Prošli put smo razgovarali u zajedništvu o otpuštanju predstava i uobrazilja o ovaploćenom Bogu, što spada u temu „Kako stremiti ka istini”, zar ne? (Tako je.) S tim u vezi, razgovarali smo o temi „da se ovaploćeni Bog ne stavlja u istu ravan sa iskvarenim ljudskim rodom”, a u okviru te teme razgovarali smo o načinu na koji ovaploćeni Bog posmatra patnju, što obuhvata određena razmišljanja, gledišta i mišljenja o patnji. Beseda o načinu na koji čovek treba da posmatra patnju omogućava ljudima da steknu ispravna razmišljanja i gledišta o patnji, osposobljavajući ih da ispravno shvate patnju i da joj ispravno pristupe. To jest, moraš da podneseš patnju koju bi trebalo da podneseš; ako podnosiš patnju koju ne bi trebalo da podnosiš ili koja je besmislena, Bog to neće upamtiti. Ako je to patnja koju bi trebalo da podneseš, a njeno podnošenje jeste nešto što bi trebalo da učiniš, onda moraš ispravno da joj pristupiš, da je prihvatiš od Boga i da imaš pokoran stav; ne treba da se žališ, niti treba da je odbijaš ili izbegavaš, već da je ispravno shvatiš. Ispravno shvatanje patnje podrazumeva ispravno sagledavanje značaja patnje, vrednosti patnje, kao i onoga što čovek treba da postigne i šta treba da zadobije nakon što podnese patnju. Ukratko, patnja je nešto što svako mora da doživi; svi ljudi koji žive u telu moraju da pate. Bilo da težiš dobrom životu, slediš svoje težnje ili stremiš ka istini kako bi postigao spasenje u svojoj veri u Boga, patnja je nešto što ljudi moraju da dožive i čemu ljudi treba ispravno da pristupe. Pitanje patnje ljudi moraju ispravno da posmatraju i da ga ispravno shvate. Ako je to patnja koju bi čovek trebalo da podnese, on treba da je prihvati i pokori se, te ne treba da se žali, ne treba da je odbija, niti treba da je izbegava. Istovremeno, on mora da traga za istinom i da traga za Božjim namerama usred te patnje. Naravno, još je bolje ako tokom patnje možeš da spoznaš sopstvenu iskvarenost i buntovništvo, da spoznaš sopstvene nedostatke i nesavršenosti i da spoznaš koje istine i načela vladanja ti Bog omogućava da doživiš, uvidiš i zadobiješ u tom okruženju ili u konkretnoj teškoći. Ukratko, patnja je nešto što bi svako trebalo da doživi i što bi trebalo da prihvati. Naravno, takođe smo razgovarali o tome da, ako je patnja koju čovek podnosi neophodna i vredna, ako je odobrena od Boga i ako je to patnja koju bi ljudi trebalo da podnesu, onda je to patnja koja uključuje primenu istine. Ako patnja koju čovek podnosi nema nikakve veze sa primenom istine, ako je to veštački izazvana patnja ili patnja kojoj se teži po osnovu ljudske volje, onda to nije patnja za koju se mi zalažemo. Stvaranje određenih teškoća i nevolja, stvaranje izvesnih problema, a zatim svesno izlaganje naporu da bi se oni iskusili – sve je to nepotrebno i suvišno. Štaviše, patnja koju ljudi podnose kako bi udovoljili sopstvenim ambicijama i željama, udovoljili svojoj žudnji za statusom ili udovoljili svojim sebičnim željama takođe je nepotrebna. Priroda podnošenja ovakve patnje razlikuje se od podnošenja prave patnje, patnje koja se podnosi radi zadobijanja istine i ostvarivanja istinskog dobitka. Razgovarali smo o ovom aspektu, zar ne? (Jesmo.) Kako sada posmatrate pitanje patnje? (Ranije sam u svom srcu imao brojna iskrivljena gledišta i shvatanja o patnji, verujući da će Bog prihvatiti i odobriti moje obavljanje dužnosti, bez obzira na to koliko sam patio i kakvu sam patnju podneo. Tek nakon što je Bog besedio o tome kakvu patnju Bog odobrava i koja patnja je ona koja se podnosi zarad primene istine, počeo sam da raspoznajem sopstvena pogrešna gledišta o stvarima. I tek tada sam počeo da razmišljam o tome kako pristupam patnji i o tome koja je patnja koju sada podnosim veštačka i suvišna, koju patnju podnosim radi svojih sebičnih želja, lične slave, dobitka i statusa ili ambicija i želja, a koju patnju bi trebalo da podnesem i ne treba da je odbijem. Na primer, patnja koja se podnosi radi razumevanja istine i primene istine, patnja koja se podnosi da bi se svedočilo za Boga, patnja koja se podnosi radi dobrog obavljanja dužnosti i udovoljavanja Bogu i patnja koja se podnosi radi preobražaja naravi – ova vrsta patnje mora da se podnese, a ono što se zadobija nakon podnošenja takve patnje jeste istina. Tek nakon Božje besede o tome saznao sam da moram ispravno da shvatim pitanje patnje i da prema patnji koju bi trebalo da podnesem ne treba da osećam otpor, već da je prihvatim i pokorim se, koračajući napred malo-pomalo. Nadam se da ću jednoga dana moći da dostignem to da se molim Bogu kao što je Petar to činio, sa željom da me Božja grdnja i sud ne napuste i da ću biti u stanju da prihvatim patnju suda i grdnje, kao i kušnji i oplemenjivanja, kako bih mogao da imam pravi život-ulazak.) Pitanju patnje morate da pristupite ispravno i o njoj morate da imate čisto shvatanje. Ukratko, kad je reč o patnji koju ne bi trebalo da podneseš, ne stvaraj teškoće i ne postavljaj razne vrste prepreka kako bi sebi otežavao život. Nehumano je sebi otežavati život, a to je ujedno i nerazumno. Što je najvažnije, na koji god način da samome sebi otežavaš stvari – bilo da se radi o prevazilaženju nekih sopstvenih problema ili o stvaranju izvesnih nevolja kako bi sebi otežavao stvari – ono što na kraju zadobijaš biće u najboljem slučaju udovoljavanje sopstvenim ambicijama i željama ili sopstveno emocionalno zadovoljstvo, ali time nećeš istinski zadobiti istina-stvarnost. Ako je patnja koju podnosiš u cilju očuvanja postojanja pozitivnih stvari, očuvanja pravde i očuvanja interesa Božje kuće, te ako je to patnja koju podnosiš da bi bio odan, da bi ispunio svoje odgovornosti i dostigao tačku pokoravanja Bogu i udovoljavanja Bogu, onda je podnošenje takve patnje vredno i ima smisla; to je patnja koju bi čovek trebalo da podnese. Ako je patnja koju podnosiš radi očuvanja sopstvenog ponosa, statusa i ugleda, radi udovoljavanja sebičnim željama i ambicijama, te radi zadobijanja statusa i velikog ugleda među ljudima, a podnoseći je ti ne štitiš interese Božje kuće i ne štitiš pozitivne stvari, niti je podnosiš da bi ispunio svoje odgovornosti, a kamoli to da dostigneš odanost Bogu i udovoljavanje Bogu, onda je sva takva patnja nepotrebna i bezvredna. Čak i ako je podnosiš, činiš to uzalud. Takvu patnju treba da izbegavaš koliko god je to moguće. Kako ćeš uspeti da je izbegneš? Da li je to lako postići? (Prvo treba da prihvatimo ispravna gledišta o patnji koja dolaze od Boga, a zatim da ih u svojim iskustvima postepeno upoređujemo sa sobom. Kad shvatimo da je takva patnja bezvredna, više nećemo podnositi takvu besmislenu patnju.)

Neke crkve se nalaze u područjima gde su životni uslovi surovi. Uslovi ishrane i smeštaja su loši, pa je prava muka doći čak i do čaše čiste vode, međutim, od tebe se zahteva da tamo obavljaš svoju dužnost – šta treba učiniti u takvoj situaciji? Pretpostavimo da u sebi pomisliš: „Patnja koja dolazi sa ovim spoljašnjim uslovima nije ono što bi trebalo da podnosim. Rođen sam da obavljam crkveni rad; ja sam vođa i treba da uživam u boljem tretmanu od onoga koji dobijaju obični ljudi. Ovdašnji životni uslovi su suviše surovi, što utiče na moje raspoloženje i sprečava me da dobro obavljam svoj rad. Ovako ne ide. Ovo surovo okruženje nije pogodno da u njemu obavljam svoju dužnost. Moram da pređem na neko mesto sa prelepim predelima i prijatnim okruženjem kako bih obavljao svoju dužnost. Osim toga, moram da imam i dobar domaćinski dom, u kome je hrana ukusna i gde mogu udobno da spavam, gde u kući postoji klima-uređaj, a napolju su lepi predeli i mesta za šetnju. Takvo je mesto pogodno za obavljanje moje dužnosti.” I shodno tome, odlučiš da napustiš to surovo mesto i pronađeš neko lepo okruženje kako bi obavljao svoju dužnost. Kakvo je ovo postupanje? (Nije dobro.) Neki kažu: „Zar Ti nisi rekao da sami sebi ne stvaramo nevolje? Dolazeći u ovo siromašno, surovo okruženje gde su hrana i smeštaj loši – zar time na sebe ne navlačim nevolju i patnju? Pošto je ovo traženje patnje i traženje nevolje, kao i stvaranje prepreka za rad, onda bi trebalo da pronađem mesto gde nema nevolja.” Da li je prihvatljivo ovako postupati? (Nije.) Recite Mi, ima li onih koji ovako shvataju stvari? (Ima.) Da li je ispravno stvari shvatati na ovaj način? (Nije, ovakvo shvatanje je donekle iskrivljeno.) Dakle, kad naiđeš na ovako teško okruženje, gde su uslovi ishrane i smeštaja loši, hrana i piće nehigijenski, gde muve, komarci i razne bube stalno lete unaokolo, gde spavaš na tvrdom drvenom krevetu, jorgan je vlažan i prljav, ne možeš čestito da se naspavaš, gde nema mirnog mesta za održavanje okupljanja, gde je okruženje nebezbedno, a povrh toga Sotonin režim tamo sprovodi progon i hajke na ljude – zar ne biste rekli da je neizbežno da ćete u takvom okruženju istrpeti mnogo patnje? (Da.) Međutim, na tom mestu postoji crkva i postoji rad koji treba obaviti, pa šta bi trebalo da učiniš? Da li bi podneo tu patnju ili ne? (Moramo da je podnesemo.) U smislu doktrine, ljudi to mogu da prihvate i da znaju da moraju da podnesu tu patnju, no, zašto moraju da je podnesu? (Budući da crkveni rad to nalaže, kao i naša dužnost, ova patnja se mora podneti.) To su rad koji bi trebalo da obavljaš i odgovornost koju bi trebalo da ispuniš. U ovom slučaju, postavlja se pitanje da li si odan u obavljanju svoje dužnosti. Ne možeš da razmatraš to da li je okruženje udobno, niti možeš da postupaš na osnovu toga da li ti je u telu ugodno ili bolno; ne možeš da se vodiš tim osećanjima. Na svaki mogući način moraš da nastojiš da prevaziđeš razne teškoće kako bi ispunio svoje odgovornosti i svoju dužnost. Neki ljudi kažu: „Ja lično tamo neću otići. Pronaći ću nekog prikladnog da ode i obavi taj rad i podnese tu patnju. Sačuvaću snagu da obavim neki drugi važan rad, pa neću morati da podnosim tu besmislenu patnju.” Da li je ovakvo shvatanje ispravno? (Nije. Ako je izvesno da je to mesto gde bi trebalo da odem i da tamo postoji rad koji bi trebalo da obavim, a ja organizujem da neko drugi to uradi iz straha da ne bih patio, to znači da sam ljigav i da zabušavam.) Ako je izvesno da je to mesto na koje bi trebalo da odeš i da tamo postoje rad koji bi trebalo da obaviš, dužnost koju bi trebalo da obaviš i problemi koje bi trebalo da rešiš, a ti ipak ne odeš, već izmišljaš svakojake izgovore i razloge da pošalješ nekog drugog, to nije odanost, već izbegavanje i odbijanje teškoća. Najdublji razlog iz kojeg bi poslao nekog drugog da tamo ode nije taj što bi tebi bilo nezgodno da odeš, niti to što je tvoj odlazak tamo samo mogućnost koja ti se nudi, već to što je okruženje loše i životni uslovi su tamo surovi, pa se bojiš da ćeš podnositi patnju – eto zašto ne želiš da ideš. Ako imaš takav karakter i takvu nameru, to znači da si lišen odanosti, da izbegavaš patnju i da odbijaš da istrpiš patnju. Moraš da prihvatiš patnju koju bi trebalo da podneseš – koliko god teškoća da ima, ne smeš da je izbegneš; kolika god opasnost da preti, moraš da se suočiš sa njom; pa čak i ako se tamo događa kakva nesreća, moraš da ideš, ne smeš da uzmičeš i moraš da se uhvatiš u koštac sa teškoćama. To nazivamo odanošću. Pretpostavi da, iako znaš da će ti odlazak na to mesto doneti telesnu patnju i da će tamo biti opasnosti, ti to ne odbijaš niti izbegavaš, već možeš čak i da se odvažiš pred opasnošću i savladaš teškoće kako bi bio na čelu prethodnice, zarad crkvenog rada i dobrog obavljanja svoje dužnosti. To nazivamo odanošću, nazivamo ispunjavanjem svojih odgovornosti i to nazivamo vođenjem računa o Božjim namerama. Ljudi moraju postati sposobni da budu postojani u svom svedočenju u teškom okruženju, a to je ujedno i način postupanja koji treba da imaju, zar ne? (Tako je.) Kad se nađete u ovakvoj situaciji, morate da je shvatite na ovaj način i da na ovaj način postupate.

Ako odeš negde da obavljaš svoju dužnost, a tamošnji životni uslovi budu dobri, okruženje prijatno, hrana prilično dobra – možeš da jedeš meso gotovo za svaki obrok – a i tvoj smeštaj bude sasvim udoban, sa grejanjem zimi i hlađenjem leti, te svi uslovi budu sasvim povoljni, kako treba da pristupiš takvom radnom okruženju kad se sa njim susretneš? Neki ljudi kažu: „Rad u ovakvom okruženju zaista je prijatan. Ako obavljam svoj rad na ovom mestu, da li se prepuštam udobnosti? Zar time ne prestajem da budem odan svojoj dužnosti? Nije li ovo pogrešno?” Ako se susretneš sa okruženjem sa tako dobrim životnim uslovima, kako ga shvataš? (Kao prvo, potrebno je da utvrdim da li to iziskuju potrebe crkvenog rada. Ako rad nalaže da obavljam svoju dužnost na tom mestu, onda treba ispravno da pristupim tom okruženju, da se ne prepuštam udobnosti i da se ne usredsređujem na to da se dobro hranim ili lepo odevam, već da se usredsredim na to da dobro obavljam svoju dužnost; jedino to priliči čoveku koji ima savest i razum. Međutim, ako rad ne nalaže da tamo obavljam svoju dužnost, a ja svojevoljno odaberem mesto sa dobrim životnim uslovima radi većeg telesnog uživanja, onda se time prepuštam udobnosti.) Čak i ako se nađeš u okruženju sa dobrim životnim uslovima, ne treba da dopustiš da te to ometa da dobro obavljaš svoju dužnost. Ne treba da se prepuštaš takvom životnom okruženju; samo čini ono što bi trebalo da činiš i obavljaj svoju dužnost onako kako bi je trebalo obavljati. Ako se domaćinska porodica naročito stara o tebi zato što si vođa ili delatnik, pružajući ti dobru hranu i lepe stvari da ih koristiš, obasipajući te posebnom pažnjom i ukazujući ti povlašćen tretman, pa pomisliš: „Moram ovo da prihvatim od Boga. Ovo je Božja blagodat prema meni i to je ono u čemu bi trebalo da uživam, pa ću stoga naprosto uživati. Ne mogu to da odbijem”, pogrešno je da tako razmišljaš. Zapravo, način na koji se domaćinska porodica odnosi prema tebi i stara o tebi znatno prevazilazi njihovo postupanje kad su domaćini običnoj braći i sestrama; time su već uveliko prekoračena merila i načela dužnosti domaćina. Kako onda treba da pristupiš takvoj situaciji? (Moram da naučim da odbijem.) Kako treba da odbiješ? (Kao prvo, trebalo bi da sa domaćinskom porodicom jasno razgovaram u zajedništvu o načelima dužnosti domaćina, govoreći im da ne treba da posvećuju posebnu pažnju vođama i delatnicima samo zato što imaju status, jer time vođe i delatnike navode da se lako prepuštaju udobnosti. Takođe, i ja sâm moram da naučim da ih odbijem, tako što ne uživam u tom povlašćenom tretmanu. Svoje odbijanje treba da pokažem stvarnim vladanjem i svojim postupcima.) Treba li to onda da prihvatiš od Boga? (Ne.) I sâm moraš da znaš kako da raspoznaš okolnosti i da znaš kako da se, shodno tome, prema njima postaviš. Neki ljudi kažu: „Domaćinska porodica naprosto tako živi. Ako odbijem, zar to ne znači odbijanje Božje blagodati? Zar time ne tražim nevolju? Vođe i delatnici treba da uživaju u dobrim domaćinskim uslovima dok obavljaju svoj rad.” Da li je takvo shvatanje ispravno? (Nije.) Takvo shvatanje je sasvim sigurno pogrešno. Ako dođeš na neko mesto u kraju gde su životni uslovi veoma dobri, a ono što domaćinska porodica obezbeđuje za tebe predstavlja deo uobičajenih troškova i potreba u njihovom svakodnevnom životu, te je to naprosto pravilo u njihovom životu, treba da poštuješ njihove životne navike. Tamošnji životni uslovi naprosto su takvi. Odbiješ li, delovalo bi pomalo usiljeno; treba to da prihvatiš od Boga i da tome ispravno pristupiš, treba da se zahvališ Bogu što Ti je ukazao blagodat i ne treba da nastojiš da samom sebi stvaraš patnju. Međutim, ako tretman koji ti domaćinska porodica ukazuje prevazilazi njihov svakodnevni životni standard, u smislu da se o tebi staraju na naročit način, onda to nije u skladu sa načelima. Treba to da odbiješ i da s njima razgovaraš u zajedništvu o načelima; ne treba da im stvaraš neprijatnosti. Zar ne treba tako da postupaš? (Da.) Ako iznalaziš izgovore, govoreći: „To je naprosto njihov uobičajeni životni standard; svakodnevno jedu raskošno i uvek imaju svakojakog svežeg voća u izobilju, pa bi trebalo da i ja uživam u tome”, da li ti priliči da iznalaziš takve izgovore? (Ne.) Time se prepuštaš udobnosti. Čim dođu na neko mesto sa dobrim životnim uslovima, neki ljudi više ne žele da odu odatle i na takvom mestu ostaju naročito dugo. Budu li otišli negde drugde, pribojavaju se da će podnositi patnju, te iznalaze svakojake izgovore da ne bi otišli. Čak i ako na drugim mestima ima posla, kao i problema koje treba da reše, tamo odu tek na nekoliko dana da te zadatke privedu kraju, pa se brže-bolje vraćaju natrag na to prijatno mesto. Zar to nije strah od podnošenja patnje? (Jeste.) To je strah od podnošenja patnje i prepuštanje udobnosti. Oni ugađaju svome telu sve dok ne postanu uhranjeni i uglađeni, a i dalje pronalaze razloge i izgovore, govoreći: „Ako se ne budem dobro hranio ili ne budem boravio na nekom lepom mestu, pa se razbolim, zar se to neće odraziti na obavljanje moje dužnosti kao vođe? Da bih dobro obavljao rad, moram da ugađam telu, da ga održavam zdravim i da budem pun snage; tek tada ću biti delotvoran u obavljanju svoje dužnosti.” Nisu li to izgovori? (Jesu.) To je iznalaženje izgovora radi prepuštanja udobnosti. Ukratko, bilo da je posredi okruženje u kome postoje teškoće ili okruženje udobnosti, treba da budeš u stanju da ne potpadneš pod njegov uticaj ili da te to okruženje ne sputava. Ako teškoća nema, nemoj sâm sebi da ih stvaraš; ako teškoće postoje, nemoj da ih odbacuješ. Ako okruženje sa kojim se susrećeš iziskuje patnju, moraš da je podneseš; kolika god da je ta teškoća, moraš da je savladaš. Savlađuješ je s ciljem da bolje obavljaš svoju dužnost, a ne da bi svesno mučio sopstveno telo. Koliko god da su velike teškoće, ne treba da ih odbacuješ niti da pred njima uzmičeš; naprotiv, treba da promisliš o svim mogućim načinima da dobro obaviš rad, da dobro obaviš dužnost koju bi trebalo da obaviš, da kažeš ono što bi trebalo reći, te da se pozabaviš problemima i rešiš ih – i tek potom možeš da odeš. To bi bilo prikladno. Kad odeš negde gde su životni uslovi povoljni, moraš takođe da budeš u stanju da svoju dužnost i svoj rad obavljaš uobičajeno, ne prepuštajući se telesnoj udobnosti i uživanju, već se u srcu usredsređujući na to da dobro obaviš rad. Razume se, u takvom okruženju nema potrebe da stvaraš dodatne teškoće kako bi sebi zagorčavao život, niti da bi time Bogu iskazivao odanost ili izražavao svoju rešenost. Umesto toga, to okruženje ne treba na tebe da utiče, ne treba da se prepuštaš telesnoj udobnosti i ne treba da se izopačiš. Ne treba da dopustiš da se povoljni životni uslovi i udobno okruženje odraze na napredak rada, niti da se odraze na tvoju rešenost da podnosiš patnju i na tvoju odanost dužnosti. U okruženju udobnosti i dalje moraš da ispunjavaš svoje odgovornosti i da dobro obavljaš svoju dužnost. Ako negde drugde ima posla i ti bi trebalo tamo da odeš, onda moraš da odeš. Ne smeš u toj meri da se prepustiš uživanju, pa da zaboraviš na svoje dužnosti i da odbijaš da pođeš bilo gde drugde samo zato što je tvome telu ugodno i bezbrižno i zato što ti je život na tom mestu prijatan. To je pogrešno. Time odbijaš da podnosiš patnju, time se prepuštaš udobnosti i time nisi odan svojoj dužnosti. Zar nije tako? (Tako je.)

