bih vam stavio do znanja da sam drugačiji od ostalih ili da sam izvanredan čovek. Ako uviđate samo to da ovaploćeni Bog nema iskvarenosti, da ovaploćeni Bog nije običan pripadnik ljudskog roda i da je On poseban čovek, to onda nije u potpunosti istina koju želim da razumete. O kom god sadržaju da besedim i kakvi god konkretni primeri da su time obuhvaćeni, naposletku se sve svodi na to da vam pomognem da razumete istinu. Sve čime vas opskrbljujem i o čemu sa vama razgovaram u zajedništvu obuhvata gledišta o načinu pristupanja najrazličitijim stvarima. Od vas zahtevam da budete u stanju da razumete i prihvatite ispravna razmišljanja i gledišta, te da prepoznate i odbacite ona koja su neispravna. Odnosno, morate da budete u stanju da raspoznate pozitivne stvari kao i one negativne, da prihvatite pozitivne stvari i otpustite negativne. Sudeći prema temama o načinu pristupanja statusu o kojima sam besedio, da li biste rekli da su Moja razmišljanja, gledišta, načela i metode u vezi sa statusom pozitivne stvari? Jesu li oni u skladu sa istinom? Jesu li to istina-načela kojih se treba pridržavati? (Jesu.) Ako ste Me razumeli, onda ove reči nisam uzalud izgovorio. Kakva su razmišljanja i gledišta nevernika u pogledu statusa? Postoji li bilo koji njihov aspekt koji je u skladu sa istinom ili sa ljudskošću? Šta je suština njihovih razmišljanja i gledišta u pogledu statusa? Da li je ona ogavna i opaka? (Jeste.) Sva njihova razmišljanja i gledišta su sebična, ogavna i opaka; ona svakoga kvare i upropašćavaju. Bilo da među ljudima imaš status ili ne, ako prihvataš upravo ova pogrešna razmišljanja i gledišta, onda si, čak i ako imaš status, jedna od žrtava ovih razmišljanja i gledišta; čak i ako si neko sa stečenim interesima, jedna si od njihovih žrtava; čak i ako pripadaš vladajućoj klasi, jedna si od njihovih žrtava. Šta znači biti žrtva ovih razmišljanja i gledišta? To znači da si i ti čovek koga su takva razmišljanja i gledišta, baš kao i takvi zli trendovi, iskvarili i upropastili. Budući da su ono što prihvataš pogrešna i opaka razmišljanja i gledišta i budući da ih ne samo prihvataš već ih i primenjuješ, jedna si od njihovih žrtava. Kako onda čovek može da izađe iz ove iskvarenosti i upropašćavanja, te da izbegne da mu oni i dalje nanose štetu? Postoji samo jedan put, a to je da prihvati ispravna razmišljanja i gledišta. Koja ispravna razmišljanja i gledišta? Razmišljanja i gledišta o načinu pravilnog pristupanja statusu: da ga status ne kontroliše niti vezuje, da ne koristi status radi težnje ličnom dobitku, da ne koristi status kako bi upropašćavao i kvario druge ili kako bi druge iskorišćavao – da druge ne primorava ni na šta. Kad imaš status, u svemu što činiš kadar si da tragaš za istina-načelima, da otpustiš svoje lične interese, pa čak i da se pobuniš protiv pogodnosti i povoljnih uslova koje ti status donosi i odbaciš ih. Umesto da uživaš u prednostima statusa, u stanju si da ispunjavaš svoje odgovornosti, tako što ispunjavaš odgovornosti koje bi trebalo da ispunjavaš u skladu sa statusom koji imaš. I premda sadržaj ovih nekoliko rečenica nije naročito obiman, za iskvarene ljude, njihovo sprovođenje u delo nije nimalo lak zadatak. Kad nemaš status, smatraš da „neuživanje u prednostima statusa” podrazumeva samo da činiš ono što je izrečeno i da se to lako postiže. Međutim, kad poseduješ status, „neuživanje u prednostima statusa” više nije samo pitanje praćenja propisa. To zahteva da se odrekneš stvari, nalaže ti da se pobuniš, traži od tebe da otpustiš stvari i zahteva od tebe da postupaš u skladu sa ispravnim načelima primene, ophodeći se prema svakome pravedno i odnoseći se pravedno i objektivno prema svakoj stvari. Kad ovu izreku treba da sprovedeš u delo, to se onda tiče tvojih interesa. Kad nemaš status, kažeš: „Ne uživam u prednostima statusa; ne želim da uživam u prednostima statusa.” Te reči može svako da izgovori. Međutim, kad si u položaju da uživaš u prednostima statusa, više nije tako jednostavno otpustiti te prednosti i težiti samo tome da dobro obaviš svoju dužnost kako bi uzvratio Božju ljubav, zar ne? (Tako je.) Stvar se svodi na to da li voliš istinu i da li možeš da se pobuniš protiv tela.

Ono o čemu smo upravo razgovarali u zajedništvu imalo je veze sa načinom na koji se ovaploćeni Bog odnosi prema statusu. Sada, pošto smo završili besedu o načinu na koji čovek treba da posmatra status, porazgovarajmo o načinu na koji čovek treba da posmatra patnju. To je tema o kojoj ljudi međusobno često razgovaraju. Načinom na koji čovek posmatra patnju obuhvaćena su njegova razmišljanja i gledišta, kao i njegova načela primene. Kako ljudi posmatraju patnju? Patnja je nešto sa čime se ljudi često susreću i što doživljavaju u svom životu ili tokom verovanja u Boga, a ujedno je i tema o kojoj često raspravljaju. Većina njih patnju povezuje sa svojim ličnim kapitalom, položajem i statusom, kao i sa svojim budućim odredištem. Stoga većina ljudi ima određena razmišljanja kad pati i tome pridaje veliku važnost. Naročito tome kakve je teškoće čovek pretrpeo; kakvu je patnju podneo; koliko je dugo patio; koliko drugih ljudi zna za njegovu patnju, koliko drugih ljudi ju je videlo i koliko je drugih ljudi priznaje – sve su to teme do kojih je ljudima veoma stalo. Osim toga, način na koji čovek može da iskoristi patnju da bi zadobio status u srcu drugih ljudi, način na koji može da je upotrebi da zadobije ono što želi, poput povlastica, ugleda, statusa, visokog poštovanja od strane drugih i lične slave, pa čak i način na koji kroz patnju može da zadobije to da mu Božja kuća ili Bog budu naklonjeni, da ga priznaju, prihvataju i pamte – to su takođe stvari na koje se ljudi usredsređuju u svom srcu. Otuda u srcu ljudi pitanje patnje ima veću težinu nego primena istine. Dakle, kako tačno čovek treba ispravno i u skladu sa istina-načelima da posmatra patnju? Kako Ja posmatram patnju? Tokom svih ovih godina, dok sam sa vama razgovarao u zajedništvu – i tokom Svojih svakodnevnih susreta sa vama – jesam li ikada govorio o tome kakve sam teškoće pretrpeo, koliko sam dugo patio, šta su bili svrha i značaj Moje patnje ili kakva su bila Moja osećanja nakon patnje? Koliko možete da se setite, jesam li ikada govorio o ovim temama? Postoji li ikakav zapis o tome u pisanom obliku ili u zvučnim zapisima propovedi ili u rečima koje ste čuli? (Ne, koliko možemo da se setimo.) U prošlosti sam čuo da se među vama pronosi priča kako jedne godine za Kinesku novu godinu nisam imao kuda da odem i da nisam imao dom u koji bih se vratio, da Me braća i sestre nisu ugostili, te da sam kasnije lutao ulicama; govorilo se da sam podneo tu patnju. Da li se to zaista dogodilo? (U prethodnoj propovedi Bog je rekao da Ti to nikada nisi doživeo. Bila je to priča koju su ljudi raspredali.) Ni Sâm nisam znao za to. Kako bih mogao da znam za nešto što nikada nisam doživeo? Samo sam razjasnio ovu stvar, zar ne? Ta se situacija naprosto nikada nije dogodila. Dakle, koliko možete da se setite, Ja u suštini ne govorim o patnji, zar ne? (Tako je.) Kad je reč o pitanju patnje, većina ljudi veruje da je patnja veoma dobar vid postupanja da bi se zadobio lični kapital, da bi se steklo izrazito poštovanje od drugih i da bi se drugi naveli da o čoveku steknu povoljan utisak; oni veruju da je to najosnovnije postupanje povezano s verovanjem u Boga. Kako god da ljudi na to gledaju, poslušajte sada kakva su Moja razmišljanja i gledišta po pitanju patnje.

