Hajde da danas najpre razmislimo o jednom pitanju. Bog ispituje najdublje odaje čovekovog srca – da li je to činjenica? (Jeste.) Budući da Bog ispituje najdublje odaje čovekovog srca, zašto On i dalje testira čoveka? Jeste li razmišljali o ovom pitanju? (Nismo.) O tome niste razmišljali, pa sada kad je ovo pitanje postavljeno, šta mislite? Imate li ikakvo razumevanje o ovoj stvari? (Iako Bog ispituje najdublje odaje čovekovog srca, mi ipak pred Sotonom moramo da svedočimo za Boga, kako bi Sotona video naše iskreno srce prema Bogu i našu odanost Njemu. Prema tome, ovo testiranje nam ujedno pruža priliku da svedočimo pred Sotonom.) To je jedan aspekt onoga o čemu smo prošli put razgovarali u zajedništvu. Osim toga, čega još možete da se setite? (I ja sam se setio jedne stvari: iako Bog ispituje najdublje odaje čovekovog srca, Bog takođe postavlja okruženja kako bi testirao čoveka, omogućavajući mu da stvarno doživi stvari i omogućavajući mu da se u tim okruženjima neprestano bori protiv sopstvenih iskvarenih naravi i da se neprestano buni protiv svoga tela, kako bi mogao da primenjuje istinu i da primenjuje Božje reči. To je praktičan proces kojim stvoreno biće zadobija istinu.) Ima li još neko kakvo razumevanje? Zar obično niste poprilično rečiti? Zašto onda nemate baš nikakvo razumevanje kad se suočite sa jednim stvarnim problemom? Znate li šta obuhvata pitanje koje sam upravo spomenuo? Ono obuhvata Božji način delanja, a obuhvata i spoznavanje Božjih namera. Dakle, kakvo razumevanje iz ovoga možete da zadobijete? Ako o tako krupnoj stvari nemate razumevanje, to dokazuje da o ovim stvarnim problemima ne razmišljate, a još manje razumete istinu i ulazite u stvarnost. Prema tome, kad se susretnete s takvim problemima, u njima nemate neposredno iskustvo i shodno tome ne možete da govorite ni o kakvom razumevanju. Ko bi još želeo da govori o svom razumevanju ovog pitanja? Budući da Bog ispituje najdublje odaje čovekovog srca i zna da su ljudi voljni da primenjuju istinu, da su voljni da posvećeno obavljaju svoje dužnosti i da su voljni da se pokore Bogu, nije li to dovoljno? Zašto Bog i dalje testira čoveka? Čineći to, kakvo dejstvo Bog naposletku namerava da postigne? (Mislim da Bog postavlja okruženja kako bi čoveka podvrgnuo kušnjama i oplemenjivanju, s ciljem da istinu usadi u čoveka, te da istinu učini njegovim životom; to je relativno praktičan proces.) Da li je ovo tačno? (Jeste. Dodao bih još nešto: mislim da to što Bog testira čovekov rad, s jedne strane, služi tome da istinu usadi u čoveka tako što će ga navesti da doživi kušnje i oplemenjivanje, a s druge, da ispuni Božju volju u čoveku.) Kažete da Bog testira čoveka kako bi mu omogućio da ispuni Božju volju, no, može li čovek da ispuni Božju volju? (Ne, ne može.) Tolike godine slušate propovedi, a ipak nemate razumevanje o većini stvari, naročito kad je reč o stvarnim problemima u vašem svakodnevnom životu. Šta god da se dogodi, većina ljudi ume samo da prosipa bombastičnu retoriku i da govori o ispraznim doktrinama i teorijama. Neki ljudi čak govore stvari koje se uopšte ne dotiču teme, koje nemaju baš nikakve veze sa istinom, sa stvarnošću – nisu čak ni izdaleka povezane. Premda o ovim pitanjima ni oni sami nisu razmišljali, pojedini ljudi, ipak, donekle razumeju izvesne stvarne probleme, zar ne? Sudeći prema vašim odgovorima, u uobičajenim trenucima u svom stvarnom životu niste ostvarili nikakav ulazak u većinu istina koje se tiču prakse i o njima nemate nikakvog iskustva. Sa kakvim god stvarnim problemom da se susretnete, nemate nikakvo razumevanje o kome biste govorili i samo znate da pričate o doktrinama; kad god se nešto dogodi, odgovarate doktrinama. Zato je u bilo kom radu ili u bilo kojoj oblasti dužnosti ono što možete da učinite veoma ograničeno, pa ni te ograničene stvari koje možete da učinite čak nisu u skladu sa istina-načelima. Istina-načela su izvan domašaja većine ljudi, većina ljudi takođe ne može da ih razume, a još manje je u stanju da svoje dužnosti obavlja prema tim načelima. Što se tiče pitanja od maločas: „Bog ispituje najdublje odaje čovekovog srca, pa zašto onda i dalje testira čoveka?” – većina vas nije imala nikakvo razumevanje, ali nakon što je nekolicina njih iznela izvesno razumevanje, većina vas je ipak mogla da to potvrdi u svom srcu i da odredi ko je od njih govorio tačnije i srazmerno usklađenije sa činjenicama. Kako, dakle, treba tačno razumeti ovo pitanje? O tome moramo da razgovaramo u zajedništvu.

Ispitivanje najdubljih odaja čovekovog srca jeste sposobnost koju poseduje Sâm Bog. Bog izuzetno dobro razume ljudski rod, stvorena bića; to je potpuno tačno, ta činjenica se ne može poreći. Bez obzira na to da li si to doživeo, da li si zadobio ikakav uvid u to i da li si to ikada zapazio – u svakom slučaju, činjenica je da Bog ispituje najdublje odaje čovekovog srca. Budući da Bog ispituje najdublje odaje čovekovog srca, On prirodno poseduje naročito duboko razumevanje čoveka. Kakvi su čovekov kov i instinkti, koliki mu je rast, šta može, a šta ne može da učini i kakve iskvarene naravi ima – Bog sve to zna u prste; Bogu je sve to savršeno jasno! Zašto onda Bog i dalje neprestano testira čoveka? Koja je svrha tog testiranja? Bogu je potrebno da Mu čovek pruži odgovor kroz sopstveno ponašanje i svoja ispoljavanja. Bog želi da vidi kako čovekova rešenost, njegove želje, njegove molitve ili zakletve koje polaže pred Bogom dobijaju potvrdu. U Božjim očima, to je suštinski proces; odnosi se na to kako Bog spasava čoveka i kako Svoje reči i istinu usađuje u čoveka. Prošli put smo takođe razgovarali u zajedništvu o jednom delu razloga zašto Bog testira čoveka, pominjući da On čoveka testira zato što Mu je potrebno da čovek svedoči za Njega. Međutim, to je tek sasvim neznatan deo tog razloga. Glavni razlog je u tome što Bog, testirajući čoveka, namerava da čovek Božje reči i istinu sprovede u delo i ugradi ih u sopstvenu stvarnost. Cilj nije da čovek samo pročita Božje reči i da o njima samo stekne neki utisak ili nekakve ideje, namere ili rešenost. Naprotiv, cilj je da čovek, nakon što pročita Božje reči, o njima promisli i o njima besedi, te da time razume istinu i bude u stanju da istinu sprovede u delo kako bi ona postala njegova život-stvarnost. Zašto, dakle, Bog traži čovekovu primenu? Ta primena je presudna da bi čovek dostigao spasenje. To je nužan proces kroz koji Bog istinu usađuje u čoveka. Primenjujući istinu, s jedne strane, čovek je u stanju da odbaci svoje iskvarene naravi; s druge strane, on istinski doživljava ono o čemu govore Božje reči, istinski doživljava koja su zahtevana merila od Boga i koje su Njegove namere, a takođe istinski doživljava i proces odbacivanja svojih iskvarenih naravi i pokoravanja Bogu. Kroz taj proces, Božje reči i istina se usađuju u čoveka. Naravno, to nije rezultat koji može da se postigne tako što se istina primeni jednom ili dvaput; naprotiv, čovek mora dugoročno da primenjuje svaki aspekt istine i da u njega ulazi. U tom dugoročnom procesu, kako čovek neprestano bude doživljavao i neprekidno bude prolazio kroz razne stvari, njegove iskvarene naravi u različitom stepenu bivaju postepeno razrešene. Razrešenje čovekovih iskvarenih naravi ipak nije krajnji rezultat koji Bog namerava da postigne testirajući čoveka. Šta je krajnji rezultat? Delovanjem istine unutar čoveka, Bog namerava da čoveka oslobodi njegovih iskvarenih naravi, a potom da istinu učini njegovim životom – to je krajnji rezultat. Kad istina postane čovekov život, njegove iskvarene naravi bivaju razrešene u samom korenu. Razrešenje čovekovih iskvarenih naravi u samom korenu krajnji je rezultat koji čovek postiže kad ide putem spasenja. To je glavni razlog zašto Bog testira čoveka. Stoga, dve stavke o kojima neki ljudi govore kad kažu: „Bog testira čoveka, s jedne strane, zato što Mu je potrebno da čovek svedoči, a s druge, da bi naveo čoveka da sledi Božju volju”, zapravo nisu od velikog značaja u poređenju sa Božjim planom upravljanja i Njegovim ciljem da čoveka upotpuni i omogući mu da dostigne spasenje. Važno je to što Bog namerava da tokom procesa testiranja čoveka Svoje reči i istinu usadi u čoveka. Krajnji rezultat je taj da se omogući da Božje reči i istina postanu čovekov život, da zamene njegov stari život – njegove iskvarene naravi. Zar tada čovek ne bi bio zadobijen od strane Boga? (Bio bi.) Da čovek naposletku bude zadobijen od strane Boga – to je rezultat koji Bog namerava da postigne testirajući ga. Ovo testiranje poprima mnoge oblike. Ponekad se Bog posluži okruženjem kako bi te podvrgnuo kušnjama i oplemenjivanju; ponekad se posluži okruženjem kako bi te grdio i sudio ti; a ponekad se posluži okruženjem kako bi te podstakao i opomenuo. Ponekad se posluži drugim ljudima kako bi te podsetio, upozorio i orezao; a ponekad se posluži Svojim rečima kako bi te izričito ukorio, prekorio i doveo u red ili se pak posluži Svojim rečima kako bi ti izričito sudio i razotkrio tvoje buntovništvo. Sve su to načini na koje Bog testira čoveka; Božji načini testiranja čoveka mnogobrojni su i raznoliki. Koji su onda uslovi pod kojima Bog testira čoveka? Koje uslove moraš da ispuniš da bi te Bog testirao? Moraš da imaš život-ulazak. Bog te ispituje; On zna šta u srcu misliš i zna kakvu priroda-suštinu imaš. Međutim, ako nemaš život-ulazak – drugim rečima, ako obično ne stremiš ka istini i ni u čemu ne tragaš za istina-načelima – čak i ako te Bog prosveti i usmerava kako bi ti pomogao da razumeš neki aspekt istine, ti ostaješ ravnodušan, iznutra te to ne dotiče, pa ni u srcu ni u svojoj subjektivnoj svesti nemaš nameru da postupaš u skladu sa istina-načelima. U tom slučaju, najrazličitiji načini na koje Bog testira čoveka retko će doći do tebe. Šta to pokazuje? To pokazuje da si još uvek u fazi službovanja i da još nisi stupio na put spasenja. A čega je to znak? Znak toga da još uvek službuješ! Šta znači službovati? To znači da, kad obavljaš taj mali deo svoje dužnosti i izvršavaš te zadatke, to je puko ulaganje napora i to nema nikakve veze sa istina-načelima. Budući da samo ulažeš napor, tu nema govora o načelima primene, niti ima govora o traganju za istina-načelima. Dovoljno je to ako možeš da uložiš napor, da ne izazivaš prekidanja, da ne izazivaš ometanja, da namerno ne narušavaš red, da ništa namerno ne sabotiraš i da namerno ne oštećuješ nikakvu opremu. Zahtevi koji se pred tebe postavljaju nisu visoki; dovoljno je to ako možeš da uložiš napor, da ne izazivaš ometanja i da spolja deluje kao da se razumno lepo ponašaš. To je merilo koje se od tebe zahteva. Zašto se od tebe zahteva takvo merilo? Zato što ne stremiš ka istini, obično nemaš život-ulazak i ni u čemu ne tragaš za istinom. Neki ljudi kažu: „Iako ne tragamo za istinom kad se razne stvari dogode, nismo prekršili nijedno načelo. Činimo sve što Božja kuća od nas traži, poslušni smo i izvršili smo svoje zadatke. Osim toga, nismo namerno izazivali prekidanja niti ometanja, pa kako onda možeš da kažeš da mi službujemo?” Time što se kaže da ti ljudi službuju, da li im se nanosi nepravda? (Ne.) U smislu doktrine, ljudi znaju da im se ne nanosi nepravda, ali, u srcu, neki i dalje u to nisu uvereni. Zašto se kaže da ti ljudi službuju? (Glavna svrha Božjeg ovaploćenja i izražavanja istine u poslednjim danima je u tome da nam omogući da prihvatimo istinu, da primenjujemo istinu i da zadobijemo istinu kao svoj život. Ako svoje dužnosti obavljamo bez načela, onda njihovo obavljanje nema nikakve veze sa istinom i može da se nazove jedino službovanjem.) Nakon što čuju ove reči, neki ljudi ne mogu da ih prihvate, pa kažu: „Tolike godine verujemo u Boga i platili smo toliku cenu obavljajući svoje dužnosti, pa kako onda i dalje samo službujemo? Ovo nas nije uverilo! Zar Bog ne ispituje najdublje odaje čovekovog srca? Bog ipak ne zna kakvo je naše srce prema Njemu i ne razume nas! Ako nas Bog ne razume, kako se onda može reći da Bog ispituje najdublje odaje čovekovog srca? Ako ne razume čoveka, Bog može lako da mu nanese nepravdu.” Takav čovek veruje da mu je Bog naneo nepravdu; da li je ispravno što tako razmišlja? (Nije.) On priznaje da Bog ispituje najdublje odaje čovekovog srca, a ipak kaže i da mu je Bog naneo nepravdu. Priznaje li on zaista da Bog ispituje najdublje odaje čovekovog srca? (Ne. Ako veruje da mu je Bog naneo nepravdu, čak i ako kaže: „Bog ispituje najdublje odaje čovekovog srca”, onda to nije istinsko razumevanje.) Bog ispituje najdublje odaje čovekovog srca – razume li onda On različita stanja i suštine ljudi? (Razume.) Budući da Bog to razume, da li je tačna Njegova karakterizacija mnogih ljudi koji godinama veruju u Boga kao onih koji i dalje službuju – koji nisu ljudi koji streme ka istini i nisu koričili na put spasenja? (Tačna je.) Na čemu se ona zasniva? (Na našim stvarnim stanjima. U okruženjima koja Bog postavlja mi ne tragamo za istinom kako bismo razrešili svoje iskvarene naravi i svoje dužnosti obavljamo bez istina-načela, pa zato smatram da je ispravno to kako nas Bog karakteriše.) U ovo i dalje ne možete da proniknete.

