Prošli put smo u našem razgovoru u zajedništvu o temi „Kako stremiti ka istini” obradili jedan aspekt primene „otpuštanja”, konkretno, onaj koji se tiče predstava i uobrazilja o ovaploćenom Bogu, a koji je obuhvaćen otpuštanjem čovekovih predstava i uobrazilja o Bogu. Zar nije tako? (Tako je.) U našem razgovoru o otpuštanju čovekovih predstava i uobrazilja o ovaploćenom Bogu, obradili smo dve glavne tačke. Sećate li se koje su to tačke? (Prva je da ovaploćenog Boga ne poredimo sa Bogom na nebu, a druga je da ovaploćenog Boga ne izjednačavamo sa iskvarenim ljudskim rodom.) Zapamtili ste ove dve glavne tačke, zar ne? (Jesmo.) Ne porediti ovaploćenog Boga sa Bogom na nebu i ne izjednačavati ovaploćenog Boga sa iskvarenim ljudskim rodom – ove dve tačke sačinjavaju sveobuhvatna načela u načinu uspostavljanja ispravnog odnosa prema Božjem ovaploćenom telu. Takođe smo razgovarali i o nekim pojedinostima. Kroz naš razgovor o ove dve glavne tačke, trebalo je da zadobijete razumevanje o nekim načelima za uspostavljanje odnosa prema ovaploćenom Bogu i da ta načela dokučite, zar ne? Kad procenjuješ ovaploćenog Boga prema svojim predstavama i uobraziljama, ako se uporediš sa ovim načelima, zar nećeš moći da raspoznaš i raščlaniš jesu li načela shodno kojima se odnosiš prema ovaploćenom Bogu ispravna? (Da.) Nakon što smo o ovome razgovarali, neke od predstava i uobrazilja koje ljudi imaju o ovaploćenom Bogu trebalo bi, u teoriji, da budu razrešene. Sve u svemu, kad bi se od tebe zatražilo da pružiš pozitivno svedočanstvo o tome kakvo je Božje ovaploćeno telo, kako Ga treba spoznati i kako se prema Njemu treba odnositi, možda ne bi posedovao mnogo pozitivnog znanja, niti bi ono bilo konkretno. Međutim, kad razvijaš predstave o ovaploćenom Bogu i živiš u negativnom stanju, trebalo bi da si u stanju da upotrebiš neka istina-načela kako bi ih razrešio. U najmanju ruku, u pogledu svog odnosa prema normalnosti i praktičnosti ovaploćenog Boga, kao i prema pitanjima koja se tiču Njegove normalne ljudskosti i spoljašnjeg izgleda, u stanju si da ove stvari ispravno razumeš i da se prema njima ispravno odnosiš, zar ne? (Tako je.) Čak i ako nemaš mnogo znanja o suštini i naravi ovaploćenog Boga ili o onome što On ima i što jeste, kroz ove besede možeš barem da raspoznaš neke od predstava i uobrazilja ili pogrešnih shvatanja koje imaš o ovaploćenom Bogu, a ujedno možeš i da se ispravno odnosiš prema Njegovoj normalnosti, praktičnosti i normalnoj ljudskosti. U ovom trenutku, ako ponovo formiraš neke predstave i uobrazilje ili pogrešna shvatanja, moći ćeš da se poslužiš onim o čemu se prethodno razgovaralo kako bi ih razrešio. Prethodno smo razgovarali o normalnosti i praktičnosti ovaploćenog Boga, kao i o tome kakva su Njegova razmišljanja i gledišta o raznim stvarima i o određenim presudnim pitanjima. Ljudi su zadobili osnovno razumevanje o ovom čoveku, ovaploćenom Bogu, i tačno znaju kakve su normalna ljudskost, normalnost i praktičnost ovaploćenog Boga. Kroz besedu o ovim pitanjima, ljudi su zadobili najosnovniji ispravni pojam i ispravnu definiciju o Božjem ovaploćenom telu. Kad ljudi jednom steknu ovaj najosnovniji ispravan pojam i definiciju, pa kad ponovo formiraju predstave i uobrazilje o ovaploćenom Bogu, hoće li moći, na subjektivnom nivou, da preuzmu inicijativu da otpuste sopstvene predstave? (Hoće.) U izvesnoj meri, to umanjuje otpor, podozrivost, sumnje, donošenje sudova ili osuđivanje koje ljudi stvaraju prema ovaploćenom Bogu. Naravno, to u izvesnoj meri takođe poboljšava odnos ljudi sa Bogom, a istovremeno im omogućava i da sa Njim uspostave ispravniji i praktičniji odnos. Ovaj odnos je više usklađen sa istina-načelima nego što je odnos koji ljudi uspostavljaju sa Bogom usred svojih predstava i uobrazilja, a ujedno su donekle bliži Bogu, zar ne? (Tako je.)

Kad je reč o otpuštanju sopstvenih predstava i uobrazilja o ovaploćenom Bogu, prethodno smo razgovarali u zajedništvu o ove dve glavne tačke: „ne porediti ovaploćenog Boga sa Bogom na nebu i ne izjednačavati ovaploćenog Boga sa iskvarenim ljudskim rodom”. Kad formirate predstave o ovaploćenom Bogu, nadam se da možete da upotrebite ove dve glavne tačke o kojima sam besedio i do kojih sam došao kako biste ih razrešili. Možda ovim dvema glavnim tačkama ne mogu potpuno da se razreše tvoje predstave i uobrazilje o ovaploćenom Bogu, ali one mogu makar da ti omoguće da zauzmeš svoj pravi položaj kao stvoreno biće i da se prema Božjem ovaploćenom telu odnosiš sa najosnovnijim stavom koji stvoreno biće treba da ima. Time se, što se tiče Božjeg ovaploćenog tela, logički posmatrano, ovo makar može smatrati pravednim i razumnim; to vam pruža veliku zaštitu. Tokom treće etape dela, ovog posebnog razdoblja, Bog deluje na poseban način. Taj poseban način uključuje ovaj aspekt – Božje ovaploćeno telo. Stoga, u ovom razdoblju, ljudi moraju da razumeju istinu u pogledu svog odnosa prema ovaploćenom Bogu, a moraju i da se suoče s pitanjima koja su povezana s tim. Budući da moraju da se suoče sa ovim pitanjima, ljudi ne mogu da izbegnu da se druže sa ovaploćenim Bogom, da s Njim komuniciraju i uzajamno deluju – to je jedan aspekt; drugi je taj da su čovekove predstave o Bogu takođe nezaobilazna tema. Iz ova dva razloga, ukoliko čovek želi da razreši svoje predstave i uobrazilje o ovaploćenom Bogu, najbolji način za to je da se pridržava dva načela koja sam vam naveo: ne porediti ovaploćenog Boga sa Bogom na nebu i ne izjednačavati ovaploćenog Boga sa iskvarenim ljudskim rodom. Živeti prema ova dva načela nije nužno teško, ali se ne može nazvati ni lakim – to sa sobom donosi određene teškoće. To zavisi od stanovišta i perspektive koje zauzimaš, kao i od položaja koji zauzimaš kad razrešavaš pitanja u tom pogledu i primenjuješ dotična načela. Ako zauzmeš perspektivu stvorenog bića i zauzmeš stanovište traganja za istinom i ljubavi prema pozitivnim stvarima, onda bi pitanja u tom pogledu trebalo da budu laka za razrešavanje u smislu normalne ljudskosti. Kad zauzmeš stanovište i perspektivu stvorenog bića, makar ćeš upotrebiti savest i razumnost normalne ljudskosti da bi procenio delo koje je ovaploćeni Bog obavio i reči koje je izgovorio. Kad ih procenjuješ sa ovog stanovišta i iz ove perspektive, čak i ako ne razumeš mnogo istine ili uopšte ne razumeš istinu, prema ovom običnom čoveku – ovaploćenom Bogu – odnosićeš se makar razumno, u skladu sa svojom savešću. Kad se prema ovom običnom čoveku odnosiš razumno, možeš da postigneš makar to da prema Njemu nećeš biti neprijateljski nastrojen. Ako ovog čoveka ne posmatraš iz perspektive i sa stanovišta stvorenog bića, a još manje s Njim stupaš u interakciju i komuniciraš iz perspektive savesti i razumnosti ljudskosti, onda ćeš prirodno zauzeti perspektivu i stanovište iskvarenog ljudskog roda, te ćeš sa ovaploćenim Bogom uspostaviti odnos i sa Njim imati interakciju jednaku onoj koju bi imao sa iskvarenim ljudskim bićem. Tada će ti biti veoma teško da ne porediš ovaploćenog Boga sa Bogom na nebu i da ne izjednačavaš ovaploćenog Boga sa iskvarenim ljudskim rodom, te će ti biti veoma teško da se prema Božjem ovaploćenom telu odnosiš u skladu sa ova dva načela. Tada ćeš, sasvim prirodno, zauzeti suparnički stav prema ovaploćenom Bogu, ispitivati Ga i analizirati, zazirati od Njega i sumnjičiti Ga, te postati još skloniji tome da Mu sudiš i prema Njemu se odnosiš u skladu sa ljudskim predstavama i uobraziljama ili sa čovekovim iskvarenim razmišljanjima i gledištima. Tako ćeš Mu sasvim prirodno biti suprotstavljen i pristupati Mu sa neprijateljskim pogledom. Kad Mu pristupaš sa neprijateljskim pogledom, u tebi će se prirodno razviti svakojaka pogrešna razmišljanja i gledišta ili pogrešne zamisli. Nakon toga, sebe možeš da postaviš u istu ravan sa Njim; na Njega možeš da postaneš ljubomoran; možeš pogrešno da Ga razumeš, da prema Njemu budeš oprezan i da Mu sudiš; možeš čak da se u svom srcu protiv Njega boriš ili da se s Njim otvoreno sukobiš. Ako je tako, nikada nećeš moći da otpustiš svoje predstave i uobrazilje o Božjem ovaploćenom telu, niti će biti načina da ih razrešiš. Šta to znači? To znači da sa ovim običnim čovekom – ovaploćenim Bogom – ne možeš da uspostaviš odnos između stvorenog bića i Stvoritelja, što ujedno znači da između tebe i Boga nema nikakvog odnosa. Šta znači to da nema nikakvog odnosa? Smatraš da si neko ko veruje u Boga i sledi Boga, ali iz Božje perspektive, On nije video da ti u tom pogledu zaista nešto preduzimaš, niti te priznaje za Svog sledbenika ili za Svoju ovcu. Nisi Božji sledbenik i nisi Božja ovca – šta to onda znači? Možeš li i dalje da dostigneš spasenje? Ima li ikakve nade da ćeš dostići spasenje? (Nema.) Tvoja nada u dostizanje spasenja vrlo je mala. Prema tome, kad se sve sabere i oduzme, hoće li čovek naposletku moći da dostigne spasenje – da li je to neposredno povezano s tim kako se on odnosi prema Bogu? (Jeste.) Budući da je to neposredno povezano, to nije običan odnos. Uspostavljanje normalnog odnosa sa Bogom stoga nije mala stvar i čovek tome treba da pristupi razborito. Nemojte da razmišljate na sledeći način: „Imam samo neke predstave o Bogu. Imam samo neka uobrazilje o Njemu koje nisu sasvim u skladu sa stvarnošću i nisu sasvim u skladu sa stvarnim okolnostima. To ne bi trebalo ništa da znači, niti će to uticati na moje stremljenje ka istini i dostizanje spasenja.” Netačno je reći da to nema nikakvog uticaja; to ne odgovara činjenicama. Ako je tvoj odnos s Bogom veoma dalek i ako između tebe i Boga stoje mnoge stvari, a ne samo predstave i uobrazilje, to onda znači da između tebe i Boga postoje mnogi sukobi i prepreke, kao i mnogi problemi. Osnovni uzrok ovih problema nipošto nije u Bogu, već u čoveku. Mnogi problemi postoje između tebe i Boga, a jedan od njih jeste problem koji postoji između tebe i ovaploćenog Boga. Najpresudniji i najvažniji problem između tebe i ovaploćenog Boga jesu tvoje predstave i uobrazilje o ovaploćenom Bogu. Biti ispunjen predstavama i uobraziljama o Božjem ovaploćenom telu znači da si ispunjen neprijateljstvom i netrpeljivošću prema Njemu. Dok si ispunjen tim neprijateljstvom i netrpeljivošću, ti zapravo u samoj suštini odbacuješ ovog običnog čoveka koji je Božje ovaploćeno telo. To je zato što bog u tvojim predstavama i uobraziljama nije takav; bog u tvojim predstavama i uobraziljama se u svakom pogledu razlikuje od Božjeg ovaploćenog tela. Ako imaš predstave i uobrazilje o Božjem ovaploćenom telu, onda ti zapravo slediš i veruješ u boga koji je u tvojim predstavama i uobraziljama i to nema nikakve veze sa Božjim ovaploćenim telom. Šta to znači? Ono što slediš nije Božje ovaploćeno telo, niti je to Sâm Bog. Bez obzira na to da li je ono što slediš idol u tvojim predstavama i uobraziljama ili neka velika ili natčovečanska ličnost, ukratko, to je bog u tvojim predstavama i uobraziljama; to nema nikakve veze sa Samim Bogom i Bog ne priznaje da veruješ u Njega. Stoga, ukoliko želiš da postaneš Božji sledbenik, ukoliko želiš da uspostaviš odnos sa Bogom i želiš da te Bog prizna kao Svog sledbenika i kao ovcu koju namerava da spase, najpre moraš da prihvatiš ovaploćenog Boga i da prihvatiš sve što je u vezi s Njim. Kad to učiniš, u očima Božjeg Duha u potpunosti si prihvatio ovaploćenog Boga: otpustio si svoje predstave i uobrazilje i prihvatio si sve u vezi s Njim. Šta to sve obuhvata? To obuhvata Njegovu normalnost i praktičnost, Njegovu ljudskost, Njegov život, kao i svaku reč koju ti uputi, sve Njegove zahteve prema tebi i Njegov stav prema tebi – sve si to u stanju da prihvatiš. Prihvataš ovaploćenog Boga i odnosiš se prema Njemu kao prema Stvoritelju i kao prema Bogu; prema Bogu na zemlji odnosiš se isto onako kako se odnosiš prema Bogu na nebu. Kad Bog na zemlji govori, to je kao da ti se Bog na nebu lično obraća; slušaš Njegove reči i prihvataš Njegove reči. Tvoja pokornost Njemu i bilo koji tvoj stav, razmišljanje i gledište u pogledu Njega, jednaki su onima koje imaš prema nevidljivom Bogu na nebu i prema Bogu u svom umu. Imaš usrdan i iskren stav, kao i pokoran način razmišljanja, bez unutrašnjeg otpora, bez netrpeljivosti i bez prezira. Koliko god da je ovaj čovek – ovaploćeni Bog – normalan i praktičan i bez obzira na činjenicu da se ovaj čovek u očima svetovnih ljudi smatra čak potpuno nedostojnim pažnje – ti u svom srcu i dalje čvrsto veruješ da je On izraz Boga na nebu i otelotvorenje Boga na nebu. Predstave koje imaš o ovom čoveku i tvoj stav prema Njemu ne bi trebalo da budu isti kao kod nevernika. Prema ovom čoveku koji je ovaploćeni Bog treba da se odnosiš uz način razmišljanja i sa stavom stvorenog bića. Pretpostavimo da si, bez obzira na to šta On čini, šta govori ili šta od tebe zahteva, u stanju da se prema Njemu odnosiš uz način razmišljanja i sa stavom stvorenog bića i, odlazeći korak dalje, da si u stanju Mu se pokoriš. Čak i ako ispoljiš iskvarenost, gajiš predstave i uobrazilje ili osećaš otpor prema ovaploćenom Bogu, u stanju si da proceniš i razrešiš te stvari na način na koji te je Bog podučio – koristeći istina-načela. U stanju si da sebe ispitaš i da sebe orežeš, a potom si u stanju i da se pokaješ. Ako imaš takav stav prema ovaploćenom Bogu, Bog će te prihvatiti i priznaće tvoju veru. Ako imaš takav stav prema ovaploćenom Bogu, imaš istinsku pokornost i, čak i kad u vezi sa ovaploćenim Bogom postoje stvari koje ljudi smatraju nedostojnim pažnje ili ih ismevaju, ti i dalje možeš da se prema njima ispravno odnosiš, te da Mu budeš pokoran i da Ga voliš, tada će Bog, koji ispituje najdublje odaje čovekovog srca, prihvatiti tvoje srce i priznati tvoj stav. Šta potvrđuje da Bog priznaje tvoj stav i prihvata tvoje srce? To je delovanje Svetoga Duha na tebi: On te usmerava, vodi i prosvećuje u svakom trenutku, u svim stvarima i u svim aspektima, dajući ti prosvećenje i svetlost u Božjim rečima i u istini. Ono što drugi ne mogu da zadobiju niti da razumeju, tebi je naročito jasno. Šta god da radiš, imaš put koji možeš da slediš i put pred tobom je sasvim svetao, a ne maglovit ili mračan. U svakom trenutku i u svim stvarima imaš Božje usmeravanje i osećaš da je pokoravanje Bogu naročito lako – da to nije teška stvar, niti naporna. Zar to nije potvrda da te Bog priznaje i prihvata? (Jeste.) Pored toga, u mnogim krupnim stvarima – u nekim presudnim pitanjima života i smrti, pitanjima koja određuju tvoju sudbinu i određuju tvoje odredište – Bog će te blagosloviti, usmeravaće te i biće izuzetno milostiv prema tebi. Naročito u nekim situacijama progona, Bog će biti naročito milostiv prema tebi i štitiće te. Šta znači to što je On prema tebi milostiv i štiti te? Na primer, kad se susretneš sa izuzetnim okolnostima i nađeš se pred presudnim trenutkom života i smrti koji se čini naročito opasnim, Bog može delovati tako da budeš u stanju da pred nosom umakneš zlim ljudima ili režimu zlih đavola. Kao da te oni ne vide, kao da si proziran, te uspevaš da za dlaku umakneš opasnosti, izbegavajući da upadneš u Sotoninu mrežu i potpadneš pod Sotonin uticaj. Bog te štiti kako bi u prikladnom okruženju mogao da nastaviš da doživljavaš Božje delo. Zar to nije dobro? Zar to nisu Njegov poseban milostiv tretman i Njegova naročita zaštita? (Jesu.) Vidiš, neki ljudi bivaju razotkriveni i uklonjeni kad se susretnu s posebnim okolnostima; to Bog koristi te okolnosti kako bi uklonio te ljude. Naravno, kad je reč o uklanjanju ljudi, postoji više načina. Na primer, neki ljudi bivaju uhapšeni, bačeni u zatvor, a potom se odriču Boga. Neki, nakon što budu podvrgnuti svirepom mučenju, potpisuju „Tri izjave” i izdaju Boga. Neki se plaše da će biti uhapšeni i nasmrt prebijeni, pa se više ne usuđuju da veruju i od straha gube razum. Sve su to presudna pitanja života i smrti i u ovim posebnim okolnostima i posebnim situacijama ti ljudi bivaju razotkriveni i uklonjeni. Kad se suoče sa istim presudnim pitanjima života i smrti, neki ljudi uživaju Božju zaštitu, dok je drugi nemaju. Premda svi oni doživljavaju Božju suverenost i Njegove orkestracije, Bog nekima dopušta da za dlaku izbegnu opasnost, da nastave da žive, da nastave da obavljaju svoje dužnosti i da nastave da doživljavaju Božje delo, dok drugi ne mogu da uživaju u ovom blagoslovu i milostivom tretmanu da za dlaku izbegnu opasnost. Vidiš, zar se ti ljudi ne razlikuju? (Da.) Šta je onda, u krajnjoj liniji, osnovni uzrok ove različitosti? Sve se svodi na jedno: stavovi ljudi prema Bogu se razlikuju. Taj stav je veoma važan. Zar nije tako? (Jeste.) Ako Bog prihvati i prizna tvoj stav prema Njemu, onda ćeš Mu biti potreban i Bog će te upotrebiti. Ako Bog želi da te upotrebi, reci Mi, kako će On onda ispoljavati suverenost nad svim što je u vezi sa tobom? Hoće li te Bog odstraniti? Hoće li te ukloniti? (Neće.) Bog bi to nerado učinio, jer takvih ljudi nema mnogo, pa te Bog stoga neće ukloniti. Prema tome, čovekov stav prema Bogu je od presudnog značaja i veoma važan. Ako čovek ima ispravan stav prema Bogu, ako ima pokoran stav i stav koji Bog prihvata, tada će ga Bog blagosloviti i prema njemu će biti milostiv. Nasuprot tome, pretpostavimo da je čovekovo srce puno predstava i uobrazilja o Bogu i puno netrpeljivosti prema Bogu. Takav čovek Boga svakodnevno ispituje i od Njega zazire, svakodnevno pokušava da se pogađa s Bogom i cenka s Bogom, u svom srcu svakodnevno prkosi Bogu, prema Njemu je ogorčen i Njime nezadovoljan, bez i najmanje namere da traga za istinom. Čak i kad zna da mu je stav prema Bogu pogrešan, on ne oseća žaljenje, ne preokreće se i istrajava u svom pogrešnom stavu. U svojoj veri u Boga, želiš da zadobiješ istinu i da od Boga zadobiješ Njegovo spasenje – da li je to moguće u ovim okolnostima? Reci Mi, da li je Bog voljan da te spase? Iako su oni koje Bog spasava iskvarena ljudska bića – ljudska bića koja gaje predstave i uobrazilje o Bogu i puna su netrpeljivosti prema Njemu – kad razumeš šta stvoreno biće treba da čini u odnosu na Stvoritelja, ali to ne činiš, reci Mi, kakav je onda Božji stav prema tebi? Šta god da ti Bog učini, pravedno je i razumno; možeš da okriviš jedino sebe i sâm si to na sebe navukao. Zar nije tako? (Tako je.) Ako su time obuhvaćena druga pitanja, na primer, ako ne možeš skladno da sarađuješ sa drugima ili si uvek nadmen i uobražen, pa postupaš jednostrano, a ove iskvarene naravi ne budu blagovremeno razrešene i nemaš život-ulazak, to i dalje nije najveći problem. Najveći problem je sledeći: pun si predstava i uobrazilja o Bogu, ispunjen si odbojnošću i mržnjom prema istini i svakodnevno ispituješ Boga; čak i ako obavljaš deo svoje dužnosti, ipak nastojiš da se cenkaš s Bogom, neprestano pokušavaš da se u srcu s Njim raspravljaš i pronalaziš razne razloge i izgovore prigovarajući da je Bog pogrešio što je učinio određene stvari, kao i da nije udovoljio tvojim željama niti te je u drugim stvarima blagoslovio – svakoga dana si u svom srcu Bogom nezadovoljan, prkosiš Mu i prema Njemu si ogorčen, bez i najmanje pokornosti Bogu kakvu jedno stvoreno biće treba da poseduje. Reci Mi, kako će se Bog odnositi prema tebi? Hoće li Bog tobom biti zadovoljan? (Neće.) Hoće li te onda Bog blagosloviti? (Neće.) Ako Bog tobom nije zadovoljan, hoće li te i dalje upotrebljavati? (Neće.) Bog te neće upotrebiti i On tobom nije zadovoljan. Hoće li onda Bog poželeti da te spase? Ako te spase, hoće li Mu zbog toga biti drago? (Neće.) Ako Bogu zbog toga nije drago i neprestano je tobom nezadovoljan, reci Mi, u kakvom se stanju nalaziš? Deluje li Sveti Duh na tebi? Imaš li Božje prosvećenje i usmeravanje? Imaš li Božje vođstvo? Uživaš li Božji blagoslov? (Ništa od toga.) Šta onda čovek mora da uradi da bi ovu situaciju preokrenuo? (Čovek mora bez odlaganja da se pokori Bogu i da se istinski pokaje. Mora prestati da se čvrsto drži svojih predstava i uobrazilja o Bogu, mora prestati da svakodnevno ispituje Boga i prestati da prkosi Bogu, te da prema Njemu bude ogorčen; umesto toga, mora da bude u stanju da se svesno pobuni protiv sebe i da primenjuje istinu. Samo tako može da ima Božji blagoslov i da zadobije delovanje i vođstvo Svetoga Duha.) Čovek mora da oseti žaljenje, da otpusti zlo koje mu je u rukama i da se vrati Bogu; ovo stanje mora da preokrene. Moraš da promeniš svoj pogrešan stav prema Bogu i da otpustiš svoje predstave i uobrazilje o Njemu; tek tada će te Bog priznati za stvoreno biće. Uvek nastojiš da se cenkaš s Bogom, srce ti je puno predstava i uobrazilja o Njemu i neprestano si nezadovoljan Bogom, prkosiš Mu i ogorčen si prema Njemu – zar je to ono što stvoreno biće treba da čini? (Nije.) Kakav je onda ovo čovek? (Đavo i Sotona.) Može li Bog i dalje da spasava đavole i Sotone? (Ne može.) Moraš da promeniš svoje stanovište. Moraš da budeš stvoreno biće; ne smeš da budeš đavo niti Sotona. Bog spasava stvorena bića; On ne spasava đavole i Sotone. Ako postupaš kao đavo i Sotona, ako ideš putem kojim hode đavoli i Sotone i odnosiš se prema Bogu sa stavom sa kojim se đavoli i Sotone odnose prema Njemu, tada te Bog nikako ne može spasti. Zato, šta god da činiš, stvari se neće odvijati glatko i uvek ćeš udarati u zid; šta god da činiš, nećeš imati ni Božje usmeravanje ni Njegovo prosvećenje; i šta god da činiš, nećeš imati put, a pred tvojim očima biće uvek samo mrkli mrak – uvek će biti kao da napipavaš u mraku, pa čak ni posle dugog napipavanja u tami i dalje nećeš moći da vidiš put. Što manje budeš video put, sve više ćeš sumnjati u Boga; što više sumnjaš u Boga, srce će ti postajati sve mračnije i dublje će tonuti. Moraš da se vratiš Bogu. Vraćanje je veoma važno. Moraš da se vraćaš sve dok ne budeš voljan da budeš stvoreno biće, dok ne budeš imao pokoran stav prema Bogu, sve dok prema Bogu više ne budeš neprijateljski nastrojen niti prema Njemu više budeš netrpeljiv, te dok ne budeš imao pokoran način razmišljanja – tada će te Bog prihvatiti. Ako ovako preokreneš stvari, vidi šta će Bog učiniti i vidi hoće li se tvoje unutrašnje stanje promeniti. Da li razumeš? (Razumem.)