Postoji nekoliko vrsta patnje. Najčešća vrsta patnje jeste ona kad ljudi podnose izvesnu patnju kako bi sačuvali sopstveni status, održali svoj ugled među drugima i zadobili dobre izglede i dobro odredište. Time je obuhvaćeno to da se ostaje budan do kasno u noć i rano ustaje radi obavljanja sopstvene dužnosti, kao i to da se ne jede kvalitetna hrana niti lepo odeva. Ima i ljudi koji napuštaju svoju porodicu i karijeru kako bi propovedali jevanđelje i obavljali svoje dužnosti. Ne samo da ih vlast hapsi i progoni, već ih ni njihova porodica ne razume, pa ih čak progoni i ometa. Neki supružnici čak prete razvodom, a tu su i dokona ogovaranja, klevete i širenje glasina od strane rodbine. Ti ljudi su prilično propatili. Međutim, kako bi zadobili dobre izglede i dobro odredište, te sačuvali svoj status i ugled, bez obzira na to koliko pate ili na to koliko je teška njihova patnja, ljudi koji na ovaj način pate nastavljaju da kao i uvek obavljaju svoj rad, nikada ne odustajući. Ukratko, takvi ljudi pate zarad svog statusa i ugleda, kao i zarad svojih izgleda i odredišta. U dugim periodima oni jurcaju unaokolo daleko od svoje kuće, nailazeći na hladan prijem kod drugih, izopšteni i neshvaćeni, trpeći brojne patnje koje obični ljudi ne podnose. Kažite Mi, ima li ikakve vrednosti u patnji zarad sopstvenog statusa i ugleda ili zarad sopstvenih izgleda i odredišta? (Nema.) Da li Bog to pamti? (Ne.) Ti ljudi pate jedino sa ciljem da navedu vođe i delatnike, kao i braću i sestre, da o njima imaju visoko mišljenje i da im se dive, kako bi ih braća i sestre i dalje birali za vođe na sledećim izborima. Patnju posmatraju kao cilj svoje težnje. Da bi sačuvali svoj status, mogu da istrpe svakakve patnje. Odriču se svojih ovozemaljskih izgleda i karijere, pa čak napuštaju i svoje izrazito udobne životne uslove, podnoseći veliku patnju. Nakon što istrpe tu patnju, takvi ljudi se time svuda razmeću, pa, tokom okupljanja ili dok orezuju druge, često besede o tome kako su patili. Cilj sa kojim to rade sasvim je jednostavan: da naprosto sačuvaju sopstveni ponos i zaštite svoj status i sujetu. Stoga ta patnja koju oni podnose nema nikakvu vrednost. Kroz tu patnju oni sebe ne spoznaju, a kamoli da bivaju kadri da primenjuju istinu. O takvoj vrsti patnje ne vredi ni govoriti. Neki ljudi pate samo zarad svog statusa i ugleda te zarad svojih izgleda i odredišta. Mogu da istrpe svaki mogući napor kako bi zaštitili svoj status i ugled i u stanju su da podnesu bilo kakvu patnju da bi zadobili blagoslove. Međutim, nikad ne istupaju da obave ikakav rad niti da izuste i jednu jedinu reč kako bi zaštitili rad Božje kuće, sačuvali interese Božje kuće ili zaštitili interese braće i sestara. Makar i da to ne zahteva nikakvu patnju ili da iziskuje samo jednu jedinu rečenicu, oni to nisu u stanju da učine. Prema tome, uzaludna je sva ona patnja koju takvi ljudi podnose i Bog je ne odobrava. Ljudi ovog soja su pravi pravcati licemerni fariseji; to su ljudi koji druge zaluđuju i koje Bog odbacuje s prezirom. Zarad svog statusa kadri su da rano ustaju i da kasno ležu kako bi obavljali svoje dužnosti i u stanju su da podnesu patnju i umor. Mogu bez prestanka da rade prekovremeno ili čak da tokom cele godine uopšte nemaju slobodne dane. Užurbano jurcaju samo zarad sopstvenog statusa i sve što kažu je samo radi toga da bi zaštitili sopstveni status, ponos i ugled. Kad neko učini nešto što se zaista kosi s radnim aranžmanima Božje kuće, oni ga nikada ne kritikuju, a još manje ga u tome zaustavljaju. Dakle, njihova je patnja isključivo zarad sopstvenog ugleda i statusa i zarad ličnih interesa. Ne samo da je Bog neće upamtiti, već će je i osuditi. Oni patnju naročito koriste kao lični kapital kako bi drugima često držali pridike i pokušavali da se pogađaju sa Bogom, nadajući se da će Bog videti njihovu patnju i dati im povoljnu ocenu. Takođe, oni često iskušavaju Boga da vide da li je On zadovoljan njihovom patnjom i mogu li da zadobiju blagoslove za patnju koju su podneli. Otuda, sudeći prema prirodi patnje takvih ljudi, ne samo da ona neće biti upamćena, nego će biti i osuđena; i ne samo da ona nije nekakvo dobro delo, nego je i vrsta zlog dela. Takvi ljudi se često hvale time koliko su daleko putovali i koliko su patili zarad obavljanja crkvenog rada i svojih dužnosti, kao i teškim bolestima od kojih su oboleli i time koliko lekova moraju da piju. Kad uzimaju lekove, često to čine pred braćom i sestrama kako ovima to ne bi promaklo. Smišljaju načine da što više ljudi sazna koliko su rada obavili, koliko su propatili i koliku su cenu platili, te da lekove uzimaju tek pošto su se od prekomernog rada razboleli. Čine to kako bi o njima ljudi imali visoko mišljenje, kako bi im se divili i obožavali ih. Zar takvi ljudi nisu odvratni? (Jesu.) Dakle, patnja ovakvih ljudi ne vredi ni prebijene pare; izaziva mučninu. Štaviše, veliki deo takvih ljudi nije u stanju da obavi nikakav stvarni rad. Posao obavljaju samo radi spoljašnjeg privida pred očima drugih. Ne izgovaraju nijednu reč niti čine ijednu stvar koje bi mogle bilo koga da uvrede. Kad je reč o stvarima koje se tiču zaštite crkvenog rada, oni neće pustiti ni glas niti će obaviti i najmanji delić posla. Kad se susretnu sa nekim ko izaziva prekidanja i ometanja crkvenog rada, prema tom čoveku se ne ophode shodno načelima, već postupaju na osnovu osećanja. Ako vide da neko ko im se ne dopada izaziva prekidanja i ometanja u radu, progovoriće tek nešto i ponešto će učiniti, koristeći priliku da se pokažu i prikupe lični kapital, a kad dođe pravi čas, pokušaće sebi da pripišu zasluge i da dobiju nagradu. Međutim, ako je taj koji izaziva prekidanja i ometanja u radu neko ko im je drag ili ko ih podržava, ne samo da ga neće razotkriti niti zaustaviti, već će mu i povlađivati, štititi ga i prikrivati, pribegavajući izgovoru koji lepo zvuči: „Ima mali rast, pa moramo da pokažemo strpljenje i da ga podržimo”. U stvarnosti, oni nastoje da nikoga ne uvrede ne bi li tako očuvali sopstveni status. Čak i tada, još uvek žele da iskoriste svoju patnju kako bi ljudi o njima imali visoko mišljenje i iskorišćavaju svoju patnju da bi zaštitili sopstveni status. Neki se ljudi obično pretvaraju da su veoma zauzeti. Kad jedu, namerno potope malo pirinča ili zemičku ispečenu na pari u običnu prokuvanu vodu i uz to pojedu malo ukiseljenog povrća, pa odu na okupljanje čim završe sa jelom, dovodeći braću i sestre u uverenje kako zaista mogu da podnesu teškoću. Uvek nose istu odeću, koju ne peru čak ni kad je prljava, te drugim ljudima govore: „Vidite, toliko sam zauzet da nemam vremena ni da jedem ni da operem veš!” Dok obavljaju svoje dužnosti, neki ljudi besposleno s drugima ćaskaju i dangube, a ipak se pretvaraju da sa njima drže okupljanje i razgovaraju u zajedništvu. Deluje kao da su od jutra do mraka zauzeti obavljanjem svojih dužnosti, a noću, kad bi trebalo da se odmaraju, čak spavaju klonuli nad računarom. Čine to kako bi ljudi videli koliko pate i koliku cenu plaćaju u obavljanju svojih dužnosti. Često su raščupane kose i prljavog lica, pa čak i dugo ne menjaju niti peru odeću, niti se tuširaju, samo da bi ljudima stavili do znanja koliko pate i koliku cenu mogu da plate. Kažite Mi, kakva je vrednost u podnošenju ove patnje? Nije li to sve samo fasada? (Jeste.) Neki poslovi u Božjoj kući jesu donekle naporni, ali ne u toj meri da bi ljudi zbog toga bili raščupani, prljavog lica i bez ljudskog obličja, zar ne? U nekim crkvama vladaju relativno loši uslovi za život, ali ne u toj meri da tamošnji ljudi svakodnevno jedu samo zemičke ispečene na pari i ukiseljeno povrće, zar ne? Možda je to slučaj na nekoliko konkretnih mesta, ali nije moguće da je tako na većini mesta. Koliko god da rad Božje kuće postane hitan i užurban, morate da imate makar osam sati okrepljujućeg sna – nije tačno da ne možete da spavate čak ni osam sati, zar ne? Osim u nekoj vanrednoj okolnosti koja može da potraje dan ili dva. U kontinentalnoj Kini, neki pripadnici Božjeg izabranog naroda daju se u bekstvo kako bi izbegli hapšenje i progon od strane Sotoninog režima. Ponekad spavaju i odmaraju se u pećinama, plastovima sena i štalama. To su posebne okolnosti. Ako ljudi, kad dođu u inostranstvo, namerno stvaraju neka „okruženja patnje” i namerno se „obučavaju” u trpljenju patnje, zar oni u osnovi nisu asketski monasi? Zašto bismo ih tako nazvali? Jer sve što oni rade jeste to da namerno podnose određenu patnju, pridržavaju se određenih propisa i disciplinuju sopstveno telo, nakon čega smatraju da su se promenili. Potom se pred drugima razmeću time koliko su patili, nadajući se da će ganuti i Nebo i običan narod, te time traže ugled i ličnu korist i postižu željeno dobro odredište. Taj put je neizvodljiv. Kad Bog određuje nečiji ishod, On nikada ne gleda koliko je on patio niti da li se on trudio i da li je dao velike doprinose, niti ikada gleda koliko on ima godina. Na osnovu čega Bog određuje ishode ljudi? Na osnovu toga imaju li ljudi istinu ili ne. Ako se usredsređuješ samo na patnju, a nisi zadobio istinu, onda je sva patnja koju si podneo bila uzaludna. Ako patiš bez načela, a ujedno sâm sebi stvaraš nedaće i namerno patiš, onda ti je naprosto suđeno da patiš. Tvoja patnja nije vredna sažaljenja; sâm si je navukao na sebe. Bog nije tražio od čoveka da pati. Bog sudi čoveku i grdi ga, kuša i oplemenjuje čoveka, ne da bi ga naveo na patnju, već da bi ga spasao od njegovih iskvarenih naravi. Veliki deo patnje koju čovek podnosi izazvan je njegovim iskvarenim naravima; nikada nije bila Božja namera da čoveka navede da pati.