Tokom svih ovih godina izgovorio sam tolike istine i besedio sam o tolikim istina-načelima – jeste li voljni da ih primenjujete? (Jesmo.) Voljni ste da primenjujete istinu, pa, jeste li se ikada o tome molili Bogu, iskazivali Mu rešenost ili Mu se zaklinjali? (Ponekad se zaklinjem i iskazujem rešenost.) Većina ljudi je u srcu voljna da primenjuje istinu i često se moli i iskazuje rešenost, a takođe se i zaklinje Bogu; neki čak traže od Boga da ih dovede u red. No, može li ta voljnost da označi da ljudi poseduju istina-stvarnost? Može li ona da bude zamena za to da oni primenjuju istinu? (Ne.) Ona ne može da bude zamena za to da oni primenjuju istinu. Pogledajte, zar većina ljudi nije u ovakvom stanju? Kad je reč o primeni istine ili o besedi o određenom aspektu istine, što se tiče čovekovih subjektivnih namera, niko prema tome ne želi da iskazuje otpor; svi su voljni da primenjuju istinu. Na primer, biti pošten čovek, posvećeno obavljati svoju dužnost, ne postupati površno, skladno sarađivati, ne izazivati prekidanja i ometanja pri obavljanju stvari i biti u stanju da zaštitiš interese Božje kuće i podržavaš Božje svedočanstvo i tako dalje – ljudi su potpuno voljni da ove istine primenjuju i da u njih uđu. Kad bi upitao: „Ko nije voljan da primenjuje istinu?”, niko ne bi podigao ruku; svi su voljni da je primenjuju. Kad bi potom upitao: „A kad nameravaš da počneš da je primenjuješ?”, oni bi odgovorili: „Počeću da je primenjujem od ovog trenutka.” Međutim, nakon toga ne preduzimaju nikakve stvarne postupke; i dalje u srcu razmišljaju: „Bože, voljan sam da primenjujem istinu.” Ne samo da se tako mole pred Bogom, već i izražavaju svoju rešenost i iskazuju svoje želje pred svima, pa ponekad čak u toj meri ganu sebe da im suze poteku niz lice i guše se u jecajima. Jedna stvar je biti ganut, no, teško je reći da li zaista mogu da primenjuju istinu. Neki ljudi se uvek zadržavaju na stupnju voljnosti da primenjuju istinu; kad god ih upitaš, kažu da su voljni da je primenjuju, baš poput deteta koje izgovara reči odrasle osobe. Na primer, pojedini roditelji upitaju svoje dete hoće li biti voljno da zarađuje novac kako bi izdržavalo mamu i tatu kad bude odraslo, a dete im kaže: „Da!” No, hoće li zaista izdržavati roditelje kad odraste, sasvim je druga stvar. Nakon što čuju svoje dete kako kaže da je voljno da ih izdržava, pojedini roditelji te reči shvate ozbiljno i sve svoje nade polažu u njega, pa su čak voljni da zarad njega rade do iznemoglosti. Zapravo, to dete se samo razmeće rečima; ono samo čak i ne razume šta ta „voljnost” znači. Naprosto misli da je, dokle god su roditelji srećni i zadovoljni kad to čuju, njegova „voljnost” ispunjena. Ne zna kakve će teškoće morati da podnese, koliku će cenu morati da plati ili kakve će odgovornosti i obaveze morati da ispuni zarad te „voljnosti” kad odraste. Ne zna kako tu „voljnost” treba sprovesti u delo, kako je treba ispuniti ili pretočiti u stvarnost. Dete se samo razmeće rečima i na tome se sve završava; kad odraste, potpuno zaboravlja reči koje je izgovorilo u detinjstvu i okači ih mačku o rep. Nije lako zarađivati novac u stvarnom životu; stvarnost je tako surova i, koji god posao da se obavlja, ništa se ne odvija glatko. Mogu li se onda reči izrečene u detinjstvu: „Voljan sam da izdržavam svoje roditelje”, ostvariti? (Nije ih lako ostvariti.) Većina vas je takođe u takvom stanju; niste voljni da samo službujete za Boga, već ste voljni da se posvećeno date za Boga, voljni ste da se pokorite Bogu, voljni da uđete u istina-stvarnost i voljni da sve činite u skladu sa istina-načelima. Međutim, puko zadržavanje na tome što si voljan ne predstavlja tvoju stvarnost i nije tvoja stvarnost; u ovim oblastima ti ne poseduješ nikakvu stvarnost. Ljudi se zaustavljaju na tome da su samo voljni, pa razmišljaju: „Voljan sam, pa se to računa kao da sam odan; voljan sam, pa se računa kao da sam primenjivao istinu. Pošto imam ovu rešenost, mogu da odbacim svoje iskvarene naravi i da udovoljim Božjim namerama.” Veruju da to što su voljni znači da već imaju istinu kao svoj život i da već poseduju istina-stvarnost. Ne znaju da ta njihova „voljnost” ostaje samo u njihovim željama i razmišljanjima; ona nema nikakve veze sa stvarnošću i između nje i primene istine još uvek postoji određena razdaljina, kao i između nje i ulaska u istina-stvarnost. Premda jesi voljan da primenjuješ istinu, ti je nisi sproveo u delo i nemaš stvarna ispoljavanja, pa stoga i dalje ostaješ u uobraziljama svojih subjektivnih namera i još uvek živiš na stupnju na kome tvoje iskvarene naravi upravljaju tvojim razmišljanjima i ponašanjem. Dokle god ostaješ na tom stupnju, može li tvoja voljnost da nadvlada tvoje iskvarene naravi? (Ne može.) Sa čim god da se susretneš, još uvek živiš prema svojim iskvarenim naravima. Na primer, kad u obavljanju svoje dužnosti s nekim sarađuješ, razmišljaš da ćeš, ako sa njim budeš sarađivao i raspravljao o raznim stvarima, u odnosu na njega delovati podređeno, te da ćeš time izgubiti svoj status i ugled. Zato s njim ne sarađuješ, već sve odluke donosiš sâm. Kad vidiš da neko površno obavlja svoju dužnost, niti ga razotkrivaš niti orezuješ, već u sebi razmišljaš: „Sa ovim čovekom obično imam dobar odnos. Ako postupa površno, neka mu bude; u svakom slučaju, moji lični interesi nisu pretrpeli nikakav gubitak. Samo ću mu nešto natuknuti i malo ću ga posavetovati – to će biti dovoljno; ako se ne pokaje, još malo ću ga posmatrati i ostaviću mu malo prostora.” Sa čim god da se susretneš, ti ne primenjuješ istinu. Ta tvoja „voljnost” samo je srazmerno pozitivno razmišljanje; ona uopšte nije tvoja stvarnost. Nisi nimalo primenjivao istinu, niti si ušao u istina-stvarnost. Kad god se susretneš sa nečim što od tebe zahteva da primenjuješ istinu, uvek se prema tome postavljaš i to rešavaš na osnovu svojih iskvarenih naravi; ne tragaš za istina-načelima, niti ulaziš u istina-stvarnost. A u svom srcu neprestano razmišljaš: „Voljan sam da primenjujem istinu, voljan sam da volim Boga i voljan sam da se pokorim Bogu”, pa time pretpostavljaš da si ti sâm već primenjivao istinu, da si voleo Boga i da si se pokorio Bogu. Čak i definišeš samoga sebe, dajući sebi milozvučan naziv „čovek koji primenjuje istinu i stremi ka istini”. Obmanjuješ samoga sebe, a obmanjuješ i Boga. Sa čim god da se susretneš, ne ulaziš u istina-stvarnost i ne koristiš istinu da bi razrešio stvari, a pred Bogom ipak iskazuješ rešenost: „Bože, voljan sam da Ti budem odan, voljan sam da Ti se pokorim, voljan sam da Te volim i voljan sam da se radi Tebe odreknem svega što imam.” Nakon molitve, kad Bog za tebe postavi okruženje, ne postupaš u skladu sa istina-načelima i ne primenjuješ istinu; tvoja je voljnost još odavno potisnuta u stranu. Nakon što ta stvar prođe, odmah ponovo počinješ da iskazuješ svoju rešenost: „Voljan sam da primenjujem istinu, voljan sam da se pokorim Bogu, voljan sam da volim Boga.” U tvom srcu postoji glas koji ti neprestano govori: „Budući da sam voljan da činim sve ove stvari, ja nisam službenik; ja sam čovek koji voli Boga, neko ko primenjuje istinu.” Dosta lepo zavaravaš samoga sebe, no, dopušta li Bog da Njega tako obmanjuješ? (Ne.) Sebe možeš da obmanjuješ, ali ti Bog neće dopustiti da Njega tako obmanjuješ. Možda jesi u stanju da obmaneš sebe i ljude oko sebe, ali Boga ne možeš da obmaneš. Pred Bogom često iskazuješ rešenost: „Bože, voljan sam da Ti se pokorim, voljan sam da Ti udovoljim!” „Bože, voljan sam da se dam za Tebe, voljan sam da Ti prinesem čitavog sebe!” Koji si od zaveta koje si pred Bogom dao sproveo u delo? Koji si ispunio? Ni jedan jedini nije ispunjen; naposletku i dalje ostaješ na stupnju voljnosti. Prema tome, ma koliko da se trudiš, sve dok se i dalje zadržavaš na stupnju voljnosti, sve dok nisi počeo da tragaš za istina-načelima i sve dok nisi počeo da primenjuješ istinu, ti nemaš život-ulazak. Da li čovek koji nema život-ulazak poseduje život? (Ne.) Kakva je stvar onaj ko nema život? Da li je on službenik ili jedan od pripadnika Božjeg izabranog naroda? Da li je on među onima koje Bog spasava? Da li je on neko koga Bog namerava da spase? Da li je on neko ko se pokorava pod Božjom vrhovnom vlašću? (Nije.) Nemaš život-ulazak, a ipak tvrdiš da si neko ko primenjuje istinu i tvrdiš da nisi službenik. Ako nisi službenik, šta si onda? Jesi li pripadnik Božjeg naroda ili si neko koga je Bog spasao i usavršio? (Nijedno od toga.) Kako Ja to vidim, time što si nazvan službenikom već ti se daje i više priznanja nego što zaslužuješ; neki ljudi nisu čak ni službenici – nevoljni su i zaziru čak i od toga da ulože malo truda u obavljanje svojih dužnosti. Samo zato što ulažete malo napora i imate voljnost da primenjujete istinu, nemojte misliti da ste podobni da primite blagoslove i nagrade i da imate zalog kojim biste pokušali da se cenkate sa Bogom. Još ste daleko od dostizanja spasenja. Gotovo niko od vas još uvek nema očigledan život-ulazak. To što ste počeli da verujete u Boga, što ste radi obavljanja dužnosti za sobom ostavili svoju porodicu i karijeru i što ste voljni da činite šta god Božja kuća uredi da radite, mislite da to znači da posedujete istina-stvarnost. No, šta se zapravo krije iza te vaše voljnosti? Vaša voljnost duboko je ukaljana i ne može da podnese testiranje, pa vam se time što se okarakterisani kao službenici nimalo ne nanosi nepravda. Nemaš život-ulazak, pa zar nisi službenik? Već je dovoljno dobro to što te nisam nazvao đavolom. Čovek bez život-ulaska jeste čovek bez života. Pojedini ljudi veruju u Boga deset godina, ali nemaju život; neki veruju dvadeset godina, ali nemaju život; neki veruju čak i preko trideset godina, a ipak nemaju život. Ne mogu da obave nikakav stvarni rad i ne mogu jasno da objasne ili da razgovetno izlože čak ni najjednostavnije i najpovršnije istine – zar to ne znači da nemaju život? Tokom svog dugogodišnjeg verovanja u Boga, uvek su smatrali da im u veri ide sasvim dobro, često govoreći: „Voljan sam da trčim unaokolo i dam se za Boga, voljan sam da platim cenu za Boga i voljan sam da budem odan Bogu. Pogledajte koliko sam prineo i koliko sam se dao Bogu. Posvetio sam svoje vreme i snagu i odrekao se svoje porodice, studija, posla i novca. Voljan sam da uradim šta god se od mene zatraži. Voljan sam da se pokorim Bogu, voljan sam da udovoljim Bogu, voljan sam da prihvatim orezivanje i voljan sam da prihvatim grdnju i sud.” Može li ta „voljnost” da znači da si ušao u istina-stvarnost? Kako ta tvoja „voljnost” može tako lako da ti izleti iz usta? „Voljan” si da činiš toliko toga, no, koliko si istine sproveo u delo? Gde je tvoja istina-stvarnost? „Voljan” si da činiš toliko toga, no, imaš li iskustveno svedočanstvo? Zašto je verovatnoća da ćeš izdati Boga čak i sada ostala stoprocentna? Zašto se ni za trunku nije smanjila? Čak i da se postepeno smanjila za dvadeset ili trideset odsto, i dalje bi se smatralo da si malo primenjivao istinu i da si u nju malo ušao. Međutim, ti ne možeš da postigneš čak ni toliko. Ta tvoja „voljnost” je obmana; to je najveća obmana protiv Boga. To nije odanost Bogu, niti iskreno srce prema Njemu. Misliš li da će laž, bude li se ponovila hiljadu ili deset hiljada puta, zapravo postati istina, da će postati činjenica? Kod Boga ta tvrdnja ne prolazi; to je iskrivljeno mudrovanje i to je jeres. Bog ispituje najdublje odaje čovekovog srca. Koliko god ti govorio da si voljan da se daš za Boga i ma kako lepo zvučale tvoje reči, Bog savršeno jasno vidi kakva si ti stvar. Neprestano tvrdiš kako si voljan da primenjuješ istinu, govoriš da poseduješ stvarnost stremljenja ka istini i da imaš dokaz o njenoj primeni. Šta je onda to čime uzvraćaš Bogu kad te On testira? Posmatraš zle ljude kako izazivaju prekidanja i ometanja u Božjoj kući, a ipak na to ne obraćaš pažnju i u to se ne uplićeš. Čak i ako neko prijavi problem, ti ga ne rešavaš niti se njime baviš, već naprosto puštaš zle ljude da čine zlo i divljaju. Zar je to tvoja pokornost Bogu? Zar je to tvoja odanost Bogu? Budući da misliš kako si odan Bogu, koliko si puta zaštitio interese Božje kuće dok si bio vođa ili delatnik? U kojim si stvarima preuzeo inicijativu da prepoznaš i rešiš probleme, starajući se o normalnom odvijanju crkvenog rada? Kad su zli ljudi izazivali prekidanja i ometanja u crkvenom radu, koliko si puta ustao da ih raskrinkaš i razrešiš ometanja koja su izazvali? Jesi li se ikada pridržavao načela u korišćenju i trošenju priloga i pravilno čuvao Božje priloge od gubitaka? U ovim stvarima nikada nisi pokazao da vodiš računa o Božjim namerama, sprovodeći stroge provere kako bi sprečio zle ljude da čine zlo. Umesto toga, bio si krajnje neodgovoran, posmatrajući kako crkveni rad i interesi Božje kuće trpe gubitke, a ipak si pritom bio ravnodušan. Naročito kad je reč o trošenju priloga, ti uopšte ne sprovodiš provere, olako dajući odobrenja i stavljajući svoj potpis. Uz nehajnu reč iz tvojih usta i potez olovkom, na desetine ili stotine hiljada u prilozima bilo je proćerdano, a da ti nisi ni trepnuo. Kasnije, kad te je Božja kuća pozvala na odgovornost, uplašio si se da ćeš morati da nadoknadiš gubitke, pa si bio u stanju čak i da smišljaš lažne dokaze, pronalazeći nekoga da dokaze prepravlja i menja potpise. To je tvoja „odanost” Bogu. Kad su zli ljudi divljali čineći loše stvari i izazivali prekidanja i ometanja u crkvenom radu i kad si video da Božjoj kući ljudi površno obavljaju svoje dužnosti i da žive na tuđ račun, pravio si se gluvonem, pretvarajući se da ne vidiš i da ne znaš, dok si u svom srcu razmišljao: „Voljan sam da budem odan Bogu, voljan sam da stražarim na svom položaju za Božju kuću, da dobro čuvam njena vrata i da dobro bdim nad stadom.” Voljan jesi, no, jesi li to i učinio? Kažeš da si voljan da stražariš na svom položaju, da sprovodiš stroge provere za Božju kuću i da dobro čuvaš njena vrata, no, poseduješ li odanost Bogu? Jesi li podoban da izgovoriš te reči? Imaš li imalo samosvesti? Imaš previsoko mišljenje o sebi! Ako to ne možeš da učiniš, nemoj to da izgovaraš lakomisleno. Kažeš da si voljan, pa iskazuješ rešenost i polažeš zakletve pred Bogom. Pošto položiš zakletve, Bog čeka; Bog će posmatrati i bdeti kako bi video šta potom činiš, primenjuješ li istinu i jesu li se ispunile reči koje si izgovorio. Ako ih ne ispuniš, u Božjim očima si varalica, a rešenost koju si iskazao i zakletve koje si položio pred Bogom obična su gomila laži. Ti bestidno obmanjuješ Boga i bestidno pokušavaš da nasamariš Boga; kakva si ti to stvar? Samim tim što pred Bogom izražavaš rešenost, što uložiš malo napora i što forme radi obavljaš stvari – misliš li da se to može smatrati primenom istine? Izdao si interese Božje kuće, a ipak želiš da te Bog prihvati i još uvek želiš da te Božji izabrani narod odobri; još i želiš da se cenkaš sa Bogom i želiš da primiš nagradu – da li bi se stvari zaista tako lepo mogle odvijati po tebe? Boga obmanjuješ, prema Njemu postupaš površno i poigravaš se s Njim, a ipak želiš da ti Bog pruži nagradu; kakva si ti to stvar? Ako si kadar da to učiniš, imaš li ti život? Kada bi iskvareni ljudski rod posedovao ljudsku savest i razum, ne bi se tako ophodio prema Bogu nakon tolikih godina slušanja propovedi. A ipak, ti u Boga veruješ tolike godine i tolike godine slušaš propovedi i još uvek možeš tako da se ophodiš prema Bogu, koristeći sopstvenu voljnost da bi njome zamenio primenu istine, da bi pokušao da nasamariš Boga i prema Njemu postupao površno, te da bi Ga obmanuo i s Njim se poigravao. Kaži Mi, kakva si ti to stvar? Ti si Sotona, đavo – nisi ljudsko biće. U Božjim očima nisi čak ni stvoreno biće; ti si samo đavo, samo bednik koji zaslužuje da umre! Kažite Mi, zar takav čovek ne zaslužuje da umre? (Zaslužuje.)

Neki ljudi smatraju da su uložili veliki trud u obavljanje svojih dužnosti u Božjoj kući i da su voljni da se daju za Boga, da su voljni da pridaju značaj Božjim rečima i voljni da primenjuju istinu. Kad kažu da su voljni, osećaju se u određenoj meri ganuto i malo iskrenosti, pa sebe uzdižu kao ljude poput Petra, koji streme ka istini i primenjuju istinu, postavljajući sebe na pijedestal. Da li je to nešto što bi stvoreno biće trebalo da čini? Treba li stvoreno biće da ima takva ispoljavanja? (Ne.) Čovek sa život-ulaskom nema samo voljnost; umesto toga, na osnovu te voljnosti, on praktično postupa i ima ulazak. Kakva će onda ispoljavanja imati takav čovek? Posedovanje život-ulaska označava da čovek postepeno odbacuje svoje iskvarene naravi i postepeno počinje da ima Božje reči kao svoj život. Šta obično ispoljavaju i proživljavaju ljudi koji Božje reči imaju kao svoj život? Kakav stav imaju prema Bogu? Kakva su njihova ispoljavanja u obavljanju dužnosti? (Čovek sa život-ulaskom ima nekoliko glavnih ispoljavanja. Kao prvo, ima istinsku samospoznaju. On vidi da uveliko zaostaje za Božjim zahtevima i da mu je rast još uvek premali. Usled pojedinih svojih prestupa i ispoljavanja iskvarenosti oseća bol i uznemirenost, a ujedno se nada da će doživeti više okruženja koja Bog postavlja i da će preuzeti veće breme, vežbajući se pritom da primenjuje istinu, jer jedino tako može zadobiti istinu. Kao drugo, u obavljanju svoje dužnosti on makar može da izbegne površnost i u stanju je da često promišlja o sebi. Ako otkrije da je prekršio načela ili da je u nekom pogledu podbacio, može smesta da promeni pravac. Pored toga, kad je reč o stvarima koje se odnose na Božje upravne odluke ili na one koje se odnose na Božje priloge, on ima bogobojažljivo srce i ne usuđuje se da uvredi Božju narav.) (Želeo bih još nešto da dodam. U obavljanju svoje dužnosti, čovek sa život-ulaskom biće obazriv i pažljiv, ulagaće trud u Božje reči i tragaće za istina-načelima, a uzdržavaće se od lakomislenog postupanja shodno sopstvenoj volji. Takođe će raspravljati o raznim stvarima i komunicirati s ljudima koji razumeju istinu, te će postupati u skladu sa istina-načelima.) U svom stvarnom životu, ljudi sa život-ulaskom imaju odgovarajuće proživljavanje i ispoljavanja. Oni se ne zadržavaju na nivou namera; nisu samo voljni da budu odani i voljni da se pokore. Umesto toga, oni imaju stvarno proživljavanje i stvarna ispoljavanja. A najjednostavnije jeste to što, ma šta da im se dogodi u svakodnevnom životu, oni mogu samoinicijativno i svesno da tragaju za istina-načelima. Pre svakog postupka, oni najpre uzimaju načela za to postupanje i o njima zadobijaju jasno razumevanje, te ne čine lakomisleno nedela. Ako ne razumeju, traže načela u Božjim rečima. Ako im, nakon što ih pronađu, ta načela i dalje nisu sasvim jasna, oni traže nekoga ko razume istinu kako bi o njima dodatno besedio i raspravljao. Kad jednom razumeju načela, u stanju su da ih sprovedu u delo. Sa pozitivne strane, naročito su proaktivni i posebno savesni u primeni istine. Sa čim god da se susretnu, bilo da je to nešto krupno ili beznačajno – a posebno kad je posredi neko krupno pitanje koje se tiče rada Božje kuće – naročito su obazrivi. Odluke ne donose olako sami, već se više savetuju sa drugima, više se raspituju i više tragaju. Sa negativne strane, kad učine nešto pogrešno, u stanju su da promisle o svojim iskvarenim naravima i da ih spoznaju, kao i da spoznaju svoje manjkavosti i nedostatke, oblasti kojih nisu svesni, te one oblasti u kojima su skloni tome da postanu negativni i slabi i da ne budu na visini zadatka. Često promišljaju o sebi. Tokom ovog procesa, kao prvo, mole se Bogu i tragaju za istinom, promišljajući o sebi i spoznajući sebe kroz Božje reči suda i razotkrivanja; kao drugo, traže od braće i sestara da im daju povratne informacije. Nakon obavljenog zadatka, iznova razmišljaju da li su u bilo kom pogledu prekršili načela, da li su išta prevideli, da li je bilo ikakvog iskrivljenja radnih aranžmana Višnjeg ili bilo kakvih neslaganja s njima. Neprestano promišljaju o sebi. Bilo sa pozitivne ili sa negativne strane, cilj i smer njihovog praktičnog postupanja su u nastojanju da postupaju u skladu sa istina-načelima i da se usklade sa istina-načelima, umesto da postupaju shodno sopstvenoj volji. Ako ne razumeju istina-načela ili ako im ona nisu jasna, to ne zadržavaju u sebi. Umesto toga, traže ljude koji razumeju istinu i sa njima razgovaraju u zajedništvu sve dok im ta načela ne postanu jasna, pa ih tek tada sprovode u delo i primenjuju. Ukratko, kad je reč o praktičnom postupanju, oni ne postupaju shodno svojim sklonostima ili u skladu sa svojim raspoloženjem, a još manje lakomisleno čine nedela po sopstvenoj volji; umesto toga, u stanju su da tragaju za istinom i da obavljaju svoje dužnosti u skladu sa načelima. Tako se ispoljavaju u praksi. Pored toga, kad je reč o njihovom stavu prema Bogu, o načinu na koji se odnose prema Božjim zahtevima i prema svakom vidu stvari koje se tiču Boga, u stanju su da imaju bogobojažljivo srce i da imaju srce koje se plaši Boga i srce ispunjeno strahom i trepetom. Duboko su uplašeni da ne povrede Božje srce krećući pogrešnim putem ili da ne učine nešto pogrešno, i u dubokom su strahu da ne uvrede Boga, da ne prekrše Božje upravne odluke ili da ne uvrede Božju narav. U svom odnosu prema istini i u svom odnosu prema istina-načelima, oni prema Bogu imaju takvo stanje uma i takve stvarne postupke i ispoljavanja; jedino to predstavlja život-ulazak, zar ne? (Tako je.) Imate li vi ova ispoljavanja? Oni koji imaju ova ispoljavanja poseduju život-ulazak; oni koji nemaju ova ispoljavanja, svi redom službuju. Kad bi te upitali šta si to užurbano radio trčeći unaokolo i dajući se svakoga dana, a ti rekao da si obavljao svoju dužnost i prinosio svoju odanost Bogu – jesu li onda tvoje reči i tvoji postupci zasnovani na načelima? Jesu li utemeljeni u Božjim rečima? Ako svaka reč koju izgovoriš, sve što činiš i svako gledište koje zastupaš nisu zasnovani na Božjim rečima i na istini, ako ne tragaš za istinom kad se razne stvari dogode i nemaš život-ulazak, zar ti onda samo ne službuješ? Lepo rečeno, ti službuješ; otvoreno rečeno, samo ulažeš napor; a još direktnije, ti naprosto prodaješ svoju radnu snagu! Prodavati radnu snagu isto je što i službovati. Šta možeš da zadobiješ time što prodaješ svoju radnu snagu? Naprosto zadobijaš malo blagodati: jedeš neku ukusnu hranu, nosiš neku lepu odeću, uživaš u pojedinim životnim udobnostima, živiš na prilično prostranom mestu, zimi ti je relativno toplo, a leti prijatno sveže. I to je već sasvim dobro. Ako samo ulažeš napor, šta još očekuješ da zadobiješ? Samo si voljan da obavljaš svoju dužnost, ali ne primenjuješ istinu. To nije sleđenje Božjeg puta. U tom slučaju, to što činiš jeste puko službovanje. Oni koji službuju ne primenjuju istinu i nemaju načela u bilo čemu što čine. Ovakvim službovanjem ne mogu da im zadobiju život; već je dobro i to što mogu da uživaju u malo blagodati. Voljan si da uložiš trud, pa ti, s obzirom na tvoj napor, Božja kuća obezbeđuje izvesne svakodnevne potrepštine kako bi živeo malo bolje, imao sveže povrće tokom cele godine i pojeo nešto organske hrane. I to je već Božja blagodat – u čemu još očekuješ da uživaš? Kada bi radio i ulagao napor zarađujući novac u svetu, šta bi to sebi mogao da priuštiš da jedeš ili da obučeš? A pritom ti ni hrana ni odeća ne bile obezbeđene tek tako; morao bi sâm da zaradiš novac da ih kupiš, a morao bi i da trpiš tuđe maltretiranje i zlostavljanje. Ulažući napor u Božjoj kući, možeš da uživaš u Božjoj blagodati i u najmanju ruku da ne budeš pošteđen zlostavljanja; možeš dobro da se hraniš, lepo se odevaš, živiš na lepom mestu i vodiš ugodan život. Niko te ne zlostavlja, niko te ne napada niti ti se sveti, a kad se razboliš, braća i sestre brinu o tebi i neguju te. Zar to nije blagodat? Nisu li to stvari za kojima tragate? Ako je to sve za čim tragate, već ste to postigli; već ste zadobili ono za čim ste tragali. Nisu li to stvari za kojima tragaju ljudi koji su bez života? Nisu li se traganjem za tim stvarima sve njihove želje ostvarile? Tvoja „voljnost” može da se razmeni samo za ovu blagodat i za uživanje od Boga. To je već sasvim dobro; Bog ti nije zakinuo. U stvari, ta tvoja „voljnost” je bezvredna. Bez život-ulaska, ne možeš da je zameniš za život; možeš da je razmeniš jedino za malo blagodati. Zar blagodat za koju ste je zamenili uveliko ne nadilazi ono što ste tražili ili zamišljali? (Da.) Da li je to onda ono što želite? Da li je to ono za čim stremite? Kad ste tek počeli da verujete u Boga, da li ste se naprosto nadali da ćete dobiti ovu blagodat i na tome ste se zadržali? (Nismo.) Imate li onda kakve druge težnje? (Imamo. Želimo i da stremimo ka dostizanju spasenja.) Ako samo imaš nameru da primenjuješ istinu, ali je nikada stvarno ne primenjuješ, može li ta tvoja težnja – stremljenje ka dostizanju spasenja – i dalje da se ostvari? (Ne može.) Zašto ne može da se ostvari? Zato što se naprosto zadržavaš na nivou voljnosti i nisi sproveo istinu u delo. Živiš u okruženju telesne udobnosti i lagodnosti, uživaš u Božjoj blagodati i u svom srcu se osećaš veoma zadovoljno. Da li je dobro da nastaviš tako? (Nije.) Šta je u tome loše? Nisu li to upravo one stvari za kojima težite? (Puko zadržavanje na nivou namera bez primene istine i bez proživljavanja ljudskog obličja – smatram da je takav život besmislen i bezvredan.) Zar ne mislite da se u dobrom jelu i odeći sastoji vrednost življenja? Dobro jesti, lepo se odevati, živeti na lepom mestu i uživati u lagodnom životu; čitav vek provesti bez brige oko hrane i odeće, uživajući u bogatstvu, časti i miru – nisu li to bile stvari kojima su težili carevi iz prošlosti? Tim stvarima su težili čak i carevi, pa čemu još uopšte mogu da teže beznačajni ljudi poput vas? Pogledajte se među sobom: ne težite životu i ne stremite ka dostizanju spasenja; težite jedino tome da dobro jedete, lepo se odevate i uživate u lagodnom životu. Nije li to pun domet vašeg stremljenja? Tako malo stremljenje je odveć lako postići. Nema potrebe da se besedi o istini; čak bi i jedna dodatna reč besede bila neprikladna. Vama istina nije potrebna. Šta je vama potrebno? Svi vi samo gledate da se najedete hleba. Dokle god vaše telo uživa u miru i radosti, dokle god imate hranu i odeću i srećno živite tokom ovog života, vama je to dovoljno i vi ne težite dostizanju spasenja. Stoga većina ljudi ima malo svesti o istini ili rešenosti u pogledu stremljenja ka istini. Ako bih stotinu puta ponovio neku izjavu koja se tiče istina-načela, koliko vas bi to moglo da prihvati? Koliko vas to može uzeti k srcu? Veoma malo, kako Ja to vidim. Tolike godine imam posla s vama. Koju god stvar da rešavamo – bilo da je posredi neko opšte pitanje, pitanje koje se odnosi na crkveni rad ili se odnosi na obavljanje dužnosti – ako naprosto govorim smireno, ne naglašavajući posebno ono što govorim i ne koristeći nametljiv ton, uviđam da nakon toga veoma mali broj ljudi može da se pridržava istina-načela i može precizno da sprovede stvari u delo i da ih primeni prema istina-načelima. Tolike godine sam besedio o istina-načelima, a vi i dalje ne možete da ih razumete i u svom srcu nemate svest o njima. Da biste bili u stanju da ih upamtite i da ih se pridržavate, neko mora da vas orezuje i dovodi u red. Ako vam se naprosto smireno obraćam, vi toga ostajete nesvesni i primenu istine uopšte ne uzimate ozbiljno. Ljudi koji su lošeg kova razumeju tek ponešto od doktrine, pa pomisle da su ušli u istina-stvarnost, a uz to su čak i sasvim zadovoljni sobom. Neki čak odlaze u krajnost, pa se razmeću. Nije li to bestidno?

