Kad je reč o načinu stremljenja ka istini, tokom ovog perioda smo razgovarali u zajedništvu o temi „otpuštanja predstava i uobrazilja o ovaploćenom Bogu”. U okviru ove teme razgovarali smo o sadržaju koji se odnosi na „postojanje prećutne saglasnosti sa Bogom”, zar ne? (Da.) Prošli put smo razgovarali o čoveku koga upotrebljava Sveti Duh dok služi Bogu, što se odnosi na postojanje prećutne saglasnosti sa Bogom. Razgovarali smo o dva aspekta tog sadržaja. Recite Mi, na šta se odnose ta dva aspekta? (Jedan je unapređivanje i negovanje ljudi; drugi je nestvaranje frakcija.) To su dva osnovna aspekta tog sadržaja. Oba ova aspekta obuhvataju sadržaj služenja Bogu i obuhvataju rad koji ljudi treba da obavljaju u služenju Bogu, kao i neka odstupanja koja se često javljaju i neke probleme koje treba izbegavati u služenju Bogu. Prethodno smo govorili o nekim stvarima koje ljudi treba da čine i o nekim pitanjima na koja treba da obrate pažnju kod ova dva aspekta rada, kao i o načelima kojih treba da se pridržavaju u obavljanju ova dva aspekta rada. Otkako je čovek koga upotrebljava Sveti Duh počeo da obavlja svoj rad pa sve do sada, on neprekidno obavlja ova dva aspekta rada, uvek se pridržava načela za obavljanje ova dva aspekta rada, a postigao je i rezultate i ostvario značaj obavljanja ova dva aspekta rada. Kroz besedu o ova dva aspekta sadržaja, da li vam je jasno zašto se ova dva aspekta rada moraju obavljati, na koja pitanja treba obratiti pažnju i koja su načela prilikom obavljanja ova dva aspekta rada? (Sada nam je malo jasnije.) Nisam previše detaljno besedio o načelima ova dva aspekta rada – unapređivanja i negovanja ljudi i nestvaranja frakcija; samo sam vas donekle jednostavno podstakao u vezi sa temom služenja Bogu. U procesu služenja Bogu, ova dva segmenta rada su neizostavna i predstavljaju dva veoma važna i ključna segmenta rada. O ta dva segmenta rada sam besedio zato što su oni povezani sa širom temom o kojoj smo razgovarali – „postojanjem prećutne saglasnosti sa Bogom”. Kao čovek koji služi Bogu, ako neko želi da postigne prećutnu saglasnost sa Bogom, ova dva segmenta rada – unapređivanje i negovanje ljudi i nestvaranje frakcija – moraju se obavljati. To jest, u procesu svog služenja Bogu i u svom radu, treba da obavljaš ova dva segmenta rada, a takođe treba da se pridržavaš načela za obavljanje ova dva segmenta rada. To su dva neizostavna segmenta rada. To morate jasno da razumete. Uopšteno smo razgovarali u zajedništvu o svrsi i značaju unapređivanja i negovanja ljudi, a takođe smo malo razgovarali o pitanjima na koja treba obratiti pažnju i o načelima kojih se treba pridržavati u vezi sa radom na nestvaranju frakcija, kao i o značaju obavljanja ovog aspekta rada. A kad je reč o tome kako izgledaju neki detalji tog rada i kako obavljati taj konkretan rad, tokom obavljanja svojih dužnosti i u svom svakodnevnom životu treba postepeno da dokučite načela i da razradite pojedinosti. Na primer, dok smo ranije razgovarali o drugim aspektima istine, razgovarali smo o pojedinostima koje se tiču rada na unapređivanju i negovanju ljudi, poput toga koje ljude treba unapređivati i negovati, kako ih unapređivati i negovati, kako posmatrati ljude koji su unapređeni i negovani, kako saznavati o njima, kako pratiti njihov rad i kako ih negovati da uđu u istina-stvarnost i dostignu nivo na kome postupaju u skladu sa načelima, čime stižu do nivoa na kome su u skladu sa Božjim namerama i podobni su za Božju upotrebu. U radu na unapređivanju i negovanju ljudi, ovo morate sami da primenjujete i doživljavate, postepeno napipavajući put dok ne budete dokučili načela. Ukratko, budući da ste toliko godina u kontaktu sa čovekom koga upotrebljava Sveti Duh i sa njim ste povezani, trebalo je da razumete ili da potvrdite da je rad na unapređivanju i negovanju ljudi važan segment rada koji obavlja čovek koga koristi Sveti Duh u procesu služenja Bogu. Pored toga, nestvaranje frakcija takođe je jedno od načela koja poštuje čovek koga upotrebljava Sveti Duh u procesu služenja Bogu – svi vi to možete da osetite, zar ne? (Da.)

Kad je reč o služenju Bogu, osim ispoljavanja u ova dva vida – unapređivanju i negovanju ljudi i nestvaranju frakcija – čovek koga upotrebljava Sveti Duh tokom obavljanja svog rada pokazuje još jedno ispoljavanje o kome ćemo danas razgovarati u zajedništvu. To ispoljavanje jeste nenapuštanje svog rada. To je ispoljavanje čoveka koga upotrebljava Sveti Duh dok prihvata Božje poslanje i obavlja taj rad i to je veoma važno ispoljavanje koje se odnosi na postojanje prećutne saglasnosti sa Bogom. Da li je nenapuštanje svog rada aspekt praktičnog postupanja ili ispoljavanje ljudskosti? (I jedno i drugo.) To je konkretan aspekt praktičnog postupanja u radu čoveka koga upotrebljava Sveti Duh, a ujedno je i aspekt stvarnosti koju on proživljava u svojoj ljudskosti. Ovaj aspekt nenapuštanja svog rada ispoljava se veoma konkretno i veoma praktično dok čovek koga upotrebljava Sveti Duh služi Bogu. Svaki čovek, dok veruje u Boga, dok obavlja svoju dužnost i dok služi Bogu, često zapada u stanja negativnosti i slabosti ili izbegavanja dužnosti, nezavisno od toga sa kakvim se teškoćama susreće. To je zato što se, verujući u Boga, ljudi neizbežno susreću sa mnogim teškoćama u svakodnevnom životu i opstanku ili sa teškoćama u svojoj dužnosti, kao i sa ličnim teškoćama. Te teškoće često muče i pogađaju ljude, zbog čega oni zapadaju u slabost, negativnost i izbegavanje ili pogrešno razumeju Boga i ne mogu da osete delovanje Svetog Duha, u posebnim okruženjima i posebnim okolnostima koji obuhvataju stvari poput njihovih sopstvenih interesa, života i smrti i tako dalje. U takvim okolnostima – kad ne razume Božje namere ili izgubi veru u Boga ili kad ne vidi nadu i ne može da oseti očigledno delovanje Svetoga Duha – većina ljudi bira da odustane od odgovornosti koje bi trebalo da ispuni. Bilo da od njih odustanu privremeno ili trajno, takvo njihovo odustajanje, iz Moje perspektive, predstavlja napuštanje svog rada. To jest, kad se susretnu sa teškoćama, pa zapadnu u negativnost i slabost, kad zapadnu u to da Boga pogrešno razumeju i da su Bogom razočarani, ljudi će odabrati da odustanu od odgovornosti koje bi trebalo da ispune i da ih izbegnu, umesto da se sa teškoćama uhvate u koštac ili da pretrpe bol kako bi ostali postojani na svojim položajima. Iz Moje perspektive, ovakvo ispoljavanje i ovakvo ponašanje jesu napuštanje svog rada. Ako se problem napuštanja svog rada pojavi kod običnih vernika, to malo utiče na crkveni rad i pogađa samo datog pojedinca. Međutim, kad je reč o nekome ko služi Bogu, bez obzira na nivo na kom je on vođa ili delatnik, ako napusti svoj rad i digne ruke od njega, uticaj koji to ima na rad Božje kuće biće daleko veći. Ne samo da će to uticati na crkveni život, već će uticati i na rad na širenju jevanđelja. Crkveni rad ili celokupan rad Božje kuće time će biti pogođen, ometen, pa će čak i pretrpeti štetu zbog toga što taj čovek izbegava i napušta svoj rad. Ako okružni vođa napusti svoj rad ili odustane od svoje dužnosti i misije i pobegne, to će dovesti do toga da rad celog okruga bude pogođen ili čak da bude sasvim zaustavljen. Ako bi regionalni vođa, ili vođa ili delatnik na još višem nivou, napustio svoj rad, može se zamisliti kakvo bi stanje nastalo u radu Božje kuće. Ako vođe i delatnici ne obavljaju stvaran rad, ako rad ne sprovode ili ga ne prate, u prvih nekoliko dana to neće imati velikog uticaja – braća i sestre moći će normalno da jedu i piju Božje reči i da se normalno okupljaju i obavljaju svoje dužnosti. Ako vođe i delatnici nikada ne obavljaju stvaran rad, s vremenom, budući da braća i sestre ne dobijaju radne aranžmane od Višnjeg i ne primaju zalivanje, opskrbljivanje, podršku i pomoć u pogledu život-ulaska, srce ljudi u crkvi će se raspršiti, crkveni život neće donositi dobre rezultate, crkveni rad će takođe stagnirati, a crkva će izgubiti delovanje Svetoga Duha – to su posledice koje će uslediti. Dakle, veoma je ozbiljan problem to što vođe i delatnici napuštaju svoj rad. Ako se takva situacija pojavi tokom služenja Bogu, onda taj vođa ili delatnik ili vođe i delatnici koji su mu neposredno nadređeni, treba da snose odgovornost. U stvarnosti, to je odgovornost koju ne možeš da podneseš – zašto, onda, govorim o preuzimanju odgovornosti? Zato što, kad dođeš pred Boga da položiš račun, nećeš moći da ga položiš. Bog ti je poverio Svoj izabrani narod u jednoj ili više crkava i rad tih crkava, međutim, kad su iskrsle neke posebne okolnosti, ti si sa radom prestao i umesto toga si se posvetio svojim ličnim poslovima i teškoćama, odloživši breme crkvenog rada. U Božjim očima, to je težak prestup koji si počinio služeći Bogu; to je nešto čega se Bog gnuša i što Bog osuđuje.

Nakon što je prihvatio Božje poslanje, čovek koga upotrebljava Sveti Duh tokom služenja Bogu nikada nije ustuknuo niti je ikada napustio svoj rad, bez obzira na to sa kakvim se teškoćama susretao. U početku, Sveti Duh je delovao na njemu i poverio mu je crkve. U to vreme, on nije razumeo mnoga istina-načela. U tim okolnostima, kako bi obavljao crkveni rad, radio je oslanjajući se isključivo na prosvećenje i usmeravanje Svetoga Duha, a takođe se oslanjao i na uvide i razumevanje koje je zadobio tokom verovanja u Boga. Tokom obavljanja crkvenog rada, neminovno se susretao sa mnogim teškoćama, nedaćama i nedoumicama koje su proisticale iz njegovog života i iz njegovog rada. U takvim okolnostima, čovek koga upotrebljava Sveti Duh neprekidno je istrajavao u obavljanju rada. Koliko god da su bile velike teškoće sa kojima se suočavao i sa kakvim god preprekama da se susretao, neprestano je putovao po crkvama posvuda, obavljajući rad na opskrbljivanju i zalivanju crkava, sve vreme napipavajući svoj put i doživljavajući stvari, obavljajući rad sve bolje i bolje sve do danas. To je njegovo praktično ispoljavanje da u služenju Bogu ne postaje negativan, ne zabušava niti napušta svoj rad, bez obzira na teškoće na koje nailazi. Kad je tek počeo da vodi crkve, putujući od crkve do crkve, opskrbljujući crkve i obavljajući rad na administraciji i upravljanju osobljem u crkvama, takođe se suočavao sa mnogim teškoćama. Gledano iz ljudske perspektive, niko ranije nije vodio crkve niti je iko ikada obavljao crkveni rad; veći deo crkvenog rada trebalo je započeti od nule. Za čoveka je to najveća teškoća. Zašto se kaže da je to najveća teškoća? Iako je čovek koga upotrebljava Sveti Duh imao delovanje Svetoga Duha i imao prosvećenje i usmeravanje Svetoga Duha, te je na svoja pleća mogao da preuzme ovo poslanje, on sâm bio je samo običan čovek, bez ikakvih posebnih talenata i nije se rodio sa znanjem o načinu obavljanja crkvenog rada. To je zato što je njegov identitet naprosto bio identitet pripadnika običnog iskvarenog ljudskog roda; on nije posedovao Božji život, već samo život običnog čoveka. To jest, on rođenjem nije znao kako se obavlja rad Božje kuće, već je samo, nakon što je prihvatio Božje poslanje, imao podsticaj Svetoga Duha i vođstvo Svetoga Duha. Kad je reč o ovom čoveku, na samom početku on nije znao ništa o radu Božje kuće, niti o delovanju Svetoga Duha ili o Božjem delu; u obavljanju svakog pojedinačnog zadatka u radu Božje kuće kretao je od nule. Šta znači to da je kretao od nule? To znači da je za svaki segment rada koji je obavljao morao da dođe pred Boga, da se moli i traga. Nakon što bi primio vođstvo, prosvetljenje, prosvećenje i usmeravanje Svetoga Duha, on bi potom napipavao svoj put i doživljavao. Tokom ovog procesa postepeno je pronalazio puteve i načela primene, a zatim je različita načela do kojih je došao postepeno primenjivao u crkvenom radu. Dok ih je primenjivao, doživljavao je prosvećenje Svetoga Duha i vođstvo Svetoga Duha. Istovremeno je ujedno rezimirao svoje iskustvo, naučio da raspoznaje ljude i raspoznaje stvari, te naučio da napipava tokove delovanja Svetoga Duha i metode delovanja Svetoga Duha, kao i vođstvo i prosvećenje Svetoga Duha. Taj proces bio je sasvim prirodan, a ujedno i veoma praktičan i veoma konkretan; nije bio nimalo isprazan.

Da li se čovek koga upotrebljava Sveti Duh susretao sa mnogim teškoćama napipavajući put dok je vodio crkve i obavljao celokupan rad Božje kuće? (Jeste.) Taj proces su neprestano pratile teškoće. Svaki načinjen korak i svaki obavljen segment rada bili su sasvim novi rad; bio je to pokušaj, bilo je to i iskustvo, a još i više, bio je to vid napretka. Šta je činio čovek koga koristi Sveti Duh kad se susretao sa teškoćama? Nakon što se Bog ovaplotio i pojavio, on je mogao sa Mnom da raspravlja i da razgovara u zajedništvu. Pre nego što je Bog svedočio o ovaploćenom Bogu, šta je čovek koga upotrebljava Sveti Duh činio kad se susretao sa teškoćama? (Molio bi se i tragao.) Morao je da se moli i morao je da traga. U sebi je imao poriv da nikada ne ustukne. Kako to nazivamo u svakodnevnom jeziku? Zapeti iz petnih žila. Zapeo je iz petnih žila kako bi rešio teškoće. Sa kakvom god teškoćom da se susreo, nije smeo da potone, nije mogao da čeka i nije mogao da se osloni na druge, jer niko drugi nije razumeo. Crkva je njemu bila poverena, a uz nju mu je bio poveren i crkveni rad. Kad bi naišao na neku teškoću i o njoj sa drugima razgovarao u zajedništvu, oni to nisu mogli da razumeju i to im je bilo nedostižno. U to vreme bio je veoma usamljen i bilo mu je veoma teško. Kad je razgovarao u zajedništvu sa saradnicima oko sebe, niko od njih to nije shvatao ozbiljno, pa su govorili: „O čemu to govoriš? Ne možemo to da razumemo i to nam je nedostižno. O tim stvarima nismo nikada razmišljali.” Nikome nije bilo stalo do tih stvari, niko ih nije razumeo i niko nije mogao da prepozna kakve su zapravo teškoće sa kojima se on suočava. U tim okolnostima, čak i da je želeo da se osloni na druge, nije bio u poziciji da to učini i ni na koga nije mogao da računa. Morao je da se moli pred Bogom i morao je da traga i da čeka. Neki ljudi kažu: „Zar onda nije mogao samo molitveno da čita Božje reči i da u Božjim rečima pronađe put?” U to vreme nije bilo izrečeno toliko Božjih reči. U današnje vreme se o različitim aspektima istine govorilo sveobuhvatno i svi su jasno objašnjeni, a povrh toga, ako se susretne sa bilo kakvim teškoćama, on može sa Mnom direktno da razgovara u zajedništvu; čim kroz taj razgovor bude razumeo, on će otići i to će primeniti. Na samom početku takvi uslovi nisu postojali. Šta je, dakle, čovek koga upotrebljava Sveti Duh činio kad bi se susreo sa svakakvim teškoćama? Sa njima je morao sâm da se suočava. Nije mogao da ih izbegne, niti je mogao da na bilo koga računa, a još manje je mogao da na nekog drugog prebaci odgovornost. Neki ljudi kažu: „Budući da nema načina da reši teškoće kad se pojave i da nema nikoga na koga bi se oslonio, da mora da čeka kad se moli Bogu, ne znajući kad će ga Sveti Duh prosvetiti i voditi, taj rad bi mogao naprosto i da ne obavlja, već da prepusti da se sve odvija svojim tokom. Može naprosto da radi kad to poželi i da radi onda kad je to u stanju.” Da li je prihvatljivo ovako samovoljno obavljati rad? (Nije.) Zašto nije prihvatljivo? Među onima koji su prihvatili Božje poslanje, većina verovatno nema ovo iskustvo: kad ti Bog poveri neki segment rada, a taj rad sadrži mnoge konkretne zadatke i mnogo konkretnog sadržaja, kao i probleme koji su obuhvaćeni tim zadacima i sadržajem tog rada, Sveti Duh ti pruža određene osećaje kako bi ti u tome uvideo probleme i uvideo rad koji treba da obaviš, međutim, kad je reč o načinu da se to učini, moraš sâm da tragaš i da napipavaš put. Samo čovek koga upotrebljava Sveti Duh ili neko ko je od Boga prihvatio važno poslanje ima takva osećanja i takve uvide, a još i više, u tom pogledu ima breme i odgovornost. Kad se susretne sa teškoćom, on oseća da se, bez obzira na veličinu teškoće koja je pred njim, ovaj rad mora obaviti; on ima taj uvid i ima taj podsticaj. Ovo čini Bog; Bog tako podstiče ljude. Tako Bog upotrebljava ljude: On ti daje izvestan uvid i donekle te podstiče, stvarajući u tvojoj svesti saznanje da određeni segment rada treba obaviti na određeni način. Moguće je da u svojoj subjektivnoj svesti još nisi uvideo značaj i vrednost obavljanja ovog rada, niti rezultate koje naknadno treba postići, te da za te stvari još uvek ne znaš. Međutim, kad te Sveti Duh podstakne, osećaš da je dobro to uraditi na određeni način i da to tako treba učiniti. Čovek koga upotrebljava Sveti Duh prima takav podsticaj od Boga; on oseća da bi ovaj rad trebalo tako da obavlja i da bi u tom smeru trebalo da vodi crkve, pa zapinje iz petnih žila i ulaže svu svoju snagu u njegovo obavljanje. Sa kakvim god teškoćama da se susreće i kakve god teškoće da postoje, on nastavlja da rad gura napred. Naročito u slučaju nekog važnog rada, drugi možda još uvek nisu uvideli njegovu važnost, a druge vođe i delatnici možda uopšte nemaju nikakav put niti smer za taj rad. Međutim, kad čovek koga upotrebljava Sveti Duh oseti nužnost obavljanja ovog rada, on u molitvi i traganju to breme iznosi pred Boga. Većina ljudi nema ovo breme i osećaj odgovornosti. Kad nema nikakvog rada koji treba obaviti, oni koji su donekle bolji u najboljem slučaju obavljaju duhovne posvećenosti i uče himne, dok se većina ostalih samo okupi da dokono ćaska. Većina vođa i delatnika samo obavlja onaj rad koji im Višnji kaže da obave i sprovodi onaj rad koji im Višnji kaže da sprovedu; čim ga sprovedu, time je sve završeno. Oni nemaju breme za crkveni rad i nemaju stav pozitivne i samoinicijativne saradnje; već je dovoljno dobro ako svoj rad ne napuste. Međutim, čovek koga upotrebljava Sveti Duh, bez obzira na okolnosti, živi sa ovim bremenom i sa ovom odgovornošću. Kad se susretne sa nekim posebnim teškoćama, da bi ih rešio, on koristi metodu osame i molitve, tražeći put i načela primene radi rešavanja tih teškoća. Dok drugi jedu, piju, zabavljaju se i dokono ćaskaju, a neki se čak i prepiru, smeju i šale, on sa strane sâm sluša himne, moli se i traga. Gledano spolja, on sluša himne i čini se kao da se ništa krupno ne dešava; on ne obavlja nikakav rad, ne besedi niti propoveda i ne usmerava nijedan aspekt rada. Međutim, Ja znam da on u svom srcu promišlja, traga, moli se i čeka vođstvo Svetoga Duha ili čeka rezultat, dok nosi breme. To je jedan od metoda koje čovek koga upotrebljava Sveti Duh koristi za rešavanje teškoća u radu: da se osami i moli, tražeći put za rešavanje teškoća. Postoji i drugi metod. Kad nije u prilici da bude sâm ili kad se ne nalazi u mirnom okruženju, on ima i ovakav način: okuplja vođe, delatnike i braću i sestre radi razgovora u zajedništvu, pa u toku tog razgovora osluškuje podsticaj Svetoga Duha, osluškuje vođstvo Svetoga Duha, osluškuje prosvećenje koje mu Sveti Duh daje i traži način na koji tačno treba da reši trenutnu teškoću, kao i načela kojih se treba pridržavati u postupanju i u primeni narednog koraka. Može se desiti da tokom okupljanja ili ćaskanja sa vođama i delatnicima dokuči neka načela i puteve. Tada se oseća veoma radosno, kao da je teško breme skinuto, te oseća izvesno olakšanje. Međutim, konkretan plan sprovođenja nije u potpunosti zaokružen, pa on traži prilike da sa vođama i delatnicima o tim pitanjima nastavi da razgovara. Ponekad besedi čitavo jutro, a ponekad čitavo popodne, sve dok ne utvrdi tačan plan sprovođenja. Naizgled, on sa vođama i delatnicima ćaska i razgovara o radu, ali u stvarnosti samo on sâm u svom srcu zna da to čini kako bi rešio teškoće i probleme koji su iskrsli u crkvenom radu, dok vođama i delatnicima to nije poznato i toga uopšte nisu svesni. Postoji još jedan metod koji čovek koga upotrebljava Sveti Duh koristi za rešavanje teškoća u radu, a to je da od vođa i delatnika sazna o nekim događajima u crkvama na raznim mestima i o situacijama koje su iskrsle u crkvenom radu, kao i o različitim stanjima koja se javljaju kod braće i sestara, nakon čega se moli i traga, te pronalazi načela i puteve za rešavanje teškoća. Kad se susretne sa ovim teškoćama, spolja posmatrano, on i dalje živi uobičajeno, jede tri obroka dnevno i odmara se kad je tome vreme, a potom razgovara u zajedništvu sa vođama i delatnicima i razgovara sa braćom i sestrama oko sebe. Ponekad takođe izađe da se opusti, ode na pijacu da pronađe audio-kasete sa pesmama ili da kupi knjige. Gledano spolja, njegova svakodnevna rutina ne razlikuje se od uobičajene; ponekad, u pogledu forme, on čak i ne obavlja rad. Međutim, u svom srcu on neprestano razmišlja o radu i promišlja o problemima. Naročito kad se crkva susretne sa velikim teškoćama ili kad iskrsnu teškoće u nekom važnom radu ili kad neko izaziva ometanja, on u svom srcu uvek nosi breme da traga kako da reši ove teškoće i probleme.