Cilj besede o ispravnom stavu prema ovaploćenom Bogu je da se čoveku omogući da ima tačnu definiciju o Njemu i tačnu spoznaju o Njemu koje su usklađene sa istinom, te da se potom prema Njemu odnosi sa ispravnim stavom. Iako je On spolja običan čovek, Njegov identitet nije identitet običnog čoveka. To nikada ne smeš da zaboraviš. Uzimajući ovo kao svoj temelj, tvoj stav prema Bogu treba da bude stav bezuslovnog pokoravanja i sleđenja i ne treba da navodiš nikakve izgovore. Mnogo smo govorili o istinama o ovaploćenom Bogu. Da zaključimo tako što ćemo rezimirati: kako čovek treba da spozna ovaploćenog Boga? Kazaću vam reči koje su najpresudnije od svih – zapamtite ih! Ovaploćeni Bog poseduje Božji život, ali ne i Božji lik – to je jedan aspekt. Drugi aspekt je u tome da ovaploćeni Bog ima ljudski spoljašnji izgled, ali nije pripadnik iskvarenog ljudskog roda. To je Božje ovaploćeno telo. Morate da upamtite ove dve rečenice i da o njima promišljate kad god imate malo vremena. Kad se susretneš sa ovakvim problemom, upravo ove dve rečenice treba pažljivo da razmotriš, pa vidi kako treba da pristupiš problemu sa kojim si se susreo. Jeste li zapamtili ove dve rečenice? (Jesmo, zapamtili smo ih.) Kažite Mi, koje su to rečenice. (Ovaploćeni Bog poseduje Božji život, ali ne i Božji lik; ovaploćeni Bog ima ljudski spoljašnji izgled, ali nije pripadnik iskvarenog ljudskog roda.) Pročitajte ih ponovo. (Ovaploćeni Bog poseduje Božji život, ali ne i Božji lik; ovaploćeni Bog ima ljudski spoljašnji izgled, ali nije pripadnik iskvarenog ljudskog roda.) Zar kroz ovo nije sažeto Božje ovaploćeno telo? (Jeste.) Ove reči morate da zapamtite i da s vremenom o njima promišljate. Kad jednom budete razumeli ova dva aspekta, imaćete izvesno znanje o ovaploćenom Bogu.

Sada kada smo razgovarali u zajedništvu o načinu spoznavanja ovaploćenog Boga, hajde da dodatno razgovaramo i da to rezimiramo. Kako treba ispravno da se odnosite prema ovaploćenom Bogu? Kako treba da razrešite sopstvene predstave? Kako treba da razrešite svoje različite pogrešne stavove, razmišljanja i gledišta u pogledu ovaploćenog Boga? Stavite prst na čelo i razmislite o tome. Sa kakvim god problemima da ste se susreli, kako treba da ih razrešite? Kako treba ispravno da se odnosite prema ovaploćenom Bogu? To uglavnom ima veze sa razrešavanjem predstava i uobrazilja. Nakon što čovekove predstave i uobrazilje budu razrešene, i sâm problem je većim delom razrešen – posle toga preostaje da se razreše čovekove iskvarene naravi. Zar nije tako? (Tako je.) Porazgovarajmo onda o ovom pitanju. Kad imaš predstave i uobrazilje o ovaploćenom Bogu, kako sa njima postupaš i kako ih razrešavaš? Koji sve putevi, načini i metode postoje za njihovo razrešavanje? (Kad imam predstave i uobrazilje o ovaploćenom Bogu, preispitujem sebe da vidim zašto su se u meni javile te predstave i uobrazilje i šta je osnovni uzrok tog problema. Dok se preispitujem, uviđam da imam brojne iskvarene naravi, kao što su lažljivost i opakost. Zbog tih iskvarenih naravi u meni nastaju predstave i uobrazilje o Bogu, pa postajem sumnjičav prema Božjim postupcima i rečima. Pored toga, budući da o ovaploćenom Bogu veoma malo razumem i znam, ono što On ima i što jeste ja posmatram kroz prizmu sopstvenih predstava i uobrazilja. Tako, s jedne strane, u sebi spoznajem iskvarene naravi i pogrešna razmišljanja i gledišta, a s druge strane, trudim se da spoznam Boga iz Njegovih reči i iz Njegovog dela. To sam počeo da uviđam nakon nedavnih Božjih beseda.) Dobro. Pogledajmo najpre koga ovaj čovek, ovaploćeni Bog, predstavlja kad dolazi među ljude i koje delo On obavlja. Kroz definiciju i gledište koje ljudi imaju o ovaploćenom Bogu u okviru svojih predstava i uobrazilja odražava se to kakav je bog u njihovim predstavama i uobraziljama. Lik Boga u predstavama i uobraziljama ljudi svodi se na dva tipa: jedan je lik natčoveka, a drugi je lik velikana. Natčovek je izuzetan čovek koji nadilazi okvire normalne ljudskosti i nije običan smrtnik. Pored toga, iako ima normalnu ljudskost, taj bog ne poseduje odlike, ispoljavanja ili načine razmišljanja običnog naroda; u očima ljudi, on nadilazi obične ljude, baš poput kakvog velikana. Bog koji je u predstavama i uobraziljama ljudi svodi se samo na ova dva tipa: ili je natčovek ili je velikan. Dakle, sudeći prema Božjoj suštini i Božjem životu, mislite li da bi Bog, kad se ovaploćuje i postaje čovek, izabrao da bude velikan ili natčovek? (Ne bi.) Na osnovu čega vam je to očigledno? Kako možeš da budeš siguran da Bog to ne bi učinio? (Imajući u vidu Božju narav i suštinu, Bog ne voli da prikazuje uzvišeni i veliki lik, stoga je Božje ovaploćeno telo obično, neupadljivo, ponizno i skriveno.) U Božjoj suštini nema nadmenosti, što određuje da je Božji izbor, kad se ovaploćuje, da bude običan, neupadljiv čovek. Spolja, On nema uzvišeni lik, a iznutra ne poseduje izuzetnu ljudskost. Iznutra i spolja, kako god da Ga posmatrate, On je običan i normalan. U očima čoveka, takvo Božje postupanje predstavlja Njegovu poniznost i skrivenost i to je ispoljavanje iz Božje suštine i ono što On ima i što jeste. U stvari, Bog ne postupa tako s namerom da bi čovek to video; to što Bog tako bira i što Bog tako postupa predstavlja prirodno ispoljavanje Njegovog života. To nije usiljeno, niti je to fasada. To jest, koliko god da je Bog uzvišen i nenadmašan u čovekovim uobraziljama, prirodno ispoljavanje Božjeg života jeste da bude ponizan, skriven i nenametljiv; i kad se ovaploćuje, Bog postaje obično, uobičajeno telo – to jest, Njegova ljudskost i spoljašnji izgled, Njegov govor, postupci i držanje, kao i svaki drugi aspekt jesu normalni. Ta normalnost nije vulgarna niti prizemna; naprotiv, Njegova ljudskost i razumnost nalaze se unutar opsega normalne ljudskosti, a Njegova savest i razum su normalni. To je jedan aspekt ovoga. Pored toga, pod upravljanjem savesti i razuma normalne ljudskosti, Njegova razmišljanja i gledišta, Njegove metode i načini postupanja, pa čak i Njegova načela vladanja, svi su redom u skladu sa istinom. Premda se čoveku oni mogu činiti nedostojnim pažnje i iako čoveku mogu delovati sasvim uobičajeno i krajnje obično, ono što se kroz njih ispoljava takođe je prirodno ispoljavanje Božjeg života. Bilo u pogledu Njegove ljudskosti ili ispoljavanja Njegovog božanskog života, sve je u skladu sa Božjom suštinom i ujedno usklađeno sa onim što Bog ima i što jeste; radi se samo o tome da čovek to ne prepoznaje. Čovekovo srce puno je predstava i uobrazilja. Čovek ne razume da su ispoljavanja Božje ljudskosti i Njegovog božanstva podjednako pozitivna i ne shvata da su to stvarnosti pozitivnih stvari. Čoveka je iskvario Sotona, pa ne razume šta su to pozitivne stvari, niti razume šta su negativne stvari; jednostavno mu nedostaje sposobnost da raspozna ispravno od pogrešnog, pa stvari koje dolaze od Boga – koje su pozitivne, u skladu sa ljudskošću i u skladu sa istinom – čovek neretko osuđuje. Razlog osude tih stvari leži u tome što ljudska bića sve što potiče od Boga posmatraju sa stanovišta različitih razmišljanja i gledišta koja je iskvario Sotona. Međutim, kad sve ovo posmatraš iz perspektive i sa stanovišta razmišljanja i gledišta kojima te Bog podučava, nećeš smatrati da je ono što se ispoljava iz Božjeg ovaploćenog tela – bilo u pogledu Njegove ljudskosti ili Njegovog božanskog života – beznačajno ili da nije dostojno pažnje. Kad spoznaš šta su pozitivne stvari i uveriš se u njih, zavolećeš ova otkrivanja i ispoljavanja ovaploćenog Boga koja su uobičajena, obična i koja čovek ne smatra dostojnim pažnje. Ne samo da ih nećeš osuđivati, već ćeš moći i da ih voliš, a povrh toga što ih voliš, imaćeš iskrenu želju da se na Njega ugledaš, umesto da Ga prezireš i da prema Njemu budeš neprijateljski nastrojen. Posmatrajući Božje ovaploćeno telo iz praktične perspektive, ono što On poseduje jesu normalna ljudskost i Božji život. Bilo da je reč o Božjem životu ili o Njegovoj normalnoj ljudskosti, koja je neupadljiva i obična, On u očima čoveka ne izgleda ni izuzetno ni veliko. To je Božji izbor. To je poput onoga kako je Bog stvorio sve stvari – svaka pojedinačna stvar toliko je stvarna i, premda svaka stvar u očima čoveka deluje tako neupadljivo i obično, sve su one nastale i stvorene su Božjim životom i autoritetom. Pogledajte drveće, travu i cveće, ribe u moru, razna živa bića na kopnu, ptice na nebu – u očima čoveka, život svake od ovih stvari tako je neupadljiv i naročito običan. One uopšte ne izgledaju izuzetno, a još manje veliko, međutim, njihov život potiče iz Stvoriteljevih ruku, iz Stvoriteljevog stvaranja. Toliko je praktično. Pogledajte mrave na tlu. Da li je tako sićušna stvorenja stvorio Bog? (Jeste.) I njih je stvorio Bog. Prema ljudskom viđenju, takve sićušne stvari ne deluju dostojne Božjeg stvaranja; ako bi Bog stvarao, On bi stvorio veličanstvene stvari, kao što su vaseljena, zvezdano nebo, Mlečni put i sve galaksije, dok sićušne stvari poput mrava i insekata ne bi trebalo da dolaze iz Božjih ruku. Međutim, njihov život zaista potiče od Boga. Prema ljudskom viđenju, velikan ili natčovek ne bi učinili ove stvari koje ljudi potcenjuju. Međutim, za Boga, u Njegovom stvaranju svih stvari nije postojala razlika između velikog i malog. Sve stvari, od makrokosmičkih do mikroskopskih, potiču iz Stvoriteljevog stvaranja. Za Boga, kad je stvarao sve stvari, nije bilo biranja i izdvajanja, niti je bilo ličnih naklonosti onako kako ih ljudska bića poimaju. Šta god da je ovom ljudskom rodu potrebno, Bog je to stvorio i Bog to obezbeđuje. Čak i ako postoje mnoge stvari koje su, u očima čoveka, toliko beznačajne da nisu vredne pomena, one ipak potiču iz Božjeg stvaranja; i uprkos činjenici da mnoge stvari igraju sasvim neznatnu ulogu u opstanku ljudskog roda, one takođe potiču iz Božjeg stvaranja. Vidiš, zar suština Božjeg života nije divna? (Jeste, divna je.) Bog ima neupadljiv aspekt i ima običan aspekt, a razume se, On poseduje i izuzetan aspekt. Tačnije govoreći, ta izuzetnost potiče iz Božje svemoći i Božjeg autoriteta. Međutim, kad je reč o Bogu, On ne smatra da je izuzetan ili velik, kao što bi to smatrala iskvarena ljudska bića. Sve što Bog čini jeste normalno, to se takođe odvija prirodno i, razume se, to je ujedno i prirodno ispoljavanje Njegovog života i Njegovog autoriteta.

Kakav lik i kakav spoljašnji izgled bira ovaploćeni Bog, kakvu ljudskost i kakvu ličnost ima, kakav životni stil i kakav način opstanka bira i koja načela vladanja poseduje – sve su to stvari koje ljudi mogu da vide. Vidiš, jesu li Božji izbori isti kao izbori iskvarenih ljudskih bića ili izbori Sotone i đavola? (Nisu.) Po čemu se razlikuju? (Ono što Bog bira jeste neupadljivo, obično i normalno, dok iskvarena ljudska bića i Sotona biraju sve ono što spolja izgleda prilično izuzetno, veliko i natprirodno.) Iz ovog Božjeg izbora, koje aspekte onoga što Bog ima i što jeste čovek može da vidi? To se odnosi na čovekovo bogopoznanje. Božja narav je ponizna i skrivena i u njoj nema nikakve nadmenosti; to se može videti iz činjenice da je ovaploćeni Bog normalan i običan, a ne izuzetan, te da je naročito praktičan. Bog ima uzvišen lik, Bog je svemoguć i Bog ima autoritet, ali kad se ovaploti, Bog bira tako običnog čoveka i običan spoljašnji izgled, a i dalje može da preuzme delo. Dakle, sudeći prema Božjoj prvobitnoj nameri, Bog ne voli da se razmeće, ne želi da se razmeće i ne razmeće se, zar ne? (Tako je.) Možemo li onda na osnovu ovih nekoliko „ne” da budemo sigurni da Bog nema nadmenu narav? (Možemo.) Sudeći prema spoljašnjem izgledu Božjeg ovaploćenog tela i posmatrajući svaki aspekt ovaploćenog Boga, On ne želi da Ga čovek vidi kao veoma uzvišenog, veoma izuzetnog, veoma neobičnog, veoma različitog od svih ostalih ili kao veoma jedinstvenog. To što ne želi te stvari znači da Bog nikada tako ne razmišlja. Njegovo prirodno ispoljavanje jeste da izabere da bude običan čovek – beznačajan, ponizan, skroman i iskren – i da bude običan čovek na praktičan i primeren način, držeći se unutar prikladnih granica, te da samo valjano obavlja delo koje bi trebalo da obavi i da ga privede kraju. Vidiš, to je ono što Bog ima na umu; to su razmišljanja i zamisli ovaploćenog Boga od samog početka. Dakle, recite Mi, zašto Bog ne kaže: „Ja sam Stvoritelj, Ja sam Suveren vaseljene i svih stvari. Kad bih se ovaplotio i rodio se u običnoj porodici, to ne bi bilo prihvatljivo, a jasle još manje dolaze u obzir. Moram da se rodim u kraljevskoj palati. Ovaploćeni Bog – Hristos – treba da ima kraljevski identitet. Koja god dinastija da je u pitanju, On mora da se rodi u najuglednijoj porodici među ljudskim rodom”? Recite Mi, da li bi Bog tako razmišljao? Bira li Bog takve stvari i ima li Bog takve potrebe? (Nema.) Ne birajući na takav način – da li se Bog tada obuzdava, postavlja fasadu ili pravi predstavu kako bi čovek to video? (Nije u pitanju nijedno od toga.) Šta je onda u pitanju? (To je ispoljavanje Božje život-suštine.) To je ispoljavanje Božje suštine. Upravo tako, Bog prirodno bira da se rodi u običnoj porodici i da postane običan čovek. Njegovo odrastanje je takođe veoma jednostavno; On ne potiče iz ugledne porodice, Njegovo društveno poreklo je takođe veoma jednostavno i nije stekao visoko obrazovanje. Vidiš, Božje razmišljanje, zamisli i gledišta u Njegovom postupanju razlikuju se od onih kod iskvarenih ljudskih bića i kod Sotone. Šta bi izabrala iskvarena ljudska bića? Da se rode u uglednoj porodici, da žive raskošnim životom, da imaju nesvakidašnje porodično i društveno poreklo, da imaju status i vlast, da steknu visoko obrazovanje, da budu učeni, talentovani i obdareni, da imaju prefinjen spoljašnji izgled, da ih krasi rečitost – ukratko, da se u svakom pogledu razlikuju od običnih ljudi. Vidiš, to je ono što bi čovek izabrao. Kad bi Sotona došao među ljude da radi, šta bi bio njegov izbor? Kad bi se od njega tražilo da se rodi u običnoj porodici, na najnižoj društvenoj lestvici, da li bi bio voljan? (Ne bi.) Šta bi onda izabrao? (Izabrao bi da se rodi u uglednoj porodici ili u kraljevskoj palati, to jest u porodici koja ima prilično visok status.) Izabrao bi da se rodi u porodici koja ima prilično visok društveni status, u kojoj je kroz nekoliko pokolenja porodično stablo prepuno dvorskih dostojanstvenika, uključujući predsednike vlada, premijere, državne sekretare, generale i maršale – u jednoj uglednoj porodici. Izabrao bi takvu porodicu. Pored toga, i sâm Sotona bio bi izuzetno talentovan u svim oblastima i isticao bi se među ljudima, zar ne? (Tako je.) Zašto Sotona i iskvarena ljudska bića tako biraju? Koja je namera u pozadini takvih izbora? (Da navedu ljude da ih obožavaju kao idole i da ih visoko uvažavaju.) Recite Mi, kakva je to narav koja neprestano želi da je drugi obožavaju kao idola, koja želi da je drugi visoko uvažavaju i koja želi da joj se drugi dive? Iz kakve se suštine to ispoljava? (Iz nadmenosti.) Zašto kažete da je to nadmenost? Ako je neko sposoban i navodi ljude da ga obožavaju kao idola, šta je tu loše? Ljudi takođe slede Boga i obožavaju Boga, pa da li time ljudi i Boga obožavaju kao idola? U čemu je ovde razlika? Ako je neko uzvišen i sposoban, a drugi ga obožavaju kao idola, to je problem drugih ljudi – kakve to veze ima sa čovekom koga obožavaju kao idola? Zašto onda kažete da čovek koga obožavaju kao idola ima nadmenu narav? (Ljude je iskvario Sotona i puni su raznih Sotoninih iskvarenih naravi; u vezi sa njima nema ničega čime bi se vredelo hvalisati ili razmetati. Pa ipak, ljudi uvek žele da se razmeću kako bi ih drugi visoko uvažavali i obožavali kao idole. To je nadmena narav i to je sramno.) U teorijskom smislu, to što kažete jeste tačno, ali osnovni uzrok problema i dalje nije jasno objašnjen. Ovo takođe uključuje jedan aspekt istine koji bi trebalo da razumete. Sotona ne poseduje istinu, niti ima Božji autoritet ili Božju svemoć, a još manje ima Božju suštinu. U Sotoni nema ničega što bi se moglo voleti. On čoveka ne može da opskrbi istinom, niti može da ima suverenost nad čovekovom sudbinom; njegova sudbina se i dalje nalazi u Božjim rukama i Bog upravlja njegovom sudbinom. On nije Bog ljudskog roda, niti je Gospod ljudskog roda, a još manje je Stvoritelj svih stvari. Šta je on? Sudeći prema njegovoj naravi i suštini, on je pun iskvarenosti, opakosti i podmuklosti. Netrpeljiv je prema svim pozitivnim stvarima i predstavlja vrhunac svega negativnog. On nijednom stvorenju ni ljudskom rodu ne može da donese istinu, da donese put ili da donese pravo na opstanak, niti može da spase ljudski rod. Čoveka jedino upropašćava, kvari, zaluđuje i namamljuje, čineći ga izopačenim, čineći ga netrpeljivim prema Bogu i čineći ga neprijateljski nastrojenim prema pozitivnim stvarima. Zato Sotona nije dostojan da ga ljudski rod obožava. Nedostojan je da ga ljudski rod obožava, a ipak želi da zauzme Božje mesto i da ga ljudski rod obožava – zar to nije besramno? (Jeste.) Po svojoj prirodi, to je besramno; kad je reč o naravi, kakva narav to uzrokuje? (Nadmenost i uobraženost.) To je izazvano nadmenošću i uobraženošću. Ispoljavanje nadmenosti i uobraženosti označava odsustvo razuma. Ljudi bez razuma mogu da budu nadmeni i uobraženi. Narav nekoga ko ne poseduje razum normalne ljudskosti nadmena je i uobražena, pa čak i sasvim bezakona. Takav čovek jeste Sotona. Budući da je iskvaren od strane Sotone, da li ljudski rod poseduje ovakvu narav? (Poseduje je.) Uz ovakvu narav nadmenosti i uobraženosti, čovek biva lišen razuma, njegov razum postaje nezdrav i stoga on nije u stanju da obožava Boga. Čovek nije u stanju da obožava Boga i ne voli pozitivne stvari, a ipak neprestano želi da ga drugi obožavaju kao idola. To ga čini upravo nalik Sotoni. Pogledajte šta bi Sotona izabrao. Kada bi bio ljudsko biće, izabrao bi da bude velikan ili natčovek; ne bi izabrao da bude običan čovek ili uobičajen čovek, da bude obično i neupadljivo stvoreno biće koje može da obožava Boga. Ne bi izabrao taj put. Izabrao bi da bude natčovek, da bude velikan, da se ističe među ljudima, da bude neko ko bi mogao da vodi ljudski rod i ko bi mogao da kontroliše ljudski rod, te da bude neko ko bi mogao da navede druge da ga visoko uvažavaju, da navede druge da ga obožavaju kao idola i da navede druge da ga slede. Zatim bi još više zaluđivao i kvario čoveka, navodeći ga tim svojim kvarenjem da se izopači, da se udaljava od Boga, da skreće sa istinitog puta i da postane netrpeljiv prema Bogu. Vidiš, to bi Sotona izabrao. Dakle, sudeći prema njegovim izborima, šta je Sotonina život-suština? Ima li u njoj lepote i dobrote? (Nema.) Ima li u njoj skromnosti? (Nema.) Da li je ona pozitivna? (Nije, sasvim je negativna.) Nasuprot tome, kakav je Božji život i kakva je Božja suština? (Naročito su lepi i dobri.) Božja život-suština je lepa i dobra i dostojna je čovekove ljubavi; Bog zaslužuje da Ga čovek sledi i Bog zaslužuje da Ga čovek obožava. Ako čovek obožava Sotonu, koji poseduje nadmenu narav, šta će se s njim dogoditi? Postajaće samo sve više izopačen, sve više nadmen, sve više nesposoban da raspozna ispravno od pogrešnog i sve će više mrzeti pozitivne stvari i udaljavati se od Boga. Međutim, šta ako čovek obožava Boga i sledi Boga? Rezultat će tada biti drugačiji. Čovekova savest i razum postaće sve normalniji, on će sve više voleti pozitivne stvari, a ono što ispoljava iz svog života biće sve bliže pozitivnim stvarima i sve bliže praktičnosti, običnosti, normalnosti i neupadljivosti koje Bog ispoljava. Nakon što odbaciš iskvarenu narav nadmenosti, sasvim prirodno ćeš ispoljavati i ljudskost koja je obična, normalna i praktična, a ujedno će ti se dopadati i takve pozitivne stvari kao što su obična, normalna i neupadljiva stvorena bića. Kad budeš imao Božje reči kao svoj život, ono što voliš biće drugačije, put koji biraš biće drugačiji, a tvoja gledišta i izbori u vezi sa bilo čim takođe će biti drugačiji. Zar nije tako? (Tako je.)