Nedavno sam rešavao probleme u jednoj crkvi i sa njima sam razgovarao u zajedništvu o nekoliko načela. U proteklih nekoliko godina, više puta sam besedio o tim načelima, pa ipak, do dana današnjeg odgovorni ljudi i dalje ne uspevaju da ih dokuče. Ja naprosto govorim smireno, međutim, pojedini ljudi ne mogu da razumeju ljudski govor. Ne znaju šta da urade i ne znaju kako da primenjuju stvari. Te stvari sam rekao mnogo puta, ali im one naprosto na jedno uvo uđu, a na drugo izađu; od silnog slušanja, uši su im praktično ogluvele, ali ih i dalje ne razumeju. Kažite Mi, kakve su oni stvari? Jesu li oni ljudska bića? Ja govorim veoma jasno, saopštavam im načela prema kojima određenu stvar treba rešavati i način na koji je treba uraditi. Osim toga, redovno besedim o istini, a kad nastupe posebne okolnosti, besedim o nekim posebnim načelima. Pa ipak, oni čak ni sada ne znaju šta su načela. Kažite Mi, mogu li oni da se pridržavaju načela? Mogu li da postupaju u skladu sa istina-načelima? Ne mogu da se pridržavaju načela, niti mogu da postupaju u skladu sa istina-načelima, pa se to što rade stoga ne može smatrati obavljanjem dužnosti. Šta oni onda rade? Zar samo ne ulažu napor? Ako ne možeš da se pridržavaš istina-načela koja sam ti saopštio, da li je taj mali napor koji ulažeš primena istine? Znači li to da imaš život-ulazak? To nije život-ulazak; to je službovanje. Sasvim je dobro ako svojim službovanjem možeš da zaslužiš troškove za svoju hranu; ne možeš da zadobiješ život. Ne možeš da razumeš istina-načela o kojima Ja govorim, pa kako onda da te okarakterišem? Ako možeš da razumeš istina-načela, onda poseduješ ljudskost, ti si ljudsko biće. Ako ne možeš da razumeš istina-načela, onda nemaš ljudskost, ti si zver. Ako osećaš odbojnost prema istini i mrziš je, te se namerno postavljaš nasuprot Božjoj kući, onda si Sotona i đavo si. Ako razumeš šta Ja govorim i shodno tome postupaš – ako to razumeš a da Ja ne moram po drugi put to da naglašavam i da ne moram ponovo da te podstičem, ako možeš da postupaš prema Mojim rečima i da nastaviš da ih se pridržavaš – onda vidim da poseduješ savest i razum. U Svom srcu te poštujem i uvažavam i prema tebi se ophodim kao prema ljudskom biću. Ako sam nešto rekao hiljadu ili deset hiljada puta, a ti to ipak nisi razumeo, onda se prema tebi ne ophodim kao prema ljudskom biću; u Mom srcu ti nisi ljudsko biće, već zver. Zašto? Ako ne možeš da razumeš čak ni reči koje sam tako jednostavno i jasno i tako razgovetno izgovorio, šta si onda drugo ako nisi zver? I gori si od zveri. Moj pas ume da razume ono što ljudi obično govore. Možda ne zna šta želim da učini, ali, budući da tolike godine živi sa Mnom, zna šta ne želim da uradi. Obično se uzdržava da radi bilo šta za šta zna da Mi se ne dopada. Na osnovu čega se to može videti? Na primer, kad dovodim u red njegove štence, on sarađuje onoliko koliko može, duboko uplašen da to dvoje malih pasa neće razumeti i da će naljutiti svog gospodara. Zna da mu nije dozvoljeno da grize stvari ili odeću okačenu da se suši u dvorištu i da će se, ako to učini, njegov gospodar naljutiti. Svaki put kad uđe u dvorište, najpre to dvoje štenaca drži pod nadzorom i sprečava ih da grizu stvari okačene da se suše. Ako učini nešto što Me naljuti, neprestano pokušava da Mi se umili i da Me razveseli. Zadovoljan je tek onda kad sam voljan da ga ponovo pomilujem i da s njim progovorim. Način na koji pas razmišlja krajnje je jednostavan, međutim, pas poseduje jednu veliku dragocenost koje nema kod iskvarenog ljudskog roda: pseća iskrenost jeste nešto što ljudskom rodu nedostaje. Ako ljudskom rodu nedostaje iskrenost, kako se može nazivati ljudskim rodom? Premda su pripadnici ljudskog roda zaodenuti u ljudsku kožu i spolja imaju ljudsko obličje, u suštini nisu ljudska bića. Nedostaju im čak i najosnovnija savest i najosnovniji razum, pa kako onda mogu da ispolje iskrenost? Pojedini ljudi mogu da shvate načela i da ih sprovedu u delo; takvi se ljudi mogu nazvati ljudskim bićima. Zašto je to tako? (Kao prvo, njihova sposobnost da razumeju načela pokazuje da poseduju duhovno razumevanje i da poznaju značenje Božjih reči i Božjih namera. Kao drugo, takvi ljudi poseduju savest i razum, imaju granice u sopstvenom vladanju i mogu da se pridržavaju načela; stoga se jedino takvi ljudi mogu nazvati ljudskim bićima.) Tako je. Kao prvo, oni imaju moć razumevanja. Mogu da shvate ljudski govor i mogu da razmišljaju i da pojme na način koji je svojstven drugim ljudima. Kao drugo, poseduju savest i razum, imaju granice savesti, voljni su da primenjuju istinu i u stanju su da je primenjuju. Takav se čovek može nazvati ljudskim bićem; oni koji ne poseduju ove dve stvari nisu ljudska bića. Ako neko nije ljudsko biće, kako može da poseduje savest i da poseduje razum? Bez savesti i razuma, kako bi mu pošlo za rukom da razume ljudski govor? Čovek bez savesti i razuma ne može da poštuje čak ni pravila, uprkos tome što razume ponešto doktrine i što želi to da učini. A ipak, on i dalje misli da njegova voljnost da primenjuje istinu znači da je neko ko je odan Bogu i neko koga Bog prihvata i voli. Zar to nije logika nitkova? (Jeste.) Ljudi sa logikom nitkova naposletku ne mogu da zadobiju istinu. Kakvi ljudi imaju logiku nitkova? Smetenjaci. Smetenjaci se uvek pozivaju na logiku nitkova. Šta ovim hoću da vam kažem? Da li pokušavam da vas podstaknem da primenjujete istinu ili pak razotkrivam suštinu problema koje imate? (Jasno nam stavljaš do znanja da još uvek nismo kročili na put stremljenja ka istini i navodiš nas da krenemo tim putem.) Neki ljudi kažu: „Zar Ti ove stvari ne govoriš naprosto zato da bi nas podstakao da primenjujemo istinu?” To zaista nije Moj naum. Hoćeš li moći da primenjuješ istinu, to je tvoja lična stvar i nema baš nikakve veze sa Mnom. Kad jasno završim besedu o istinama o kojima bi trebalo da besedim, ispuniću Svoje odgovornosti i obaveze. Kad je reč o tome koji put biraš i kojim putem ideš, u to se ne uplićem. Da li ćeš naposletku moći da dostigneš spasenje u potpunosti zavisi od tvojih sopstvenih izbora i u celosti počiva na putu kojim ideš; ovde se završava Moja odgovornost prema vama. To jest, Ja vam saopštavam sve istine koje treba da razumete, pa ako ste voljni da ih primenjujete, razume se da je tako bolje, ali ako niste voljni, Ja se u to neću uplitati. Sasvim sigurno neću svakodnevno ići za vama i nadgledati vas, a kamoli to da ću vas primoravati da primenjujete istinu. Ja takve stvari ne radim; to nije Moje delo, niti to spada u delokrug Moga rada. Ako od Mene tražite da se prema vama ophodim kao prema robovima, orezujući vas i dovodeći vas u red svakodnevno kako biste bili u stanju da poštujete nekoliko pravila, da pokažete malo poslušnosti i da primenite malo istine, kako Ja to vidim, takvi ljudi jesu oni koji ne mogu da budu spaseni. Ako sam hiljadu ili deset hiljada puta izgovorio istina-načela, a vi ih, ipak, niste razumeli i za njima ne tragate, šta još mogu da kažem? Kakav je Moj stav prema tome? Radite kako vam je volja. Ako niste voljni da slušate, nemojte da slušate. Možete da verujete kako god poželite; neću u to da se uplićem, niti želim da ulažem taj napor. Istina vam je darovana besplatno, ali vi ne umete da je cenite. Da li ćete naposletku moći da dostignete spasenje vaša je lična stvar i to nema nikakve veze sa Mnom. Ako uvek moraš da se oslanjaš na druge ljude da te nadgledaju, orezuju i dovode u red da bi jedva uspeo da primeniš nešto malo istine ili da učiniš nešto korisno za rad Božje kuće i za svoju dužnost, onda to nije ono što Ja želim. Ako ste svi vi takvi, onda nema nikakvog značaja to što Ja besedim o istini; beseda o bilo kom aspektu istine bila bi izlišna i krajnje nepotrebna. Ako ne posedujete čak ni savest ni razum koje bi normalna ljudskost trebalo da ima i, nakon što ste čuli toliko istine o kojoj je razgovarano u zajedništvu, još uvek nemate subjektivnu nameru niti plan kako da primenjujete istinu i kako da uđete u istina-stvarnost, onda za vas nema nade da ćete dostići spasenje. Je li tako? (Jeste.)

Pojedini ljudi neprestano pokušavaju da sa Mnom igraju psihološke igre i upuštaju se u obmanu. Kad god nešto rade, pre nego što bilo šta preduzmu, oni čekaju da Ja izdam naređenje. Koliko god puta da sam besedio o načelima, na njih to uopšte nije delovalo; naprosto ne postupaju u skladu sa načelima. Stalno razmišljaju: „Za ovu stvar od Tebe moram da dobijem naređenje. Ako kažeš da to smemo da uradimo, to ćemo i uraditi; ako kažeš da ne smemo, nećemo. Šta ako postupim prema načelima koja si Ti objasnio, a Ti nakon toga budeš nezadovoljan? Šta ako mi budeš zagorčavao život? Šta ako Me budeš terao da nadoknadim gubitke?” Oni sa Mnom igraju psihološke igre – niti postupaju prema načelima niti ispunjavaju odgovornosti ljudskog bića. Ne rade ništa od onoga što spada u njihovu ličnu odgovornost – da sa drugima sarađuju, da sa drugima o raznim stvarima raspravljaju i razgovaraju u zajedništvu ili da potraže pomoć u priručnim materijalima. Umesto toga, neprestano idu za Mnom i dosađuju Mi, zapitkujući te ovo te ono i uvek govoreći: „Misliš li da je u redu da to ovako uradim?” Zapravo sam izneo načela i sasvim jasno sam ih objasnio, međutim, ovi ljudi ih naprosto ne uzimaju zaozbiljno. Razmišljaju: „Načela o kojima si besedio predstavljaju samo širi kontekst – reči koje imaju za cilj da obmanu ljude. Moraš da mi kažeš kako da ovu stvar rešim i svaku pojedinost moraš da mi objasniš.” Nisi u stanju da shvatiš načela koja sam objasnio i ne uzimaš ih zaozbiljno, pa od Mene tražiš da ti neposredno kažem kako da sve uradiš. Zar te to ne čini beskorisnim? Zar nemaš mozak? Zar ni o čemu ne razmišljaš? Šta je tvoja dužnost? Ne želiš da preuzmeš nijednu od dužnosti koje ljudsko biće treba da obavlja niti od odgovornosti koje treba da preuzme; naprosto želiš da ti Ja neposredno kažem šta da uradiš. Čemu onda služe tvoje srce i tvoj mozak? Ne želiš da se u to uneseš srcem, ne želiš da upotrebiš svoj mozak, niti želiš da uložiš napor, a uz to se i bojiš da preuzmeš odgovornost. Kakav si ti čovek? Zar nisi lukav i prevrtljiv mešetar? Sasvim si lošeg kova, a ipak si prepun smicalica! Pokušaj takvog lukavstva kod Mene neće proći. Dovoljno je odvratno to što ne možeš da razumeš načela, a još pokušavaš da sa Mnom izvodiš smicalice i plašiš se da preuzmeš odgovornost. Kako bi ti uopšte mogao da sprovedeš istinu u delo? Kakva je priroda straha od preuzimanja odgovornosti tokom obavljanja dužnosti? Ima li u takvom obavljanju dužnosti iskrenog srca? Ima li ikakve posvećenosti? (Nema.) Ako nema ni iskrenog srca ni posvećenosti, postoji li ikakav život-ulazak? Da li je to obavljanje dužnosti? (Nije.) Kakva je onda priroda takvog obavljanja dužnosti? To je službovanje; takva mu je priroda. Gnušam se svakoga ko sa Mnom igra psihološke igre. Ako radiš usrdno i trezveno, smesta tragaš kad nešto ne razumeš i postupaš u skladu sa načelima nakon što si se o njima raspitao i zadobio jasnoću, čak i ako u posebnim okolnostima ponekad nešto ponovo upitaš, neću biti odbojan prema tvom lošem kovu. Međutim, ako se u sebi neko neprestano sukobljava sa Mnom, igrajući psihološke igre i nastojeći da Me nadmudri, odbijajući da preuzme ikakvu odgovornost, zapitkujući Me o svemu sa čim se susretne i postupajući tek nakon što mu dam uputstvo – kakav je to problem? Spolja gledano, deluje kao da se on u svemu pokorava Bogu, dok je zapravo posredi lukavost. On misli da, bude li nešto krenulo po zlu kad na taj način bude postupao, neće snositi nikakvu odgovornost; istovremeno, može drugima da stavi do znanja kako se u svemu pokorava Bogu. Zato, šta god da radi, uvek želi da čuje uputstva koja Bog lično izdaje, kao da je njegov odnos s Bogom naročito blizak. Ne shvata da to ometa Božje razmišljanje, ometa Njegovo delo i navodi Ga da oseća odbojnost i gnušanje prema njemu. Čak misli da obavlja svoju dužnost i daje se za Boga, da bi Bog tako trebalo da ga usmerava, da Božja kuća mora da mu dopusti da tako postupa i da bi Božja kuća trebalo da ga mazi poput male bebe. Tek tada se u sebi oseća zadovoljno i smatra da uživa. Kakvo je to razmišljanje? Da li je to neko ko stremi ka istini? Ima li takav čovek razuma? (Nema.) Ljudi koji razumeju istinu postupaju razumno. U najmanju ruku, oni rešavaju probleme koje su sami u stanju da reše i Bogu ne dosađuju neprestanim pitanjima. Čak i ako ne mogu sami da reše problem, treba da tragaju i da razgovaraju u zajedništvu sa braćom i sestrama sa kojima sarađuju ili sa ljudima koji razumeju istinu. Tako mogu da reše problem i da pronađu put primene. Čovek sa razumom to može da učini; ljudi bez razuma skloni su tome da lakomisleno čine nedela. Ako čovek sa život-ulaskom razume istinu, ako može da je primenjuje i da uđe u istina-stvarnost, te ima Božje reči kao svoj život, da li bi on imao takav stav prema Bogu ili bi se tako ponašao? Da li bi sa Bogom ostvarivao takvu interakciju? (Ne bi.) Ne bi; to je sasvim sigurno. Šta se onda dešava sa ljudima koji tako postupaju? Očigledno je da nikada nisu imali život-ulazak. Sve rade u potpunosti shodno sopstvenim interesima i namerama, a ipak neprestano tvrde: „Voljan sam da budem odan Bogu, voljan sam da za Boga pružam usluge i voljan sam da umrem za Boga! Sve dok sam voljan, ja sam neko ko voli Boga i neko ko je odan Bogu i pokorava Mu se!” Mašući tom zastavom, oni smatraju da imaju život. Zaista ne znaju gde im je mesto u vaseljeni! Zar to nije ispoljavanje nedostatka razuma? (Jeste.) Ako neko ima razuma, zar bi ovu „voljnost” smatrao životom? (Ne bi.) Zašto ne bi? (Zato što vidi da još uvek ima mnogo nerazrešenih iskvarenih naravi i mnogo istina koje ne može da sprovede u delo i oseća da zaostaje za Božjim zahtevima, te ne misli da ima život.) Najizrazitija karakteristika razumnog čoveka jeste to što može često da promišlja o sebi. Kad otkrije svoje probleme, prema njima se postavlja razumno i počinje da ih razume, te traga za istinom kako bi ih razrešio. Samo takav čovek ima istinski život-ulazak. Svi ljudi koji razumeju istinu poseduju istinsku samospoznaju; svi oni imaju tačnu procenu i ocenu o sebi. Tačno znaju kakvog su kova, kakva im je ljudskost, koliko su Božjih reči i istina-načela sproveli u delo, a koliko njih još uvek imaju da sprovedu. Razmatraće stvari na ovaj način i nakon tih promišljanja doći će do ovih dobitaka. Nakon što to zadobiju, oni razmišljaju: „Čovekova voljnost u smislu njegove subjektivne namere nije život. Puko postojanje voljnosti je beskorisno; još uvek nisam sproveo istinu u delo. U meni još uvek ima iskvarenosti i buntovništva, a ljudskost mi nije baš najbolja. Uvek želim da se poredim sa drugima i, šta god da radim, uvek želim da postupam jednostrano i samovoljno. Ni sa kim nikada ne želim da raspravljam o raznim stvarima niti da sarađujem; naprosto u svemu želim da imam odlučujuću reč. Na sve gledam sa visine i nikoga ne uvažavam. To nisu ispoljavanja posedovanja ljudskosti, niti su ispoljavanja primene istine!” Promišljajući o sebi i spoznajući sebe u poređenju sa Božjim rečima i sa iskustvenim svedočanstvima braće i sestara, čovek može da dođe do ovih rezultata i da ostvari ove dobitke. Nakon što ostvari te dobitke, da li on donosi zaključak o svom stremljenju i o svojim različitim ispoljavanjima? (Da.) I do kakvog zaključka dolazi? (Do toga da još uvek nije neko ko stremi ka istini.) Prepoznaje da nije neko ko stremi ka istini, da ne razume istinu i da još uvek prilično zaostaje za Božjim zahtevima. Uviđa da je u obavljanju svoje dužnosti uložio tek malo napora i da još uvek nije sproveo istinu u delo. Do takvog zaključka dolazi. Zar njegova namera da primenjuje istinu tada ne jača? (Jača.) Nakon što promišljanjem o sebi ljudi sa savešću i sa razumom dođu do ovih rezultata, njihova namera da primenjuju istinu postaje sve snažnija. Kad se nešto dogodi, promišljaju o tome kakva buntovna razmišljanja imaju, kakva pogrešna razmišljanja i gledišta imaju, kakva iskvarena stanja i ispoljavanja iskvarenih naravi imaju te kako bi protiv njih trebalo da se pobune i kako bi trebalo da ih razreše. Nakon što o tim stvarima promisle, oni će potom tragati za onim što Božje reči poručuju i za onim što Bog zahteva od čoveka da primenjuje, te će tražiti istina-načela. Kad pronađu istina-načela, njihova namera da primenjuju istinu postaje još snažnija. Znaju koja su Božja zahtevana merila i kako konkretno treba da postupaju. Put im je jasan, a njihov sledeći korak jeste praktično postupanje.