Nezavisno od toga da li postoje teškoće u okruženju u kojem obavljaš svoju dužnost, u tvom radnom okruženju ili u životnom okruženju, ukratko, treba pravilno da shvatiš pitanje patnje, a treba i da mu racionalno pristupiš, uz ispravan stav. Ako trpiš patnju radi toga da bi dobro obavljao svoju dužnost, da bi bio u stanju da postupaš u skladu sa istina-načelima, da bi prineo svoju odanost i da bi bio sposoban da se pokoriš Božjim orkestracijama i uređenjima, onda treba da je prihvatiš. Koliko god da su te teškoće velike, moraš da ih prevaziđeš i moraš da ih izdržiš; ne treba da ih odbijaš niti da ih izbegavaš. Međutim, ako nema teškoća, a nema ni neprilika, ako se dobro hraniš i udobno živiš, te se dugo ne suočavaš ni sa kakvim nepovoljnim okolnostima – ako se u svakom pogledu sve dobro odvija – onda u sebi ne treba da osećaš nespokojstvo. U takvom okruženju udobnosti, tim pre treba da utišaš svoje srce pred Bogom, da valjano obavljaš svoje duhovne posvećenosti, opremaš se istinom i obogatiš svoje razumevanje. Treba da razmisliš o tome koji su bili tvoji nedostaci u ovom periodu ili koje si iskvarene naravi ispoljio a koje treba da spoznaš i razrešiš traganjem za istinom. Zatim pogledaj koje probleme još uvek imaš, koje probleme ne umeš da rešiš, koji ti aspekti istine još uvek nedostaju, te u koje aspekte treba da zakoračiš i u kojima treba da se poboljšaš. Tako treba da postupaš kako bi ispravno pristupao pitanju patnje i ispravno pristupao okruženjima koja Bog postavlja za tebe. Postupaš li na ovaj način, spoljašnje okruženje praktično nikada neće uticati na tebe. Koliko god da je velika neka teškoća u spoljašnjem okruženju, dokle god čovek u svom srcu ima ispravan cilj i ispravan pravac stremljenja, dokle god može da ostane miran pred Bogom, dokle god može da razmisli o tome šta su istina-načela i kako da postupa kad se susretne s raznim stvarima, a zatim donese ispravne sudove i postupa ispravno, pristupajući pitanju patnje na ovaj način, na kraju će zadobiti nešto od pozitivnih stvari koje bi i trebalo da zadobije. Na primer, dok obavljaš svoju dužnost, ponekad se može desiti da se susretneš sa krupnim problemima koje hitno treba rešiti, što od tebe zahteva da rano ustaješ i kasno ležeš ili zahteva da neredovno jedeš ili zahteva da prelaziš velike razdaljine i prelaziš planine i vrleti. Konkretno, do nekih zabačenih mesta ne može se stići vozilom, pa čak ne postoji ni biciklistička staza, tako da tamo možeš da stigneš jedino pešice. Dakle, kako treba da postupiš kad se suočiš sa ovakvim okruženjem teškoća? To su neke posebne vrste teškoća. Kad se susretneš sa ovakvim okruženjima, ne možeš da ih odbiješ niti izbegneš. To je patnja koju bi trebalo da istrpiš; da bi dobro obavljao svoju dužnost, moraš da podneseš takvu patnju. Međutim, u nekim posebnim okolnostima treba postupiti drugačije. Na primer, u nekim oblastima u kojima postoje crkve uslovi su prilično nepovoljni, pri čemu KPK sumanuto sprovodi hapšenja. Neke vođe i delatnici su uhapšeni, a neka braća i sestre su pod strogim nadzorom KPK-a. Crkveni rad je ozbiljno pogođen i njime se mora pozabaviti. Budeš li tamo otišao, rizikuješ da budeš uhapšen i život bi ti čak mogao doći u opasnost. U takvim situacijama moraš da primeniš određenu mudrost. Sa njima možeš da komuniciraš tako što ćeš im poslati pismo ili možeš da okupiš lokalne nadzornike u nekoj drugoj oblasti radi razgovora u zajedništvu i da im pomogneš da završe preostali deo posla kako bi crkveni rad što pre stao na pravi kolosek. Ukratko, u tako opasnim okruženjima moraš da budeš naročito oprezan i ne smeš da preuzimaš rizik. U određenim situacijama možeš da pokušaš da rizikuješ, ali u nekim drugim nije prikladno tako postupiti. U svakom slučaju, kad pitanje patnje jednom ispravno shvatiš, sebe treba da preispitaš u svetlu ovih ispravnih razmišljanja i gledišta. Pogledaj patnju sa kojom se suočavaš u svom životu i tokom obavljanja svoje dužnosti. Vidi kakva je patnja koju bi trebalo da pretrpiš, a kakva je patnja koja je u skladu sa istina-načelima – to je ona patnja koju moraš da istrpiš; moraš da je prihvatiš od Boga. Vidi koja je patnje nepotrebna i predstavlja samo nevolju koju si sâm sebi priredio – koliko god takve patnje da istrpiš, Bog je neće upamtiti. Ako neko drugi stvori nevolju koja utiče na crkveni rad, a ti bi trebalo da počistiš taj nered i trebalo bi da ispuniš svoje odgovornosti, onda ne smeš da se žališ; šta god da je ono što bi trebalo da rešiš, oko toga moraš da se pobrineš. Na primer, neki ljudi oštete crkvenu opremu, uređaje i druge predmete ili nesmotreno počine nedela koja izazovu nepovoljnu situaciju ili neki smetenjaci ili ljudi lošeg kova nešto upropaste – tvoj zadatak je da se time pozabaviš. U takvim trenucima ne možeš da kažeš: „Kako su sejali, tako neka i žanju. To nema nikakve veze sa mnom. To nije patnja koju bi ja trebalo da istrpim; odbijam da prihvatim ovu dužnost!” Da li je ispravno tako govoriti? (Ne, to znači da nisi posvećen i da nemaš osećaj odgovornosti.) I ovde je reč o čovekovoj posvećenosti. Ako je to nešto što je tebi zapalo u zadatak, onda oko toga moraš da se pobrineš i da se time pozabaviš. Čak i ako bavljenje tim poslom znači vađenje vrućeg kestenja iz vatre, ipak moraš da odeš na to mesto. Ne smeš da se prepireš i ne smeš da se žališ, govoreći: „Ovi smetenjaci, ovi glupavi ljudi lošeg kova ostavili su za sobom ovaj nered, pa zašto bih ja bio taj koji će ga počistiti? Zar time ne bih trpeo patnju preko onoga što je neophodno? Ovu situaciju su izazvali ljudi; ona nije došla od Boga.” Pogrešno je da tako govoriš. Možda čišćenje nereda i vađenje vrućeg kestenja iz vatre nije tvoja dužnost i nije u okviru tvog sopstvenog rada, ali se ova stvar tiče interesa Božje kuće, pa kako tome treba da pristupiš? Ako ne odeš da počistiš taj nered, onda će crkveni rad biti odložen, a interesi Božje kuće će pretrpeti gubitak. Međutim, da bi počistio ovaj nered, moraš da izgovoriš mnogo reči kako bi besedio o istini i razrešio probleme. Možeš li u ovoj situaciji da budeš istrajan u rešavanju svih problema i da temeljno dobro obaviš taj rad? Drugi ljudi nisu uspeli da reše probleme i nisu dobro obavili rad, pa ti moraš da se više potrudiš da bi te probleme rešio i da bi temeljno dobro obavio taj rad; samo te to čini prikladnim za Božju upotrebu. Kad se od tebe zatraži da patiš, moraš to da izdržiš; ma koliko problema da postoji, moraš da ih rešiš. Kad se ove teškoće pojave u radu, da li i dalje obavljaš rad ili ga ne obavljaš? (I dalje moramo da ga obavimo.) Bilo da je tvoje životno okruženje dobro ili loše i kako god da si raspoložen, moraš dobro da obavljaš rad koji ti je Bog poverio i moraš dobro da obaviš ovu dužnost. Ako ne želiš da prihvatiš ovu dužnost, možeš da je napustiš; Božja kuća te neće prisiljavati. Međutim, pošto si je prihvatio, treba dobro da je obavljaš. Naročito kad je reč o radu na širenju jevanđelja, ceo Božji izabrani narod ima odgovornost. Čak i ako se suočavaš sa teškoćama ili moraš da podneseš veliku patnju, u tome moraš da istraješ. Zašto ovo kažem? (Zato što je time obuhvaćena naša dužnost, a ljudi treba da štite interese Božje kuće.) Stvari koje se odnose na čovekovu dužnost nisu jednostavne. S jedne strane, one uključuju život-ulazak ljudi, a istovremeno uključuju izvršavanje Božje volje. Zato, kad pristupaju ovim problemima, ljudi treba da tragaju za istinom kako bi ih rešili i treba da ispunjavaju svoju dužnost kako bi zaštitili interese Božje kuće – to je odgovornost koja se ne može izbeći! Kad imaš odgovornost koja se ne može izbeći to znači da si posvećen i da ispunjavaš svoje odgovornosti. Sa kakvim god problemima ili teškoćama da se susretneš, nemoj da se žališ, a kad si srdit, nemoj to da iskaljuješ na crkvenom radu. Obavljaj rad tačno onako kako ga treba obavljati; organizuj okupljanja i sa ljudima razgovaraj u zajedništvu o načelima, a zatim počisti ovaj nered, tako da crkveni rad stane na pravi kolosek, te da se rad koji je bio odložen vrati u normalu. Na primer, u prošlosti su neki smetenjaci i zli ljudi imali vlast i služili su kao vođe. Umanjili su delotvornost crkvenog rada ili su ga paralisali, dovodeći do toga da rad Božje kuće pretrpi gubitke. Sada brže-bolje moraš to da ispraviš, prilagođavajući na odgovarajući način osoblje, prilagođavajući na odgovarajući način radne planove i metode i osmišljavajući svakojake načine da ubrzaš stvari. Ranije si možda radio osam sati dnevno; sada svakodnevno radiš dva sata više kako bi ponovo ubrzao rad i nadoknadio prethodne gubitke u radu. To zovemo posvećenošću. Ova patnja mora da se izdrži. Istrpeti ovu patnju je smisleno i vredno; to je dobro delo i Bog će ga upamtiti. Postupajući tako, ti primenjuješ istinu. Na šta se ovde odnosi primenjivanje istine? To znači da prinosiš svoju posvećenost, štitiš interese Božje kuće i nadoknađuješ gubitke koji su nastali u radu. To je primenjivanje istine i to nazivamo dobrim delom. Dok budeš obavljao ovaj rad, može se desiti da budeš veoma zauzet; možeš da se odmoriš tek nakon ponoći, a moraćeš da ustaneš pre zore. Da na brzinu nešto pojedeš, a zatim se brzo ponovo vratiš poslu. To je zato što ti posao visi nad glavom – među osobljem treba da sprovedeš tolika prilagođavanja i toliko stvari treba da rešiš. Rani odlazak na počinak ne dolazi u obzir, jer neki poslovi još uvek nisu završeni. Ni dugo spavanje takođe ne dolazi u obzir, jer svi čekaju da ti organizuješ rad; pre nego što svi ustanu, moraš da isplaniraš rad koji danas treba obaviti, a zatim da organizuješ zadatke i dodeliš ih. Ovoga meseca mnogo patiš. Telo ti je pomalo iscrpljeno i pomalo umorno, imaš manje vremena za odmor nego ranije i prilično si smršao, ali nakon mesec dana zauzetosti poslom, crkveni rad počinje da napreduje normalno i sve je napokon dovedeno pod konac. Šta znači da je sve dovedeno pod konac? To znači da su sva zaduženja dodeljena prikladnim ljudima; niko ne izaziva prekidanja i ometanja niti pravi nevolje, niko ne uzvikuje parole niti prosipa bombastične ideje i niko nije stalno negativan. Svi su u stanju da normalno obavljaju svoju dužnost, a sva zaduženja su dodeljena ljudima koji su merodavni u svom poslu. Nema besposličara i nema onih koji žive na tuđ račun. Svi segmenti rada se odvijaju normalno u skladu sa zahtevima radnih aranžmana, daju rezultate i na pravom su koloseku. Tek tada si ti neko ko živi pred Bogom. Ako si u stanju da tragaš za istinom kako bi razrešio bilo koje teškoće sa kojima se susretneš i ako dobro obavljaš ono što je u okviru tvog sopstvenog rada, da li je onda sva ova patnja koju trpiš vredna toga? (Jeste.) I te kako je vredna toga! Neki ljudi pretrpe izvesnu patnju kako bi ispunili svoje dužnosti, a kada dođu u svoje četrdesete ili pedesete godine, jave im se neke manje tegobe. Neki imaju zujanje u glavi ili tinitus, dok drugi imaju vratnu spondilozu ili bolove u krstima i nogama. Iako su pretrpeli izvesnu patnju, ispunili su svoje odgovornosti i zaštitili crkveni rad. U zamenu za ove bolesti i bolove, zadobili su posvećenost Bogu i zadobili su Božje prihvatanje i odobravanje, kao i to da ih Bog upamti. Da li biste rekli da je to vredno toga? (Jeste.) Svako iskustvo patnje, svako iskustvo zaštite rada Božje kuće i svako iskustvo prinošenja tvoje posvećenosti predivna je uspomena za tebe; sve su to najdivnije uspomene stvorene tokom obavljanja dužnosti stvorenog bića. Ponekad, kad osetiš ove boljke i bolove u svom telu, a zatim razmisliš o patnji koju si tokom ovih godina pretrpeo obavljajući svoju dužnost, kao i o zadobijenim rezultatima u pogledu života i rezultatima u pogledu rada, osetićeš da je to bilo vredno toga, zbog toga nećeš zažaliti i imaćeš osećaj utehe u svom srcu. Kažite Mi, da li je podnošenje ove patnje vredno toga? (Jeste.) Neverovatno je vredno toga! Kako nastaje ovaj osećaj utehe u tvom srcu? (Patnjom i plaćanjem cene radi zaštite rada Božje kuće.) Iz patnje zadobijaš osećaj utehe zato što su ove stvari koje radiš i ovaj rad koji obavljaš sve same pozitivne stvari, sve one štite postojanje pravedne stvari, sve one štite Božje interese i štite interese Božje kuće, te sve one predstavljaju primenjivanje istine i sleđenje Božjeg puta. Tvoja te savest ne optužuje, pa zato zadobijaš osećaj utehe u svom srcu. Sva ova patnja koju trpiš jeste zarad zaštite postojanja pozitivnih stvari. Koje su to pozitivne stvari? (Na primer, normalan napredak crkvenog rada, normalan napredak rada na jevanđelju, interesi Božje kuće i tako dalje – sve su to pozitivne stvari.) Tako je. Ti štitiš postojanje pozitivnih stvari, starajući se o tome da svaki segment crkvenog rada napreduje normalno i delotvorno, da svako obavlja dužnost koja mu odgovara i da svako može da se pokori uređenjima Božje kuće. Niko ne izaziva prekidanja i ometanja i niko ne zanemaruje prave zadatke i ne živi na tuđ račun. Osoblje i radni aranžmani su sasvim prikladni i baš kako treba. Ako bilo ko izaziva prekidanja i ometanja, možeš odmah da ga otkriješ i zaustaviš i možeš da besediš o istini kako bi razrešio ovaj problem. Ako čovek koji izaziva prekidanja i ometanja može da prihvati istinu i ako se, nakon što si s njim više puta razgovarao u zajedništvu, pomagao mu i pružio mu priliku da se pokaje, on na kraju promeni, onda je to rezultat tvog rada i to je pozitivna stvar. Ako on ne prihvata istinu i ako, nakon ponovljenih razgovora u zajedništvu, pomaganja i orezivanja, i dalje ostaje nepopravljiv, nastavlja da izaziva prekidanja i ometanja i uvek iskaljuje negativnost, treba ga odmah ukloniti i njime se pozabaviti. Zar sve ovo ne predstavlja zaštitu pozitivnih stvari? (Da.) Štaviše, ako možeš da otkriješ u kojim su se segmentima rada pojavile greške ili propusti, što dovodi do gubitaka u radu, a zatim da ih odmah zaustaviš, njima se pozabaviš i razrešiš ih, zar to nije zaštita crkvenog rada? Zar to nije zaštita pozitivnih stvari? (Jeste.) Sve to predstavlja zaštitu pozitivnih stvari. Ako je sva patnja koju trpiš zarad zaštite ovih konkretnih pozitivnih stvari, zar onda, kad se na kraju prisetiš ovih stvari koje si uradio, nećeš osetiti izvesnu utehu u svom srcu? Svakako će te ispunjavati osećaj utehe. Međutim, pretpostavimo da se malo-pomalo prisećaš stvari i ustanoviš da je iza svakog slučaja tvoje patnje stajala želja da ugodiš svom telesnom uživanju ili da si patio kako bi zaštitio sopstveni ponos, sačuvao sopstveni status i učvrstio sopstvenu moć ili kako bi težio nekakvoj ličnoj koristi – materijalnoj koristi, finansijskoj koristi ili psihološkoj koristi – a da nisi uradio ni jednu jedinu pozitivnu stvar. I premda jesi istrpeo mnogo patnje, svaka reč koju si izgovorio, svaki postupak koji si preduzeo i svaki segment rada koji si obavio, bilo javno ili tajno, bili su isključivo zarad tebe samog, zarad tvog sopstvenog ponosa i statusa i zarad tvog sopstvenog ugleda, a ono što si štitio bile su sve same negativne stvari. U tom slučaju, kad se potom uporediš sa Božjim rečima i sa istinom, kako ćeš se u sebi osećati? Da li ćeš se osećati dobro? (Ne.) Pogledaj sada rezultate svog rada: nisi se odmah pozabavio problemima koji se javljaju u bilo kom segmentu rada, a još manje si ih razrešio. Bez obzira na to ko izaziva prekidanja i ometanja, dokle god se to ne dotiče tvog statusa i interesa, ma koliko da su interesi Božje kuće ugroženi, ti tog čoveka ne zaustavljaš niti ograničavaš, već naprotiv puštaš da se stvari odvijaju svojim tokom, praviš se da ga ne vidiš, ostaješ ravnodušan i na njega se ne obazireš. Nakon toga, kad Višnji sprovede istragu i zatraži da se postupi prema odgovornima i da se nateraju da nadoknade gubitke, ti to naprosto sprovedeš i izvršiš, samo otaljavajući posao i na tome se sve završi. Nikada nisi samoinicijativno razrešavao probleme koji nastaju u tvom sopstvenom radu; potpuno si pasivan. Koji si to rad voljan da obavljaš i koji rad samoinicijativno preduzimaš? To su sve one stvari koje radiš da bi zaštitio sopstvenu slavu, dobit i status i da bi zaštitio sopstvene interese; ono što štitiš sve su same negativne stvari. Te stvari radiš sa neumornim žarom, a ipak nikada nisi preuzeo inicijativu da uradiš stvari kao što su zaštita interesa Božje kuće ili zaštita pozitivnih stvari. Kad se jednoga dana budeš prisetio toga i budeš ispitivao svoje postupke i dela, zar u sebi nećeš osećati krivicu? Kad se uporediš sa Božjim rečima, u sebi ćeš osećati neizmernu krivicu! Ako osećaš krivicu, može li srce da ti bude spokojno? Možeš li da imaš utehu? Nećeš imati ni utehe ni spokoja. Nećeš osetiti nikakvu utehu zato što si podneo ovu patnju – nije li onda njeno podnošenje bilo besmisleno? (Jeste.) Pretrpeo si toliko patnje, a opet ne znaš da li je to što si uradio zaista dobro delo, da li si prineo svoju posvećenost, da li je to što si uradio prihvaćeno od Boga i da li si u Božjim očima zaista neko ko dostiže spasenje. O svemu tome nemaš pojma, a u sebi se osećaš naročito prestrašeno – da li bi i dalje mogao da osećaš utehu? (Ne.) Osećaj utehe u sopstvenom srcu nakon što si verovao u Boga do samoga kraja nešto je što možeš da zadobiješ samo ako ideš pravim putem, ako si neko koga Bog voli i ako si pripremio mnoga dobra dela tokom obavljanja svoje dužnosti; to nije nešto što zadobijaš samim tim što si pretrpeo određenu količinu patnje. Ako je priroda tvoje patnje takva da si patio zarad zaštite interesa Božje kuće i zarad zaštite pozitivnih stvari, onda ćeš na kraju iz nje zadobiti osećaj utehe. Ako je, međutim, priroda tvoje patnje takva da si patio zarad zaštite svojih ličnih interesa i zarad zaštite negativnih stvari, onda, na kraju, ne samo da iz toga nećeš zadobiti osećaj utehe, već ćeš u svom srcu osetiti i samooptužbu i nespokoj. Oni koji u svom srcu osećaju nespokoj uvek razmišljaju na ovaj način: „Šta sam zadobio time što sam verovao u Boga? Pogledajte samo koliko su priloga antihristi ukrali i koliko su lepe odeće, lepih uređaja i drugih dobrih stvari uzeli za sebe. Pogledajte u čemu oni uživaju, a vidite u čemu ja uživam! Šta sam zadobio trpeći toliku patnju?” Vidiš, u stanju su da izgovore takve stvari. Samom činjenicom da mogu da pitaju: „Šta sam zadobio time što sam verovao u Boga?” dokazuje se da nemaju osećaj utehe u svom srcu; u sebi se ne osećaju ispunjeno, već isprazno. Oni koji nemaju osećaj utehe u sebi osećaju uznemirenost. Zašto oni sa osećajem utehe imaju takav osećaj? Ne samo zato što trpe patnju, već uglavnom zato što su razumeli neke istine i imali pozitivne dobitke tokom patnje. S druge strane, oni koji tokom patnje ništa ne požanju, smatraju da na kraju nisu ništa zadobili, da su nepravedno patili i da to nije bilo vredno toga, pa se osećaju uskraćeno. U toj situaciji, oni osećaju da Bog nije pravedan i da je Bog prema njima nepravičan, da je druge ljude Božja kuća unapredila u vođe i delatnike i da imaju viši status od njih, dok su oni sada u podređenom položaju i ni u čemu nisu uspeli da uživaju. Nakon što su tolike godina patili i davali se, na kraju ostaju praznih ruku, pa u sebi osećaju prkos. Ako mogu da se osećaju prkosno i da ujedno osećaju da im je učinjena nepravda, kažite Mi onda, jesu li zadobili istinu? (Nisu.) Sasvim sigurno nisu zadobili istinu. Ako je istina ono što ljudi zadobijaju, onda će oni – kad je u pitanju način na koji se odnose prema najrazličitijim materijalnim stvarima, način na koji se odnose prema statusu i ugledu, način na koji se odnose prema patnji, način na koji se odnose prema svojim dužnostima i drugim sličnim stvarima – imati ispravno razumevanje i ispravna razmišljanja i gledišta. Promeniće se njihov pogled na život i životni put koji biraju; to jest, promeniće se život u njima, a promeniće se i različita gledišta u pozadini njihovog stremljenja. Kad dožive ove promene i kad zadobiju ove stvari, ljudi se osećaju ispunjeno. Oni smatraju: „Tokom ovih godina sleđenja Boga, razumeo sam mnoge istine i mnogo toga sam zadobio. Moji dobici su obilni i moja čaša se preliva.” Iako im je telo pomalo umorno, u srcu se osećaju naročito spokojno, prijatno, srećno i utešeno. Nasuprot tome, oni koji pate radi stremljenja ka statusu i ugledu ne samo da na kraju ne dobiju obilne koristi – oni bivaju i razotkriveni i uklonjeni. Pošto vide da za njih nema nade da zadobiju blagoslove, osećaju se uskraćeno, u njihovom srcu nastaje još veća odbojnost prema istini i gube veru u Boga – neki čak gube svako interesovanje za verovanje u Boga. Baš kao u slučaju nekih religioznih ljudi koji su celoga života verovali u Gospoda; kad na kraju osete da nisu ništa zadobili, šta oni kažu? Kažu: „Gospod Isus je poput zida koji mi se isprečio na putu, sprečava me da idem napred i onemogućava me da vidim bilo kakvu svetlost.” To je ono što vernici koji celoga svoga života veruju na kraju zadobiju. Kad izgovore tako nečuveno buntovnu stvar – zar ne misliš da je užasno čuti takvo nešto? (Jeste.)