Bog je za ljudski rod stvorio nebo i zemlju i sva stvorenja – sunce, mesec i zvezde, sunčevu svetlost, vazduh, tlo, vodu, četiri godišnja doba, kao i najrazličitije materijalne stvari neophodne za život i opstanak ljudskog roda. Postoje stvari za jelo, piće, upotrebu i posmatranje; potpuno su nam na raspolaganju najrazličitija živa bića tokom četiri godišnja doba, zar ne? (Jesu.) Ima žitarica, povrća, voća i orašastih plodova, onoga što raste na drveću i u zemlji; u izobilju postoje najrazličitije materijalne stvari, uz obilje svih ukusa i boja. Bog želi da čovek uživa u opskrbi koja od Njega dolazi; opskrba koju čovek prima od Boga bogata je i obilna i čovek se njome ishranjuje. Kao što možeš da vidiš, ono što stvorena bića primaju od Stvoritelja bogato je i obilno, beskrajno i neiscrpno. Bog je savršeno voljan da dopusti čoveku da uživa u svemu ovome, a stvorena bića treba s pravom da uživaju u svemu ovome što je Stvoritelj obezbedio. Ono što stvorena bića uživaju od Boga jesu blagoslovi, a ne patnja. Prvobitna Božja namera pri stvaranju ljudskog roda nije bila da navede čoveka da pati, već da čovek uživa u opskrbi koja dolazi od Boga dok doživljava životno putovanje. Najrazličitija živa bića i žive stvari koje je Bog stvorio u potpunom su izobilju; ničega ne manjka. Time je obuhvaćeno i ono što može da se čuje – pogledajte kako je Bog za čoveka osmislio čak i cvrkut ptica i pesmu cvrčaka. To jest, Bog je mislio na sve ono što donosi zadovoljstvo, utehu i spokoj čovekovom unutrašnjem svetu. Ono što je Bog pripremio za stvorena bića u potpunom je izobilju. Kad stvorena bića uživaju u svemu što je Bog podario, ona uživaju u blagoslovima. Oni ljudi koji nalikuju asketskim monasima veruju da Bog samo želi da čoveka navede da pati, da On naprosto ne želi da čovek uživa u blagoslovima, te da mu, čak i kada okolnosti to dopuštaju, On ne dopušta da u njima uživa, već ga samo navodi na patnju. Oni veruju da je Bog srećan, zadovoljan i da je postigao Svoj cilj kada se čovek suočava sa krajnjom patnjom i umorom. Kažite Mi, zar ovakvi ljudi nemaju loše namere? Zar to nije iskrivljeno tumačenje Božjih namera? (Jeste.) Odakle potiče ta zamisao? Došla je od Sotone, zar ne? (Jeste.) Bog je stvorio sve što postoji, ali Sotona to ne priznaje. On ne zna kako da time upravlja niti kako da to održava i ne želi da sva ta živa bića nastave da postoje. Stoga ih upropašćava i uništava kako čovek ne bi mogao da uživa u svemu što je Bog stvorio. Sotona čoveka zaluđuje i kvari kako bi čovek stvorio dobar utisak o njemu i kako bi čoveka naveo da ga obožava i da o njemu ima visoko mišljenje. Sotona radi po svome i u svemu se protivi Bogu. Bog dopušta ljudskom rodu da uživa u svemu ovome, dok Sotona lišava ljudski rod prava da u tome uživa, ne dopušta ljudskom rodu da u tome uživa i samo navodi čoveka na patnju. Bog dopušta ljudskom rodu da upravlja svim stvarima i da uživa u svim stvarima, dok Sotona sve stvari upropašćava. On ignoriše postojanje svih stvari, prezire postojanje svih stvari, osuđuje postojanje svih stvari i namerno navodi čoveka da traži patnju. Pogledajte zakone koje je Bog odredio za čoveka: kad sunce zađe i noću padne mrak, čovek treba da odmori svoje telo. Umor od celodnevnog rada olakšava se odmorom. Nakon celonoćnog odmora, čovekova telesna snaga se obnavlja i on je ispunjen energijom. Sutradan, kad sunce grane, čovek se oseća osveženo i započinje još jedan dan rada. To je tako divan zakon! Neki ljudi se ne pridržavaju ovog zakona. Započinju rad tek kad noću padne mrak i ostaju budni sve do četiri ili pet ujutru pre nego što odu na počinak, želeći da preokrenu raspored rada i odmora. Bog kaže da kad sunce zađe i mesec izađe, čovek treba da prekine svoj celodnevni trud, da se postepeno smiri i počne da se odmara; treba da radi ili da se odmara u skladu sa zakonima koji upravljaju kretanjem sunca, meseca i zvezda i ne treba da se okreće protiv ovog zakona. Ovi ljudi koji „pate” istrajavaju u tome da čine upravo suprotno. Kad bi trebalo da se odmaraju, oni ne spavaju; namerno ostaju budni sve do kasno u noć, pa su još i naročito uzbuđeni. Kad drugi najčvršće spavaju, oni su najzauzetiji, tada pate i iscrpljuju se. Zatim, kad dođe vreme za rad tokom dana, imaju li još uvek snage? Može li njihova snaga da potraje tokom celodnevnog rada? (Ne može.) Nemaju drugog izbora nego da odspavaju sat ili dva pre nego što ustanu da nastave sa radom. Ujutru, kad drugi jedu, oni spavaju. Tokom dana, kad drugi normalno rade, oni dremaju i bunovni su. Međutim, noću, kad se drugi odmaraju, oni živnu, počinju da rade i zauzeti su poslom. Zar to nije preokretanje rasporeda rada i odmora? Zar to nije nenormalno? (Jeste.) A ipak osećaju se prilično samozadovoljno, misleći da niko drugi ne može da podnese toliko patnje kao oni, da su svi drugi ljudi samo obični smrtnici. U ponoć, kad drugi polaze na počinak, čak kažu: „Odmaraš se tako rano?” Drugi čovek kaže: „Ponoć je; sada je već veoma kasno. Osim toga, više nemam nimalo snage; opašće mi delotvornost rada i neću postići dobre rezultate. Kad je vreme za odmor, moramo da se odmaramo.” A oni će na to: „Previše je rano otići na spavanje u ponoć! Ja počinjem da radim u ponoć i ne odlazim na spavanje sve do četiri ili pet ujutru.” Nisu im sve daske na broju, zar ne? Ne samo da muče sebe, već i druge sputavaju. Kad se drugi odmaraju u ponoć, oni ih čak osuđuju govoreći: „Prepuštaš se telesnoj udobnosti i nemaš rešenost da patiš. Budući da ti je Bog dao tako važno poslanje, moraš da radiš do kasno u noć i da patiš; moraš da ostaneš budan makar do dva ujutru pre nego što odeš na spavanje. Samo si tako posvećen svojoj dužnosti.” Ako neko ode na spavanje tek u dva ujutru, hoće li i dalje imati snage da obavlja svoje dužnosti tokom dana? (Neće.) Prema prirodnim zakonima koji upravljaju ljudskim telom, ako neko ode na spavanje u dva ujutru, neće moći da ustane pre sedam ili osam ujutru. Nakon što ustane, biće fizički iscrpljen, ošamućen i bunovan, noge će mu biti otečene i osećaće nelagodnost po čitavom telu. Čak i ako odspava po podne, telo mu se i dalje neće oporaviti, jer je postupio suprotno zakonima koje je Bog odredio za čoveka, zar ne? (Tako je.) Ne samo da ti ljudi ovako sami pate, već zahtevaju i od drugih da pate isto kao oni. Ako drugi ne postupaju po njihovom, u tome pronalaze teorijsku osnovu da ih osude. Smetenjaci koji imaju mali rast i koji nemaju sposobnost raspoznavanja bivaju time sputani; povode se za njima, primoravajući sebe malo-pomalo da ostanu budni, postepeno dolazeći do tačke kad se odmaraju tek posle dva sata iza ponoći. Još i misle: „Zaista nije lako imati rešenost da patiš. Moramo da naučimo da trpimo, da naučimo da se oslanjamo na puku istrajnost, da naučimo da se pobunimo protiv tela i da naučimo da idemo protiv prirodnih zakona. Ako nam se zaista nepodnošljivo spava, treba praktično da mučimo sebe kako bismo sprečili svoje telo da spava. Jedino je to posvećenost Božjem poslanju i posedovanje rešenosti da patiš i jedino ljudi koji tako postupaju mogu da dostignu spasenje!” Pogledajte, zar ovaj njihov zanos nije u velikoj meri isti kao kod monaha i monahinja u hramovima? (Jeste.) Baš kao asketski monasi, oni samo znaju kako da podnose patnju; razumevanje istine, primenjivanje istine i dostizanje spasenja uopšte ne postoje u njihovom srcu. Mogu li onda takvi ljudi da dostignu spasenje? Zar nisu upropašćeni? (Jesu.) Kako do toga dolazi? To je rezultat ispiranja mozga pogrešnim razmišljanjima i gledištima, rezultat izloženosti uticaju pogrešnih razmišljanja i gledišta i stradanja od njih. Sve to je izazvano time što ljudi ne razumeju istinu; izazvano je time što su duboko oštećeni pogrešnim razmišljanjima i gledištima i što nisu u stanju da postupaju u skladu sa istina-načelima. Dakle, da li su, na kraju krajeva, drugi ljudi ti koji te zaluđuju i kvare ili je Sotona taj koji te zaluđuje i kvari? Ukratko, pogrešna razmišljanja i gledišta koja čovek prihvata potiču od Sotone, a ne od Boga; to su negativne stvari, a ne istina. Spolja gledano, čini se da si određena razmišljanja i gledišta prihvatio od drugih ljudi. U stvarnosti, međutim, ta razmišljanja i gledišta ne potiču od Boga, već od Sotone. Spolja deluje kao da ti drugi ljudi govore, dok, u stvari, Sotona u tebe usađuje ta gledišta. Zar se gledišta koja Sotona usađuje u čoveka ne prenose takođe preko čoveka? Ako ne razumeš istinu i ne možeš da se pridržavaš istina-načela, naposletku ćeš biti zaluđen. Kad jednom budeš zaluđen, bićeš baš poput asketskih monaha, znajući samo kako da svakodnevno patiš i pridržavaš se propisa, misleći da i dalje primenjuješ istinu. Na kraju ćeš biti kažnjen i umrećeš a da ništa nisi zadobio. Čini li ti se da je podnošenje ove vrste patnje vredno truda? (Ne.) Kuda naposletku podnošenje takve patnje vodi ljude? (U pakao.) Završe u paklu, gde podnose izveštaj Sotoni. Da li ih je Bog želeo? (Nije.) Takvi ljudi su podneli toliku patnju i smatrali su za sebe da su tako posvećeni Bogu, pa kako su onda na kraju završili tako što podnose izveštaj Sotoni? Zašto ih Bog nije želeo? Da li je to za žaljenje? (Ne, nije.) U verovanju u Boga, ako se ljudi usredsređuju samo na to da se pridržavaju propisa i da pate, ako samo teže da zadobiju blagoslove, a ne streme ka istini, ako ne mogu da se pokore Bogu, ako još uvek žive prema sotonskim naravima i još uvek su od Sotone, onda će takvim ljudima, koliko god da pate, biti nemoguće da dostignu spasenje. Sve to je određeno putem kojim sami ljudi idu.