Recite Mi, da li ljudi koji nemaju razumnost mogu da promišljaju o sebi? (Ne mogu.) Nikada neće promišljati o sebi; uvek smatraju da, iako imaju iskvarene naravi, nikada ih nisu ispoljili, da su uvek u pravu i da su u svakom pogledu bolji od svih ostalih, te da nikada nisu pogrešili niti su učinili išta pogrešno. Zašto su u stanju da tako razmišljaju? Eto šta znači biti lišen razumnosti. Ljudi koji nemaju razumnost neće promišljati o sebi i neće se upoređivati sa Božjim rečima. Oni se neće upoređivati sa Božjim rečima i nemaju srazmerno tačnu procenu, ocenu niti spoznaju o sebi – dakle, imaju li onda nameru da primenjuju istinu? U njima ta namera ne može da nastane. Hoće li onda voleti istinu? Hoće li doći pred Boga da tragaju za istinom? Neće. Veruju da su učinili sve što je trebalo da učine, baš kao što je Pavle rekao: „Veru sam sačuvao, dobru sam bitku izborio.” Nakon što samo ulože određeni trud, oni donose takav zaključak o sebi, te stoga ne tragaju za istinom. Ljudi koji nemaju razumnost tako sebe karakterišu i ne tragaju za istinom, pa mogu li onda da primenjuju istinu? (Ne mogu.) Čak i ako povremeno poštuju nekoliko pravila i postupaju tek forme radi, pa spolja izgleda kao da primenjuju istinu, oni u stvari poštuju pravila, a ipak veruju da primenjuju istinu. Zar to nije samoobmana? Zašto su ljudi toliko skloni da poštuju pravila? Zato što nisu dobri u traganju za istinom. Ako ne tragaju za istinom, oni nikako ne mogu da razumeju istina-načela i nikako ne mogu da razumeju šta je put primene istine. Prema tome, šta god da rade, oni tek poštuju nekoliko pravila i postupaju tek forme radi. Očigledno je da poštuju pravila, a kažu da primenjuju istinu – to je pretvaranje, to je obmana i to je poigravanje. Samo poštuješ pravilo. Baš kao i Pavle: u svom radu i propovedanju on je silno patio i platio veliku cenu, a ipak je samo postupao forme radi i nikada nije sledio Božji put. To jest, u svemu što je radio, on nikada nije tragao za Božjim namerama, nikada nije uzimao Božje reči k srcu, nikada nije postupao u skladu sa njima, već je naprosto postupao prema sopstvenoj volji. Zatim je svoju patnju i svoje davanje iskoristio kao zalog kojim je zahtevao nagradu od Boga: „Dovršio sam trku koju je trebalo da dovršim. Daj mi venac; daj mi nagradu!” Neko ga je upitao: „Znaš li ko je Gospod Isus?” A on je rekao: „On je Hristos.” Ponovo ga je upitao: „Ko si onda ti?” A on je rekao: „I ja sam hristos.” Zar nije razotkrio svoje pravo lice? Da li je imao ikakva stvarna ispoljavanja primene istine? (Nije.) Ljudi koji o sebi nikada ne promišljaju nikada neće znati da primenjuju istinu. Nemaju svest o primeni istine i nikada neće tragati za istinom. Oni ne mogu da nađu put primene istine, a kamoli da će razumeti pojedinosti u vezi sa primenom istine. Zato, kad pokušavaju da napišu članak sa svedočanstvom o životnom iskustvu, čak i nakon što se iz sve snage napregnu, ne mogu da stave olovku na hartiju. Očajnički žele da se prave važni i očajnički žele da pokažu šta mogu, ali im to ne polazi za rukom; od tolike uznemirenosti ih obliva znoj, a ipak ne mogu ništa da napišu. Zašto je to tako? Oni nikada nisu primenjivali istinu i nikada nisu prošli kroz proces traganja za istinom i proces njene primene. Jesu li to ljudi sa život-ulaskom? (Nisu.) Da li ljudi bez život-ulaska imaju život? Nemaju život. Na šta se onda oslanjaju pri obavljanju svojih dužnosti? (Oslanjaju se na sopstvenu volju i oslanjaju se na sopstvene sklonosti.) Tačno je kad kažete da se oslanjaju na sopstvenu volju i na sopstvene sklonosti, ali se oni, ipak, osećaju kao da im se nanosi nepravda i to ne prihvataju. Onda stvari možemo da postavimo ovako: na šta se oslanjaju pri obavljanju svojih dužnosti? Naprosto se oslanjaju na sledeće: „Voljan sam da primenjujem istinu i da udovoljim Bogu; voljan sam da budem odan Bogu; voljan sam da se pokorim istini; voljan sam da idem putem bogobojažljivosti i klonjenja od zla; voljan sam da se pokajem i da priznam svoje greške; voljan sam da stremim ka istini i da idem putem spasenja.” Dok obavljaju svoje dužnosti, naprosto se oslanjaju na želje tipa „voljan sam”; to im je uporište da svoju dužnost obavljaju prema sopstvenoj volji. Ako se oni pitaju, ta „voljnost” može sve da zameni i može sve da postigne, međutim, za Boga njihova voljnost ne vredi ni prebijene pare. Zašto? Bog posmatra tvoje srce i zna da si voljan da primenjuješ istinu i da si voljan da stremiš ka istini. Bog čeka tvoje praktično postupanje i tvoj ulazak, a ipak nikada od tebe ne vidi nikakav stvarni postupak niti vidi ikakav život-ulazak. Prema tome, takvi ljudi nemaju život; to je sasvim sigurno. Ljudi bez života poseduju jednu veoma očiglednu osobinu: uvek se prema Bogu ophode sa jednakim stavom sa kojim bi se ophodili prema čoveku. Uvek razmišljaju o tome kako da se sukobljavaju s Bogom i spletkare protiv Njega, uvek nagađaju kako ih Bog posmatra i uvek se prema Bogu ophode kao da komuniciraju s nekim drugim čovekom ili sa svojim pretpostavljenim. Nemaju bogobojažljivo srce i nemaju stav pokornosti prema Bogu. To je najočiglednija osobina čoveka bez života. On u srcu uvek nagađa o Bogu: „O čemu Ti razmišljaš? Šta znači taj pogled u Tvojim očima? Koje se značenje krije u pozadini Tvog tona i zvuka Tvoga glasa? Kažeš li mi da to učinim ovako ili onako?” On ne traga za istina-načelima; uopšte se ne boji Boga, već gaji samo sumnjičavost, podozrenje i sklonost sukobljavanju. Čovek bez života nikada ne može početi da se boji Boga, pa nema čak ni najosnovnije poštovanje prema ovaploćenom Bogu. Dok se moliš, ti možda uvek govoriš: „Bože, Bože” i to može da zvuči veoma prijatno. Gledano spolja, može delovati kao da izuzetno poštuješ ovaploćenog Boga, ali u stvarnosti, budući da nemaš život-ulazak i da ne poseduješ Božje reči kao svoj život, kad uzvikuješ „Bože”, ti samo izgovaraš tu reč. To ne znači da spoznaješ Božju suštinu i Njegov identitet niti da se prema Njemu istinski ophodiš kao prema Bogu. To je tek puki oblik oslovljavanja, baš kao i oni izrazi kojima oslovljavaš svoje roditelje, dedu i babu ili bilo kog starešinu. Za tebe je „Bog” samo izraz poštovanja pri oslovljavanju jer, što se tebe tiče, Bog nije predmet tvog obožavanja i ti nemaš bogobojažljivo srce. Razumete li? (Da.) Tek nakon što Božje reči postanu čovekov život, u njemu će se postepeno razviti bogobojažljivo srce. Šta vam ova tvrdnja pokazuje? Bogobojažljivo srce nastaje zato što su Božje reči postale život u čoveku; ono ne nastaje iz čovekove savesti i razuma. Time što poseduješ savest i što poseduješ razum ne možeš da stvoriš bogobojažljivo srce. Čak i ako si dobar čovek, čovek koji se drži pravila, čovek koji je bezazlen i koji se drži svoga pravog mesta – ako uopšte nemaš bogopoznanje ili ako nikada nisi imao život-ulazak, onda u najboljem slučaju imaš tek malo poštovanja, učtivosti i lepog vaspitanja prema Bogu; to se ne može nazvati strahom. Čovekov strah od Boga nastaje zato što su Božje reči postale njegov život. Zato nemojte da mislite da puka „voljnost” može da obuhvati sve ili da zameni sve. Za Boga je tvoja voljnost beznačajna i od male vrednosti. Neki ljudi kažu: „Zar nisi besedio o tome da čovek treba da ima stav pokornosti prema Bogu?” Tvoj stav prema Bogu i tvoja subjektivna namera – ono što si voljan da učiniš – dve su potpuno različite stvari. Posedovanje stava pokornosti prema Bogu jeste razumnost koju treba da poseduješ, dok su tvoja subjektivna namera i tvoja voljnost tek puka želja ili tvoja rešenost. Od presudne je važnosti da jasno uvidiš sledeće: tvoja voljnost možda može da te povede na put spasenja i, naravno, predstavlja preduslov koji ti omogućava da kročiš na put spasenja, no, biti voljan da primenjuješ istinu ne znači da si je već primenio, niti znači da si već zakoračio u istina-stvarnost, a još manje znači da poseduješ istina-stvarnost ili da imaš život-ulazak. To jest, ako se samo zadržiš na stupnju voljnosti da primenjuješ istinu, ne može se reći da već imaš život. Kada, dakle, zaista imaš život-ulazak? Kad možeš da primenjuješ istinu, kad spoznaješ sebe i kad možeš da postupaš prema Božjim zahtevima – jedino to znači da zaista imaš život-ulazak. Imaš život-ulazak zato što su se, tvojim razumevanjem istine, tvoja razmišljanja i gledišta, tvoj stav prema Bogu i tvoje iskvarene naravi svi redom promenili u različitoj meri; ispravljeni su tvoj stav prema Bogu i tvoj stav prema obavljanju dužnosti i ti više ne živiš prema svojim iskvarenim naravima niti prema pogrešnim razmišljanjima i gledištima; u svojim gledištima o ljudima i stvarima i u svom vladanju i postupcima, u stanju si da Božje reči uzmeš kao svoje uporište i da istinu uzmeš kao svoj kriterijum – jedino je to posedovanje života. Da li vi imate život? Imaš život tek onda kad poseduješ ove stvarnosti; bez ovih stvarnosti, nemaš život. Ako nemaš život, kakav si ti onda čovek? Ti si zver, ti si đavo i neko ko je od Sotone. Na šta se ljudi koji su od Sotone oslanjaju pri obavljanju svojih dužnosti? Oslanjaju se na svoje iskvarene naravi i oslanjaju se na svoju želju za blagoslovima. I šta je krajnji rezultat? Oni divljaju i čine nedela; nimalo nisu u stanju da primenjuju istinu, nisu u stanju da slede Božji put, a još manje su u stanju da dostignu spasenje. To je rezultat.

Upravo smo razgovarali u zajedništvu o nekim ispoljavanjima ljudi koji nemaju život-ulazak. Nakon što su to čuli, neki ljudi kažu: „Ispostavlja se, dakle, da, čak i nakon što sve ovo vreme verujemo u Boga, mi i dalje nemamo život-ulazak i nismo zadobili istinu i život. Da li nas onda, u Svom srcu, Ti ne voliš i sit si nas?” Takve ljude uvek zanima to kako ih Ja procenjujem. Da li je to ispravno? (Nije.) Zašto nije ispravno? (Bog sa nama danas toliko razgovara u zajedništvu kako bismo jasno prepoznali svoje pravo stanje i jasno uvideli da, sve do sada, nismo kročili na put stremljenja ka istini i da smo u obavljanju svoje dužnosti i dalje na stupnju službovanja. To nam omogućava da se blagovremeno probudimo i pokajemo, te nam omogućava da pronađemo pravi put za primenu istine. Ako samo nagađamo kako nas Bog procenjuje i posmatra, a ne nastojimo da razumemo Božje brižljive namere, time ispoljavamo da ne stremimo ka istini, pa naposletku ipak nećemo zadobiti istinu.) Kako god da te procenjujem ili kakav god utisak da imam o tebi, to nije stvar o kojoj treba da brineš i to nije glavni razlog tvoje zabrinutosti. Zar nije tako? (Tako je.) Ti čak želiš da Mi se dopadneš i da Ja imam dobar utisak o tebi? S obzirom na to kako obavljate dužnost, već je prilično dobro ako vam pođe za rukom da kod Mene ne izazovete odbojnost prema sebi. A kad je reč o tome da li Mi se dopadate, o kome imam dobar utisak i o kome imam visoko mišljenje – Ja imam Svoja načela. To nije stvar o kojoj treba da brinete, niti je to nešto što treba da znate. Štaviše, bez obzira na stav koji imam prema vama dok govorim ili bez obzira na to kakva gledišta imam o bilo kom pojedincu, neću postupati naprasito niti na osnovu osećanja, a još manje će Me poneti emocije; prema vama ću se ophoditi pravično. Čak i ako svoje dužnosti obavljate veoma loše, nemojte da postajete negativni i nemojte da vas to sputava. Samo se usredsredite na ispunjavanje dužnosti koju bi trebalo da obavljate u skladu sa načelima koja zahteva Božja kuća. A kad je reč o tome kojim putem svako od vas može da pođe, to će zavisiti od vaših stremljenja i izbora. Naravno, iz Moje perspektive, nadam se da svako od vas može da stremi ka istini, da prihvati istinu i da kroči na put spasenja. Naročito se nadam da će oni među vama koji se trude i nose teško breme i koji obavljaju važne dužnosti, oni sa duhovnim razumevanjem koji su srazmerno dobrog kova, kao i oni sa dobrom ljudskošću, svi redom postati ljudi koji streme ka istini, da će biti u stanju da što pre kroče na put spasenja i da će biti u stanju da u svemu primenjuju istinu i zadobiju život-ulazak. Međutim, ako niste voljni da stremite ka istini i da idete putem spasenja, neću vas primoravati; neću vas siliti. To je Moj stav. Kad je reč o svakome od vas, Ja znam i razumem kakvog ste kova i kakva su vam stremljenja, te o tome imam Svoja gledišta. Međutim, o vama sada neću donositi zaključke. Kojim putem idete i dokle možete da stignete, to će zavisiti od vaših sopstvenih izbora. Božja kuća ima načela u ophođenju prema ljudima. Ako prekršiš upravne odluke, crkva će postupiti prema tebi onako kako i treba u skladu sa načelima. Neću da te štitim; čak i ako o tebi imam visoko mišljenje, Ja te neću štititi. Čak i ako si u prošlosti uložio veliki napor i bio si čovek koji se trudio, nosio si teško breme i ranije se doprineo određenoj oblasti rada Božje kuće – ako prekršiš upravne odluke, crkva će prema tebi postupiti onako kako i treba. Žuljevi na tvojim nogama nastali su od tvog hoda; put kojim ideš jeste onaj koji si sâm izabrao. To su posledice toga što si išao pogrešnim putem. Meni je lako da rešavam ova pitanja. Dolazim u kontakt sa nekoliko pojedinaca kad je reč o opštim poslovima. Način na koji oni obavljaju stvari prilično je odbojan i poprilično odvratan, ali prema njima Ja i dalje mogu ispravno da se ophodim. Prestanite da neprestano nagađate Moje misli. Najveću odbojnost osećam prema tome kad ljudi stalno čitaju između redova i kad motre na Moj izraz lica, neprekidno se raspitujući o tome šta mislim i stalno nagađajući da li Mi se dopadaju ili kakav utisak imam o njima. Te stvari Mi se najviše gade. Nikada nemoj da nagađaš o Mojim mislima, nikada ne razbijaj glavu oko toga kako Ja gledam na tebe i kako te procenjujem, niti kakve planove imam za tebe i kako ću sa tobom postupiti. O tim stvarima nemoj da brineš i nemoj da trošiš energiju razmišljajući o njima. Što više o njima razmišljaš, to Mi se više gadiš. Na koji god od tvojih problema da ukažem dok besedim o istini, to nije zato da bih te potpuno otpisao, nije zato da bih te napao, niti je to zato da bih te osudio. Naprotiv, to je zato da bih ti pomogao da razrešiš svoje probleme kako bi mogao da razumeš istinu, da imaš put primene i da naposletku budeš u stanju da kročiš na put spasenja. Stoga, svoj um ne treba da usmeravaš na reči kojima se služim ili na ton Moga glasa. Treba da se usredsrediš na sadržaj onoga što govorim, da se sa tim uporediš i da vidiš da li se ono što Ja govorim odnosi na tvoj problem i da li to može da ga razreši. Ako ti kažem koju reč više, ako o tebi imam visoko mišljenje ili te postavim na važan položaj, nemoj da se uobraziš. Ponekad su reči koje ti upućujem veoma stroge i veoma oštre, pa čak i ako osećaš da sam veoma srdit, ne smeš da postaneš negativan. To ne radim da bih te napao; Ja tu stvar samo nepristrasno rešavam i o tom pitanju sudim prema njegovoj suštini. Činim to da bih jasno i temeljno besedio o istini, a ne da bih tebi lično zagorčavao život. O tvom problemu besedim zato što on obuhvata jedan aspekt istine ili obuhvata jedan aspekt stanja ljudskog roda. O tome moramo da razgovaramo u zajedništvu kako bi kroz tu stvar svako zadobio uvid i izvukao pouku. Nemoj da nagađaš o Mojim mislima; ako to činiš, svoj trud ulažeš na pogrešnom mestu. Da li razumeš? (Da.) Ako svakoga dana razbijaš glavu oko toga šta Ja mislim, kako gledam na tebe i kako te procenjujem, kakve planove imam za tebe i da li ću se pozabaviti tobom ili ću te navesti da patiš – ako o tim stvarima stalno razmišljaš, grešiš i ulažeš trud na pogrešnom mestu. Da želim da se tobom pozabavim, ne bi bilo potrebe da to činim lično; vođe i delatnici bi se neposredno pozabavili tobom u skladu sa načelima. Božja kuća ima upravna pravila, a crkva će poštovati postupke shodno načelima i rešiti tu stvar nepristrasno. Da želim da se tobom pozabavim, rekao bih crkvenim vođama i delatnicima da besede o istini i da reše taj problem na osnovu tvojih ispoljavanja, a potom bih im naložio da sa tobom postupe u skladu sa načelima; to bi bilo veoma lako. Stoga nema potrebe da čitaš između redova i da motriš na Moj izraz lica, niti treba da osluškuješ nagoveštaje u onome što govorim, a ponajmanje je potrebno da paziš na ton Moga glasa. Ako istinski veruješ u Boga, ako veruješ da Bog ispituje najdublje odaje čovekovog srca i ako veruješ da je Bog izvor istine, puta i života, onda ne bi trebalo da imaš ova nagađanja o Meni niti da se prema Meni ovako ophodiš. Da li razumeš? (Da.) Ne volim kad se prema Meni ovako ophodiš i kad to činiš sa ovakvim stanjem uma. Za Mene je savršeno prirodno i opravdano da razumem tvoju suštinu, da razumem tvoju ljudskost i da razumem tvoje iskvarene naravi. Međutim, ako želiš da razumeš šta mislim u Svom srcu, kako gledam na tebe i šta nameravam da učinim sa tobom, onda grešiš. Znate li u čemu grešite? (Zauzeli smo pogrešan položaj.) To je zauzimanje pogrešnog položaja. Ako u komunikaciji sa Mnom zauzmeš pogrešan položaj, onda si u velikoj opasnosti. Nipošto ne bi trebalo da ideš ovim putem; učiniš li to, bićeš u opasnosti.