Ljudi koji veruju u Boga, ali ne prihvataju istinu, uvek kuju spletke zarad sopstvenih telesnih interesa i svi su voljni da pate zarad sopstvene slave, dobiti i statusa; dokle god mogu da uživaju u prednostima statusa, u srcu osećaju zadovoljstvo. Svaki njihov postupak i svako delo učinjeni su zarad njihovog sopstvenog telesnog uživanja; nikada ne prihvataju istinu, ne štite crkveni rad i ne štite interese Božje kuće. Rad koji obavljaju nema za cilj zaštitu pravedne stvari, već zaštitu sopstvene slave, dobiti i statusa, kao i zaštitu sopstvenih interesa. Šta mogu da zadobiju kad pate samo zarad sopstvenih interesa? Ne zadobijaju ništa; to je naprosto uzaludan trud i potpuno jalovo nastojanje. Neki ljudi provode svoje dane u velikoj gorčini, poput asketa, niti se dobro hrane niti u bilo čemu dobrom uživaju, usredsređujući se jedino na to da što više jurcaju unaokolo i da se što više daju. Sami sebi postavljaju mnoga pravila i propise, navodeći sebe da trpe znatnu patnju. Neki čak rade do iznemoglosti, pa se razbole. Pa ipak, na kraju ne zadobijaju istinu niti pripreme mnoga dobra dela. To je tragično. Zbog čega je to tragično? U čemu je osnovni uzrok tog problema? Oni pate samo zarad sopstvene slave, dobiti i statusa i teže isključivo sopstvenim ličnim interesima. „Dobit” postavljaju iznad svega i daju isključivu prednost svojim sopstvenim interesima. U srcu nikada ne vole istinu. Stoga su zauzeti poslom i pate samo zarad sopstvenih telesnih interesa, nikada ne podnoseći ni najmanju patnju radi zaštite pozitivnih stvari. Gde su oni kad zli ljudi izazivaju prekidanja i ometanja crkvenog rada? Gde su kad velika crvena aždaja hapsi Božji izabrani narod ili kad Juda izdaje crkvu? Vide to, ali se pretvaraju da ne vide. Znaju za to, ali se pretvaraju da ne znaju. Tek pošto je ta stvar rešena, pojavljuju se govoreći: „Ja za ovo nisam znao. Da sam znao, rešio bih to. Nisam ispunio svoju odgovornost; moram da se pokajem pred Bogom i moram da se izvinim braći i sestrama.” Čim ta stvar bude rešena, iskaču poput nekog lakrdijaša. Međutim, onoga časa kad problem iskrsne, uvlače se u rupu poput miša i nestaju bez traga. Kad je zaista potrebno da naprave prvi korak kako bi zaštitili pravdu, kako bi zaštitili interese Božje kuće i zaštitili pozitivne stvari, nikada ne naprave taj prvi korak. Nikoga neće da uvrede – naprosto biraju da budu oni koji hoće da ugode drugima, praveći se gluvonemi i pretvarajući se da ništa ne vide niti čuju. Kad zli ljudi izazivaju prekidanja i ometanja crkvenog rada, oni vrlo dobro znaju ko ta ometanja izaziva, ali naprosto neće da ih raskrinkaju, odbijajući da kažu ko je to tačno učinio. Neko ih posavetuje rečima: „Nemoj da budeš onaj koji hoće da ugodi drugima. Raskrinkaš li zle ljude i oni budu odstranjeni iz crkve, pa čak i ako ljude uvrediš i naiđeš na zid ćutanja, naposletku ćeš zaštititi interese Božje kuće i prineti svoju posvećenost.” Oni i dalje iznalaze izgovore i vrdaju: „Ne znam pojedinosti; moram to da ispitam”, a potom brzo uzmiču. Međutim, ako neko ima izvesne primedbe na njihov račun ili o njima ima loše mišljenje ili ako se u njihovom radu pojave problemi koji utiču na njihov status i ugled u srcu ljudi, za njih je to ravno pravoj nesreći. Niti mogu da jedu niti mogu da spavaju; u jedan sat ujutru i dalje razmišljaju o tome kako da spasu sopstveni ugled. Ujutru, ne stigavši čak ni da doručkuju, počinju da pozivaju sve na okupljanje kako bi se opravdali i odbranili, objašnjavajući zašto su tako postupili i u čemu je bila greška u takvom postupanju. Ujedno se svima izvinjavaju, nadajući se da ih niko neće shvatiti pogrešno; tvrde kako stvar nije u tome da nisu hteli dobro da obave rad, već da su bili zauzeti drugim stvarima i da nisu imali vremena da se tome posvete – povrh toga što nisu razumeli stvarno stanje – zbog čega je i došlo do greške u radu. Čim steknu naklonost svih i na prevaru izmame njihovo saosećanje i priznanje, u sebi se osećaju spokojno: „Eto, rad je pravilno obavljen. Sada mogu spokojno i udobno da spavam i uživam u jelu. Ovih dana stalno nastaju problemi oko prilagođavanja osoblja, uvek ima beskrajno mnogo zadataka koje treba obaviti i uvek ima beskrajno mnogo problema koje treba razrešiti u radu – pogledajte samo koliko sam iscrpljen!” Kad se u crkvenom radu pojave problemi, pa ih braća i sestre upitaju kako da ih reše, oni kažu: „Nema razloga za žurbu. U redu je sve dok neko obavlja taj rad, sve dok ima nekoga na svakom zaduženju i dok su svi zauzeti. Rad Božje kuće neće se završiti za dan ili dva. Da bi se taj rad obavio, tome se mora pristupiti dugoročnim razmišljanjem, radeći nakon što sunce izađe i odmarajući se pošto sunce zađe, bez žurbe i bez ikakvog osećaja hitnosti. Bude li se uradilo malo manje, stvari se neće toliko pogoršati, a neće se ni toliko poboljšati bude li se uradilo malo više; nema potrebe da se toliko iscrpljujemo. Ako se razbolimo od iscrpljenosti, ko će ubuduće obavljati rad Božje kuće? Zar to i dalje neće biti naš posao? Ako klonemo od iscrpljenosti, zar Božja kuća neće morati da plati naše lečenje? Ne smemo toliko da se iscrpljujemo; moramo malo da povučemo kočnicu.” Šta mislite o njihovom gledištu? (Pogrešno je.) Kad u crkvenom radu iskrsnu problemi i neko izaziva prekidanja i ometanja, to od tebe zahteva da napraviš prvi korak kako bi razrešio probleme i pozabavio se onima koji snose odgovornost. Neki od tih ljudi moraće da budu uklonjeni s dužnosti, a neki će morati da budu upućeni u obične crkve ili čak u grupe B. Nećeš moći da izbegneš da uvrediš ljude, te će te drugi mrzeti, grditi, osuđivati i odbacivati, a sitne duše će čak spletkariti protiv tebe. No, takvi ljudi promišljaju u svom srcu: „Hoćete da se pozabavim zlim ljudima? To bi značilo uvrediti druge. Nisam toliko glup! Naprosto se njima neću baviti! Bilo da se ometa rad Božje kuće ili da se nanosi šteta interesima Božje kuće – kakve to veze ima sa mnom? Čak i ako nekolicina pojedinaca stvara nevolju i izaziva prekidanja i ometanja, to ne narušava širu sliku, a rad se i dalje obavlja, pa zašto bi se njima iko bavio? Osim toga, ako se njima pozabavim, zar me neće zamrzeti? Čak i ako se ovaj rad bude dobro obavio, niko o meni neće reći ništa lepo, niti će Višnji za to saznati. Ljude ću uvrediti i potom ću morati da trpim to što me odbacuju i što kod njih nailazim na zid ćutanja. Nema šanse da ću podnositi tu patnju!” Suočeni s problemom zlih ljudi koji izazivaju prekidanja i ometanja, oni nikada ne naprave prvi korak, nikada ne štite interese Božje kuće i ne obavljaju rad na zaštiti pravde. Ne izgovaraju ni jednu jedinu reč kako bi ih raskrinkali ili zaustavili, u dubokom strahu da ljude ne uvrede, u strahu od njihove osude ili odmazde. Kako bi sprečili da ih ljudi pogrešno shvate i kako bi među ljudima zaštitili svoj status i ugled, oni uporno održavaju okupljanja, mukotrpno se opravdavajući i braneći, govoreći naširoko i unedogled. Ipak, kad dođe do pitanja zaštite crkvenog rada, nemaju šta da kažu i ne ulažu ni najmanji trud. Imaju li takvi ljudi ikakva dobra dela? Gde su njihova dobra dela? Na kraju, kad se nađu u Božjem prisustvu, hoće li moći da Mu odgovore? (Neće.) Oni i dalje smatraju da su podneli mnogo patnje obavljajući crkveni rad, no, zarad čega zapravo pate? Pate li zarad pravedne stvari i zarad rada Božje kuće? (Ne, pate zarad sopstvenih interesa.) Mogu da podnesu bilo kakvu patnju da bi zaštitili sopstvene interese, ali neće podneti ni najmanju patnju da bi zaštitili interese Božje kuće. Takvi ljudi su suviše sebični i ne idu pravim putem, zar ne? (Tako je.) Ne preduzimaju baš ništa što je korisno za crkveni rad, ali čine sve što ide u prilog njihovom sopstvenom ugledu i statusu, ne propuštajući ni jednu jedinu stvar; stalo im je samo do zaštite sopstvenih interesa. Takvi ljudi su toliko bestidni! Pate samo da bi zaštitili sopstvene interese, a opet od Boga za sebe traže zasluge i od Njega zahtevaju nagradu. Zar to nije ogavno? (Jeste.) Takvi ljudi su odveć sebični i ogavni; nemaju savesti i nemaju razuma – jednom rečju, nemaju ljudskosti. Ovakav tip čoveka ne ide pravim putem. Ukoliko je neko njime nezadovoljan i raspozna ga iza leđa ili ga čak prijavi nadređenima i razotkrije da on ne obavlja stvarni rad, već da je, naprotiv, učinio neke stvari kojima se izazivaju prekidanja i ometanja, nakon što to bude čuo, u njemu nastaje mržnja prema čoveku koji ga je razotkrio i na njega će se ustremiti. On sebe ne preispituje, niti se prema ljudima odnosi na ispravan način. Umesto toga, ljudima se suprotstavlja, tražeći milo za drago, hvatajući se za stvari koje protiv njih može da upotrebi i pronalazeći im mane. Čak koristi Božje reči kako bi napadao ljude. Zar to nije huljenje na Božje reči i huljenje na istinu? Time se istina koristi radi napadanja drugih i odmazde nad njima ne bi li se zaštitio sopstveni položaj. Potajno, neki zli ljudi sude Bogu i hule na Njega, sude radnim aranžmanima Božje kuće i izražavaju nezadovoljstvo određenim vidom radnih aranžmana Božje kuće ili nezadovoljstvo vođama i delatnicima Božje kuće na određenom nivou. Nakon što to čuju, ovi sebični ljudi naprosto preko toga prelaze i prave se kao da to nisu čuli; nikada ne učine prvi korak kako bi zaštitili Božje ime ili kako bi zaštitili rad Božje kuće, niti razotkrivaju zle ljude. Ako želiš da budeš onaj koji hoće da ugodi drugima i ne usuđuješ se da raskrinkaš zle ljude, ti i dalje možeš da ih prijaviš nadređenima; to bi se računalo kao ispunjavanje dela tvojih odgovornosti. Međutim, ovakvi ljudi nisu u stanju da ispune čak ni taj sićušni deo odgovornosti. Kako bi zaštitili sopstvene telesne interese i svoj ugled i status, platili bi bilo koju cenu, prošli kroz sito i rešeto i podneli svaku vrstu patnje. Pa ipak, nikada ne plaćaju nikakvu cenu niti podnose bilo kakvu patnju da bi zaštitili pozitivne stvari ili osigurali nesmetano napredovanje istine. Kad god iskrsnu ove stvari koje prekidaju i ometaju crkveni rad i potrebno je da neko učini prvi korak kako bi zaštitio pozitivne stvari, ovih ljudi nigde nema, niti možeš da čuješ ijedno njihovo mišljenje ili gledište. Oni nemaju nikakva gledišta; tek tako stoje praveći se gluvonemi, ne oglašavajući se i ne iznoseći svoj stav, ne vređajući nikoga. Veoma se plaše da ljude ne uvrede, ali se ne plaše da uvrede Boga. Tako oni pristupaju istini, tako pristupaju poslanju koje im je Bog poverio, tako pristupaju svojoj dužnosti i tako pristupaju pozitivnim stvarima. Za ovakvog čoveka, zaštita pozitivnih stvari i zaštita pravedne stvari sa njim nemaju nikakve veze – svako ko to čini prava je budala, a on sâm to nipošto neće učiniti. Nikada ne izgovara ni jednu jedinu reč da bi zaštitio pozitivne stvari, niti čini i jednu jedinu stvar da bi zaštitio Božje delo. Čim se pojave problemi, uvlači se u svoj oklop poput kornjače, a na kraju ipak traži nagrade od Boga. Bog mu kaže: „Nisi uopšte patio zarad istine.” A on se još i žali, govoreći: „Podneo sam toliku patnju, toliko sam trčao, toliko sam toga napustio i davao sebe. U čemu sam to mogao da uživam? Šta sam to zadobio?” Ovom jednom izjavom u potpunosti se razotkrivaju njegove namere u verovanju u Boga i dokazuje da je trpeo patnju i davao se samo da bi zadobio blagoslove, a ne da bi zadobio istinu. Nije prihvatio istinu i nije stupio na pravi put, pa na kraju i ne zadobija nikakvu istinu. To je neumitno; šta poseješ, to i žanješ. Zato, posmatrajući pitanje patnje, s jedne strane moraš da imaš ispravna razmišljanja i gledišta; s druge strane, i što je najvažnije, moraš da ispitaš kakva je priroda tvoje patnje, da li patnja koju podnosiš ima vrednost i da li ima značaj, kao i da li je to patnja koju treba da istrpiš. Ako to jeste patnja koju treba da istrpiš, patnja koja se podnosi radi zaštite pozitivnih stvari i patnja koja se podnosi radi svedočenja za Boga, onda ti dužnost nalaže da tu patnju istrpiš; treba da je prihvatiš od Boga i ne smeš da je izbegavaš.