Kad vide nekoga ko ima veliku rešenost da podnosi patnju – nezavisno od smislenosti patnje koju taj čovek podnosi – neki ljudi naročito čeznu da postanu ljudi koji mogu da podnose patnju. Posebno čeznu da postanu takvi ljudi koji mogu da disciplinuju svoje telo, da se pobune protiv sopstvenog tela i da se pobune protiv preteranih telesnih želja; gaje posebno divljenje prema onima koji su u stanju da pate. A tip ljudi kakav čeznu da postanu deluje poput nekoga ko je odvojen od svetovnog života i ko živi u praznom prostoru, bez ikakvih ljudskih ambicija ili želja, bez ikakvih ličnih hobija, interesovanja, pa čak i ličnih izbora – nekoga ko nema ništa od toga i lišen je želja i prohteva. U svom srcu se naročito dive ovom tipu ljudi, govoreći: „Kako to da oni nemaju sebične motive? Kako to da nemaju nikakve lične sklonosti niti želje i tako su sposobni da pate? Zašto ja ne mogu da patim? Previše sam iskvaren! Mogu jedino da kažem da je moja iskvarenost dublja od njihove.” Kad u njima jednom nastanu takva razmišljanja i gledišta, kreću u ofanzivu protiv samih sebe: kad su gladni i žele da jedu, obuzdavaju se i ne jedu; kad su žedni i žele da piju vodu, kontrolišu se i ne piju; kad je vreme za počinak, namerno ne spavaju; šta god žele da urade, namerno to ne rade, a šta god ne žele da urade, namerno upravo to rade – postupaju potpuno suprotno. Uopšte ne obraćaju pažnju na to šta je potrebno, šta bi trebalo raditi, koje bi odgovornosti i obaveze trebalo ispuniti i kojih bi se životnih pravila i načela trebalo pridržavati u smislu normalne ljudskosti, već se, naprotiv, protiv svega toga svesno okreću. Neki odlaze čak toliko daleko da namerno postupaju kršeći pravila i svesno traže patnju. Na primer, kad je noću vreme za odmor, oni prisiljavaju sebe da trpe umor i ne spavaju. Ako vole slatku hranu, jedu samo začinjenu ili gorku hranu. Kad rade, biraju isključivo one zadatke koje ne vole. Naprosto se obučavaju da prevaziđu teškoće i obučavaju se da budu u stanju da pate, odbacujući sve ono što im je potrebno i što vole i buneći se protiv toga, a prihvatajući sve ono što ne vole i što im nije potrebno. Smatraju da je ovakvo postupanje primena istine i da će se Bogu to zasigurno veoma dopasti i da će to prihvatiti; misle da što veću patnju podnose i što više nelagodnosti i bola osećaju, Bog će zbog toga biti radosniji i pre će to prihvatiti. Recite Mi, kakva su to razmišljanja i gledišta? Zar to nije krajnost? (Jeste.) Postoje čak i neki ljudi koji, da bi patili i disciplinovali svoje telo, sve vreme sede za računarom, bilo da imaju posla ili ne, i pritom sami sebi postave pravilo da moraju svakodnevno da rade po dvanaest sati, nezavisno od toga da li to donosi rezultate i jesu li efikasni. Ne odmaraju se čak ni kad im se um pomuti i ne odlaze lekaru čak ni kad se razbole. Veruju da je to pobuna protiv tela, razmišljajući: „Ovom starom telu ne smem da dozvolim da tera po svome; telo ne sme da se oseća udobno. Bude li se osećalo udobno, učiniće loše stvari, zato moram da ga nateram da pati. Kad jednom bude patilo, znaće koliko je Bogu teško da dela i kad jednom bude patilo, moći će da se utiša pred Bogom.” Kakva je to logika? Sudeći prema pokretačkoj snazi ovih ljudi, reklo bi se da imaju pomalo rešenosti i da su voljni da primenjuju istinu, no, nisu li njihov metod i pristup pomalo izvitopereni, pomalo ekstremni? (Jesu.) Veruju da patnja predstavlja primenjivanje istine, da patnja predstavlja posvećeno obavljanje sopstvene dužnosti i da patnja predstavlja efikasno obavljanje sopstvene dužnosti. Misle da je patnja najviše istina-načelo i najtačniji vid primene, te da to znači stremiti ka istini. Ovakvo poimanje stvari izuzetno je problematično! Oni veruju da je to da li neko može da pati i količina njegove patnje merilo prema kome Bog prosuđuje kakav će ishod na kraju imati; veruju da je to istina. Da li je ovo njihovo gledište ispravno? (Nije.) Zašto onda u njemu i dalje istrajavaju? (Zato što su pod uticajem Sotoninih pogrešnih razmišljanja i gledišta.) To je jedan aspekt stvari; to takođe ima veze sa ljudskim shvatanjem i ljudskim predstavama. Ljudi se naprosto hrane iluzijama, živeći usred svojih predstava i uobrazilja, misleći da se patnja može razmeniti za dobar ishod i odredište. Nikada ne tragaju za istinom u vezi s tim pitanjem – nikada ne traže da razumeju kako Bog posmatra patnju, kakva merila Bog zahteva od čoveka, niti kakav je značaj toga što Bog navodi čoveka da pati. Takođe nikada ne promišljaju niti u sebi pomisle: „Da li je ova patnja kroz koju prolazim u skladu sa istina-načelima? Da li je takva patnja Božji zahtev za čoveka? Može li se njome postići dejstvo koje Bog Svojim delom namerava da postigne na čoveku? Može li čovek, podnoseći ovu patnju, da dostigne razumevanje istine i razumevanje Božjih namera? Ako ne može, onda to dokazuje da je ovaj put pogrešan i da bi trebalo da se vratim.” Takvi ljudi pate zato što imaju problematična razmišljanja i gledišta. Imaju brojne ljudske predstave i uobrazilje o patnji. To ujedno ima veze sa ljudskim ambicijama i težnjama. Neki ljudi žele da svoju patnju zamene za dobro odredište; neki žele da iskoriste patnju kako bi se razmetali i naveli druge da o njima imaju visoko mišljenje; a neki žele da patnju iskoriste kako bi dokazali da su disciplinovali svoje telo i da poseduju istina-stvarnost, težeći tome da primenu istine zamene činom patnje. Neki ljudi su takvi zato što su im namere i ambicije problematične, dok je kod drugih razlog to što im je poimanje problematično. U čemu god da je problem, ako nisi dostigao razumevanje istine, patnja koju podnosiš tad nema nikakvu vrednost. S druge strane, ako si patnju koju podnosiš sâm sebi nametnuo, onda ona naprosto nema nikakvog značaja. To nije patnja koju ti je odredio Bog, niti je to patnja koju ti, kao normalan čovek, moraš da podnosiš zarad stremljenja ka istini. Prema tome, patnja koju podnosiš nema baš nikakav značaj. Patnja zarad svog odredišta ili zarad statusa nije primerena. Uzaludna je i u potpunosti beznačajna; Bog je ne odobrava i ne pamti je. Da bi tvoja patnja imala smisla, zarad čega onda treba da patiš? Patnja zarad primene istine, patnja zarad promene sopstvene naravi i patnja zarad dostizanja spasenja imaju smisla – to su patnje koje moraš da podnosiš. Ako patiš da bi zaštitio svoj status i udovoljio ljudskim predstavama i uobraziljama, onda je patnja koju podnosiš sasvim beznačajna; ona je suvišna. Šta znači „suvišna”? Znači da je krajnje nepotrebna. Zastranio si i pogrešan je put kojim ideš. Koliko god da patiš ili koliku god cenu da plaćaš, Bog to naprosto ne pamti i Bog to ne odobrava. Budući da tvoja patnja nema nikakve veze sa primenom istine, nema nikakve veze sa dostizanjem spasenja i nema nikakve veze sa pokoravanjem Bogu, Bog na nju naprosto ne obraća nikakvu pažnju. Razumete li? (Da.) To je najbezvrednija i najbesmislenija vrsta patnje.