U svojoj veri u Boga nema potrebe da čitate između redova i da motrite na Božji izraz lica, niti prema Njemu treba da budete oprezni ili sumnjičavi. Znate li jasno u svom srcu šta treba da radite i kako treba da postupate? (Sada je malo jasnije. Sa Bogom treba da budemo otvoreni i iskreni i da uložimo trud u reči koje Bog izražava i u istine o kojima On besedi.) To je lako reći, no, da li je to lako sprovesti u delo? (Nije.) Kad razotkrivam i raščlanjujem stanja i probleme pojedinih ljudi, ako govorim blago, nekima to na jedno uvo uđe, a na drugo izađe; ako govorim žustrije ili strože, neki se uznemire i postanu negativni, govoreći: „Bog je tako srdit dok mi se obraća. Sasvim sigurno Mu se više ne dopadam i nezadovoljan je mnome, pa zar onda nisam izgubio svaku nadu u spasenje? Bog me više čak ni ne želi, pa koji je onda smisao života? Bolje mi je da umrem!” Da li je to ispravan način da se to razume? (Nije.) Da li biste vi tako razmišljali? (Ne.) Pojedini ljudi imaju obraz kao đon. Ma koliko da ih razotkrivaju ili orezuju, njih za to nije briga. Šta god da im kažeš, u srcu ne osećaju uznemirenost, razmišljajući: „Možeš da kažeš šta god poželiš. Ako to ne prihvatim u srcu, povodom toga mi ništa ne možeš. Možeš da me orezuješ, no sve dok me ne ukloniš ili me ne izopštiš, ja neću postati negativan niti ću postati slab. Nastaviću da radim kao i do sada. Naprosto neću primenjivati istinu. Dokle god ne činim zlo, šta mi možeš?” To je problematično. Ako oni ne prihvataju istinu niti istinu primenjuju, mogu li i dalje da dostignu spasenje? (Ne mogu.) Vidiš, sa ljudima je jako teško izaći na kraj. Zašto je sa njima teško izaći na kraj? S jedne strane, oni imaju najrazličitija pogrešna razmišljanja i gledišta; s druge strane, poseduju nešto pogubno – svoje iskvarene naravi. Pogrešna razmišljanja i gledišta te navode da imaš pogrešna shvatanja i razumevanja, kao i da, kad je reč o određenim stvarima, zauzimaš pogrešne stavove. Na temelju toga, ti kroz svoje iskvarene naravi takođe izražavaš svoja pogrešna razmišljanja i gledišta, gomilajući tako jednu grešku za drugom. Zar sa tim nije teško izaći na kraj? (Jeste.) Tvoja gledišta i tvoji stavovi sami po sebi su pogrešni, a ti ih se ipak grčevito držiš, i dalje pokušavaš da se opravdaš i odbraniš, te odbijaš da prihvatiš istinu. Čak se služiš određenim taktikama i navodiš najrazličitije razloge i izgovore kako bi se opravdao i izbegao odgovornost. Zar time ne ispoljavaš iskvarene naravi dok se i dalje grčevito držiš svojih pogrešnih gledišta? (Da.) To što imaš iskvarene naravi već je samo po sebi veoma problematično, a ti se i dalje grčevito držiš pogrešnih razmišljanja i gledišta. Zar time problem ne postaje ozbiljan? Time se razotkriva da si u svom srcu nepopustljiv, da prema istini osećaš odbojnost, da si nadmen i lažljiv, te da ni u čemu što kažeš ne ostavljaš prostor za kritiku. Zar to nije živi Sotona? (Jeste.) Ako se tako vladaš, nikada nećeš zadobiti istinu i život. Ako nakon što to uvidiš možeš da otpustiš svoja pogrešna razmišljanja i gledišta, da prestaneš da ih koristiš u pristupu raznim stvarima, da preokreneš svoj pogrešan stav i da, u skladu sa Božjim rečima i na način kojem Bog uči čoveka, sa bogobojažljivim srcem pošteno i iskreno razrešiš probleme sa kojima se susrećeš – onda imaš život-ulazak. Kad jednom stekneš život-ulazak, kad se jednom pobuniš protiv svojih pogrešnih razmišljanja i gledišta, razrešiš ih i otpustiš, te kad se tokom svoje primene istine i zadobijanja život-ulaska pobuniš protiv svojih sotonskih naravi, razrešiš ih i otpustiš – šta je to što proživljavaš i ispoljavaš? Stvari koje su usklađene sa istina-načelima i usklađene sa Božjim zahtevima. Ono što proživljavaš jeste, dakle, život istine koji Bog zahteva. Zar nije tako? (Tako je.) Šta je ključno da bi se dostigao život-ulazak? (Nije dovoljno tek imati želju i subjektivnu nameru da se primenjuje istina; čovek mora da ima stvarna ispoljavanja primene istine.) Svako to zna i razume na nivou doktrine, ali to nije tako lako sprovesti u delo; teško je. U izvesnoj meri to je povezano s tim da li je čovekova ljudskost dobra ili loša. Ljudi sa savešću i razumom mogu da prihvate istinu, pa im nije toliko teško da je primenjuju; ako se potrude, mogu da je sprovedu u delo. Ljudi bez savesti i razuma ne vole istinu, pa im je veoma teško da je primenjuju; naprosto to ne mogu. Život-ulazak imaju samo oni koji mogu da primenjuju istinu. Redovnim primenjivanjem istine, oni postepeno zadobijaju život. Oni koji ne mogu da primenjuju istinu sve su dalje i dalje od život-ulaska i ne mogu da zadobiju život, zar ne? (Tako je.) Ovaj aspekt je jedno sasvim jednostavno pitanje; to je pitanje o kome se često raspravlja u svakodnevnom životu ljudi. Pojedini ljudi u svom umu možda imaju nešto malo opažajnog razumevanja, ali im i dalje nedostaju lično iskustvo u ovom pitanju i njegovo prepoznavanje. Ako se od njih zatraži da govore o svom razumevanju, ne umeju to jasno da objasne i ne mogu to razgovetno da izlože. Kroz ovakvu besedu, da li vam je sada jasno? (Jeste.) Rezimirajte to: Bog ispituje najdublje odaje čovekovog srca, pa zašto onda i dalje testira čoveka? (Zato što čovek mora praktično da doživi Božje delo, da spozna sopstvene iskvarene naravi i da zadobije istinu kao svoj život kroz okruženja koja Bog postavlja. To je ujedno proces u kojem Bog istinu i Svoje reči usađuje u čoveka. U tom procesu čovek se iznova bori protiv svojih iskvarenih naravi, iznova odbacuje svoja pogrešna razmišljanja i gledišta i postepeno postaje kadar da se pobuni protiv tela i da primenjuje Božje reči; naposletku, on može da primenjuje istinu i da je zadobije.) Ovaj proces je jasno objašnjen. Da li svi razumete? (Da.) Kad se stvari ovako postave, to pitanje deluje veoma jednostavno. Objasniti to rečima možda deluje jednostavno, međutim, ima mnogo pojedinosti koje se tiču sprovođenja toga u delo. Tako to funkcioniše u teoriji, kako je izloženo rečima. U osnovi, o ovom pitanju je sada jasno razgovarano u zajedništvu: Božje testiranje čoveka jeste proces kojim Bog Svoje reči usađuje u čoveka kako bi te reči postale njegov život; to je jedan način na koji Bog dela, a ujedno i proces koji čovek mora da doživi kako bi dostigao spasenje. Time zaključujemo naš razgovor u zajedništvu o ovoj temi.

Ispričaću vam kako se jedan čovek ponašao, a vi to saslušajte i vidite u čemu je tu bio problem. Te zime je pao sneg i rekao sam ljudima da odu da ga počiste. Neko je upitao da li ljudi treba da počiste sneg lopatama ili treba da se počisti grtalicom. Rekao sam: „Ako je sneg predubok, upotrebite grtalicu; ako ljudi mogu sami da ga očiste, onda nemojte da koristite grtalicu.” Iako mu nisam rekao koliko dubok sneg mora da bude da bi se upotrebila grtalica, niti pod kojim okolnostima ljudi treba da ga čiste, ipak sam mu predočio načelo. Međutim, on to naprosto nije mogao da razume i jednostavno nije znao kako da očisti sneg. Kažite Mi, zar nije bilo lako razumeti Moje reči? Da je od vas zatraženo da to sprovedete, kako biste to sproveli? (Prvo bih pogledao koliko je dubok sneg koji je napadao i odlučio bih na osnovu stvarne situacije.) Na pojedinim mestima sneg koji je napadao bio je dubok jedan metar, dok je na drugim bio dubok svega desetak santimetara. Šta bi uradio? (Ako je sneg na većini mesta bio dubok manje od desetak santimetara, onda bi ljudi trebalo da ga očiste lopatama, a grtalica bi se mogla upotrebiti da se raščisti tih nekoliko izolovanih mesta.) Šta mislite o ovom načelu? (Prikladno je.) Neki ljudi ne znaju kako da sprovedu čak ni nešto što je u toj meri jednostavno. Šta znači da ne znaju kako to da sprovedu? To znači da ne znaju kako da postupe čak ni u običnim situacijama. Kad je sneg bio dubok tri santimetra, taj čovek je upitao: „Treba li da izađemo i očistimo sneg? Treba li ljudi da ga očiste lopatama ili da upotrebimo grtalicu?” Rekao sam: „Sneg možete da očistite tek pošto prestane da pada. Ako sneg postane predubok da bi ga ljudi čistili lopatama, upotrebite grtalicu da to rešite. To je načelo.” Rekao je da razume. Kad je sneg dostigao dubinu od pet santimetara, ponovo je došao da pita treba li ga očistiti, a Ja sam mu još jednom ponovio načelo. Kad je sneg dostigao dubinu od dvadesetak santimetara, opet je došao da pita. Kažite Mi, da li ovaj čovek uopšte ima kova? (Nema.) Nekoliko puta sam izložio načelo, a on ipak nije mogao da ga razume i iznova je zapitkivao šta treba učiniti. Nije mogao da shvati kad sneg treba očistiti, u kojim okolnostima ljudi treba da ga očiste lopatama, niti u kojim okolnostima treba upotrebiti grtalicu. Koliko on mora da je lošeg kova? Kad se raspodeljuje posao, koliko bi takvom čoveku još moralo da se kaže da bi on to mogao da razume? Takav čovek ništa ne može jasno da sagleda. U čemu je, dakle, bio problem sa ovakvim njegovim ponašanjem? Da li je razumeo ono što sam rekao? (Nije razumeo; poštovao je pravila.) Da je poštovao pravila, trebalo bi da požuri i očisti sneg. Bez obzira na to da li je ljude organizovao da ga očiste lopatama ili ga je čistio grtalicom, trebalo je da se pridržava makar jednog od ta dva. Međutim, da li se on ičega od toga pridržavao? Nije otišao da očisti sneg; samo je neprestano pitao treba li ga očistiti i treba li ljudi da ga očiste lopatama ili da se upotrebi grtalica. Zašto je stalno zapitkivao umesto da bilo šta preduzme? (Zapravo je želeo da upotrebi grtalicu da ga očisti, ali nije hteo sâm da donese tu odluku; samo je čekao da Bog dâ zeleno svetlo.) Čekao je da Ja dam zeleno svetlo. Da li je ovaj njegov stav pokazivao ikakvu nameru da se pokori? (Nije.) Pogledajmo najpre da li je mogao da razume načelo koje sam izložio. Da li je razumeo šta sam Ja rekao? (Nije.) Nije razumeo. Samo je želeo da mu neposredno kažem šta da uradi, šta da ne uradi i kako to da uradi. To su bile jedine reči koje je mogao da razume; naprosto nije mogao da shvati načela. Nakon što je čuo načelo, bio je potpuno zbunjen, kao da čita nebesku knjigu bez reči i smatrao je da je sve tajna. Nije mogao da razume načelo i nije znao šta da uradi, pa kad se trebalo pozabaviti snegom koji je napadao, on je jedino umeo da se neprestano raspituje treba li ljudi da ga očiste lopatama ili da se upotrebi grtalica. Kažite Mi, zar komunikacija sa ovakvim čovekom ne izaziva nelagodnost i uznemirenost? (Da, to me uznemirava i veoma zamara.) Kako izgleda komunikacija s takvim čovekom? Opišite to. (Pomalo je nalik tome kao da pričaš sa zidom; šta god da kažeš, on te ne razume.) Zar razgovor sa ovakvim čovekom ne podseća na komunikaciju s detetom uzrasta od tri do pet godina? Zar ne podseća na razgovor sa nekom zveri? (Da.) Kažite Mi onda, zar nije iscrpljujuće imati posla sa takvim čovekom? Zar vas to ne ljuti? (Da, to me ljuti.) Komunikacija s takvim čovekom je istovremeno frustrirajuća i iscrpljujuća. Kako onda postupiti sa takvim čovekom? Naprosto ga smesta otpravite i završite s tim. Upotrebite nekoga ko može da razume ovo načelo i ko, nakon što ga čuje, može praktično da postupa i da izvrši zadatak u skladu sa ovim načelom i da tako tu stvar reši. Nekome ko ne može da razume načelo besmisleno je bilo šta govoriti. Kako god da to načelo objašnjavaš, on i dalje neće razumeti i dosađivaće ti beskrajnim pitanjima, poput neke budale. On čak misli da je takvo postavljanje pitanja sasvim razumno, razmišljajući: „Vidite, zar ovaj posao ne radim na veoma konkretan i pedantan način? Kad je sneg bio dubok tri santimetra, odmah sam pitao treba li ga očistiti, a kad je dostigao pet santimetara, nisam se usudio da to odlažem, već sam odmah ponovo pitao. Vidite, ja ne postupam lakomisleno. Zar nemam pokornost i odanost? Zar nisam odgovoran? Pravovremeno postavljam pitanja i blagovremeno dajem povratne informacije i pritom ništa nimalo ne odlažem!” Zar on nije sasvim zadivljen sobom? (Jeste.) Ako ga otpraviš, šta će pomisliti? Još će se osećati uvređeno, razmišljajući: „Bio sam toliko zabrinut radi ove stvari i oko nje sam se toliko natrčao! Zar mi je bilo lako? Kako sam na kraju mogao da budem otpravljen?” Da li bi on to u svom srcu prihvatio? (Ne bi.) Takav čovek je suviše lošeg kova. Da i ne govorimo o tome da su mu istina-načela nedostižna; čak su mu i načela za obavljanje običnog zadatka neshvatljiva i nedostižna. On ne poseduje stepen inteligencije normalnog čoveka, pa kako bi mu onda istina bila dostižna? Njegovo je otpravljanje zapravo u skladu sa načelima, ali on to ne razume i još se oseća oštećeno i uvređeno. Čak ni u običnim sitnicama takav čovek ne može da dokuči načela, pa jesu li mu onda krupne stvari, one koje se odnose na istinu, dostižne? (Nisu.) Još manje su mu dostižne. Dakle, pojedinim ljudima koji ne mogu da razumeju istinu, istina-načela su nedostižna. Mogu li takvi ljudi da sprovode istinu u delo? (Ne mogu.) Neki ljudi kažu: „Prema onome što Ti kažeš, pošto takav čovek ne može da sprovodi istinu u delo, zar to ne znači da ne može da dostigne spasenje?” Da li je to tako? Šta bi trebalo da učiniš ako su ti istina-načela nedostižna? Postoji jednostavan način koji će ti omogućiti da svoju dužnost obaviš do samoga kraja. Ako su ti istina-načela nedostižna, onda se drži jednog pravila: u obavljanju svoje dužnosti moraš da imaš iskreno i pošteno srce, da se oslanjaš na svoju savest i razum da ono što možeš učiniš na najbolji mogući način i nipošto ne smeš da igraš psihološke igre. Budući da si već veoma lošeg kova i da nemaš sposobnost razumevanja istine, ako u obavljanju svoje dužnosti i dalje nemaš nimalo iskreno srce i, povrh toga, igraš psihološke igre – zar to nije đavolska priroda? Sa takvim čovekom je svršeno. Šta onda znači imati iskreno srce u obavljanju svoje dužnosti? To znači učiniti onoliko koliko si u stanju. Uzmimo za primer čišćenje snega. Prema datom načelu, ako mogu, ljudi treba da ga očiste lopatama, a da u suprotnom upotrebe grtalicu. Ako vidiš da je palo tri santimetra snega, a ne znaš da li ga treba očistiti ručno ili grtalicom, možeš da počneš od toga što ćeš ga čistiti lopatom, a da grtalicu upotrebiš samo ako zaista ne možeš da ga očistiš lopatom. Iako ne znaš da li je to ispravno, ti to činiš najbolje što možeš, a da pritom nisi ljigav i ne zabušavaš. Čak i ako se trud koji uložiš pokaže uzaludnim, tvoje je srce makar iskreno pred Bogom. Kad Bog vidi da imaš iskreno srce, da nisi bio ljigav niti si zabušavao, te da nisi igrao psihološke igre s Njim, On će prihvatiti tvoje dobro ponašanje. Međutim, ako si ljigav, zabušavaš i s Bogom igraš psihološke igre, Bog će te se gnušati, a ako se ne pokaješ, Bog će te osuditi i ukloniti. Koja su neka od ispoljavanja igranja psiholoških igara s Bogom? U sebi razmišljaš na sledeći način: „Ne razumem načelo koje je maločas izloženo. Napadalo je tri santimetra snega, pa treba li ga očistiti ručno ili treba upotrebiti grtalicu? Ako ga ne treba očistiti ručno, a ja upravo to učinim, neće li to značiti da se previše trudim? Ako upotrebim grtalicu, šta onda ako sneg nije dubok i trebalo bi ga očistiti ručno, a Ja upotrebim grtalicu – zar me neće okriviti da lakomisleno koristim grtalicu i da rasipam gorivo? Nipošto ne smem lakomisleno da postupam. U suprotnom, ne samo da bi sav moj trud mogao da bude uzaludan, nego ću još biti i okrivljen. Možda čak budem orezan i od mene budu tražili da nadoknadim gubitke. Pre nego što bilo šta preduzmem, moram da dobijem jasan odgovor.” U glavi imaš takvu spletku. Kako se to zove? (Lažljivost.) To je igranje psiholoških igara. Kad je na ovaj način igrao psihološke igre, taj čovek je spolja možda delovao pokorno i pretvarao se da traga i da ne postupa lakomisleno, dok je zapravo imao skrivene namere. Ljudi to nisu mogli da zaključe, ali je Bog još odavno video da taj čovek nije bezazlen. Nije želeo da radi, pa je uvek iznalazio izgovore da postavlja pitanja. Skrivao se iza privida dobrog ponašanja ne bi li prikrio sopstvenu nameru. Kad neko na ovaj način igra psihološke igre i upušta se u laganje, to u Božjim očima predstavlja prestup. Razumete li? (Da, razumemo.) Da li vam je sada jasno kako treba da postupate? Premda ne razumeš istina-načela, s Bogom ne treba da igraš psihološke igre. Treba da kažeš: „Razmišljanje mi je smeteno, lošeg sam kova, a istina-načela su mi nedostižna. Zato ću učiniti nešto praktično: potrudiću se malo više i sâm ću uraditi malo više. Kad se umorim, malo ću se odmoriti, a zatim ću nastaviti da radim.” Čak i ako se na kraju neko požali da je trud koji si uložio bio nepotreban i uzaludan, Bog će videti da ti je srce iskreno i pošteno. Bog će te priznati i nećeš počiniti prestup. Da li je ovo lako postići? (Jeste, lako je.) To je najjednostavnije načelo primene. Iako je jednostavno, postoji bojazan da nećeš uspeti to da učiniš. Oni koji razumeju istinu imaju način da reše sve sa čime se susretnu i imaju načela o tome kako da se ophode prema svakoj vrsti čoveka: u svom ophođenju prema glupim ljudima imaju načela za način ophođenja prema takvim ljudima, a u svom ophođenju prema zlim ljudima imaju načela za način ophođenja prema takvim ljudima. Ako razumeš istinu, ali je ne primenjuješ, već umesto toga igraš psihološke igre, to predstavlja prestup. Ako imaš iskreno srce, pa kad jednom razumeš načelo, možeš shodno tome da ga sprovedeš u delo i da pritom pred Bogom ne učiniš prestup – onda će Bog prihvatiti ono što činiš. Šta je ovde ključno? (Da ne igramo psihološke igre i da najpre postupamo u skladu sa onim što možemo da razumemo.) Nemojte da igrate psihološke igre; imajte iskreno srce prema Bogu. Imajte iskreno srce prema radu, zadacima i misiji koje vam Bog poverava. Primenjujete onoliko koliko razumete. Čak i ako ne razumete, i dalje možete da se držite osnovnog značenja Božjih reči; čak i ako poštujete pravila, svejedno morate da ih se pridržavate. Zar ne? (Da.) Koje je načelo u ovom slučaju? Koje je Božje zahtevano merilo za čoveka? Božji zahtevi prema čoveku nisu visoki; to jest, potrebno je da imaš iskreno srce. Iako se Bog gnuša ljudi koji ne razumeju načela i koji su lošeg kova i ne voli ih, ako imaš iskreno srce, Bog će te, ipak, prihvatiti i prema tebi će se ophoditi pravedno. Ako nemaš iskreno srce i s Bogom neprestano igraš psihološke igre, koliko god da si dobrog kova ili koliko god dobro da shvataš, Bog će te se svejedno gnušati i zabeležiće prestupe koje počiniš. Da li razumete? (Da, razumemo.) Sve su to stvari sa kojima se uobičajeno susrećemo u svakodnevnom životu. Sada bi trebalo da imate put kako da takve stvari posmatrate, zar ne? (Da.) Ovde ćemo zaključiti naš razgovor u zajedništvu o ovom aspektu.

Ranije smo dosta razgovarali u zajedništvu o predstavama i uobraziljama o ovaploćenom Bogu. Takođe smo opširno razgovarali o tome kako otpustiti i kako razrešiti predstave i uobrazilje o ovaploćenom Bogu. Nadovezujući se na ovaj sadržaj, zaključićemo razgovorom u zajedništvu o tome kako postići prećutnu saglasnost sa Bogom. Naravno, u sadašnjoj etapi, to se odnosi na postizanje prećutne saglasnosti sa ovaploćenim Bogom. Da li je lako postići prećutnu saglasnost sa Bogom? (Ne, nije lako.) U okviru onoga što možete da razumete, šta čovek u najmanju ruku mora da poseduje kako bi postigao prećutnu saglasnost sa Bogom? Šta mora da poseduje u pogledu kova, ljudskosti, stremljenja, puta kojim ide i tome slično, kako bi postigao prećutnu saglasnost sa Bogom? (U pogledu kova, čovek mora da poseduje sposobnost shvatanja; u pogledu ljudskosti, mora makar da poseduje savest i razum; a mora da bude u stanju i da razume neke istine. Tek tada čovek može da postigne prećutnu saglasnost sa Bogom.) (Da bi postigao prećutnu saglasnost sa Bogom, kao prvo, čovek mora da ima iskreno srce i da bude iskren prema Bogu. Kao drugo, čovek mora da ima kov i mora da razume Božje namere i Njegove zahteve prema čoveku. Kao treće, čovekova gledišta o stvarima i perspektive iza njegovog stremljenja moraju da se usklade sa Božjim. Tek tada će biti lako postići prećutnu saglasnost sa Bogom.) Postoji li još nešto? (Pada mi na pamet još jedan aspekt: budući da je Bog veoma iskren kad se obraća ljudima, ako žele da imaju prećutnu saglasnost sa Bogom, ljudi moraju takođe da imaju iskren stav.) I to je jedan aspekt; u najmanju ruku, to je jedno gledište. Način postizanja prećutne saglasnosti sa Bogom predstavlja jednu veoma široku temu. To je ujedno i veoma duboka tema. Razgovarati u zajedništvu sa vama o ovom sadržaju nalik je predavanju univerzitetskih predmeta deci u vrtiću. Sudeći prema razumevanju koje ste maločas podelili, mnogi od vas nemaju baš nikakvu predstavu o ovom aspektu. Time se dodatno potvrđuje koliko niste dorasli tome: ne razumete ovaj aspekt istine, nikada o ovoj temi niste razmišljali i ova tema vam je nedostižna. Kako postići prećutnu saglasnost sa Bogom jeste završna tema o otpuštanja predstava i uobrazilja o ovaploćenom Bogu. To je veoma važna tema. To je cilj koji čovek naposletku može da dostigne u sleđenju ovaploćenog Boga, a ujedno je i jedan izraz život-suštine koju čovek može da proživi kad veruje u Boga i kad zadobija istinu kao svoj život. Otpuštanje predstava i uobrazilja o ovaploćenom Bogu ne svodi se samo na pitanje toga da čovek nema predstave o Bogu. Ovaj aspekt istine obuhvata mnoge predstave i uobrazilje o ovaploćenom Bogu, a takođe obuhvata i različite stavove ljudi prema ovaploćenom Bogu, njihova različita razumevanja o Njemu i njihove različite načine postupanja u ophođenju prema Njemu. Najbolji rezultat koji se primenom ovog aspekta otpuštanja predstava i uobrazilja o ovaploćenom Bogu naposletku može postići jeste u tome da ljudi imaju prećutnu saglasnost sa ovaploćenim Bogom. Taj izraz „imati prećutnu saglasnost” predstavlja ljudski način izražavanja; običnim rečima, to znači biti usaglašen sa Bogom i biti u skladu sa Bogom. Međutim, s obzirom na čovekov rast, s obzirom na čovekove osobine i s obzirom na čovekovu suštinu, a sudeći prema svakom aspektu njegovog porekla i stanja, za čoveka je zapravo sasvim nemoguće da dostigne tačku usaglašenosti sa Bogom ili da dosegne tačku da bude u skladu sa Bogom. Korišćenje izraza „biti u skladu sa Bogom” bilo bi stoga donekle nerealno i donekle isprazno i neobjektivno. Zato sam o tome pažljivo razmišljao i uvideo sam da je izraz „prećutna saglasnost” objektivniji i prikladniji, te da se može smatrati relativno prikladnim. Zar nije tako? (Tako je.) Otpuštanje predstava i uobrazilja o ovaploćenom Bogu naposletku ne zahteva od tebe da se uskladiš sa Bogom. Zbog suštinske razlike između čovekovog i Božjeg života, kao i zbog čovekovih problema u svakom pogledu, čovek nikako ne može da se uskladi sa Bogom. Zahteva se samo jedna stvar: čovek mora da postigne prećutnu saglasnost sa Bogom. Šta znači ova prećutna saglasnost? Znači da, kad god da se bilo šta pojavi, možeš da staneš na istu stranu sa Bogom, da zauzmeš istu perspektivu, da deliš ista razmišljanja i gledišta i da koristiš ista merila koja su usklađena sa istina-načelima kako bi posmatrao i razumeo svakog čoveka, svaki događaj ili svaku stvar i prema njima se ophodio. To nazivamo prećutnom saglasnošću. Jednostavno rečeno, prećutna saglasnost označava da znaš šta onaj drugi misli, a da nijedan od vas ne progovori i da imate isto gledište o istoj stvari, bez ikakve potrebe da se rečima sporazumevate. Kako drugačije može da se opiše prećutna saglasnost? (Biti na istoj talasnoj dužini.) Tako je, biti na istoj talasnoj dužini. Čak i ako to dvoje ne žive u istom kraju ili u istom prostoru, budući da imaju ista razmišljanja i gledišta, budući da imaju isto stanovište i istu perspektivu i da ujedno imaju isti stav prema svemu, bez potrebe da komuniciraju i bez potrebe da razmene ijednu reč, oni mogu da dođu do istih metoda i puteva za rešavanje bilo kog problema, a ujedno mogu doći do toga da imaju iste ciljeve i svrhe u njegovom rešavanju. To nazivamo prećutnom saglasnošću; to je nalik onome za šta ljudi kažu da su na istoj talasnoj dužini. Ako čovek može da bude na istoj talasnoj dužini sa Bogom, to nazivamo prećutnom saglasnošću. Šta čovek mora da poseduje da bi postigao prećutnu saglasnost sa Bogom – ili makar sa ovaploćenim Bogom? Neke stvari ste upravo pomenuli. Neki od vas su govorili tačnije, dok drugi nisu sasvim pogodili suštinu. Za one koji su govorili tačno postoji nada da će postići prećutnu saglasnost sa Bogom.