Neki ljudi stalno govore: „Kao neko ko veruje u Boga, pretrpeo sam progon i nedaće i šta sam time zadobio?” Da li je ispravno ovako govoriti? (Nije.) Zašto je pogrešno? (Sama činjenica da to mogu da kažu dokazuje da ti ljudi nisu zadobili nikakvu istinu i da ne idu putem stremljenja ka istini.) Mnogo je patnje koju bi ljudi trebalo da izdrže, pa, zar iz patnje moraju nešto da zadobiju? Ovo se odnosi na ljudsko razumevanje i gledišta o patnji. Ako je ova patnja ono što bi trebalo da podneseš, ono što moraš da podneseš i ono što je Bog predodredio, šta podnošenjem ove patnje tačno možeš da zadobiješ? Na primer, podnošenjem patnje odgajanja dece ili patnje progona zbog verovanja u Boga, ljudi ne moraju nužno nešto da zadobiju. Dakle, hoćeš li ovu patnju da podneseš ili nećeš? To zavisi od ispravnosti puta kojim čovek ide i od toga da li je on neko ko stremi ka istini. Ako, dok doživljava Božje delo, čovek u svemu traga za istinom i ima istinsku pokornost Bogu, podnošenjem ove patnje nešto će zadobiti. To od ljudi zahteva da imaju rešenost da se pokore i da se pokore Božjim orkestracijama; patnji ne mogu da pristupaju s trgovačkim načinom razmišljanja. Neki ljudi kažu: „Ako se malo potrudim, nešto treba i da dobijem zauzvrat; ako pretrpim malo patnje, treba da požanjem malo slasti. Samo tada je ova patnja vredna truda i samo je u tome vrednost moje patnje.” Da li je ovo gledište ispravno? (Nije.) Kakvo razumevanje i kakvo shvatanje su onda ispravni kad je reč o patnji? (Ako je patnja koju podnosimo predodređena od Boga i ako je to ono što bi trebalo da podnesemo, onda nam dužnost nalaže da je prihvatimo. Ne treba da se žalimo čak i ako na kraju ništa ne zadobijemo. Treba da imamo stav pokornosti i da se pokoravamo orkestracijama i uređenjima Stvoritelja. Istovremeno, dok podnosimo patnju, treba da se usredsredimo na traganje za istinom i na zadobijanje istine. Time je patnja koju podnosimo vredna i smislena.) Često je pozitivni cilj patnje da zaštitiš postojanje pozitivnih stvari, da na kraju budeš u stanju da nešto zadobiješ i da budeš u stanju da zadobiješ istinu i spoznaš istinu. To je izvrstan cilj. Međutim, u stvarnosti, čovek često doživljava i podnosi patnju tokom procesa u kome nema nepredviđenih događaja. Kad kratkoročno sabereš utiske, uviđaš da nisi ništa zadobio, da si prilično fizički iscrpljen, da možda moraš da podneseš i neku bolest, kao i da nisi napredovao u istini, da nemaš dublji život-ulazak i da nisi dublje razumeo Božje namere. Da li je onda podnošenje ove patnje uzaludno? Neki ljudi razmišljaju: „Mogu li u ovoj situaciji da se molim Bogu da me izbavi iz takvog okruženja teškoća? Imam li onda razlog da izbegnem i odbijem takvo okruženje teškoća?” Da li je ovakvo razmišljanje ispravno? (Nije.) Ovo treba da razumeš na sledeći način: čovek bi žarko trebalo da se nada tome da će iz patnje moći da zadobije neke pozitivne, dobre stvari i to je najbolji rezultat koji patnja naposletku može da donese. Međutim, ako je patnja koju u svakodnevnom životu podnosiš uređena od Boga i predodređena od Boga i ako je to ono što moraš da doživiš da bi dostigao spasenje, onda moraš da je prihvatiš od Boga i da joj ispravno pristupiš. Kako možete ispravno da joj pristupite? Morate da imate ispravno razmišljanje i gledište: morate da razumete da je patnja deo ljudskog života i faza koju ljudi moraju da dožive u životu, a koju niko ne može da izbegne. Naravno, to je i faza koju svako mora da doživi da bi dostigao spasenje. Može se desiti da na kraju ne zadobiješ nikakav osećaj utehe, ali da si voljan svaki put kad podnosiš patnju, da možeš da je prihvatiš od Boga i da imaš stav pokornosti, te da nikada ne pokušavaš da se pogađaš s Bogom. Ići takvim putem i napraviti takav izbor predstavljaju odgovornost koju bi stvoreno biće trebalo da ispuni i to je stav koji bi trebalo da imaš prema životnom putovanju koje je Stvoritelj uredio; to je stav koji bi čovek trebalo da ima prema životnim teškoćama. Prihvatanje teškoća i sposobnost podnošenja patnje deo su ispunjavanja tvojih odgovornosti, pa zato od njih ne treba da bežiš, niti da biraš hoćeš li da ih podnosiš ili nećeš. Da bi dostigao spasenje, svako mora da podnese izvesnu patnju u životu i tokom verovanja u Boga. Naravno, patnja o kojoj govorimo nije ona patnja koju ljudi podnose težeći za slavom, dobitkom i statusom ili sledeći sopstvene telesne interese, već je to određena patnja koju svako mora da podnese dok ide pravim putem u ljudskom životu i dok stremi ka spasenju. Takva patnje jeste deo života, deo procesa opstanka, a još i više je faza koju ljudi moraju da dožive kako bi na kraju dostigli spasenje. Treba ispravno da joj pristupiš. To je stav koji bi trebalo da imaš prema okruženjima teškoća, a ujedno je i odgovornost koju bi trebalo da ispuniš. To jest, patnja je takođe deo obavljanja tvoje dužnosti i ispunjavanja tvojih odgovornosti kao stvorenog bića; ona nije nešto suvišno. Nešto je što Stvoritelj uređuje za svako stvoreno biće. Razmere, vremenski trenutak i trajanje patnje nisu isti kod svakoga, ali svako mora da je doživi; svako mora da pređe ovu prepreku. To je odgovornost koju bi ljudi trebalo da ispune. Ako kao stvoreno biće želiš dobro da postupaš, patnji treba da pristupiš ispravno; treba da je prihvatiš od Boga, ne treba da je odbacuješ i prema njoj ne treba da osećaš otpor. Naravno, još i više od toga, patnju ne bi trebalo da koristiš kako bi sebi pripisivao zasluge ili pokušavao da se pogađaš s Bogom, već patnju radije prihvati kao odgovornost koju bi trebalo da ispuniš. Da li biste rekli da je ovakvo shvatanje čisto? Da li je u skladu sa istinom? (Jeste.) Zar takvim shvatanjem nećeš steći dublje i praktičnije razumevanje patnje, kao i ispravan karakter? (Da, tako prema patnji neću osećati otpor i biće mi lako da se pokorim kad se nađem u određenim okruženjima.) Biti u stanju da se pokori i ne osećati otpor – to je stav koji bi stvoreno biće trebalo da ima prema patnji. Čak i ako tokom stremljenja ka istini i ispunjavanja dužnosti stvorenog bića podneseš mnogo patnje i platiš visoku cenu, pa čak i ako pretrpiš izvestan progon i nedaće zbog svoje vere u Boga, kad jednom budeš ispravno shvatio kako da ovu patnju podnosiš i platiš ovu cenu, podnošenje te patnje nećeš smatrati svojevrsnim sopstvenim kapitalom. Nećeš sebe posmatrati kao nekoga ko zbog svoje patnje ima zasluge, niti ćeš se razmetati time koliko si patnje podneo kako bi svedočio o sopstvenom teškom radu i doprinosima ne bi li drugi o tebi imali visoko mišljenje. Nećeš se razmetati svojim zaslugama, kititi se lovorikama, niti ćeš pokušavati da se pogađaš s Bogom, a još manje ćeš u Božjoj kući zahtevati poseban tretman ili od bilo koga tražiti priznanje za zasluge zato što si podneo mnogo patnje. Ako veruješ da je patnja odgovornost koju bi kao stvoreno biće trebalo da sprovedeš i koju bi trebalo da ispuniš pred Stvoriteljem, onda patnju ne bi trebalo da koristiš kao kapital da od Boga zahtevaš nagrade ili da Boga navodiš da te spase, zar ne? (Tako je.) Budeš li ovako postupao, može li to da podstakne tvoju rešenost da stremiš ka istini? (Ne može.) Ovakvo postupanje očigledno predstavlja pokušaj sklapanja pogodbe s Bogom, a to je nešto što On prezire.

U prošlosti su mnoge vođe i delatnici podneli izvesnu patnju, a te dane je, naravno, bilo prilično teško prebroditi. Zbog hapšenja i progona koje je sprovodila velika crvena aždaja, okruženje je bilo izuzetno loše. Sve vođe i delatnici bili su u opasnosti da budu uhapšeni i zatvoreni zato što obavljaju crkveni rad; za nekim ljudima bila je raspisana poternica te su mogli jedino da beže i da žive u izgnanstvu, u nemogućnosti da se vrate kući, pa bi – osećajući se usamljeno i bespomoćno – često gorko plakali i molili se pred Bogom. Bilo u pogledu svojih životnih uslova, bilo u pogledu toga što su se našli u okruženju u kojem su bili proganjani, podneli su izvesnu patnju. Posle bi ti ljudi uvek smatrali da su Božjoj kući i radu Božje kuće dali ogroman doprinos, da su Božjoj kući pružili usluge koje zavređuju zasluge i da bi, kad Bog zadobije veliku slavu, u Njegovoj slavi trebalo da imaju svoj udeo. Sa takvim mišljenjem i stavom, u raznim prilikama često bi svedočili o tome koliko su propatili, koja godina i koji mesec su im bili najbolniji i kako su u to vreme u toj meri bili izmučeni da danju nisu mogli da jedu, a noću su se često budili iz košmara, te da su toliko bili izmučeni da su u licu prebledeli i da su znatno smršali. Svi koji su ih slušali osećali su divljenje i zavist; naravno, nekolicina njih bi osetila i ljubomoru. Bilo je i onih koji su tim doživljajima teškoća o kojima su ti ljudi govorili bili ganuti do suza, govoreći: „To što si toliko pretrpeo, zaista je za divljenje! Ovim si nas rasplakao – zasigurno je i Bog veoma dirnut. Tvoja patnja je zaista bila vredna truda. Neverovatan si!” Oni ne bi svedočili o sopstvenoj patnji tek samo u jednoj prilici; naprotiv, u brojnim različitim prilikama često su svedočili o tome koliko su propatili, koliko su postigli i koliko su kroz tu patnju doprineli Božjoj kući. Ipak, uopšte nisu govorili o tome koliko su istine razumeli, koje su iskvarene naravi odbacili, koliko su uzrasli u životu, kakva su svedočanstva dali za Boga, kakve su rezultate postigli u obavljanju crkvenog rada, niti koje su pravedne ciljeve odbranili kroz svoju patnju. Nisu imali takvo svedočanstvo da pruže. Govorili su jedino o tome kako su patili i koliko su patili. Krajnji cilj im je bio da ljudima stave do znanja da su naporno radili i dali veliki doprinos, da su ti doprinosi neizbrisivi, da su oni stubovi i uzdanice u Božjoj kući, te da treba da uživaju poseban tretman i treba da uživaju poštovanje od ljudi – ne samo da ljudi treba da im zavide i da im se dive, već i da ih uzdižu i da svedoče o njihovoj patnji. Pogledajte samo koliko je njihova patnja bila „neverovatna” i koliko je bila „vredna truda”! Svi su ih veličali, dok su se, jedan za drugim, hvalospevi uzdizali i neprestano im odzvanjali u ušima. Recite Mi, da li je njihova patnja bila vredna truda? Da li su ti ljudi bili neverovatni? Da li su mogli da imaju udeo u Božjoj slavi? (Nisu.) Sa kojim ciljem su onda tako svedočili o sebi? (Da bi naveli ljude da vide kako su mnogo patili, da bi se ljudi na njih ugledali i da bi o njima imali visoko mišljenje.) Želeli su da zadobiju slavu, zar ne? (Tako je.) Svoju patnju su nastojali da razmene za slavu; nisu to mogli da učine isključivo u zamenu za vence i nagrade. Što je najvažnije, želeli su da među ljudima zadobiju slavu, želeli su da ih ljudi obožavaju, te su želeli da se ljudi na njih ugledaju i da ih pamte. Da li su tražili mnogo? Jesu li im ambicije bile velike? (Jesu, bile su velike.) Čak se ni Ja Sâm nikada nisam usudio da među vama govorim o zadobijanju slave. O čemu Ja uvek govorim? O tome da vas dovedem pred Boga, da vas uvedem u istina-stvarnost, da vam pomognem da razumete istinu, da imate put koji ćete slediti i da znate kako da postupate u skladu sa načelima, kao i o tome da vas izvedem na put spasenja, kako biste svi mogli da budete spaseni – ali nikada ne govorim o zadobijanju slave. Međutim, takvi ljudi naročito svedoče o tome kako pate i kako plaćaju cenu, govoreći o tome kako su ih vlasti hapsile i progonile, kako su ih svetovni ljudi klevetali i osuđivali, koliko su samo izopštavanja pretrpeli, koliko su nepravdi podneli, koliko su fizičkog bola izdržali i kako su ga savladali, zarad vere u Boga i obavljanja svoje dužnosti. Ne samo da oni žele da svedoče o svojoj patnji, već žele i da svedoče o tome koliko su bili veliki, na kakvom su visokom stupnju bili i koliko su bili jedinstveni dok su podnosili svoju patnju, kao i o tome koliko su se tokom tog procesa uzdigli iznad tela. Žele da zadobiju slavu, zar ne? (Žele.) Ako neko neprestano svedoči o tome kako je patio, mislite li da mu je cilj da širi ispravan pogled na patnju ili da svedoči o sopstvenoj patnji i da pronosi priču o njoj? (On želi da svedoči o sopstvenoj patnji i da pronosi priču o njoj.) Zagovara to da se patnja koristi radi pogađanja s Bogom i radi udela u Božjoj slavi – to je ono što on zagovara. Kud god da ode, on svedoči o tome koliko je puta bio pretučen, proklinjan, proterivan i progonjen od strane religioznih ljudi, te koliko je patio dok je propovedao jevanđelje; koliko je patio zbog toga što su ga rodbina, prijatelji i svetovni ljudi odbacivali, klevetali i psovali; i koliko je propatio zato što ga je vlast progonila, pa je morao svuda da se skriva, bez doma u koji bi se vratio, čak i bez mesta na kome bi naslonio glavu, baš poput Sina čovečjeg. Ima i onih ljudi koji svedoče o tome koliko su teškoća prevazišli i koliko su patili savladavajući telesne bolesti dok su obavljali svoju dužnost. Te stvari često objavljuju pred drugima, ali nikada ne podele ništa o svojim životnim iskustvima; samo propovedaju i svedoče o sopstvenoj patnji. Cilj im je naprosto navesti ljude da o njima imaju visoko mišljenje. Recite Mi, oni žele da o njima ljudi imaju visoko mišljenje – no, šta žele od Boga? Žele li samo to da i Bog o njima ima visoko mišljenje? To nije sve što žele, zar ne? Onda imaju isto gledište kao Pavle: „Dobru sam bitku izborio, trku sam dovršio, veru sam sačuvao. Od sada pa nadalje, spremljen mi je venac pravednosti” (2. Timoteju 4:7-8). Na kraju se čak i pogađaju s Bogom, govoreći: „Bog je zadobio slavu, pa bi, zajedno sa Njim, trebalo i ja da zadobijem slavu! Budući da sam patio zajedno sa Bogom, i ja imam svoj udeo u Božjoj slavi! Bog je stavio zlatni venac – trebalo bi i meni da dâ dragulj. Zar ne bi trebalo da uživam u obožavanju i poštovanju od strane ljudskog roda baš kao što uživa i Bog?” Nije li to ono na šta ciljaju? (Jeste.) Da li je onda dobro što na taj način svedoče o svojoj patnji? (Nije.) Zašto nije dobro? (Oni žele da se stave u istu ravan sa Bogom, a to je nešto što On prezire. Takođe se sa Bogom nadmeću za ljude.) Ostavimo po strani kakva su njihova lična gledišta i motivi – već samo time o čemu besede, koliko ljudi koji ne razumeju istinu će oni zaludeti? Ljudi uveliko nemaju čisto shvatanje patnje i ne razumeju ovaj aspekt istine. Štaviše, sudeći prema suštini telesnih iskvarenih naravi ljudi, svako voli da dobija blagoslove i da dobija nagrade. Ipak, ljudi poput ovih neprestano svedoče o sopstvenoj patnji; njihove namere, kao i same njihove izjave i postupci, povlađuju željama i zahtevima iskvarenog ljudskog roda. Govoreći i postupajući na ovaj način, oni podstiču ljudske ambicije i želje, podstiču želju ljudi da patnju razmene za blagoslove, a takođe podstiču i samu zamisao i praksu razmene patnje za nagrade od Boga i zamisao i praksu pogađanja s Njim. Da li, usled toga, ljudi imaju veću ili manju pokornost Bogu? (Imaju manju pokornost.) Zašto imaju manju pokornost? (Zato što ljudi već imaju iskvarene naravi – kad podnesu malo patnje, skloni su da to posmatraju kao kapital po osnovu koga mogu da se pogađaju sa Bogom, a kad potom budu zaluđeni izjavama i postupcima takvih ljudi, još i više smatraju da je razmena patnje za blagoslove opravdana i još manje su u stanju da prepoznaju sopstvenu ogavnu nameru sklapanja pogodbi sa Bogom. Stoga su još i manje u stanju da se pokore Bogu.) Osećaju da za takvo postupanje imaju osnov i da imaju zaleđinu. A kad se udruže, osećaju se još moćnije: „Što nas je više, jači smo. Zakon nije moguće sprovoditi ako ga svi krše. Svi tako razmišljaju, tako to shvataju i tako streme. Ako se svi budemo pogađali sa Bogom i na Njega budemo vršili pritisak, On nam ništa ne može.” Oni očigledno okupljaju gomilu kako bi pravili nevolju i udružuju se koristeći jeresi i zablude kako bi se suprotstavili Bogu. Zar ti ljudi, neprestanim svedočenjem o sopstvenoj patnji, druge ne zaluđuju? Zar time dodatno ne kvare ljude? (Da, oni to rade.) Stoga njihovo neprestano svedočenje o sopstvenoj patnji ne samo da za ljude nije poučno niti donosi pozitivne rezultate – naprotiv, njime se ljudi zapravo zaluđuju i kvare. Kakvu ulogu, dakle, takvi ljudi igraju? (Ulogu Sotone.) Oni igraju ulogu Sotone. To je potpuno isto kao kad Sotona zaluđuje ljude. Sotona kaže: „Čoveka nije stvorio Bog. U svetu uopšte nema Boga. Čovek je evolucijom nastao od majmuna. Korak po korak, majmuni su počeli da hodaju uspravno i postepeno su evoluirali u savremene ljude!” Nakon što to čuju, ljudi to prihvataju: „Čoveka nije stvorio Bog. U svetu nema Boga. Ne možemo da vidimo gde je Bog, ali vidimo da su majmuni donekle slični čoveku, pa smo sigurni da je čovek evolucijom nastao od majmuna.” Kad ljudi prihvate Sotonine jeresi i zablude, da li je to obično prihvatanje? To nije kao kad pojedeš nešto pa ti to ne naškodi – naprotiv, kao rezultat toga izvesno razmišljanje i gledište Sotone uđu u srce ljudi, prodirući im u krv i koštanu srž. Razmišljanja i gledišta ljudi se potom menjaju i tada nastaje njihova sotonska priroda. Nakon toga, u ljudima nastaju sumnje i oni osećaju otpor prema rečima koje Bog govori, te odbijaju da ih prihvate. Poriču da je Bog stvorio sve što postoji i da ima suverenost nad svim što postoji te razmišljaju ovako: „Čovek je evolucijom nastao od majmuna. Nije ga stvorio Bog.” Kad je reč o tome da Bog ima suverenost nad svim što postoji i da orkestrira sve što postoji, kao i o tome da je sudbina čoveka u Božjim rukama, ljudi više ne veruju u te činjenice. Zatim te Sotona dalje kvari, govoreći ti: „Čovek će trijumfovati nad prirodom” i „Vrlo je zabavno boriti se protiv neba! Vrlo je zabavno boriti se protiv zemlje! Vrlo je zabavno boriti se protiv ljudi!” Nakon što to čuješ, ti prihvataš Sotonine tvrdnje i protiviš se zakonima prirode čineći ovo i ono. Ova Sotonina razmišljanja i gledišta neprimetno utiču na tebe, malo-pomalo te osvajajući. Kad ponovo čuješ reči: „Bog ima suverenost nad svim što postoji i ima suverenost nad tvojom sudbinom”, stičeš ovakav utisak: „Ne vidim kako to Bog ima suverenost nad svim što postoji. Nema nikakvog Boga!” Dakle? Zar Sotona nije potpuno zarobio ljude? (Jeste.) Zarobljavanje od strane Sotone započinje prihvatanjem pogrešnog razmišljanja i gledišta.