Postoji još jedna vrsta patnje koja proizlazi iz toga što čovek ima iskvarene naravi. Čovekovim životom, njegovim stremljenjem i putem kojim ide – svim time upravljaju njegove iskvarene naravi. Budući da čovek ima iskvarene naravi, u njemu se neminovno javljaju buntovništvo i otpor; budući da ima iskvarene naravi, on još uvek živi pod Sotoninom vlašću. Ako želi da odbaci svoje iskvarene naravi i da dostigne spasenje, čovek mora da prihvati Božji sud i grdnju i mora da doživi brojna orezivanja i disciplinovanja, kao i razne kušnje i oplemenjivanja koje je Bog postavio. Neki ljudi čak moraju da dožive velike nedaće. Sve je to zato da bi se čoveku omogućilo da zadobije istinu, odbaci svoje sotonske naravi i da, naposletku, dostigne spasenje; to je nužan proces kroz koji svaki čovek mora da prođe kako bi dostigao spasenje. Da bi odbacilo svoje iskvarene naravi i dostiglo spasenje, svako iskvareno ljudsko biće mora da istrpi veliku patnju. S jedne strane, kada obavljajući svoje dužnosti ispolji iskvarene naravi, ono mora da prihvati sud i grdnju, da prihvati orezivanje i prihvati kušnje i oplemenjivanje; to je patnja koja se mora podneti. S druge strane, kako bi dobro obavljali svoje dužnosti, ljudi moraju da prevaziđu određene lične nedostatke i nesavršenosti sopstvenih stanja, te moraju da steknu izvesno stručno znanje. To ujedno iziskuje od ljudi da pate i da plate cenu. Naročito kada obavljaju dužnosti u opasnim okruženjima i u lošim životnim uslovima, ljudi moraju takođe da podnesu izvesnu patnju. Povrh toga, kad pri obavljanju dužnosti žive unutar sotonskih naravi, ljudi postupaju prema sopstvenoj volji, pa čak čine stvari kojima izazivaju prekidanja i ometanja, te svakodnevno moraju sebe da preispituju i da prihvate sud i grdnju Božjim rečima. Moraju takođe da podnesu patnju prekorevanja, disciplinovanja i oplemenjivanja ili patnju razotkrivanja, smenjivanja s dužnosti i uklanjanja. Svu tu patnju ljudi moraju da podnesu. Ne budeš li podneo tu patnju, biće ti veoma teško da naposletku odbaciš svoje iskvarene naravi i dostigneš spasenje. Bilo da su posredi razotkrivanje i sud Božjim rečima, orezivanje od strane braće i sestara ili suočavanje sa okruženjima koja Bog postavlja kako bi kušao i oplemenio ljude, sve su to patnje koje ljudi moraju da pretrpe. To su procesi kroz koje svako iskvareno ljudsko biće mora da prođe radi dostizanja spasenja i svi oni su svrsishodni i vredni. Cilj podnošenja ovih patnji je u tome da naposletku dostigneš spasenje i budeš zadobijen od strane Boga. To naprosto nije nikakav lični kapital, jer tu patnju ne podnosiš zarad drugih ljudi. Svoju dužnost obavljaš radi sebe, istinu primenjuješ radi sebe, daješ se za Boga i trpiš najrazličitije patnje radi sebe samog. Uz to, to što primenjuješ istinu kako bi razrešio sopstvene iskvarene naravi, to što se buniš protiv svojih ambicija i želja, to što otpuštaš svoje najrazličitije sklonosti i prohteve – sve to je usmereno ka tome da naposletku dostigneš spasenje, postigneš pokornost Bogu i postaneš čovek koji obožava Boga. Ovu patnju podnosiš kako bi na kraju preživeo i postao pripadnik novog ljudskog roda; premda to jeste dragoceno, to ne predstavlja nikakav doprinos Bogu. Zašto kažem da to nije doprinos? Zato što patnja koju podnosiš nije nekakav lični kapital; podnosiš je isključivo radi sebe samog. Baš kao u slučaju jela i pića: jedeš i piješ samo zato da bi opstao. Svaka radnja kojom se baviš u svakodnevnom životu služi održanju tvog telesnog života i preživljavanju. To ne činiš radi drugih, već isključivo radi sebe samog. Prema tome, čak i ako podneseš mnogo patnje i čak ako doživiš neke tegobne procese, to ne znači da si stekao nekakav lični kapital. To nije vredno pomena – to je ono što bi trebalo da istrpiš. Ne možeš da kažeš: „Kad jedem, činim to zarad Boga i živim svoj život radi Boga!” Ti to ne činiš radi Boga; činiš to radi sebe samog. U tome nema ničega zbog čega bi se vredelo razmetati. Dakle, neki ljudi stalno govore kako su zarad vere u Boga i obavljanja svoje dužnosti napustili posao i odustali od školovanja ili govore o tome koliko su orezivanja podneli, koliko su suza potajno prolili i koliko su u potaji patili. Stalno pominju te stvari, misleći da je silna patnja koju su podneli zarad obavljanja svoje dužnosti i dostizanja spasenja nekakav lični kapital. To je potpuno pogrešno. Iskvareni ljudi treba da pate da bi dostigli spasenje; s pravom patiš. Zašto s pravom? Zato što te je Sotona tako duboko iskvario, imaš iskvarene naravi i poseduješ sotonsku prirodu. Ako želiš da dostigneš spasenje, te da budeš u stanju da prihvatiš istinu i shvatiš koliko si duboko iskvaren, moraš da podneseš ogromnu bol; a naročito odbacivanje tvojih iskvarenih naravi iziskuje da podneseš još veću bol. To je nalik ženi koja se porađa: ona mora da iskusi porođajne muke i da podnese bolove rađanja. To ne možeš da izbegneš, sve i da to želiš. Patnja koju podnosiš radi dostizanja spasenja jeste ono što trpiš radi sebe samog; ne možeš da kažeš da podnosiš bol za Boga. Podnosiš sud i grdnju, orezivanje, kao i kušnje i oplemenjivanje, isključivo radi sopstvenog spasenja. To je patnja koju bi trebalo da istrpiš i taj proces je nužan. Zato, nemoj da se razmećeš time koliko si patio obavljajući svoju dužnost, koliko si patio da bi dostigao spasenje, koliko si rada obavio za Božju kuću, koliko si jurcao za Boga ili koliko si ljudi zadobio propovedanjem jevanđelja. Ništa od toga se ne smatra ličnim kapitalom i nipošto nemoj da pripisuješ sebi zasluge za te stvari. Ne znaš čak ni to jesi li zadobio istinu, niti znaš da li se tvoja narav promenila, a ipak stalno nastojiš da sebi pripišeš zasluge. Time ispoljavaš potpuno odsustvo razuma. Ako tražiš zasluge za sebe, Bog bi već sada mogao stostruko da te nagradi, pružajući ti materijalno obilan život i telesnu udobnost, dopuštajući ti da uživaš u slavi i bogatstvu ljudskog sveta. Međutim, ako u Boga veruješ samo da bi zauzvrat dobio ove stvari, a ne stremiš ka istini, onda tvoje iskvarene naravi ne mogu da budu odbačene i nećeš moći da dostigneš spasenje. Možeš da uživaš u ovom životu, ali ti Bog neće dozvoliti da uđeš u svet koji će doći. Međutim, ako u Boga veruješ ne radi uživanja u ovom životu, već radi toga da dostigneš spasenje i postaneš pripadnik novog ljudskog roda, kao i da bi odbacio svoje iskvarene naravi i postao stvoreno biće koje obožava Boga, tada je patnja koju podnosiš upravo ono što bi trebalo da istrpiš, i mimo toga nije vredna pomena. Pomeneš li je bilo kome to je u rangu ispoljavanja odsustva svakog razuma. Cilj, vrednost i smisao tvoje patnje jesu u tome da ti sâm dostigneš spasenje; u tome nema ničega čime bi se trebalo razmetati. Zar nije tako? (Tako je.) Neki ljudi neprestano govore o tome koliko su jurcali i koliko su patili otkad su počeli da veruju u Boga, te koliko su orezivanja, suda i grdnje doživeli. Neprestano se razmeću „slavnom hronikom” svojih patnji. Kažem ti: to je sramno, odvratno i mučno! Sve su to stvari koje bi trebalo da činiš i koje bi trebalo da podnosiš. Ne treba da pokušavaš da opravdaš sebe. Ni pred kim nisi stekao nikakve zasluge. Čak i ako obavljaš crkveni rad, predvodeći crkvu i pružajući izvesnu potporu i pomoć ljudima, to je samo deo tvoje odgovornosti i onoga što bi trebalo da radiš. Zbog čega je to tako? Kao prvo, obavljaš dužnost ljudskog bića. Kao drugo, čak i ako ljudima pružaš podršku i pomoć i staraš se o njima, to je tek ispunjavanje tvojih obaveza kao ljudskog bića nakon što si razumeo istinu, čime drugima omogućavaš da od toga imaju koristi. Istina, međutim, nije tvoja; ona potiče od Boga. Ti si je tek preneo i podelio. Istina nije tvoje privatno vlasništvo; ona je Božji život i ona je Božja opskrba. Prema tome, kad obavljaš crkveni rad pružajući podršku i pomoć ljudima, to nije nikakva zasluga; ti time ispunjavaš obavezu i odgovornost. Ako to činiš dobro, ti samo ispunjavaš svoju dužnost i poseduješ malčice savesti i razuma. U tome nema ničega vrednog hvalisanja. Ako to ne obavljaš dobro, treba da preispitaš sebe i razmisliš o sebi. Koliko god da si ljudi nekada vodio obavljajući crkveni rad ili koliko god da si ljudi nekada podržavao i pomagao im, u Božjim očima to su tek dobra dela koja On pamti. Što se pak ljudi tiče, pred njima nisi stekao baš nikakve zasluge. Čak i ako si, obavljajući taj rad, iza kulisa platio visoku cenu, podneo silnu patnju i proveo mnoge neprospavane noći, pri čemu su neki od vas čak i oboleli i istrpeli muke bolesti, to ne znači da si stekao ikakvu zaslugu. Sva ta patnja jeste ono što bi iskvareni ljudi trebalo da podnesu kako bi zadobili istinu pre nego što mogu da dostignu spasenje; ni najmanje nije vredna nikakvog hvalisanja. Stoga za nju ne treba da zahtevaš slavu, niti za nju treba da tražiš zasluge. Tolike godine sam sa vama razgovarao u zajedništvu o istini i opskrbljivao vas, pa ipak ne smatram da sam pred vama stekao ikakve zasluge. Ti si, s druge stane, kroz patnju i plaćanje cene samo razumeo istinu, a potom je podelio s drugima – znači li to da si stekao nekakvu zaslugu? Čak i ako su tvoji postupci bili od kakve-takve pomoći drugima, to je samo rezultat postignut Božjim rečima i istinom. Da Bog nije izrazio ove reči ili ove istine, čime bi ti mogao da pomogneš ljudima? Ljudima bi preneo samo iskvarenost, ljudske predstave i uobrazilje; tu nikako ne bi moglo da bude istine. Istina može da potekne jedino od Boga. Bog je izvor istine i On je izvor koji ljudski rod opskrbljuje životom. Ti od Boga, sa samog tog izvora, dobijaš kap vode, pa je zatim deliš s drugim ljudima. Čak i ako im ona utoli žeđ, time si tek ispunio svoju odgovornost i obavezu. Za te ljude to nipošto nije nikakva blagodat, usluga, darivanje ili opskrba; u najboljem slučaju, to je tek pomoć. Samo si ispunio odgovornost koju bi jedno stvoreno biće trebalo da ispuni. Kroz svoja iskustva ti deliš i prenosiš Božje reči i Njegove namere drugima, omogućavajući im da iz njih prime okrepu i opskrbu. Stoga je, u Mojim očima, svaka patnja koju iskvareni ljudi podnose tokom razdoblja u kojem prihvataju istinu i dostižu spasenje upravo ona patnja koju bi i trebalo da istrpe. Pošto čovek ima iskvarene naravi i pošto ga je Sotona opustošio i iskvario, pošto ga je Sotona surovo pregazio, pošto je Sotona u njega usadio razna razmišljanja i gledišta, te svoje jeresi i zablude i svima njima ga zarazio, ljudskim bićima je teško da prihvate istinu. Proces u kome čovek prihvata istinu i dostiže spasenje sličan je lečenju teškog bolesnika: on mora da podnese patnju, bez koje ne može da bude isceljen. Da bi dostigli spasenje, iskvareni ljudi moraju da prihvate istinu, da prihvate sud i grdnju i da prihvate kušnje i oplemenjivanje. Jedino podnošenjem velike patnje oni na kraju mogu da dožive temeljan preobražaj i da postanu pripadnici novog ljudskog roda. Ako ne prođe kroz različita okruženja patnje, čoveku je nemoguće da tako prirodno i spontano prihvati istinu. Čovekove iskvarene naravi duboko su ukorenjene i već su postale njegov život. Zato čovek mora da prihvati oplemenjivanje različitim vrstama patnje i mora da podnese silnu bol kako bi se pobunio protiv svojih iskvarenih naravi, pobunio se protiv različitih ljudskih ambicija i želja, otpustio razna pogrešna ljudska razmišljanja i gledišta, i prihvatio istinu. U zamenu za ovu patnju, čovek dobija spasenje i odbacivanje svojih iskvarenih naravi; dobija pokoravanje istini i istinsko obožavanje Boga; dobija to da ga Bog priznaje kao stvoreno biće. Prema tome, ova patnja poseduje najvišu vrednost. Kakvu god patnju da podnosiš kako bi odbacio svoje iskvarene naravi, upamti jedno: to je patnja koju bi trebalo da podnosiš i ne treba na sva zvona da je razglašavaš. Ako je to patnja koju podnosiš dragovoljno i koju bi trebalo da podnosiš, onda treba da joj pristupiš ispravno i da je primiš od Boga. Treba da je pretočiš u sopstveno istinsko uvažavanje i divna iskustva, te da je kroz pisanje ili govor podeliš s drugima, umesto da o svojim iskustvima patnje pričaš kako bi se pravio važan i prisvajao sebi lični kapital. Koliko god da patiš, to nije tvoj lični kapital, niti to znači da imaš ikakve zasluge. Hoće li čovek naposletku biti podoban da dostigne spasenje, Bog ne procenjuje na osnovu količine njegove patnje. Da li je ispravno ovakvo sagledavanje patnje? (Jeste.)