Čovek koga upotrebljava Sveti Duh postupa na određeni praktičan način time što ne napušta svoj rad. To jest, kad se u crkvenom radu suočava s teškoćama ili kad se suočava s problemima, on ne pokušava da nađe rezervne mogućnosti niti da sebi ostavi izlaz, niti pak razmišlja o sebi ili pravi planove za sebe. Štaviše, on ne postaje negativan niti slab, a kamoli da se žali. Naprotiv, sa teškoćama se suočava pozitivno i proaktivno, na svaki mogući način nastoji da pronađe put da ih reši, neprestano se moli i traga, a potom iščekuje Božje prosvećenje i iščekuje Božje vođstvo. Sve su to konkretna ispoljavanja toga da ne napušta svoj rad. Zar on nema konkretne postupke? (Ima ih.) On ima konkretne postupke i oni uopšte nisu natprirodni. Sudeći prema ovim njegovim postupcima, on ima prosvećenje Svetoga Duha, ujedno ima vođstvo Svetoga Duha, a takođe prihvata i usmeravanje Svetoga Duha. Međutim, kad se susretne s teškoćama, Bog mu neposredno ne daje natprirodne reči niti natprirodna razmišljanja o tome kako da se s njima suoči i kako da ih reši, niti mu na direktan, britak i izričit način govori šta da učini; nema konkretnih uputstava – on može da se osloni jedino na sebe kako bi napipavao svoj put i tragao. Ako u svom srcu nema breme, ako nema istinsku veru ili iskrenost prema Bogu i ako nema srce koje vodi računa o Bogu – kad se bude susreo s teškoćama, čovek će se lako žaliti na Boga i pogrešno Ga razumeti, a potom će postati slab, postati negativan i povući se, pa će čak i ostaviti po strani i zanemariti poslanje koje mu je Bog dao. Nasuprot tome, kad se čovek koga upotrebljava Sveti Duh susretne s raznim teškoćama, on takođe ne prima nikakva natprirodna otkrivenja niti natprirodno vođstvo, te ujedno ne prima nikakva izričita uputstva iz Božjih reči, međutim, on ne postaje negativan niti slab i ne polaže preteranu nadu u to da će mu se Bog obratiti glasom groma ili mu postaviti reč u srce govoreći mu šta da učini. On takođe ne traži od Boga da mu izričitim rečima kaže u kom pravcu da vodi crkve i u kom smeru da obavlja određeni aspekt rada ili, kad se susretne s teškoćama, kako sa njima treba da postupi, odakle treba da počne i kojih načela treba da se pridržava. On ništa ne zahteva od Boga, a ni Bog ne dela na taj način. Međutim, čak i u takvim stvarnim okolnostima i uslovima i tokom takvog procesa, on se i dalje moli Bogu, traga i iščekuje Božje vođstvo i iščekuje prosvećenje Svetoga Duha, ne postajući negativan niti slab. Kad se susretne sa ovim teškoćama, i sâm oseća da su one teške i da ih nije lako rešiti. Međutim, neki ljudi ne razumeju ovog čoveka, pa govore: „On je čovek koga upotrebljava Sveti Duh. Sveti Duh dela na njemu. Iz njegove perspektive sve je veoma lako. Sveti Duh ga iznutra prosvećuje i usmerava, pa, naravno, da je lako! Nama nije lako; mi nemamo taj poseban identitet i nismo primili takvo posebno vođstvo od Svetoga Duha. Čovek koga upotrebljava Sveti Duh je drugačiji. Budući da je on čovek koga upotrebljava Sveti Duh, istine koje razume, rad koji može da obavlja i njegove sposobnosti prevazilaze one kod običnih ljudi i veći su nego kod prosečnih ljudi. On je pametniji od prosečnih ljudi, a njegova sposobnost procenjivanja stvari natprirodnija je od sposobnosti kod prosečnih ljudi.” Ovo gledište je potpuno i krajnje pogrešno. Čovek koga upotrebljava Sveti Duh može da preuzme ove segmente rada i može da na svoja pleća preuzme ovo poslanje i ovu odgovornost koju mu je dao Bog pre svega zato što u pogledu ljudskosti ovaj čovek ispunjava četiri uslova za postizanje prećutne saglasnosti sa Bogom koje smo ranije spomenuli, a to su: posedovanje istinske vere, iskrenost prema Bogu, pokazivanje razumevanja prema Bogu i razumevanje Božjih namera. Tek tada on postepeno zadobija prosvećenje Svetoga Duha i zadobija Božje vođstvo tokom obavljanja rada i tokom služenja Bogu. Ovo prosvećenje i vođstvo jesu Božji poseban i blagodatan tretman, a naravno, zadobijaju se i zato što on sâm ima ta četiri ispoljavanja ljudskosti. Prosvećenje, usmeravanje i pomoć od Svetoga Duha koje on zadobija, kao i to što ga Bog usavršava, nisu nimalo natprirodni. Veliki deo toga zadobijen je u zamenu za njegov sopstveni trud, za njegovu sopstvenu pozitivnu i proaktivnu saradnju, njegovu sopstvenu iskrenost i cenu koju plaća; to nije nešto što mu Bog proizvoljno daruje. Ne radi se o tome da, nezavisno od urođene ljudskosti ovog čoveka i nezavisno od njegove voljnosti da obavlja rad, Bog njemu sve to nameće, neprestano ga nagoneći da radi i neprestano ga prosvećujući, direktno mu govoreći šta da učini uprkos teškoćama sa kojima se susreće – nije reč o tome. Kad se susretne s raznim teškoćama i s raznim nevoljama, naročito kad se suoči sa sumanutim potiskivanjem od strane velike crvene aždaje i krajnje nepovoljnim okolnostima, on nikada ne napušta svoj rad – to jest, nikada ne diže ruke od crkvenog rada, nikada ne napušta poslanje koje mu je Bog dao i nikada ne napušta celokupan rad Božje kuće. Umesto toga, on koristi svoju iskrenost i koristi svoju veru, posvećenost i razumevanje prema Bogu kako bi ispunio svoju odgovornost. Tu nema ničeg natprirodnog; on radi na naročito normalan i naročito praktičan način. Štaviše, delo koje Bog obavlja na čoveku koga upotrebljava Sveti Duh – Njegovo prosvećivanje, usmeravanje i predvođenje tog čoveka, pa čak i Njegova disciplina, sud i grdnja – sve se to obavlja u meri u kojoj njegova normalna ljudskost to može da shvati, može da postigne, može da dosegne i može da doživi i prepozna. To uopšte nije natprirodno. Istovremeno, prosvećenje i prosvetljenje, kao i načela primene i putevi primene, koje čovek koga upotrebljava Sveti Duh zadobija kad se susretne s teškoćama, u celosti se stiču i obrazuju kroz postepeno doživljavanje i traganje tokom procesa služenja Bogu. Ni to nije natprirodno. Ova načela primene i putevi primene koje je prikupio, kao i istina-stvarnost koju poseduje, nisu talenti. Šta znači to da nisu talenti? To znači da ovaj čovek nije rođen sa nekim natprirodnim sposobnostima. Instinkti u svim aspektima njegove ljudskosti su normalni; kov njegove ljudskosti i stepen njegov inteligencije, zajedno sa njegovim jačim stranama, interesovanjima, hobijima i sposobnošću procenjivanja stvari, u potpunosti su u okvirima normalne ljudskosti i nisu nimalo natprirodni. Ponekad, nakon što reši neke probleme, brat vas upita: „Zar ovu stvar nije jednostavno rešiti?” Neki ljudi ćute, razmišljajući: „Bog ti je podario više nego nama, pa je tebi sigurno jednostavno da bilo šta rešavaš.” Neki ljudi čak kažu: „Sveti Duh dela na tebi, pa je tebi, naravno, sve jasno i sve ti je lako. Sve umeš da uradiš i svaki problem umeš da rešiš. Kad bi Sveti Duh delao na nama, bili bismo isti kao ti; ne bismo bili nimalo lošiji od tebe!” Da li su ove reči tačne? (Nisu.) Ove reči su potpuno i posve pogrešne; to je nerazumevanje. Čovek koga upotrebljava Sveti Duh može da reši mnoge probleme i u svakoj stvari može da razume Božje namere i može da dokuči načela, te zna koji su kriterijumi time obuhvaćeni. S lakoćom rešava mnoge probleme i ljudima to deluje naročito jednostavno i naročito lako, međutim, ta njegova sposobnost nije urođena. Ona podrazumeva njegov lični trud i cenu koju plaća, kao i Božji blagodatni tretman i Božje vođstvo; tu su i Božje prosvećenje i prosvetljenje, kao i to što ga Bog lično usavršava. Načela istine koja je zadobio, usavršavanje od Boga koje je zadobio, kao i načela i sposobnosti kojima je ovladao radi rešavanja raznih problema – ništa od toga nije urođeno, to nisu urođeni talenti, niti ih u celosti daje Sveti Duh ili tvori Sveti Duh; naprotiv, on ih je zadobio svojim traganjem, cenom koju je platio i svojim obavljanjem dužnosti u raznim aspektima pod delovanjem i vođstvom Svetoga Duha. Ovi dobici koje je ostvario već su postali njegov život. Zar nije tako? (Jeste.) Vi to posmatrate ovako: „Čovek koga upotrebljava Sveti Duh takođe je čovek, on je takođe iskvareno ljudsko biće – samo što je doživeo Božji sud i grdnju i upotrebljava ga Sveti Duh. Pa zašto je onda njemu tako lako da rešava probleme? U svega nekoliko rečenica on može jasno da objasni neki problem. Zašto je nama tako naporno da rešavamo stvari?” Neki ljudi smatraju da je to talenat, a neki ljudi smatraju da je to Božje delovanje. Oba ova gledišta su pogrešna. S jedne strane, to nije urođeni talenat; s druge strane, činjenica da čovek koga upotrebljava Sveti Duh danas ima sposobnost da obavlja taj rad posledica je toga što je doživeo Božje usavršavanje i što je uložio svoj lični trud i naporan rad. To je zato što, kad je tek počeo da služi Bogu, čovek koga upotrebljava Sveti Duh ni sâm nije razumeo mnoge stvari. Poput svakoga ko služi Bogu, i on bi se susretao sa određenim teškoćama i susretao bi se sa određenim stvarima u kojima nije razumeo Božje namere; osećao bi se zbunjeno i izgubljeno i, naravno, imao bi i svoje sopstvene predstave i uobrazilje. Međutim, kad se s takvim stvarima susretao, čovek koga upotrebljava Sveti Duh birao je da upotrebi svoju iskrenost kako bi dao sve od sebe da obavi rad koji je Bog tražio od njega, te da uloži krajnji napor i zapne iz petnih žila kako bi obavio zadatke koje mu je Bog poverio i odgovornosti koje mu je Bog dao. Bez obzira na dato razdoblje, bez obzira na to s kakvom se teškoćom susreo i bez obzira na to da li su okolnosti dopuštale da se ta teškoća reši, čovek koga upotrebljava Sveti Duh nikada nije odustajao niti uzmicao, pa je naposletku idući tim putem požnjeo bogat rod. Upravo zato što on ne uzmiče uprkos situaciji u kojoj se nalazi i zato što na pozitivan i proaktivan način sarađuje, na pozitivan i proaktivan način traga za istinom i dolazi pred Boga da se na pozitivan i proaktivan način moli, tokom njegove pozitivne i proaktivne saradnje Bog ga malo-pomalo prosvetljuje, omogućavajući mu da sagleda istine u svakom aspektu koji treba da razume, načela i metode obavljanja rada, kao i ciljeve koje Bog namerava da postigne obavljajući svaki aspekt dela i značaj obavljanja tog aspekta dela, omogućavajući mu da ih, malo-pomalo, sve razume i sve dokuči. Veoma važan razlog njegove sposobnosti da požnje ovaj rod je u tome što, pri susretu s raznim teškoćama, nikada nije ustuknuo; naprotiv, otkako je prihvatio Božje poslanje, on je poput Noja postojano ostajao na svom mestu – s kakvim god teškoćama da se susreće, on se moli i oslanja na Boga, nastojeći na svaki mogući način da ih reši i nikada nije napustio svoj rad. Šta znači to ne napuštati svoj rad? To znači da je on postepeno, po utvrđenom redu, uvek obavljao razne segmente crkvenog rada i davao sve od sebe da učini sve što je u njegovoj moći i sve čega može da se doseti u granicama ljudskih mogućnosti, ispunjavajući svoje odgovornosti i dužnosti.