Spoljašnji izgled Božjeg ovaploćenog tela i Njegove prilike u svakom pogledu, kao i sve od onoga što On poseduje, a što možeš da vidiš i da čuješ – sve to potiče od Boga. To je ono što je Bog izabrao pre nego što se ovaplotio, a to je ujedno i Božje sopstveno delo. Posmatrajući Božje ovaploćeno telo, kad Bog dolazi među ljude, On ne igra ulogu nekog natčoveka ili nekog velikana – On samo dela kao običan, normalan ovaploćeni Sâm Bog i nema baš nikakve veze sa nadljudima ili velikanima koje iskvareni ljudski rod smatra takvima ili koji se iskvarenom ljudskom rodu dopadaju. Stoga, ukoliko želiš da prihvatiš ovaploćenog Boga, najpre moraš da otpustiš zahtev da ovaploćeni Bog bude natčovek ili velikan; moraš da otpustiš ovaj zahtev, da otpustiš ovu želju i da otpustiš ovo neispravno razmišljanje i gledište. Prihvatiti običnost, neupadljivost, normalnost i praktičnost ovaploćenog Boga i otpustiti svoj zahtev da ovaploćeni Bog bude velik i izuzetan – to je najosnovniji stav koji stvoreno biće treba da ima prema ovaploćenom Bogu, a ujedno je i ono što treba da poseduješ u okviru svoje razumnosti. Pored otpuštanja zahteva da ovaploćeni Bog bude velik i izuzetan, kad je reč o nekim konkretnim stvarima, moraš da znaš da, kada ovaploćeni Bog dolazi na zemlju da obavi Svoje delo, On ne preduzima ljudski poduhvat. Kao prvo, On se ne bavi naučnim istraživanjem. Kao drugo, On nije došao da širi znanje, niti da prenosi načela, da podučava veštinama ili razrešava nedoumice. Dakle, ovaploćeni Bog nije došao da igra ulogu nekog učenjaka; On nije profesor, On nije naučnik, niti je bilo kakav intelektualac. Prema tvom mišljenju, pošto ovaploćeni Bog nije beznačajan čovek i ne igra običnu ulogu, trebalo bi da je stekao visoko obrazovanje, da je visoko učen i kulturan, da ima izvanredno znanje i teorije ili da je vešt u raznim disciplinama i tehničkim veštinama – pogrešno je što tako razmišljaš. Bog ne preduzima ljudski poduhvat; On se ne bavi nikakvim stremljenjima ljudskog roda ka tehničkim veštinama, stručnim veštinama ili svetovnim znanjem. Šta je On došao da uradi? Došao je da sprovodi Božje sopstveno upravljanje. Šta je Božje sopstveno upravljanje? To je korišćenje istine i Njegovih reči radi delanja i spasenja čoveka – to je Božje upravljanje. Iako je On običan čovek i premda ima spoljašnji izgled ljudskog bića, ono što On čini nije rad čoveka, već delo Božje. Ono što On čini jeste jedan segment dela u Božjem planu upravljanja od šest hiljada godina i, u Božjim očima, to delo jeste Božje upravljanje. On sprovodi Božje upravljanje, upravlja Božjom crkvom, upravlja Božjim delom, upravlja Božjim delom spasenja ljudskog roda, upravlja nedovršenim delom Božjim i upravlja jednim segmentom dela koji podrazumeva da se upravo Božje reči i istina usade u čoveka kako bi postali njegov život. Stoga, ako u svom srcu ili u svojim predstavama i uobraziljama veruješ da bi ovaploćeni Bog trebalo da bude visoko učen, da se strogo gramatički izražava i da raspravlja o uzvišenim teorijama, onda nisi u pravu. Dolaskom među ljude ovaploćeni Bog nikada nije nameravao da stekne bilo kakav oblik ljudskog obrazovanja, nikada nije nameravao da nauči bilo koju ljudsku tehničku ili stručnu veštinu ili znanje i nikada nije nameravao da gradi ljudsku karijeru sticanjem ljudskog znanja, postižući time cilj da živi i opstane među ljudskim rodom. Kad imaš ove predstave i uobrazilje o ovaploćenom Bogu, treba da tragaš za istinom kako bi ih razrešio i treba ispravno da se odnosiš prema ovaploćenom Bogu. To jest, na ovaploćenog Boga treba da gledaš sa stavom stvorenog bića, a ne da ovog običnog čoveka posmatraš kroz prizmu iskvarenog ljudskog bića. Bog obavlja Svoje delo među ljudima, izražavajući Božje reči, izražavajući Božju narav, opskrbljući ljudski rod Božjom istinom i darujući ljudskom rodu put i život. Ovaj običan čovek, ovaploćeno telo Božje, treba da poseduje samo jedno da bi bio kadar da preuzme ovo delo. Šta je to jedno? On treba samo da poseduje Božji život – to je dovoljno. A kad je reč o tome koliko je On obrazovan, poseduje li On duboku učenost, da li je stekao visoko obrazovanje, ima li iskustvo u društvu i ima li pronicljivost, šta je sve iskusio, da li je istraživao kulturu određenog naroda ili ljudi određenog porekla, razume li srž određenog aspekta ljudske kulture, da li je dokučio znanje i opštu kulturu ljudskog roda u određenoj oblasti, koje talente i sposobnosti poseduje i tome slično – sve je to nevažno. Važno je to da je život koji On poseduje, život koji On ispoljava, dovoljan da On preuzme Božje sopstveno delo, dovoljan da On izrazi upravo Božje reči i Božje delo, a zatim da ih usadi u čoveka, oslobađajući iskvareni ljudski rod njegovih iskvarenih naravi i dovodeći čoveka pred Boga kako bi mogao da dostigne spasenje. Njemu je to dovoljno da preuzme Božje delo. Stoga, ako zahtevaš da ovaploćeni Bog ima dobro poreklo i da potiče iz ugledne porodice, da bude nosilac visokog obrazovanja, da bude rečit i umešan s rečima, da ume da piše članke, komponuje muziku i pleše, kao i da bude vičan mnogim tehničkim veštinama i oblastima znanja, onda ti kažem da nisi u pravu – pokucao si na pogrešna vrata. Da si na nekom univerzitetu, u političkim krugovima ili u različitim granama privrede i delatnostima, pa da postaviš takve zahteve pred nekog profesora, vođu ili izvršnog direktora, to bi moglo da bude pravedno i razumno, međutim, ako zahtevaš da ovaploćeni Bog poseduje te stvari, kažem ti da si u teškoj zabludi; neverovatno je buntovno od tebe što tako razmišljaš. Ove zahteve ne smeš nipošto da postavljaš pred ovaploćenog Boga. Zašto ne smeš da postavljaš ove zahteve? Upravo smo rekli da ovaploćeni Bog ne preduzima ljudski poduhvat, niti obavlja delo izvan Božjeg upravljanja. Stoga, ako imaš ove predstave i uobrazilje ili ako imaš ove zahteve u vezi sa ovaploćenim Bogom, kao prvo, to je nerazumno, a kao drugo, pogrešna je perspektiva iz koje to posmatraš. Budu li ova dva problema rešena, biće lako razrešiti mnoge tvoje predstave o ovaploćenom Bogu, zar ne? (Tako je.) Ako je perspektiva iz koje to posmatraš pogrešna, moraš da je ispraviš. Kad je reč o ovaploćenom Bogu, treba da Ga meriš prema standardima i načelima koji važe za Božje ovaploćeno telo, zar ne? Može li On da izrazi istinu i poseduje li On Božji život? Da li je ono što On ispoljava Božja narav i da li je to ono što Bog ima i što jeste? Da li su stvari koje On izražava i koje se iz Njega ispoljavaju za ljudski rod istina, jesu li one ono što je ljudskom rodu potrebno i da li su dovoljne da omoguće čoveku da odbaci svoje iskvarene naravi i dostigne spasenje? Bilo da je reč o istinama koje On izražava, delu koje obavlja ili o Njegovim metodama delanja, da li ti oni omogućavaju da ideš putem bogobojažljivosti i klonjenja od zla, da li ti oni omogućavaju da obožavaš Boga i mogu li naposletku da ti omoguće da se pokoriš Bogu i da Ga se bojiš? Ako je tako, već to je samo po sebi dovoljno da budeš siguran da je On ovaploćeno telo Božje. Čak i ako u mnogim aspektima On nije udovoljio zahtevima ljudskog roda i takođe nije zadovoljio čovekove predstave i uobrazilje, to jedino znači da su tvoje predstave i uobrazilje nerazumne, neusaglašene sa činjenicama i da nisu pozitivne stvari ili da su tvoji zahtevi preterano strogi i nerazumni, te da tvoji zahtevi uopšte nisu pozitivne stvari, već da odražavaju Sotonu. Ovi nerazumni zahtevi koje postavljaš pred ovaploćenog Boga jednaki su Sotoninom traženju da ga Gospod Isus obožava. Sotona je odveo Gospoda Isusa na vrlo visoku goru, pokazao Mu je sva carstva ovoga sveta i slavu njihovu, pa Mu je rekao: „Ako padneš na kolena i obožavaš me, sva ova slava i bogatstvo biće tvoji.” Šta je Gospod Isus rekao? (Gospod Isus je rekao: „Odlazi od mene, Satano! Jer u Pismu piše: ’Gospodu Bogu svome klanjaj se, i njemu jedinom služi’ (Matej 4:10).”) Da li je Gospod Isus pristao na to? (Nije.) Gospod Isus nije pristao na to; prozreo je njegovo lukavstvo. Vidiš, to je stav Sotone prema Bogu. Ako imaš ovakav stav prema ovaploćenom Bogu i ako – u okolnostima i kontekstu gde si već čuo Njegove reči i prihvatio Njegovo delo te si siguran da On ima Božji identitet, da ima Božju suštinu i da ima Božji život – i dalje pred Njega postavljaš ove nerazumne zahteve ili o Njemu gajiš ove predstave i uobrazilje, onda je to isto kao kada Sotona zahteva da ga Gospod Isus obožava. Ove dve stvari imaju istu zajedničku prirodu. Da li razumete? (Razumemo.)

Božje ovaploćeno telo poseduje Božji život i Božju suštinu i može da izrazi Božju narav. Ono što se iz Njega ispoljava sadrži ono što Bog ima i što jeste. Iako to nije potpuno izražavanje Boga, sve ono što se iz Njega ispoljava i što On izražava jeste ispoljavanja Božje život-suštine. Kad se u to uveriš, treba da budeš siguran da je On Božje ovaploćeno telo – tu nema greške. Kad se u to uveriš, treba da otpustiš svoje predstave i da otpustiš svoje nerazumne zahteve. Neki ljudi kažu da ove stvari nije lako otpustiti. U stvari, to nije teško; naprosto zavisi od toga možeš li da prihvatiš istinu. Ako možeš da prihvatiš istinu, ove stvari je lako otpustiti. Ako dobrovoljno i rado prihvatiš ovog čoveka – prihvatajući Njegov identitet, prihvatajući Njegovu suštinu i prihvatajući ono što On govori i čini, kao i Njegove zahteve prema tebi – onda treba da prihvatiš Njegovu normalnost i praktičnost. Kad prihvatiš Njegovu normalnost i praktičnost i dobrovoljno Mu se pokoriš, ponovo usrdno pročitaj Njegove reči, pa vidi kakve će se promene zbiti u tebi. Pogledaj takođe i razmišljanja i gledišta koja sam vam izneo u svim ovim rečima o načinu ophođenja prema svakakvim stvarima, kao i načela primene za postupanje u takvim pitanjima i puteve za njihovo rešavanje, pa vidi da li su oni pravi put i da li su istina; vidi da li su u skladu sa zakonima prema kojima je Bog stvorio sve stvari i da li su u skladu sa suštinom koja je u pozadini Božje suverenosti nad svim stvarima. Ako utišaš svoje srce da bi ove reči molitveno čitao i prihvatiš ih kao svoj život, u tebi će se postepeno dogoditi promene. Tvoja ljubav prema pozitivnim stvarima postepeno će nadići tvoju ljubav prema negativnim stvarima, a stepen tvoje ljubavi prema pozitivnim stvarima će nadići stepen tvoje ljubavi prema negativnim stvarima. Nakon što požnješ ovu žetvu, drugi rezultat je u tome da ćeš postepeno početi da osećaš gnušanje prema negativnim stvarima koje potiču od Sotone. Bilo da je reč o opakim stvarima, različitim pogrešnim razmišljanjima i gledištima ili o opakim naravima, počećeš, a da toga nisi ni svestan, da se gnušaš ovih stvari, pa ćeš se protiv tih negativnih stvari pobuniti, od njih se distancirati i odbaciti ih. To je velika stvar za tebe. To znači da više nećeš biti pod kontrolom Sotone i da te on više neće kvariti. To znači da si već stupio na put spasenja, da postoji nada da ćeš dostići spasenje i da si nadomak dostizanja spasenja. Zato pogledaj ove reči koje je Bog izrazio: od nečega tako malog kao što su pojedinačne rečenice, pa do onog krupnog kao što je svako razmišljanje i gledište u njima i nadalje sve do načela, smernica i ciljeva za postupanje u svemu – zar ove reči nisu ono što je ljudskom rodu potrebno? Zar one nisu opskrba životom? (Jesu.) Dok ih iznova molitveno čitaš, o njima promišljaš i doživljavaš ih, ako osetiš da su ove reči izvor života, da dolaze od Boga i da su one istina, put i život, onda ćeš postepeno otpustiti svoje različite predstave, uobrazilje i nerazumne zahteve u pogledu Božjeg ovaploćenog tela. Pored toga, postepeno ćeš steći i pravilno poimanje običnosti, normalnosti i praktičnosti Božjeg ovaploćenog tela. Uporedo sa njihovim pravilnim poimanjem, takođe ćeš ih i prihvatiti, a potom se i dobrovoljno pokoriti, osećajući da su normalnost, praktičnost i običnost Božjeg ovaploćenog tela naprosto divne! Kad osetiš da su običnost, normalnost i praktičnost Božjeg ovaploćenog tela pozitivne stvari, težićeš da budeš običan, normalan i praktičan čovek, baš poput Božjeg ovaploćenog tela; Njegov način vladanja i Njegova načela postupanja svi redom će ti postati uzor. Uz to, osetićeš da imaš iskvarene naravi i da je isuviše teško biti običan, normalan i praktičan čovek, ali će u tvom srcu nastati svojevrsno divljenje, a ne prezir prema ovaploćenom Bogu. Vidiš, Božje ovaploćeno telo poseduje Božji život. Spolja On izgleda kao običan, normalan čovek, ali dok živi i postoji među ljudima i u Njegovom se vladanju i postupanju, Njega nikada ne kontrolišu iskvarene naravi iskvarenog ljudskog roda, niti one na Njega utiču. Težićeš takvom životu i u tom trenutku osetićeš da je posedovanje ovih iskvarenih naravi sramota, pa ćeš se osetiti uznemireno. Nakon što otpustiš svoje predstave i uobrazilje o Božjem ovaploćenom telu i otpustiš svoje nerazumne zahteve u odnosu na Njega, prihvatićeš Njegove reči i naposletku ćeš težiti ispoljavanjima, proživljavanju, kao i normalnosti i praktičnosti ovaploćenog Boga, koji poseduje Božji život. Sposobnost prihvatanja Božjeg dela i pokoravanja tom delu počiva na ovom temelju: najpre moraš da prihvatiš Božje ovaploćeno telo, a zatim da otpustiš svoje predstave, uobrazilje i nerazumne zahteve u pogledu ovaploćenog Boga. Razume se, otpuštanje nije krajnji put primene. Krajnji cilj otpuštanja tvojih predstava, uobrazilja i nerazumnih zahteva u pogledu ovaploćenog Boga jeste da budeš u stanju da prihvatiš sva Njegova učenja upućena tebi, da prihvatiš Njegovu opskrbu rečima, da prihvatiš zahteve koje pred tebe postavlja i dospeš do nivoa na kome možeš da se pokoriš zahtevima koje On pred tebe postavlja. Jedino tako možeš imati nadu u dostizanje spasenja. Prema tome, normalnost i praktičnost ovaploćenog Boga, kao i razni problemi koje donose čovekove predstave i uobrazilje, predstavljaju veliku prepreku za čoveka. Kad jednom savladaš ovu veliku prepreku, razrešiš je i ukloniš, te budeš mogao da prihvatiš reči koje dolaze od Njega te postaneš sposoban da se pokoriš istinama koje On izražava i da se pokoriš rečima koje izgovara, bićeš u potpunosti u stanju da dostigneš spasenje.