Koje uslove čovek mora da poseduje da bi postigao prećutnu saglasnost sa Bogom? Kao prvo, mora da poseduje istinsko verovanje. Da li je ovo važno? (Jeste.) Konkretno, istinsko verovanje znači imati istinsku veru u Boga. To jest, priznaješ da je On Stvoritelj, veruješ da On ima suverenost nad svim stvarima i razumeš kakav je Njegov stav prema ljudskom rodu, kao i to kakav je Njegov stav prema svim događajima i stvarima. U svom srcu imaš izvesnu svest i znanje o onome što On govori i čini, o Njegovoj suštini, Njegovom identitetu, Njegovoj svemoći, Njegovoj sili, Njegovom autoritetu i tako dalje. To je istinsko verovanje. Ovo istinsko verovanje odnosi se na veru. Međutim, ova vera nije stvar pukog priznanja na rečima da je ovaploćeni Bog Stvoritelj i da je On Bog; to nije tek puko priznavanje i prepoznavanje Njegovog identiteta, statusa i suštine. Naprotiv, to znači imati osnovno ili duboko poimanje i poznavanje Njegovog identiteta, statusa i suštine. To je istinsko verovanje. Tek pošto stekneš istinsko i osnovno razumevanje, znanje i iskustvo, možeš da imaš istinsku veru u Stvoritelja. To je jedan uslov koji čovek mora da poseduje da bi postigao prećutnu saglasnost sa Bogom. S druge strane, čovek mora da ima iskreno srce. Imati iskreno srce znači da je tvoje srce iskreno prema Bogu. Ne veruješ u Boga i ne slediš Boga na smeten način, niti se tek samo poigravaš. Način na koji veruješ u Boga i na koji slediš Boga nije poput načina na koji bi se ophodio prema običnom čoveku; to ujedno nije religijsko verovanje, nije obred, nije čin odavanja počasti, a ponajmanje je čin dubokog poštovanja. Naprotiv, ti imaš iskreno srce. Imati iskreno srce znači da, u najmanju ruku, moraš da budeš u stanju da prineseš Bogu sve što imaš; moraš da budeš makar spreman da to učiniš. Ako ti Bog kaže da umreš, ti o tome promisliš: „Bog mi je rekao da umrem, pa ću otići i umreti. Premda sam u srcu nevoljan, sebe ipak moram da prinesem Bogu.” Moraš da imaš ovakvo iskreno srce. Nadalje, šta god da Bog traži od tebe, šta god da traži da prineseš ili šta god da ti kaže da učiniš, ti možeš da Mu se pokoriš i ne cenkaš se s Njim; tvoj stav prema Bogu je usrdan i iskren. Čak i ako imaš iskvarene naravi, pa čak i ako još uvek imaš mnoge predstave i uobrazilje o Bogu, u najmanju ruku, ovo tvoje srce je iskreno i iskren si prema Bogu. Posedovanje iskrenog srca prema Bogu jeste drugi uslov koji čovek mora da ima da bi postigao prećutnu saglasnost sa Bogom.

Ako čovek želi da postigne prećutnu saglasnost sa ovaploćenim Bogom, nakon što stekne dva uslova – istinsko verovanje i iskreno srce, treći uslov koji mora da poseduje jeste pokazivanje razumevanja. Izraz „pokazivanje razumevanje” donekle je apstraktan; šta znači pokazati razumevanje? To znači da ono što Bog želi da kaže i ono što želi da učini, ono zbog čega je Bog nespokojan i zabrinut, kao i ono čemu se raduje – sve to može da gane tvoje srce i da utiče na tvoje raspoloženje i tvoja osećanja. U stanju si da razmišljaš o onome o čemu Bog razmišlja i da budeš nespokojan zbog onoga zbog čega je On nespokojan; to nazivamo pokazivanjem razumevanja. Pokazati razumevanje znači da, kad uočiš značenje onoga što Bog govori i vidiš svaki Njegov pokret, ti možeš da razumeš Božje srce, te da pozitivno i samoinicijativno s Njim sarađuješ, da učiniš sve što je u tvojoj moći i da ispunjavaš dužnost koju treba da ispuniš, donoseći udovoljenje i utehu Božjem srcu. To je pokazivanje razumevanja. Takođe, kad je reč o Božjim zahtevima, možeš da ih prihvatiš i da im se pokoriš, udovoljavajući time Bogu; imaš želju da slediš Božju volju i možeš samoinicijativno da sarađuješ. To nazivamo pokazivanjem razumevanja. Na primer, kad čitaš Božje reči: „Ko može da napasa Moje ovce? Ko je Moj Petar? Ko je taj što sledi Moju volju?”, ove reči Božje će te dotaći. Nakon što čuješ ove reči Božje, možeš da osetiš Njegov nespokoj i Njegovu tugu; srce će ti biti uzburkano, pa ćeš Božje reči uzeti k srcu i o njima ćeš promišljati. Kad god vidiš ove reči Božje, bićeš ganut; ove reči Božje zauzeće mesto u tvom srcu i imaćeš želju da udovoljiš Bogu, udovoljavajući Njegovim namerama i donoseći Mu utehu. Da li je to pokazivanje razumevanja? (Jeste.) Na primer, Bog kaže: „Želim da na zemlji zadobijem grupu ljudi koji su u skladu s Mojim namerama.” U srcu promišljaš: „Bog želi da na zemlji zadobije grupu ljudi koji su u skladu s Njegovim namerama. Kako Bog to čini? Kojim će se sredstvima to ostvariti? Kako ja treba da sarađujem da bih udovoljio Bogu?” To se naziva pokazivanjem razumevanja. U srcu mora da ti bude jasno kako treba da doživljavaš Božje delo da bi postao čovek koji je u skladu s Božjim namerama, kako treba da stremiš ka istini i kako treba da primenjuješ istinu da bi bio usavršen od Boga i da bi se uskladio s Njegovim namerama. Ako imaš takva razmišljanja, bićeš voljan da samoinicijativno sarađuješ s Bogom. To nazivamo pokazivanjem razumevanja. To je stav, a ujedno i izbor u tome kako se čovek vlada. To je pokazivanje razumevanja. Baš kao što ljudi poštuju svoje roditelje – kad im roditelje zadese teškoće, voljni su da pomognu; kad vide da je zdravlje njihovih roditelja narušeno, u srcu postaju zabrinuti i na sve moguće načine nastoje da za svoje roditelje obezbede lečenje i negu, kako bi im se zdravlje što pre popravilo, a bolest i bol ublažili. To je ispoljavanje poštovanja prema roditeljima. To jest, ako nisi svestan teškoća, bolesti i bolova svojih roditelja, to je jedno; nakon što za njih jednom saznaš, bićeš naročito zabrinut i naročito pažljiv, te ćeš učiniti sve što je u tvojoj moći da umanjiš patnju svojih roditelja. To nazivamo pokazivanjem razumevanja. A šta je sa načinom na koji se ophodite prema Bogu? Božji zahtevi prema čoveku nisu visoki. Deca mogu da pokažu razumevanje prema svojim roditeljima, pa tako i čovek može da pokaže razumevanje prema Bogu. Da li sada razumete ovaj aspekt pokazivanja razumevanja prema Bogu? (Razumemo.)

Ako čovek želi da postigne prećutnu saglasnost sa ovaploćenim Bogom, četvrti uslov koji mora da poseduje je u tome da mora da razume Božje namere. Ako želiš da pokažeš razumevanje prema Božjem srcu, želiš da Mu udovoljiš, želiš da se Njegove želje ispune i želiš da On primi utehu, onda moraš da promisliš na sledeći način: „Koje su Božje namere? Šta Bog želi da učini? Šta Bog želi? Zbog čega je Bog nespokojan? Zbog čega je zabrinut? Zbog čega je tužan? Zbog čega trpi bol? Za šta Bog plaća cenu? Koje je Božje zahtevano merilo? Koji su Božji zahtevi? Šta je Bog izrazio? Šta je Bog rekao ljudskom rodu?” Ako želiš da pokažeš razumevanje prema Božjim namerama, moraš da razumeš koje su Njegove namere. Da bi razumeo Božje namere, moraš često da tragaš i da promišljaš u raznim stvarima sa kojima se susrećeš. Bez obzira na to da li si vođa ili delatnik, nadzornik nekog segmenta rada ili običan vernik, moraš da tražiš koje su Božje namere i koje je Njegovo zahtevano merilo među raznim ljudima, događajima i stvarima sa kojima se susrećeš. O njima moraš neumorno da razmišljaš, te da ih tražiš i da o njima promišljaš ne ograničavajući se ni na kakvu formu. Naposletku, kad jednom razumeš Božje namere i Božje zahtevano merilo, biće ti lako da postigneš prećutnu saglasnost sa Bogom i posedovaćeš osnovne uslove. Kažite Mi, dakle, koje osnovne uslove čovek treba da poseduje kako bi postigao prećutnu saglasnost sa Bogom? (Čovek treba da poseduje uslove u četiri oblasti: kao prvo, istinsko verovanje u Boga; kao drugo, iskreno srce prema Bogu; kao treće, pokazivanje razumevanja prema Bogu; i kao četvrto, razumevanje Božjih namera.) Da li ih se sećate? Da li su to ta četiri? (Jesu.) Nijedan od ova četiri uslova ne sme da nedostaje; kad jednom ispuniš ova četiri uslova, možeš da imaš prećutnu saglasnost sa Bogom. Svaki od njih izgleda veoma jednostavno, ali ga zapravo nije lako dostići. Dakle, koje od ova četiri uslova vi posedujete? (Strogo govoreći, još uvek nismo dostigli nijedan od njih.) Strogo govoreći, ne posedujete nijedan od njih. Ako stvari ne postavimo toliko strogo, većina ljudi ima makar malo iskrenog srca prema Bogu. Da li je prikladno to reći? (Prikladno je.) A kad je reč o ostala tri uslova – istinskoj veri, pokazivanju razumevanja prema Bogu i razumevanju Božjih namera – ljudi ih ni najmanje ne poseduju, zar ne? (Tako je.) Bilo da ih posedujete ili ne, morate da težite ovim aspektima i da ih dostignete najviše što možete. Ako si učinio sve što je u tvojoj moći, koji god nivo da naposletku možeš da dostigneš, makar ćeš imati čistu savest i postupićeš ispravno prema sebi. Međutim, ako ne stremiš naviše i naposletku samo žališ za propuštenim, onda možeš samo da se biješ u grudi i da okriviš sebe. Bez obzira na to da li možeš da ispuniš ova četiri uslova i koji god nivo možeš da dostigneš, makar moraš da stremiš naviše. To je zato što je merilo sada sniženo i već je načinjen korak unazad. Od tebe se ne zahteva da budeš u skladu sa Bogom. Merilo usklađenosti sa Bogom veoma je visoko i ti ne možeš da ga ispuniš. Sada se od tebe traži samo da postigneš prećutnu saglasnost sa Bogom. Treba da učiniš sve što je u tvojoj moći kako bi stremio naviše ka tome – ne odustaj – i kako bi naposletku postigao to da imaš istinsku veru u Boga, da imaš iskreno srce prema Bogu, da pokažeš razumevanje prema Bogu i da budeš u stanju da razumeš Božje namere. Proces dostizanja ova četiri uslova ujedno je i proces postizanja prećutne saglasnosti sa Bogom. Naravno, kad jednom budeš u potpunosti ispunio ova četiri uslova, imaćeš potpunu prećutnu saglasnost sa Bogom.

Završili smo razgovor u zajedništvu o ova četiri uslova koje čovek treba da ispuni kako bi postigao prećutnu saglasnost sa Bogom. Prema uobičajenoj praksi, zar ne bi trebalo da navedemo neke primere? To je ono što najradije slušate, a to ujedno predstavlja nužan put i metod kojima dolazite do razumevanja različitih istina. Navođenje nekih pozitivnih i negativnih primera omogućiće vam da razumete istinu o posedovanju prećutne saglasnosti sa Bogom i načela primene u tom pogledu. Prema vašem mišljenju, među ljudima oko vas ili među ljudima za koje znate, postoji li iko ko je već dostigao ova četiri uslova – to jest, ko je već postigao prećutnu saglasnost sa Bogom? Kako vi to vidite, taj čovek makar ima prećutnu saglasnost sa Bogom, može na svojim plećima da ponese teško breme i može da ispuni misiju koju mu je Bog poverio. Navedite neke primere. Ko je takav čovek? (Čovek koga upotrebljava Sveti Duh.) Pored čoveka koga upotrebljava Sveti Duh, možete li da navedete još nekoliko primera ljudi koji imaju prećutnu saglasnost sa Bogom? Pogledajmo šta je zajedničko ljudima ove vrste. Kroz pojedine primere takvih ljudi, neka svi vide kakve osobine imaju ljudi ove vrste: njihove reči, postupke i vladanje, njihova razmišljanja i gledišta o načinu na koji se vladaju i načinu na koji rešavaju stvari, njihove stavove prema Bogu i prema istini, njihove stavove prema sopstvenim misijama i dužnostima – ispoljavanja koja imaju i zajedničke karakteristike koje poseduju u tom pogledu. Osim čoveka koga upotrebljava Sveti Duh, ima li još takvih ljudi? (Nema.) Porazgovarajmo onda o tome kako je čovek koga upotrebljava Sveti Duh postigao prećutnu saglasnost sa Bogom ili, drugim rečima, šta je sve čovek koga upotrebljava Sveti Duh učinio, a što predstavlja ispoljavanja prećutne saglasnosti sa Bogom. Nekim ljudima su ove stvari možda poznate, a nekima možda i nisu. Bilo da su vam one poznate ili nisu, u svakom slučaju, trebalo bi da pokušate da zadobijete razumevanje i da pokušate da napravite poređenja na osnovu teme o kojoj se danas razgovaralo u zajedništvu.

Da bismo u zajedništvu razgovarali o ispoljavanjima prećutne saglasnosti čoveka koga upotrebljava Sveti Duh sa Bogom, trebalo bi da počnemo od izjava i reči Svetoga Duha upućenih crkvama. Prva izjava Svetoga Duha upućena crkvama označila je trenutak od kojeg je Bog formalno počeo da izgovara reči i da daje izjave ljudskom rodu u identitetu Samoga Boga, otpočinjući treću etapu Svog dela – delo Doba carstva, konkretno, delo obraćanja celom ljudskom rodu radi obavljanja grdnje i suda. Počev od prve izjave Svetoga Duha, čovek koga upotrebljava Sveti Duh čitao ih je, ali ih nije naprosto sâm pročitao i zatim raspodelio u crkvi. U sebi je pomislio: „Ove reči nisu ni obične ni uobičajene; čini se da dolaze od Svetoga Duha. Budući da dolaze od Svetoga Duha, sva braća i sestre u crkvi imaju pravo da ih vide. Ovo je Božja izjava i ova velika vest treba da bude obznanjena svima.” Šta je, dakle, trebalo učiniti da bi svi u crkvi saznali za ovu vest i videli reči i izjave Svetoga Duha? Obični ljudi zaista nisu imali to breme, niti su znali kako to da učine. Čovek koga upotrebljava Sveti Duh tada je počeo to da radi; to jest, uzeo je reči Svetoga Duha i širio ih unutar crkve, kako bi više pripadnika Božjeg izabranog naroda moglo da čita Božje reči. U to vreme, usled jednog ograničenja – nemogućnosti da se knjige o veri u Boga javno štampaju u okruženju kontinentalne Kine, gde je vera bila progonjena – čovek koga upotrebljava Sveti Duh organizovao je mlade ljude u crkvi koji su uredno zapisivali i bili savesni u prepisivanju reči Svetoga Duha i u izradi njihovih kopija pomoću indigo papira. Pošto su bile izrađene, te kopije su odaslate u svaku oblast i okrug; okruzi su ih potom slali crkvama u raznim mestima, a crkve su ih zatim slale pojedincima. Svaka crkva je morala da ima makar jedan rukom pisani primerak reči Svetoga Duha upućenih crkvama ili više njih. Kad god bi jedna od najnovijih Božjih izjava bila izražena, čovek koga upotrebljava Sveti Duh organizovao je ljude da pomoću indigo papira naprave njene kopije. Kad su izražene reči dostigle određenu količinu, organizovao je ljude da ih odštampaju u vidu knjiga. Na takvom mestu kao što je Kina, koja se tako besomučno opire Bogu, čak je i verovanje u Boga nosilo rizik, a kamoli štampanje knjiga o veri u Boga. Kad bi bio uhapšen, za čoveka bi to značilo smrtnu kaznu. Zato je i kupovina štamparskih mašina i opreme u to vreme takođe donosila rizik. Čak i pod tim okolnostima, čovek koga upotrebljava Sveti Duh ipak je organizovao ljude da dobro obave ovaj rad, navodeći ljude da kupe deo mašina i opreme, organizujući ljude da prekucavaju tekst i nauče slovoslaganje, te raspoređujući braću i sestre da preuzmu štampanje i da Božje reči ukoriče u knjige. Od kucanja, slovoslaganja, lekture i štampanja, pa sve do koričenja i potom raspodele knjiga crkvama u raznim mestima – čovek koga upotrebljava Sveti Duh organizovao je ljude da obave sav taj rad. Kažite Mi, da to nije organizovao čovek koga upotrebljava Sveti Duh, ko bi preuzeo vođstvo u obavljanju ovog rada? (Niko to ne bi učinio.) U obavljanju ovog rada, s jedne strane, morala je da se obezbedi sigurnost; s druge strane, ljudi odabrani za svaki korak tog rada morali su da budu prikladni. Kroz ovaj proces, te knjige su naposletku, jedna za drugom, odaslate crkvama u raznim mestima. Iako je kvalitet štampe knjiga u to vreme bio daleko lošiji nego što je sada, sudeći prema tadašnjem okruženju, finansijskim prilikama crkve i stanju ljudi u svakom pogledu, obezbediti da svaki čovek ima po jedan primerak knjiga „Reči Svetoga Duha crkvama” i „Sledi Jagnje i pevaj nove pesme” bilo je već sasvim dovoljno dobro i izuzetno teško. Da to niko nije organizovao i da nije bilo pravog čoveka da obavi ovaj rad, koliko god reči da je Sveti Duh uputio crkvama, one ne bi mogle blagovremeno da budu poslate crkvama, a možda uopšte ne bi ni stigle do braće i sestara niti bi se postiglo to da svaki čovek ima po jedan primerak. Od vremena kad je Bog počeo da izražava Svoju prvu izjavu, pa sve do danas, čovek koga upotrebljava Sveti Duh istrajavao je u obavljanju ovog rada. Rad na štampanju knjiga ima dugu istoriju i pošto je postignuto to da svaki čovek ima po jedan primerak, moglo se smatrati da su radom na štampanju postignuti rezultati.