Kad Bog čoveku poveri poslanje ili kad čoveka upotrebljava, kad Bog dela na čoveku ili ga prosvetljuje i usmerava da razume Njegove namere, da razume određeni aspekt istine i da razume određeni aspekt načelâ, ništa od ovog dela koje Bog obavlja nije natprirodno. Sve se to daje ljudima kad proaktivno sarađuju i proaktivno tragaju. Bog se u Svom delu ljudima ne nameće. Ako imaš srce koje traga i imaš breme, te pri susretu s raznim teškoćama možeš da sarađuješ na pozitivan i proaktivan način, Bog će ti dati sve to, prosvetiće te i usmeravati da razumeš istina-načela. Međutim, ako pri susretu s teškoćama izabereš da uzmičeš i da se povlačiš i nisi voljan da sarađuješ, Bog ti se neće nametati. Bog ti neće silom nametati ovu odgovornost, niti će ti silom nametati ove puteve, metode i načela obavljanje rada kako bi ih ti razumeo. Bog ljude ne primorava protivno njihovoj volji. Ako si voljan da prihvatiš Božje poslanje, ako možeš proaktivno da sarađuješ i platiš cenu da bi tragao, Bog će te prosvetiti kako bi razumeo. Ako nisi voljan da obavljaš ovaj rad i izabereš da odustaneš i napustiš svoj rad, Bog te neće siliti protivno tvojoj volji. Imaš svoju slobodu; ako nisi voljan da to učiniš, Božje delo će svejedno nastaviti da napreduje. Bog te je izabrao, ali ti ne sarađuješ, biraš da odustaneš od poslanja, nisi voljan da vodiš računa o Božjem bremenu i ne možeš da udovoljiš Božjim namerama, pa će Bog stoga pronaći nekog drugog da obavi ovaj rad. Bog će ovo breme postaviti na onoga ko može da prihvati Njegovo poslanje, ko je voljan da vodi računa o Njegovom bremenu, voljan da plati cenu, voljan da bude posvećen i prinese celo svoje biće, te ko može da dovrši Božje poslanje. Bog gleda tvoja ispoljavanja, gleda šta biraš i posmatra tvoj stav prema Njegovom poslanju. A kad je reč o prihvatanju Božjeg poslanja, čovek koga upotrebljava Sveti Duh bira da sarađuje na pozitivan i proaktivan način, ulaže svu svoju snagu i prinosi celo svoje biće. Budući da je prihvatio Božje poslanje i prihvatio ovu odgovornost, on istrajava do kraja kao da je to njegova neizostavna dužnost i ne izdaje Boga. Sa kakvim god teškoćama da se susreće, sve se svodi na sledeće: da upregne sve snage i uloži svoj maksimum, da zapne iz petnih žila i bude posvećen, te da nikada ne napusti svoj položaj. Možda vam čovek koga upotrebljava Sveti Duh često govori i ovo: „Ako, s kakvim god teškoćama da se susretnemo, zapnemo iz petnih žila i privedemo Božje poslanje kraju, svoj život nećemo proživeti uzalud. U izvršavanju Božjeg poslanja nema nikakvih smicalica. Sve se svodi samo na ovo: da upregnemo sve snage i uložimo svoj maksimum, da zapnemo iz petnih žila i budemo posvećeni!” Govori li vam on to često? (Govori.) Reči: „S kakvim god teškoćama da se susretnemo, moramo da zapnemo iz petnih žila”, koje izgovara čovek koga upotrebljava Sveti Duh tokom služenja Bogu, nisu parola, niti su to prazne priče. Tako on postupa i tako vas podržava i pomaže vam. Bilo da vi to možete da prihvatite ili ne i bilo da ovako postupate ili ne, on sâm upravo tako postupa. U svom sopstvenom iskustvu, on je primio Božje prosvećenje i prosvetljenje, primio je Božju pomoć i podršku, primio je Božje vođstvo i usmeravanje, te je sve vreme zapinjao iz petnih žila obavljajući rad. Obavljajući bilo koji segment crkvenog rada, on se ne usredsređuje na smicalice, već ga obavlja na onaj način koji donosi rezultate. Zadatke koje je Bog dao, ono što on razume, ono što bi trebalo da učini i ono što može da učini, kao i rad koji ga Bog predvodi da obavi – on sve to nepokolebljivo sprovodi. Često vam govori: „U obavljanju svoje dužnosti morate da date sve od sebe. Nemojte da budete ljigavi i nemojte da zabušavate, nemojte da žudite za udobnošću, nemojte da napuštate svoj rad i nemojte da tražite izlaz niti da za sebe tražite korist.” On tako govori, a tako i postupa. Otkako je počeo da služi Bogu, pa sve do danas, čovek koga upotrebljava Sveti Duh uvek je sa vama ovako razgovarao u zajedništvu, podržavajući vas i pomažući vam. Zašto on to govori? Ne uzvikuje parole da bi pred drugima glumatao; naprotiv, on sâm upravo tako postupa. On sâm možda čak i ne zna zašto mu je obavljanje mnogih segmenata rada u Božjoj kući tako jednostavno i tako lako. O kom god problemu da je reč, u svega nekoliko reči on može da ga razjasni. Kako rešiti bilo koji problem koji neko iznese ili kako obaviti bilo koji aspekt crkvenog rada – prema njegovom mišljenju, te su stvari naročito lake i ne iziskuju napor. Zašto je tako? Možda zato što idući tim putem nije rezimirao stvari, pa ne zna zašto sada ubira toliki plod i poseduje toliku radnu sposobnost. Ipak, kako Ja to vidim, to je neraskidivo povezano s njegovim ličnim trudom, sa putem kojim ide služeći Bogu, sa njegovom iskrenošću i sa pokazivanjem razumevanja prema Bogu, kao i sa karakterom koji poseduje. Kad se razne stvari dogode, vi često ne znate kako da se prema njima odnosite i ne znate kako da ih doživite. Osećate neizmernost teškoća s kojima se susrećete i ne znate kako da ih rešite. Ipak, u očima ovog brata, to je veoma jednostavno. On tada sa vama razgovara u zajedništvu o istina-načelima, govoreći vam da morate da se molite i tragate, te da primenjujete načela čim ih budete razumeli. Vi tada pomislite: „Kako brat sve zna? Zašto mu je tako lako da rešava stvari? To je Božje delo; rođen je s tom sposobnošću. Mi nemamo tu sposobnost, niti nam je Bog ukazao posebnu naklonost.” Većina ljudi pogrešno razume činjenicu da čovek koga upotrebljava Sveti Duh obavlja rad s naročitom lakoćom i radošću. Niko ne zna kakvu je patnju on podneo i kakvu je sve cenu platio iza scene, kako postupa i kako se odnosi prema Božjem poslanju dok služi Bogu, kako se čvrsto drži ovog poslanja i ovog bremena koje mu je Bog dao, te kako ispunjava svoje odgovornosti i postiže rezultate. Vi vidite jedino to da on sve rešava bez velikog napora i s naročitom lakoćom, ali niko ne zna kako izgledaju pojedinosti njegovog praktičnog postupanja iza scene. Zar nije tako? (Tako je.)

Koji god segment rada da preduzima, pri započinjanju tog rada, Božja kuća počinje od nule. U osnovi nema stručnjaka niti osoblja sa stručnim znanjem, a takođe u osnovi nema ni kvalifikovanog stručno-tehničkog osoblja. Štaviše, nikome nisu jasna načela svakog pojedinog segmenta rada, uključujući i čoveka koga upotrebljava Sveti Duh. Može se reći da svaki segment rada, uključujući i rad na jevanđelju, kreće od nule. Šta znači da kreće od nule? To znači da niko ranije nije obavljao taj rad i da niko nema iskustva. Niko ne može da ti kaže kako to da uradiš, koji je put, na šta treba obratiti pažnju, koje su Božje namere, koja načela Bog zahteva, koje su razmere obavljanja tog rada, koji problemi mogu da iskrsnu pri obavljanju tog rada, kako s njima da se suočiš, kako da s njima postupaš i da ih rešavaš i tome slično. Nema ni jednog jedinog iskusnog čoveka koji bi ti mogao reći bilo koju od ovih pojedinosti. Sve kreće od nule. Naročito kad je reč o radu Božje kuće koji iziskuje stručno znanje – kad čovek koga upotrebljava Sveti Duh tek počne da obavlja takav rad, on potpuno sâm promišlja, u mraku napipava tražeći put i traga. U pogledu nekih stvari on će se posavetovati sa Mnom, Ja ću sa njim razgovarati u zajedništvu, pa će on iz toga zadobiti nadahnuće i dospeti do pojedinih puteva primene. Ponekad obavljanje rada koji nikada ranije nije obavljan neizbežno nosi sa sobom suočavanje s mnogim teškoćama. Šta tada treba učiniti? Čovek koga upotrebljava Sveti Duh proaktivno preuzima taj rad na svoja pleća, a potom se savetuje, raspituje i napipava tražeći put. Dok obavlja taj rad, s poniznim, bogobojažljivim srcem i srcem koje čezne za Bogom on ujedno traga za načelima primene, obavljajući rad i istovremeno napipavajući u mraku. U tom procesu, kroz prosvećenje i vođstvo Svetoga Duha, svaki segment rada obavlja se sve bolje i bolje, sve se više nesmetano odvija i obavlja se na način kojim se u sve većoj meri postiže rezultat očuvanja rada Božje kuće i svedočenja o Bogu. Vi sledite vođstvo čoveka koga upotrebljava Sveti Duh. Uz njegovu podršku, pomoć i vođstvo, dovoljno je sve dok ste poslušni i dok stvari obavljate prema načelima; tada će vam obavljanje dužnosti postati sasvim lako. Kad je reč o čoveku koga upotrebljava Sveti Duh, on je predvodnik i glava domaćinstva. Obavljajući svaki segment rada, kad god se susretne s nekom teškoćom ili se suoči sa izborom koji valja načiniti, on mora jasno da raspozna kako da postupi da bi postigao bolje rezultate i kako da postupi da bi sačuvao Božje svedočanstvo. To načelo gospodari njegovim srcem. A kad je reč o radu koji se odnosi na stručne veštine, on sâm ne razume odgovarajuća stručna znanja. Zar to nije suočavanje s teškoćom u radu? Šta treba da učini kad se suoči s teškoćom? Mora da uči. Učiti nešto od nule nije lako i skopčano je s teškoćama. Čovekova snaga, čovekovo znanje i čovekovo životno iskustvo – sve je to ograničeno. U ovim okolnostima, kad čovek koga upotrebljava Sveti Duh usmerava i predvodi određeni stručni rad kao potpuni laik, mislite li da ima teškoća? Da li mu je teško da obavlja ovaj rad? (Jeste, teško je.) On uvek govori: „Ja sam samo laik.” To ne kaže iz lažne skromnosti; on zaista smatra da je laik i da ne razume stručne veštine. Ipak, oslanjajući se na svoje iskreno srce i oslanjajući se na svoje srce koje čezne i ponizno srce, on zapinje iz petnih žila kako bi ispunio svoje odgovornosti, želeći da preuzme taj rad na svoja pleća, da ga valjano obavi i valjano sačuva, kako bi rad mogao da napreduje. Ponekad na internetu traži video-zapise ili materijale za učenje u vezi sa stručnim radom, poput video-zapisa i resursa o muzičkoj kompoziciji, melodiji, vokalnim tehnikama i plesu, crpeći ponešto iz njihovog sadržaja. Oni koji nisu upućeni mogli bi da pomisle da on u slobodno vreme čak sluša pesme nevernika i gleda plesove nevernika. U stvari, na šta se on u svom srcu usredsređuje? S kojim ciljem to čini? Cilj mu je da valjano obavi ove segmente rada Božje kuće, kako bi oni dali bolje rezultate u svedočenju o Bogu. On sâm ne poseduje nikakvo stručno znanje za obavljanje tog stručnog rada, a ipak je usredsređen na učenje, istraživanje i promišljanje kako da reši razne probleme i teškoće u radu; cilj mu je naprosto da ove segmente rada izvede na pravi kolosek. Imajući u vidu njegove godine i snagu, zar to što može da plati toliku cenu i što može sve to da učini nije ispoljavanje zapinjanja iz petnih žila? (Jeste.) Zar to nije davanje sve od sebe? (Jeste.) To je praktično ispoljavanje davanja svega od sebe. Kad se susretne s tako velikim teškoćama, teškoćama koje iziskuju stručne veštine i specijalizovana znanja, nikada nije ustuknuo, niti je odustao od obavljanja tog rada. Kako se konkretno ispoljava to da on ne odustaje? On nikada nije prebacio rad na druge zato što ne razume stručne veštine i zato što je laik. Umesto toga, on prednjači u tome da sve podstiče da potraže materijale i da uče. Čim pronađe odgovarajući materijal za učenje i otkrije načela primene i puteve primene, on sa vama razgovara u zajedništvu, kako biste i vi mogli da dokučite načela i da postupate u skladu sa pravim putem. Često vam ukazuje na put, navodeći vas da tražite resurse i pronalazite puteve. Budući da vam nedostaju bilo kakva načela, vi naslepo tražite – slepi i očima i srcem – a ponekad se pravite da razumete i kad ne razumete, ne znajući čak ni kako da učite. Pošto nema drugog izbora, brat mora lično da vas pouči, neposredno vam govoreći koje resurse da tražite. Naposletku ponešto ipak naučite i u obavljanju svoje dužnosti postižete određene rezultate. Vidiš, iz ove jedne sasvim konkretne, posve male stvari može da se vidi da on ima iskreno srce u služenju Bogu i da je dao sve od sebe, što običnim jezikom nazivamo zapinjanjem iz petnih žila. Čovek koga upotrebljava Sveti Duh uvek daje sve od sebe u obavljanju rada. Nije štedeo snagu, nije žudeo za udobnošću i nije tražio dokolicu. Celokupan rad sâm preuzima na svoja pleća; nije se oslanjao na vas, niti je rad svaljivao na vas. Nije bežao od svojih odgovornosti. Po logici stvari, pošto vi već godinama verujete u Boga i obavljate svoje dužnosti, trebalo bi da budete u stanju da na svoja pleća preuzmete ovo breme i da samostalno dovršavate razne segmente stručnog rada. Ne bi trebalo da stalno zavisite od brata. Ipak, vi nikada niste u stanju da samostalno obavljate rad i uvek vam je potrebno da vam brat pomogne i da vas predvodi u radu. Kad je reč o tome da li ste zapravo lenji ili ste lošeg kova, pa ne umete to da radite, o tom aspektu nećemo govoriti. Recimo samo to da je mnogo toga što brat radi zapravo urađeno umesto vas i kako bi vam on pomogao u vašem radu. To je vaša odgovornost, a on je sasvim sâm preuzima na svoja pleća. Zar on nema teškoća? I on se iscrpi! Povrh toga, obavljajući rad, on ne radi samo pojedinačni segment rada. Rad koji obavljate vi, vođe na bilo kom nivou, samo je pojedinačni segment rada; jedino brat obavlja celokupan, sveobuhvatan rad. Kakva god teškoća da iskrsne u bilo kom segmentu rada, niko od vas ne daje sve od sebe da je reši i niko od vas ne želi da podeli breme; svi to svaljujete samo na njega. Da li se brat ikada žalio? Nikada se nije žalio. Samo Mi ponekad kaže: „Ovi ljudi su zaista lošeg kova! Koliko god da besedim, oni ne razumeju načela i ne mogu da postignu rezultate!” S vremena na vreme on to kaže, ali rad nimalo nije u zaostatku niti biva napušten. Štaviše, on proaktivno otkriva probleme i proaktivno traži rad koji valja obaviti. Kad otkrije probleme, odmah ih rešava. Kad vidi da određeni tim nikad ne uspeva da dokuči načela pri obavljanju svoje dužnosti, te da su se ranije rešeni problemi ponovo pojavili, nanovo ih usmerava i ponovo sa njima razgovara u zajedništvu. Ja mu ponekad kažem: „Eto kakvog su kova ovi ljudi; dovoljno je sve dok se različitim aspektima crkvenog rada postižu rezultati i dok oni mogu da se odvijaju nesmetano i normalno. Ako si iscrpljen, načas se odmori.” Čak i kad to kažem, on se ne odmara, već bez predaha istrajava u obavljanju rada. Zbog vašeg lošeg kova ili zato što vam nedostaje marljivost u učenju, moguće je da načela u koja vas brat upućuje na vama postignu kratkoročni neznatni efekat, ali on i dalje daje sve od sebe da vas usmerava i da vam pomaže, te pritom nije lenj. Čak i ako je učinak sasvim mali, on oseća da ispunjava svoju odgovornost; čim ispuni svoju odgovornost, srce mu je spokojno. Čovek koga upotrebljava Sveti Duh uvek govori: „Ne mogu mirno ni da jedem ni da spavam ako rad nije završen.” Tek kad je rad završen, srce mu je spokojno i tek tada napravi predah. Kad biste vi, vođe i delatnici, imali makar upola iskrenosti prema Božjem poslanju koliko je ima čovek koga upotrebljava Sveti Duh, rad bi vam bio znatno bolji nego što je sada. Međutim, vi nemate tu iskrenost. Brat vas već toliko dugo usmerava, a vi se ipak ne unosite srcem u učenje i mnogo ne napredujete. No i pored toga, brat ne odustaje. I dalje vas usmerava na svakih nekoliko dana, a nakon što vas usmeri, ne diže tek tako ruke od toga; kad otkrije probleme, nastavlja da sa vama razgovara u zajedništvu i da vas usmerava sve dok problemi ne budu rešeni. Vidiš, prihvatajući Božje poslanje, on ne samo da ima iskreno srce, već ume i da zapne iz petnih žila i da dâ sve od sebe da dovrši Božje poslanje. Otkako je počeo da služi Bogu, govorio je da će ceo svoj život posvetiti Bogu, a potom je postupao i stremio u skladu sa odlukom koju je doneo pred Bogom. Tokom služenja Bogu, on i obavljanje crkvenog rada i vođenje različitih crkvenih poslova uzima kao pravilo svog života i kao celinu svog života. Neprestano ispunjava i neprestano sprovodi u delo zavet koji je položio pred Bogom i odluku koju je doneo pred Bogom, nikada se ne žaleći na teškoću ili umor. Ako ima previše posla, ako je previše zauzet i oseća se iscrpljeno, pronalazi načine da se povrati, vežbajući ili izlazeći napolje u šetnju, te sve svoje preostalo vreme i snagu ulaže u obavljanje crkvenog rada. Po tome se razlikuje od vas. Vi stalno uzvikujete: „Svu svoju mladost posvetiću Bogu! Nikada neću stupiti u brak i ceo svoj život posvetiću Bogu! Služiću Bogu celoga svoga života!” Ipak, kad je rad iole naporan i zamoran, kad vaše telo pretrpi malu teškoću i ne možete da uživate u udobnosti, osećate da vam je naneta nepravda. Takođe osećate da vam je naneta nepravda i žalite se kad na svoja pleća morate da preuzmete makar još jedan segment rada. Uvek želite da odradite samo mrvicu posla, a da ostatak vremena provedete uživajući u udobnosti i ugađajući telu. Kad rad postane malo hitniji i pojavi se mali pritisak ili kad iskrsne neznatna teškoća, žalite se na teškoću i umor, pravite scene, pa još hoćete i da napustite svoj rad i pobegnete, tonući u malodušnost i postajući preterano emotivni. Kako biste na ovaj način uopšte mogli da dobro obavljate rad?

Otkako je čovek koga upotrebljava Sveti Duh počeo da veruje u Gospoda pa sve do danas, tokom tolikih godina, koliko god stvari da je doživeo, koliko god okruženja da je doživeo ili koliko god opasnosti da je doživeo, te koliko god neobičnih i posebnih okolnosti da je iskrslo u crkvama ili koliko god naročitih događaja da je doživeo, on se postojano čvrsto držao svoje dužnosti. Neprestano je besedio o istini kako bi zalivao i opskrbljivao braću i sestre, davao smernice vođama i delatnicima i obavljao razne segmente crkvenog rada, kao što su rad na jevanđelju, rad na zalivanju crkve, rad u pogledu život-ulaska Božjeg izabranog naroda, rad koji se tiče vođa i delatnika koji služe Bogu, te rad na administrativnim i opštim poslovima crkve. Tokom svih ovih godina, on neprekidno ulaže sve svoje srce i snagu u obavljanje svakog segmenta rada; to je pravilo njegovog života. Kad biste vi ovako živeli, smatrali biste to jednoličnim i nezanimljivim; iako verujete u Boga, i dalje biste se osećali prazno. Međutim, čovek koga upotrebljava Sveti Duh je drugačiji. On oseća da je život posvećen ispunjenju Božjeg poslanja nešto najsmislenije i najvrednije. Nevernici vole da jedu, piju, provode se i zabavljaju, te vole da putuju; neki muškarci vole brzu vožnju kolima ili elektronske uređaje, a neke žene vole kozmetičke tretmane, friziranje ili ples. Te stvari, omiljene među nevernicima, njega ne zanimaju. Kad ima malo slobodnog vremena, on naprosto sedi sâm, razmišljajući i promišljajući o problemima, poput toga kakva je priroda određenog postupka nekog vođe ili delatnika i kako s njim treba postupiti, kakvi su problemi iskrsli u radu na jevanđelju i kako ih treba rešiti i tako dalje. Kad sa vama razgovara, on besedi o ovim stvarima. O čemu god da besedi kad sa vama dolazi u kontakt, to je upravo ono o čemu obično promišlja i razmišlja u svom srcu; ono što nosi u srcu upravo su ta crkvena pitanja. Stoga vidiš da, kad rešava probleme, u svega nekoliko rečenica on može jasno da objasni načela, a način na koji pristupa problemima takođe izgleda sasvim jednostavno. Međutim, iza scene – koliko godina je doživljavao; koliko se godina pripremao; koliko teškoća je doživeo; koliko je puta, suočavajući se s tim teškoćama, došao pred Boga da se moli i traga, primajući prosvećenje Svetoga Duha i naposletku dolazeći do načela primene u različitim aspektima – ništa od toga ne znate. Može biti da je prosvećenje Svetoga Duha koje je on primio veće čak i od reči Božjih koje ste vi pročitali. Ovo poređenje možda nije sasvim prikladno, no, koji je smisao iza ovih reči? Smisao je u tome da saznate kakvu je cenu čovek koga upotrebljava Sveti Duh lično platio i kojim je putem išao tokom obavljanja crkvenog rada i služenja Bogu – cilj je da vam ove stvari budu jasne.