Da li je lako otpustiti sopstvene predstave i uobrazilje o ovaploćenom Bogu? (Ako čovek može da prihvati istinu, lako ih je otpustiti.) Tako je. Moglo bi se reći da je lako, ali bi se isto tako moglo reći i da je prilično teško. Ukoliko Mu se tvrdoglavo protiviš i svagda si neprijateljski nastrojen prema ovom čoveku, onda ti neće biti lako da otpustiš svoje predstave i uobrazilje o Bogu. Ako uvek zauzimaš Sotoninu perspektivu, deleći isto stanovište i ista gledišta kao Sotona, te si uvek neprijateljski nastrojen prema ovaploćenom Bogu, tad nikada nećeš moći da prihvatiš Njegovu normalnost i praktičnost, već ćeš Ga uvek prezirati. Međutim, ako zauzmeš perspektivu stvorenog bića, te se prema Božjem ovaploćenom telu odnosiš služeći se razmišljanjima, gledištima i stanovištem kojima bi se odnosio prema Bogu i ophodio prema Stvoritelju i ako možeš da prihvatiš istinu koju ovaploćeni Bog izražava, tada će biti lako otpustiti tvoje predstave, uobrazilje i nerazumne zahteve koji se odnose na Njega i postojaće put da se oni razreše. Međutim, ako su tvoje predstave o ovaploćenom Bogu odveć ozbiljne i nimalo ne prihvataš istinu; ako u srcu prezireš ovaploćenog Boga i prema Njemu uvek imaš nerazumne zahteve; ako si čak neprijateljski nastrojen prema Njemu i istrajavaš u tome da Mu se protiviš do samoga kraja, tada ti nema spasa. Zar ti ne prizivaš sopstvenu smrt time što namerno stvaraš neprijatelja od ovaploćenog Boga? Zašto kažem da je to prizivanje smrti? Ovaj čovek nema nikakvo neprijateljstvo niti ozlojeđenost prema tebi, a ti si, ipak, toliko neprijateljski nastrojen prema Njemu. Zar ne postoji problem u tvojoj priroda-suštini? (Postoji.) Nikada te nisam uvredio, nisam ti naudio, niti sam sa tobom imao bilo kakve lične veze. Zašto Mi onda ne daš mira i uvek imaš takav neprijateljski stav? Ja te čak opskrbljujem istinom i ukazujem ti na put spasenja, a ti si, ipak, toliko neprijateljski nastrojen prema Meni. Sasvim je očigledno, dakle, da problem nije u Meni, već u tebi. Budući da problem dolazi sa tvoje strane, svoj problem treba da razrešiš. Ukazao sam ti na suštinu tvog problema, na njegov osnovni uzrok i na put ka njegovom razrešenju. Ti ne samo da ne tragaš za istinom kako bi razrešio svoj problem, već si i tako neprijateljski nastrojen prema Meni. Tvoj problem, stoga, nije običan problem; naprotiv, posredi je ozbiljan problem u tvojoj priroda-suštini. Ako si uvek neprijateljski nastrojen prema ovaploćenom Bogu, sâm prizivaš smrt; tražiš sopstvenu propast i na sebe navlačiš sopstveno uništenje. Zar to ne zaslužuje smrt? (Zaslužuje.) Koliko god da je Božje ovaploćeno telo normalno i praktično, pa čak i ako ti neki aspekt Njegovog životnog stila, životnih navika ili svakodnevne rutine – ili pak neki aspekt Njegove ljudskosti – deluje kao nedostatak, jesu li ti nedostaci nekakav greh i jesu li oni nekakva iskvarenost? (Nisu.) Ako nisu iskvarenost, a ti ih ipak stalno osuđuješ, zar to nije tvoj problem? (Jeste.) Zašto ne raščlaniš i ne osudiš sopstvene predstave i uobrazilje? Zašto ne osudiš Sotonu? Sotona i đavoli počinili su toliko zla, proširili su toliko jeresi i zabluda i izgovorili su toliko reči kojima kleveću Boga i na Njega hule – zašto toga nisi svestan? Zašto ne mrziš Sotonu i đavole? Zar to nije problem? (Jeste.) Neprestano si opsednut onim što ljudi vide kao manjkavosti ili nedostatke u Božjem ovaploćenom telu ili si opsednut ispoljavanjima koja ljudi ne smatraju velikim ili izuzetnim, odbijajući da to otpustiš, pa još to uzimaš i posmatraš kao greške, kao iskvarenost, kao greh. Kakav je to problem? To se naziva neprijateljstvom. Šta znači biti neprijateljski nastrojen? (Biti netrpeljiv i pun mržnje.) To je doslovno značenje. Biti neprijateljski nastrojen prema Božjem ovaploćenom telu znači biti neprijateljski nastrojen prema pozitivnim stvarima i ne voleti pozitivne stvari. To znači razmišljati na sledeći način: „Toliko si običan, normalan i praktičan; premda izražavaš istinu, ne marim za to. Jednostavno ne volim kad običan, normalan čovek izražava istinu. Ne dopada mi se ta pozitivna stvar.” Pored toga, neki ljudi prihvataju i slede ovaploćenog Boga, prihvataju Njegovo delo, slušaju Njegove propovedi i ujedno obavljaju svoje dužnosti, ali uvek pomno ispituju ovog običnog čoveka, ovaploćenog Boga: „Kakve manjkavosti imaš i kakve probleme imaš? Ima li nečega u vezi sa tobom što mogu da iskoristim protiv tebe? Moram da nanjušim tvoje probleme i da pronađem nedostatke u tvojoj ljudskosti.” Čim otkriju nešto što smatraju problemom, to za njih postaje ogromna stvar. Počinju da formiraju predstave, ali ne tragaju za istinom da bi ih razrešili, niti traže nekoga s kim bi razgovarali u zajedništvu; naprotiv, oni taj problem u svom srcu preuveličavaju. Odnose se prema Božjem ovaploćenom telu baš onako kako se sudija odnosi prema zločincu, prosuđujući u svom srcu: „Šta god da učiniš, pogrešno je. Čak i ako možeš da izraziš istinu i možeš čoveka da opskrbljuješ životom, i dalje si na meti mog neprijateljstva. Ko ti je rekao da budeš običan čovek? To što si običan čovek znači da me nećeš zaobići.” Premda su prihvatili ovu etapu dela i milozvučno je opisuju time da su sledili Božje ovaploćeno telo, prihvatili ime Svemogućeg Boga i prihvatili Božje spasenje pod ovim Božjim imenom, oni nisu pronašli sopstveni pravi položaj, niti su zauzeli svoj pravi položaj. Koji položaj zauzimaju? Zauzimaju položaj Sotone; prema Bogu se odnose sa položaja nevernikâ i bezvernikâ. To je položaj kojim se priziva smrt i to je ujedno put prizivanja smrti. Što se tiče tih bezvernika, nevernika, đavola i Sotona, kad im kažeš da Bog izražava istinu i da Bog opskrbljuje istinom, da su sve Božje reči istina i da čoveku omogućavaju da dostigne spasenje, oni to na rečima priznaju; međutim, kasnije, nakon što čuju negativnu propagandu i neosnovane glasine uperene protiv ovaploćenog Boga, odriču se Boga i više Ga ne prihvataju. A šta je s ljudima u crkvi? Neki ljudi su takođe slušali propovedi, takođe su obavljali svoje dužnosti i takođe su sve do sada sledili Boga, međutim, u svom ophođenju prema ovaploćenom Bogu, baš poput tih bezvernika, đavola i Sotona, oni Boga takođe neprestano ispituju, u srcu gaje otpor prema Njemu, imaju predstave i nikada ih ne otpuštaju niti ih razrešavaju. Time se prema ovaploćenom Bogu očigledno odnose kao prema zločincu, dok sami izigravaju sudije koje tobože žele da dele pravdu. Poseduju li ljudi pravdu? Ljudi nemaju čak ni pravičnosti ni razumnosti. Odnoseći se ovako prema ovaploćenom Bogu, ljudi zauzimaju pogrešan položaj. Ako istinski priznaješ da si Božji sledbenik i stvoreno biće, onda ovaploćenog Boga treba da posmatraš iz perspektive stvorenog bića. Ako si istinski voljan da budeš jedno od Božjih stvorenih bića, onda u svom odnosu prema ovaploćenom Bogu nemoj da imaš pogled i stav kakvim sudija posmatra zločinca. Nije On neko kome ti treba da sudiš, niti je On grešnik u tvojim očima. Koliko god da su Njegova ljudskost i Njegov spoljašnji izgled normalni i praktični – čak i ako, pošto zastaneš i sagledaš situaciju, postoje delovi ispoljavanja Njegove ljudskosti za koje smatraš da nisu vredni pažnje ili čak osećaš da su to nedostaci – On nije grešnik. Makar i da On ima nedostatke, to nije iskvarenost; to ne utiče na Njegovo izražavanje istine, to ne utiče na to što te On spasava i to ne utiče na Njegovo obavljanje Božjeg sopstvenog dela. On je i dalje Božje otelotvorenje na zemlji; On je Božji predstavnik na zemlji i Njegov identitet se neće promeniti. Budeš li istrajavao u tome da ovaploćenog Boga posmatraš prema sopstvenim zahtevima i shvatanjima i ne budeš li se prema Njemu odnosio iz perspektive stvorenog bića, tada si u velikoj opasnosti i lako možeš da kreneš putem antihrista. Drugim rečima, za tebe nema ni trunke nade da ćeš dostići spasenje. Neće li se upravo to dogoditi? (Hoće.) Stoga, kad je reč o tome kako se odnosiš prema ovaploćenom Bogu, koliko god da ti tvoje predstave i uobrazilje deluju razumno i koliko god da su ozbiljne negativna propaganda i neosnovane glasine koje čuješ, treba pažljivo da razmisliš i da primeniš sposobnost raspoznavanja, te da se čvrsto držiš gledištâ i stanovišta koje stvoreno biće treba da ima. To je isto kao kad se Bog po prvi put ovaplotio – ljudi su o Isusu imali mnoge zamisli i predstave. Ljudi Ga nisu spoznavali i nisu bili svesni da je On Božje ovaploćeno telo. Naravno, u to vreme ljudi su bili potpuno neupućeni u istinu o ovaploćenju; o tome nisu imali nikakvog pojma. Isusa su smatrali gospodarem, učiteljem, duhovnom ličnošću ili prorokom. Kako god da su Ga posmatrali, Bog ljudima to nije uzeo za zlo, jer u to vreme Bog nije izrazio mnogo istine, a kamoli da je izrazio istinu o ovaploćenju. U tom kontekstu, Bog nije osudio ljude zato što su imali ove predstave, zamisli i gledišta o Njemu. Bilo da Boga posmatraš kao proroka ili kao duhovnu ličnost, Boga nipošto ne smeš da smatraš svojim neprijateljem, niti da Ga ispituješ i da se prema Njemu odnosiš neprijateljski kao da je grešnik. Bog te ne osuđuje zato što Ga ne spoznaješ, niti ti to uzima za zlo; međutim, ako si siguran da je On Božje ovaploćeno telo, a i dalje si neprijateljski nastrojen prema Njemu, priroda toga je ozbiljna. Koliko god da je Božje ovaploćeno telo normalno i praktično i koliko god da je ono neusklađeno s čovekovim predstavama, neusklađeno sa čovekovim zahtevima, moraš da budeš siguran da te stvari nisu iskvarenost i da to nisu negativne stvari. U redu je ako te stvari ne možeš da prihvatiš; Ja te na to neću siliti. Međutim, nemoj da budeš neprijateljski nastrojen prema Njemu, nemoj prema Njemu da budeš netrpeljiv i nemoj da Ga ispituješ. Moraš da imaš srce koje traga za istinom, način razmišljanja koji prihvata pozitivne stvari i način razmišljanja koji je pokoran Bogu. U najmanju ruku, nemoj da Ga ispituješ, nemoj da Ga prezireš i ne budi neprijateljski nastrojen prema Njemu. Zatim, postepeno tragaj za istinom, malo-pomalo razrešavaj svoje probleme, pronađi svoje pravo mesto i zauzmi svoje pravo mesto kao stvoreno biće kako bi u vezi s tim razrešio svoje probleme. U svom srcu moraš da zapamtiš sledeće: Onaj koga sada slediš jeste Hristos, jeste Božje ovaploćeno telo, jeste otelotvorenje Boga na zemlji i Njegov izraz na zemlji; ono ka čemu treba da stremiš jeste istina, a ono što treba da dostigneš jeste spasenje; Onaj koga slediš nije neki velikan niti slavna ličnost, nije političar niti natčovek, a još manje je prorok ili apostol; i svaka predstava ili uobrazilja koju imaš o Njemu, kao i svaki zahtev povezan s tvojim predstavama i uobraziljama koji nije u skladu sa istinom, pogrešni su, te ove pogreške treba da razrešiš i treba da ih otpustiš. Božje ovaploćeno telo nije prorok, apostol niti duhovna ličnost. Da li je On onda vaš vođa? (Nije.) Zašto tako kažete? (Bog je Bog; Bog je Stvoritelj. Vođe obavljaju dužnost čoveka.) Vođe obavljaju dužnost predvođenja crkve – da li ovaploćeni Bog obavlja ovu dužnost? (Ne, Bog izražava istinu i opskrbljuje istinom; On obavlja Svoju službu.) Vođe i delatnici obavljaju dužnost predvođenja crkve, dok ovaploćeni Bog obavlja Božje sopstveno delo upravljanja. Ovu stavku ste razumeli, zar ne? (Razumeli smo.) O svemu ovome besedim kako bih ti rekao da treba da ispraviš svoj odnos sa ovaploćenim Bogom. On nije tvoj pretpostavljeni, nije tvoj nadzornik, niti je tvoj šef; On nije tvoj lekar, a ponajmanje je tvoj učitelj ili profesor; i, naravno, On nije tvoj vođa. On je Božje ovaploćeno telo. Ono što On čini jeste Božje sopstveno delo i On predstavlja Samoga Boga. Prema tome, delo koje On obavlja nije delo nekog pretpostavljenog ili nekog šefa. On se ne bavi nikakvim stručnim ili tehničkim radom, ne vodi fabrike i ne osniva ustanove, niti okuplja bilo kakvu grupu među ljudima. Ono što On obavlja jeste Božje sopstveno delo upravljanja – izražavanje istine radi spasenja ljudskog roda. To jest, istine koje On izražava i delo koje On obavlja jesu delo spasenja ljudskog roda i obuhvataju Božje upravljanje. On nije duhovna ličnost, prorok ili apostol koga je Bog podigao tokom određenog razdoblja nekog doba, već je Božje ovaploćeno telo. On je Onaj koji otvara doba, koji uvodi čoveka u sledeće doba i On u ovom dobu predstavlja Božju narav i suštinu. Nakon besede o ovome razrešen je nemali broj vaših predstava i uobrazilja o Božjem ovaploćenom telu, zar ne? (Tako je.) Božje ovaploćeno telo obavlja delo jednog doba, a ne delo određenog razdoblja; stoga, On nije vođa ljudskog roda, niti je vođa određenog razdoblja, određene etničke grupe ili određene regionalne crkve. On obavlja delo spasenja ljudskog roda. Delo koje On obavlja odnosi se na Božje upravljanje; ono ne obuhvata opšte poslove, upravu, osoblje, rad ili crkveni život bilo koje pojedinačne crkve. Prema tome, On nije čovekov vođa, zar ne? (Tako je.)

Način na koji se treba odnositi prema Božjem ovaploćenom telu i način na koji treba razrešiti čovekove predstave o ovaploćenom Bogu predstavljaju ključnu istinu koju čovek mora da razume. Uglavnom smo razgovarali u zajedništvu o istini i razrešavali smo različite predstave i uobrazilje koje čovek ima u svom odnosu prema ovaploćenom Bogu, kao i različite iskvarene naravi koje on ispoljava. O kojim smo aspektima uglavnom razgovarali? Rezimirajte ih. (Prvi aspekt jeste da čovek mora da prihvati običnost, normalnost i praktičnost Božjeg ovaploćenog tela i da otpusti svoj zahtev da ovaploćeni Bog bude velik i izuzetan. Drugi aspekt jeste da čovek mora shvatiti da Bog, kad se ovaploti i dođe na zemlju, ne preduzima ljudske poduhvate, ne teži nekoj profesiji među ljudskim rodom niti pokreće nekakav pokret, te da ne deluje kao političar. Naprotiv, On sprovodi Božje sopstveno upravljanje, upravljajući Božjim delom spasenja ljudskog roda. Treći aspekt jeste da čovek mora da postavi sebe na svoje pravo mesto i da se prema ovaploćenom Bogu odnosi sa mesta i iz perspektive stvorenog bića. Ne treba uvek da bude podozriv prema Bogu, da o Njemu nagađa, da Ga ispituje ili da prema Njemu bude neprijateljski nastrojen, sudeći ovaploćenom Bogu kao da je grešnik; to je put prizivanja smrti.) Da nismo razgovarali o ovim aspektima, da li biste mogli da ih razumete samo na osnovu promišljanja o njima i samostalnog doživljavanja? (Mogli bismo da razumemo samo neke površne doktrine, a ono što bismo mogli da doživimo bilo bi prilično ograničeno.) Ovo je moralo biti izrečeno jasnije i jednostavnije; bilo koji drugi pristup ne bi valjao, jer sami ne biste mogli da ih doživite niti da ih prihvatite. Koliko je stavki ukupno upravo rezimirano? (Tri.) Postoji još jedna stavka. Nastavimo naš razgovor u zajedništvu.

Šta ako, nakon Moje besede o ovom sadržaju, ti i dalje ne možeš da otpustiš svoje predstave o ovaploćenom Bogu? Dešava li se to? (Dešava se.) Budući da se to dešava, trebalo bi da razgovaramo o tome. Neki ljudi su slušali mnoge propovedi i ujedno su slušali istine o ovaploćenju, ali i dalje ne mogu da otpuste svoje predstave o ovaploćenom Bogu. Postoji put da se to razreši. Ako u sebi još uvek gajiš brojne predstave i uobrazilje o ovaploćenom Bogu i još uvek imaš mnoge nerazumne zahteve prema Njemu – zahteve za koje možda smatraš da su sasvim primereni i sasvim razumni – i ako se neprestano držiš svojih pogrešnih razmišljanja i gledišta i ne možeš da ih otpustiš, niti si voljan da ih otpustiš, šta onda treba da učiniš? Rešenje je vrlo jednostavno: treba samo da se usredsrediš na slušanje istina koje On izražava, a da previše ne razmišljaš o ovom običnom čoveku niti da Ga ispituješ. Na primer, kako On izgleda, koliko ima godina, kakva Mu je ličnost, kakva Mu je ljudskost, kakva Mu je svakodnevna rutina i tako dalje – sve ove Njegove različite aspekte, aspekte ovog čoveka, zasad ostavi po strani i zauzmi uzdržan stav, pa najpre prihvati to da je On praktični ovaploćeni Bog. Iako možda imaš mnoge predstave, zasad ih zanemari. Njihovo zanemarivanje jeste pasivan stav. Šta je, onda, aktivan način primene? To je usmeravanje sve svoje energije na sve propovedi i besede i njeno ulaganje u Božje reči, te traganje za istinom u ovim stvarima kako bi se postiglo razumevanje istine. Kad je reč o ovom čoveku, ovaploćenom Bogu, nemoj da Ga ispituješ. Čak i ako Ga budeš ispitivao do samoga kraja, od toga nećeš ništa zadobiti. Ako ne možeš da prihvatiš ovog čoveka, ovaploćenog Boga, onda pomno istraži i usrdno čitaj ove reči koje On izražava, pa vidi jesu li ti reči koje On govori od pomoći i da li su ti korisne; mogu li one da te pročiste i spasu; i da li one razotkrivaju tvoje verske predstave, tvoje predstave i uobrazilje o Bogu, tvoje buntovništvo protiv Boga i tvoje različite iskvarene naravi. Ako ove reči zaista razotkrivaju takve stvari, onda razmisli: možeš li sa njima da se poistovetiš? Da li su tvoji problemi ti koji bivaju razotkriveni? Da li to razotkrivanje odgovara činjenicama? Kad otkriješ da to razotkrivanje zaista odgovara činjenicama, kad prihvatiš ove reči i priznaš da u sebi imaš iskvarenost, te priznaš da – bilo da je posredi neko stanje ili određena vrsta naravi koju ove reči razotkrivaju – ove reči jesu tačne i da ukazuju na problem koji imaš, onda nemoj da odustaneš, već nastavi sa čitanjem. Kad završiš sa čitanjem i shvatiš da imaš iskvarene naravi i da prema Bogu gajiš neprijateljstvo i buntovništvo, onda vidi postoji li put da se ove stvari razreše i dokuči kako bi trebalo da ih razrešiš. Najpre unutar ovih reči koje je Bog izgovorio potraži pozitivna razmišljanja i gledišta kako bi razrešio svoja pogrešna razmišljanja i gledišta i svoje iskvarene naravi. Ako ne možeš sâm da ih pronađeš, zamoli braću i sestre oko sebe da ti pomognu. Na primer, pretpostavimo da otkriješ kako imaš lažljivu narav. U tom slučaju, vidi da li postoji put ka razrešenju lažljive naravi u rečima knjige „Reč se pojavljuje u telu”. Kažite Mi, koji je najjednostavniji i najlakši način da se razreši lažljiva narav? (Da se upražnjava da se bude pošten čovek.) Tako je, upražnjavanje da se bude pošten čovek – to je put ka razrešenju lažljive naravi. Pošto pronađeš taj put, moraš da ga primenjuješ. Kad ga budeš primenjivao, otkrićeš da biti pošten čovek – govoriti pošteno i imati pošten stav – nije lako. Ako se osvrneš na one Božje reči koje razotkrivaju čovekovu lažljivu narav, videćeš da je to razotkrivanje veoma tačno, veoma prikladno, veoma konkretno i veoma duboko, te da sve to možeš da dovedeš u vezu sa sopstvenim stanjem. Šta, dakle, treba da učiniš kad to dovedeš u vezu sa sopstvenim stanjem? Ne treba da postaneš negativan, već tome treba da pristupiš ispravno i da tragaš za tim kako da budeš pošten čovek. Postoji li, dakle, put ka tome da se bude pošten čovek? Božje reči to opširno pominju, govoreći ti kako da budeš pošten čovek i kako da govoriš pošteno. Božje reči sadrže put o tome kako u svakoj situaciji treba da budeš pošten čovek, recimo, tokom obavljanja svoje dužnosti, kad dolaziš u kontakt i družiš se s drugim ljudima ili kad sarađuješ s drugima. Ako postupaš prema putevima i načelima koji su ti predočeni u Božjim rečima, obučavajući se u tome da govoriš pošteno i preduzimaš poštene stvari, tvoja lažljiva narav će se postepeno promeniti. Ako ovako tragaš za istinom i spoznaješ sebe kroz Božje reči, te postupaš u skladu s Božjim rečima, iskvarene naravi u tebi će se postepeno malo-pomalo menjati. Tvoje stanje će se takođe promeniti, tvoje različite predstave i uobrazilje i pogrešna razmišljanja i gledišta će se promeniti, a perspektiva, načini i metode shodno kojima posmatraš svakojake stvari biće drugačiji nego ranije. Pored toga, perspektiva iz koje raspoznaješ i definišeš pozitivne i negativne stvari, kao i temelj na osnovu kojeg to činiš, takođe će biti drugačije nego pre. Nekada si mnoge stvari smatrao pozitivnima, ali ćeš sada jasno uvideti da su sve to negativne stvari – tvoja gledišta će biti sasvim drugačija nego ranije. Samo doživljavaj na ovaj način i postepeno ćeš doživeti promene. Postoje i neka konkretna pitanja, kao što su način skladne saradnje s drugima, način posmatranja ljudi, način ophođenja prema ljudima i vrste načela za postupanje prema ljudima – o svemu tome se govori u Božjim rečima. One razotkrivaju stvari iz negativne perspektive, istovremeno pružajući smernice iz pozitivne perspektive. One razotkrivaju suštinu samog problema i karakterišu njegovu prirodu, istovremeno razmatrajući posledice zauzimanja određenog pristupa, a takođe ti saopštavaju istina-načela i puteve primene za rešavanje ovog problema. Naravno, ove reči sadrže i neke pojedinosti, uključujući različita stanja u kojima ljudi primenjuju istinu i tako dalje. Nakon što pročitaš ove reči, pogledaj da li u sebi primaš okrepu i opskrbu. Ako se, umesto da ispituješ ovog čoveka, ovaploćenog Boga, usredsrediš samo na čitanje Njegovih reči i kroz Njegove reči shvataš istinu i preispituješ sebe, onda pogledaj da li se menja tvoje unutrašnje stanje i vidi sadrže li ove reči istinu i jesu li sve one pozitivne stvari. Vidi da li ove reči sadrže put za ljudski život, da li mogu da promene tvoj život, da li mogu da izmene cilj i smer tvog života, da li ti pružaju ispravan cilj i usmerenje u životu, te da li ti omogućavaju da odbaciš svoje iskvarene naravi i dostigneš spasenje. Kad doživiš i razumeš ove reči, te naposletku nešto zadobiješ, onda ćeš, kad ponovo razmotriš ovog čoveka – ovaploćenog Boga – imati drugačije gledište. Pomislićeš: „Kako sam ranije mogao da budem tako glup? Zašto sam imao toliko predstava o ovaploćenom Bogu? Pošto sam video da je spoljašnji izgled ovog čoveka neupadljiv i da Njegov govor nije neobičan, već sasvim običan, na Njega sam gledao s visine, a u svom srcu sam Ga zanemarivao i prezirao, pa sam prema Njemu čak bio i neprijateljski nastrojen. Sada, pošto sam, čitajući Njegove reči i doživljavajući Njegovo delo, sve ovo zadobio, kad ovog čoveka ponovo razmotrim, vidim Ga u mnogo boljem svetlu. Nemam više toliko predstava i u osnovi mogu ispravno da se odnosim prema Njemu. Premda u mom srcu još uvek povremeno mogu da se pojave predstave o Njemu, to više ne utiče na to kako Ga sledim i kako Mu se pokoravam, a moj stav prema Njemu se popravio.” Nekada si u svom srcu na ovog čoveka gledao s visine, razmišljajući: „Da li bi on mogao da bude Bog? Te reči je izgovorio Bog; kakve veze one imaju sa ovim čovekom?” Tek sada uviđaš koliko je takav način razmišljanja bio detinjast, apsurdan i smešan, te da je proistekao iz ljudske gluposti i neznanja, kao i ljudske iskvarenosti. Kao što vidiš, tvoje gledište o ovom čoveku, ovaploćenom Bogu, promenilo se. Na čemu se to zasniva? Zasniva se na činjenici da se osnova prema kojoj posmatraš mnoge stvari u potpunosti promenila; osnova prema kojoj raspoznaješ i procenjuješ šta je ispravno a šta pogrešno, kao i pozitivnost i negativnost stvari, drugačija je nego ranije. Tvoja osnova je sada ispravna i možeš u skladu sa Božjim rečima, sa istinom kao svojim kriterijumom, da proceniš neke stvari u stvarnom životu koje su tesno povezane sa tobom, kao i da proceniš ovaploćenog Boga. Kad sada ponovo razmotriš ovoga čoveka, osećaš da On više nije tako beznačajan, da više nije tako nedostojan tvoje pažnje i možeš da vidiš da Hristos jeste istina, put i život, da je normalna ljudskost kojom se zaodenuo bez ikakvih iskvarenih naravi i da je sve što On proživljava istina-stvarnost – to je upravo ono ljudsko obličje na koje treba da se ugledamo i koje treba da proživljavamo. Kad jednom doživiš ovu promenu, u srcu više nećeš biti neprijateljski nastrojen prema Njemu niti ćeš Ga odbacivati. Zar to nije dobra promena? (Jeste.) To je dobra promena. Čime, dakle, započinje ova dobra promena? (Time što ljudi doživljavaju i primenjuju Božje reči, da bi potom postepeno priznali da su Božje reči istina, što može da donese priliku da se njihov život promeni nabolje i može da donese preokret u načinu na koji posmatraju stvari. To je promena koja potiče od posedovanja ovakvog razumevanja.) Kad jednom doživiš ovu promenu – pri čemu si ranije možda posmatrao nekoga ko neprestano primenjuje to da bude pošten čovek i mislio si da je odveć bezazlen i odveć jadan, da je u društvu nepoželjan, te nisi bio voljan da se sa takvim čovekom družiš – kako sada gledaš na to? Sada vidiš da je taj čovek pošten, da ima savest, da je dobrodušan i da stremi ka pozitivnim stvarima. Vidiš ga kao pozitivnu ličnost i dobrog čoveka i voljan si da se družiš s ljudima poput njega. Zavoleo si pozitivne stvari i uviđaš da su ono što si prvobitno voleo i smatrao pozitivnim stvarima zapravo negativne stvari, te da su tvoja gledišta o stvarima bila iskrivljena. Isto tako, promenilo se i tvoje gledište prema ovaploćenom Bogu. Isprva si smatrao da ovaj običan, normalan čovek nije vredan pomena. Priznavao si koliko su Božje reči velike i koliko je istina velika, ali si ovog čoveka prezirao. Kroz jedenje i pijenje ovih reči tvoje gledište je sada drugačije, a načini, metode i osnova shodno kojima posmatraš stvari sasvim su se promenili. Kad sada ponovo razmotriš ovog čoveka, pomisliš: „Premda je običan i normalan, On može da izrazi istinu. Obavio je tako veliko delo, a da Sebi ne pripisuje zasluge, niti se drži prepotentno ili pompezno poput velikana i slavnih ličnosti koji imaju status u neverujućem svetu. Ovo je prava retkost! Ovaploćeni Bog se naprosto razlikuje od iskvarenog ljudskog roda! Kad bih sledio nekog velikana, slavnu ličnost ili natčoveka u svetu, da li bih uživao u ovakvom tretmanu? Da li bih mogao da mu se približim? Da li bi na mene uopšte obratio pažnju?” Vidiš, tvoj stav je sada drugačiji, zar ne? Na nivou doktrine prihvatio si običnost, normalnost i praktičnost Božjeg ovaploćenog tela i počeo si da priznaješ Boga. Na nivou doktrine počeo si da osećaš da je to pozitivna stvar, a ne negativna, i da ljudski rod ne bi smeo da je osuđuje niti prezire, već da je to nešto na šta čovek treba da se ugleda i što treba da ceni. Da li je to velika promena? (Jeste, velika je.) Ako se oslanjaš na ljudsku snagu da bi sticao znanje i izučavao teologiju, te ispituješ ovog običnog čoveka, ovaploćenog Boga – ako Ga uvek ispituješ, ako si prema Njemu neprijateljski nastrojen i odbacuješ Ga, a naprosto ne čitaš Njegove reči niti prihvataš istine koje On izražava i Njegova razmišljanja i gledišta o raznim stvarima, mogu li ovi tvoji problemi da budu razrešeni? Hoćeš li doživeti takvu promenu? (Nećeš.) Sigurno se tako nećeš promeniti. Vidiš, uzimajući istog tog čoveka: kad prihvati Sotonina razmišljanja i gledišta i kad mu je život pun Sotoninih razmišljanja i gledišta, kao i sotonskih iskvarenih naravi, njegov stav prema pozitivnim stvarima jeste stav prezira i neprijateljstva prema njima. Zašto je to tako? On ima nadmenu narav i opaku narav; ima narav koja oseća odbojnost prema istini i ima nepopustljivu narav. Kad poseduje ove Sotonine naravi, on prezire pozitivne stvari i prema njima je neprijateljski nastrojen, pa ih čak s prezirom odbacuje i osuđuje. Međutim, kad prihvatiš istinu i prihvatiš različita razmišljanja i gledišta koja dolaze od Boga, tvoje gledište prema pozitivnim stvarima može početi da se menja i da postane drugačije nego što je nekada bilo čak i pre nego što dostigneš spasenje. Zatim, kad Božje reči počnu da hvataju koren i klijaju u tebi i na korak su od toga da postanu tvoj život, tvoj stav prema pozitivnim stvarima više nije stav odbacivanja, već pre stav u kome ima ponešto čežnje i ljubavi prema njima. Zatim, ako nastaviš da stremiš ka istini, te nastaviš da tragaš za istinom, da primenjuješ istinu i da doživljavaš Božje reči, zar nećeš moći da razumeš istinu i da primenjuješ istinu? Zar neće biti manje verovatno da ćeš potpasti pod uticaj i kontrolu Sotoninih razmišljanja i gledišta ili iskvarenih naravi? (Biće manje verovatno.) Imaćeš još i više pokornosti prema ovaploćenom Bogu. Isprva si smatrao da ovaj čovek nije vredan pažnje. Kad bi On rekao nešto što se nije slagalo s tvojim predstavama ili kad bi osetio prkos zato što On usmerava tvoj rad, ti bi Ga prezirao. Mislio bi da On samo razume istinu i može da izrazi istinu, ali da nije visoko učen niti vešt, pa stoga ne bi prihvatio Njegove smernice i pomoć. Sada, pošto si kroz jedenje i pijenje Njegovih reči razumeo ove istine, hoćeš li i dalje imati takav stav? (Ne.) Moguće je da se još uvek buniš protiv Njega, odbijaš da Mu se pokoriš ili prema Njemu osećaš otpor ili možda zanemaruješ Njegove reči ili gajiš predstave o određenom Njegovom zahtevu i osećaš prkos. Međutim, posmatrano iz perspektive tvoje subjektivne voljnosti i svesti, tvoj stav prema Njemu već naginje ka tome da budeš voljan da se pokoriš. Iz dubine srca priznaješ da su Njegove reči istina, put i život. Osećaš da u svojoj veri nisi pogrešio i da je Onaj koga slediš upravo praktični ovaploćeni Bog, a ne samo čovek. Nije li time temelj tvoje vere u Boga pustio koren? (Jeste.) To znači istinski slediti Boga. Od doktrinarnog, formalnog i deklarativnog sleđenja Boga, pa sve do spremnosti da se u svom stanju uma i svesti aktivno pokoriš ovaploćenom Bogu, pokoriš svakoj reči Božjoj i pokoriš svakom konkretnom zahtevu Božjem – šta je najvažniji deo ovog procesa? (Doživljavanje i prepoznavanje Božjih reči.) Čovek mora da doživi reči koje izražava ovaploćeni Bog. Najpre moraš da prihvatiš Njegove reči, a potom da se ovim rečima pokoriš, da ih doživiš i prepoznaš. Kad doživiš i prepoznaš ove reči, te budeš uveren da su ove reči istina, put i život, tvoje neprijateljstvo, prezir, prkos i ozlojeđenost prema ovaploćenom Bogu malo-pomalo će se razrešavati. Što više budeš jeo i pio Njegove reči i što više budeš doživljavao Njegove reči, to ćeš više moći da razumeš istinu i spoznaš sebe i biće lakše da tvoje iskvarene naravi budu razrešene; a one predstave, uobrazilje i nerazumni zahtevi koje si prema Njemu prvobitno gajio shodno tome će se smanjivati i nestajati. Kad imaš sve manje predstava o ovaploćenom Bogu, a sve više istinskog znanja i kad poseduješ istinsku pokornost praktičnom Bogu, to znači da imaš istinsku pokornost Bogu na nebu. Zar nije tako? (Tako je.) Zar onda pitanje tvoje pokornosti Bogu neće biti razrešeno? (Hoće.)