Kažite Mi, da li su ova razmišljanja i gledišta o patnji o kojima sam govorio, a koja čovek treba da ima, u skladu sa istinom? (Jesu.) Zar na patnju ne treba gledati ovako? (Treba.) Ako na stvari možeš da gledaš ovako, tvoji postupci će se odlikovati razumnošću i ljudskošću, a tvoja nadmena narav će u dobroj meri popustiti. Prvo prihvati ispravna razmišljanja i gledišta, a zatim ih iskoristi za poređenje sa sopstvenom iskvarenošću, kao i za njeno rešavanje. Dok budeš radio, postupaj u skladu sa načelima primene ovih razmišljanja i gledišta, pa će tvoje iskvarene naravi biti razrešene a da to i ne primetiš. U većini slučajeva, čovek odbacuje iskvarene naravi tako što prihvati ispravno razmišljanje i gledište, te najpre prođe kroz promenu svojih gledišta, a zatim i kroz postepenu promenu načina na koji postupa i promenu ispoljavanja svoje naravi. Kad je reč o patnji, najpre moraš da imaš ispravna razmišljanja i gledišta i da budeš siguran u to šta je zapravo patnja, zbog čega patiš i da li su cilj i pravac tvoje patnje ispravni. Ako imaš ispravna razmišljanja i gledišta o patnji i podnosiš je kako bi odbacio svoje iskvarene naravi i pridržavao se istina-načela, te ako podnoseći ovu patnju slediš Božji put, onda je ta patnja obaveza koju bi kao stvoreno biće trebalo da ispuniš. To je postupanje kakvo bi trebalo da imaš i ujedno je tvoja dužnost; to je ono što bi trebalo da činiš kao istinsko stvoreno biće. To je odgovornost koju ne možeš da izbegneš; drugim rečima, ova patnja jeste ono što bi trebalo da podneseš. Baš kao što roditelji, kad dobiju decu, moraju da ih podižu; njihovo odgajanje do zrelosti jeste roditeljska odgovornost. Koliko god patnje da podnesu dok odgajaju svoju decu, to je odgovornost koju bi roditelji trebalo da ispune i u tome nema ničega čime bi se valjalo razmetati. Tako su ljudi odgajali svoje potomstvo iz pokolenja u pokolenje. Da bi odgojio decu, čovek mora da podnese taj bol, što samo po sebi predstavlja odgovornost. Da bi dostigli spasenje, primenjivali istinu, pridržavali se istina-načela i bili postojani u svom svedočenju, ljudi takođe moraju da podnesu mnogo patnje. Međutim, jedno je sigurno: ova patnja nipošto nije uzaludna žrtva, niti je besmislena patnja; naprotiv, ona je smislena i dragocena. Ako je cilj tvoje patnje da svedočiš o Bogu, da štitiš postojanje istine, da štitiš postojanje pozitivnih stvari i da štitiš postojanje pravednih ciljeva, te da se pridržavaš istina-načela i tako budeš postojan u svom svedočenju, onda je patnja koju podnosiš dragocena i smislena. Ako je cilj tvoje patnje ispravan i pozitivan, onda je ta patnja ono što bi trebalo da podneseš. Šta znači to da je patnja ono što bi trebalo da podneseš? To znači da je ona odgovornost koju bi trebalo da imaš i obaveza koju bi trebalo da ispuniš kao ljudsko biće i kao stvoreno biće pod Božjom vrhovnom vlašću; jednom rečju, „dužnost ti to nalaže”. Šta znači da ti dužnost to nalaže? To znači da nešto činiš ne tražeći ništa zauzvrat, ne pokušavajući da sklapaš pogodbu i ne težeći zaslugama; to je naprosto ono što bi trebalo da činiš. Baš kao onda kad je Bog poverio Noju poslanje da sagradi barku. Noje je platio cenu od stotinu dvadeset godina gradeći barku, no, pred kim je pokušao da pripiše sebi zasluge? Ni pred kim nije pokušao da pripiše sebi zasluge. Koliko je patnje podneo gradeći barku tokom tih stotinu dvadeset godina? Koliko god da je patio, u Božjim očima, svaka patnja koju je podneo prihvatajući ovo poslanje bila je upravo ono što je on trebalo da podnese. To je zato što je bio ljudsko biće, pa je morao da prihvati taj bol noseći tu odgovornost, a taj bol i njegova odgovornost pojavili su se u isto vreme i odvijali su se uporedo. Kao ljudsko biće, kad jednom prihvatiš Božje poslanje, moraš da prihvatiš svaku vrstu bola koja je sadržana u njemu; dužnost ti nalaže da tako postupaš. Šta je Noje na kraju dobio zauzvrat za svoju patnju? Uspeo je da preživi u barci i postane rodonačelnik sledećeg pokolenja ljudskog roda; svoju patnju zamenio je za opstanak. Zato, ma koliko da je patio gradeći barku, on nikada nije smatrao da je to doprinos ljudskom rodu ili Bogu. Bio je razuman; nikada nije izgovarao takve reči. Smatrao je to Božjim spasenjem i Božjom blagodati. I današnji ljudski rod bi trebalo da zauzme ovakav stav. Ako dobrovoljno obavljaš svoju dužnost i spremno prihvataš Božje spasenje i ako ti je, bez obzira na to koju dužnost obavljaš, koliko patiš i šta doživljavaš u obavljanju svoje dužnosti, cilj da ispuniš poslanje i dužnost koje ti je poverio Stvoritelj i da dostigneš spasenje – koju to onda patnju ne bi trebalo da podneseš? Svaka patnja koju podnosiš predstavlja odgovornost i obavezu koje bi trebalo da ispuniš. Jednostavno rečeno, imaš i odgovornost i obavezu da je podneseš; time se ne vredi hvalisati. Ljudi uvek razmišljaju: „Patio sam i platio cenu. Moram sebe da pohvalim; moram to Bogu da stavim do znanja i moram ljudima da stavim do znanja, kako bi ljudi u svom srcu stekli dobar utisak o meni i kako bih uživao visok status i ugled među ljudima.” To je izlišno i nepotrebno. Kroz patnju si već zadobio ono što je trebalo da zadobiješ. Istina i život koje ti Bog daruje najdragocenije su stvari. Nikakav ugled, status niti uvažavanje od strane drugih ne mogu se meriti sa istinom koju si zadobio. Budući da si već zadobio ono najdragocenije, ima li još ikakve potrebe da se hvališeš svojom patnjom i cenom koju si platio ne bi li te drugi uvažavali? Za tim nema potrebe. Pošto patiš i plaćaš cenu da bi zadobio istinu i dostigao spasenje, ne treba da se hvališeš što si podneo tu patnju. Oni koji imaju savest i razumnost pravilno će pristupiti ovoj stvari. Štaviše, ukoliko kroz patnju razumeš više istina i tačnije razumeš Božje namere, zahvalićeš se Bogu što ti je priredio takva okruženja i bićeš zahvalan na patnji koju si podneo. Kazaćeš: „Srećom, postojala su ta okruženja patnje. Srećom, postojale su te bolesti, razočaranja, neuspesi, uklanjanja s dužnosti, orezivanja, kao i sud i grdnja koje je Bog priredio. Srećom, sve me je to pratilo.” Da te ta okruženja patnje nisu pratila, nipošto ne bi mogao da imaš dobitke koje imaš danas. Moraš da se zahvališ Bogu, umesto da patnju posmatraš kao kapital na osnovu kojeg bi pripisivao sebi zasluge i prepričavao to pred drugima. Vidiš, kad čovek ima tačno razumevanje određene vrste stvari, koje je u skladu sa istinom, njegova gledišta o takvim stvarima postaće tačna, njegovo stanovište biće ispravno, a njegova razumnost postaće normalna. Osnovni uzrok nenormalnosti u čovekovoj razumnosti leži u tome što su čovekova mišljenja, gledišta, stanovišta i perspektive o mnogim stvarima pogrešni i zasnovani na razmišljanjima i gledištima koje je Sotona usadio u njega. Zato koristiš pogrešna razmišljanja i gledišta i posmatraš te stvari iz pogrešne perspektive. Uvek osećaš da ti je patnjom naneta teška nepravda i da si iskorišćen; uvek želiš da se opravdaš, uvek želiš nekome da izjadaš svoje muke i uvek želiš da te drugi uvažavaju, te da iz njihovog uvažavanja zadobiješ osećaj zadovoljstva. Međutim, sada kad prepoznaješ vrednost i značaj patnje, možeš na ispravan način da prihvatiš patnju koja dolazi od Boga i da joj se više ne opireš. Kad vam se rast malo uveća i život vam donekle sazri, neki od vas moliće se poput Petra, tražeći da ih Božja grdnja i sud nikada ne napuste. Imate li sada ovaj rast? (Još ne, ali smo voljni da stremimo ka tome.) Samo nastavite da stremite ka istini i da joj težite. Uz veće razumevanje istine, malo-pomalo menjaće se način na koji u sebi posmatrate stvari, a vaš život će postepeno rasti.