Tokom perioda obavljanja rada u kontinentalnoj Kini, čovek koga upotrebljava Sveti Duh najčešće se suočavao s neprestanim boravkom u opasnim okruženjima u kojima je njegova lična bezbednost bila ugrožena. Kud god da je odlazio, nije imao gde da se sakrije, gde da se skloni i nijedno mesto nije bilo sasvim bezbedno. U nekoliko prilika se čak licem u lice suočio sa policijom KPK-a i pred nosom joj je izmakao. S takvom vrstom opasnosti se suočavao. Za čoveka koga upotrebljava Sveti Duh, opasnost ili smrt mogle su da nastupe u svakom trenutku. Čak ni u tako nepovoljnim okruženjima nije ustuknuo, nije napustio poslanje koje mu je Bog poverio niti odgovornost koju mu je Bog poverio, već je nastavio da obavlja crkveni rad. Kad bi se susreo sa opasnošću i više ne bi mogao da ostane na mestu na kojem se nalazio, otišao bi na neko drugo, relativno bezbednije mesto. Nakon što bi tamo tek stigao, i dalje bi osećao potajni strah, ali bi već za nekoliko dana ponovo svakodnevno pozivao pojedine vođe i delatnike radi okupljanja, propovedanja, razgovora u zajedništvu i razmatranja rada. Posle izvesnog vremena, neko nepoznat bi ih izdao ili bi ih nevernici prijavili, pa bi i to mesto postalo nebezbedno i on bi morao brzo da se premesti na neko drugo. Po dolasku na novo mesto, na sličan način, u roku od svega nekoliko dana, ponovo bi pozvao obližnje vođe i delatnike, zajedno sa običnim vernicima koji su relativno usrdni u svom stremljenju, kako bi se okupljali i razgovarali u zajedništvu, razmatrali rad i rešavali probleme. U tim nepovoljnim okruženjima, čovek koga upotrebljava Sveti Duh ostavio je život i smrt po strani. Štaviše, u svakom segmentu rada koji je obavljao, uvek je ubrzavao korak, podstičući i požurujući ljude da ga obavljaju. Većina ljudi nema taj osećaj neodložnosti; oni crkveni rad obavljaju isto kao što provode i svoj svakodnevni život – bez strepnje, bez osećaja užurbanosti, postupajući sporo i natenane, poput starog vola koji vuče zaprežna kola. Međutim, čovek koga upotrebljava Sveti Duh osećao je užurbanost dok je obavljao rad. Na primer, kad je reč o radu na štampanju knjiga Božjih reči, čovek koga upotrebljava Sveti Duh neprestano je podsticao: „Štampajte ih brzo. Biće dobro čim knjige budu podeljene u ruke braći i sestrama; knjige će biti potpuno bezbedne. Ne smemo dopustiti da ih velika crvena aždaja zapleni. Potrudite se da ovaj posao obavite što je brže moguće, tako da svi pripadnici Božjeg izabranog naroda imaju Božje reči u svojim rukama.” Kad je reč o snimanju audio-kaseta sa himnama i propovedima, takođe je podsticao i požurivao ljude da ih brzo snimaju. Dok je obavljao rad, uvek je imao osećaj neodložnosti, a posla je uvek bilo beskrajno mnogo, te je celim svojim bićem bio u stalnom stanju izrazite napetosti. Kažite Mi, ako je čovek stalno pod velikim pritiskom i u stanju napetosti, hoće li to nauditi i naškoditi i njegovom telu? (Hoće.) To važi za svakoga, uključujući i braću i sestre u kontinentalnoj Kini koji se već dugo nalaze u okruženju progona. Živci su im stalno krajnje napeti i mnogi ljudi često sanjaju kako, upravo tokom okupljanja, policija kuca na vrata i svi žure da pobegnu – stalno imaju takve snove. Budući da čovek koga upotrebljava Sveti Duh nosi tako teško breme i obavlja tako važan rad u tom izrazito stresnom okruženju, kažite Mi, može li njegovo zdravlje da bude dobro? Kad je čovek pod velikim pritiskom, mozak mu je nadražen, a telo oseća iscrpljenost i bol. Pa ipak, čak i pri susretu s takvim okruženjima, on nije napuštao svoj rad. Kad bi se našao u opasnom okruženju i kad nije bilo prikladnog mesta za održavanje okupljanja saradnika ili kad bi u nekom periodu situacija bila naročito napeta, pri čemu su hapšenja i progoni od strane Komunističke partije postajali sve besomučniji, a okruženje sve nepovoljnije nego ranije, čoveku koga upotrebljava Sveti Duh uopšte ne bi bilo do jela. Kad se susretnu sa opasnim okruženjima ili kad se zbog nečega uznemire i potresu te u srcu osećaju teskobu, ljudi gube apetit. Međutim, da bi održali normalne telesne funkcije, ljudi ipak moraju da jedu; ako se ne hrane, telo će im klonuti i neće moći da obavljaju svoje dužnosti. Zato bi brat pojeo malo mladog luka umočenog u sos i uzeo nekoliko zalogaja pirinča, i to bi predstavljalo kakav-takav obrok; za njega nikada nisu pripremana posebna jela. U tim nepovoljnim okruženjima, ako ljudi imaju malo vere, nisu iskreni prema Bogu i nemaju srce koje vodi računa o Bogu, te ako uz to nemaju Božje vođstvo, niko ne bi mogao da izdrži. Uz Božje vođstvo, osim što je davao sve od sebe da sarađuje, čovek koga upotrebljava Sveti Duh do danas je obavljao rad Božje kuće, dovršavao Božje poslanje i takođe vas doveo do današnjeg dana. To opasno okruženje kontinentalne Kine donelo je ogromne prepreke i ometanja crkvenom životu i crkvenom radu, stvarajući velike teškoće. Za čoveka koga upotrebljava Sveti Duh bilo je krajnje opasno da obavlja rad u tako nepovoljnom okruženju poput kontinentalne Kine. Da je bio uhapšen, ne bi bilo nikakve potrebe za saslušanjem – streljali bi ga na licu mesta; smrt bi bila izvesna. Ipak, on nije odustao od svoje dužnosti, niti je iz straha od opasnog okruženja napustio poslanje koje mu je Bog poverio. Ni jednog jedinog dana nije odustajao. Ne samo da spolja nije odustajao, već ni u sebi o tome čak nije razmišljao niti je imao takve planove. Neprestano je istrajavao u takvom radu, predvodeći i podržavajući vođe i delatnike na svim nivoima i ujedno omogućavajući vođama i delatnicima na svim nivoima da izvuku veliku korist. I sâm se suočavao sa velikom opasnošću i sa velikim pritiskom, a ipak je morao da podržava vođe i delatnike u tome da valjano obavljaju crkveni rad, kao i da podržava običnu braću i sestre u tome kako da upotrebe mudrost u svom reagovanju, kako da doživljavaju, kako da udovolje Božjim namerama i kako da svedoče za Boga kad se susretnu sa opasnim okruženjima. Kad je reč o ovim ispoljavanjima čoveka koga upotrebljava Sveti Duh pri susretu sa opasnim okruženjima, kažite Mi, da li su u Božjim očima ona u skladu s merilom? Da li je Bog zadovoljan? (Jeste.) Stoprocentno je sigurno da je Bog zadovoljan. Pri susretu sa takvim okruženjima, on ovako postupa i platio je toliku cenu zarad poslanja koje mu je Bog poverio. Naravno, istovremeno je i prilično mnogo požnjeo. Osetio je Božju zaštitu i Božje vođstvo i, štaviše, požnjeo je bogatu žetvu u pogledu život-ulaska, bivajući postepeno usavršavan od strane Boga. Bog prema ljudima ne postupa nepravedno. Ako si prema Bogu iskren, ako plaćaš istinsku cenu, ako ispunjavaš svoje zavete i ako si voljan da vodiš računa o Božjem bremenu, Bog će ti postaviti breme. Ako možeš da poneseš pedeset kilograma, Bog će na tebe postaviti pedeset kilograma. Ako kažeš: „Još malo ću se potruditi i poneću sedamdeset kilograma”, Bog će to postepeno staviti na tebe u skladu sa tvojim rastom i u skladu sa tvojom rešenošću. Postavljajući to breme na tebe, Bog Svoj život usađuje u tebe. To je najveći rezultat koji naposletku ubira čovek koji služi Bogu i koji ima prećutnu saglasnost sa Bogom.

Obavljajući crkveni rad, čovek koga upotrebljava Sveti Duh se suočavao sa velikom opasnošću. Uz okruženje koje je postajalo sve nepovoljnije, hapšenja od strane velike crvene aždaje bivala su sve sumanutija, pritiskajući silovito, korak po korak. Do 2000. godine gotovo da se nije imalo gde sakriti. On je bežao iz ove pokrajine u onu pokrajinu i bežao iz ovog mesta u ono mesto; nije preostalo nijedno relativno bezbedno mesto. Nije se radilo o tome da braća i sestre nisu hteli da ga prime i ugoste, već naprosto celokupno okruženje tome nije išlo naruku. U tim okolnostima, čovek koga upotrebljava Sveti Duh i dalje nije napuštao svoj rad. I dalje je činio sve što je mogao, među onima sa kojima je mogao da stupi u kontakt, kako bi zalivao i opskrbljivao vođe i delatnike, te ih usmeravao u obavljanju crkvenog rada. U to vreme, rad na jevanđelju je bio najvažniji deo crkvenog rada. Taj rad je započet 1995. godine, a do 2000. godine trajao je već više od pet godina. U svakoj pokrajini crkvama su neprestano pristupale pridošlice, crkve su se suočavale sa mnogim novim problemima i pojavilo se mnogo novog posla. U takvim okolnostima, bez ikakve garancije bezbednosti, čovek koga upotrebljava Sveti Duh i dalje je odlazio u pojedina mesta kako bi dolazio u kontakt sa vođama i delatnicima radi pružanja smernica za rad, a u slobodno vreme je sastavljao i himne životnog iskustva kako bi ohrabrivao braću i sestre, koristeći se himnom kao oblikom da podrži crkve. Uprkos tako nepovoljnom okruženju, brat nije ustuknuo niti je odustao. Naprotiv, na sve moguće načine je nastojao da obavlja crkveni rad i činio je sve što je mogao da ga obavlja, ne napuštajući delokrug crkvenog rada i ne napuštajući okruženje crkvenog rada. Povremeno, ako bi otišao u neko mesto u kome postoji pijaca pasa, brat bi takođe odlazio da posmatra razne pse kako bi ublažio stres i opustio se – život mu nije bio jednoličan, zar ne? (Nije.) Čak ni pri susretu sa tako velikim teškoćama, on nije prestajao da obavlja crkveni rad i niko nije video koliko mu je zapravo teško. Pogledajte te svetske moćnike – kad se susretnu s teškoćama i nađu se pod naročito velikim pritiskom, oni pronađu neko mesto gde nema žive duše, pa glasno kukaju, prevrću stolove i lome stvari, a neki naprosto pobegnu. Stvari im toliko teško padnu da dođe do takve situacije. Suočeni s teškoćama u svojoj karijeri, neki nevernici ne odustaju. A to je zato što nemaju izbora – njihovih neprijatelja je previše, a izrazito su brojni i oni koji žele da ih ubiju ili da im se osvete, pa ne smeju da odustanu. Čim bi odustali i izgubili vlast, pod grlom bi im se našao nož, pa čak i na oštrici noža moraju da istraju u tome da guraju napred. Pri obavljanju crkvenog rada, čovek koga upotrebljava Sveti Duh ne oslanja se na takvu snagu volje da bi radio. On se oslanja na veru u Boga, verujući da je sve u Božjim rukama i verujući da je sve podložno Božjoj suverenosti; on se oslanja na bogopokorno srce, imajući iskreno srce prema Bogu i stav pokornosti Bogu. Na tom temelju, u svakom trenutku je spreman da prihvati Božju suverenost i Njegova uređenja, a potom prinosi svu svoju snagu i prinosi celo svoje biće zarad poslanja od Boga koje je prihvatio. U njegovoj sposobnosti da čini te stvari nema ničeg ni najmanje složenog; tu nema nikakvih prečica niti dovitljivosti. U stvari, on sve to doživljava i Bogu služi oslanjajući se na sopstveni trud, na svoju sopstvenu iskrenost prema Bogu i stav pokornosti Bogu. Moguće je da pojedine stvari koje on doživljava ljudima izgledaju veoma teško. Neki ljudi u svom srcu razmišljaju: „Kako je brat izdržao? To je bilo Božje delo! Brat je čovek koga upotrebljava Sveti Duh. On se moli Bogu, pa mu Bog daje neka natprirodna osećanja i on se potom više ne plaši. Njegovo telo ne oseća pritisak. On sve to prevazilazi.” Kažite Mi, da li je tako? (Nije.) Zapravo nije tako. Kad se susretne sa opasnim okruženjima, i on se boji, i on se plaši smrti, i on se brine i oseća uznemirenost. Osećanja koja vi imate kad čujete da je u određenom mestu nastupilo opasno okruženje i da su braća i sestre uhapšeni u osnovi su ista ona osećanja koja ima i on. Obuzima vas panika; neki od vas osećaju trnce u temenu, nekima klecaju kolena, a drugi ubrzano dišu. Da li brat ima takva osećanja? I on ih ima, ali on bira da ne napusti svoju dužnost, da ne napusti svoj rad i da i dalje daje sve od sebe. Ima li to veze sa njegovim karakterom? (Ima.) On bira da ne napusti svoju dužnost – kažite Mi, da li je to natprirodno? (Nije natprirodno.) Jedno se ne može poreći: sa kakvom god opasnošću da se suoči, njegov stav ostaje u istrajnosti da ne napusti svoju dužnost, da nipošto ne bude dezerter i da ne izda Boga, osećajući da bi, ukoliko bi izdao Boga, zaslužio smrt i zaslužio prokletstvo. Kad izabere takav stav, Bog u njegovom srcu neprestano deluje kao pokretačka snaga i daje mu snagu. Kad pritisak koji čovek trpi prevaziđe njegove granice, Bog će delati; Bog će ga podržati i Bog će mu dati snagu. Pri susretu sa takvim opasnim okruženjima, većina ljudi se od straha parališe i od straha oseti slabost, ne usuđujući se da obavlja rad. Neki ljudi čak kažu: „Kad su mi se takve stvari dešavale, nisam osećao da mi Bog daje snagu, niti sam osetio ikakva čuda.” U pravu si; to što nisi osetio ili naposletku nisi zadobio snagu koju ti je Bog davao neposredno je povezano sa tvojim ličnim stavom prema Bogu, s tvojim stavom prema svojoj misiji i sa time da li ti je srce ispravno. Kada bi i brat izabrao da napusti svoj rad i kada bi izabrao da ustukne i spase sopstveni život, ni on ne bi zadobio snagu koju Bog daje. Ako bi pri susretu sa ovim opasnim okruženjima, i pre nego što započne obavljanje crkvenog rada, subjektivno izabrao da ga ne obavlja i da sačeka dok opasnost ne prođe, Bog ga ne bi pritiskao. Bog ga ne bi primoravao rečima: „Moraš to da uradiš čak i ako se bojiš; čak i ako se od tebe zatraži da umreš, moraš to da činiš.” Bog se ljudima ne nameće. Šta to znači? Time ti se poručuje da su, kad se stvari dogode, veoma važni tvoj način razmišljanja o poslanju koje Bog daje i tvoj stav prema njemu; da li biraš da spaseš svoj život ili biraš da budeš odan Bogu, šta misliš u svom srcu i kakvo je usmerenje tvog srca – to je od presudnog značaja. Moguće je da je usmerenje tvoga srca sledeće: „Biram da ne napustim svoj rad; moja je nezaobilazna dužnost da obavim rad koji mi Bog daje. Biram da obavljam rad prkoseći opasnosti i sa stavom neustrašivosti pred smrću, te da rad obavljam pod pretnjom smrti.” Kad imaš takav stav, Bog će te zaštititi i omogućiće ti da te opasnosti izbegneš, a u isto vreme će ti dati snagu kako bi imao veru. To sa čime se očigledno suočavaš jeste moćni režim Sotone, a ti u svom srcu ipak imaš veru u Božju suverenost i pokornost toj suverenosti. Kad obavljaš rad, Bog će ti prirediti pogodno okruženje, omogućavajući ti da ga obaviš i da ga dovršiš ne izlažući se rizicima. Pri suočavanju sa ovim teškoćama i opasnostima, čovek koga upotrebljava Sveti Duh takođe je doživeo mnoge stvari koje ljudi nisu mogli da očekuju. Dok je te stvari doživljavao, Bog je ove opasnosti uklanjao. Čoveku koga upotrebljava Sveti Duh nije bilo poznato da je Bog uklanjao ove opasnosti. Nije imao takvu preteranu želju i nije unapred razmišljao: „Bog zasigurno neće dopustiti da se susretnem sa opasnošću, On sigurno neće dozvoliti da umrem. U pravom trenutku, Bog će samo ukloniti opasnost. Ja obavljam ovaj rad, pa Bog mora neprestano da me štiti i da ne dopusti da ja umrem.” Nije tako razmišljao. Nikada nije imao takvu preteranu nadu. O čemu je on razmišljao? U svom srcu je razmišljao: „Sa kakvim god teškoćama ili opasnostima da se susrećem, čak i ako Bog dopusti da budem uhapšen i odredi da umrem, pre nego što se to bude dogodilo, moram dobro da obavim rad, moram da dovršim Božje poslanje i misiju koju mi je Bog dao, da crkveni rad izvedem na pravi put i postavim vođe i delatnike na pravi put.” To su bila razmatranja i planovi u njegovom srcu. Nikada nije razmišljao o tome kako da pri susretu sa opasnošću pobegne; naprosto je davao sve od sebe i bio je tako posvećen, iskreno obavljajući crkveni rad. Nije razmišljao o tome da se izbavi iz bilo kog okruženja, već je na sve moguće načine nastojao da dovrši rad, te da privede kraju Božje poslanje i misiju koju mu je Bog poverio. Međutim, u tom procesu dogodile su se mnoge čudesne stvari i stvari koje ljudi nisu mogli da očekuju. Nekoliko puta, kad bi se susreo sa hajkama velike crvene aždaje, na čudesan način je izbegao opasnost. Iz ljudske perspektive, da li bi čovek koga upotrebljava Sveti Duh mogao da obavlja ovakav rad u tako nepovoljnom okruženju, u kojem je velika crvena aždaja razapela sveobuhvatnu mrežu, a da se ne dogodi ni jedna jedina nezgoda? Nijedan čovek ne može da osigura da se ne dogodi ni jedna jedina nezgoda; samo Bog to može da učini. To jest, iako rizikuješ svoj život da bi obavljao svoju dužnost, Bog nipošto ne bi dopustio da padneš u ruke Sotoninog režima. Samo Bog to može da učini – to naprosto zavisi od toga hoće li On to učiniti. Ako si čovek koji služi Bogu, ako si čovek koga Bog upotrebljava, čovek koga Bog namerava da upotrebi za važne zadatke i veliku ulogu, te čovek koji je preko potreban Božjem delu, Bog će ti apsolutno garantovati bezbednost i neće se dogoditi ni jedna jedina nezgoda. Čak i ako se nalaziš tačno pred nosom Sotoninog režima i Sotoninih pokornih slugu, Bog će ti garantovati bezbednost. Kad ne doživi ove stvari, većina ljudi nema takvu veru u Boga, niti ima takvo prihvatanje ili takvo razumevanje Božje suverenosti.