Recite Mi, da li je uloga koju ima ovaploćeni Bog važna? (Važna je.) Ovaploćeni Bog predstavlja most preko koga stvorena ljudska bića uspostavljaju normalan odnos sa Stvoriteljem. Ovaploćeni Bog je nezamenljiva karika i On igra neprocenjivu ulogu. Iako ovaploćeni Bog ne podnosi izveštaje Bogu na nebu govoreći: „Taj i taj Te iskreno sledi, a taj i taj je svagda buntovan i prkosan prema Tebi i ima loš stav prema Tebi” – iako On ne podnosi takve izveštaje, niti prenosi ova obaveštenja Bogu na nebu, Stvoritelju, zašto onda kažem da spremnost čoveka da se pokori ovaploćenom Bogu i posedovanje stava pokornosti prema Njemu pokazuje da on ima pokornost i ispravan stav prema Bogu na nebu? Kakva je veza u pitanju? Možete li to jasno da objasnite? Šta je ovde ključno? Može li ovaploćeni Bog da u potpunosti predstavlja Boga na nebu? U teoriji ne može, jer je ovaploćeni Bog ograničen Svojom ljudskošću i sputan različitim funkcijama tela. Spolja posmatrano, On ne poseduje autoritet i silu, a naročito ne svemoć Boga na nebu. Ipak, On ima nešto zajedničko sa Bogom na nebu. Znate li šta je to? (Narav, suština i život ovaploćenog Boga i Boga na nebu su isti.) To je u teorijskom smislu – a konkretno, šta je to što Im je zajedničko? (I ovaploćeni Bog i Bog na nebu poseduju istinu.) Tako je. Ono sa čime čovek može da dođe u kontakt jeste činjenica da je istina sve što govore i čine i Bog na nebu i ovaploćeni Bog na zemlji; u tom pogledu, Oni su potpuno isti. Zašto je ono što obojica izražavaju istina? Zato što imaju istu život-suštinu, te Bog na zemlji – ovaploćeni Bog – poseduje život Boga na nebu, pa stoga može da izražava istine Boga na nebu. Zašto onda kažem da je čovek, kad ima voljnost da se pokori ovaploćenom Bogu i stav pokoravanja Njemu, u stanju da se pokori Bogu na nebu? Razmislite o tome: kakva veza tu postoji? Ključna stvar je u istini. (Biti kadar da prihvatiš istinu i pokoriti se istini zapravo znači pokoriti se Bogu na nebu.) Tako je. Kad se pokoravaš Bogu, ne pokoravaš se Božjem zvanju, ne pokoravaš se Njegovom imenu, niti se pokoravaš Njegovom statusu; naprotiv, pokoravaš se istini. Bog je otelotvorenje istine. Ako možeš da se pokoriš istini, onda možeš da se pokoriš svemu što Bog čini, Božjoj naravi, Božjoj suštini, Božjoj suverenosti, Božjim uređenjima, Božjim odredbama, Božjim orkestracijama, pa čak i Božjoj grdnji i sudu, kao i tome što ti On sudi i proklinje te. Bog i istina su jedno. Šta je onda to što ovaploćeni Bog izražava? (Ono što ovaploćeni Bog izražava jeste istina.) Ono što On izražava u celosti je istina. Budući da poseduje Božji život, Božju narav i Božju suštinu, sve što čini čoveku i sve što izražava jeste istina. Upravo zato što može da predstavlja Boga na nebu i zato što je otelotvorenje Boga na nebu, ono što On izražava jeste u potpunosti istina; to je nesumnjivo. Ako možeš da se pokoriš istini, reci Mi onda, možeš li da se pokoriš ovaploćenom Bogu? (Mogu.) Suština ovaploćenog Boga jeste istina. Ako možeš da se pokoriš istini, reci Mi onda, možeš li da se pokoriš Bogu na nebu? (Da, možemo.) Ono što Bog na nebu kaže i ono što Bog na zemlji izražava dosledno je. Koliko god da se Oni razlikuju po obličju, ispoljavanje Njihovog života u potpunosti je identično. Naravno, to je uopšteno rečeno. Kako bi to trebalo konkretno formulisati? Trebalo bi reći da su Njihova mišljenja i gledišta o tome kako se ophoditi prema svim vrstama ljudi, događaja i stvari potpuno istovetna i da su u celosti istina, a posebno su gledišta, načini i metode shodno kojima ovaploćeni Bog čini svaku stvar potpuno istovetni onima kod Boga na nebu. To je nešto što moraš jasno da vidiš. Postoje li ikakve protivrečnosti između onoga što ovaploćeni Bog govori i čini i onoga što Bog na nebu govori i čini? Na primer, Bog na nebu ima jedno gledište o određenom pitanju, a ovaploćeni Bog utire novu stazu i iznosi novo gledište koje donekle odstupa od gledišta Boga na nebu – da li bi se to moglo dogoditi? (Ne bi.) Da li je izvesno da se to nikada neće dogoditi? (Jeste.) To je apsolutno. Takve greške se nikada neće pojaviti; takve protivrečnosti se nikada neće desiti. Na primer, Bog na nebu voli sve stvari koje je stvorio, neguje ih i brine o svemu što je stvorio. Kad se Bog ovaploti, da li je On onda lišen ovih osećanja i da li je lišen te uzvišene perspektive i stanja, tako da ne neguje sve stvari koje je Bog stvorio, da ne ceni sve što je Bog stvorio, a kamoli da brine o ljudskom rodu koji je Bog stvorio? Da li bi bilo moguće da nastane takav problem? (Ne bi.) Život ovaploćenog Boga jeste Božji život, što znači da On poseduje Božju suštinu. Svaki čovek ima život. Svim njegovim postupcima i delima, kao i svim razmišljanjima, gledištima i načelima postupanja koje formira upravlja i usmerava ih njegov život. Vrsta života koju on poseduje određuje razmišljanja i gledišta koja ispoljava. Ono što ovaploćeni Bog poseduje jeste Božji život. Nisu li onda sva razmišljanja i gledišta koja On ispoljava povezana sa istinom i nisu li sva ona istina? (Jesu.) Onda se to još i više podrazumeva za Boga na nebu. Da li je ovakav način besede konkretan? (Jeste.)

Upravo smo spomenuli da je pokoravanje istini zapravo pokoravanje ovaploćenom Bogu. U tom slučaju, kad čovek ima voljnost da se pokori ovaploćenom Bogu i ima stav pokoravanja Njemu, on nije daleko od pokoravanja Bogu niti od dostizanja spasenja, zar ne? (Tako je.) Možda bi neki ljudi mogli da kažu: „Zašto o Sebi govoriš kao o nekome ko je toliko uzvišen?” Nije stvar u tome da sam Ja uzvišen; stvar je u tome da je istina uzvišena. Ne tražim od tebe da se pokoriš Meni kao čoveku, niti tražim od tebe da se pokoriš Mojoj ličnosti, Mom načinu života ili Mojim ličnim interesovanjima i sklonostima. Od tebe tražim da se pokoriš istini. Sve dok se pokoravaš istini i prema istini imaš stav pokornosti i pokoran način razmišljanja, moći ćeš da postigneš pokornost Bogu na nebu. Čim budeš mogao da postigneš pokornost Bogu na nebu, postoji nada da ćeš dostići spasenje. Povrh toga, ova pokornost nije pokornost koja potiče iz čovekovih predstava i uobrazilja i to nije veštačka pokornost, niti je to povinovanje nekakvom autoritetu; naprotiv, to je pokornost istini. Neki ljudi kažu: „U Crkvi Svemogućeg Boga, u Božjoj kući, Hristos ima vlast.” Kažem da si samo napola u pravu. Kad se kaže samo to da „Hristos ima vlast”, to izgleda kao da sam Ja kao čovek Onaj koji ima poslednju reč. Ja nisam vaš vođa, niti Ja sveobuhvatno nadgledam sve aspekte crkvenog rada – kako bi se onda moglo reći da samo Ja imam poslednju reč? Izjava da „Hristos ima vlast” u teoriji jeste tačna, ali nije dovoljno precizna; tačnije rečeno, istina je ta koja ima vlast. Šta znači to da istina ima vlast? To znači da su načela, merila, smer i ciljevi prema kojima procenjujemo svakog čoveka i procenjujemo sva pitanja, te prema kojima činimo sve, u potpunosti utemeljeni na istini. Reći da je to zasnovano na istini relativno je uopšteno izražavanje. Konkretno govoreći, to znači da su ove stvari u celosti utemeljene na raznim istinama i raznim rečima koje izražava ovaploćeni Bog. Ove reči sadrže detaljno raščlanjavanje i razotkrivanje svakog pitanja, kao i načela primene za obavljanje svega. Naravno, posmatrajući raščlanjavanje i razotkrivanje svakog pitanja, kao i načela primene, u svakom poglavlju Božjih reči se besedi o nekom aspektu istine. Prema tome, kakvi god problemi da iskrsnu u crkvi ili kakve god iskvarene naravi da pojedinci ispolje, sve se to može razrešiti u skladu sa Božjim rečima. Načela za postupanje u svim stvarima i za obavljanje svih stvari u celosti su utemeljena na Božjim rečima. Uopšteno govoreći, ona počivaju na istini; konkretnije i tačnije govoreći, počivaju na Božjim rečima. Ko, dakle, ima vlast u Božjoj kući, u crkvi? (Istina ima vlast.) Crkva nije pod samovlasnim odlučivanjem bilo kog pojedinačnog čoveka, niti njome upravlja bilo koji čovek, a još manje ju je uspostavio ijedan čovek. Naprotiv, nju je uspostavio Sâm Bog; to je crkva koju je Bog izgradio i ona je Božjih ruku delo. Crkva naposletku postupa u svim stvarima na osnovu Božjih reči i na osnovu istine – istina je ta koja ima vlast. Budući da istina ima vlast, može li se reći da Bog ima vlast i da Sveti Duh ima vlast? Sve su ove tvrdnje tačne, zar ne? (Jesu.) To što istina ima vlast može značiti i da Božje reči imaju vlast, te da Božji autoritet deluje. Crkva, Božja kuća, jeste mesto gde Božji autoritet i mudrost deluju. Vidiš, kad se ovako potanko objasni, možete sve to da razumete.

Kad jednom pravilno shvatiš i u potpunosti razumeš kako da ovog čoveka – ovaploćenog Boga – postaviš u odnosu na istinu i u odnosu na Boga na nebu, moći ćeš postepeno da otpustiš svoje predstave o ovaploćenom Bogu, bilo da su one uobičajene predstave ili posebne. Ovde je ključno to da moraš da stremiš ka istini. Ako uporno ulažeš trud u ispitivanje ovog čoveka i nastojiš da Ga dokučiš, koji je jedini zaključak do kojeg možeš da dođeš? Pomislićeš da je On samo običan čovek. Dođeš li do takvog zaključka, nije teško zamisliti kakav će biti tvoj konačni ishod – on naročito ne obećava. Ako o ovom čoveku, ovaploćenom Bogu, formiraš brojne predstave, ali ne odustaješ od stremljenja ka istini i ulažeš trud u traganje za istinom u Njegovim rečima i u samu istinu, tada će istina razrešiti sve tvoje predstave. Istina može da razreši sve čovekove iskvarene naravi i njegove različite probleme. Bilo da su to problemi izazvani iskvarenim naravima ili su to problemi izazvani ljudskim predstavama – kakav god problem da je u pitanju – dokle god stremiš ka istini, sve se to može rešiti. To jedino zavisi od toga možeš li tako da postupaš. Ako tako ne postupaš i ne tragaš za istinom kako bi razrešio svoje probleme, čak i ako stotinu godina veruješ u Boga, i dalje ćeš biti opterećen predstavama kojih ćeš se teško osloboditi. Ma koliko dugo da slediš Boga, čak i ako ne budeš uklonjen ili izopšten i u crkvi još uvek obavljaš svoju dužnost, nećeš biti Božji sledbenik. U najboljem slučaju bićeš onaj koji veruje u religiju, puki prijatelj crkve. Premda nisi učinio zlo, niti si izazivao prekidanja ili izazivao ometanja i bio si prilično prepreden u načinu obavljanja stvari, tako da te niko nije uhvatio na delu niti je mogao da ti pronađe ikakvu manu, te nisi bio ni uklonjen – ipak postoji razlog za zabrinutost: budući da si toliko dugo sledio Boga, kako to da nemaš ni najmanje bogopoznanja? Nisi utvrdio da li je ovaj čovek ovaploćeni Bog – zar to nije jadno? Nisi utvrdio da li je On ovaploćeni Bog, a još uvek si opterećen predstavama o Njemu. Šta to znači? Da li je to dobar ili loš znak za tebe? (Loš znak.) Koliko loš? Do kakvih bi posledica to dovelo? (Ne bismo zadobili istinu i život i ne bismo imali nadu u dostizanje spasenja. Ishod bi nam bio propast.) Slediš ovaploćenog Boga i ukazala ti se ova velika prilika u kojoj Bog dela radi spasenja čoveka, a ipak nisi zadobio istinu i život i nisi dostigao spasenje. Reci Mi, zar nisi glup? Nisi dograbio tako veliku priliku – povrh toga, i jedinu priliku – i pustio si da ti ona izmakne; naposletku ćeš ti, stvoreno biće, završiti kao niko i ništa. Zar to nije jadno? (Jeste.) Budući da je jadno ići ovim putem, šta ljudi treba da učine? Period u kojem ovaploćeni Bog obavlja Svoje delo jeste posebno razdoblje, a za ljudski rod je to ujedno i veoma dobro razdoblje; to je izuzetno dobro razdoblje u kojem ljudski rod može da spozna Boga, da spozna Stvoritelja i da naposletku dostigne spasenje. Međutim, ako u ovom razdoblju, u kojem je Bog obavio ogromno delo i izgovorio nebrojene reči, čovek ipak ne zadobije istinu, za to se ne može okriviti Bog. Ne radi se o tome da te Bog ne spasava; naprotiv, radi se o tome da ti sâm tokom ovog razdoblja ovu priliku ne ceniš, ne stremiš ka istini i ne vraćaš se pod vrhovnu vlast Stvoritelja, te ćeš na kraju propasti. To jest, tokom ovog razdoblja ti još uvek nisi stupio na put spasenja i na kraju u potpunosti upropašćavaš svoju nadu u dostizanje spasenja, pa u tom trenutku više neće imati nikakve svrhe žaliti za tim. Ako u sebi i dalje gajiš mnoge predstave i uobrazilje o ovom čoveku, ovaploćenom Bogu, i prema Njemu još uvek imaš mnoge nerazumne zahteve, u Mojim očima to zapravo ne predstavlja problem. Kakve god predstave da imaš, dokle god stremiš ka istini, sve se one mogu razrešiti. Osnovni uzrok što čovek ima predstave i uobrazilje je u tome što ne spoznaje Boga i ne razume istinu ili u tome što nije imao nikakvih prilika da spozna Boga. Povrh toga, Sotoninim kvarenjem čoveka tokom hiljada godina upravo su te brojne predstave duboko usađene u čovekovo srce, navodeći ga da se udalji od Boga, a to je dovelo i do čovekovog ponovljenog neprijateljstva prema Bogu. Konkretnije govoreći, to je navelo čoveka da ima mnoge predstave i uobrazilje o Bogu, kao i mnoge nerazumne zahteve prema Njemu. Bog zapravo sasvim jasno vidi postojanje svih ovih objektivnih činjenica i Bogu su one i te kako dobro poznate. Međutim, Bog od čoveka ne odustaje zato što je čovekov stav prema Bogu neprijateljski i zato što mu nedostaje stav pokornosti. Naprotiv, Bog se lično ovaploćuje i deluje na grupi upravo ovakvih ljudi, izražavajući istinu radi spasenja čoveka i ne žaleći trud koji u to ulaže, te besedi o istini sa usrdnim i nepokolebljivim strpljenjem kako bi čoveku pomogao da razume istinu i da razume Božje namere. Krajnji cilj Božjeg usrdnog i nepokolebljivog strpljenja i Njegovih brižljivih namera ne svodi se samo na to da omogući čoveku da obožava Boga; naprotiv, cilj je da čoveku pruži nadu da naposletku može da opstane, kao i priliku da to učini. Da bi čovek zadobio ovu priliku, uslov je da mora da prihvati Božje reči i da prihvati istinu kao svoj život te da postane novo ljudsko biće. Tek tada će biti podoban da opstane; tek tada će biti podoban da nastavi da opstaje među svim što je Bog stvorio. To je jedini zahtev koji Bog postavlja pred čoveka, a ujedno je i jedini uslov koji mu je postavio. U svemu što ovaploćeni Bog čini – bilo da su posredi Njegove zvanične propovedi ili reči koje besedi i delo koje uobičajeno obavlja sa pojedincima ili naročitim timovima – Bog zapravo ima samo jedan cilj, a to je da omogući čoveku da zadobije Božje priznanje, prihvatanje i potvrdu – Njegovo priznanje da si stvoreno biće Božje. Bogu je cilj da omogući čoveku da prepozna Stvoritelja i da se vrati pred Stvoritelja. Upravo je to delo koje ovaploćeni Bog obavlja, a postignuti rezultat je u omogućavanju čoveku da spozna Stvoritelja, pri čemu i Bog priznaje čoveka; u pitanju je upravo to delo. Budući da je delo koje ovaploćeni Bog obavlja toliko važno za čoveka i njemu toliko korisno, donoseći mu bezbrojne koristi bez i najmanje štete, zašto neprestano moraš da budeš u neskladu s Njim? Zašto Ga uvek ispituješ i neprijateljski Ga posmatraš? Problem je u čoveku. Uvek ispituješ Njegov život, ispituješ Njegovu ličnost, ispituješ Njegova interesovanja i hobije, formirajući svakojake predstave i uobrazilje, nerazumne zahteve, pa čak i osude u pogledu svakog Njegovog aspekta. To je poslednja stvar koja bi ikada smela da se dogodi stvorenom ljudskom biću. Zahtevi koje ovaploćeni Bog postavlja pred vas nisu visoki. Pored toga, Ja sam čovek koji se zaista drži u primerenim granicama i koji se uistinu lepo ponaša. Nikada nisam imao nikakve ambicije u vezi sa vama. Od vas ne tražim da Mi se ulizujete, od vas ne tražim da Me čuvate kao svetinju, niti od vas tražim da preda Mnom padate ničice, a ponajmanje zahtevam da se povinujete svakoj Mojoj reči. Ja samo besedim o istini, zalivam vas i opskrbljujem istinom, usmeravam vas i podržavam, izvodim vas na pravi put, dovodim vas pred Boga, omogućavam vam da razumete istinu, te vam omogućavam da prihvatite istinu i pokorite se istini, čineći vas naposletku ljudima koji imaju istinu kao svoj život, čime ću u potpunosti obaviti Svoje delo i dovršiti Svoj zadatak. Zar vam ovo ne donosi bezbrojne koristi, a da vam ne nanosi baš nikakvu štetu? (Tako je.) Ako ne slušaš istine koje izražavam, već Me umesto toga ispituješ, pa Me još i ismevaš, donosiš o Meni sud i osuđuješ Me, zar onda ne postoji problem sa tvojom ljudskošću? (Postoji.) Da li si ti neko ko voli istinu? (Ne.) Ja pred vas ne postavljam preterane zahteve, niti postavljam zahteve koji prelaze meru. Nikada od vas ne tražim da padate ničice obožavajući Me, niti tražim da Me čuvate kao svetinju. Opskrbljujem vas ne tražeći ništa zauzvrat i ukazujem vam na put ljudskog života i put spasenja. Ako Me i dalje uvek ispitujete, to je krajnje neprimereno. Pogrešno je što ispituješ bilo šta u vezi sa Mnom – to bi bilo ispoljavanje odsustva razuma i ljudskosti. Istinsko stvoreno biće ne ispituje Boga, niti ispituje istinu; naprotiv, ono se bezuslovno pokorava i prihvata. Da ne okolišam: uvek Me ispituješ iza Mojih leđa; pa ipak, Ja ne živim s tobom, ne provodim dane i noći s tobom i ne otežavam ti život – šta bi uopšte mogao da zadobiješ ulažući toliki trud u to što Me ispituješ? Nisam ti naudio, niti sam nad tobom ikada sprovodio kontrolu. Ostavljam ti punu slobodu. Štaviše, ono čime te zalivam i opskrbljujem u potpunosti je istina, u potpunosti su pozitivne stvari i u potpunosti je korisno za tebe. Zašto Me onda uvek ispituješ? To je nešto što treba da razrešiš, a put ka razrešavanju, kao što smo upravo rekli, podrazumeva upotrebu istine. Vidiš, put koji sam vam dao sasvim je jasan, zar ne? Zar prema vama nisam bio dovoljno iskren i dovoljno trpeljiv? (Jesi, bio si.) Zbog takvog tvog postupanja Ja te ne osuđujem i ne određujem šta će ti se dogoditi niti kakva će biti tvoja budućnost. Jednostavno tražim da stremiš ka istini i da upotrebiš istinu kako bi razrešio svoje probleme. Kakav god problem, kakva god negativna stvar da je u pitanju – bilo da je posredi negativno stanje, gledište ili pristup koji nije u skladu sa istinom ili su čak posredi tvoje predstave i uobrazilje o Bogu ili pak tvoje neprijateljstvo prema Bogu – sve se to i još više od toga može razrešiti istinom. To jedino zavisi od toga možeš li da prihvatiš istinu i da primenjuješ istinu. Ako si neko ko poseduje makar malo savesti i još uvek ima izvesnu meru razumnosti, treba da stremiš ka istini. Ne bi trebalo da propustiš ovu priliku. Svoju pažnju upravo treba da usmeriš na stremljenje ka istini i na dostizanje spasenja, a ne na ispitivanje ovoga čoveka, ovaploćenog Boga. Mogao bi da Ga ispituješ do samoga kraja, a da ipak ne zadobiješ istinu; ono što ćeš naposletku požnjeti neće biti istina. Naprotiv, što više ispituješ Boga, to se više udaljavaš od Njega. Što više ispituješ Boga, to izraženije postaje tvoje neprijateljstvo prema Njemu. Bogu se ne dopada kad je čovek neprijateljski nastrojen prema Njemu. Ako imaš bilo kakve probleme, čak i ako su tvoje iskvarene naravi veoma ozbiljne, tvoji problemi veoma teški, a tvoje predstave i uobrazilje veoma izražene, ali ti je stav veoma dobar i poseduješ spremnost da se pokoriš Bogu, pa kažeš: „Želim da se pokorim Bogu. Tragam za istinom sa ciljem da razrešim svoje predstave i uobrazilje i da razrešim svoj neprijateljski stav prema Bogu. Neka me Bog prosveti” – budeš li imao takav stav, zar ćeš se i dalje plašiti da su tvoji problemi nerešivi? Tvoje probleme je veoma lako rešiti. Ako ne želiš da ih rešiš, to je onda sasvim druga priča; tvoj položaj bi bio drugačiji i prema tebi ne bi moglo da se postupa kao prema stvorenom biću – bio bi kategorija za sebe. Koja bi to onda druga kategorija bila? To spada u onu vrstu ljudi o kojoj ćemo govoriti u nastavku: u vrstu ljudi koji ne žele da razreše svoje predstave i koji ne žele da otpuste svoje predstave.