Dok obavljaju svoje dužnosti, neki ljudi se razbole od retkih ili teško izlečivih bolesti. Kroz iskustvo tih bolesti, na kraju nešto i zadobiju. Nezavisno od toga da li se bolest pogoršava, ostaje ista ili je izlečena – ukratko, ono što na kraju zadobiju doživljavanjem ove patnje jesu razumevanje Božjih namera i spoznaja sopstvenih problema u različitim aspektima. Više se ne odnose prema Bogu i istini sa onim pogrešnim stavovima i služeći se metodama kojima su ranije pribegavali. Ovaj dobitak ne možeš da stekneš nikakvim drugim iskustvom – jedino se može dostići kroz patnju. Tada ćeš biti zahvalan na ovoj bolesti, govoreći: „Srećom sam imao ovu bolest; inače bi mi bilo nemoguće da steknem ovakve dobitke.” Zato ćeš, kad o ovom iskustvu budeš razgovarao u zajedništvu i delio ga sa drugima, besediti o tome šta si kroz iskustvo zadobio, šta si iz njega požnjeo i koje istine ljudi u tome treba da razumeju, a nećeš naglašavati patnju koju si podneo. Nećeš pred drugima uzdizati sebe i svedočiti o sebi pričajući koliko si patio, koliko je to bilo uznemirujuće i kako si na kraju stekao rešenost da patiš. Nećeš to činiti da bi svedočio o sebi i pohvalio sebe, već da bi podelio svoja iskustva i dao svedočanstvo za Boga. Pitanje patnje mora biti shvaćeno na ovaj način. Najvažnije je to šta je tvoj cilj u patnji, kao i u čemu su njena vrednost i značaj. Međutim, šta god da je u pitanju, kakvu god patnju da ljudi podnose i koliko god da pate, njihova patnja im nikada ne može biti lični kapital. Osim toga, iskvareni ljudi žive u telu. Čak i ako ne veruješ u Boga, zar ne patiš da bi opstao među ljudima? (Da, i zbog toga moramo da patimo.) Da li je moguće da telo uopšte ne pati? (Nije.) Čak i ako čovek ne veruje u Boga, svejedno mora da podnese mnogo patnje. U težnji za slavom, dobitkom, statusom, akademskim uspehom i bogatstvom, kao i pri podizanju dece i tome sličnom – sve to sa sobom donosi patnju. Ima li nekoga da ne pati? Živeći u ovom ljudskom svetu, ljudi moraju da podnose patnju; samo što je neka patnja bez ikakve vrednosti – ona patnja u kojoj ljudi jurcaju unaokolo radi opstanka, slave i dobitka, nadmećući se, nastojeći da jedni druge istisnu i podmetnu jedni drugima. Na kraju, kad najzad uspeju da se domognu slave, dobitka i statusa, neprestano strepe da ih ne izgube, pa trpe još veću patnju kako ne bi izgubili svoj status. Uz mnogo muke uspevaju da očuvaju svoj status, ali bivaju fizički i mentalno iscrpljeni i emotivno istrošeni. U ovom svetu pate i bogati i siromašni. Bogati imaju sopstvene jade, a siromašni svoje. Ukratko, nije lako živeti u ovom ljudskom svetu; svako pati. Ljudi koji veruju u Boga pate srazmerno manje u pogledu života i opstanka, jer nakon što prihvate istinu, mnoga njihova razmišljanja i gledišta počinju da se razlikuju od razmišljanja i gledišta nevernika, te uspevaju da otpuste mnoge stvari, više ne prinoseći one besmislene žrtve niti vodeći uzaludne borbe – samim tim, u tom pogledu pate srazmerno manje. Oni su u stanju da budu zadovoljni time što imaju hranu i odeću; preostalo vreme provode stremeći ka istini, stremeći ka spasenju i ispunjavajući svoju dužnost kao stvorena bića, zar ne? (Tako je.) Ljudi moraju da podnesu izvesnu patnju zarad svog telesnog života: moraju da podnose muke umora i bolesti, namamljivanja od strane raznih zlih trendova u svetu, odbačenost, kao i borbu i razmirice među ljudima – svu tu patnju moraju da podnesu. Pored toga, neki ljudi žive u siromaštvu i, kad se razbole, nemaju novca za lečenje. Mnoge stvari ne idu onako kako bi oni želeli i često se osećaju bespomoćno, ali podnose svu tu patnju. Ljudi pate u svakom slučaju, međutim, koliko god patnje da podneseš zarad tela, to je zasluženo; to je ono što bi trebalo da podneseš. Želiš li da živiš, moraš da patiš. Iako je patnja koju podnose ljudi koji veruju u Boga donekle slična patnji koju podnose nevernici, ono što vernici na kraju zadobijaju jesu istina, kao i obožavanje Boga i pokornost Njemu. Ova patnja je, stoga, neizmerno dragocena i smislena. Treba da se zahvaljuješ Bogu što ti priređuje ovakva životna okruženja ispunjena patnjom, omogućavajući ti da svaki put kad iskusiš patnju izvučeš pouke, naučiš da se pokoravaš Bogu i budeš postojan u svom svedočenju, umesto da iskustvo patnje koristiš kao kapital kojim ćeš se razmetati i uzdizati sebe. Oni koji uvek sebe uzdižu i svedoče o sebi govoreći o patnji koju su podneli, ne bi li ih drugi izrazito poštovali – takvi ljudi su bestidni. Ljudi koji su lišeni razuma ne čine ništa drugo do bestidne stvari. Kad učine nešto nerazumno, ljudi koji imaju razum se postide; tu se zaustave i ne idu dalje, zar ne? (Tako je.)

Mnogo sam besedio o pitanju patnje. Da li vam je ovakva Moja beseda bila od koristi? (Jeste.) Na koji način vam je bila od koristi? (Nakon što sam čuo Božju besedu, razumeo sam da su one patnje koje telo podnosi upravo ono što bi čovek i trebalo da podnese, kao i da je patnja doživljavanja suda i grdnje, orezivanja, nedaća i kušnji i tome slično, takođe ono što bi čovek trebalo da podnese. To je zato što čovek ima sotonske iskvarene naravi, pa ukoliko tu patnju ne podnese, neće moći da se oslobodi svojih iskvarenih naravi. Pored toga, Bog je upravo pomenuo da je svaka patnja koju čovek podnese kako bi ispunio svoju dužnost kao stvoreno biće njegova obaveza i odgovornost, te da to ne treba da koristi kao kapital da bi pokušavao da za sebe traži zasluge od Boga. Nakon Božje besede, smatram da sada mogu razumno da posmatram patnju.) Posle ovakve besede, neki ljudi koji neprestano streme ka patnji biće oslobođeni. Neki ljudi uvek razmišljaju: „Moram da patim, inače će me braća i sestre gledati s visine i sledeći put me neće izabrati za vođu ili delatnika. Moram da budem u stanju da se pretvaram i da naučim da patim pred drugima.” Nema potrebe da se pretvaraš. Ako imaš vremena za to, bolje bi ti bilo da to vreme provedeš čitajući više Božjih reči, razumevajući više istine, ispunjavajući svoje odgovornosti i obaveze, te valjano obavljajući svoje dužnosti, čime ćeš na kraju požnjeti dobitke u pogledu istine. Bez obzira na to da li te drugi visoko uvažavaju, ako si lično požnjeo dobitke u pogledu istine i ako su tvoje iskvarene naravi odbačene – te na kraju za sebe izboriš priliku da budeš spasen i prihvaćen od Stvoritelja – to je ono najvrednije; to je ono što bi pametan čovek izabrao. Ako se pred drugima uvek pretvaraš kako bi te visoko uvažavali i pred drugima stalno pripisuješ sebi zasluge i tražiš nagrade, svedočeći o tome koliko si patio, koliko si nepravdi pretrpeo, kako si se davao za Boga, koliku si cenu platio i koliko si toga prineo, onda je to glup način postupanja. Budući da si platio tako veliku cenu, toliko toga prineo i toliko patio, podeli sa svima svoja iskustva iz podnošenja te patnje i plaćanja te cene, kao i ono što si time zadobio, kako bi svi imali koristi i pronašli put primene. Treba da predočiš rezultate koje si zadobio i požnjeo – koje si aspekte Božjih namera razumeo i koji su aspekti istine pustili koren u tebi postajući tvoj život. O tome treba da besediš i da to podeliš. Kad braća i sestre ne razumeju određeni aspekt istine ili ne znaju kako da u određenoj stvari postupaju u skladu sa istina-načelima, kroz besedu treba da preneseš svoja lična iskustva kako bi im pružio pomoć i smernice. Pošto si toliko patio, zasigurno si dosta i zadobio, pa to i podeli; mnogi ljudi žele da dobiju pomoć od tebe. Nema potrebe da govoriš o procesu svoje patnje, niti o tome koliko si propatio. Samo govori o tome koje si aspekte istine spoznao nakon patnje. Iskoristi svoje saznanje i ono što si zadobio da bi ljude doveo pred Boga, da bi razrešio njihove sukobe s Njim i razrešio njihova nepravilna razmišljanja i gledišta o Njemu. Dovesti ih pred Boga znači uvesti ih u istina-stvarnost. To je sve što se od tebe traži; vidi možeš li to da postigneš. Ako možeš, onda si ispunio svoju odgovornost i obavezu, a tvoja je patnja dragocena i smislena. Ako pak ne možeš da ispuniš čak ni ovaj zahtev, onda ućuti; patnja koju si podneo uzaludna je. Budeš li neprestano govorio o tome koliko si patio, ti se razmećeš i ispoljavaš iskvarenost; ti svedočiš o Sotoni, svedočiš o iskvarenim naravima i svedočiš o Sotoninim razmišljanjima i gledištima – zaluđuješ ljude i izazivaš ometanja. Ako kažeš da si mnogo patio i platio veliku cenu, da su ti Božje reči sudile, grdile te, orezivale i disciplinovale i da si doživeo mnogo bola i oplemenjivanja, onda treba da uzmeš svoja iskustva iz razdoblja patnje – kako si se pokoravao, kako si bio kadar da se