Osim što je ljude organizovao da štampaju „Reči Svetoga Duha crkvama” i da ih blagovremeno raspodeljuju, osnivanje crkava u raznim mestima predstavljalo je još jedan segment rada koji je obavio čovek koga upotrebljava Sveti Duh. U to vreme, crkve u raznim mestima činili su isključivo ljudi koji su tek prihvatili ovu etapu dela. Mnoge crkve nisu imale prikladne vođe i delatnike. Unutar crkava je vladao haos, administrativna ustrojstva bila su haotična, a kadrovska pitanja su takođe bila u rasulu – to jest, u svakom pogledu je vladao haos. Čovek koga upotrebljava Sveti Duh tada je počeo da ispravlja stvari, uspostavlja administrativna ustrojstva i neguje vođe i delatnike. Potom je, korak po korak, pronašao sve one koji su imali izvesnu revnost, koji su mogli da se daju, mogli da budu negovani i koji su ujedno mogli da ostave svoju porodicu, te ih je postavio da obavljaju crkveni rad. U to vreme, u pojedinim krajevima ljudi su rano stupali u brak. Sa šesnaest ili sedamnaest, ili sa osamnaest ili devetnaest godina, razmišljali bi o sklapanju braka, rađanju dece i stvaranju potomstva. Ni braća i sestre u crkvi nisu bili izuzetak, te su i oni bili pod uticajem ovih lokalnih običaja. Mnoga braća i sestre koji su bili revnosni u svojoj veri u Boga takođe su stigli do tog starosnog doba. Da ih crkva nije unapredila i odnegovala, učestalo ih zalivala, postavljala im breme i upućivala ih da obavljaju rad u raznim mestima, ti bi ljudi možda stupili u brak i do sada bi već mogli da budu bake ili deke. U to vreme, moglo se smatrati da su neki od ovih mladih ljudi zadobili posebnu naklonost. Pojedine crkve nisu mogle da među starijim ljudima pronađu ljude dobrog kova koji bi služili kao vođe i delatnici. Neki ljudi boljeg kova još uvek nisu mogli da ostave svoju porodicu, dok su drugi bili lošeg kova i naprosto nisu bili sposobni za obavljanje stvarnog rada, već su samo posedovali izvesnu revnost i bili su voljni da trče unaokolo i daju se. Šta je, dakle, trebalo učiniti? Čovek koga upotrebljava Sveti Duh odnegovao je neke mlade ljude dobrog kova i unapredio ih da putuju po crkvama u raznim mestima i da obavljaju rad, zato što su mogli da ostave svoju porodicu i bili su relativno slobodni. Nakon što su ti ljudi odnegovani, u crkvama u raznim mestima mogao je makar da se zagarantuje crkveni život. Zajedno sa rečima Svetoga Duha upućenim crkvama, crkveni život i crkveni rad u crkvama u raznim mestima postali su donekle normalniji. Neki od ovih mladih ljudi danas imaju oko pedeset godina. Sledeći Boga sve do danas, može se reći da su doživeli mnogo toga. Možda se osećaju najsrećnijim zbog toga što u ono vreme nisu propustili priliku da ih Božja kuća unapredi i odneguje, niti su, poput nevernika, nakon dostizanje te starosne dobi počeli da razmatraju stupanje u brak i otišli pred oltar. Iako ni danas nisu u braku, oni su mnogo zadobili i razumeli su mnogo istina. Osnivanje crkava u raznim mestima i negovanje vođa i delatnika predstavljalo je jedan aspekt rada. Drugi aspekt se sastojao u tome što se crkveni život nije svodio samo na mogućnost čitanja Božjih reči i posedovanje dela Svetoga Duha. Crkveni život je iziskivao obilje sadržaja. U verovanju u Boga, pored čitanja Božjih reči, ljudima je takođe bilo potrebno da besede o istini i da govore o svojim iskustvima. Imali su i izvesne potrebe u pogledu raznih vidova razonode, kao što su pevanje himni i ples. Stoga je čovek koga upotrebljava Sveti Duh osnovao tim za himne, organizovao pojedine ljude da pišu iskustvene himne, a i sâm je pisao himne. Cilj je bio u tome da se braći i sestrama daju pesme koje će pevati i da se crkveni život obogati. Nakon što su himne napisane, kako su mogle da se jednoobrazno raspodele crkvama tako da sva braća i sestre mogu da nauče da ih pevaju? Čovek koga upotrebljava Sveti Duh organizovao je ljude da pevaju himne i pronašao je ljude koji će ih snimiti. U to vreme, svi pevači i muzičari bili su amateri. Nisu prošli profesionalnu obuku i počeli su da vežbaju bez mnogo muzičkog znanja. Tokom snimanja pesama, nije bilo dobre opreme za snimanje, niti je bilo vrhunskih instrumenata za muzičku pratnju. Erhu se smatrao relativno praktičnim instrumentom, a samim posedovanjem tog instrumenta moglo se reći da imaš muzičku pratnju. Nekoliko ljudi je takođe umelo pomalo da svira na harmonici ili elektronskoj klavijaturi. Ukratko, svi su bili amateri, međutim, dostići i taj nivo u ono vreme nije bio nimalo lak poduhvat. Naravno, nezavisno od toga jesu li naposletku te stvorene kompozicije bile dobre ili ne, i to je neko trebalo da organizuje. Šta god da je crkvama bilo potrebno, šta god da je braći i sestrama bilo potrebno i kakvu god saradnju da je Božje delo tražilo od čoveka, čovek koga upotrebljava Sveti Duh mogao je svega toga da se doseti i neprestano je pratio ova pitanja. To jest, u okviru onoga za šta je bio sposoban, on je uzeo sve što bi čoveku moglo da padne na pamet i to je pretočio u stvarnost, a ujedno je učinio sve što je bilo u njegovoj moći da uradi sve ono što čovek može da uradi. Na taj način, čovek koga upotrebljava Sveti Duh organizovao je i pratio ovaj rad, šaljući štampane knjige Božjih reči, pesmarice i snimljene audio-kasete i kompakt-diskove svim crkvama, kako bi sva braća i sestre mogli da čitaju Božje reči, kako bi mogli da uče himne i kako bi imali dobar crkveni život. Iako je, u poređenju sa današnjim, crkveni život u to vreme bio relativno jednostavan, a uslovi srazmerno teški – bez ikakve savremene opreme ili vrhunskih mašina, kao i bez vođa i delatnika ili tehničkog osoblja koje je bilo pogodno za upotrebu – zahvaljujući tome što je čovek koga upotrebljava Sveti Duh organizovao i pratio ovaj rad i neprestano unapređivao svaki pojedini segment rada, ljudi su ipak bili u stanju da pod tadašnjim okolnostima uživaju u dobrom crkvenom životu. Ovaj dobar crkveni život značio je da ljudi mogu da čitaju najnovije Božje reči, da osećaju uživanje i zadobiju oslobođenje. Svako je mogao da čita najnovije Božje izjave upućene ljudskom rodu i da baš u tom trenutku spozna Božje namere, Božje misli o čoveku i Njegove zahteve prema čoveku. Još bolje, pojedini ljudi mogli su da razumeju istinu u Božjim rečima i da ostvare izvestan ulazak. Zahvaljujući tome što je čovek koga upotrebljava Sveti Duh organizovao i uređivao stvari na ovaj način, s jedne strane, osnivane su crkve, a s druge strane, svi ljudi su počeli da vode normalan i uredan crkveni život. Božja kuća nije verska grupa. U crkvenom životu se ne upražnjavaju verski obredi, a ponajmanje se upražnjava monološko propovedanje. Crkveni život Božje kuće mora da obuhvati jedenje i pijenje Božjih reči i mora da uključi delo Svetoga Duha; mora da sadrži besedu o istini i razgovor o iskustvenim svedočanstvima, a mora da obuhvati i pevanje himni radi veličanja Bogu. Takva vrsta crkvenog života jeste crkveni život pod Božjim vođstvom i usmerenjem, zalivanjem i opskrbom, te pod Božjim usmeravanjem i pomaganjem; to je istinski crkveni život. Premda je, u poređenju sa današnjim crkvenim životom, on bio veoma plitak, izrazito jednostran i krajnje jednostavan, to je bilo ono što je ljudskim bićima u to vreme bilo potrebno, a takođe je služilo i tome da ljudska bića mogu da uživaju u prosvećenju i prosvetljenju Svetoga Duha – to jest, kako bi sav Božji izabrani narod mogao da uživa u Božjim rečima u crkvenom životu i da sopstvenim ušima čuje Božji glas. To je bio dobar početak za crkveni život. Bez takvog crkvenog života nikako ne biste mogli da dođete do današnjeg dana. Upravo zato što je postojao ovakav redovan, postojan crkveni život sa praktičnim rezultatima, ljudi su mogli, korak po korak, da stignu dovde gde se danas nalaze i da budu dovedeni dovde gde se danas nalaze, te da imaju rast koji danas poseduju, kao i dobitke koje danas imaju u svakom pogledu. To je rad koji je čovek koga upotrebljava Sveti Duh obavio u pogledu crkvene uprave, osoblja i konkretnog crkvenog rada. Čovek koga upotrebljava Sveti Duh takođe je obavio važan rad u još jednoj oblasti, a on se sastojao u tome da drži propovedi u stopu prateći reči Svetoga Duha upućene crkvama. On je redovno ili povremeno pozivao vođe i delatnike na okupljanja i besedio je o Božjim namerama, besedio je o istina-načelima kojih ljudi treba da se pridržavaju u svom svakodnevnom životu i u obavljanju svojih dužnosti, a takođe je besedio i o načinu osnivanja crkava i zalivanju crkava, te je besedio o načinu služenja Bogu. Čovek koga upotrebljava Sveti Duh dao je sve od sebe da ovaj rad dobro obavi, besedeći o život-ulasku i takođe besedeći o istinama koje se odnose na služenje Bogu. Na Mene je to ostavilo najdublji utisak.

Rad koji je obavio čovek koga upotrebljava Sveti Duh bio je blisko povezan s Božjim namerama i s Božjim ciljem osnivanja crkava na zemlji, te je bio neraskidivo povezan sa delom koje se Bog spremao da obavi na Svom izabranom narodu. Strogo govoreći, ono što je čovek koga upotrebljava Sveti Duh govorio, ono na šta se usredsređivao, šta je pratio, šta je nadgledao i šta je činio u crkvi tokom svakog razdoblja, sve je to bilo u tesnoj saradnji sa delom Svetoga Duha; on se do krajnjih granica trudio da sarađuje u tome da se sprovede svako vođstvo koje je pružao Sveti Duh, svako otkrivenje koje je Bog davao i sva značenja i zahteve koji su postojali u Božjim rečima, kako Božje reči ne bi bile uzaludne, kako Božje namere ne bi bile uzaludne i kako bi svi tadašnji ljudi mogli da spoznaju i da razumeju Božje namere i Božje reči. Premda time nisu dostignute razmere spoznaje u svakom domaćinstvu, pod vođstvom čoveka koga upotrebljava Sveti Duh, makar su svi tadašnji ljudi mogli u stopu da slede ovaj tok i da osete da ovaj tok ima delo Svetoga Duha, da ima Božje delo, da ima Božje reči i da ima Božje namere. Bili su sigurni da ovaj tok potiče od Boga, sigurni da je ovaj tok ispravan i, u najmanju ruku, sigurni da je čovek koga upotrebljava Sveti Duh ispravan čovek. Kakav god jaz da je postojao između svega što je on činio tada i onoga što se čini sada, ukratko, sve što je on činio služilo je podržavanju dela koje je obavljao Sveti Duh i saradnji sa tim delom. Kad je reč o nivou do kojeg su ljudi u crkvi u to vreme razumeli istinu, čovek koga upotrebljava Sveti Duh bio je u stanju da te stvari učini i bio je u stanju da crkvu dovede do nivoa koji je tada dosegla – šta biste rekli, koja je od četiri ispoljavanja posedovanja prećutne saglasnosti sa Bogom on posedovao? (Smatram da je posedovao sva četiri.) Bilo bi donekle neobjektivno reći da je posedovao i ono četvrto, „razumevanje Božjih namera”, ali kako Ja to vidim, posedovao je makar ostala tri: istinsko verovanje, iskreno srce i pokazivanje razumevanja, pri čemu je „pokazivanje razumevanja” bilo najočiglednije. On je bio neko ko je pokazao razumevanje prema Božjem bremenu i, obavljajući toliki rad, nikada nije kovao planove da za sebe pribavi išta što se odnosi na novac ili ličnu korist. Možda ne razumete šta pod ovim mislim, pa ću vam navesti primer. Otkako je čovek koga upotrebljava Sveti Duh počeo da organizuje štampanje knjiga, pa sve do danas, braći i sestrama nije naplaćena ni jedna jedina para za bilo koju od knjiga koje je naša crkva raspodelila. Nije da smo prestali da ih naplaćujemo tek kasnije, nakon što je crkva stekla sredstva; čak i na samom početku, kad su finansije bile naročito oskudne, nismo naplaćivali ni jednu jedinu paru. Zašto je to bilo tako? Premda u to vreme crkva nije bila u naročito zavidnom finansijskom položaju, s obzirom na ograničena finansijska sredstva koja su tada bila na raspolaganju, mogla je u osnovi da pokrije troškove poput štampanja knjiga, tako da braći i sestrama nisu naplaćivane knjige koje su im deljene i mogli su da ih čitaju besplatno. Kako su se knjige i dalje štampale, ukupan iznos crkvenih sredstava postajao je sve manji i manji. U to vreme, većina braće i sestara koji su godinama verovali u Boga nije imala nikakav izvor prihoda jer su sve vreme obavljali svoje dužnosti, te kod sebe nisu imali mnogo novca. Shodno tome, priloženi novac ponekad nije mogao da pokrije crkvene izdatke i razne troškove. Veoma se jasno sećam da je jednom prilikom trebalo odštampati tiraž knjiga, ali je crkvi preostalo svega nekoliko hiljada juana. Nakon što bi se platio trošak štampanja knjiga, ne bi preostao nikakav novac za crkveni rad. Ako bi, pri odlasku negde, vođe i delatnici imali putne troškove koje je trebalo pokriti ili ako bi trebalo pokriti životne troškove za braću i sestre u domaćinskoj kući tokom velikog okupljanja, možda ne bi bilo novca. Šta je trebalo učiniti? U tim okolnostima, da li je knjige i dalje trebalo štampati? (Da, trebalo je.) Knjige je i dalje trebalo štampati i novac se i dalje morao isplaćivati. Čovek koga upotrebljava Sveti Duh dosetio se rešenja. Rekao je da najpre unapred treba prikupiti nekoliko juana za svaku knjigu iz tog tiraža – tek toliko da se pokriju troškovi štampanja tog tiraža. U tom kontekstu, novac je tom jednom prilikom prikupljen unapred. Međutim, nakon nekog vremena, braća i sestre u crkvi ponovo su dali priloge i bilo je dovoljno novca da se pokriju troškovi štampanja za sledeći tiraž knjiga. Od tada su se finansije crkve preokrenule nabolje i više nikada nismo naplaćivali za štampanje knjiga. Taj događaj bio je tek kratak predah. U čemu je svrha pominjanja ovoga? Poenta je u tome što čak ni kad je finansijsko stanje bilo najlošije nismo prekidali štampanje svojih knjiga. Čovek koga upotrebljava Sveti Duh isprobao je sva moguća sredstva i, poput domaćina kuće, postao je zabrinut, promišljao je i pravio planove za ovu stvar. Većina ljudi za ove stvari ne zna. Kad su ove knjige Božjih reči deljene crkvama, nakon što bi dobili primerak, ljudi bi u najboljem slučaju rekli: „Ova knjiga je tako dobra! Sami smo je odštampali – koliko je to samo moralo biti teško!” Neki nisu čak ni cenili ovu knjigu niti su je pravilno čitali. Međutim, ljudi nisu znali sa koliko se teškoća Višnji suočavao iza kulisa dok je obavljao ovo delo i štampao ovu knjigu. Mnogo ljudi u našoj crkvi došlo je iz Lokalne crkve ili iz drugih veroispovesti. Ranije, vođe i kontinentalni apostoli tih veroispovesti nisu obavljali rad na štampanju knjiga. Oni su odnosili većinu novca koji su braća i sestre prilagali u raznim crkvama, ali nisu štampali knjige niti su omogućavali široku rasprostranjenost himni. Kakvih god snimaka propovedi sa viših nivoa da je bilo, oni nikada nisu deljeni onima ispod. Oni nisu obavljali ništa od tog rada. Božji izabrani narod nije imao ništa osim Biblije. Ako bi hteo da pročitaš zbirku propovedi ili iskustvenih svedočanstava, nisi mogao da je dobiješ; ako bi hteo da poslušaš nekoliko dobrih himni, to je bilo još teže. Taj rad nije niko obavljao. Ako bi hteo da čitaš duhovne knjige, te ljude si morao lično da poznaješ kako bi ti neku pozajmili za čitanje. Božji izabrani narod naprosto nije mogao da zadobije životnu opskrbu i nije bilo dobrih ljudi da vode crkveni život i da njime upravljaju. Ti apostoli i vođe uopšte nisu obavljali nikakav stvarni rad. Jedino su, s vremena na vreme, redovno održavali sastanke saradnika, na kojima su raskošno jeli i pili. To je verovatno bio „rad” koji su oni obavljali. U to vreme sam bio mlad, možda sam imao tek sedamnaest ili osamnaest godina, i kad sam čuo za te stvari, pomislio sam: „Kakvo rasulo! Jesu li ovo ljudi koji veruju u Boga? Po čemu ovo liči na nešto što bi činili oni koji veruju u Boga?” Kad sam za to čuo, obuzeo Me je silan gnev. Mi se ne bavimo time šta su oni jeli ili u čemu su oni uživali. Ukratko, u najmanju ruku, oni nisu valjano organizovali crkveni život, nisu delili duhovnu hranu koja je ljudima bila potrebna – knjige i himne – i nisu negovali vođe i delatnike. Nisu obavljali ništa od ovog rada. Crkva je primala poprilične iznose u prilozima, međutim, kad bi odlazili u crkve po raznim mestima, njima je bilo stalo samo do jela, pića i uživanja. Nisu obavljali nikakav stvarni rad i priloge nisu nikada koristili za crkveni rad. Na okupljanjima su samo pričali o nekoliko doktrina i uzvikivali su parole, pa se na tome sve završavalo; nikada nisu rešavali stvarne probleme. Nakon što je čovek koga upotrebljava Sveti Duh počeo da radi, stavio je tačku na ove pojave. Prionuo je na rešavanje svakog problema i počeo malo-pomalo da obavlja konkretan rad, tako da su se crkveni život i rad na crkvenom osoblju postepeno promenili i stali su na pravi kolosek, a to traje sve do danas. Božji prilozi jesu ono što ljudi prilažu Bogu. Ako pogledate upravljanje prilozima i njihovo korišćenje, životni troškovi ovaploćenog Boga čine tek sasvim neznatan deo. Preostala većina priloga koristi se za rad na propovedanju jevanđelja, životne troškove vođa i delatnika i ljudi koji sa punim radnim vremenom obavljaju svoje dužnosti, kao i za kupovinu mašina i opreme neophodnih za crkveni rad i tako dalje. Ukratko, svi ti izdaci su razumni i koriste se za rad Božje kuće, a ne za izdržavanje beskorisnih ljudi koji ne mogu da obavljaju svoje dužnosti. Kad je reč o radu Božje kuće, delokrug je širok. Čovek koga upotrebljava Sveti Duh razumno je koristio priloge, malo-pomalo izgrađivao crkveni život i korak po korak uređivao administrativni rad. U crkvi su kategorisane i različite vrste ljudi: oni koji su obavljali svoje dužnosti odvojeni su od onih koji nisu, a oni koji su voleli istinu odvojeni su od onih koji su osećali odbojnost prema istini. Oni koje je trebalo ukloniti su uklonjeni, a u različitim periodima ujedno su unapređeni ljudi koji su pogodni za negovanje. To su stvari koje ste svi vi videli i svi vi ste ih doživeli. Na tom putu, naravno, čovek koga upotrebljava Sveti Duh postepeno je dostizao razumevanje istine i dokučio je načela obavljanja rada tokom doživljavanja ovih stvari. S jedne strane, kroz obavljanje rada primio je prosvećenje Svetoga Duha. S druge strane, kroz Božje delo i reči, postepeno je sve više i više razumevao Božje namere. Njegovo razumevanje nije ostalo tek na nivou doktrina, niti se zadržalo tek u okvirima pravila i praksi. Naprotiv, njegovo razumevanje postajalo je sve praktičnije, a on je sve više bio u stanju da dobro obavlja crkveni rad u skladu sa Božjim zahtevima, čineći crkveni život postojanijim i normalnijim, te korisnijim za život-ulazak ljudi. Stoga je upravo u procesu neprestanog traganja i neprestanog istraživanja čovek koga upotrebljava Sveti Duh došao do razumevanja Božjih namera, tesno je sarađivao sa Bogom, pokazao je razumevanje prema Božjim namerama i davao je sve od sebe da dobro obavlja crkveni rad, nastojeći da se sa većom preciznošću pobrine da Božje namere ne budu uzaludne i da Božja volja može da se sprovede. U svakoj pojedinoj stvari koju čini, bilo da se ona odnosi na osoblje ili život-ulazak i bilo da se ona odnosi na spoljna ili unutrašnja pitanja, on nastoji da se uskladi sa načelima i da se uskladi sa Božjim namerama, ni najmanje ne odstupajući. Čovek koga upotrebljava Sveti Duh obavlja svoj rad uz ova četiri uslova: istinsko verovanje, iskreno srce, pokazivanje razumevanja i razumevanje Božjih namera. Za vas ovo ne samo da je izuzetno korisno i ne samo da vam je od pomoći, već je to vaš blagoslov! Kad ovaj čovek ne bi bio ispravan čovek, već kad bi bio čovek koji teži slavi i dobiti i priželjkuje prednosti statusa, lažljiv čovek, čovek koji je usredsređen isključivo na dobit i kome se oči zacakle i pri samom pogledu na novac ili kad bi bio bezvernik – kažite Mi, da li bi mogao da obavlja ovaj rad? Da li bi mogao da sarađuje na sve ove načine? Da li bi mogao da postigne takvu prećutnu saglasnost sa ovaploćenim Bogom? (Ne bi.) Dakle, ovaj čovek je od presudne važnosti! Prevashodno zato što poseduje ova četiri uslova o kojima smo maločas govorili, čovek koga upotrebljava Sveti Duh može dobro da obavlja ovaj crkveni rad. Kad je reč o toj istoj stvari, ljudi imaju kako pravo izbora tako i prostor za izbor. Mogu da izaberu da tim crkvenim radom loše rukovode, a naravno mogu da izaberu i da njime rukovode dobro. Ako njime rukovode dobro, nebrojeno ljudi će imati koristi, a reči koje Bog govori i delo koje Bog obavlja postepeno će dovesti do rezultata u ljudima. Međutim, ako čovek ne pođe dobrim putem i umesto toga lakomisleno čini nedela, kakve će on stvari raditi? Sve Božje priloge će koristiti za lično uživanje, kupujući luksuzne automobile i luksuzne kuće, pa čak i kupujući privatne avione i brodove za krstarenje kako bi putovao po zemljama širom sveta, uživajući u jelu, piću i zabavi. U najboljem slučaju povremeno će izgovoriti nekoliko propovedi i na tome će se sve završiti. Uopšte neće obavljati nikakav crkveni rad i ignorisaće crkvu čak i ako se ona nalazi u potpunom rasulu, mareći jedino za sopstveno uživanje. Kad bi takav čovek vodio crkvu, da li bi vam bilo lako da imate dobar crkveni život i dobro okruženje za obavljanje svojih dužnosti? (Ne.) Zato je zaista neophodno da vas vodi dobar čovek poput čoveka koga upotrebljava Sveti Duh. Neki ljudi vide rad koji obavlja čovek koga upotrebljava Sveti Duh, a ipak o njemu nemaju nikakvo mišljenje, razmišljajući: „Ovo je lako. Ko to ne bi mogao da uradi? Dokle god čovek razume Božje namere i čovek je koga Bog upotrebljava, čovek koga je Bog odredio, lako je obavljati ovaj rad.” Kažite Mi, da li je lako? (Nije.) Nije lako dobro obavljati ovaj rad, a kamoli to činiti u okruženju verskog progona poput onog u kontinentalnoj Kini. Za čovekom koga upotrebljava Sveti Duh vlasti su raspisale poternicu; kud god da je odlazio na okupljanja ili koji god segment rada da je obavljao, rizikovao je život, a hapšenje je značilo smrt. Da li je onda napustio svoju dužnost? Da li se povukao? Da li je pokušavao da bude prevrtljiv i da zabušava? (Nije.) Koliko god da je u svom srcu bio uplašen ili slab, nikada nije napustio svoju dužnost. Kud god da odu, neki ljudi ne preuzimaju važan rad na svoja pleća i ne suočavaju se sa velikom opasnošću. Kad kažu: „Nisam odustao od obavljanja svoje dužnosti”, to je lako reći i lako učiniti. Međutim, imajući u vidu okolnosti u kojima se nalazio čovek koga upotrebljava Sveti Duh, to što je bio u stanju da ne odustane u tako opasnom okruženju i da se ujedno posveti svakom aspektu crkvenog rada – morao je da misli na svaku oblast rada i na svako pitanje, te je morao da pomisli na njih i pre nego što bi iko drugi pomislio – da li biste rekli da je to bilo lako učiniti? (Ne.) Čovekova snaga i ono što čovekova prirodna sposobnost može da izdrži su ograničeni. Izgleda lako kad vidiš njega kako to radi, no, kad bi se od tebe zatražilo da to učiniš, znao bi koliko je to teško i koliko nije ni blizu toga da bude lako. Među vama ljudima koji tolike godine slušate propovedi nisam našao drugog ovakvog čoveka, niti sam našao ikoga ko može da ponese ovaj rad na svojim plećima. Mnogo je ljudi počelo da sledi kad je Sveti Duh počeo da se obraća crkvama i nastavilo je da sledi sve do danas. Oni bi trebalo da znaju i da im bude jasno kroz šta je crkva prošla razvijajući se do svog sadašnjeg stanja i kako je, korak po korak, dovde stigla. Da nije bilo obzira i razumevanja koje je čovek koga upotrebljava Sveti Duh pokazao prema Božjem bremenu, govoreći iz ljudske perspektive, crkva nikako ne bi mogla da se razvije do svog sadašnjeg stanja. Naravno, neki ljudi će reći: „Zar nije delo i vođstvo Svetoga Duha omogućilo da on postigne takve rezultate u svom radu?” Sveti Duh takođe želi da dela na tebi, no, imaš li ti to iskreno srce i pokazivanje razumevanja? Možeš li to da učiniš? Mislim da ne bi nužno mogao to da učiniš. Ovim te ne omalovažavam; naprotiv, ti to suštinski ne možeš da učiniš. I čovek koga upotrebljava Sveti Duh i ti ste ljudska bića, pa ipak, on to može da učini, a ti ne možeš. To dokazuje da među ljudima postoje razlike. Bog je njega izabrao da obavlja ovaj rad i Bog nije pogrešio u pogledu čoveka koga je odabrao. Ovaj čovek makar poseduje ovaj uslov i on ima ovu kvalifikaciju, dok ti to nemaš. Ne poseduješ uslove koje Bog zahteva, pa je Bog izabrao njega, a nije izabrao tebe. Preostaje ti jedino da u to budeš uveren. To je činjenica i niko ne može da je porekne, zar ne? (Tako je.)