U tom nepovoljnom okruženju, u kojem je velika crvena aždaja razapela neprobojnu mrežu, čovek koga upotrebljava Sveti Duh i dalje je često održavao okupljanja saradnika i dolazio u kontakt sa vođama i delatnicima radi obavljanja različitih segmenata crkvenog rada. U tom procesu se takođe mnogo puta susreo sa opasnošću, ali ju je na čudesan način uvek izbegao. Rečima velike crvene aždaje – svaki put bi umakao. Na samom početku, dok se nalazio u svom rodnom kraju na severoistoku, odigrala se najveća akcija hapšenja. Tada su uhapšena mnoga braća i sestre u tom kraju. Ta akcija hapšenja sadržala je dobru Božju nameru – da se središte delovanja Svetoga Duha iz severoistočnog regiona kontinentalne Kine premesti u područje Središnje nizije. Kroz takvo okruženje, Bog je doveo čoveka koga upotrebljava Sveti Duh i pojedine važne vođe i delatnike u Središnju niziju. U to vreme, pošto je uspešno izbegao opasnost, čovek koga upotrebljava Sveti Duh seo je na voz i otputovao sve do Središnje nizije, gde je započeo crkveni rad. To je bilo ravno zvaničnom razvijanju dela Svetoga Duha u području Središnje nizije u kontinentalnoj Kini, a potom se taj rad odvijao u sve većim i većim razmerama. Nakon što su doživeli to opasno okruženje, i onih nekoliko važnih saradnika sa severoistoka takođe je stiglo u Središnju niziju. Kad se čovek koga upotrebljava Sveti Duh sastao sa ovim saradnicima, izraz koji su često koristili bio je „mešavina radosti i tuge, uz bezbroj misli”. Potom su počeli da obavljaju rad u raznim crkvama na području Središnje nizije. Štampanje knjiga Božjih reči, pozivanje vođa i delatnika radi okupljanja saradnika, pripremanje mesta za održavanje okupljanja saradnika – svaki pojedinačni segment rada počeo je da se razvija. Nedugo zatim, velika crvena aždaja ponovo je otpočela sa hapšenjima i progonima, a nepovoljna okruženja su nastavila da se obrušavaju na njih. Čovek koga upotrebljava Sveti Duh održavao je okupljanja saradnika u nekoliko pokrajina na području Središnje nizije, besedeći o istini radi opskrbe i podržavanja ljudi, upoznajući se sa crkvenim radom i rešavajući razne probleme i teškoće koji su iskrsavali u radu, a takođe je sporadično doživeo i nekoliko velikih hajki. U jednoj od tih prilika, trebalo je sazvati veliko okupljanje za vođe i delatnike na svim nivoima, kao i za braću i sestre iz mesnih crkava koji su mogli da budu negovani. Budući da je morao da obavi neke druge poslove, čovek koga upotrebljava Sveti Duh poslao je jednu sestru da umesto njega predsedava tim okupljanjem. Baš te noći, policija je upala na mesto održavanja okupljanja i mnogi ljudi su uhapšeni. Tek sledećeg jutra neko je došao da tu vest dojavi bratu. Nakon što je to čuo, brat je brzo napustio to područje. Da je otišao i trenutak kasnije, čim bi ga neko odao, i brat bi mogao da bude uhapšen. Zapravo, ta dojava nije bila posve blagovremena, ali Bog nije dopustio da čovek koga upotrebljava Sveti Duh bude uhapšen. Iako je ta dojava stigla kasno, brat je ipak bezbedno otišao i uspešno izbegao opasnost. Bilo je i nekoliko drugih prilika kad je brat bio usred održavanja velikog okupljanja, pa su braća i sestre koji su patrolirali napolju dojavili da su primetili policijska kola kako se kreću u njihovom pravcu sa udaljenosti od oko jednog i po kilometra, te se brat brzo evakuisao. Bilo je mnogo takvih situacija. Nakon što bi se premestio na drugo mesto i potom odmorio dan ili pola dana, brat bi, sa osećajem nespokoja u sebi, nastavljao da dolazi u kontakt sa vođama i delatnicima radi obavljanja rada. Nije odustajao i nije postajao slab, a još manje je postajao negativan. Vidiš, da je u pitanju prosečan čovek, nasmrt bi se prepao već nakon što bi se dvaput susreo sa opasnošću. Za čovekom koga upotrebljava Sveti Duh Komunistička partija je raspisala poternicu. Ako bi bio uhapšen, smrt bi bila izvesna; i njemu samome bile su jasne posledice hapšenja od strane Komunističke partije. Ipak, tokom tih godina u kontinentalnoj Kini, on je obavljao rad prkoseći tako nepovoljnim okruženjima, uz besomučni progon od strane velike crvene aždaje. Nešto bi danas pošlo po zlu ovde, a neka situacija bi sutra iskrsla onde, često praćena događajima u kojima su vođe i delatnici bivali hapšeni, ali je on postojano istrajavao u obavljanju crkvenog rada. Bilo da su posredi bili rad na zalivanju crkve, rad na jevanđelju ili opšti poslovi, nikada nije zastajao. Jedne godine je čak velika crvena aždaja pokrenula žestok obračun, te su hapšenja i progoni onih koji veruju u Boga postali još besomučniji. Bilo je to najopasnije vreme, a ipak, čovek koga upotrebljava Sveti Duh ni tada nije prestao da obavlja crkveni rad. Jednom prilikom, braća i sestre iz drugih pokrajina su na područje Središnje nizije doveli pojedine pridošlice dobrog kova koje su nameravali da neguju kako bi oni prisustvovali okupljanjima. Kad je čovek koga upotrebljava Sveti Duh čuo da su te pridošlice naročito revnosne, da imaju izuzetno dobru sposobnost shvatanja i da su ljudi koji mogu da budu negovani, požurio je da za njih održi okupljanja. Kasnije, budući da je situacija postala odveć napeta, nakon što je nekoliko dana držao okupljanja, naložio im je da se brzo evakuišu. U takvom opasnom okruženju, kad bi se susreo sa ovakvom situacijom, prosečan čovek bi pomislio: „Situacija je trenutno toliko napeta. Čak i ako je ono malo ljudi koji su došli dobrog kova i čak i ako bi im održavanje okupljanja donekle moglo biti od koristi, nije baš da će se oni odjednom usavršiti. Bolje je ne održavati okupljanje; neće biti kasno da se okupimo kad se situacija stiša.” Kad bi se prosečan čovek susreo sa ovakvom stvari, odložio bi ovaj rad. Međutim, u tim okolnostima, čovek koga upotrebljava Sveti Duh ipak je nastavio da obavlja rad. Da nije otišao na okupljanje, u srcu bi osećao nespokoj. Rekao je: „Braća i sestre su prevalili dug put da bi stigli ovamo i svi žele da čuju neku besedu. Bilo bi neprikladno da ne odem. Ne mogu tek tako da dozvolim da njihov dolazak bude uzaludan, zar ne? Ako budem besedio, oni će moći da zadobiju malo više. Čak i ako je opasno, moram da odem. Bog štiti!” Poneo je svoju veru i uneo svoju iskrenost, a takođe je prkosio i rizicima. Iako je dobro znao kakve bi bile posledice ukoliko bi nešto zaista krenulo po zlu, ipak je istrajao u takvom obavljanju rada i nije napuštao svoj rad. Osećao je da su ti ljudi dobrog kova i da mogu da budu negovani, pa stoga ovaj rad nije prebacivao na druge, već ga je obavljao lično. Koliko god da je okruženje bilo opasno, čovek koga upotrebljava Sveti Duh naprosto je neprestano istrajavao u ovakvom obavljanju rada.

Jasno je da je i čovek koga upotrebljava Sveti Duh samo običan čovek. Tokom celokupnog svog puta služenja Bogu, svakako je doživeo mnoga okruženja i tek kroz njih, u sprezi sa sopstvenim trudom, kao i sa Božjim vođstvom i sa Božjim usavršavanjem, njegova vera je postepeno bivala sve veća i veća. U početku je njegova vera u Boga bila donekle nestvarna, ipak, bilo da je ona bila nestvarna i sadržala lične predstave ili je pak u sebi nosila nešto od istinske prirode – kakva god da je bila – taj čovek je pružao svoju iskrenost i plaćao je istinsku, ličnu cenu. Štaviše, sa ciljem da dovrši Božje poslanje, da sledi Božju volju i da omogući da se Božje delo nesmetano širi, uvek je istrajavao u svom radu nikada ne odustajući. Kad je reč o podnošenju progona od strane velike crvene aždaje i podnošenju progona od strane Sotone, čovek koga upotrebljava Sveti Duh nikada nije napuštao svoj rad. Nakon što je doživeo ta okruženja, izmakao progonu od strane velike crvene aždaje i došao u jednu zapadnu zemlju, on i dalje često govori da ima glavobolje. Vidiš, doživljavanje progona od strane velike crvene aždaje i podnošenje tolikog pritiska i rizika doveli su određenih negativnih telesnih reakcija. Čak i po odlasku u inostranstvo, čovek koga upotrebljava Sveti Duh nastavio je da živi u senci progona od strane velike crvene aždaje. Velika crvena aždaja i dalje nije odustala od potere za čovekom koga upotrebljava Sveti Duh. Poslala je određeno specijalno osoblje da pronađe gde brat živi i da ga uznemirava. Kažite Mi, koliko je razuzdan i koliko je opak ovaj đavo! Međutim, čak i u takvim okolnostima, čovek koga upotrebljava Sveti Duh nije napustio poslanje koje mu je Bog poverio te i dalje nastavlja da obavlja crkveni rad. Sudeći prema njegovim ličnim iskustvima tokom koračanja stazom služenja Bogu, pa sve do današnjih dana, čovek koga upotrebljava Sveti Duh takođe neprestano doživljava okruženja koja Bog priređuje, neprestano razvija istinsko bogopoznanje, a njegova vera u Boga postajala je sve više istinska i stvarna. Naposletku, ono što je čovek koga upotrebljava Sveti Duh zadobio jeste upravo ono što je i sâm rekao: „Čovek je pred Bogom beznačajan. Bez obzira na to šta čovek čini, bez obzira na to kako planira i bez obzira na to kakvo je njegovo lično stanje, on se nalazi u Božjim rukama; time je obuhvaćena i njegova sudbina, koja je takođe u Božjim rukama. Bilo da čovek živi ili umre, to kako mu se odvija život i u kojim okolnostima umire – sve je u Božjim rukama. Jedino što čovek može da učini jeste da dovrši misiju koju mu je Bog poverio, da ispuni odgovornosti stvorenog bića i pokori se Stvoriteljevim orkestracijama i uređenjima.” To je ono što on često govori. Naposletku, on to svodi na sledeće: „Pokori se Stvoriteljevim orkestracijama i uređenjima, ne pravi sopstvene izbore. Tokom svog celokupnog koračanja ovom stazom služenja Bogu, ono što sam planirao i ono što nisam planirao, sve se ostvaruje shodno Božjim željama. Ono što sam doživeo, bilo da je to unapred bilo predviđeno ili da nije bilo predviđeno, sve je pod Božjim orkestracijama i sve je podložno Božjoj suverenosti. Ma koliko veliko bilo ono sa čime se susretnu, svi ljudi se nalaze u Božjim rukama i potrebno je samo da se pokore.” Možda je pre dvadeset godina, kad je to izgovarao, to bilo prožeto nekim ličnim predstavama ili ličnim subjektivnim namerama. Međutim, šta Ja osećam i potvrđujem na osnovu činjenice da je, nakon što je služio Bogu sve do današnjeg dana, on u stanju da izgovori ove reči? To da je njegova pokornost više istinska i više tačna nego što je bila pre deset, pre dvadeset ili pre trideset godina; to više nije predstava i nije uobrazilja i to nije parola niti je to doktrina. Naprotiv, to dolazi iz srca; to su načelo primene i put primene do kojih je došao nakon što je na svom putu doživeo Božje spasenje i usavršavanje, te naposletku zadobio bogopoznanje. Vidiš, nakon što prihvati Božje poslanje, običan čovek postupa prema Božjim rečima i Božjim zahtevima, daje sve od sebe da sarađuje sa Božjim delom, istinski strada i plaća cenu, te stremi ka istini kako bi koračao pravim putem. Ono što naposletku zadobija jeste bezuslovna pokornost Stvoritelju. Biti u stanju da to postigneš znači biti u potpunosti zadobijen od strane Boga. Da bi čovek koga upotrebljava Sveti Duh bio u potpunosti zadobijen od strane Boga, on se u procesu služenja Bogu pridržavao sledećeg načela: ni u jednom trenutku ne napušta svoj rad i u svakom trenutku istrajava u ispunjavanju svojih odgovornosti, dovršavajući poslanje koje mu je Bog poverio i dobro obavljajući dužnost stvorenog bića. Pri susretu sa bilo kojim teškoćama i pri susretu sa bilo kakvim preprekama i neuspesima, on uvek bira da ne napusti svoj rad i da ostane odan do samoga kraja. Dovršenje misije koju mu je Bog poverio, obavljanje rada Božje kuće i obavljanje dužnosti stvorenog bića smatra pravilom u svom životu i glavnim sadržajem svog života i opstanka. On koristi život svog tela i svoju celoživotnu snagu kako bi dovršio poslanje koje mu je Bog dao. To je nešto što je čovek koga upotrebljava Sveti Duh postigao. U procesu služenja Bogu, čovek koga upotrebljava Sveti Duh oduvek je doživljavao progon od strane velike crvene aždaje i trpeo progon od strane Sotoninog režima. Uprkos tome, on i dalje istrajava u obavljanju rada i još uvek ne odustaje od svoje misije; on Božje delo poslednjih dana širi u sve zemlje i krajeve sveta, omogućavajući da rad Božje kuće uvek nesmetano napreduje, te Božje reči, Božje delo i Božje namere prenosi svakom pripadniku Božjeg izabranog naroda. Kad je reč o doživljavanju progona od strane Sotoninog režima, čovek koga upotrebljava Sveti Duh je dorastao svojoj misiji. Koliko god da je mahnita velika crvena aždaja i koliko god da je okruženje nepovoljno, on ne napušta svoj rad. Nikada ne prebacuje ovu odgovornost na druge da bi oni radili umesto njega, pa da potom postupa kao neki birokrata, uživajući u lagodnom životu. Umesto toga, kad je u pitanju svaki pojedinačni segment rada, nezavisno od toga kako ga obavljate, on se o njemu lično raspituje, lično preuzima brigu o njemu, lično ga prati i lično ga usmerava. Kad se susretne sa stručnim radom koji ne razume ili u kojem je laik, on ga takođe lično savladava i lično obavlja. Ne uzmiče, a kamoli da beži od odgovornosti. To je jedno od ispoljavanja toga da u procesu služenja Bogu čovek koga upotrebljava Sveti Duh ne napušta svoj rad.