Neki ljudi uvek svedoče o sopstvenoj patnji i o patnji šire pogrešna gledišta. Kad jednom prihvate ova razmišljanja i gledišta – uz činjenicu da imaju ambicije i želje, te da poseduju iskvarene naravi – ljudi smatraju izvesnim da svoju patnju mogu da razmene za blagoslove i iskoriste je kao sredstvo da dobiju svoj udeo u Božjoj slavi. Tada svi počinju da pate i svi se usredsređuju na podnošenje patnje. Niko od njih ne primenjuje istinu, niko se ne usredsređuje na slušanje Božjih reči i niko se ne trudi oko istine. Umesto toga, utrkuju se ko može više da istrpi patnju, takmiče se ko podnosi veću patnju, nadmeću se ko jede lošiju hranu i nosi pohabaniju odeću, te se nadmeću ko ranije ustaje, a kasnije odlazi na počinak – eto u čemu se takmiče. Neki ljudi ne odlaze da jedu u vreme obroka. Kažu da su previše zauzeti obavljanjem svoje dužnosti da bi jeli, pa preskoče obrok. Pošto to čuju, neki drugi ljudi kažu: „U čemu je problem ako se ponekad preskoči obrok? Imam problem sa želucem, ali to nije odložilo obavljanje moje dužnosti.” A onda neko drugi doda: „Ti imaš problem sa želucem – e, pa ja imam čir na želucu.” Poslušajte samo šta ti ljudi govore – zar oni poseduju istina-stvarnost? Samo se nadmeću oko toga ko više pati i čija je bolest teža, verujući da je Bogu najmiliji onaj ko najviše pati. Imaju li oni imalo razuma kad izgovaraju takve stvari? Zar nisu umno poremećeni? Odakle potiču ta ispoljavanja umne poremećenosti? Nastaju zato što ljudi prihvataju svakojake jeresi i zablude. Ne razumeju istinu. U Božjim rečima je o svim aspektima istine jasno razgovarano u zajedništvu, pa ipak, oni niti jedu i piju Božje reči, niti tragaju za istinom. Kad im se nešto dogodi, postupaju na osnovu svojih predstava i uobrazilja i postupaju na osnovu raznih pogrešnih razmišljanja i gledišta koja im je usadio Sotona. Sve više i više se udaljavaju od Boga i na kraju u mentalnom smislu postaju nenormalni. Dakle, prema Mom mišljenju, neprikladno je neprestano svedočiti o sopstvenoj patnji. Šta vi mislite? (Neprikladno je. Priroda toga je naročito ozbiljna.) Priroda toga je ozbiljna i to donosi teške posledice. Ako veruješ da se patnja može razmeniti za nagrade i blagoslove, u vezi s ovim treba da tragaš za istinom. Ako neprestano pokušavaš da se prepireš sa Bogom i moliš se govoreći: „Bože, pogledaj kako sam tokom godina verovanja u Tebe napustio porodicu i karijeru da bih obavljao svoju dužnost. Pretrpeo sam i progon od strane KPK-a i istrpeo sam toliku patnju. Razboleo sam se od iscrpljenosti, a sada mi je u srednjim godinama i zdravlje narušeno. Zar mi na kraju, zarad sve patnje koju sam podneo, ne bi mogao dati neke nagrade ili venac? U budućnosti bih se zadovoljio čak i time da budem običan vojnik u carstvu”, pogledaj onda kako se u sebi osećaš nakon što se tako pomoliš. Ako ne možeš da uvidiš da tvoja molitva sadrži primese i da sadrži skrivene motive, onda si u nevolji; bojim se da tvoje iskvarene naravi ne mogu da budu razrešene. Stoga, ako imaš razuma, svoja gledišta i motive treba u molitvi da izneseš pred Boga, da zatražiš prosvećenje i prosvetljenje Svetoga Duha i da dozvoliš Bogu da analizira i proveri tvoje stanje. Pre nego što budeš siguran u to da li su tvoja stanovišta ispravna ili pogrešna, nipošto među braćom i sestrama ne smeš da širiš svoja razmišljanja i gledišta niti da o njima svedočiš, a još manje smeš da svedočiš o tome kako si patio i kako si platio cenu. Učiniš li to, ne poseduješ nimalo razuma. To je jednako kao i Pavlovo stremljenje. Kao prvo, takvo širenje reči i svedočenje o sopstvenoj patnji uticaće na druge ljude. Pored toga, kad jednom zaludiš ljude, pa te svi obožavaju i slede, priroda toga postaje ozbiljna. Ne samo da će patnja koju si podneo biti uzaludna, već će te i Bog kazniti. Dakle, kakva je priroda svedočenja o tome kako patiš i plaćaš cenu? Ovakvo svedočenje o sopstvenoj patnji predstavlja zaluđivanje ljudi; tako je Pavle postupao. Širiš jeresi i zablude da bi svedočio o sebi. Koliko god da patiš, nema potrebe da se time razmećeš. Ako si voljan da patiš, samo tako nastavi. Ako smatraš da si dovoljno patio i da si podoban da se pogađaš sa Bogom, idi pred Boga i moli Mu se. Ako te Bog ne odobri, moraš da razmisliš o tome da li je taj pristup pokušavanja da patnju razmeniš za nagrade uopšte održiv. Ako nije, onda moraš da izabereš pravi put kako bi zadobio Božje odobravanje. Pretpostavimo da tvrdoglavo teraš po svome, razmišljajući: „Moja patnja je pozitivna. Opravdano je da za toliku patnju dobijem nagradu. Moram da istrpim patnju koju drugi ne podnose i da izdržim teškoće koje drugi ne mogu da izdrže, jer kao što kaže izreka: ’Čovek mora da podnese najveće teškoće da bi postao najveći od svih ljudi.’ Zar ovo gledište nije sasvim dobro? Tako je uzvišeno i tako ispravno! Moram da ga se pridržavam i od njega ne smem nikada da odustanem. To je tajno oružje za zadobijanje nagrada i zadobijanje blagoslova!” Zar je to tajno oružje? Zar to nije pokušaj pogađanja s Bogom? Možda će ti Bog, videvši da si godinama patio, naporno radio i dao veliki doprinos, podariti izvesnu blagodat, čineći te krepkim i isceljujući te od svake bolesti; ili će ti možda podariti nešto pameti i mudrosti, kako više ne bi bio tako glup. Sve se to može lako učiniti. Zar to nije ono za čim tragaš? Bogu bi bilo i suviše lako da te stvari podari ljudima. No, ima li ikakve vrednosti u tome da svoju patnju razmenjujete za te stvari? (Nema.)

Šta se nadate da ćete zadobiti verujući u Boga? Imate li ciljeve? (Imamo.) Jesu li vaši ciljevi u verovanju u Boga sada jasni? (Sada su jasni.) Verujući u Boga, šta bi trebalo, a šta ne bi trebalo da radite; kojim putem treba da idete, a koji put treba da odbacite; kako treba da shvatite i razumete određena pitanja i određene aspekte raznih stvari; koja su razmišljanja i gledišta ispravna, pozitivna i ljudi treba da ih poseduju, a koja su razmišljanja i gledišta iskrivljena, zastranjuju sa pravog puta, predstavljaju negativne stvari, te ljudi treba da ih raspoznaju i odbace – znate li te stvari? (Pomalo.) Kakvu god patnju da je čovek u stanju da podnese, time upravljaju njegova razmišljanja i gledišta. Naravno, da odemo i korak dalje – budući da su time obuhvaćena razmišljanja i gledišta ljudi, to uključuje i njihov izbor. Tačnije rečeno, budući da uključuje izbor ljudi, to uključuje i put kojim oni idu. A pošto uključuje put kojim ljudi idu, to uključuje i njihovo spasenje. Stoga, premda patnja deluje kao neko uobičajeno pitanje, ako o njoj formiraš neispravna razmišljanja i gledišta, kao i neispravna stremljenja ka njoj, vrlo je verovatno da će te to navesti da kreneš u suprotnom smeru od puta na koji ti je Bog ukazao. Krajnji rezultat biće taj da, kad se Božje delo privede kraju, ne samo da nećeš dobiti nagrade i ne samo da nećeš biti spasen, već ćeš čak biti i uklonjen – to je prilično užasna stvar. Da bi se sprečilo da na kraju dođe do ove strašne posledice, moraš da imaš ispravna razmišljanja i gledišta, kao i ispravno shvatanje o pitanju patnje, a zatim da odrediš ispravna načela primene. Ako te tvoja razmišljanja, gledišta i načela primene vode na put spasenja, onda su razmišljanja i gledišta koja imaš i put primene koji si izabrao ispravni, pozitivni su i u skladu su sa istinom. Ako te razmišljanja i gledišta koja imaš, kao i načela primene koja si izabrao, ne vode na put spasenja i ne omogućavaju ti da dostigneš spasenje, onda su razmišljanja i gledišta koja imaš, kao i načela primene koja si izabrao, pogrešni. Toliko je izvesno. To jest, ako te razmišljanja i gledišta koja si izabrao, kao i put primene koji si odredio, odvode na stranputicu i kose se sa putem spasenja kojem te je Bog podučio, onda je put koji si izabrao pogrešan. Treba da ga odbaciš; treba da promeniš svoja razmišljanja i gledišta, kao i svoja načela primene i metode primene. To će biti blagotvorno za tvoje dostizanje spasenja. Razumete li? (Razumemo.) Nijedna stvar koja se tiče dostizanja spasenja nije beznačajna. Čak i kad je reč o pitanjima koja deluju krajnje beznačajno i lako se previđaju, prema njima morate da se odnosite oprezno i da o njima usrdno promišljate, a zatim da uspostavite ispravna razmišljanja, gledišta i puteve primene – samo je to postupanje koje ljudi treba da imaju kako bi dostigli spasenje. U vezi sa ovim ne smete da budete smeteni.

Našim malopređašnjim razgovorom u zajedništvu bila su obuhvaćena neka pogrešna gledišta i iskrivljena ispoljavanja koja ljudi imaju u vezi sa patnjom, kao i ispravna razmišljanja i gledišta koja ljudi treba da imaju i načela koja treba da primenjuju. Budući da govorimo o tome kako ovaploćeni Bog posmatra patnju, ono o čemu smo upravo razgovarali, s jedne strane, predstavlja neka Moja mišljenja i procene o patnji, a s druge strane, to predstavlja neka Moja razmišljanja, gledišta i načela primene u vezi sa patnjom. Bilo da je reč o razmišljanjima i gledištima ili načelima primene, ono o čemu smo upravo razgovarali odnosi se na vaša otkrivanja i ispoljavanja u svakodnevnom životu ili tokom obavljanja vaših dužnosti. Pogledajmo, dakle, kako ovaploćeni Bog pristupa pitanju patnje. Upravo sam sa vama razgovarao o načinu na koji treba pristupiti pitanju patnje. Patnja je deo čovekovog života i opstanka. Gledano iz perspektive normalne ljudskosti, patnja je nešto što neminovno mora da se dogodi. Živeći u ovom ljudskom svetu, živeći u ovom materijalnom svetu, od trenutka kad se rodi pa do trenutka kada umre, svako mora da istrpi mnogo patnje, uključujući telesnu nelagodnost, neprijatnost i nezadovoljstvo. Na sličan način, i Sâm sam osetio takvu patnju živeći u okruženju stvarnog sveta. Doživeo sam i podneo mnogo bola, a određenu patnju doživljavam i sada. To je neizbežan proces, te stoga, iz perspektive normalne ljudskosti, Ja prirodno prihvatam takvu patnju ili je prirodno doživljavam. Moje telo oseća patnju, ali u Mom srcu nema otpora niti odbacivanja. Prisustvo te patnje doživljavam podjednako prirodnim kao i vazduh koji ljudi udišu ili sunčevu svetlost koju osećaju. Ne osećam da je to nešto dodatno i ne osećam da je to suvišno, a još manje osećam da je to nešto što sam Samome Sebi naneo. Tako to Ja doživljavam. To jest, bez obzira na to šta je izazvalo tu patnju ili u kojoj etapi prolazim kroz tu patnju ili da li je to patnja sa kojom se susrećem u Svom svakodnevnom životu ili patnja koju bi trebalo da podnesem obavljajući Svoje delo – doživljavam to jednostavno kao događaj koji se odvija. Čovek mora da se posluži određenim načelom i osmisli način kako da postupi u toj situaciji i razreši je. Postupanje sa ovim stvarima i njihovo rešavanje ponekad zahteva da se podnese izvesna patnja, no, bez obzira na to da li podnosim znatnu patnju ili tek neznatnu patnju, sve Mi to deluje samo poput nekog procesa. Ne deluje Mi kao dodatno breme; to je tako jednostavan osećaj. Kad je reč o patnji, osim ovog jednostavnog osećaja, nikada nisam proglašavao kakvu sam patnju podneo. Na primer, kad odlazim na neka mesta gde su uslovi relativno loši kako bih dolazio u kontakt s ljudima i sa njima razgovarao u zajedništvu, ne čini Mi se da podnosim toliku patnju i nikada Svoju patnju nisam smatrao nekakvim doprinosom koji pružam ljudima. Naprotiv, osećam da je to sasvim normalno i da nije vredno da se pominje. Patnju nikada nisam posmatrao kao neki krupan događaj kojim bih se razmetao, razglašavao ga na sva zvona ili podizao veliku prašinu oko toga kako bi Me ljudi izrazito cenili; takve stvari nisam nikada činio. Vi ste ti koji proglašavate kakvu sam patnju podneo – radili ste to prilično često, međutim, Ja to nisam nikada radio.

Jednom sam otišao na neko mesto da ćaskam i porazgovaram sa tamošnjim ljudima, te da sa njima razgovaram u zajedništvu o nekim stvarima. Kada sam završio razgovor, vreme za obed je već uveliko prošlo, pa sam odatle otišao a da uopšte nisam jeo. Kasnije su neki ljudi proneli glas: „Bog je čitavo jutro sa nama razgovarao u zajedništvu. Nije popio čak ni gutljaj vode i otišao je a da nije obedovao.” Nakon što je jedan čovek to rekao, ta vest se prenela s jednog na desetoro, s desetoro na stotinu, te su mnogi ljudi za to saznali. Koji je bio rezultat toga što su to saznali? Ti ljudi su uzeli tu beznačajnu stvar kao temu za formalan razgovor u zajedništvu na okupljanjima i o tome su besedili kao da je posredi sama istina. Bio sam zbunjen: šta tu ima da se govori u pogledu te stvari? U čemu je vrednost da se o tome govori? Kakva je korist od razgovora u zajedništvu o toj stvari? Ponekad sa vama ćaskam, govoreći o stvarima iz svakodnevnog života ili o pitanjima u radu. To je sasvim normalna stvar, podjednako normalna kao i razgovori koje vi međusobno vodite. U tome nema ničega čime bi se trebalo razmetati niti ičega što bi trebalo razglašavati na sva zvona. Zašto su oni to iza Mojih leđa razglasili na sva zvona? Bio sam prilično zbunjen. Kasnije, pošto su o tome naveliko pronosili glas, shvatio sam: verovali su da time svedoče o iskustvima patnje ovaploćenog Boga i da šire istinu, a ne samo da pronose glas o nekom događaju. Kažem ti da je to sasvim nepotrebno ako želiš da svedočiš o iskustvima patnje ovaploćenog Boga. Susretanje, ćaskanje i razgovor sa vama jesu nešto što činim svojevoljno. To ne činim da bi to iko video, ne činim to da bih pridobio vaše srce i ne glumatam. A kad je reč o činjenici da ponekad, kad dugo besedim, ništa ne pojedem niti popijem, to nije namerno – posredi je to što nisam žedan i nisam previše gladan. Da sam neizdrživo gladan, rekao bih ti da Mi doneseš malo hrane ili bih od tebe tražio da Mi pripremiš neki jednostavan obrok. Nipošto ne bih trpeo glad; pred tobom se ne bih ustručavao. Zar odlazak bez obroka, onda kad je vreme za jelo, spada u patnju? Sudeći prema onome što vi razglašavate na sva zvona, izgleda kao da od toga pravim predstavu. Zašto Mi je, kad to čujem, toliko neprijatno? Kao da Ja to radim ne bih li vam pokazao koliko patim, koliko mogu da podnesem, koliku ljubav imam prema vama i koliko sam vam doprineo, pa da vi, nakon što Ja odem, to razglasite zarad Mene, razglašavajući na sva zvona koliko sam patio i koliko sam toga učinio za vas, kao da se Ja služim tim načinom da bih vas pridobio. Da li je to Moj cilj? (Nije.) To nije Moj cilj. Posećujem vas da bih sa vama ćaskao i razgovarao i ponekad se vratim, a da u vreme obeda nisam jeo. To je sasvim normalno. Međutim, vi to posmatrate kao neki krupan događaj, misleći da sam patio, da u tome ima istine za kojom treba tragati, da to treba da oponašate i da sledite taj primer, pa o toj stvari čak i raspredate kao da je sama istina. Raspredanje o toj stvari ravno je širenju praznih priča. Ne volim kad širite prazne priče. Kad za to čujem, osećam odbojnost i gnušanje. Gnušam se svakoga ko širi prazne priče. Ako sa vama razgovaram u zajedništvu o nekom sadržaju koji se odnosi na istinu ili na crkveni rad, taj sadržaj je ono što vam je potrebno – možete da ga zapišete, da ga sa svima podelite i da o njemu razgovarate. Međutim, kad pronosite glas o tome kako sam negde trpeo glad ili hladnoću – kada raspredate o takvim stvarima, osećam gnušanje. Krajnje se gnušam širenja praznih priča. Zašto ste toliko orni za takve stvari? Mislite li da Me to čini srećnim? Ja nisam poput vas; to Me nimalo ne raduje. I to trpim već tolike godine. Kada bih znao ko je prvi počeo da širi te priče, morao bih da ga upitam: „Zašto si širio te priče? Koji ti je cilj? Koja ti je namera? Rđave su ti namere! To je isto što i izazivanje ometanja! Znaš li da si uticao na Moje raspoloženje? Ovakvo širenje praznih priča predstavlja prikriveni način ograničavanja Moje slobode; to je njegova priroda.” Gnušam se onih ljudi koji šire prazne priče, a naročito onih koji nikada ne besede o istini i nikada ne besede ni o čemu što uključuje primenu istine ili crkveni rad, već samo govore o ovakvim besmislicama i ovako šire prazne priče, raspredajući o tome do u tančine. Na primer, sa vama ćaskam i nekoliko puta se zakašljem, a neki ljudi to pronose iza Mojih leđa. Da li je to ono što treba da širiš? Je li to tvoja dužnost? Tolike godine se gnušam širenja praznih priča. Neki ljudi upravo tako šire prazne priče. I kako se to naklapanje pronosi, poprilično mnogo ljudi za to čuje, a neki smetenjaci čak oponašaju Moje kašljanje. Kakva je svrha oponašati to? Kada bi oponašao to kako besedim o istini radi rešavanja problema, radu Božje kuće bi to bilo od izvesne koristi. Kada bi oponašao to kako štitim interese Božje kuće i smišljam sve moguće načine da bih vam doneo korist, te kada bi oponašao to kako, dok besedim o istini, neumorno navodim primere i iznosim činjenice kako biste svi vi nešto zadobili i svi vi napredovali – kada bi činio te pozitivne stvari, bilo bi Mi drago da to vidim. Zašto ne oponašaš te pozitivne stvari? Zašto moraš da oponašaš one besmislice? To dokazuje da u tvom načinu razmišljanja postoji problem. Ako zaista nemaš pametnija posla, treba da pronađeš neki prikladan posao koji ćeš obavljati; to bi bilo korisno za sve. Zašto se ne prihvatite pravog posla? Takvi ljudi zanemaruju svoje prave zadatke; toliko su nesnosni!