Sada kad smo završili razgovor o crkvenom životu, štampanju knjiga i svakom aspektu crkve, pređimo na razgovor o propovedanju jevanđelja počev od 1995. godine. U to vreme, čovek koga upotrebljava Sveti Duh upitao Me je: „Da li je u redu da se sada propoveda jevanđelje? Neki ljudi kažu da žele da idu da propovedaju jevanđelje” – i Ja sam se saglasio. Nakon toga, čovek koga upotrebljava Sveti Duh počeo je da organizuje ovaj rad. On nije samo jednostavno organizovao timove za jevanđelje, pa potom uputio određene ljude na određena mesta da propovedaju jevanđelje, nije napravio taj jedan jednostavan raspored i smatrao da je time sve rešeno. Organizujući timove za jevanđelje, promišljao je o tome kako da se propoveda raznim religijama i veroispovestima, koje su istine o jevanđelju bile potrebne ljudima u različitim religijama i veroispovestima, kao i koje odlomke i sadržaje treba izabrati iz Božjih reči kako bi se uvrstili u knjige o jevanđelju. Zatim je odabrao i na jednom mestu sakupio neke suštinske reči Božje koje se odnose na razne aspekte istina o jevanđelju i dao da se odštampaju u vidu knjiga namenski za propovedanje jevanđelja. Nakon što su te knjige odštampane, čovek koga upotrebljava Sveti Duh takođe je organizovao obuku delatnika jevanđelja i lično razradio načela za propovedanje jevanđelja. To je bio konkretan rad koji je on obavio. To jest, kad mu Ja neku stvar predočim, on ode i bespogovorno je sprovede ne dovodeći je u pitanje. Ne uznemirava Me niti Mi dosađuje pitanjima o tome kako da to učini; Ja o tome ne moram da brinem. Ako se vama nešto poveri, Ja o tome ipak moram da brinem i da to proveravam. Međutim, kad je posredi čovek koga upotrebljava Sveti Duh, Ja kažem jednu jedinu rečenicu saopštavajući mu šta da uradi, a on ode, to uradi i sprovede. Na Mene je najdublji utisak ostavilo to što je čovek koga upotrebljava Sveti Duh razradio brojna načela za propovedanje jevanđelja, kao što su: kako propovedati jevanđelje, kome se može propovedati, a kome ne, te koje metode koristiti za propovedanje, a koje metode ne koristiti. Razradio je konkretne načine i metode, stavku po stavku, do najsitnijih pojedinosti. Zatim je često održavao okupljanja za timove za jevanđelje, podsticao ih da postavljaju pitanja i sa njima razgovarao u zajedništvu kako bi im pružio odgovore. Razradio je i to koje predstave i pitanja religiozni ljudi imaju o Božjem delu poslednjih dana, kako se sa njima treba suočiti, o kojim istinama treba besediti i koje metode treba koristiti da bi se odgovorilo na njihova pitanja. Posvetio se svakoj stvari, velikoj ili maloj, rešavajući ih malo-pomalo poput mrava koji glođu kost. Vidiš, Ja sam rekao samo jednu rečenicu, a on je otišao i to sproveo, te sam Ja mogao da budem rukovodilac koji se ne upliće u pojedinosti. Zašto ovo govorim? Dok je čoveka koga upotrebljava Sveti Duh koji tamo obavlja rad, nisam morao da brinem, jer je on bio u potpunosti sposoban da taj rad preuzme na svoja pleća. Pokazivao je razumevanje i ujedno tragao; naravno, bio je i pokoran i zaista je platio cenu. To jest, bio je u stanju da primeni reči koje sam Ja izgovorio i Moje zahteve. Tako se jevanđelje malo-pomalo širilo. Koliko god da je ljudi propovedalo jevanđelje, u svakom slučaju, taj rad je upravo pokrenuo čovek koga upotrebljava Sveti Duh i on je počeo da napreduje. On je bio taj koji ga je organizovao, pratio, sprovodio i nadgledao, dovodeći taj rad malo-pomalo sve do ovde gde se on nalazi danas. Može se reći da su sadašnja dostignuća u radu ostvarena na osnovu onih prvobitnih radnih aranžmana, određivanja pojedinosti rada i organizacije opštih poslova. Sve je to bio rad koji je obavio čovek koga upotrebljava Sveti Duh. On ima iskreno srce i platio je stvarnu cenu. Zar to nisu činjenice? (Jesu.)

Kako se jevanđelje carstva sve dalje i dalje širilo i sve više ljudi je prihvatalo ovu etapu dela, koje se pitanje javilo? Javilo se pitanje osnivanja crkava. Da li biste vi mogli dobro da obavite rad na osnivanju crkava? I dalje ne biste mogli dobro da ga obavite. Čovek koga upotrebljava Sveti Duh i dalje je morao lično da pravi radne aranžmane, da realizuje ovaj rad i sprovodi ga, kao i da lično nadgleda, prati i podstiče ovaj rad napred. Zato je često sazivao okupljanja za vođe i delatnike, kao i za ljude odgovorne za rad na jevanđelju, govoreći im kako da osnivaju crkve, koliko ljudi treba da sačinjava jednu crkvu, koliko crkava treba da sačinjava jedan okrug, koliko okruga treba da sačinjava jednu oblast, koliko crkvenih vođa i koliko đakona treba postaviti u svakoj crkvi i tako dalje. O svakoj pojedinosti vezanoj za crkveni rad on je doneo posebne odredbe, uključujući i posebnu organizaciju za upravljanje prilozima i za njihovo korišćenje. Sav taj rad je obavio čovek koga upotrebljava Sveti Duh. Kažite Mi, ima li on prećutnu saglasnost sa ovaploćenim Bogom? (Ima je.) Da u svom srcu nije imao razumevanje prema Božjim namerama ili da je samo u neznatnoj meri imao razumevanje ili da je razumevanje koje je pokazivao bilo u izvesnoj meri dovedeno u pitanje, da li bi ovaj rad mogao da se sprovede? (Ne bi mogao.) Da se taj rad nije sproveo, kakvo stanje bi nastupilo u crkvi? (Crkveni život bi dospeo u haotično stanje.) Ne samo da bi crkveni život dospeo u haotično stanje, već bi se i svi aspekti crkvenog rada našli u rasulu. Zli ljudi bi takođe mogli da izazivanju prekidanja i ometanja, pa čak i da u crkvi drže vlast i da o svemu odlučuju. Rad osnivanja crkava bi svuda bio haotičan, a razni segmenti rada, poput organizacije osoblja i upravljanja prilozima, našli bi se u potpunom haosu. Ako čovek koji bi služio kao vođa ne bi imao srce koje istinski pokazuje razumevanje prema Bogu i ako bi, nakon što vidi da se crkva dobro razvija, da se značajno širi i da raste u brojnosti, počeo da uživa u prednostima statusa, da živi od starih zasluga i da lagodno provodi svoje preostale godine – ako bi takav čovek bio vođa, crkveni rad se onda ne bi obavljao dobro. Međutim, čovek koga upotrebljava Sveti Duh je uvek davao sve od sebe u crkvenom radu, sve do današnjeg dana. Izreka na koju se često pozivaju ljudi sa rešenošću glasi: „Dokle god je života, trajaće i borba.” Za čoveka koga upotrebljava Sveti Duh, dokle god je života, trajaće i rad. On sve vreme neprekidno radi. Čak i kad od njega zatražiš da se odmori, on se ne odmara; ovako radi svakodnevno i, ma koliko bio umoran, istrajava u radu. Da li je to nešto što se može postići samim razumevanjem Božjih namera? Da li je on radio samo zato što ga je neko nadgledao i požurivao? Nije. Nijedan čovek nema isto srce. Ovaj čovek ima bogobojažljivo srce i pokazuje razumevanje prema Božjem srcu. To je od presudnog značaja! Koliko god da se umori, on ne postaje negativan, i sa kakvom god teškoćom da se susretne, on ne uzmiče; sve vreme istrajava u radu. Zato su sada svi segmenti crkvenog rada, korak po korak, stali na pravi kolosek, odvijaju se sve više nesmetano i postižu sve bolje rezultate. Kakav je osećaj imati takvog čoveka koji vas vodi u sprovođenju svakog pojedinačnog segmenta konkretnog rada? Kad ne biste imali ovog čoveka da vas vodi, šta bi bilo sa vama? Zar vam mnogo toga ne bi nedostajalo? (Da.) Prisustvo ovog čoveka za vas je presudno. On je svaki segment crkvenog rada izveo na pravi kolosek. Bilo je sve manje problema koji se javljaju na svakom koraku rada, bilo je sve manje problema koje treba razrešiti, a istina-načela koja ljudi razumeju postajala su sve jasnija. Ti rezultati nisu nastali samim prisustvom ovog čoveka, već, što je još važnije, zato što on ima prećutnu saglasnost sa Bogom. Šta bi bilo da je on krenuo drugačijim putem? Šta bi bilo da je on radio za sebe i da se bavio sopstvenim statusom? Rezultati tada ne bi bili ovakvi. Upravo zato što je priroda celokupnog rada koji on obavlja u tesnoj saradnji sa Božjim delom, u pokazivanju razumevanja prema Božjim namerama i u posedovanju prećutne saglasnosti sa Bogom, vi ste ti koji naposletku od toga imate koristi. Koliko ste koristi samo imali? Da ne gledamo dalje, makar ste počeli da razumete mnogo toga o raznim stručnim oblastima, napredovali ste u svojoj stručnosti i od amatera ste postepeno postali profesionalci. Štaviše, što on detaljnije i konkretnije govori o istina-načelima, što su njegovi zahtevi prema vama stroži i, naročito, što su oštrije reči kojima vas orezuje, vi ste sve više u stanju da ih urežete u sopstveno srce, da ih duboko upamtite, da jasno razumete šta su istina-načela i da shvatite koje su Božje namere. Zaista ste toliko niski. Koliko god puta da vam se besedi o istina-načelima, vi ne možete da ih upamtite. Tek kad vas čovek koga upotrebljava Sveti Duh počesto ovako strogo razotkriva i orezuje, pa vas još i izgrdi, vi počinjete da razumete pojedina istina-načela, mnogo više poštujete pravila i postajete primerniji u svom vladanju i postupcima, te ispravljate svoje stavove. Naravno, dok vas on orezuje ujedno drhtite od straha, uvek uplašeni da će vas čovek koga upotrebljava Sveti Duh prozreti i ukloniti. Ja ovo vidim kao dobru stvar, a ne kao lošu. U najmanju ruku, pojedini ljudi sada imaju mnogo bolji stav prema obavljanju svojih dužnosti i ponašaju se znatno bolje nego ranije. To je imalo pozitivan efekat. Iako njegova grdnja može delovati pogrešno i, gledano spolja, ne deluje nimalo uglađeno, niti je te reči prijatno slušati, postignuti rezultati jesu dobri. Da bi postigao ovaj rezultat, koliku je cenu platio čovek koga upotrebljava Sveti Duh? Koliko samo puta zbog vas on mora da pobesni? Kažite Mi, kad vas orezuje, zar on ne pobesni? Zar se ne naljuti? Zar to ne škodi i njegovom zdravlju? On ne želi da vas orezuje. Ponekad se zbog vas toliko razbesni da vas prekori, a reči koje izgovori možda ne zvuče naročito uglađeno. Međutim, sudeći prema vašim ispoljavanjima u Mojim interakcijama sa vama, to što on govori je tačno i u skladu je sa vašim stvarnim stanjem; nije nimalo preterano. Šta ste to uradili da ovog čoveka u toj meri razbesnite? Te stvari koje radite su krajnje izluđujuće. Tolike godine vam se besedi o istina-načelima, a vi ih i dalje ne razumete i još uvek lakomisleno činite nedela kako vam se prohte. Tek tada je on prinuđen da govori na ovaj način. Nakon što to izgovori, čak i on sâm zbog toga zažali, govoreći: „Svi smo mi braća i sestre; zašto se toliko ljutim?” Ja ga tešim i ohrabrujem: „Upravo ih tako treba orezivati. U tome nema ničeg lošeg. Kad se sledeći put budeš susreo sa ovakvom situacijom, moraš i dalje da ih orezuješ.” Kažite Mi, da li je ispravno ovako ga ohrabrivati? (Jeste.) Upravo zato što su ljudi odveć duboko iskvareni, odveć obamrli i žalosno malog rasta, i najjednostavnija stvar iziskuje prekor i viku ne bi li se postigli rezultati. Inače se rad ne može obaviti. Svi misle da su sposobni i svi žele da postupaju svojevoljno i lakomisleno kako im se prohte. Kažite Mi, da li bi bilo prihvatljivo da nema takvog čoveka koji stvari drži pod kontrolom? (Ne bi.) Svi ljudi govore da veruju u Boga, ali niko od njih nema bogobojažljivo srce; svi su oni ljudi ispunjeni iskvarenim naravima. Kad ne bi bilo nikoga ko stvari drži pod kontrolom, usledila bi situacija u kojoj bi svako želeo da njegova reč bude poslednja i svako bi hteo da drži vlast poput cara, odbijajući pritom da dopusti istini da upravlja i odbijajući da dopusti Bogu da upravlja. Ako istina treba da upravlja i ako istina treba da drži vlast, onda mora da postoji neko ko nad vama bdi i taj čovek se mora upotrebiti da vas obuzdava. Da li je lako postići ovo dejstvo? (Nije.) I dok čovek koga upotrebljava Sveti Duh radi, što više radi, on postaje sve srditiji; što više radi, postaje sve nespokojniji; što više radi, reči su mu sve oštrije; što više radi, sve češće vas orezuje; i što više radi, njegov stav prema vama je sve gori. Već i samo to pokazuje koliko ste lošeg kova, koliko ste nepopustljivi, koliko ste obamrli i koliko vam je mali rast. Kažite Mi, uz ovoliko težak rad, da li je čovek koga upotrebljava Sveti Duh odustao? Nije odustao. Koliko god puta da napravite iste osnovne greške, da li je on od vas odustao? (Nije.) Kad god neki tim potraži pomoć u vezi sa određenim problemom, taj brat, bespogovorno i beskompromisno, smesta besedi o tom problemu i razrešava ga. Ponekad jede ili se sprema za počinak, ali spusti činiju ili odloži odmor i smesta odgovori. Kaže: „Čim odgovorim, oni mogu brzo da prionu na posao. Rad ne sme da trpi; posao je hitan. Čim odgovorim, biću spokojan i moći ću u miru da se odmorim.” Pogledajte, da li je ispravan njegov način razmišljanja u vezi s rešavanjem problema? (Jeste.) On vas neprestano nadgleda i požuruje, a ujedno vas i počesto orezuje. Takođe stalno proverava vaš rad, održavajući vam pun obim posla kako ne biste dokoličarili, te nad vama bdi svakodnevno. Kažite Mi, da li je dobro imati takvog čoveka da vas vodi? (Jeste, dobro je.) Smatram da je prisustvo ovog čoveka sasvim dobro. On vam je od velike pomoći u stremljenju ka istini i da biste dobro obavljali svoje dužnosti. Nemojte da osećate odbojnost prema njemu i nemojte da se žalite. Ja sam odgovoran za besedu o istini i zaista nemam fizičke snage ni energije da obavljam ove opšte poslove i administrativni rad. Štaviše, uz brata koji to čini, nema ni potrebe da Ja to radim. Kada bih Ja bio taj koji delo obavlja na vama, bio bih znatno blaži. To bi vam pružilo priliku da nešto ućarite i nikako ne biste mogli da se pristojno ponašate kao što se ponašate sada. Ta situacija Mi je poznata. Tolika Moja popustljivost prema vama nije za vas u potpunosti prikladna. Kad prema pojedinim ljudima ne postupim strogo, oni se raspuste i postanu neobuzdani, pa se čak i poigravaju sa sudbinom, obavljajući svoj rad nemarno i površno. Zar ljudima ove vrste nije potrebno orezivanje? (Jeste.) Vama je najpotrebniji bratovljev strogi način rada – što stroži, to bolji. Kada dođe dan u kome budete razumeli istinu i budete znali da pokažete razumevanje prema Božjim namerama, u kome budete mogli tačno da postupate prema istina-načelima, u kome budete sve bolje i bolje obavljali svoje dužnosti, u kome budete sve prikladnije obavljali svoje dužnosti, u kome budete postali sve delotvorniji u obavljanju svojih dužnosti, u kome budete znali da dođete pred Boga, budete znali da primenjujete istinu i budete znali da postupate u skladu sa Božjim namerama – kažite Mi, zar to neće biti dobra stvar? (Biće.) To je dobra stvar. Toliko vam je korisno što imate takvog čoveka. Ovaj čovek sve ove stvari čini upravo zato što ima prećutnu saglasnost sa Bogom. Ova prećutna saglasnost znači pokazati razumevanje prema Bogu i biti u stanju beskompromisno sprovoditi i primenjivati Božje reči, a potom vas, korak po korak, izvoditi na pravi put verovanja u Boga, kako biste se u obavljanju svojih dužnosti postepeno uskladili s merilom i stali na pravi kolosek, te uspešno mogli da dovršite misiju koju vam je Bog poverio i da položite račun Bogu. To je dobra stvar. Kažite Mi, dakle, kakvu ulogu u ovom procesu igra čovek koga upotrebljava Sveti Duh? Šta mislite, koju ulogu on ima? (Ulogu domaćina kuće.) On je poput domaćina ove kuće, zar ne? Celim putem on vas predvodi da koračate napred. Kakve god teškoće da se pojave u radu, on se na te teškoće nikada ne žali, nikada se ne žali na napor; ako iko odstupi, povuče ga za sobom i podvikne kako bi ga pokrenuo napred.

O temi prećutne saglasnosti sa Bogom ima još dosta toga da se kaže, a o nekim pojedinostima se još uvek nije ni raspravljalo. Ako želite da o tome čujete, na našem sledećem okupljanju razmatraćemo te konkretne pojedinosti kako biste zadobili izvesno razumevanje o značenju posedovanja prećutne saglasnosti sa Bogom i, kad je reč o ljudima koji mogu da postignu prećutnu saglasnost sa Bogom, o načinu na koji Bog gleda na njih i kako ih Bog karakteriše i definiše. O svim ovim stvarima razgovaraćemo u zajedništvu. Hajde da ovde završimo naš današnji razgovor u zajedništvu. Doviđenja!

21. decembar 2024. godine