Postoji još jedno ispoljavanje toga da čovek koga upotrebljava Sveti Duh ne napušta svoj rad dok služi Bogu. To jest, kad u crkvi iskrsnu neke naročite okolnosti – kao što su pojava antihristâ, postojanje različitih glasova i postojanje različitih osuda uperenih protiv čoveka koga upotrebljava Sveti Duh – da li on tada postaje slab? Napušta li svoj rad? (Ne.) On ne napušta svoj rad. Osude i blaćenja čoveka koga upotrebljava Sveti Duh te klevete protiv njega, koje dolaze od velike crvene aždaje, Sotoninog režima, verskog sveta, neverujućeg sveta, kao i od raznoraznih zlih ljudi i antihristâ unutar crkve – ništa od toga ne utiče na to da on valjano obavlja rad Božje kuće. Kad se susretnu sa ovim stvarima, obični ljudi će se u srcu osetiti pomalo uznemireno i to će se odraziti na to kako obavljaju rad. Ako često slušaju takve stvari, čak će i pomisliti: „Obavljanje rada Božje kuće suviše je teško. Moram da podnosim toliki pritisak i da trpim tolike osude i prekore. Ja te stvari nisam učinio i nisam takav čovek! Molim Boga da me odbrani i opravda. Ako me Bog ne odbrani i ne opravda, neću moći da nastavim da obavljam ovaj rad.” Mnogi ljudi će tako postupiti. Međutim, čovek koga upotrebljava Sveti Duh ne postupa tako kad se susretne s takvim stvarima. Naprotiv, kad se susretne sa ovim stvarima, ne samo da ne postaje slab, nego još snažnije oseća da je zadatak koji mu je Bog poverio bremenit, te oseća težinu bremena na svojim plećima. Kad se on suočava s tolikim klevetama i blaćenjem od strane opakih sila velike crvene aždaje, kao i sa osudama i lažnim optužbama verskog sveta, da li braću i sestre pogađa i ometa kad te stvari čuju? Zapravo, pri susretu sa takvim stvarima, ljudski govoreći, trebalo bi utešiti čoveka koga upotrebljava Sveti Duh, pa bi braća i sestre trebalo da ga uteše rečima: „Nisi takav čovek. Bog to zna, a znamo i mi. Nisi učinio te stvari; ti si naš dobar vođa.” Međutim, braća i sestre ga ne razumeju. Umesto toga, on mora da uteši braću i sestre i ne sme da gubi vreme u obavljanju crkvenog rada, ne bi li sačuvao braću i sestre, kao i vođe i delatnike, od uticaja ovih kleveta i osuda od strane velike crvene aždaje, verskog sveta i raznih drugih sila. Što više dospeva u takve situacije, čovek koga upotrebljava Sveti Duh sve više ubrzava korak u opskrbljivanju i podržavanju vođa i delatnika i sve više ubrzava korak u svojoj organizaciji i planiranju crkvenog života. Istovremeno, unutar crkve, on strogo upravlja administrativnim radom i valjano ga obavlja, proveravajući u kojim su se crkvama pojavili antihristi i izazvali ometanja crkvenom radu time što bezobzirno prenose neosnovane glasine i klevete koje potiču od režima velike crvene aždaje, Sotone i iz verskog sveta, čime ometaju crkveni život i ugrožavaju braću i sestre u normalnom obavljanju njihovih dužnosti. Čim takve ljude otkrije, služi se upravnim odlukama kako bi se njima pozabavio i sa njima postupio, pravovremeno štiteći crkveni život i ujedno pravovremeno štiteći normalno i nesmetano napredovanje rada Božje kuće. To obavljanje rada je nalik plivanju uz bujicu i takođe je teško! Vidiš, kad Bog neprestano daje izjave i govori i kad Sveti Duh moćno dela, sve se odvija glatko. Kad ljudi jasno vide Božje delovanje i jasno vide čuda, svi imaju revnost i svi su poput užarene lopte; kad su crkvene snage velike, rad je takođe lako obavljati – kako god da Božja kuća besedi, svi ljudi govore da je to dobro i svi kažu da je ispravno, te većina pruža podršku i ne stvara ti neprilike. Međutim, čim se crkva suoči sa Sotoninim besomučnim potiskivanjem, u kome se hrišćani progone, hapse i zatvaraju, pa se čak i Hristos osuđuje, biva odbačen od sveta i pogrešno shvaćen od celokupnog ljudskog roda, a crkva se suočava s raspadom, većina ljudi gubi veru u Boga. Neki ljudi će se čak povoditi za time, sumnjajući u Boga i sumnjajući u Božje delo, razmišljajući ovako: „Verovati u Svemogućeg Boga i verovati u ovu etapu Božjeg dela toliko je teško. Bolje bi mi bilo da sačekam dok se okruženje ne smiri, pa da onda nastavim da verujem.” Oni poput posmatrača naprosto stoje po strani, želeći da napuste Boga i ne usuđujući se da više veruju. Razmišljaju: „Sile Sotoninog režima su prevelike, a prevelike su i sile verskog sveta. Uz malobrojne ljude u našoj crkvi i sa skromnim snagama, uopšte ne možemo da budemo postojani.” Oni ne veruju da je to Božje delo, ne veruju da je Božje vođstvo prisutno i ne veruju da Bog može da predvodi ove ljude baš onako kako je predvodio Mojsija i izveo Izraelce iz Egipta preko Crvenog mora; ne veruju da Bog ima tu sposobnost. Kad se susretnu s potiskivanjem i progonom crkve od strane moćnih, opakih sila velike crvene aždaje, većina ljudi iz straha bira da ustukne. Neke vođe i delatnici se čak ne usuđuju da iznesu svoje stavove niti da izraze svoja gledišta; naročito kad vide da većina braće i sestara nema revnosti, već su negativni i slabi, naprosto se okreću u smeru u kome vetar duva. Ne usuđuju se da od braće i sestara zahtevaju da budu posvećeni Bogu u obavljanju svojih dužnosti, pa se čak ne usuđuju ni da orezuju bilo koga ko izaziva prekide i ometanja, već im samo upute nekoliko površnih reči. Prema opakom Sotoninom režimu i moćnim silama zauzimaju kompromisni stav, istovremeno sebi pripremajući izlaz. Pri susretu sa ovim teškoćama, pri susretu sa progonom crkve od strane Sotoninog režima i moćnih sila, te kad je crkva u nezavidnom položaju u ovom svetu, potisnuta i čak suočena sa zabranom, većina ljudi bira da ustukne i napravi kompromis; ne ustaju da se bore i ne usuđuju se da se podignu kako bi zaštitili rad Božje kuće. Mnoge vođe i delatnici zauzimaju stav iščekivanja da vide šta će biti, gledajući na koju će stranu vetar dunuti. Ako taj vetar prođe i crkva se privremeno nađe van opasnosti, istupiće da obavljaju rad. Ako taj vetar ubrzo ne prođe, pa čak počne da duva sve jače i jače – i, prema viđenju ljudi, crkva se suoči sa opasnošću od zabrane – pojedine vođe i delatnici postaće negativni, napustiće svoj rad i neće se usuditi da ga obavljaju. Oni razmišljaju: „Budem li nastavio da obavljam rad, mogli bi da me uhapse i nasmrt prebiju, pa će me ovo opako doba i ovaj moćni Sotonin režim progutati i zbrisati.” Eto šta misle mnoge vođe i delatnici. Oni u svom srcu imaju taj strah. Međutim, kad se čovek koga upotrebljava Sveti Duh suoči sa ovim teškoćama i opasnostima, on zna šta one znače i ujedno zna šta treba da učini. Što je vreme opasnije, on manje jede i manje spava, radeći danonoćno, ulažući svu svoju snagu kako bi zaštitio postojanje crkve, zaštitio stabilnost crkve, zaštitio mogućnost vođa i delatnika da normalno obavljaju rad i zaštitio normalno odvijanje rada Božje kuće, postupajući tako da se rad ne prekida i da svi aspekti rada teku po utvrđenom redu. On istovremeno štiti okruženja u kojima vođe i delatnici i ključno osoblje u raznim oblastima obavljaju svoje dužnosti, čineći sve što je u njegovoj moći kako bi pronašao odgovarajuće ljude kadre da vode ove spoljne poslove i rešavaju ove probleme, te ubrzava korak u svom obavljanju ovog aspekta rada. Vidiš, zar on ne zapinje iz petnih žila i zar nije posvećen? Zar ne daje sve od sebe kako bi dovršio Božje poslanje? (Daje.)

Otkako je 1995. godine jevanđelje Božjeg carstva počelo da se širi, opsada Božje kuće i klevete protiv nje od strane Sotoninog režima, verskog sveta i raznih drugih sila, kao i pojedinih svetskih medija, nikada nisu prestale; sve do današnjeg dana, pošto se jevanđelje proširilo na sve zemlje i krajeve sveta, opsada iz ovih krugova ne prestaje. Jedan od najtežih događaja među njima bio je slučaj Džaojuen u pokrajini Šandung, koji je iskonstruisala Komunistička partija. Da li svi znate za to? (Znamo.) U to vreme u Kini je već bilo prilično mnogo pripadnika Božjeg izabranog naroda. Moglo bi se reći da je crkva u Kini dostigla određeni opseg i razvila izvestan uticaj u verskom svetu i društvu, što je privuklo pažnju KPK-a. Zbog širenja opsega naše crkve i porasta njenog uticaja KPK je postala nespokojna i uznemirena. Osetila je da je njen režim ugrožen i da se ideologija Komunističke partije suočava sa krizom, pa je iskonstruisala slučaj Džaojuen kako bi crkvi podmetnula lažne optužbe i lažno je uplela, koristeći ovaj slučaj za gušenje i zabranu crkve. Nakon što se zbio slučaj Džaojuen, pojedini ljudi koji su plitkog temelja, maloverni i plašljivi, kao i pojedini bezvernici, uključujući i neke od onih koji su se najeli hleba, uplašili su se i više se nisu usuđivali da veruju. Bilo je nekoliko situacija u kojima se ljudi nisu usuđivali da veruju. Neki ljudi su u potpunosti poverovali u glasine koje je iskonstruisala Komunistička partija i prihvatili su ih. Verovali su da je naša crkva ljudska tvorevina i da je ljudskog porekla; štaviše, premda lično nisu videli nijednu od stvari kojima je Komunistička partija blatila crkvu, ipak su u to poverovali. To jest, potpuno i jednostrano su poverovali u glasine koje je iskonstruisala Komunistička partija. Takvi ljudi su bezvernici. Neki ljudi su smatrali da ono što Komunistička partija govori nije nužno istina, ali nisu znali ko tačno govori istinu, a ko laže. Takvi ljudi nisu verovali da je Bog obavio novo delo, niti su verovali Komunističkoj partiji, ali takođe nisu tragali za istinom kako bi spoznali istiniti put. Povrh toga, verovati u Boga značilo je preuzeti tolike rizike – mogli su svakoga časa da budu uhapšeni i zatvoreni, te da budu prebijeni do invaliditeta ili smrti – pa su naprosto prestali da veruju. To je bila jedna grupa ljudi. Druga grupa ljudi nije se usuđivala da veruje naprosto iz straha. Znali su da Komunistička partija uvek laže i da uvek konstruiše nepravedne, lažne i montirane slučajeve; bezbroj je nepravednih slučajeva koje je Komunistička partija iskonstruisala i pobila je nebrojeno ljudi, te ona ljude ubija a da ne trepne. Znali su da je slučaj Džaojuen iskonstruisala Komunistička partija, a takođe su znali i da su ove reči koje je Bog izgovorio istina. Ipak, naprosto su bili plašljivi, pa su se nasmrt prepali od glasina Komunističke partije i od talasa i zamaha opakosti koje je ona proizvela, te se nisu usuđivali da veruju. Razmišljali su: „Svemogući Bog jeste istiniti Bog. Ako budem sledio ovu etapu Božjeg dela i istrajao u veri do samoga kraja, zadobiću blagoslove. Međutim, trenutno su snage Komunističke partije prevelike. Ako budem uhapšen, biću podvrgnut mučenju, a možda čak i nasmrt prebijen. Bolje mi je da verujem potajno, kod kuće. Neću ići na okupljanja, neću obavljati svoju dužnost i neću propovedati jevanđelje; tako niko neće znati da verujem u Boga. Neće biti kasno da istupim i da verujem nakon što Komunistička partija propadne.” U to vreme mnogi ljudi su postali negativni i slabi, ne usuđujući se više da posećuju okupljanja niti da obavljaju svoju dužnost. Neki ljudi su napustili crkvu. Čak je i među vođama i delatnicima bilo onih koji su bili slabi, bilo je onih koji su napustili svoj rad i nisu se usuđivali da ga obavljaju, a bilo je čak i onih koji se više nisu usuđivali da veruju. U tim okolnostima, zar ovaj teški zadatak, ovo teško breme opskrbe i podrške Božjeg izabranog naroda i jačanja njegove vere, nije ponovo palo na čoveka koga upotrebljava Sveti Duh? (Jeste.) Ako nosiš breme za crkveni rad, šta god da se dogodi i koliko god da su velike teškoće i otpor sa kojima se suočavaš, znaćeš šta treba da učiniš i kako to treba da učiniš. Ako ne nosiš breme za crkveni rad i nemaš iskrenosti prema Bogu niti vere u Njega, onda se nećeš usuđivati da obavljaš bilo kakav rad. Naročito kad se suočavaš sa opakim silama velike crvene aždaje i kad se suočavaš sa Sotoninom moćnom vlašću, čak i ako znaš šta treba da učiniš i znaš kako to treba da učiniš, nećeš se usuditi da to učiniš. Međutim, čovek koga upotrebljava Sveti Duh odoleo je pretnjama moćnih sila i ipak nastavio da obavlja crkveni rad. Što se crkva više suočavala sa teškoćama, suočavala sa opasnostima i suočavala s bezizlaznim situacijama, to je on više osećao da svoju odgovornost ne može da izbegne i sve je više ubrzavao korak u sazivanju vođa i delatnika, kao i braće i sestara, radi okupljanja, kako bi besedio o život-ulasku, besedio o Božjim namerama i besedio o načinu na koji ljudi treba da se suoče sa ovim okruženjima i na koji treba da postupaju pri susretu sa njima. Što je u takve situacije više dospevao, to je više ubrzavao korak u održavanju okupljanja i ubrzavao korak u sazivanju vođa i delatnika ne bi li ih naučio kako da obavljaju rad, koji rad da urede i sprovedu, kako da ga urede i sprovedu, te kako da podrže braću i sestre da prebrode teškoće. Rad koji obavlja čovek koga upotrebljava Sveti Duh jeste rad Božje kuće, a ono protiv čega se on bori i sa čim se sukobljava jesu Sotonina moćna vlast i opake sile celoga sveta. Iz ljudske perspektive, sa ono malo hrabrosti kojom raspolažu, ljudi bi se nasmrt preplašili. U tom periodu televizijske stanice KPK-a opširno su prenosile negativne vesti kojima su napadale, diskreditovale i osuđivale Crkvu Svemogućeg Boga. Mnoge veb-sajtove i radio-stanice širom sveta to je navelo da se povedu za tim i da prenose zablude i jeresi režima KPK-a koje su napadale, diskreditovale i osuđivale Crkvu Svemogućeg Boga. Čak su i pojedine svetski poznate televizijske stanice objavljivale lažne vesti i lažne informacije kako bi klevetale i osuđivale Božju crkvu. Suočeni sa lavinom izveštaja novinskih medija, ljudi naprosto nisu mogli da ostanu postojani oslanjajući se isključivo na svoju slabašnu veru i oskudnu snagu; svi bi ustuknuli, sakrili se i pritajili se dok oluja ne prođe, ne znajući šta treba da učine i nesposobni da pronađu put napred. Ljudi su u svom srcu gajili sumnje: „Gde je Bog? Pošto su ovo Božje reči i ovo je istiniti put, a Bog lično obavlja delo i Bog se pojavio, kako je mogao da dopusti da se crkva suoči sa tolikom opasnošću? Kako je crkvu i rad Božje kuće mogao da dovede u ovakvo okruženje? Kako smo mogli da se nađemo u ovom nebranom grožđu?” Obični ljudi bi postali plašljivi i prestrašeni, pa bi se sakrili i čekali od tri do pet meseci dok se bura ne stiša kako bi ponovo počeli da obavljaju rad. Najpre bi dobro zaštitili sebe, a tek kad bi im lična bezbednost bila osigurana, osvrnuli bi se da provere crkveni rad. Koliko god ljudi da je preostalo, osiguranje sopstvene bezbednosti bilo bi im na prvom mestu, a spasavanje sopstvenog života imalo bi prednost. Međutim, kad se čovek koga upotrebljava Sveti Duh susreo sa ovim silnim klevetama i glasinama, šta je izabrao? Izabrao je da se bori do smrti sa Sotoninim silama i Sotoninim režimom, da bude postojan u svom svedočenju o Bogu, da se čvrsto drži svog položaja, te da valjano zaštiti Božje delo i da valjano zaštiti Božje svedočanstvo; to je bila njegova odgovornost. Ako bi crkveni rad zastao, ako bi velika crvena aždaja omela i sabotirala rad na širenju jevanđelja, te ako bi crkva bila zabranjena, verovao je da bi to značilo da nije ispunio svoju dužnost i da zbog toga snosi neotklonjivu odgovornost. Uvek je govorio: „Ako ne mogu da dovršim poslanje koje mi je Bog poverio, zaslužujem prokletstvo!” Niko mu nije nametnuo takvo breme i niko mu nije rekao šta mora da učini pri susretu sa opsadom i klevetama Sotoninih sila. Oslanjajući se na svoju veru u Boga, oslanjajući se na svoju iskrenost prema Njemu i na pokazivanje svog razumevanja prema Njemu, on je preuzeo ovu odgovornost kao svoju nezaobilaznu dužnost. Prema njegovom shvatanju, ta odgovornost je bila njegova i on je bio jedini prikladan čovek da dovrši ovaj rad. Naravno, to nije bilo prisvajanje apsolutne vlasti, niti je to bilo upuštanje u borbu za moć; on je istrajavao u obavljanju ovog konkretnog rada i ispunjavanju svoje odgovornosti. Kad je KPK napadala, diskreditovala i osuđivala crkvu i besomučno progonila Božji izabrani narod, moglo bi se reći da su se sva braća i sestre suočavali sa neizmernim kušnjama, oplemenjivanjem i iskušenjima. Ovo je bila posebno velika kušnja za braću i sestre koji su verovali tek tri do pet godina i još uvek nisu položili temelj na istinitom putu. Ako ih niko ne bi blagovremeno podržao, opskrbljivao i vodio, oni koji su plitkog temelja, plašljivi i ljudi lošeg kova zaostali bi i izgubili priliku da budu spaseni. Međutim, kad se crkva susrela sa ovakvim posebnim okruženjem, čovek koga upotrebljava Sveti Duh ubrzao je korak u podučavanju i obučavanju vođa i delatnika i ubrzao je korak u obavljanju raznih segmenata crkvenog rada. Nije nimalo zabušavao niti je i najmanje izbegavao odgovornosti; umesto toga, ubrzao je tempo svog rada, pa su i tempo i efikasnost njegovog rada bili dvostruko veći nego ranije. Sećam se da je u to vreme brat, odmah pošto ujutru ustane i doručkuje, počinjao sa održavanjem okupljanja i besedom, rešavajući probleme koji su iskrsavali u crkvenom radu i u crkvenom životu. Nakon popodnevnog obroka i odmora od sat ili dva, ponovo bi počinjao da besedi o radu. U periodima najvećeg rada, pored beseda ujutru i popodne, uveče bi besedio još sat ili dva. Nakon što su te naporne godine prošle, svi aspekti rada izvedeni su na pravi put. Te godine su u celosti protekle u ubrzavanju tempa rada. Ja sam ubrzao tempo Svog propovedanja, a brat je ubrzao korak u svojoj saradnji, takođe održavajući okupljanja i propovedajući; preostalo vreme provodio je podučavajući i obučavajući vođe i delatnike, te ih usmeravajući u obavljanju različitih segmenata rada i rešavanju raznih pitanja. Ako i imaju nekakav utisak o tome, pojedini ljudi u najboljem slučaju znaju tek ovoliko: „U to vreme brat je uvek sa nama razgovarao u zajedništvu i usmeravao nas u obavljanju crkvenog rada.” Međutim, možda ti je nepoznata pozadina u kojoj se to odvijalo, niti znaš zašto je brat to činio, jer nemaš tu iskrenost niti to breme ili je posredi to što ti je rast premali da bi to jasno sagledao. Kad se crkva suočavala sa ogromnim pretnjama i pritiskom i u odsudnim trenucima kad se crkveni rad suočavao sa ometanjima i sabotažom, čovek koga upotrebljava Sveti Duh pokazao je još veće razumevanje prema Božjim namerama. U tim okolnostima, utoliko pre je posvetio svu svoju snagu obavljanju rada, nastojeći da pronađe načine da reši razne teškoće i probleme. S jedne strane, tragao je za Božjim vođstvom i tragao je za Božjim usmeravanjem; s druge strane, lično je sarađivao na pozitivan, proaktivan način. Dvadeset i četiri časa dnevno, tokom nekoliko uzastopnih godina, sa izuzetkom vremena za jelo, spavanje i odmor, on je u osnovi danonoćno radio, ulažući i nekoliko puta više vremena i snage od običnog čoveka kako bi obavljao crkveni rad. To je bila cena koju je čovek koga upotrebljava Sveti Duh platio kako bi zaštitio crkveni rad onda kad se crkva suočila sa najvećim teškoćama, a do sada je vrhunac tog najtežeg razdoblja već prošao. Budući da je čovek koga upotrebljava Sveti Duh neko ko je lično obavljao rad, ko je neposredno doživeo ove stvari i neposredno se njima bavio, on ima naročito dubok utisak o tome koje su godine u radu bile najzahtevnije i koji je rad u to vreme obavljen. I zahvaljujući kojem obavljenom radu su razni segmenti crkvenog rada tekli po utvrđenom redu i postali stabilni i koji je rad doveo do prekretnice u radu, kao i sa kakvim se teškoćama tada suočavao i koje teškoće nije bilo lako savladati – on sâm sve to zna, ali niko od vas to ne zna. Dok drugi na sličan način služe Bogu, na sličan način doživljavaju Božje delo i doživljavaju Božje spasenje, te ujedno uživaju u Božjem vođstvu i opskrbi i uživaju u Božjoj blagodati, čovek koga upotrebljava Sveti Duh uložio je mnogostruko više snage, celog svog srca i platio je mnogo veću cenu od običnog čoveka; naposletku, usavršen je od Boga, dovršio je poslanje koje mu je Bog poverio, preuzeo je na svoja pleća rad Božje kuće i doveo vas do današnjeg dana. Upravo zato što je uložio nekoliko puta više snage, vremena i platio mnogo veću cenu od običnog čoveka, svi ste vi naposletku nešto zadobili, zar ne? (Jesmo, zadobili smo.) Ako ćemo pravo, ono što ste zadobili prilično je veliko. Kao glava domaćinstva i vaš predvodnik, brat vas je sve vreme predvodio u doživljavanju Božjeg dela i predvodio vas je u obavljanju različitih segmenata rada, prebrodivši mnoge teškoće; takođe vam je omogućio da glatko doživite svako oplemenjivanje, kušnju i iskušenje – pa čak i opsadu i potiskivanje iz svih slojeva društva, kao i represiju i progon od strane silnih snaga KPK-a – sve do današnjeg dana.