Već smo detaljno analizirali kakva je priroda nekoga ko uvek ima predstave o ovaploćenom Bogu, a takođe smo razgovarali u zajedništvu o putu otpuštanja predstava. O kavom je onda problemu reč kad neko nema želju da otpusti sopstvene predstave? Takvih ljudi ima, zar ne? (Tako je.) Neki se ljudi grčevito drže svojih predstava i neće da ih otpuste. Smatraju: „Ovaploćeni Bog je samo običan čovek. Premda može da izrazi mnoge istine, on zasigurno ne zna šta ja radim iza njegovih leđa. Čak i ako radim loše stvari, mogu da ih sakrijem od njega i ne moram da tragam za istinom kako bih razrešio stvari. Siguran sam da je on samo običan čovek; on ne može, poput Božjeg Duha, da ispituje sve stvari ili da ispituje najdublje odaje čovekovog srca. On nema Božji autoritet, a kamoli da poseduje Božju svemoć. Osim što govori i izražava istinu i obavlja izvestan crkveni rad, on ne može da učini ništa drugo, pa ga se ne bojim; samo ću mu se suprotstavljati, radiću šta god mi se prohte, a on i dalje neće znati čak i ako u svom srcu stremim ka slavi, dobitku i statusu. On je samo običan čovek. On nikako ne može da bude Bog. Čak i ako o njemu imam predstave, on mi ne može ništa. U svom srcu prema njemu ne mogu da se odnosim kao da je Bog.” To je baš poput Pavla nekada. Pavle naprosto nije prihvatao Gospoda Isusa. Nije prihvatao da je Gospod Isus Sin Boga živoga, niti je prihvatao da je Gospod Isus Hristos. Nije prihvatao istine koje je Gospod Isus izražavao, niti je prihvatao identitet Gospoda Isusa kao Boga. Posmatrao Ga je samo kao običnog čoveka, čak ne ni kao apostola ili proroka. Nije prihvatao Gospoda Isusa, a ipak je želeo da od Njega zadobije blagoslove – zar to nije besramno? Neki ljudi u crkvi nerado slede samo kako bi udovoljili svojoj želji da zadobiju blagoslove i kako bi udovoljili svojoj želji da zadobiju status, no, kakve god predstave da imaju, ne tragaju za istinom kako bi ih razrešili. Oni nisu nimalo voljni da prihvate ovaploćenog Boga i naravno da su još manje voljni da se pokore, a ponajmanje poseduju stav pokornosti. Takvi ljudi su neprijatelji Božji. Oni ne samo da su u sukobu sa ovaploćenim Bogom, već su, još i više, u sukobu sa istinom. Sama činjenica ovaploćenja jeste jedan aspekt istine, a oni u svom srcu ipak poriču tu činjenicu. U svom srcu naprosto ne priznaju niti prihvataju Božje ovaploćeno telo i ne priznaju da ovaploćeni Bog poseduje Božji život. Razmišljaju: „Ti si samo običan glasnogovornik, govoriš šta god ti Bog kaže da kažeš. U najboljem slučaju, nalik si nekom proroku. Ako Bog ne obavlja delo, ti si ništa!” Neki ljudi govore još i ružnije stvari. Prema tome, u očima takvih ljudi, ovaploćeni Bog nije čak ni apostol, prorok ili duhovna ličnost, već je samo običan čovek na koga drugi gledaju s visine. Takvi ljudi ne prihvataju delo ovaploćenog Boga, niti prihvataju Njegov identitet i suštinu, a još manje prihvataju opskrbu životom od ovaploćenog Boga. Jasno je da još u većoj meri ne prihvataju sve istine koje On izražava. Zašto onda i dalje borave u Božjoj kući? Zato što imaju ambicije i želju da zadobiju blagoslove. Neki ljudi u crkvi imaju druge motive, možda da sebi sviju gnezdo pod okriljem crkve i da zadobiju nekakve koristi. Ukratko, takvi ljudi zasigurno imaju lične ambicije i motive. Nema potrebe da takve ljude podstičemo da prihvate istinu, niti postoji bilo kakav način da s njima razgovaramo u zajedništvu o istini kako bismo razrešili njihove probleme. A to je zato što ne vole istinu i nimalo ne prihvataju istinu, kao i zato što se u svom srcu odriču ovaploćenog Boga i ne priznaju da je Hristos Sâm Bog. Takvi ljudi ne priznaju Hrista, već Ga poriču; oni su antihristi. Njihova priroda-suština jeste priroda-suština antihrista i oni su od Sotonine sorte. Takvi ljudi nikada ne veruju u pozitivne stvari niti priznaju pozitivne stvari. Veruju jedino u status, veruju samo u to da od Boga mogu da zadobiju blagoslove i veruju da je Bog na nebu Onaj koji čoveku može da dâ blagoslove i da čoveku dâ dobro odredište. Prema njihovom mišljenju, kad bi Božji Duh na njima delovao, i oni bi bili hristos i oni bi bili sâm bog i oni bi mogli da predstavljaju boga i mogli bi da imaju božji život, baš kao što je Pavle rekao: „Meni je živeti hristos” (Filipljanima 1:21). Suština takvih ljudi ista je kao Pavlova. Svi su oni nadmeni i samopravedni i ni pred kim se ne klanjaju. Imaju naročito velike ambicije i želje i nikada Hrista ne shvataju ozbiljno. Žele da Hristu budu ravni i ujedno žele da poseduju Hristov identitet. Prema njihovom mišljenju, dokle god bi Bog na njima delovao i dokle god bi mogli da kontrolišu crkvu i da imaju status, mogli bi da postanu hristos; dokle god bi njihova moć bila dovoljno velika i dokle god bi opseg njihove nadležnosti bio dovoljno širok i oni imali dovoljno sledbenika, mogli bi da Hristu budu ravni i mogli bi da imaju isti identitet kao Hristos. Recite Mi, ima li i dalje potrebe da ovakve ljude podstičemo da prihvate istinu i da prihvate Božje reči? (Nema.) I Ja mislim da nema i ne želim da podstičem takve ljude. Zašto ih ne treba podsticati? (Takvi ljudi poseduju suštinu antihristâ. Nemoguće im je da prihvate istinu i da prihvate pozitivne stvari. Zato nema potrebe da ih podstičemo.) Spolja gledano, oni su netrpeljivi prema Hristu, no, u stvari, jesu li netrpeljivi samo prema Hristu? (Netrpeljivi su prema istini.) Netrpeljivi su prema istini, prema pozitivnim stvarima i prema Bogu, zar ne? (Tako je.) Bog je izrazio toliko reči i sve su one istina – da li ovi ljudi to priznaju? (Ne priznaju.) Sudeći prema njihovoj suštini, oni to ne priznaju. Ne priznaju da su Božje reči istina, niti priznaju da Božje reči mogu da promene čoveka, da mogu da postanu čovekov život i da omoguće čoveku da opstane. Ne priznaju da su ove reči koje izražava ovaploćeni Bog istina. Priznaju li onda da ovaploćeni Bog ima Božji život i suštinu? (Ne priznaju.) Budući da ne priznaju da ovaploćeni Bog ima Božji život i suštinu, priznaju li život i suštinu Boga na nebu? (Ne priznaju.) Budući da ne priznaju život i suštinu Boga na nebu, priznaju li Božji identitet i status? (Ni to ne priznaju.) Budući da ne priznaju Božji identitet i status, priznaju li da Bog ima suverenost nad svim stvarima? (Ne priznaju.) Budući da ne priznaju da Bog ima suverenost nad svim stvarima, mogu li da se pokore Božjim orkestracijama? (Ne mogu.) Budući da ne mogu da se pokore, šta će učiniti? Ispoljiće prkos, poricaće Boga i nastojaće da zamene Boga. To su njihove ambicije i želje, a sve što čine usmereno je na postizanje tog cilja i na postizanje tog rezultata. Takvi ljudi žele jedino da drže vlast u crkvi, žele da zamene Boga i žele da kontrolišu Božji izabrani narod. Cilj sa kojim poriču Boga je u tome da spreče ljude da slede Boga; cilj sa kojim poriču sve istine koje Bog izražava je u tome da navedu ljude da se udalje od Boga i da umesto toga slede njih same. Oni kroz obmanu pokušavaju da zamene Boga i nastoje da zauzmu Božje mesto kako bi naveli ljude da ih obožavaju, a sve u cilju daljeg zaluđivanja i kvarenja ljudskog roda, kao i kontrole nad ljudskim rodom. To je priroda-suština ovakvih ljudi – antihristâ – i to je ujedno istinska slika skrivena iza svih njihovih postupaka i dela. Budući da poseduju narav antihrista i da imaju sotonsku priroda-suštinu, neizbežno će govoriti mnoge stvari i činiti mnoge stvari kako bi ljude zaluđivali, hvatali ih u klopku i kontrolisali. Kad pod sobom jednom okupe veliki broj sledbenika i steknu dovoljne snage, počeće da izazivaju nevolje, šireći posvuda zablude i jeresi, govoreći: „Budući da ovaj ovaploćeni bog ne čini znamenja i čuda i da nije u stanju da ispituje sve stvari, normalno je da o tebi imamo toliko predstava. Možda ćeš jednoga dana prestati da daješ izjave i da izgovaraš reči, više nećeš imati istina koje bi izrazio i tvoja misija će biti dovršena, pa tada više nećeš biti ni od kakve koristi. U tom slučaju, upravo ovim rečima ćemo osnovati sopstveni zaseban tabor, formirati sopstvenu frakciju i uspostaviti zasebno uporište moći. Priznajemo samo boga na nebu, verujemo samo u boga na nebu, sledimo samo boga na nebu i obožavamo samo bogu na nebu. Misija ovaploćenog boga ovde se završava, pa se sve što je on učinio svodi na ništa.” Oni upravo Božjim rečima osnivaju sopstveni zaseban tabor i formiraju sopstvenu frakciju, stvarajući novu veroispovest. Ime crkve možda neće biti Crkva Svemogućeg Boga; možda će se zvati recimo Crkva sveznanja ili Sveostvarujuća crkva. Oni upravo ove reči Božje prisvajaju kao svoje. Da li bi to kod vas prošlo? Da li biste na to pristali? (Ne bismo.) Zašto ne biste? Da li bi vas iko išta pitao o tome? Da li biste imali pravo da o tome donosite odluke? (Mogli bismo da ih odbacimo, a potom da ih razotkrijemo.) Kako biste ih razotkrili? Kakav bi bio konkretan put primene? (Okarakterisali bismo ih u skladu sa istinom. Prema svojoj suštini, njihovo ponašanje predstavlja uspostavljanje nezavisnog carstva i formiranje zasebne frakcije, pri čemu kroz obmanu oni pokušavaju da zamene Boga – to jest, žele da upotrebe istine koje Bog izražava kako bi pridobili ljudsko srce. To je suština antihrista. Oni koji ih slede, baš kao i oni sami, biće uklonjeni i propašće.) U vezi sa ovim postoji nekoliko konkretnih puteva primene. Razgovarajmo u zajedništvu o njima.

Kad neko upravo Božje reči prisvoji kao svoje, radeći za sebe, kako to pitanje treba posmatrati i kako ga treba rešavati? Hajde da najpre porazgovaramo o načinu na koji ovo pitanje treba posmatrati i načinu na koji ga treba rešavati iz ljudske perspektive. Iz ljudske perspektive, sedam tomova knjige „Reč se pojavljuje u telu” izrazio je ovaj čovek, ovaploćeni Bog. U tom slučaju, oni su Njegovo privatno vlasništvo. To jest, Ja lično polažem isključiva prava na njih. Oni ne pripadaju crkvi, niti pripadaju ijednoj grupi, a još manje pripadaju ljudskim bićima bilo koje rase. Kad je reč o vlasništvu, ovi tomovi knjige „Reč se pojavljuje u telu” jesu Moje privatno vlasništvo i niko nema pravo da ih kupuje, prodaje ili da njima upravlja. Kad je reč o tome ko ima pravo da odlučuje, Ja jedini imam pravo da ih raspodeljujem; samo Ja odlučujem ko ove knjige može da čita a ko ne i da li su one besplatne ili se dobijaju uz novčanu nadoknadu. Ukoliko krišom uzmeš ove knjige, kako se to kvalifikuje? (Kao krađa.) To se kvalifikuje kao krađa, kao pljačka. Ukoliko bez Moje dozvole krišom uzimaš, kupuješ ili prodaješ ove knjige Božjih reči ili ih koristiš da pridobiješ ljude i izgradiš sopstvenu moć, to predstavlja krađu. Krađa je protivzakonit čin i po zakonu se smatra krivičnim delom. Mogao bih da te tužim ili bih mogao da ovlastim Crkvu da te tuži; mogli bismo ovo da rešimo zakonskim putem. To je stoga što si bez Mog pristanka ili ovlašćenja uzeo privatne stvari koje Meni pripadaju i upotrebio ih da bi radio za sebe, što predstavlja krađu i protivzakonito je. Eto kako bi se ovo pitanje posmatralo i kako bi se rešavalo iz ljudske perspektive. Kako bi se onda ovo pitanje posmatralo iz perspektive istine? Istina je život i ona je put; ona nije nešto što možeš da zadobiješ pukim uzimanjem teksta iz ovih knjiga. Istina nije ni parola ni članak; ona nije ni teorija ni delić znanja. Istina treba da postane čovekov život, treba da usmerava njegov put i treba da mu omogući da dostigne spasenje. Prisvajanje upravo ovih knjiga kao svojih, s jedne strane, jeste nezakonito. S druge strane, to što otimaš Božje reči da bi osnovao svoj zaseban tabor i koristiš ih da bi radio za sebe, da bi odbranio sopstveni status ili pribavio stvari koje želiš – moraš da znaš kako Bog na to gleda i kako to karakteriše. Istina je Božji život, a ne roba i Bog ne dopušta ljudima da njome trguju. Istina je živa voda života. Kad se jednom svede na trgovinu, svede na robu, ne samo da Bog ne deluje, već ni čovek ne može da zadobije istinu i, povrh toga, Bog nipošto neće dozvoliti da se oni koji takve stvari čine samo tako izvuku. Kad neko upravo Božje reči prisvoji kao svoje, baveći se svojim poslom, po svojoj prirodi, čemu je to ravno? Po svojoj prirodi to je isto kao kad Bog kaže: „Bog je Stvoritelj; Bog je stvorio ljudski rod”, a ljudski rod umesto toga kaže: „Bog nije stvorio ljudski rod, već je on evoluirao od majmuna.” Kad poričeš Božje stvaranje i poričeš Božji autoritet, više nisi obično iskvareno ljudsko biće, već zli đavo koji je neprijateljski nastrojen prema Bogu. Postavio si sebe nasuprot Bogu i sa Njim si nepomirljiv. U Božjim očima, ti si Sotona, ti si đavo. Ne samo da te Bog neće spasti, već će i kazna za ljude poput tebe biti ista onakva kakvu je dobio Pavle – večno prokletstvo! Večno prokletstvo je najteža kazna koja postoji u duhovnom carstvu. Ono označava podvrgavanje večnoj kazni u duhovnom carstvu, neprekidno kažnjavanje – za tebe bi to značilo kraj svega. Prigrabio si upravo ono što pripada Bogu, pretvarajući to u robu kojom se trguje, a to je nešto što Bog prezire. Za svoje postupke, takav čovek mora da plati cenu; na isti način će se postupati i prema nalogodavcima i prema saučesnicima – nipošto neće moći tek tako da se izvuku! To je Božji stav prema takvim ljudima i on se nipošto i nikada neće promeniti. Kazna za takve ljude jeste večno prokletstvo. Ljudi koji žive u materijalnom svetu možda nisu u stanju da pojme ovaj vid kazne. Ovaj vid kazne najteža je kazna u duhovnom carstvu. Večno prokletstvo teže je od bacanja u ognjeno i sumporno jezero ili od survavanja na osamnaesti nivo pakla. To što ga Bog na ovaj način karakteriše, za takvog čoveka predstavlja jednu nevolju; kazna koju će primiti u budućnosti značiće hiljade nevolja. U ovom trenutku ne bavimo se time kakvu će kaznu dobiti; ukratko, kad čovek jednom učini takvo nešto, posledice su suviše strašne da bi se o njima i razmišljalo. Bilo da je nalogodavac ili saučesnik, bilo da je postupao svojevoljno ili pod prinudom, kad čovek jednom učini takvu stvar i u njoj uzme učešće, moraće da plati strašnu cenu. Bog nipošto neće dozvoliti da se oni koji takve stvari učine samo tako izvuku! Ukoliko imaš samo jednostavne, obične predstave i uobrazilje o Bogu, Bog te neće osuditi. Bog će se prema tebi odnositi kao prema stvorenom biću, kao prema nekome koga treba spasti i opskrbljivaće te istinom. Međutim, čim nameriš da napustiš Boga, raziđeš se sa Njim, odbiješ da priznaš Božju istinu, odbiješ da priznaš pozitivne stvari i nameriš se da prekineš veze sa Bogom, Bog prema tebi više neće biti popustljiv. Više ti neće udeljivati obilnu milost i više neće biti ama baš nikakve milosti – to je užasna posledica. Naravno, ukoliko crkva otkrije takve ljude, može sa njima da postupa u skladu sa načelima u prikladno vreme i u odgovarajućim okolnostima. Prema takvim ljudima nipošto neće biti nikakve popustljivosti, jer sudeći prema onome što oni pokazuju i prema njihovim ispoljavanjima, njihova priroda-suština nije priroda-suština običnog iskvarenog ljudskog roda, oni nemaju nikakvu pokornost Bogu, a uloga koju igraju jeste uloga đavola Sotone – do samoga kraja oni naprosto žele da budu neprijateljski nastrojeni prema Bogu. Poput đavola Sotone i velike crvene aždaje, takvi ljudi žele da do samoga kraja budu neprijateljski nastrojeni prema Bogu. Kad Božje delo bude privedeno kraju, za takve ljude postojaće naposletku samo jedan ishod, a to je da pretrpe kaznu. Neki će biti uništeni, a neki će se suočiti s večnim prokletstvom, trpeći beskrajnu kaznu. Postupanje prema takvim ljudima strogo je i ozbiljno. Stoga, koje god razdoblje da je u pitanju, koje god doba da je u pitanju, ko god želi da se raziđe sa Bogom i da osnuje sopstveni zaseban tabor i ko je netrpeljiv prema toku Svetoga Duha ili netrpeljiv prema Božjem delu – koliki god uticaj da imaš, bilo da si duhovna ličnost, apostol ili prorok – dokle god si neprijateljski nastrojen prema Bogu i neprijateljski nastrojen prema istini, u Božjim očima ti si od Sotone i đavola, deo si protivničke sile i neko si ko je od Pavlove sorte – Bog te nipošto neće spasti! Oni koje Bog spasava jesu ljudi koji se mogu spasti, ali za one kojima nema spasa, Bog takođe ima Svoje načine i metode postupanja, ima planove kako da se njima bavi i ima načine da s njima izađe na kraj. Ukoliko se u crkvi pojave takvi ljudi – ljudi koji uvek žele da ukradu Božje reči, koristeći ih za sopstvene poslove ili uvek želeći da osnuju sopstveni zaseban tabor, stalno vrebajući priliku nad ovim rečima – crkva sa njima bez odlaganja treba da se obračuna. Da li razumete? (Razumemo.)