Tolike sam godine besedio o istini, ali nikada nisam video da se vi mnogo trudite oko istine, niti sam video da se oko istine trudite onoliko koliko se trudite kad širite prazne priče. Zašto ovi ljudi toliko vole da šire prazne priče? Kakva je korist od raspredanja o tim stvarima? Ovi ljudi koji nemaju duhovno razumevanje zaista zanemaruju svoje prave zadatke! Ukoliko možeš istinski jasno da besediš o jednom aspektu istine, te to braći i sestrama donese makar malo koristi i pouke, to je dobro delo i trebalo bi čak da ti se zahvalim. Međutim, ti uvek raspredaš o tome šta sam radio određenog dana, koliko sam se negde zadržao, koliko sam daleko pešačio i koliko kasno sam se vratio; osećam naročito gnušanje kad stalno raspredate o takvim stvarima. Neki ljudi kažu: „Zašto se gnušaš? Namere su nam dobre. Zar ne svedočimo o patnji ovaploćenog Boga?” Da li je ovo gledište ispravno? (Nije.) U kom smislu je pogrešno? (Bog je izgovorio toliko reči i izrazio toliko istina, a oni o njima ne besede. Takođe ne govore o tome kakva su im iskustva u primeni istine. Kad svedoče o Bogu, oni ne govore o tim stvarima, već podižu veliku prašinu oko pojedinih stvari u Hristovom životu. Osećam da im srce nije kako treba.) Smatrate da sam patio dok sam radio te stvari, no, razumete li patnju koju zaista podnosim? Znate li za nju? (Ne.) Ne znate, niti možete da je dokučite ili pojmite. Samo podižete prašinu oko ovih beznačajnih stvari iz Mog svakodnevnog života i raspredate o njima na sve strane. Na primer, jednom sam sreo nekoga i uzgred mu napomenuo: „Danas Me pomalo boli ruka.” Time nisam ništa posebno mislio, ali je taj čovek tome pridao dublje značenje. Nakon što je to čuo, pomislio je da Me ruka boli zato što sam previše pisao. Tri dana kasnije ta priča se proširila, a ljudi su govorili da podnosim patnju. Da li se to što Me ruka pomalo boli smatra patnjom? Zar vi to vidite kao patnju? Zar sam to rekao pred vama da bih se razmetao time kako patim? To Mi nije bilo ni na kraj pameti. Osim toga, kakve veze Moja patnja ima sa tobom? Zar sam od tebe tražio da o tome raspredaš? Ako želim da nešto učiniš, reći ću ti neposredno. U svim Svojim propovedima i besedama uputio sam vas u to koji rad treba da obavljate i koje reči treba da govorite – sve sam vam jasno predočio. Jasno sam besedio o istina-načelima i putevima primene. To su stvari na koje treba da se usredsredite i koje treba da činite. Ne usredsređuješ se na ono što ti govorim, a ipak posvećuješ naročitu pažnju onome što ti nisam rekao i učinio si mnogo takvih stvari. Kad to vidim, osećam odbojnost. Nipošto te neću pohvaliti govoreći da si to dobro uradio, niti ću ti za to pripisati zaslugu. Takve stvari nikada ne radim i nikada nisam izgovorio takve reči. Šta god da od vas zahtevam da učinite, kazaću vam to otvoreno. Od vas nisam zahtevao da ovo učinite, a ipak ste to uradili. U Sebi osećam veliku odbojnost i veliko gnušanje, a to nipošto nije mala odbojnost. Pa ipak, vi se osećate prilično zadovoljni sobom, misleći da prema Meni gajite veliko saosećanje i mnogo ljubavi, da ste naročito uviđavni, pažljivi i brižni. Kažem da si daleko od toga. Čak i ako određene stvari činiš prikladno, među nama i dalje postoji razdaljina; povrh toga, širenje praznih priča nije prikladno i Meni se to ne dopada. To što vam to ranije nisam pominjao ne znači da sam na to prećutno pristao. Sada vam prenosim tačne reči: naročito se gnušam onih ljudi koji šire prazne priče. Neki ljudi naročito vide da podnosim malo patnje, pa onda namerno šire prazne priče pod izgovorom da svedoče o patnji ovaploćenog Boga – otvoreno vam kažem: protivim se takvim stvarima, u Svom srcu prema tome osećam naročitu odbojnost i to Mi se nimalo ne dopada. To nije svedočenje o Bogu; to je širenje praznih priča. Dakle, da li je prikladno da to radite? (Nije.) Pošto to nije prikladno, šta treba da uradite? (Ne treba da širimo prazne priče. Ne treba da radimo takve stvari.)

Da li se u bilo čemu ne slažemo oko toga kako pristupamo pitanju patnje? Da li su nam gledišta različita? (Jesu.) Odakle onda potiču vaša gledišta o patnji? (Naša gledišta o patnji potiču iz naših iskvarenih naravi nakon što nas je Sotona iskvario.) S jedne strane, ljudska gledišta o svim najrazličitijim stvarima, baš kao i ljudske predstave i uobrazilje, potiču od Sotone. S druge strane, praktičnije govoreći, na ta gledišta utiču društveni trendovi i društvena klima. Najneposrednija posledica ljudskog prihvatanja ovih pogrešnih razmišljanja je to što u ljudima nastaju neka pogrešna razmišljanja i gledišta. Kad u Božju kuću dođu sa ovakvim razmišljanjima i gledištima, ljudi formiraju najrazličitije pogrešne pristupe. Stoga su, na sličan način, pojedini pristupi koje ljudi imaju u ophođenju prema patnji ovaploćenog Boga rezultat podsticaja nekih pogrešnih razmišljanja i gledišta. U neverujućem svetu, kad se ljudi sa statusom i ugledom pojave u javnosti, oni zarad spoljašnjeg privida često čine razne stvari, što naprosto nazivamo glumatanjem. Nakon tog glumatanja, oni koriste medije da to razglase na sva zvona kako bi postigli cilj da očuvaju sopstveni ugled i da učvrste svoj status među ljudima, ne bi li u očima javnosti imali bolji imidž, naveli ljude da ih što više obožavaju i što čvršće se ustoličili u srcu ljudi. I pristup kojim se ljudi služe šireći informacije o patnji ovaploćenog Boga u velikoj meri je pod uticajem ovog trenda neverujućeg sveta. A takva su i razmišljanja i gledišta ljudi o osnovnim životnim potrebama ovaploćenog Boga ili o Njegovom svakodnevnom kretanju i postupcima. Iako ljudi ne kažu neposredno s kojim ciljem ovaploćeni Bog radi tu određenu stvar, način na koji to šire izaziva sledeće posledice: navodi ljude da se ne usredsređuju na stremljenje ka istini, već samo na praksu obavljanja spoljašnjih formalnosti; navodi ih da se ne usredsređuju na primenu istine, već samo na patnju, izgovarajući tek poneke milozvučne doktrine i zadržavajući se na tome. Ljudi misle da je takvo postupanje svedočenje o Bogu, da je to primena istine i ujedno podržavanje Božjeg lika. U stvari, da li je Božjem liku potrebno da ga ti podržavaš? Tražeći od tebe da svedočiš o Njemu, da li Bog misli da treba da svedočiš o ovim stvarima? (Ne.) Liku ovaploćenog Boga nije potrebno da ga ti podržavaš, a još manje mu je potrebno da ga podržavaš na taj način. Ti možda imaš dobre namere, ali su tvoji postupci izazvali štetne posledice, a u naročito ozbiljnim slučajevima čak predstavljaju prekidanja i ometanja. Ljudi su oduvek verovali da je prikladno i razumno tako postupati, da je to dobro delo i da je to ono što bi stvoreno biće trebalo da čini. Kažem: „Pogrešno je! To nije ono što bi trebalo da činiš. Ne treba to da radiš.” Pošto si stvoreno biće, treba da zauzmeš svoje pravo mesto stvorenog bića i da dobro obavljaš svoju dužnost; ne treba da u Božjoj kući preuzimaš ulogu društvenih medija i da činiš ono što rade mediji. Koje reči govorim, kakvu patnju podnosim, kuda idem, šta radim, kakav je Moj dnevni raspored – nije Mi potrebno da te stvari razglašavaš na sva zvona, ne volim kad ih razglašavaš na sva zvona i gnušam se toga kad ih razglašavaš na sva zvona. Zato, molim vas, prestanite sa takvim razglašavanjem na sva zvona, jer je takvo razglašavanje širenje praznih priča i nije u skladu sa istinom. Razumete li? (Da.) Najbolje je da te stvari ne razglašavaš na sva zvona; takvo širenje praznih priča je beskorisno. Ako istinski želiš da svedočiš o Bogu, treba više da prenosiš Božje reči i da deliš svoje iskustveno razumevanje istine i svoj doživljaj istine. Ako zaista imaš dobre namere i želiš da učiniš neke dobre stvari i pripremiš neka dobra dela, pogledaj koje područje ili koji deo rada Božje kuće treba poboljšati, pa uloži napor i plati cenu kako bi to dobro uradio, te time poboljšao efikasnost u radu, ubrzao napredak rada i ujedno uštedeo ljudstvo i materijalna sredstva. Budeš li obavljao ovakav rad, to je dobro delo i to je ono što bi stvoreno biće trebalo da čini. Kad je reč o tome šta Ja jedem ili oblačim ili kakvu patnju podnosim, nema potrebe da pronosiš glas o tome. Još odavno sam ti rekao kakav stav treba da imaš prema Meni, a on se sastoji od samo tri načela: da budeš otvoren i pošten, da iskazuješ poštovanje i da budeš poslušan. U toj meri je jednostavno; nije Mi potrebno da išta dodatno činiš. Ako na prikladan način učiniš nešto dodatno, ophodiću se prema tebi kao prema bratu ili sestri i pamtiću tu uslugu koju si učinio. Međutim, kad je reč o našem međusobnom odnosu, još odavno sam ti rekao načela o načinu na koji treba da se ophodiš prema Meni. Koja su to tri načela? (Da budem otvoren i pošten, da iskazujem poštovanje i da budem poslušan.) Upravo ta tri načela. Ako ispuniš ova tri načela, to je prikladno i time ćeš se čvrsto držati pravog mesta koje stvoreno biće treba da zauzima i ispuniti svoju odgovornost. To što širiš prazne priče ne vredi ni prebijene pare i na kraju ću osećati gnušanje prema tebi. Međutim, ako te uputim u neko načelo, dodelim ti zaduženje u radu ili besedim o nekom aspektu istine, a ti postupaš i primenjuješ onako kako ti Ja kažem, to je daleko bolje od širenja praznih priča. Jedino primena istine ima vrednost i ostaje upamćena. Kad je reč o Meni, ti širiš prazne priče, govoreći kako sam se veoma umorio pešačeći da bih prisustvovao okupljanju na nekom mestu. Naklapajući na ovaj način, ti izazivaš saosećanje i sažaljenje ljudi prema Meni. Nimalo nisam srećan zbog toga i ne dopada Mi se što to radiš. Moraću da te upitam: „Kakva je korist od naklapanja o toj stvari? Zašto si pronosio taj glas? Razumeš li zaista šta znači svedočiti o Bogu?” Ako ne možeš da navedeš razlog koji je u skladu sa istinom, a krajnji cilj onoga što govoriš i činiš nimalo nije u skladu sa istinom, već služi samo tome da udovolji tvojim ličnim ambicijama i željama i nastojanju da Mi se dodvoriš – onda ti kažem da Mi se ne dopada što to radiš. To nipošto ne smeš da radiš. Neka ovo bude prvi i poslednji put; nemoj to više nikada da ponoviš! Kad sa Mnom dolaziš u kontakt i ostvaruješ interakciju, moraš iznova da promišljaš o načelima koja ti govorim. Moraš čvrsto da se držiš položaja koji treba da zauzimaš, da ispunjavaš odgovornosti koje treba da ispunjavaš i da se pridržavaš načela kojih treba da se pridržavaš – to su stvari koje bi trebalo da postigneš. Nemoj uvek da smišljaš kako da Mi se dodvoravaš ili da Mi laskaš; nemoj nikad da poželiš da saosećaš sa Mnom ili da Me sažaljevaš, niti da poželiš da Me učiniš srećnim. Nemoj da radiš te stvari. Biće uzaludno čak i ako ih učiniš. Ne volim kad to radiš i gnušam se kad to činiš. Ako te stvari ne radiš, pristupiću ti prema pravilima i moći ću normalno da dolazim u kontakt s tobom. Činiš li te stvari, uvek razmišljajući o ulepšavanju onoga što sam uradio i dižući veliku prašinu oko tih stvari iza Mojih leđa kako bi Mi se dodvoravao i naveo Me da steknem lepo mišljenje o tebi, kažem ti da grešiš. Budeš li to radio samo ćeš Me navesti da prema tebi osetim gnušanje. Šta god da radiš, prema tebi ću se ophoditi i procenjivaću te na osnovu istina-načela; tako ću gledati na tebe. Ako pravično i prikladno sa Mnom dolaziš u kontakt i ostvaruješ interakciju, ta interakcija može da bude normalna. Ako iza Mojih leđa uvek širiš prazne priče, onda u Mojim očima tvoja ljudskost nije dobra. U najmanju ruku, rekao bih da nemaš čestitosti niti dostojanstva i da si odveć prost. Neki ljudi kažu: „Pa, rekao sam koju lepu reč za Tebe – zar to nije u redu?” Kažem: „Za tim nema potrebe.” Ljudi uviđaju i spoznaju kakav sam čovek kroz reči koje besedim i kroz istine kojima ih podučavam; oni to ne uviđaju i ne spoznaju time što ti širiš prazne priče. Stoga je to što širiš prazne priče sasvim nepotrebno i suvišno. Možda se niko drugi toga ne gnuša ili se svima drugima to možda dopada, ali se to barem Meni ne dopada i Ja se toga gnušam. Kad o Meni naklapaš, čak i ako to uistinu odgovara svačijem ukusu i zaista je u skladu sa svačijim gledištima, usled čega se svi osećaju prijatno, trebalo bi makar Mene da pitaš. Ja sam čovek o kome je reč; moraš da pitaš da li se sa tim slažem i da li Mi se to dopada. Jesam li te ovlastio da raspredaš takve priče? Ako te nisam ovlastio, a ti o Meni ipak naklapaš, govoreći tako samovoljno i čak raspredajući o tome kao da je posredi sama istina, zar to ne znači da imaš skrivene namere? Kako ću te onda okarakterisati? Kazaću da izazivaš prekidanja i ometanja. Kud god da Ja idem, koje god reči da izgovorim ili šta god da radim, neki se ljudi izričito usredsređuju na raspredanje o tim stvarima, kao da će nakon toga svi o Meni imati visoko mišljenje i izrazito Me uvažavati. Da li je to uzdizanje Boga i svedočenje o Bogu? (Nije.) Dakle, kad god odem negde da obavim neke stvari, bilo da su to stvari iz Mog svakodnevnog života ili su to stvari koje se odnose na rad – naročito one koje ljudi vide kao patnju – da li Ja glumatam kad to radim? (Ne.) Budući da znaš da ne glumatam, nemoj da raspredaš o tim stvarima. Ne ponašaj se poput nekog razglasa i ne ponašaj se poput medija; u Božjoj kući ne postoji takva ustanova. Nemoj sâm da osnivaš medijsko glasilo i da se ponašaš poput nekog razglasa da bi raspredao o tim stvarima, jer se izrazito gnušam toga što ti o njima raspredaš; to ima negativan uticaj. Prema tome, nipošto ne smeš da širiš prazne priče i ne smeš da pronosiš glas o ovakvim stvarima. To je jedan od zahteva koje imam prema vama.