Nakon što su sledili Boga sve do današnjeg dana, većina ljudi koji svoju dužnost obavljaju sa punim radnim vremenom zadobila je izvestan život-ulazak, a njihova vera u Boga je veća nego ranije. Prema Mom zapažanju, pojedini ljudi su u stanju da budu poslušni i pokorni u obavljanju svojih dužnosti. To Me veoma raduje. Iako su ovi ljudi veoma ograničenog kova, iako je napredak u njihovoj radnoj sposobnosti vrlo ograničen, a skromno je i ono što su zadobili u pogledu život-ulaska – naročito su ograničeni breme koje vođe i delatnici mogu da preuzmu na svoja pleća i rad koji oni mogu da obave – za pohvalu je ispoljavanje većine ljudi koji su poslušniji i pokorniji nego ranije. Ta poslušnost i pokornost, u Mojim očima, znače da su postali donekle razboriti i da poprimaju obličje odraslih ljudi. Premda ste još uvek veoma daleko od toga da stremite ka istini i takođe veoma daleko u pogledu život-ulaska, sudeći prema vašem poslušnom i pokornom stavu, budete li stremili ka istini, bez sumnje postoji nada da ćete naposletku biti spaseni. Nije reč o tome da ima tek malo nade; nada nesumnjivo postoji. Stoga, da biste dostigli spasenje, morate da uložite trud. Bilo da služite Bogu kao vođe ili obavljate različite dužnosti, svi morate da učite od čoveka koga upotrebljava Sveti Duh. On može da vam posluži kao najstvarniji primer na koji možete da se ugledate, kao primer koji najneposrednije možete da vidite i da dodirnete – zar ne? (Tako je.) Nekada, kad ste obavljali crkveni rad i kad ste tek došli u kontakt s bratom, bio sam pomalo zabrinut kad vas je on orezivao; strepeo sam za vas, plašeći se da to nećete moći da podnesete i da ćete postati negativni i slabi, jer ste razumeli tek ponešto od reči i doktrina, niste imali nikakav rast o kome bi vredelo govoriti, niti ste imali istinsku veru u Boga; u svom srcu ste verovali samo da Bog postoji, imali ste izvesnu revnost i određeni bezazleni poriv, te ste bili voljni da obavljate svoje dužnosti. Rekao sam: „Pošto im je rast tako mali, budeš li ih tako orezivao, zar neće postati negativni i slabi?” Brat je rekao: „Čuli su dovoljno besede o istini i, u smislu doktrine, svi oni je u potpunosti razumeju, ali naprosto ne mogu da se drže načela. Neće vredeti ako ne budu orezani.” Rekao sam: „U tom slučaju, treba sprovesti orezivanje.” Međutim, nakon što vas je brat tolike godine orezivao, zaključio sam sledeće: Ja ponekad nepotrebno brinem za vas; zaista vam je koristilo iskustvo orezivanja i u stanju ste da budete poslušni i pokorni u obavljanju svojih dužnosti. U svakom slučaju, bilo da vas je brat orezivao ili vam je pružao pozitivno vođstvo, opskrbu, podršku i pomoć – a sve je to proisticalo iz toga što on služi Bogu i obavlja rad i što mora da dovrši poslanje koje mu je Bog poverio – to vam je naposletku donelo veliku korist, zar ne? (Tako je.) Upravo zato što neprestano ispunjava svoje odgovornosti i ispunjava svoje obaveze prema vama, što se prema Božjem poslanju odnosi sa iskrenošću i prema vama postupa iskreno, brat je naposletku postigao prećutnu saglasnost sa Bogom, dovršio poslanje koje mu je Bog poverio i ispunio odgovornosti koje mu je Bog dao, omogućivši ujedno i vama da dosegnete današnji dan i da zadobijete ovo što danas imate, zar ne? (Tako je.) Vidiš, kad se crkva susrela sa tako teškim okruženjem i kad se suočila sa napadima, klevetama, pa čak i sa progonom i zabranom od strane verskog sveta i silnih snaga KPK-a, da čovek koga upotrebljava Sveti Duh nije blagovremeno iskoristio trenutak da obavlja rad, već da vas je odbacio i prepustio same sebi – bez ikakvog osećaja odgovornosti i bez iskrenosti prema vama, jedino uzvikujući parole, postupajući tek reda radi i ostavljajući sve na tome, a potom uživajući u životu i ne ispunjavajući svoje obaveze – da li biste u tom slučaju mogli da dosegnete nivo na kojem se sada nalazite u obavljanju svojih dužnosti? (Ne.) Sigurno ne biste mogli da ga dosegnute. Druge stvari da i ne pominjemo, već sama činjenica da vas brat uvek podstiče da ubrzate korak u određenom segmentu rada i da brzo dovršite određeni segment rada – taj njegov osećaj neodložnosti uticaće na vas i pokrenuće vas, zar ne? (Tako je.) Kad se taj osećaj neodložnosti prenese na vas, vi se ne usuđujete da zabušavate. Povrh toga, čovek je donekle podložan tome da se potčinjava. Uvek se plašite toga da će brat proveravati vaš rad, bojite se da će pronaći probleme, da će se naljutiti, te da će vas orezati i izgrditi. Da biste položili račun, da biste dovršili svoje zadatke, da biste obradovali brata i da biste na brata ostavili dobar utisak, zapinjete iz petnih žila kako biste to postigli. Na primer, ranije ste na svake dve sedmice pravili po jednu himnu, a sada možete da pravite po jednu himnu nedeljno. Uvek razmišljate o tome da premašite zadate ciljeve, uvek strepeći od toga da vas brat ne požuruje. Iako je brat pomalo strog u svom postupanju prema vama, da li vas je to što se on poslužio ovim metodom u radu učinilo boljim ili lošijim? Da li vas je to izvelo na pravi put ili vas je navelo na stranputicu? (Izvelo nas je na pravi put. Sada i sami imamo osećaj neodložnosti u obavljanju rada.) Bratovljev način, stil i način razmišljanja pri obavljanju rada – sve ste to usvojili. Kasnije sam čuo da su pojedina braća i sestre u timu za jevanđelje takođe počeli da ovako praktično postupaju. Pojedini ljudi su donekle otezali u obavljanju svojih dužnosti, propovedali su jevanđelje mesec dana i još uvek nisu postigli nikakve rezultate, pa su ih nadzornici na okupljanju poimence prozvali, rekavši da je učinak tog i tog čoveka u obavljanju dužnosti „ocenjen nulom”. Ovi ljudi su se postideli i nisu mogli da podnesu neprijatnost, pa su potom stekli izvestan osećaj neodložnosti u obavljanju svojih dužnosti. Smatram da je ovakvo praktično postupanje sasvim dobro. Premda je ovaj metod donekle neuviđavan i lišen topline, njime se prenosi dobra poruka: pod tako strogim bratovljevim disciplinovanjem, orezivanjem, nadzorom i podsticanjem, većina ljudi razvila je osećaj neodložnosti u obavljanju svojih dužnosti. Uvek se boje da će ih neko proveravati, boje se kontrole svog rada, stalno strahuju da će njihov napredak biti praćen a podaci proveravani, uvek se plaše ispitivanja o konkretnim pojedinostima svog rada, strahuju od usporavanja napretka rada i boje se da će zbog izostanka rezultata u obavljanju svojih dužnosti biti uklonjeni iz crkve sa punim radnim vremenom. Zato ubrzavaju tempo svog rada. Većina ljudi je razvila osećaj neodložnosti u obavljanju svojih dužnosti. Mada se ovaj osećaj neodložnosti trenutno ne može smatrati iskrenošću, niti on dostiže nivo odanosti, oni makar postižu rezultate u obavljanju rada. Zato uložite još malo truda, učite od brata i unesite malo iskrenosti u obavljanje svojih dužnosti. Nemojte postupati tek reda radi, nemojte uzvikivati parole i nemojte činiti stvari samo da biste otaljali zadatke, već položite račun pred Bogom i budite dostojni sopstvene savesti i razuma. Ako možete da imate malo iskrenosti i malo odanosti, te da stremite ka istina-načelima, moći ćete da budete u skladu s merilom u obavljanju svojih dužnosti. Većina vas koji sada obavljate svoje dužnosti ima ispravan stav, ima poriv, drži korak sa tempom rada Božje kuće i ne usuđuje se da popusti. Iako se plašite da ćete biti orezani zato što dužnost ne obavljate dobro, u vašem srcu makar postoji strah. Ranije niste imali čak ni strah; vaša podlost je bila odveć velika, bili ste previše samovoljni, vodeći se sopstvenim hirovima u svemu što ste činili. U sebi ste razmišljali: „Ti možda jesi nespokojan, ali ja nisam. Ne želim da radim tako brzo. To što ti vodiš računa o Božjim namerama nema nikakve veze sa mnom. Još uvek ne znam šta znači voditi računa o Božjim namerama; vodiću računa o njima kad saznam šta to znači i kako se to radi.” Sada je drugačije. U sebi razmišljaš: „Vodiš računa o Božjim namerama i tražiš od mene da ubrzam rad i dovršim zadatak u određenom roku, stoga moram da ga završim na vreme. Ako ne mogu da ga dovršim, orezaćeš me, izgrdićeš me ili ćeš me čak smeniti i ukloniti. Ako ne budem mogao da obavljam svoju dužnost, zar onda neće nestati moja nada u spasenje? Da bih bio spasen, moram dobro da obavljam svoju dužnost; moram da te navedem da kažeš kako dobro obavljam svoju dužnost.” Vaše stanje je postalo donekle aktivno i pozitivno, ali vam još uvek ponešto nedostaje kad je reč o praktičnom postupanju, zar ne? (Tako je.) Moraš da stremiš ka istina-načelima. Bilo da se susrećeš sa orezivanjem ili se susrećeš sa bilo kakvim teškoćama, moraš da učiš od brata. Treba da posmatraš kako brat postupa i šta on čini kad se susretne sa teškoćama i kako se odnosi prema svojoj misiji i prema poslanju koje mu je Bog poverio. U tome moraš da tragaš za načelima primene. Nemoj stalno da razmišljaš: „Moram da radim kako bi brat to video. Kako me brat ne bi grdio, kako bi bio zadovoljan mnome i imao dobar utisak o meni kad bude kontrolisao rad i kako bi nastavio da me upotrebljava, moram dobro da radim.” Ako stvari radiš samo zato da položiš račun pred bratom, to nije načelo koga treba da se pridržavaš; moraš težiti tome da vodiš računa o Božjim namerama i da udovoljiš Bogu. To kako obavljaš dužnost najpre mora da prođe proveru kod brata; to je prvi korak. Najvažnije je to da moraš da zadobiješ Božje odobravanje. Postizanje toga znači da imaš istina-stvarnost. To je načelo koga ljudi moraju da se pridržavaju. Ako svoju dužnost obavljaš samo zato da bi udovoljio bratu, onda ti je polazište pogrešno; to nije vera u Boga i pokornost Njemu. U svom srcu moraš da imaš mesto za Boga i moraš uvek da promišljaš: „Ako je brat zadovoljan, da li je i Bog zadovoljan? Ako je brat zadovoljan i ne orezuje me, ali Bog i dalje nije zadovoljan, to dokazuje da još uvek nisam u potpunosti postigao to da dužnost obavljam u skladu sa istina-načelima. I dalje moram da tragam za istinom i da postupam u skladu sa načelima. Tek kad budem u stanju da udovoljim Bogu moći ću da budem siguran. Ako je Bog zadovoljan i Bog me prihvata, i bratu će biti drago da to vidi.” Treba da se usredsrediš na istina-načela i da stremiš ka njima. U bratovljevim rečima i postupcima, u njegovom načinu govora, kao i u njegovim načinima i metodama obavljanja rada, treba da posmatraš kako on valjano obavlja svoju dužnost da bi udovoljio Bogu i postigao to da ga Bog usavrši, a potom treba da činiš kao što on čini i da se ugledaš na njega. Ugledati se na njega ne znači oponašati način na koji on govori i postupa, već znači oponašati načela prema kojima on obavlja stvari i usvojiti ta načela. Treba da pogledaš kojih se načela on pridržava u obavljanju svakog segmenta rada, kako postiže to da udovolji Bogu, kako dovršava Božje poslanje, s kakvim načinom razmišljanja obavlja rad, kojih se istina-načela pridržava i koji aspekt istina-stvarnosti poseduje. U tom smeru treba da tragaš, pa nakon što pronađeš načela, prema njima treba da postupaš i da ih primenjuješ. Ovakvim praktičnim postupanjem ćeš brzo napredovati.

Kad se crkva susretne sa naročito značajnim događajem, ako je posredi nešto što si već ranije doživeo, ako je to nešto što si ranije već radio i sa čime si postupao, te imaš iskustva, znaćeš kako da postupiš. Međutim, sa mnogim stvarima se susrećeš po prvi put. Kako postupiti sa takvom vrstom stvari na način koji je u skladu sa Božjim namerama i kako postupati a da se ne skrene na stranputicu ili izazovu teške posledice – to je ono što ljudi ne mogu lako jasno da sagledaju i u pogledu čega ljudi nisu sasvim sigurni u svom srcu. Šta treba učiniti ako ljudi ne mogu jasno da sagledaju stvari? Tada moraju da dokuče načela. Sa čim god da se susretnu i bez obzira na to da li je posredi neka velika ili mala stvar, ako ne mogu jasno da je sagledaju, treba da tragaju za istinom i treba da se mole Bogu i traže Božje vođstvo. To je načelo koje svako ko obavlja svoju dužnost ili služi Bogu mora da poseduje i svi treba tako da postupaju i da doživljavaju. Stoga, kad se crkva suočila sa velikim nedaćama i kušnjama, čovek koga upotrebljava Sveti Duh nije izabrao da pred njima ustukne, niti se odvojio od braće i sestara i crkvenog rada. Umesto toga, istrajao je u obavljanju rada, dajući sve što je u njegovoj moći kako bi valjano obavio rad. U tom nepovoljnom okruženju nije dopustio da crkveni rad zastane, već je omogućio da crkveni rad normalno i nesmetano napreduje. Naravno, čovek koga upotrebljava Sveti Duh prošao je kroz obuku i usavršen je od Boga u procesu neprestanog doživljavanja raznih problema koji se javljaju u crkvi i rešavanja svih aspekata crkvenog rada. Naposletku je razumeo Božje namere i razumeo je istina-načela u svakom segmentu rada. To onda ima veću praktičnu primenu u obavljanju svakog segmenta crkvenog rada. Kad vas on usmerava u obavljanju rada, ne morate da idete zaobilaznim putevima; vi, u suštini, jedete ono što je već pripremljeno. Ne morate da napipavate u mraku niti da tragate; možete naprosto praktično da postupate u skladu sa načelima o kojima brat besedi. Međutim, ne možete o svemu da pitate brata i da čekate da on proveri stvari umesto vas, razmišljajući ovako svaki put kad se sa nečim susretnete: „Više ne moramo da brinemo, ne moramo da tragamo za Božjim rečima i ne moramo ni o čemu da razgovaramo u zajedništvu niti da raspravljamo. Možemo naprosto neposredno da pitamo brata. Šta god brat kaže, to ćemo i učiniti; kud god da nas brat povede, mi ćemo slediti. Ako nam brat kaže da idemo na istok, nećemo ići na zapad. Time smo pošteđeni tolikih muka!” Ako imate takav stav i uvek se tako oslanjate na brata, naposletku će brat biti usavršen od Boga i zadobiće veoma mnogo, dok vi nećete zadobiti baš ništa. Zar time nećete naškoditi sami sebi? Da li ste ikada razmišljali o tome? (O tome ranije nismo razmišljali.) Zar onda nije vreme da o tome sada razmislite? (Jeste.) Vidiš, ljudi spolja izgledaju manje-više isto – svi su po izgledu nalik čoveku – ali se njihova unutrašnja stremljenja, kao i to kako razmišljaju i šta u srcu biraju u pogledu poslanja koje im je Bog poverio, međusobno razlikuju, zar ne? (Tako je.)