Koliko je učenika koji su u Dobu blagodati sledili Gospoda Isusa Njega spoznalo? Ko je među njima prepoznao da je Gospod Isus Gospod, da je On Hristos? (Samo je Petar prepoznao da je Gospod Isus Hristos.) Kako je Petar prepoznao da je Gospod Isus Gospod, da je On Hristos? (Kroz prosvećenje i prosvetljenje Svetoga Duha.) Tačno, Bog ga je prosvetio i Sveti Duh ga je podstakao da to izgovori. Međutim, što se samog Petra tiče – subjektivno govoreći – on nije imao spoznaju o Božjem identitetu niti o Božjoj život-suštini. To jest, gledano njegovim očima, on nije našao nikakvu potvrdu Božjeg života, identiteta i suštine u ovom čoveku – ovaploćenom Bogu. Nije to mogao da vidi. Nije bilo u pitanju to da je najpre primio otkrivenje, pa da je potom stekao spoznaju o Gospodu Isusu. Premda je video reči Gospoda Isusa, Njegove postupke, Njegov život i ispoljavanja Njegove naravi, on nije znao da su to bila ispoljavanja Božje život-naravi. To jest, nije znao ništa o onome što Bog ima i što jeste; naprosto je osećao da je Gospod Isus dobar čovek i da je ono što On propoveda dobro, pa je jednostavno bio voljan da Ga sledi. Suvišno je i govoriti da ostali učenici nisu posedovali čak ni to zrnce spoznaje koje je imao Petar. Da li je Gospod Isus bio svestan toga? (Jeste.) Gospod Isus je i te kako dobro poznavao stanja i rast ljudi. Da li je onda Gospod Isus bilo šta konačno zaključio o tome? Da li ih je ukorio? (Nije.) O ovim stvarima Gospod Isus nije ništa konačno zaključio i nikada ih nije ukorio. Samo bi povremeno rekao da su maloverni, a zatim bi ih strpljivo opskrbljivao i usmeravao, navodeći primere i praveći poređenja kako bi ljudima omogućio da razumeju put ili određeni aspekt istine koji je Bog želeo da shvate. Kroz čitav ovaj proces, od početka do kraja, ljudi nisu znali da je Gospod Isus Bog i da poseduje Božji život – no, kakav je bio Božji stav prema tome? Bilo je sasvim normalno što ljudi to nisu znali i Bog to nikada nije pamtio niti je ljude zbog toga pozivao na odgovornost; to nije bio problem i to nije bila krivica ljudi. Bog je naprosto opskrbljivao ljude i usmeravao ih sa nepokolebljivim strpljenjem, opskrbljujući ih Svojim životom u okviru Svog identiteta kao Boga. Nije bilo važno to što Ga ljudi ne spoznaju; pod uslovom da Ga slede, ljudi bi Ga, pre ili kasnije, spoznali, shvatajući da je On Bog i da On poseduje Božji život, te bi Ga prihvatili. Tadašnje Božje ovaploćeno telo služilo je samo kao žrtva za greh za čoveka. Usled nedostatka vremena, kao i zbog korakâ Božjeg dela i drugih činilaca, Bog u tom dobu nije upravo sve aspekte istine ljudima saopštio pojedinačno, niti je o njima jasno besedio na tako konkretan i sistematičan način. Stoga Bog nije pozivao ljude na odgovornost zbog toga što su o Njemu imali predstave. Kad se, nakon Svog vaskrsenja i vaznesenja, Gospod Isus ponovo pojavio ljudima, Gospod Isus koga su videli bio je, po liku i spoljašnjem izgledu, zapravo potpuno isti kao i pre; samo su se prvobitne funkcije Njegovog tela razlikovale. Međutim, ljudi i dalje nisu imali baš nikakvo bogopoznanje. I dalje nisu imali nikakvu spoznaju o Božjem životu, Božjoj suštini, Božjoj naravi ili o različitim Božjim zahtevima prema čoveku. Pošto je Gospod Isus vaskrsao, zasigurno je imao brojne prilike ili uslove da ljudima sve jasno objasni, ali Bog to nije učinio, jer su ljudi imali isuviše mali rast i te stvari nisu mogli da dokuče. Pouke o prihvatanju istine i pouke o spoznaji Boga – naročito o spoznaji Božjeg identiteta i suštine, Božje svemoći i drugih aspekata – predstavljaju najdublje stvari i to su dugotrajni poduhvati. Ljudi moraju prisno da dolaze u kontakt s Bogom i da s Njim ostvaruju interakciju, dok ih Bog usmerava i opskrbljuje licem u lice, od srca k srcu i ruku pod ruku. Tek kad ljudi zaista dođu u kontakt s Bogom, čuju Božje reči, dožive Božje reči, lično iskuse mnoge stvari u stvarnom životu, steknu više iskustava i neposrednog razumevanja i sve to sakupe u sebi, tek tada će imati makar malo bogopoznanja – možda jedan desetohiljaditi deo. Kako se taj jedan desetohiljaditi deo spoznaje postepeno bude nakupljao, ljudi će, malo-pomalo, u celini potvrditi da je Bog Stvoritelj, u celini utvrditi da je Bog svet i u celini spoznati da je Bog svemoguć i da ima suverenost nad sudbinom ljudskog roda. Kad im se ova zamisao ukoreni u srcu, prema Božjem viđenju, ljudi u osnovi poseduju spoznaju o Njemu i njihova vera u Njega jeste istinska. Kad steknu istinsku veru u Boga i potvrde da je Bog Stvoritelj, prema Božjem viđenju, ljudi su u skladu s merilom kao stvorena bića; to jest, već su se vratili pred Stvoritelja. Vidiš, samo to malo bogopoznanja, prema Božjem viđenju, znači da si već utvrdio da je On Stvoritelj, utvrdio da On ima suverenost nad svim stvarima i da ima suverenost nad sudbinom ljudskog roda, da je sve što On govori i čini istina, da je sve što On izražava istina i da je ono što se iz Njega ispoljava, kao i Njegovi zahtevi prema ljudskom rodu, upravo sve ono što je ljudskom rodu potrebno i da su sve to pozitivne stvari. Bog je izvor svih pozitivnih stvari, u to si siguran, ali su ti mnoge pojedinosti možda još uvek potpuno nepoznate i nejasne, možda nemaš činjeničnu osnovu i možda nisi u stanju da dobiješ potvrdu. Međutim, posmatrano u celini, već si utvrdio, poput Jova ili Petra, da je Bog Stvoritelj i da Bog ima suverenost nad sudbinom ljudskog roda, te da si ti samo sićušno ljudsko biće, sićušno stvoreno biće pod Božjim autoritetom i podložan Božjoj suverenosti. Instinktivno si zauzeo gledište stvorenog bića kako bi se pokorio Stvoritelju, obožavao Stvoritelja, pokorio se istini koju On izražava i prihvatio sve Njegove zahteve prema tebi. Kad poseduješ takvu spremnost, kad poseduješ takvu svest i kad poseduješ takav instinkt, u Božjim očima ti si stvoreno biće u skladu s merilom. Božji zahtevi prema ljudskom rodu nisu visoki, zar ne? (Nisu.) Postoji jedan najosnovniji uslov za ispunjavanje ovih zahteva: tvoje predstave i uobrazilje o Bogu, tvoji nerazumni zahtevi prema Bogu i tvoje neprijateljstvo prema Njemu moraju makar da budu razrešeni. Bog od tebe ne zahteva da imaš tako duboku spoznaju o Njemu, ali Mu je potrebno da upravo svoje neprijateljstvo i suparnički stav prema Njemu preokreneš u pokornost Njemu i spremnost da Mu se pokoriš. Pa ipak, ljudi ne mogu da ispune čak ni ovaj mali zahtev. Mnogo je ljudi koji nisu voljni da prihvate i da se pokore kad im poveriš da obave makar i delić crkvenog rada i nisu u stanju da preuzmu čak ni toliko. A šta bi bilo ako bi se od njih zatražilo da sagrade barku? Da li bi tada mogli da prihvate i da se pokore? Da li bi mogli da preuzmu ovaj zadatak? Na primer, pretpostavimo da jednoga dana Bog kaže da stiže potop i da zatraži od tebe da sagradiš barku. Kad bi bio pun predstava o Bogu, ti bi pomislio: „Izgradnja barke je skopčana sa tako velikim teškoćama. Za to će biti potrebno toliko mnogo godina. Do kraja života neću moći ništa drugo da radim. Ovaj rad prevazilazi moje snage.” Takođe bi u sebi pomislio: „Ko si ti? Zašto bih tebe slušao?” Bog bi rekao: „Ja sam Bog, Ja sam tvoj Stvoritelj.” Tada bi ti razmišljao: „Može li Stvoritelj tako da govori? Može li Stvoritelj ljudima da postavlja takve zahteve? Bog je svemoguć, pa zašto onda On Sâm ne sagradi barku? Zašto traži od mene da je sagradim? Koliko bi godina bilo potrebno za njenu izgradnju? I koje bih koristi imao nakon što je sagradim?” i tako dalje. Postavio bi čitav niz takvih pitanja i predočio bi čitav niz takvih teškoća, te bi pokušao da se pogađaš s Bogom. Ne bi znao da je On Stvoritelj, niti bi bio u stanju da prepoznaš Njegov glas, te ne bi imao ni najmanju spremnost niti stav pokornosti kad je reč o Njegovim zahtevima. Kada bi to bio tvoj stav prema Bogu, to bi dokazalo da ne spoznaješ Stvoritelja. Kako bi te u tom slučaju Bog posmatrao? Bog te ne bi priznao za stvoreno biće. Kada bi ti Bog postavio zahteve, ti bi usvojio takav stav prema Njemu. Pošto vidi tvoje stanje, Bog bi u Svom srcu rekao: „Trebalo bi da budeš uklonjen” i ti bi, kao stvoreno biće, trajno nestao iz Božjeg vidokruga, a tvoj identitet stvorenog bića Bog bi trajno opozvao. Kad bi jednom bio trajno opozvan, Bog možda uopšte ne bi mario kuda si otišao ili bi ti odredio mesto koje priliči tvom identitetu i poslao te tamo gde bi trebalo da ideš. Bog te više ne bi cenio niti bi Mu više bilo stalo do tebe. Nasuprot tome, ako bi ti Bog saopštio Svoje namere, rekavši da će upotrebiti potop da uništi svet, i zatražio od tebe da sagradiš barku, ti bi to čuo i u sebi pomislio: „Ovo je Stvoritelj, zar ne? Ovo je glas Stvoritelja. Došlo mi je Stvoriteljevo poslanje – On od mene traži da sagradim barku.” Ne bi se usudio da budeš nemaran; smesta bi pao ničice i prihvatio Božje poslanje, bez ikakve namere da ispoljiš prkos, isključivo sa stavom pokornosti. Pojedinosti koje ti je Bog rekao – koje drvo da upotrebiš, koliko vremena da posvetiš izgradnji barke i tako dalje – ti bi ih takođe jednu po jednu zabeležio, pažljivo ih beležeći, zapisujući ih na papir i primajući ih u srce. Svaki korak na koji te je Bog uputio shvatio bi ozbiljno. Čak i ako Boga nisi toliko opsežno razumeo i premda tvoje bogopoznanje nije bilo toliko duboko niti toliko konkretno – budući da nisi video Boga niti si sa Njim prisno dolazio u kontakt i ostvarivao interakciju – ti bi ipak prepoznao Božji glas, prepoznao bi načine na koje Bog pred ljudski rod postavlja zahteve i Njegov način govora, razumeo bi ih i sa njima bi bio upoznat. Zato, kad bi ti Bog postavio takav zahtev, ti ne bi mogao da izbegneš odgovornost i prihvatio bi ga svim srcem – to je Božje poslanje i to je misija koju ti je Bog poverio; bio bi voljan da je dovršiš i želeo bi da je dobro obaviš. Kad poseduješ takvu spremnost i poseduješ takav stav, u Božjim očima je čovek kome je dao poslanje pravi čovek. S jedne strane, ti prepoznaješ Stvoritelja, a s druge strane, voljan si da se pokoriš Bogu. Voljan si da prihvatiš naročito težak zadatak koji ti je Bog poverio i, ma koliko da su teškoće velike, ne izbegavaš ga, ne odbijaš ga, ne ispoljavaš prkos i ne postaješ neprijateljski nastrojen. Naprotiv, ulažeš sve što imaš u prihvatanje Božjeg poslanja i prinosiš svoju posvećenost Bogu kako bi dovršio svoju misiju. Na taj način, kad Bog ispituje najdublje odaje tvoga srca, On će te priznati za jedno od Svojih stvorenih bića. A šta ti, ovo stvoreno biće, zadobijaš od Boga? Dobijaš „ličnu kartu” koja potvrđuje posvećenost ili pokornost stvorenog bića Bogu. U Božjim očima, On ti daje potvrdu; On potvrđuje da si stvoreno biće u skladu s merilom i time zadobijaš izvesnost. Ne samo da si zadobio Božju brigu i to da te On ceni, već si zadobio i najbolji blagoslov koji je Bog obećao ljudskom rodu; zadobio si ono što je Bog obećao ljudskom rodu. To je krupna stvar! Kad se ovo veliko pitanje reši, kao stvoreno biće, ti si bezbedan i više ne moraš da strepiš niti da se brineš, pitajući se: „Hoće li me Sotona iskušavati ili napasti? Hoće li me Sotona zarobiti? Hoće li me antihristi mučiti? Hoću li biti izopšten iz crkve?” O tim stvarima više nikada nećeš morati da brineš. U to vreme moći ćeš da uživaš u svemu u čemu je Jov uživao. Naravno, postoji jedna stvar koju je Jov posedovao, a koju ljudski rod danas ne može da dostigne: Jov je uzor ljudskom rodu. Ne morate nastojati da postanete uzori, ali ćete makar uživati isti tretman kao Jov i uživaćete u onome što je Bog obećao. To je najveći blagoslov koji je tokom čitave istorije Bog podario ljudskom rodu; to je najopipljivije obećanje koje je ljudski rod primio od Stvoritelja. Nakon što zadobiješ ove stvari, šta bi više tražio? Među svim stvarima ti si najblagoslovenije živo biće, najblagoslovenije stvoreno biće, pa reci Mi, šta bi više tražio? Ovo „blaženstvo” lično ti dodeljuje i lično ti uručuje Stvoritelj. Recite Mi, koliko onda mora biti velik ovaj blagoslov? Prema tome, da bi razrešili svoje predstave i uobrazilje, od ljudi se ne zahteva da poseduju tako duboko bogopoznanje, tako opsežno bogopoznanje ili tako tačno bogopoznanje; naprotiv, moraš da razrešiš upravo svoje najosnovnije predstave i uobrazilje, predstave i uobrazilje koje pripadaju iskvarenom ljudskom rodu, kao i predstave i uobrazilje koje su netrpeljive prema Bogu. Takođe moraš da otpustiš sve predstave, uobrazilje i nerazumne zahteve prema Bogu koji utiču na tvoje pokoravanje ovaploćenom Bogu i utiču na tvoje pokoravanje istini. Najpre ih otpusti, a potom ih postepeno razrešavaj. Kad dođe dan da si upravo ove probleme razrešio uz pomoć istine i kad stupiš pred Boga, bićeš bezbedan i Sotona te više neće porobljavati. Te predstave i uobrazilje, kao i ti nerazumni zahtevi prema Bogu – bilo da su usmereni prema ovaploćenom Bogu, usmereni prema Božjem Duhu ili usmereni prema Bogu na nebu – u svakom slučaju predstavljaju provaliju koja stoji između tebe i Boga, kao i najveću prepreku koja ti stoji na putu bogopoznanja. Naravno, oni su još i više najveća teškoća koja stoji na tvom putu pokoravanja istini i pokoravanja Bogu, a time i na putu dostizanja spasenja. Kad se ova teškoća razreši i ti potom, korak po korak i malo-pomalo, budeš ulazio u istinu, razrešavajući svaki aspekt svojih iskvarenih naravi, biće razrešene sve teškoće sa kojima se suočavaš kao stvoreno biće. Kada se sve sabere i oduzme, šta je najpresudnije od svega? Stvoreno biće mora da zauzme svoje pravo mesto kao stvoreno biće. Zašto se stvoreno biće naziva stvorenim bićem? Zato što je to živo biće koje je stvorio Stvoritelj. Budući da si živo biće koje je stvorio Stvoritelj, treba bezuslovno da se pokoriš Stvoritelju i da se pokoriš istini; tek tada možeš da zadobiješ Stvoriteljevo priznanje. Šta je prva prepreka na putu zadobijanja Stvoriteljevog priznanja? To je zauzimanje svog pravog mesta kao stvorenog bića i uspostavljanje odnosa sa Stvoriteljem. Ti si neko ko sledi Boga; nisi neki posmatrač sa strane. Ti si Božje stvoreno biće; nisi Sotona, nisi nikakvo drugo živo biće. Tvoja odgovornost je da se pokoravaš rečima Stvoritelja i da se pokoravaš Stvoriteljevoj suverenosti i uređenjima. To je tvoja odgovornost i obaveza, a ujedno i ono čemu treba da težiš. Ako želiš da dostigneš spasenje i ako želiš da budeš u stanju da prepoznaš Stvoritelja i zadobiješ Stvoriteljevo priznanje, najpre moraš da uspostaviš odnos sa Bogom, zar ne? (Tako je.)

Koje probleme treba da razrešite da biste uspostavili odnos sa Bogom? (Moramo da zauzmemo svoje pravo mesto kao stvorena bića.) Kako možete da zauzmete svoje pravo mesto kao stvorena bića? (Tako što ćemo priznati da smo stvorena bića i otpustiti svoje predstave i uobrazilje o Bogu.) Otpuštanjem svojih predstava i uobrazilja o Bogu, kao i svesnim i proaktivnim pokoravanjem Bogu i pokoravanjem istini; uz takvu svest, tvoj stav i način razmišljanja biće ispravljeni, tvoj odnos sa Bogom postepeno će postati normalan i uspostaviće se odnos između tebe i Boga. To je lako reći, ali nije tako lako učiniti. Sada, koliko god teškoća da postoji, tragajte za istinom kako biste ih jednu po jednu razrešili. A da toga nisi ni svestan, tvoji problemi i teškoće postepeno će se smanjivati, tvoje predstave o Bogu će se osipati, a sukoba i problema između tebe i Boga bivaće sve manje i manje. Kad dospeš do ove tačke, da li bi rekao da tvoj odnos sa Bogom postaje sve bliži ili sve dalji? (Sve bliži.) Kakve će onda dobre rezultate doneti sve bliži odnos sa Bogom? (Mir i osećaj stabilnosti u našem srcu.) To je ono što biste mogli da osetite. Konkretno, moći ćeš malo jasnije da sagledaš stvari s kojima se susrećeš u svakodnevnom životu. U tvom srcu biće ti sve jasnije koje stvari potiču od Boga, a koje iz ljudske volje, šta Bog od tebe zahteva u stvarima sa kojima se susrećeš, šta treba da činiš i koji su smer, ciljevi i načela za postupanje u tim stvarima. To je dobar rezultat kroz koji se ogledaju često približavanje Bogu i posedovanje normalnog odnosa sa Njim. Ako je tvoj odnos sa Bogom dalek, ako se ne moliš Bogu niti tragaš za istinom pri susretu sa problemima, onda će ti događaji iz svakodnevnog života postati magloviti i nećeš moći jasno da ih sagledaš. Nećeš znati koje stvari dolaze iz Božje suverenosti i jesu pozitivne, niti ćeš znati koje stvari potiču od Sotone i predstavljaju Sotonina iskušenja i ometanja; ove stvari nećeš moći jasno da raspoznaš. To je jedan aspekt ovoga. Pored toga, kad se suočiš s Božjim zahtevima, Božjim kušnjama ili okruženjima koja On postavlja, nećeš imati put kako da se prema njima odnosiš; sve pred tobom biće mrkli mrak. Međutim, ako imaš blizak odnos s Bogom i voljan si da jedeš i piješ Božje reči, te si voljan da unutar njih naporno tragaš, Bog će ti omogućiti da zadobiješ prosvećenje i prosvetljenje iz Njegovih reči. Put pred tobom postaće jasan; kad se budeš susreo s problemima, nećeš biti smeten i imaćeš put primene. Možda dan ili dva određene stvari nećeš razumeti, ali posle tri do pet dana načela će ti postepeno postati očigledna i jasna, pa ćeš znati kako da postupaš. Zar vam ovakav način postupanja ne deluje sasvim dobro? (Deluje.) To što imaš jasan put predstavlja dobru stvar za tebe. Što ti je put jasniji, što više stvari doživiš i što više dokučiš istina-načela, to ćeš više zadobiti, zar ne? Kako budeš više zadobijao, zar tvoja sposobnost raspoznavanja pozitivnih i negativnih stvari neće postajati snažnija? (Hoće.) Kad tvoja sposobnost raspoznavanja pozitivnih i negativnih stvari ojača, postaće jasna načela o tome šta treba da učiniš pri susretu s problemima. Kada načela jednom budu jasna, nećeš ići zaobilaznim putevima niti ćeš lako izazivati prekidanja i ometanja, te ćeš brzo napredovati. Zar se time nećete sve više približavati dostizanju spasenja? (Hoćemo.) Pretpostavimo da čovek ne stremi ka istini i da uvek ima dalek odnos sa Bogom; u njegovom srcu često vlada mrak i on ne zna u kom smeru da ide. Pri susretu s problemima, on ne zna da li oni potiču od Boga ili od čoveka, da li su orkestrirani od Boga ili su to ometanja koja izazivaju ljudi; on ne zna prema kojim načelima bi trebalo da pristupi tim problemima, niti kako bi trebalo da postupa. Zbuni se kad problemi iskrsnu. Ponekad nesvesno igra ulogu Sotone i čini stvari koje izazivaju prekidanja i ometanja, a kad se zatim njime pozabave, prekasno je za žaljenje. Vidiš, krenuo si pogrešnim putem, zar ne? Učinio si nešto pogrešno, prekršio si načela, prekidao si i ometao crkveni rad, pa su se tobom pozabavili. Kad se potom preispitaš, nemaš nikakvo prosvećenje ni prosvetljenje i Sveti Duh ne deluje u tebi; u tvom umu i u tvom srcu vlada potpuni nered. Zašto vlada takav nered? Zato što Sotona gospodari u tebi i Bog više ne deluje na tebi, pa deluješ naročito jadno i nemaš put koji bi sledio. Sa čime god da se susretneš, ne znaš kako tome da pristupiš. Ići napred je pogrešno, a pogrešno je i vraćati se unazad; skrenuti ulevo je pogrešno, a pogrešno je i skrenuti udesno. Ne znaš čak ni kako da postupiš ispravno. Plašiš se da ćeš pogrešiti ako postupiš na jedan način, a plašiš se i da ćeš pogrešiti ako postupiš na drugi način, pa naprosto ništa ne preduzimaš. Hoće li to što ništa ne preduzimaš naposletku doneti ikakve rezultate? Hoće li ti omogućiti da išta zadobiješ? Kad ti se toliko toga događa, a ti ne znaš šta da učiniš, reci Mi, možeš li i dalje išta da zadobiješ? Možeš li i dalje da imaš iskustva? Šta znači nemati iskustva? To znači da ne živiš pod vođstvom Božjih reči, da nisi zadobio istinu i da nisi izvukao nikakva istina-načela. Kada bi onda istina mogla da postane tvoj život? Ako istina ne može nikada da postane tvoj život, ako ne može da bude uneta u stvarni život kako bi je primenjivao i doživljavao i ako nikada nemaš dodira sa istinom, kada ćeš onda moći da dostigneš spasenje? Da li će za tebe uopšte postojati ikakva nada da ćeš dostići spasenje? (Neće.)