To što se Bog ovaploćuje kako bi obavio Svoje delo predstavlja korak u Božjem planu upravljanja, jednu stavku u njemu i donekle je posebno u pogledu svoje forme – nalaže da Bog dođe među ljude kako bi govorio i delao. To jest, Bog preuzima obličje tela, postaje običan čovek i dolazi da obavlja delo među ljudima. Pored Njegovog posla da govori, najvažnija stvar jeste patnja koju Njegovo telo podnosi. I to je stavka tog dela i nešto što On mora da doživi i da podnese. Tokom razdoblja u kojem Bog govori i obavlja Svoje delo, osim što govori i dela, Njegovo telo mora da podnese i izvesnu patnju. Neminovno je da živeći među ljudima Bog pati. Bog dolazi u telu i živi među ljudima kako bi spasao ljude, kako bih ih opskrbio istinom, kako bi im ukazao na put i kako bi im podario život. Međutim, On se suočava sa ljudskim rodom koga je Sotona duboko iskvario. Šta, dakle, Bog mora da podnese? Mora da podnese ljudski sud, huljenje, buntovništvo i izdaju, kao i ljudsko pogrešno razumevanje, podozrivost i pritužbe, a takođe i najrazličitije načine na koje ljudi površno postupaju prema Bogu. Te stvari On mora da podnese. Neki ljudi kažu: „Nismo videli da Ti podnosiš te stvari.” Kad Bog dođe u telu, On ne živi među nevernicima; naprotiv, živi među Božjim izabranim narodom i živi među ljudskim bićima koja namerava da spase. Dok živi zajedno sa tim ljudskim bićima, Njegovo telo neminovno mora da dolazi u kontakt sa tim ljudima, da se sa njima druži, komunicira i ostvaruje interakciju, te neminovno mora da rešava brojne stvari. Kad On te stvari rešava, ljudi će sasvim prirodno ispoljavati sotonske iskvarene naravi. Šta mislite, da li ovaploćeni Bog oseća prijatnost ili nelagodnost kad vidi ljude kako ispoljavaju iskvarene naravi? (Oseća nelagodnost.) Da li osećaj nelagodnosti spada u patnju? (Spada.) Prestaje li On onda da spasava ljude zato što oseća nelagodnost? Da li odustaje od obavljanja Svog dela zato što oseća nelagodnost? Ili pak naprosto neposredno uništava ljude? On to ne može da učini. Oni koje On spasava upravo su duboko iskvareni ljudi. Njegova nelagodnost je stvaran problem. Kad je reč o ovaploćenom Bogu, On sa svim tim mora da se suoči i da sve to podnese kako bi spasao ljudski rod. Dok se sa svim tim suočava i sve to podnosi, On ujedno mora da nastavi da obavlja Svoje delo, da nastavi da izražava reči kako bi opskrbljivao istinom, da strpljivo i usrdno govori ljudima i da dela među ljudima. Ne može da odustane od toga da ljude spase samo zato što vidi da su ljudi odveć duboko iskvareni, da je njihovo buntovništvo preveliko ili da su stvari koje oni čine apsurdne i odvratne, jer to je Njegovo delo; stoga su trpljenje i iskazivanje strpljenja deo Njegovog dela, a ujedno su i deo vršenja službe ovaploćenog Boga i ispunjavanja Njegovih odgovornosti. To jest, kad je reč o ljudskom rodu, Bog ima odgovornosti, ima brige, ima delo, a ima i očekivanja. Bog želi da spase ljudski rod, da upotpuni grupu ljudi kako bi ušli u sledeće doba i da upotpuni grupu ljudi kako bi dostigli spasenje i postali novi ljudski rod, privodeći veliko Božje delo kraju i zadobijajući deo ljudi. To je Božje delo, a ovaploćeni Bog došao je upravo da izvrši tu službu. I zato se ne može reći da, pre nego što se ovaplotio da bi obavio Svoje delo, Bog nije znao da će se suočiti sa grupom ljudi koji su duboko iskvareni; naprotiv, On je vrlo dobro znao da ide da spase grupu ljudi koje je Sotona duboko iskvario. Stoga bi za Božju narav-suštinu sve ono sa čime bi se On suočio i sa čime bi se susreo predstavljalo teškoće. Te teškoće obuhvataju i izvesne teškoće uzrokovane spoljašnjim okruženjem, međutim, teškoće koje su izazvane okolnostima ne predstavljaju ništa. Šta su istinske teškoće? Upravo sam vas pitao i rekli ste da ne znate, pa zato moram da vam kažem i tada ćete znati. Kad budete znali, moći ćete da razumete.

Nakon što se Bog ovaploti, Njegova narav i suština ostaju nepromenjene. On ima božanski život i ima samu Božju narav, pa u pogledu Njegove suštine i života iskvareni ljudski rod ne može da bude u skladu s Njim. Ta nemogućnost usklađenosti s Bogom ne znači da ljudi ne mogu da se saglase s Bogom u pogledu životnih navika ili ličnosti; naprotiv, to znači da ljudi nisu u stanju da budu u skladu s Bogom kad je reč o raznim razmišljanjima i gledištima, kao i o načelima i metodama u načinu ophođenja prema raznim ljudima, događajima i stvarima. Zar to nije činjenica? (Jeste.) Razlog ove nemogućnosti da se usklade s Bogom leži u tome što je na iskvareni ljudski rod duboko uticao Sotona, što ga je indoktrinirao, što je ljudski rod prihvatio Sotonina namamljivanja i što sve čini na osnovu Sotoninih razmišljanja i gledišta. Sva su ta Sotonina razmišljanja i gledišta pogrešna i sve su to negativne stvari – stoga Božje delo i Samoga Boga svako posmatra kroz ova pogrešna gledišta i metode. Kad je reč o ljudskom rodu, nijedan čovek ne može da razume Božju suštinu, Božju narav, pa čak ni Božje brižljive namere u spasavanju ljudskog roda, niti ijedan čovek može da ih uvidi. Naravno, ujedno ne postoji niko ko bi mogao ispravno da se postavi prema njima i da ih prihvati, a još manje postoji iko ko bi istinski mogao da vodi računa o Njemu. Ipak, ovaploćeni Bog i dalje mora da dovrši ovo delo spasenja ljudskog roda i mora čoveku da podari istinu, put i život. U procesu darivanja istine, puta i života čoveku, On takođe mora da podnese čovekovo pogrešno razumevanje, pritužbe i osude, pa čak i čovekovo odbacivanje i izbegavanje – to jest, mora da se suoči sa različitim oblicima čovekovog buntovništva. Koliko god da Bog strpljivo i usrdno besedi o istini ili koliko god da s brižljivim namerama spasava ljudski rod kako bi čoveka izveo na pravi put i doveo ga na put spasenja, čoveka je veoma teško navesti da Boga u potpunosti razume. U tom pogledu, ovaploćeni Bog mora neprestano da ispoljava strpljenje i da neprestano ispoljava trpeljivost, neumorno govoreći i delajući, te da – na različite načine i iz različitih uglova – navodi ljude da napuste svoja pogrešna gledišta, kako bi se zainteresovali za pozitivne stvari i istina-načela kojima Bog podučava ljude i kako bi stupili na put stremljenja ka istini. Sve to podnositi izuzetno je bolno. O koliko god istine da ovaploćeni Bog besedi, On ipak mora da se suočava sa ljudskim pogrešnim razumevanjem i pritužbama, pa čak i sa ljudskim opravdanjima i odbranama. Koliko god brižljivih misli da posvećuje ljudima i koliko god da se nesebično posvećuje, On i dalje mora da trpi buntovništvo ljudi i da kod njih nailazi na zid ćutanja, a mora čak i da se suoči sa iznuđivanjem od strane određenih pojedinaca. Međutim, tokom čitavog ovog procesa, Božje delo nikada nije stalo, napredak Njegovog dela takođe nikada nije usporio, niti je usporio korak kojim On predvodi ljudski rod napred. Rad Božje kuće napreduje kao i uvek, a Njegove izjave i reči izražavaju se kao i uvek. U ovom procesu, s jedne strane, budući da je ovaploćeni Bog, On poseduje ljudsku savest i svest o osećanjima. To jest, iz ugla ljudskosti, On takođe poseduje osetljivost; On ima emocije, ima osećanja i ima svest – nije bez svesti. Kad je reč o ljudskosti, Njegova ljudskost ne prevazilazi telesna osećanja niti prevazilazi savest tela, onako kako to čini Duh Božji. I zato, kad je reč o ovaploćenom Bogu, On podnosi veću patnju i mora da podnese više bola dok trpi buntovništvo ljudskog roda. To je jedna od najvećih patnji koje Bog podnosi. Pored dugotrajnog podnošenja i trpljenja različitih oblika buntovništva ljudi, postoji još jedna patnja koju ovaploćeni Bog mora da podnese u obavljanju Svog dela i u vršenju Svoje službe – a to je da živi među ljudskim rodom, a da mu ne pripada. Kakve su posledice toga? Bog poseduje život-suštinu drugačiju od one kod ljudskog roda i ima razmišljanja i gledišta o načinu ophođenja prema svim stvarima i događajima koja se razlikuju od onih koja ima ljudski rod. Naravno, s obzirom na ove dve razlike, pre nego što Božje delo zadobije grupu ljudi koji dostižu spasenje, koja je to objektivna činjenica s kojom se ovaploćeni Bog suočava dok živi među ljudima? S time da niko istinski ne poseduje život istine koji On poseduje, niti iko istinski poseduje razumevanje Božjeg plana upravljanja koje On poseduje. Stoga je, suočavajući se sa iskvarenim ljudskim bićima ili živeći među njima, Sâm ovaploćeni Bog usamljen, premda u crkvi ima poprilično mnogo ljudi koji slede Boga. Zar to nije činjenica? (Jeste.) Ne mogu da kažem da niko ne može da dosegne sve ove istine o kojima sam besedio, ali, u najmanju ruku, ni jedan jedini čovek do sada nije bio u stanju da u potpunosti razume sve aspekte istine. Nakon još deset ili dvadeset godina proživljavanja i još deset ili dvadeset godina obavljanja svoje dužnosti, možda ćete razumeti i iskusiti neka istina-načela i zadobiti određene stvari. Znaćete kako da obavljate rad i znaćete ispravna razmišljanja i gledišta na osnovu kojih treba da pristupate raznim stvarima sa kojima se susrećete. Ipak, istina koju razumete zapravo će i dalje biti veoma ograničena. Prema tome, kad rešavamo neke probleme ili kad pristupamo raznim stvarima, nikada ne možemo u potpunosti da se složimo u gledištima. Osnovni uzrok toga je u različitom stepenu razumevanja istine. S jedne strane, ovaploćeni Bog mora da podnese razne vidove nepravednog postupanja ljudskog roda, a mora da trpi i njihove razne predstave, uobrazilje i nerazumne zahteve koji nisu usklađeni sa istinom. S druge strane, ovaploćeni Bog mora da podnese i ono što je najbolnije, što je takođe patnja koju neminovno mora da pretrpi: budući da postoji razlika između suštine čoveka i suštine ovaploćenog Boga, ma koliko godina da ovaploćeni Bog dela među ljudima, On ostaje usamljen. Kažite Mi, da li je osećaj usamljenosti vid patnje? (Jeste.) Osećaj usamljenosti jeste vid patnje. Koliko god da se jasno i temeljno besedi o istini, ulazak ljudskog roda ostaje spor. Iste greške i ista iskvarenost neprestano se ponavljaju i iznova izbijaju na videlo. Sa strpljenjem i usrdnošću, ovaploćeni Bog neprestano besedi o istini kako bi ljude opskrbio i prema njima neprestano pokazuje strpljenje i trpeljivost – tek kada dođe dan završetka Božjeg dela, On više neće morati da podnosi ovu patnju. To je u potpunosti zbog dela. Pored toga, kod Mene, ovaploćenog Boga, postoje mnoge oblasti u Mom ličnom svakodnevnom životu koje su zapravo sasvim primerene, ali i one podležu čovekovoj kritici i sudu, podležu čovekovom pogrešnom razumevanju, a pojedinci oko njih čak podižu veliku prašinu. Čovek nije sposoban da bude u skladu s Bogom. S jedne strane, to je zato što su iskvarene naravi čovekova suština. S druge strane, s obzirom na čovekov rast, s obzirom na to koliko voli istinu i s obzirom na njegov stav prema pozitivnim stvarima, nemoguće je da čovek na svom sadašnjem nivou bude u skladu s Bogom. Čak i ako čovek u najvećoj mogućoj meri može da stremi ka istini ili čak ako sam Ja prema vama u najvećoj mogućoj meri trpeljiv, i dalje će biti nemoguće da čovek i Bog budu usklađeni. U tom kontekstu, ako u pogledu dinamike Moji zahtevi prema vama budu previše strogi ili odveć zahtevni, vi nećete biti u stanju da ispunite očekivanja niti da te zahteve postignete, a neki ljudi čiji je rast mali lako će postati negativni i slabi. Iz tog razloga, u ovom kontekstu, mogu samo da budem predusretljiv i mogu jedino da budem strpljiv i da čekam. Šta znači to da Ja čekam? To znači da očekujem ono najbolje i da na vas gledam s nadom i uz najlepše želje – da vas posmatram na taj način i uz takav način razmišljanja. Nadam se da će jednoga dana neki od vas moći da kroče na put stremljenja ka istini ili da će neki od vas moći, poput Petra, poput Jova i poput Avrâma, da postanu ljudi koji se pokoravaju Bogu i obožavaju Ga. Jedva čekam taj dan. Tokom svih ovih godina, govoreći vam i propovedajući vam, razgovarajući sa vama u zajedništvu o radu i razgovarajući o svakodnevnim stvarima, uvek sam imao takav način razmišljanja. Bilo da sam sâm ili da živim među vama, ovo stanje uma u kojem se nalazim nije se promenilo, a nije se promenio ni Moj način razmišljanja; to osećanje je uvek prisutno. Stoga i kažem da su, u poređenju sa patnjom koju ovaploćeni Bog podnosi u vršenju Svoje službe, patnja koju On podnosi u pogledu Svog okruženja i patnja koju podnosi u pogledu svakodnevnih potreba usled Svog dela beznačajne i da nisu vredne pominjanja – istinska patnja koju podnosim jeste nešto što ne možete da vidite i ne možete da shvatite. Tako sam proživeo sve ove godine. Nikome nije stalo do ovih stvari, a patnja koju u Svom srcu podnosim ne može da se prenese ljudima. Niti ljudi mogu spolja da je vide. Moje raspoloženje se ne menja, Moja ličnost se ne menja, Moja svakodnevna rutina nije narušena, niti je delo narušeno, ali, duboko u Svom srcu, Ja moram da podnosim usamljenost, a ta usamljenost jeste nešto što ne prestaje. Kažite Mi, da li je ova patnja velika? Da li je ovo istinska patnja? (Jeste.) Zato vam kažem da ne raspredate o tim beskorisnim stvarima; ne znate istinsku patnju koju podnosim i ne možete da je uvidite. Zašto vam nikada ne govorim o ovoj patnji koju podnosim? Ne biste to razumeli, a čak i kad bih vam o tome govorio, kakvu bi to korist donelo? Ona ne može da zameni obavljanje dela, ne može da zameni besedu o istini i ne može da zameni grdnju i sud Božjih reči.

Pored dve vrste patnje o kojima smo upravo razgovarali – podnošenja različitih oblika iskvarenosti i buntovništva ljudskog roda i podnošenja usamljenosti – postoji još jedna vrsta patnje koju ovaploćeni Bog podnosi. Možda nikada nećete moći da shvatite ovu vrstu patnje, ali, pošto već govorimo o patnji, hajde da o tome razgovaramo u zajedništvu. Bog već šest hiljada godina obavlja delo spasenja ljudskog roda; počevši od trenutka kad je Bog naumio da zadobije grupu ljudi, Bog je počeo da razvija ovo delo, bilo govoreći ili koristeći neki drugi pristup. Šta, dakle, razvijanje ovog dela znači za Boga? Šta ono znači za ljudski rod? Znači to da Bog samo što nije zadobio grupu ljudi; Božje namere i plan su utvrđeni, On želi da zadobije grupu ljudi i naposletku će ta grupa ljudi biti plod dela Božjeg plana upravljanja u trajanju od šest hiljada godina. Budući da ga je Bog isplanirao i odredio, Bog ima očekivanja od ovog rezultata. Ta očekivanja sve vreme prate Njegovo delo. Od Doba zakona do Doba blagodati, Bog je uvek imao očekivanja od ovog rezultata i ta su se očekivanja nepromenjena prenela na ovaploćenog Boga u trećoj etapi dela. Otkako se Bog ponovo ovaplotio, kojeg god da je On pola, kakve god da su Njegove okolnosti ili u kakvom god društvenom okruženju da On živi, ta očekivanja prate Njegovo delo. Stoga, kad je reč o ovom ovaploćenom Bogu, On takođe mora da preuzme ova očekivanja. Moglo bi se reći i to da On prihvata odgovornost i breme od Boga i da uz ova očekivanja obavlja Svoje delo. Iako obojica imaju ista očekivanja, ovaj ovaploćeni Bog dela znatno duže nego prvi ovaploćeni Bog. Budući da On ljude mora da opskrbi svim istinama koje oni treba da razumeju, priroda ovog dela zahteva od Njega da tokom dugog perioda živi među ljudima. Nije posredi to da On naprosto privede delo kraju, položi račun i time ispuni Svoju službu – naprotiv, tokom perioda u kojem obavlja ovo delo, On ima očekivanja, želeći da vidi rezultat. Taj rezultat ne dolazi preko noći, niti za jednu ili dve godine. Naprotiv, taj rezultat mora dugoročno da se nadgleda, neguje i iščekuje. Stoga On mora da provede veoma dug vremenski period posmatrajući i čekajući ovaj rezultat i nestrpljivo iščekujući da ga vidi. To posmatranje i čekanje predstavljaju odgovornost, predstavljaju breme i, naravno, određeni stepen bola za ovaploćenog Boga. Sve su to stvari koje su u delokrugu odgovornosti Njegove službe, koje su obuhvaćene nadležnošću ove etape dela i koje sačinjavaju deo ove etape dela. Kao prvo, On mora da bude strpljiv, mora da podnosi i usamljenost, a zatim mora da posmatra i čeka. Nijedan od ovih aspekata ne može se izostaviti. Sva tri ova aspekta neizmerno su bolna za ovaploćenog Boga; nijednog od njih On ne može da se oslobodi, niko umesto Njega ne može da doživi tu bol i ne postoji dobar način da se oni razreše ili da se od njih oslobodi. Za Boga je to najbolnija stvar. Prema tome, patnja koju ovaploćeni Bog podnosi u Svom svakodnevnom životu, to koliko se On daje i koliku cenu plaća – sve to nije ništa naročito, jer ma koliko ove spoljašnje patnje da On podnese, njome se ne može razrešiti bol koju ovaploćeni Bog oseća dok podnosi različite oblike iskvarenosti i buntovništva ljudskog roda, niti se njome ovaploćeno telo može osloboditi od usamljenosti, a ponajmanje se, naravno, njome može zameniti rezultat koji očekuje ovaploćeni Bog ili Sâm Bog. Ove tri stvari čine deo odgovornosti koje ovaploćeni Bog ispunjava dolazeći među ljude da obavi završnu etapu dela i one su objektivna činjenica sa kojom On mora da se suoči. Od vremena kad sam zvanično počeo da vršim Svoju službu pa sve do danas, više od trideset godina, neprestano živim u takvom stanju. Da sam vam pre deset godina rekao kako je to deo patnje koju ovaploćeni Bog podnosi, možda ne biste razumeli i ne biste ništa osetili, govoreći: „Kako to spada u patnju? Ti imaš tako visok status; sigurno se dobro hraniš, uživaš u lepim stvarima i ništa Ti ne nedostaje. Osim toga, toliko ljudi Te sledi i naporno radi za Tebe. Kakvu Ti to patnju podnosiš? Spada li to u patnju?” Međutim, sada biste ponešto mogli i da razumete. Da sam tada govorio kako u periodu dok sam delao nisam imao dom u koji bih se vratio niti gde da naslonim glavu, kako se nisam dobro hranio, loše sam se odevao i živeo sam u uslovima teške oskudice, pa sam čak boravio i u pećinama da bih izbegao hajke KPK-a – da sam govorio o tome, bili biste voljni da slušate i kadri da to shvatite. Međutim, Ja nikada nisam govorio o tim stvarima; za Mene one ne spadaju ni u kakvu patnju. Prava patnja jeste ona u Mom srcu. Ono o čemu sam vam danas govorio jeste stvarna patnja koju ovaploćeni Bog podnosi. Sve ovo vam govorim u nadi da ćete spoznati jednu činjenicu: to što ovaploćeni Bog dolazi među ljude da obavlja delo, takođe zahteva od Njega da plati cenu, nalaže Mu da bude strpljiv i od Njega zahteva da stvarno doživi svu ovu bol. Budući da mora da vrši Svoju službu, On mora da se suoči s patnjom koju bi Sâm trebalo da podnese i Sâm mora da je izdrži. Ta patnja jeste ono što On lično mora da izdrži kako bi obavio delo, priveo kraju Božji plan upravljanja i ispunio Božje poslanje. O tim stvarima nikada ne svedočim, nije Mi potrebno da o njima vi svedočite, još manje da ih razglašavate i, razume se, ponajmanje od vas tražim priznanje i nije Mi potrebno da Mi budete duboko zahvalni baš zato što je i sâm dolazak ovaploćenog Boga među ljude radi obavljanja dela već dovoljno težak zadatak. To je Njegovo delo, a ujedno je i Njegova odgovornost; On mora da trpi i mora da posmatra i čeka. To vam govorim samo zato da biste saznali s kojim stavom se ovaploćeni Bog odnosi prema ovim teškoćama i da bih vam predočio ispravna razmišljanja i gledišta kako biste znali na koji način da pristupite patnji; ne govorim to zato da biste dublje uvideli šta je patnja i kakvu je patnju ovaploćeni Bog podneo. Ne osećam ogorčenost zbog podnošenja patnje, niti smatram da podnošenje te patnje znači kako sam se toliko trudio i dao tako velike doprinose. Pred vama ne pokušavam da se pravdam, a još manje nastojim da od vas izvučem nešto što bih mogao da iskoristim kao zalog. Podnosim patnju koju bi trebalo da podnesem, jer prema vama imam odgovornost. Naravno, u pogledu službe koju vršim, moram da položim račun Bogu. Nema potrebe da od vas tražim priznanje niti naklonost. Stoga, otvoreno rečeno, ne možete da zauzmete Moje mesto u podnošenju ove istinske patnje, niti iko od vas od nje može da Me oslobodi. Jedino što možete da učinite, jedini način na koji možete da sarađujete i ono jedino što donekle može da ublaži patnju koju podnosim jeste da zadobijete ulazak u istinu, da naučite da budete poslušni, da imate svedočanstvo poput Jovovog i iskustva poput Petrovih; da činite dobra dela, da budete posvećeni u obavljanju svojih dužnosti, da se pokoravate Bogu, te da volite istinu i stremite ka njoj; i da svaki članak sa iskustvenim svedočanstvom koji napišete sadrži određeno istinsko iskustvo i razumevanje istine, te da donese određene rezultate u pogledu pokoravanja Bogu. Ovi vaši dobici jesu najbolji način da Mi se odužite i najveća uteha Meni lično; prema vama nemam drugih, dodatnih zahteva.