prema Božjim rečima odnosiš sa ispravnim razmišljanjima, gledištima i stavovima, kako si prihvatao sud i grdnju Božjih reči i kako si tragao za istinom da bi izašao iz bola i oplemenjivanja – te da o njima besediš i da ih sa svima podeliš. Mnogi ljudi su gladni i žedni pravednosti, čekajući da čuju ove stvari. Većina ljudi i bez poduke zna kako da pati, kako da plati cenu, kako da se razmeće i svedoči o sebi nakon podnete patnje i plaćene cene i tome slično. Svi oni umeju da se hvališu i razmeću svojim zaslugama. A šta to jedino ne razumeju? Ne razumeju koji način postupanja je primena istine i obavljanje stvari u skladu sa istina-načelima, a koji način je izopačen; koji način postupanja udovoljava Božjim namerama, a koji ih krši; kakva nepravilna razmišljanja i gledišta ljudi nose u sebi; kako da spoznaju i detaljno analiziraju sebe kad se suoče sa stvarima i ispolje iskvarenost; niti kakav način postupanja označava da su se preokrenuli, a kakav da su se promenili i sazreli. To je ono što većini ljudi nedostaje. Shodno ljudskoj prirodi, ono što život u ljudima prirodno ispoljava i proživljava jesu samouzdizanje, svedočenje o sebi i razmetanje kako bi čoveka drugi visoko uvažavali; u tome su ljudi najbolji i tome su najvičniji. Nema potrebe da besediš o onome ili da deliš ono u čemu su ljudi najvičniji; podeli neka svoja iskustva, saznanja i uvažavanja u pogledu Božjih reči. To je ono što je ljudima potrebno. Besedi o onome što je ljudima potrebno, o temama koje su korisne za ljudsko postupanje, za iskustva ljudi i njihovo dostizanje spasenja, a koje im pomažu da razreše svoje sukobe sa Bogom. To je dragoceno. Kažeš da si mnogo propatio, da si u svojoj patnji utrošio mnogo snage i dao celo svoje srce, te da ujedno imaš pokornost – pa šta si onda zadobio? Reci to naglas da svi čuju. Podeliti sa svima svoje znanje i razumevanje u pogledu istine – što je ljudima i potrebno – i te kako je dobrodošlo. To je ono što je ljudima potrebno. Činiti to jeste istinski dobro delo i to su tvoja odgovornost i obaveza. Ako radi razmetanja svedočiš o tome kakve si patnje podneo i šepuriš se kapitalom koji veruješ da si stekao patnjom, ne bi li te ljudi visoko uvažavali i obožavali, to je odstupanje od Božjih namera. Nije ti ni odgovornost a ni obaveza da to činiš; naprotiv, to je ispoljavanje gubitka savesti i razuma. Ako zaista ne možeš da se suzdržiš i želiš da se razmećeš, možeš o tome malo da porazgovaraš sa nekoliko osoba kako bi zadovoljio svoju sujetu, ali treba da znaš kad je dosta. Nipošto to nemoj bezočno da razglašavaš na sva zvona; to znači da si razmetljiv i praviš budalu od sebe. Šta znači biti razmetljiv i praviti budalu od sebe? To je ravno tome da se javno skineš go da bi te ljudi gledali – eto koliko je to odvratno. Kakav čovek čini tako nešto? To čine umno poremećeni ljudi, ljudi bez osećaja stida i bez razumnosti. Ako imaš razuma, nipošto ne smeš da činiš takve stvari. Patnja je ono što bi trebalo da podneseš, no, šta si zadobio nakon patnje? Nemoj to da kriješ; to bez zadrške treba da podeliš sa svom braćom i sestrama koji slede Boga i streme ka istini. Ako to podeliš, Bog će te blagosloviti i još više će ti podariti. Ako ne govoriš o temama koje se tiču životnih iskustava i svedočenja o Bogu, već stalno govoriš o tome kako si patio i platio cenu i koliki kapital poseduješ, uvek se predstavljajući drugima u lepšem svetlu, uzdižući sliku o sebi i podižući svoj ugled, govoreći i postupajući zarad sopstvene slave, dobitka i statusa i bestidno se razmećući na svakom koraku, onda ne samo da te Bog neće blagosloviti, već će ti oduzeti i ono što si prvobitno imao. To je zato što Bog tvoje postupke ne prihvata niti priznaje, već ih osuđuje. Zato vam kažem, nipošto ne smete da izaberete taj put. Koliko god da si patio i bez obzira na to da li je to trebalo da podneseš ili ne, ili si patio dobrovoljno ili pak pasivno iz osećaja bespomoćnosti, svoju patnju nipošto ne smeš da posmatraš kao kapital kojim ćeš se razmetati. I nikada nemoj da besediš o tome koliko si patio kao da besediš o istini, ne bi li te ljudi visoko uvažavali ili oponašali tvoju rešenost da patiš, tvoj način patnje ili tvoj stav prema patnji. Nikada to nemoj da radiš; to bi značilo da slediš sopstveni put. Bog nikada ne gleda na to koliko čovek pati. On jedino gleda na to kroz koliku patnju prolaziš, koliko nepravdi trpiš i koliku cenu plaćaš zarad istine, zarad podržavanja pravednosti i zaštite Božjeg dela, zarad dobrog obavljanja svoje dužnosti, zarad pokoravanja Božjim uređenjima i istini, te zarad pridržavanja istina-načela. On gleda na to kakvi su tvoji ciljevi, namere i motivi u patnji, a ne na to kolika ti je patnja ili koliko teško patiš. Ako je cilj tvoje patnje zaštita sopstvenog ponosa i ličnih interesa, onda tvoja patnja ne vredi ni prebijene pare. Ako patiš da bi zaštitio interese Božje kuće, čak i ako izgovoriš samo jednu jedinu rečenicu koja na kraju uvredi neke ljude, ali štiti interese Božje kuće i koristi crkvenom radu, Bog će zapamtiti tu jednu rečenicu. On će tu rečenicu smatrati dragocenom i još više će ti podariti, dajući ti veru da bi te osnažio, tako da se, kad se susretneš s raznim stvarima, nećeš bojati zlih ljudi niti neprijateljskih sila. Podariće ti bistrinu uma i omogućiće ti da imaš spoznaju, uvid, svetlost i prosvećenje u pogledu istine. Kao što vidiš, Božji blagoslov je tako velik!

Ono o čemu smo upravo razgovarali u zajedništvu jesu ispravna razmišljanja i gledišta o patnji. Kako god da si nekada postupao ili kako god da si nekada posmatrao patnju, kad razumeš istine koje se odnose na patnju, treba da se preokreneš, prihvatiš ispravna razmišljanja i gledišta i ispraviš svoje namere i ciljeve, služeći se ispravnim razmišljanjima i gledištima za usmeravanje načela, načina i pravca svog postupanja. Tako ćeš moći da zadobiješ istinu. Ako čovekov karakter nije ispravan i on uopšte ne prihvata istinu, već samo govori o rečima i doktrinama koje razume kako bi se šepurio i razmetao ne bi li ga ljudi visoko uvažavali i ako pri obavljanju stvari postupa kako mu se prohte, ne menjajući se nimalo uprkos tome što godinama veruje u Boga – onda je on neko ko ne voli istinu i ne prihvata je. Ljudi koji prihvataju istinu usvajaju ispravna razmišljanja i gledišta i uzimaju ih k srcu nakon što ih čuju. Kad se susretnu s raznim stvarima, oni koriste istinu kao kriterijum za regulisanje svog ponašanja i za ispravljanje svojih pogrešnih namera i pogrešnih razmišljanja i gledišta. Zatim koriste ispravna razmišljanja i gledišta kao načela i kao put primene da sebe obuzdaju i usmere svoje ponašanje. Na kraju, ono što proživljavaju i ispoljavaju više neće biti iskvarene naravi, već će biti u skladu sa istina-načelima, što pokazuje da su doživeli istinsku promenu. Nije li to dobra stvar? (Jeste.) Upravo tako ljudi treba da streme ka istini. Kad jednom razumeš istinu, Božje reči će prirodno imati vlast u tvome srcu; to jest, Božje reči će postati život u tebi i moći ćeš da proživiš Božje reči. Kad Božje reči preuzmu kontrolu u tebi i tvoje iskvarene naravi više ne vode glavnu reč, onda imaš istinu kao svoj život i neko si koga Bog voli. Da li su srećni oni koje Bog voli? (Jesu.) Njihova je sreća sasvim opravdana; iako pate, to je ipak čast. Ono što doživljavaju jeste patnja, ali ono što zadobijaju jeste određena slast. Iako ti ova sreća trenutno može biti nedostižna – ili možda čak veoma daleka – budeš li usrdno stremio u ovom pravcu, pre ili kasnije doći će dan kad ćeš požnjeti ovu radost i osetiti ovu sreću, pa ti ova radost i sreća više neće biti tako daleke. Samo stremi ka ovom cilju i njemu teži. Pre ili kasnije doći će dan kad će istina postati tvoj život i kad više nećeš biti pod kontrolom ili u okovima iskvarenih naravi, pa ćeš pomisliti: „Vredelo je podneti ovu patnju! Nekada, kad sam patio, bilo je to mučno i bolno, te sam mislio da je patnja nešto teško. Malo bih istrpeo, pa bih odmah pomislio da imam kapital. Sada osećam da patnja uopšte nije kapital i da ona ništa ne vredi – imam iskvarene naravi, pa bi stoga i trebalo da patim. Dobro je malo patiti; telo bi trebalo da pati. Srećom, ova patnja me je pratila; jedino sam tako uspeo da zadobijem istinu, da se oslobodim okova i kontrole iskvarenih naravi i da živim u radosti i sreći. Nakon patnje dolazi slast.” Vidiš, oni koji su to okusili znaju; oni koji su zadobili znaju. Kad taj dan bude došao, stvari će izgledati sasvim drugačije, zar ne? (Tako je.)

U redu, hajde da ovde završimo naš današnji razgovor u zajedništvu. Doviđenja!

16. novembar 2024. godine