Budući da smo o ovome toliko razgovarali u zajedništvu, da li sada razumete kako naposletku treba da postupate da biste uspostavili odnos sa Bogom? (Moramo da zauzmemo svoje pravo mesto kao stvorena bića, da otpustimo svoje predstave i pogrešna shvatanja o Bogu, da budemo voljni da se pokorimo Bogu i da naposletku budemo u stanju da Mu se bezuslovno pokorimo. Moramo proaktivno da stremimo ka ovim ciljevima.) Morate da imate takav način razmišljanja. Kad tek počnete da primenjujete, možda će biti donekle teško. Možda neće ići sasvim glatko, te ćete stvari preduzimati prilično nespretno i s naporom. Kad se susretnete sa ovim teškoćama, nemojte klonuti, nemojte postati negativni i ne obeshrabrujte se. Nastavite tako da postupate. Sve dok ti je put ispravan i dokle god si voljan da se pokoriš, pre ili kasnije ćeš otkriti da te Bog lično usmerava. Moraš da imaš mentalitet pokoravanja Bogu i mentalitet stremljenja ka istini, moraš biti voljan da se proaktivno pokoravaš Bogu i ne smeš da Mu se suprotstavljaš. Čak i ako Bog blagoslovi druge ljude, a tebe ne blagoslovi ili ako očito prosvećuje i vodi druge ljude, a tebe ne prosvećuje i ne vodi ili pak unapređuje druge ljude, a tebe ne unapređuje, ne treba da se ljutiš niti da budeš ljubomoran. Zašto ne treba? Zato što Bog ima Svoj cilj u takvom postupanju i zato što u tome postoji smisao. Bog ima slobodu da postupa kako god poželi. Nikada ne smeš da zaboraviš da si stvoreno biće. Ne smeš da postavljaš nerazumne zahteve Bogu. Ako Bog upotrebljava druge ljude, a tebe ne upotrebljava i ne postavlja te da služiš kao vođa, onda budi samo običan sledbenik; treba jedino da se pokoravaš Bogu. Moguće je da nisi u stanju da na svoja pleća preuzmeš crkveni rad zato što ti kov nije na visini zadatka ili je posredi to što naprosto nemaš potreban rast. Jednom kad se od tebe zatraži da preuzmeš rad, ako ti Bog podari više prosvećenja nego drugim ljudima, to će lako raspiriti tvoju nadmenu narav. Stoga je to što te Bog ne prosvećuje i ne postavlja te da služiš kao vođa zapravo zaštita za tebe; moraš da razumeš Božje brižljive namere u tome. Bog nipošto nema neke skrivene pobude prema tebi; naprotiv, On ima brižljive namere. Moraš da imaš pokornost Bogu; čak i ako ne razumeš, treba da se pokoriš i treba da se pokoravaš do samoga kraja. Neki ljudi bi mogli da kažu da je takvo pokoravanje krajnje glupo i tupo, te da zbog toga gubiš svako dostojanstvo ili ljudska prava, na šta treba da kažeš: „Ja ću se svejedno pokoriti!” To je upravo način na koji zli ljudi prete pojedinim vernicima: „Ako budeš verovao u Boga, prijaviću te vlastima i bićeš uhapšen!”, na šta vernici odgovaraju: „Ja ću svejedno verovati!” U tvojoj pokornosti Bogu mora da postoji takav polet. Zašto moraš tako da se pokoravaš? Jedino kad tako primenjuješ pokornost, tvoja spremnost da se pokoriš Bogu može da postane stvarnost i čin pokoravanja Bogu. Čak i ako ima mnogo istina koje ne razumeš, čak i ako u mnogim stvarima ne razumeš načela primene i ne shvataš Božje namere, te nemaš veliko bogopoznanje, ako možeš da primenjuješ pokoravanje u stvarnom životu i tokom obavljanja svoje dužnosti, tada će tvoja spremnost postepeno postajati tvoja stvarnost, postajaće ono što proživljavaš i ono što ispoljavaš. Kad otpustiš svoje ambicije, želje i takmičarski duh, pobuniš se protiv stvari kao što su tvoja nadmena narav i tvoja lična interesovanja i hobiji, te se pokoriš Božjoj suverenosti i uređenjima, tada u Božjim očima nisi samo voljan da se pokoriš Bogu i imaš stav pokoravanja Bogu, već imaš stvarnost pokoravanja Bogu. Možda će Bog jednoga dana, kad vidi da ti je rast odgovarajući i da možeš da podneseš Njegovo milostivo postupanje i posebnu zaštitu ili pak Njegovo posebno prosvećenje i usmeravanje, obaviti neko posebno delo na tebi. Kad je reč o nekim ljudima na kojima Bog obavlja posebno delo, moguće je da, prema Božjem viđenju, oni poseduju ljudskost u skladu s merilom kakvu On zahteva ili da poseduju kov koji On traži ili da je pak u pitanju to da On njihovo stremljenje vidi kao prikladno ili da u vezi s njima ima nečega što On može da upotrebi, pa On na tim ljudima obavlja izvesno delo – to je Božji izbor. U načinu na koji postupa, Bog ima Svoju slobodu, ali neki ljudi nemaju nimalo razuma i uvek postavljaju zahteve Bogu. Oni kažu: „Bog nije pravedan. Zašto dopušta da se taj čovek ističe i da bude viđen? Zašto njega upotrebljava, a mene ne?” Kada bi ti bio upotrebljen, da li bi mogao dobro da obaviš rad? Uvek želiš da se ističeš, da budeš viđen i da se razmećeš; kada bi ti bio upotrebljen, to bi poslužilo samo tome da raspali tvoje iskvarene naravi. Koga će Božja kuća upotrebiti ili neće upotrebiti zasnovano je na istina-načelima. Kad se nađeš u ovakvoj situaciji, moraš da se pokoriš i moraš da tragaš za istinom. Ako kroz traganje za istinom, preispitivanje sebe i detaljno analiziranje sebe vidiš da i dalje gajiš veliku želju i ambiciju za statusom i ugledom, tada treba da shvatiš da je sasvim razumno to što Bog upotrebljava druge ljude a ne tebe, i da je to za tebe zaštita. Bez obzira na to da li je to u skladu sa tvojim predstavama i bez obzira na to da li to možeš da prihvatiš, u svakom slučaju treba da zauzmeš gledište i mesto stvorenog bića i da usvojiš stav pokornosti ili da makar budeš voljan da se pokoriš. Na šta se odnosi to da si voljan da se pokoriš? Odnosi se na sledeće: „Bez obzira na to šta mi se dogodilo ili mi se nije dogodilo, najpre moram da pripremim svoje srce. Moram da budem u stanju da sve prihvatim i da se sa svim suočim sa bogopokornim srcem. To je razum koji bi trebalo da imam, postupanje koje bi trebalo da upražnjavam, a ujedno je i stav koji bi kao stvoreno biće trebalo da imam prema Stvoritelju.” To znači biti voljan da se pokoriš. Kad jednom stekneš ovu spremnost, biće ti manje teško da se pokoriš Bogu kad ti se stvari budu događale. Zar to nije zaštita za tebe? (Jeste.) Uz ovu zaštitu pravićeš daleko manje grešaka i mnogo manje ćeš ići zaobilaznim putevima. To će te sprečiti da izazivaš prekidanja i ometanja, sprečiće te da se guraš u prve redove, a istovremeno će te sačuvati od toga da zauzimaš položaj nadmoći, kao i od samovoljnog i jednostranog postupanja. To te sa svoje strane sprečava da učiniš mnoge prestupe i sprečava te da učiniš mnoga zla dela koja Bog osuđuje. Tako će, kad jednoga dana budeš razumeo istinu, kad budeš istinski spoznao sebe, kad budeš bio u stanju da normalno obavljaš svoju dužnost i kad budeš posedovao mnoga dobra dela, tvoj rast malo-pomalo uznapredovati, pa će biti manje verovatno da skreneš na pogrešan put ili da načiniš greške. To jest, kad budeš preduzimao stvari, biće manje verovatno da izazoveš prekidanja i ometanja, da postupaš samovoljno i jednostrano ili da lakomisleno činiš prestupe, i biće manje verovatno da ćeš učiniti loša dela i počiniti zlo. Zar tada neće biti manje verovatno da u budućnosti budeš kažnjen? Zar to nije dobra stvar? (Jeste.) Prema tome, kakav god da je put pred tobom i kakva god okruženja da Bog postavlja za tebe, najpre treba da pripremiš spremnost da se pokoriš, te da otpustiš svoje nerazumne zahteve prema Bogu i svoje predstave i uobrazilje o Njemu. Najpre treba da se odrekneš sebe, da otpustiš svoje predstave i uobrazilje i da budeš voljan da se pokoriš. To su razmišljanja i gledišta koja bi trebalo da poseduješ kao stvoreno biće, a to je ujedno i stav koji bi stvoreno biće trebalo da ima prema Stvoritelju. Kad jednom stekneš stav pokornosti, prema Božjem viđenju, za tebe kao stvoreno biće i dalje ima nade, te poseduješ jedan osnovni uslov da budeš usavršen. Samo na taj način Bog će postepeno obavljati delo usavršavanja na tebi, prosvećujući te i prosvetljujući te ili te pak prekorevajući i disciplinujući, kušajući te ili ti dajući teško breme da ga preuzmeš na svoja pleća; samo će se na taj način ovo delo usavršavanja postepeno obavljati.

Hajde da sada rezimiramo: koji je najosnovniji način postupanja za otpuštanje predstava i uobrazilja o ovaploćenom Bogu? (Biti voljan da se pokoriš Bogu.) Kao prvo, morate da budete voljni da se pokorite Bogu. Pokoravanje Bogu je presudno, a na samom početku to nije lako sprovesti u delo. Najpre moraš da budeš voljan da se pokoriš i u svojoj svesti ili u svom raspoloženju i stanju uma moraš da imaš rešenost da se pokoriš Bogu. Kad jednom imaš ovu rešenost, treba potom postepeno da je pretvoriš u praktično delovanje. Na taj način se postepeno krećeš ka položaju stvorenog bića. Prvobitno si verovao u Boga iz perspektive i sa položaja iskvarenog ljudskog bića, Sotoninog soja, Sotoninog potomka, sile koja je neprijateljska prema Bogu i Božjeg protivnika. Bio si netrpeljiv prema Bogu i svagda si ispitivao Boga. To očigledno nije stav koji stvoreno biće treba da ima. Zato od danas pa nadalje moraš da zauzmeš perspektivu i stanovište spremnosti da se pokoriš Bogu i moraš da imaš sledeći stav: „Šta god da Bog kaže, slušaću. Šta god da Bog učini, prihvatiću i pokoriću se. Ako nešto ne razumem, tragaću za istinom ili ću pronaći nekoga s kim ću razgovarati u zajedništvu, težeći tome da budem u stanju da se pokorim Bogu.” Kad pripremiš ovakvu spremnost i svest, te usvojiš ovakav stav prema Stvoritelju, postavio si sebe na položaj stvorenog bića. Od tada više nećeš biti netrpeljiv prema Bogu, moći ćeš na primeren način da zauzmeš svoje pravo mesto kao stvoreno biće i posedovaćeš stav koji stvoreno biće treba da ima prema Stvoritelju. Neki ljudi kažu: „Vrlo je teško da se ovaj stav ukoreni u mojoj svesti. Šta treba da uradim?” U tom slučaju, moraš često da se moliš, govoreći Bogu: „Bože, moja iskvarenost je tako duboka. Zašto nikada nemam pokornost prema Tebi? Zašto u mom srcu nema mesta za Tebe? Ne želim ovako da živim, ne želim da stojim nasuprot Tebi, niti želim da budem neprijateljski nastrojen prema Tebi; voljan sam da Ti se pokorim. Molim Te da deluješ na meni, da me vodiš i usmeravaš, da me prosvetiš u pogledu Svojih reči i da me disciplinuješ kad sam buntovan. Molim Te da stupiš na presto i vladaš kao car u mom srcu, čineći da za Tebe imam mesta u svom srcu. Voljan sam da Ti se pokorim. Molim Te da me usmeravaš u svakom trenutku i u svemu.” Moraš ovako da se moliš, iskazujući svoj stav pred Bogom i dajući Bogu do znanja šta je u najdubljim odajama tvog srca. Moraš da prihvatiš Božje ispitivanje: prihvati da Bog ispituje najdublje odaje tvoga srca i ujedno prihvati da Bog ispituje tvoja različita ponašanja i postupke; moraš da se moliš i da pustiš Boga da deluje. Kad imaš ovakav stav, šta to znači u spoljašnjem smislu? To znači da želiš da raskrstiš sa Sotonom; više ne stojiš nasuprot Bogu i više se ne suprotstavljaš Bogu; subjektivno si voljan da prihvatiš Stvoritelja kao svog Gospoda i kao svog Boga, te da Mu prepustiš da vrši suverenost nad tvojom sudbinom i da je uređuje; i više ne koristiš Sotonina razmišljanja i gledišta da bi stajao nasuprot Stvoritelju, niti dopuštaš Sotoni da te više muči ili da nad tobom sprovodi kontrolu. To znači da si uputio proglas Sotoni i znači da si rešen da raskrstiš sa Sotonom. Kad Bog vidi tvoju odlučnost i vidi tvoju rešenost, ispitivaće te i testiraće te. Ako tvoja odlučnost i rešenost izdrže Božje ispitivanje i testiranje, pogledaj da li se menja tvoje unutrašnje stanje i da li raste tvoja vera u Boga. Ako Bog uvidi da si dorastao merilu i da si prošao Njegovo ispitivanje i testiranje, pogledaj da li Bog deluje na tebi i pogledaj u kakvom se stanju tada nalaziš. Ako Bog uvidi da si prošao test, tada ćeš ti, sićušno stvoreno biće, početi da zadobijaš Stvoriteljevo priznanje i potvrdu. Šta će Bog potvrditi u vezi sa tobom? Potvrdiće da si Njegov sledbenik i da si neko koga On namerava da spase. Bog će tada izbrisati i ukloniti žig Sotone koji nosiš, lično će te voditi, delujući na tebi da bi te spasao, pa ćeš postati pripadnik Božjeg dela spasenja. Vidiš, moraš da se moliš, da preklinješ i da vapiš Bogu; u svakom trenutku moraš da izađeš pred Boga. Bog želi da vidi tvoje iskreno srce. Kad je Bog iskušavao Avrâma, rekao mu je: „Uzmi sina svog, jedinca svog Isaka, koga sam ti podario, i prinesi ga kao žrtvu.” Avrâm je pristao, ali Bog nije povukao ovaj zahtev nakon što je Avrâm pristao; umesto toga, On ga je posmatrao. Kad je osvanuo dan koji je Bog odredio, Avrâm je pripremio drva i položio svoje dete na njih. Svi ovi postupci bili su ogoljeni pred Božjim očima i On ih je u potpunosti video; Bog je sve jasno video. Međutim, dok se to odvijalo, Bog se nije obraćao Avrâmu, niti ga je zadržavao govoreći mu da se zaustavi. Bog je neprestano posmatrao i ispitivao njegovo srce. Ovaj proces je presudan; sve što činiš mora da izdrži Božje ispitivanje i testiranje. Tek u samom poslednjem trenutku Bog će utvrditi jesi li neko koga On priznaje. Baš onako kako se dogodilo i Avrâmu – uzeo je luč, zapalio drva, svezao svog sina i podigao nož, i tek tada mu je Bog zapovedio da stane. Upravo u tom presudnom trenutku, u Božjim očima, Avrâmovo srce u prinošenju Isaka bilo je istinsko, i tek tada su Avrâmovi postupci bili priznati i upamćeni od Boga. Dakle, čovek ne može da zavara Boga; moraš da Mu pokažeš svoje iskreno srce. Bog ti ne dopušta da budeš površan. U čovekovom iskrenom srcu prema Bogu ne sme da bude ni najmanjeg traga lažnosti ili primesa. Da li razumete? (Razumemo.) Za svakog pojedinog čoveka ovo je metod kojim ga Bog ispituje i testira; jednako važi za svakoga. Kažeš da imaš iskreno srce prema Bogu, da si odan Bogu i da si voljan da se pokoriš Bogu, ali to što sâm tako govoriš nije od koristi. Bog će te ispitivati, a takođe će te i testirati; moraš da izdržiš Njegovo ispitivanje i testiranje. Kad prineseš celo svoje telo i ceo svoj um, kao i svoje iskreno srce, Bog u tom času vidi da ti je srce iskreno, da u tebi nema primesa i da nema pretvaranja; Bog u tom času vidi da si u skladu s merilom. Pored toga, tek kad imaš potpuno iskreno srce prema Bogu – stoprocentno jednodušno i bez trunke dvoumljenja – Sotona će te videti kao nekoga ko je nepobediv; to jest, Sotona te više nikako ne može odvući, Sotona te više nikako ne može iskvariti. Sotona više neće imati nikakvu priliku da te iskvari, zaludi ili iskoristi. Tek tada će te Bog priznati. To je Božje najmanje merilo i to je načelo prema kome Bog u ovome postupa. Prema tome, ništa što Bog čini nije suvišno niti bezvredno. Sve što Bog čini pravično je i razumno prema čoveku, prema Samom Bogu i prema Sotoni. On je u stanju da pred svakom stranom položi račun za ono što čini i sve je u skladu sa istinom i u skladu sa načelima. Bog nema nikakvu ličnu pristrasnost. On ne bi rekao: „Izabrao sam te, stoga prema tebi gajim naklonost i ti si onaj koga cenim. Budući da si Mi prirastao srcu, čak i samo jedna tvoja dobra osobina može da nadomesti sve tvoje mane i ti nemaš iskvarenosti.” To ne bi bilo prihvatljivo; Sotona bi izneo optužbe. Bog postupa prema načelima i mora Sotonu u potpunosti da uveri. Vidiš, toliko je Stvoritelj strog u svom postupanju. Bog nipošto ne bi rekao: „Oni koje sam Ja izabrao ne mogu da pogreše.” Bog ne bi postupao na taj način. Bog postupa bez emocija ili primesa ljudskih osećanja. On je nesebičan i On je pravedan, pa se stoga kaže da je On istina. Već samo na osnovu ove jedne činjenice – da je Bog istina – sve stvari i živa bića treba da obožavaju Boga; istina je nešto što Sotona ne poseduje. Stoga Božji zahtevi prema tebi kao stvorenom biću nikada nisu popustili. Božji zahtevi prema bilo kome zasnovani su na načelima; ljudskim rečima rečeno, On se strogo drži načela. Kako se ispoljava to što se Bog strogo drži načela? Rečeno jezikom bogopoznanja, to se može videti kroz činjenicu da je Bog pravedan, da nema lične pristrasnosti niti nečistote, da delo koje Bog obavlja na bilo kome nema primese osećanja i da u njemu nema nikakvih emocija proisteklih iz ljudske volje. Nije reč o tome da Bog s nekima postupa dobro a s drugima loše ili da je nekima blizak a s drugima na distanci; sa Svoje strane, Bog ima načela u načinu na koji postupa sa svim ljudima. Ako se ne pokoravaš istini, ako ne možeš da udovoljiš Božjim zahtevima i ako ne zauzmeš položaj stvorenog bića da bi obožavao Stvoritelja i pokoravao se Stvoritelju, čak i ako si bio predodređen i izabran od Boga, svejedno ćeš biti uklonjen i ipak ćeš primiti sud velikog Božjeg dana i Njegovu pravednu kaznu, baš kao i nevernici. Bog nema telesnih osećanja; On je nesebičan i pravedan. Da li razumete? (Razumemo.) Vidite li kako je Bog postupao sa Svojim slugama u Dobu zakona i u Dobu blagodati? Kako je Bog postupao sa Nojem, Avrâmom, Jovom i apostolima poput Petra u Dobu blagodati? Što se tiče Boga, On sa bilo kojim stvorenim bićem postupa strogo prema pravilima i prema načelima; On ni prema kome ne pokazuje pristrasnost. Kad se jednom u to uveriš, da li bi rekao da si na gubitku time što obožavaš Stvoritelja i pokoravaš se Stvoritelju? (Nisam.) Kad bi sledio ljudsko biće, pa se pribojavao da slediš pogrešnog čoveka i da si obmanut i prevaren, onda bi svagda morao da ostavljaš sebi odstupnicu i da uvek čuvaš nešto u rezervi. Međutim, ti slediš Stvoritelja – da li ti je i dalje potrebno da ostavljaš sebi odstupnicu? (Nije.) Ako pokažeš svoje iskreno srce i prineseš ga Bogu, te imaš istinsku pokornost Bogu, ono što naposletku zadobijaš jesu Božje obećanje i blagoslov i time stičeš ogromnu prednost – nisi na gubitku. Ako si iskren prema ljudima, moglo bi se desiti da budeš nasamaren i prevaren ako naiđeš na nekog lošeg. Postoji mogućnost da budeš obmanut i prevaren ako slediš ljudsko biće, ali nema nikakve mogućnosti da budeš obmanut ako slediš Boga i ideš putem pokoravanja istini i pokoravanja Bogu. Pokori se Bogu, pokori se Njegovim orkestracijama i uređenjima i pokori se svemu što ovaploćeni Bog govori, pa vidi hoćeš li naposletku moći da zadobiješ Božji blagoslov i obećanje. Jedina bojazan je u tome da možda nećeš moći da pokažeš svoje iskreno srce, te da tvoje iskreno srce možda neće moći da izdrži Božje ispitivanje i testiranje. Šta treba da učiniš ako ono ne može to da izdrži? Moraš da nastaviš da pokazuješ svoje iskreno srce – ne pokušavaj da obmaneš Boga. Ako pokušaš da obmaneš Boga, reci Mi, hoće li Bog to znati? (Hoće.) Ako naglas govoriš da si voljan da se pokoriš Bogu, međutim, kad ti se nešto dogodi, ti uzimaš u obzir sopstvene interese i izglede, uzimaš u obzir sopstveni ponos i status, te uzimaš u obzir sopstvenu hranu, odeću i uživanje, ni u jednom trenutku ne primenjujući istinu, tada će te Bog uzeti i ostaviti po strani. Reći će: „Nisi dostojan Moga blagoslova i obećanja!” Ne činiš ništa drugo osim što lažeš, ne činiš ništa drugo osim što pokušavaš da obmaneš Boga, pa Bog oseća odbojnost prema tebi i ignoriše te. Upravo si Božje srce slomio i On te sada ignoriše – zar je to dobra stvar? (Nije.) Na šta to ukazuje? Hoćeš li i dalje moći da dostigneš spasenje? Bog te ignoriše – više ne moraš da prinosiš svoje iskreno srce, ne moraš da plaćaš nikakvu cenu, niti moraš da trpiš bilo kakvu teškoću i neće biti nikakve discipline, neće biti nikakvog prekora i neće biti nikakvih kušnji, zbog čega možeš da živiš vrlo udobno i vrlo lagodno. Da li je to dobra ili loša stvar? (Loša stvar.) Kako Ja to vidim, takvom čoveku bi bilo bolje da je mrtav. Kad te čak ni Bog ne želi, koja je svrha življenja? I disanje bi čak bilo suvišno.

U redu, to bi bilo sve u današnjem razgovoru u zajedništvu. Doviđenja!

14. decembar 2024. godine