Nije slučajno što ovaploćeni Bog podnosi ovu patnju. Praktično govoreći, Bog spasava iskvareni ljudski rod, a iskvarenost iskvarenog ljudskog roda predstavlja svojevrsnu bol za Boga. Živeći zajedno sa iskvarenim ljudskim bićima, ophodeći se prema njima i ostvarujući interakciju sa njima, a ujedno spasavajući iskvarena ljudska bića i gajeći očekivanja od njih, neminovno je da On pati i neminovno je da plati cenu. Ta cena nije tako jednostavna kao da izgovori koju reč više. Šta Bog ulaže da bi spasao ljudski rod? Ulaže Svoju snagu, daje celo Svoje srce i Svoj život. Božji Duh ulaže celo Svoje srce da bi obavio delo; isto tako, ovaploćeni Bog ulaže celo Svoje srce i Svoju snagu u zamenu za čovekovo spasenje – to važi i za Njega. Počevši od trenutka kad je Bog stvorio ljudski rod i kad su ljudska bića nastala, Bog sa njima dolazi u kontakt, sa njima se druži i dela na čoveku. Za sve to vreme, Bog je zapravo nebrojeno puta uložio celo Svoje srce u čoveka i na čoveku obavio neizmernu količinu dela. Međutim, Bog ljudskom rodu nikada nije pomenuo koliko je patio ili koliku je cenu platio. On samo uopšteno govori da je uložio celo Svoje srce, platio cenu Svojim životom kako bi opskrbio čoveka i podario čoveku istinu da mu služi kao život. Međutim, Bog nikada nije rekao kakvu je patnju podneo, kakve je klevete i uvrede pretrpeo, koliko je umora izdržao, koliku je cenu platio ili koliko je napora uložio – te stvari nikada nije pomenuo. Postoji razlog zašto On te stvari ne pominje. Ako vam ih ne kažem, nikada nećete saznati. Razlog je u tome što, obavljajući delo na čoveku, Bog nikada nije smišljao da od njega išta zadobije; naprosto je voljan da tako nesebično opskrbljuje čoveka i da se tako nesebično posvećuje čoveku. Ako bismo se poslužili ljudskim jezikom da bismo rekli šta On nastoji da zadobije kad ovako postupa, ono što On traži jeste da ljudska bića idu pravim putem i da ljudska bića budu u stanju da dobro žive – da budu u stanju da pravilno žive i da prožive ljudsko obličje, te da budu u stanju da žive u skladu sa putem kojem Bog uči čoveka; da ih Sotona više ne pustoši, ne kvari i ne zaluđuje; i da budu u stanju da se istinski pokore Bogu. To bi Bogu donelo spokoj. Ako Bog išta traži, onda je to spokoj – da čovek bude u stanju da pravilno živi i pravilno se vlada prema Božjim rečima, kako cena koju je Bog platio i delo koje je obavio ne bi bili uzaludni i kako bi video rezultate u čoveku. Koliko god da je Bog patio, koliku god cenu da je platio, koliko god godina da je čekao i koliko god godina da je prema čoveku pokazivao strpljenje – Bog je bio potpuno voljan da sve to učini. Da bi zadobio ovaj spokoj, Bog je voljan da plati toliku cenu za čoveka. Ma koliko da je patio, Sâm Bog nije nikada zbog toga zažalio; rečeno ljudskim jezikom, oko toga se nikada nije premišljao. Najjednostavnije rečeno, rečima koje možete najbolje da razumete, Bog to čini kako bi okončao ovu Svoju brigu; to je želja koju Bog ima. Bog je stvorio čoveka i Bog ima želju da zadobije stvoreni ljudski rod koji može da živi, opstaje i upravlja svim stvarima shodno putu kojem ga On uči, ne podležući više Sotoninom kvarenju i više ne pustošeći samoga sebe. Upravo takvu grupu ljudi Bog želi da zadobije. Zato je Bog pokrenuo i počeo da obavlja Svoje delo i sa njim je nastavio sve do danas; ova Njegova briga za ljude nije se promenila i ovaj cilj se nije promenio. Koliko god da pati ili koliku god cenu da plaća, Bog sve vreme dela na ovaj način. Delajući tako, Bog je zapravo mnogo propatio i platio visoku cenu, ali nikada nije pokušao da se pravda pred ljudima, nikada te stvari nije objašnjavao ljudskom rodu i nikada ih nije pominjao; to je neposredno povezano s Božjom suštinom. Koliko god da su velike stvari koje Bog čini, koliko god od dela da On obavlja na ljudskom rodu, koliku god cenu da plaća ili koliko god da opskrbljuje ljude – to jest, ma koliko Bog darivao ljude ili im udeljivao – On to nikada nije smatrao nekakvom zaslugom, niti Mu je potrebno da Mu ljudski rod bude duboko zahvalan. Dok, sudeći prema razmišljanjima i gledištima ljudskih bića koja žive u bilo kom dobu, koliku god cenu da neko plaća i šta god da on čini, on uvek mora da nastoji da iz toga izvuče neku korist i uvek mora da ima na umu nešto za sebe. Međutim, Bog nikada nije imao takva razmišljanja; samo je Bog istinski nesebičan. Šta znači biti nesebičan? Najjednostavnije je to objasniti rečima: da nikada ne misliš na sebe. Razmislite o tome kako ljudska bića podižu decu i odgajaju ih do zrelog doba – roditelji potroše toliko novca na svoju decu i za njih plaćaju toliku cenu kako bi svojoj deci omogućili da postignu veliki uspeh i da donesu čast porodici, što bi roditeljima omogućilo da u budućnosti uživaju u slavi svoje dece. Bog nema takve zamisli. Svaki Njegov pokret i postupak, svaka Njegova misao i ideja, cena koju plaća za ljudska bića i sve što im daruje, ne samo da su najdragoceniji, već u tome nema nikakvih namera prema njima. Posredi je samo nesebična posvećenost i nesebično opskrbljivanje, neprestano opskrbljivanje na taj način. To je istinska nesebičnost. Sve to čini Bog. Bog nikada ne traži nikakvo priznanje od ljudskih bića. Ma kolikom pogrešnom razumevanju i pritužbama ljudi da je izložen ili ma koliko nepravdi da podnese, On među ljudskim rodom nikada ne pokušava da se pravda niti brani. Potpuno je voljan u svemu što čini za ljudski rod, tome ne prigovara niti zbog toga oseća ikakvo žaljenje i nikada nije smatrao da je to nešto posebno. To jest, Božja nesebičnost ne sadrži ništa od onih trgovačkih gledišta koja imaju ljudska bića, niti išta od ljudske želje za cenkanjem. Ako možeš da primenjuješ istinu, naposletku ćeš moći da opstaneš. To što ti Bog besplatno daje malo blagodati, za Njega ne predstavlja ništa. On ti dopušta da opstaneš, da neprekidno živiš i obitavaš u sreći, živeći među svim stvarima koje je Bog podario ljudskom rodu. U koliko god blagoslova da uživaš, Bog ne oseća ljubomoru i ne pokušava da se za njih nadmeće sa tobom. Dokle god si u stanju da spoznaš Stvoriteljeve orkestracije i uređenja, dokle god možeš da se pokoriš Stvoriteljevim orkestracijama i uređenjima i da živiš onako kako Stvoritelj zahteva, to je dovoljno. Bog ne traži od tebe da Mu neprestano budeš duboko zahvalan i nije Mu potrebno tvoje duboko poštovanje. Bog nikada ni od koga nije tražio da Mu podigne svetilište i da svakodnevno pali tri štapića tamjana. U takvim stvarima Bog ne uživa. Vidiš, kad je Jov video Božja leđa, da li je Bog imao ikakve zahteve prema njemu? (Nije.) Bog mu je samo dao najveću nagradu – omogućivši mu da vidi Božja leđa – zbog čega se uvećala njegova vera u Boga. To je bila Božja nagrada za njega. Zatim je Bog otišao, nadajući se da će on moći da živi u sreći, da živi među svim stvarima koje je Stvoritelj stvorio i da živi pod Stvoriteljevom suverenošću. Za Boga, to je bio najbolji način da mu se Jov oduži. To što je Jov bio kadar da se boji Boga i kloni zla bilo je istinsko obožavanje Stvoritelja, a ujedno i najbolji način da Mu se on oduži. Vidiš, ono što Bog zahteva od ljudskog roda takođe je od koristi ljudima. U stvari, ljudi su ti koji naposletku zadobijaju najveće uživanje i koji mogu da žive u sreći. Postavlja li Bog teške zahteve pred ljude? Božji zahtevi od ljudi nisu visoki. Međutim, posmatrajući Njegove zahteve, možemo da vidimo da je Bog zaista nesebičan; On se neprestano posvećuje i to čini besplatno. Koliku god cenu da plati ili koliko god da pati, Bog sve to trpi sâm i ne pokušava da se pravda pred iskvarenim ljudskim rodom. Kažite Mi, poseduje li Sotona ove osobine? (Ne.) Sotona ne poseduje ni jednu jedinu stvar koju Bog poseduje – čak ni najmanji vid onoga što Bog ima i što On jeste, onaj koji ljudi smatraju najmanje vrednim pažnje – niti ljudska bića poseduju išta od ovih stvari. Sve što Bog ima i što On jeste potpuno je pozitivno, potpuno lepo i potpuno uzvišeno; najčistije je i najsvetije. Božja suština, Božja narav i ono što Bog ima i što jeste mogu se nazvati besprekornim i neokaljanim. Budući da su neokaljani, nazivaju se svetim, zar ne? (Tako je.) Različita načela po kojima se Bog ophodi prema svim stvarima, uključujući i to kako se ophodi prema ljudskom rodu, u potpunosti su zasnovana na istini; to je najpravednije od svega. Vidiš, iz kog god ugla da to posmatraš, Božja narav-suština zaslužuje pohvalu od ljudskog roda. Međutim, čak i uz to što je Bog toliko patio, On ništa nije zahtevao od ljudskog roda. Nikada od ljudi nije tražio sledeće: „Morate svakodnevno radosno da pevate i igrate da biste Me veličali. Veličajte Moje ime svakoga dana. Svaki put kad se okupite ili pripremite programe, morate zajedno da veličate Moje ime.” Da li je Bog zahtevao od ljudi da to čine? (Nikada.) Koliko god da Bog pati, koliko god dela da obavlja ili koliko god da daruje ljudskom rodu, od ljudi nikada nije zahtevao da Mu budu duboko zahvalni, niti da Ga duboko poštuju onako kako nevernici poštuju idole. Bog nikada nije činio takve stvari. Nikada nije izgovorio ni jednu jedinu reč niti je učinio i jednu jedinu stvar zarad Svoga statusa i Svoga ugleda u srcu ljudskog roda. Nikada nije činio te stvari. Božji Duh ne čini takve stvari. Nikada nije izjavio takve stvari niti ostavio takve poruke ljudskom rodu. Dakle, da li je ovaploćeni Bog ikada učinio takve stvari ili izgovorio takve reči? (Nije.) Tokom svih ovih godina delanja i patnje među ljudima, On ljude neprestano opskrbljuje istinom i životom i podržava i usmerava ljude da idu pravim putem. Nada se jedino tome da ljudi mogu da streme ka istini i da opstanu. Ima li On osim toga ikakve dodatne zahteve prema vama? (Nema.) On nema nikakve dodatne zahteve prema vama.

Po svojoj prirodi, patnja koju ovaploćeni Bog podnosi zapravo se razlikuje od one patnje o kojoj govore ljudska bića. U pozitivnom smislu, ljudska bića podnose svoju patnju u potpunosti radi odbacivanja svojih iskvarenih naravi kako bi dostigla spasenje. U negativnom smislu, podnose je u potpunosti zato što imaju iskvarene naravi i zato što su podvrgnuta sudu i grdnji jer čine zlo i opiru se Bogu. S obzirom na to, patnja ljudskih bića jeste nužna i neminovna. Ovaploćeni Bog, međutim, podnosi Svoju patnju radi obavljanja Svoga dela, radi opskrbljivanja ljudskih bića istinom i kako bi se ona oslobodila Sotoninog kvarenja i mučenja, te kročila na put spasenja. Bog mora dugoročno da podnosi ove teškoće – a to je i deo Njegovog dela. Te teškoće jesu nešto što On Sâm mora da izdrži i što Sâm mora da preuzme na Sebe. Budući da ovaploćeni Bog obavlja Svoje delo i vrši Svoju službu, a patnja čini deo tog dela, Bogu nije potrebno da Mu ljudi budu duboko zahvalni zato što podnosi tu patnju, niti Mu je potrebno to da ljudi pronose glas o Njegovoj patnji, a još manje Mu je potrebno da ljudi za nju znaju. Ako želiš da spoznaš Boga, treba da Ga spoznaš kroz spoznavanje Božje suštine, kroz spoznavanje Božjih razmišljanja i gledišta o načinu na koji se ophodi prema svim stvarima i događajima, te kroz spoznavanje Božjih načela ophođenja prema različitim ljudima, događajima i stvarima. Spoznati Njega na taj način jeste najbolji i najprikladniji pristup. A kad je reč o spoznavanju Božje patnje, to možeš da izostaviš; nema potrebe da spoznaješ taj aspekt. Čak i kada bi to znao, ne bi bio u stanju da saosećaš sa Bogom, ne bi bio kadar da vodiš računa o Njemu i ne bi mogao da zauzmeš Njegovo mesto u podnošenju te patnje. Zato nema potrebe da se o tome besedi. Ako znate da je podnošenje patnje deo dela ovaploćenog Boga i da je to proces koji On neminovno doživljava dolazeći među ljude, dovoljno je to razumeti. Nema potrebe da oko toga podižete veliku prašinu, niti ima ikakve potrebe da išta uzvraćate. Ako stremite ka istini, jednoga dana biste mogli da razumete, međutim, ako nisi neko ko stremi ka istini, možeš stići do samoga kraja, a da i dalje ne budeš u stanju da razumeš.

Uglavnom smo završili razgovor u zajedništvu na temu patnje. Ako razumete stav ovaploćenog Boga prema patnji ili ako razumete kakvu patnju On podnosi, šta ćete poželeti da učinite? Najbolje je da budete u stanju da primenjujete istinu, da budete posvećeni, da budete stvorena bića u skladu s merilom i da omogućite da se udovolji Božjoj želji. Tako ćete se najbolje odužiti Bogu. Ako to činiš, Bog će to upamtiti. Najbolji način da se odužite Bogu jeste da budete kadri da težite primeni istine i da naposletku možete da dostignete spasenje, ne dopuštajući da Božji plan propadne, ne dopuštajući da se Božje reči izjalove, omogućavajući da se Božje reči ostvare u vama i dopuštajući da reči Božje postanu vaš život. Jednoga dana, kad preživite i postanete pripadnici novog ljudskog roda, kad budete kadri da postanete gospodari svih stvari i da živite u sreći, te udovoljite prvobitnoj Božjoj želji pri stvaranju ljudskog roda – time ćete se najbolje odužiti Bogu. Onoga dana kad dostignete spasenje i postanete oni koji su preživeli, ostvarićete Božju želju o stvaranju novog ljudskog roda. Bog će na zemlji zadobiti grupu ljudi koji mogu da obožavaju Boga i koji mogu da se boje Boga i klone se zla – ova Božja želja biće ispunjena. Kad se Božja želja ispuni, možda će toga dana Bog reći da si Mu pomogao da ispuni Svoju želju i da si Mu pomogao da privede kraju Svoje razdoblje patnje. Time ćeš se najbolje odužiti Bogu. Kad se Božja želja bude ispunila, Bog više ništa neće morati da ulaže za ljudski rod; Njegova očekivanja biće ostvarena. Bogu više neće biti potrebno da obavlja delo. Videće rezultate i zadobiće rezultate, Njegovo delo biće privedeno kraju, moći će da počine i više neće imati nikakvih briga u pogledu ljudskog roda. To će značiti da si – svojim dostizanjem spasenja kroz stremljenje ka istini – pomogao Bogu da se oslobodi osećaja teškoće i Svog puta teškoća u trajanju od šest hiljada godina. Bog će ti se zahvaliti. I to zato što će Bog, iako to čekanje možda i jeste toliko dugo potrajalo, na svu sreću naposletku videti rezultate, Njegova želja će biti ispunjena i On će zadobiti novi ljudski rod – treba da se raduješ zbog Boga. Ako zaista imaš srce koje vodi računa o Bogu, ako istinski želiš da razumeš Božje srce i da vodiš računa o njemu, te želiš da uzvratiš Bogu, onda treba da budeš poslušan i pokoran, da ideš putem spasenja, da ideš putem bogobojažljivosti i klonjenja od zla i da budeš neko ko je u stanju da obožava Bogu. Time ćeš se najbolje odužiti Bogu. Naravno, to je i jedini način da Boga utešiš i da ispuniš Njegovu želju, omogućavajući Mu da otpusti sve brige i očekivanja koje ima u pogledu ljudi. Naravno, to je i najbolji način da se pomogne Bogu da se oslobodi puta teškoća koji predstavlja Njegovo čekanje u trajanju od šest hiljada godina. Kako Bog to vidi, time ćeš Mu se odužiti na najbolji način; to je najbolji dar koji možeš da prineseš Bogu. Bog ovaj dar prihvata i prima i on je dragoceniji od svih desetaka koje bi mogao da Mu prineseš.

Da li je u redu da ovde završimo razgovor u zajedništvu o ovoj temi? (Jeste.) Onda ovde zaključujemo naš današnji razgovor u zajedništvu. Doviđenja!

23. novembar 2024. godine