Kad se crkva suoči s krupnim stvarima, čovek koga upotrebljava Sveti Duh može blisko i prećutno da sarađuje sa Bogom i on ne napušta svoj rad. U crkvi predvodi Božji izabrani narod kako bi on neprestano napredovao pod Božjim uređenjima i vođstvom, omogućavajući da se rad Božje kuće nesmetano odvija. Pored ovog aspekta, kad se lično susretne s pojedinim blaćenjima i klevetama, to na njega ne utiče i on ne napušta svoj rad. Na primer, kad ga neko pogrešno razume ili kad se u verskom svetu pojave izvesne klevete i glasine o njemu – kad se suočava s tim stvarima i kad su njegov lični ugled i reputacija narušeni – prema Mojim zapažanjima i onome što je Meni poznato, čini se da ove stvari na njega mnogo ne utiču i da on ne mari za to kako ga spoljni svet procenjuje, a naročito za to kako ga verski svet komentariše i osuđuje. Te stvari na njega ne utiču. Na primer, kad je tek otišao u inostranstvo, čuo je da je Komunistička partija izmislila glasine kako je pobegao sa ogromnom svotom novca i kupio luksuznu vilu u nekoj zemlji. Čovek koga upotrebljava Sveti Duh više puta je čuo ljude kako izmišljaju takve glasine, a video ih je i na internetu, ali ga to nije sputavalo. Kakvo je njegovo gledište kad se susretne s takvim stvarima? On često navodi jednu narodnu izreku: „Zar ćeš prestati da sadiš kupus samo zato što čuješ zeca kako cvili?” Kažem da ovakav način razmišljanja nije loš. Kad treba da zasadiš kupus, to što zec cvili ne sme da te sputava. Kupus postoji da bi ga ti jeo; to što ga zec jede ne sprečava te da ga zasadiš. Ako zec želi da jede kupus, onda treba da pronađeš način da se izboriš s tim – uvek postoji način da se izađe na kraj s takvom vrstom problema. Ove stvari na tog čoveka ne utiču niti ga sputavaju, već on naprosto radi ono što bi trebalo da uradi; na crkveni rad takođe ne utiču nikakvo spoljašnje javno mnjenje niti kleveta. Kad se suoči sa ovim stvarima, šta zapravo u svom srcu misli čovek koga upotrebljava Sveti Duh? On se pridržava jednog načela, a ono glasi: „Kako god da se spoljašnje okruženje menja, misija koju mi je Bog poverio jeste ono što bi trebalo da učinim i moram da je dovršim. A što se tiče toga kako me spoljni svet kleveće, kakav stav ima prema meni, da li na mene gleda sa uvažavanjem ili sa visine i kakav ugled uživam u spoljnom svetu – to nema nikakve veze sa mojom misijom.” Kad pojedini ljudi čuju kako spoljni svet konstruiše glasine o njima, izmišljajući stvari iz čista mira kako bi ih oklevetao i ocrnio, njihov rast je premali da bi to podneli, pa prestaju da obavljaju svoje dužnosti. Kakvo god poslanje da im je povereno, oni ne obavljaju rad. Razmišljaju: „Budući da me Bog upotrebljava, On bi umesto mene trebalo da umiri ove spoljne glasine i klevete i da mi povrati dobar ugled. Ako ih Bog ne reši umesto mene, onda nemam volje da obavljam rad; ne mogu da obavljam ovaj rad.” Kad je reč o većini ljudi, ako prihvate malo poslanje, te obave malo od svojih dužnosti i ispune delić svoje odgovornosti, oni uvek pokušavaju da postave uslove Bogu. Nakon što obave malo rada, uvek žele da to razmene za blagodat; nakon što obave malo rada, osećaju da pred Bogom imaju zasluge i da su podobni da se cenkaju sa Bogom. Ma šta se događalo u spoljnom svetu, dokle god im se ne dopada ono što Bog čini, dokle god to ne odgovara njihovim željama i protivno je njihovim željama, oni se u svom srcu žale na Boga, žele da napuste svoj rad i da prestanu da rade. Čak i ako obavljaju rad, čine to površno i samo otaljavaju posao. Ako se njihovi lični problemi ne reše na dobar način, to se može odraziti na to kako obavljaju svoje dužnosti i može se odraziti na to kako dovršavaju poslanje koje im je Bog poverio. Kažite Mi, da li su takve vođe i delatnici u skladu sa merilom i dostojni poverenja? (Nisu u skladu s merilom, niti su dostojni poverenja.) Takvi ljudi nisu dostojni poverenja! Šta god da se dogodi tokom njihovog ličnog života i opstanka, to se može odraziti na njih u dovršavanju Božjeg poslanja. Ako im nešto nije nimalo po volji, prave ispade i postupaju nerazumno, prestaju da obavljaju svoje dužnosti i napuštaju svoj rad. Tek nakon što se ove spoljne stvari razreše, kad sve te stvari budu po njihovom i kad su oni dobro raspoloženi, sete se da u crkvi još ima posla i tek tada se sete da na svoja pleća preuzmu breme i nastave da rade. Oni ne shvataju ozbiljno poslanje koje im je Bog poverio, uvek se prema njemu odnoseći kao da je prava sitnica. Poslanje koje im je Bog poverio u njihovom srcu nije jednako važno kao njihov ugled i nije jednako važno kao njihova reputacija među ljudima. Onoga časa kad ih neko pogrešno razume ili kad prema njima ima izvesne lične predrasude, pa ih iza leđa osuđuje, ili kad u njih nije sasvim ubeđen ili kad ima neke primedbe ili različite predloge u vezi sa njihovim radom, oni postaju nezadovoljni, napuštaju svoj rad i prestaju da rade, te postupaju nerazumno pred Bogom. Svaki neznatan događaj koji iskrsne u njihovom životu, pa čak i samo jedan slučaj sporenja ili rasprave sa nekim, može da se odrazi na to kako dovršavaju Božje poslanje i može da se odrazi na to kako ispunjavaju sopstvene odgovornosti. Međutim, kad je reč o čoveku koga upotrebljava Sveti Duh, otkako sam s njim stupio u kontakt pa sve do danas, iz onoga što sam video i što je Meni poznato, nikada nijednom nije bio sputan u procesu rešavanja bilo koje stvari. On uvek govori: „Zar ćeš prestati da sadiš kupus samo zato što čuješ zeca kako cvili?” Posmatrano iz ljudske perspektive, čovek koga upotrebljava Sveti Duh poseduje veoma snažnu duševnu otpornost; posmatrano iz perspektive istine, ovaj čovek ima veru u Boga, iskren je prema Njemu i pokazuje razumevanje prema Njemu. Njegova vera u Boga, iskrenost prema Njemu i pokazivanje razumevanja prema Njemu nadilaze njegovu brigu za sopstveni ugled. Premda su ga pojedini ljudi klevetali, nanoseći veoma štetan uticaj njegovom ličnom ugledu i reputaciji, on za to ne mari. U njegovom srcu, dovršenje Božjeg poslanja i preuzimanje crkvenog rada na sopstvena pleća važniji su od svega drugog. Koliko god tvoj ugled bio velik i koliku god reputaciju uživao među ljudima, ako nisi dovršio Božje poslanje i misiju koju ti je Bog poverio, onda si u nevolji. Ništa što kažeš neće biti od koristi; moraš da položiš račun pred Bogom, jer ti je ovu misiju poverio Bog. Dužnost koju obavljaš potekla je od Boga; nisu ti je dali Božja kuća ili tvoj vođa, niti je posredi nešto što si sâm tražio – nju ti je Bog poverio. Budući da ti je dužnost poverio Bog, ne bi trebalo da te išta sputava. Čak i da mora presuše i stene se obruše ili se nađeš na rubovima zemlje i sa kakvim god progonom, nedaćom, preprekama ili neuspesima da se susretneš, sve dok možeš da obavljaš svoju dužnost, ne treba da napuštaš svoj rad, ne treba od njega da odustaješ i ne treba da ga izbegavaš. Ako ga izbegavaš i postaneš dezerter, onda si Juda i zauvek si arhigrešnik. Kad je reč o prihvatanju Božjeg poslanja, čovek koga upotrebljava Sveti Duh oduvek je ispunjavao svoje odgovornosti i obavljao svoju dužnost na temelju rešenosti da vodi računa o Božjim namerama. Rekao je: „Sve dok se Božje delo ne zaustavi, nastaviću da guram ova svoja kolica.” To su njegove doslovne reči, koje znače: „Sve dok se Božje delo ne završi i Bog mi ne kaže da stanem, zapeću iz petnih žila i nastaviću da obavljam rad. Staću jedino ako me Bog više ne bude upotrebljavao, ako se Božje delo završi i ako mi Bog kaže da stanem. Ako mi Bog ne kaže da stanem, onda ću, sve dok sam živ i dok je daha u meni, nastaviti da radim.” Kažite Mi, da li je njegova vera velika? Ima li on ogroman poriv? (Ima.) Imate li vi taj poriv? (Još uvek ga nemamo.) Većina ljudi se još uvek stalno nada: „Kad će se završiti Božje delo? Kad će stići velike katastrofe? Koliko je još vremena preostalo? Možemo li malo da uživamo u telesnom životu? Sve ove godine propovedanja jevanđelja i obavljanja dužnosti bile su tako naporne, nismo se čestito odmorili tokom Nove godine i drugih praznika, ostavili smo porodicu i više ne možemo da uživamo u porodičnoj toplini – kada će se ovo završiti?” Ljudi naprosto nemaju tu rešenost ili takav način razmišljanja, konkretno, da svoju misiju i dužnost u ovom životu čuvaju kao sâm svoj život. Premda uzvikuješ takve parole i polažeš takve zavete, to nije ispraćeno tvojim stvarnim postupcima. Nasuprot tome, čak i kad su njegov lični ugled i reputacija izloženi blaćenju i klevetama, čovek koga upotrebljava Sveti Duh ne postaje negativan i slab, niti pokušava da se brani i opravdava kao što to neki ljudi čine, a kamoli da dopušta da se to odražava na rad. On nastavlja da obavlja rad kao i obično, nepokolebljiv uprkos svim okolnostima. Ovaj rad, ova misija, povereni su mu od Boga, pa on naprosto bez prestanka nastavlja da ih izvršava.

Bilo da ste ljudi koji služe Bogu ili braća i sestre koji obavljaju razne dužnosti, ako želite da postignete prećutnu saglasnost sa Bogom i da vodite računa o Božjim namerama, to vam u ovom trenutku zaista može biti nedostižno. Međutim, morate makar da posedujete istinsku veru u Boga i iskreno srce; ove dve stvari bi najpre trebalo da postignete. Kako onda treba da postupate kako biste postigli te dve stvari? Put za to je sledeći: u dužnosti koju obavljaš moraš makar da daš sve od sebe, a da pritom nisi bezvoljan niti površan. Na primer, uzmimo da svoju dužnost obavljaš u plesnom timu, a čovek koga upotrebljava Sveti Duh sa tobom u zajedništvu razgovara o načelima koreografije i o tome za kakve plesove treba napraviti koreografiju i ujedno ti govori koje materijale treba da proučiš i koliko vremena imaš da dovršiš rad. Nakon što to zabeležiš, ti zajedno sa svima raspravljaš i razgovaraš u zajedništvu. Tamo gde razgovorom u zajedništvu stvari nisu razjašnjene, ti čekaš i dalje tragaš ili se savetuješ sa drugim plesnim timovima; čim razumeš, odmah to sprovodiš. Ako i dalje sasvim ne razumeš, nastavljaš da eksperimentišeš i nastojiš da stekneš osećaj za to; čim razumeš, hitaš da to učiniš i sprovedeš u delo. Pre svega, moraš da imaš iskreno srce prema svojoj dužnosti. Koja su ispoljavanja posedovanja iskrenog srca? Upravo smo govorili o jednom aspektu praktičnog postupanja čoveka koga upotrebljava Sveti Duh, a to je da u služenju Bogu, uprkos teškoćama sa kojima se susreće, on nikada ne napušta svoj rad. Šta bi trebalo da učiniš kad se susretneš sa pojedinim teškim stvarima? Nemoj da se plašiš – bez teškoća, tvoj rast ne bi mogao da se iskaže i tvoj kov ne bi mogao da se pokaže. Život je prepun raznih teškoća i ljudi provode život suočavajući se sa jednom teškoćom za drugom. Dok se neprestano suočavaš sa teškoćama, ako tragaš za istina-načelima i te teškoće rešavaš, zar onda nećeš steći sposobnost da rešavaš teškoće? Zar se tvoj kov i tvoj karakter neće poboljšati? Povrh toga, kad imaš načela za rešavanje teškoća i sprovodiš ih u delo, zar onda nećeš imati život-ulazak? Kroz rešavanje teškoća zadobijaš stvarnost istine – zar ti život neće postepeno rasti? Stoga, dobro je imati teškoće. Što se više suočavaš sa teškoćama, to se više ispoljava tvoja iskrenost i to se više ispituje tvoja vera u Boga. Nemojte da se plašite teškoća i nemojte da se bojite neuspeha i prepreka. Naravno, u tvom svakodnevnom životu često dolazi do nekih međuljudskih sukoba ili neko može biti nezadovoljan tobom, pa te čak iza leđa može osuđivati i na tebe gledati s visine, uz sve druge razočaravajuće i neprijatne stvari; te stvari ne bi trebalo da te sputavaju, niti bi trebalo da dozvoliš da se pojava tih problema ili teškoća odrazi na to kako obavljaš svoju dužnost. Ako imaš vremena da se njima baviš, možeš da tragaš kako da ih rešavaš u skladu sa načelima; ako si veoma zauzet svojom dužnošću i nemaš vremena da se njima baviš, onda ove svakodnevne poslove, trivijalne stvari i prepirke oko toga ko je u pravu a ko nije možeš da ostaviš po strani i da daš prednost dobrom obavljanju svoje dužnosti – to je najvažnije. Neki ljudi kažu: „Ne mogu. Neko me je iza leđa osuđivao i to me je povredilo. Osećam se užasno, loše sam volje, klonuo sam duhom, te osećam sputanost i ometanje u obavljanju svoje dužnosti. Ne mogu to da prevaziđem – šta treba da učinim?” U tom slučaju, trebalo bi da se iskreno i usrdno moliš Bogu i tražiš od Boga da ti pomogne i dâ ti snagu. Treba da kažeš: „Bože, želim da dobro obavljam svoju dužnost, ali sada je iskrsao sukob. U srcu osećam veliku uzrujanost. Ne želim da ovoj stvari pridajem značaj, ali me ona uvek sputava u srcu. Molim Te da mi pomogneš i daš mi snagu, kako bih mogao da je savladam i da me ona ne sputava, te da mogu dobro da obavljam svoju dužnost.” Nakon molitve, svojski nastoj da to prevaziđeš i da se protiv toga pobuniš. Kako se budeš trudio da sarađuješ, ove trivijalne stvari te nimalo neće ometati, niti će moći da utiču na tebe u obavljanju tvoje dužnosti. Ako si iskren u obavljanju svoje dužnosti, ako istinski veruješ da te Bog ispituje i da će Bog videti tvoj stav u obavljanju dužnosti, ako imaš takvu veru u Boga i ako se tako iskreno moliš, Bog će ti zasigurno pomoći da prebrodiš teškoću i oslobodiš se ograničenja takvih sukoba, pa ćeš moći normalno da obavljaš svoju dužnost. Ako tvoja molitva služi samo tome da testiraš Boga i samo na rečima iskazuješ želju da dobro obavljaš svoju dužnost, dok ti je subjektivna namera da se uplićeš u sukob i poraziš drugu stranu, Bog će videti da nemaš iskrenosti i zanemariće te, pa nećeš dobro obavljati svoju dužnost. Koji je krajnji rezultat toga što dužnost ne obavljaš dobro? Možeš samo da napustiš svoju dužnost i biće ti teško da ne napustiš svoj rad. Da li razumete? (Razumemo.) Iako tokom obavljanja svoje dužnosti mnogo puta ne želiš da napustiš svoj rad, ne želiš da se uplićeš u sukobe i ne želiš da te sputavaju bilo koji ljudi, događaji i stvari, već naprosto želiš da dobro obavljaš svoju dužnost, kad ti se razne stvari zaista dogode, ti ne možeš da vladaš sobom. Tvoja sopstvena volja je naročito snažna i uporan si u tome da se uplićeš u rasprave s drugima. U tom presudnom trenutku Bog ne gleda koliko tvoje reči lepo zvuče; Bog gleda samo u tvoje srce, gleda u to kakve su tvoje subjektivne namere. Ako imaš sklonost da se prepireš oko toga ko je u pravu a ko nije, da braniš sopstvene interese i da se raspravljaš sa drugom stranom kako bi razjasnio stvar i utvrdio ko je nadmoćniji, Bog naprosto uopšte neće delati i neće te prosvetiti niti će te voditi. Kad Bog vidi da tvoja želja da dobro obavljaš svoju dužnost nije iskrena, već je iskrena tvoja želja da braniš sopstveni ugled i status, Bog će te zanemariti. Bog će reći da si lažov i da nisi pošten čovek. U tim okolnostima Bog neće delati na tebi, jer Sveti Duh nikada ne obavlja uzaludno delo. Bog najpre gleda ka čemu naginju tvoje subjektivne namere. Pretpostavimo da naginješ ka tome da svoju dužnost valjano obaviš i privedeš Božje poslanje kraju, ali je tvoja lična snaga neznatna, sile sa kojima se suočavaš veoma su moćne, a razmirice sa kojima se susrećeš veoma su mučne i vrlo ih je teško rešiti; pošto vidi tvoju iskrenost, Bog će ti pomoći da sve to razrešiš. Vidiš, čovek koga upotrebljava Sveti Duh takođe živi među iskvarenim ljudskim rodom i živi u ovom materijalnom svetu, pa se i sâm susreće sa ovim stvarima, poput ljudskih osuda, blaćenja i kleveta, neprijateljstva ljudi prema njemu, pa čak i ljudi koji se sa njim otimaju za status i utrkuju za reputaciju među drugima i tako dalje. Međutim, sa čim god da se susreće, on uvek bira da dobro ispuni svoje odgovornosti i dovrši misiju koju mu je Bog poverio, te ne izneverava to što ga je Bog uzdigao. Uvek je imao takav način razmišljanja pri obavljanju crkvenog rada: sa čim god da se susreće, crkveni rad i misiju koju mu je Bog poverio posmatra kao svoj najveći prioritet, a poslanje i misiju koje mu je Bog dao čuva kao sâm svoj život. Stoga, kad u svojim subjektivnim namerama ima takvu sklonost, Bog ga sa Svoje strane ispituje i vidi njegovu iskrenost. Kad ga Bog ispituje i vidi njegovu iskrenost, sve ono zbog čega čovek može da bude sputan, uznemiren i pogođen i što čak može da pokoleba čovekova razmišljanja i gledišta i da uzdrma put kojim on ide, neosetno se rešava pod Božjim vođstvom i to sasvim lako. Obavljanje crkvenog rada upravo je takvo; često iskrsavaju teškoće i često se pojavljuju problemi. Brat uvek govori: „Zar ćeš prestati da sadiš kupus samo zato što čuješ zeca kako cvili?” Nakon što čuje ovu izreku, većina ljudi takođe zna da je načelo koje stoji iza nje ispravno, ali kada dođe do sprovođenja u delo, zašto nisu kadri to da učine? Zašto se tada javlja teškoća? To je u neposrednoj vezi sa subjektivnim stavovima ljudi prema sopstvenoj dužnosti i prema sopstvenoj misiji. To jest, između svoje dužnosti i Božjeg poslanja, s jedne strane, i svojih različitih ličnih interesa, s druge, ti biraš svoje lične interese; ono što ceniš jesu tvoji sopstveni telesni interesi, tvoj ugled i status, kao i telesno uživanje. Ulažeš osamdeset ili devedeset posto svog srca i snage i posvećuješ ih sopstvenim telesnim interesima, koristeći ih da braniš svoje telesne interese, dok svoju dužnost posmatraš kao sporedan posao. U tom slučaju, koliko iskrenosti možeš da imaš prema obavljanju svoje dužnosti, prema Božjem poslanju i prema Bogu? (Veoma malo.) Kod nekih ljudi to može biti i manje od deset posto. Da li je moguće da taj delić iskrenosti zameniš za istinu i zameniš za Božje usavršavanje? (Nije.) Božje usavršavanje i istina jesu neprocenjiva blaga! Ulažeš manje od deset posto svoje snage i misliš da to možeš da zameniš za istinu, da zameniš za to da te Bog usavrši i da zameniš za Božje priznanje i prihvatanje – kaži Mi, zar bi ti Bog dao te stvari? (Ne bi.) Moraš da uneseš sto posto svoje iskrenosti; tek tada možeš, poput čoveka koga upotrebljava Sveti Duh, da zadobiješ istinu i da zadobiješ Božje usavršavanje i Božje odobravanje. Sama istina jeste neprocenjivo blago i ništa se ne može zameniti za nju. Istina je kapital koji stvorenom ljudskom biću omogućava da se kvalifikuje za večni život. Zamisli samo koliko je to vredno! Nemoguće je da zadobiješ istinu time što ćeš se samo malo dati, uložiti tek malo truda i uzviknuti nekoliko parola. Da i ne govorimo o zadobijanju istine – čak i za sticanje malog dela prosvećenja i vođstva Svetoga Duha potrebna je izvesna mera iskrenosti i usrdnosti, a povrh toga, moraš da platiš cenu da bi zadobio delovanje Svetoga Duha – koliko još i više za zadobijanje istine! To zahteva razdoblje marljivog stremljenja, te moraš da podneseš mnogo patnje i da platiš visoku cenu da bi to postigao. To je zato što istina treba da služi kao tvoj život; čim ovaj život bude usađen u tebe, nećeš morati da okusiš smrt – nećeš umreti. Šta znači ne umreti? (To znači zadobiti večni život.) Večni život, posmatrano doslovno, znači opstajati zauvek, živeti večno i ne umreti, zato što imaš temelj za život i imaš kapital za život. Dakle, na koji način možeš da zadobiješ istinu, ovo neprocenjivo blago? Moraš da imaš makar nešto iskrenosti. Ako imaš samo deset posto iskrenosti, da li je to dovoljno? Smatram da čak ni pedeset posto nije dovoljno; i dalje nećeš moći da zadobiješ istinu. Možda ćeš moći da razumeš neke površinske istine, ali nećeš moći da zadobiješ one dublje istine – istinu i život u aspektu spoznaje Boga, u aspektu pokoravanja Bogu, te u aspektu bogobojažljivosti i klonjenja od zla. Ako želiš da ove istine budu usađene u tebe kako bi postale tvoja stvarnost i kako bi postale ono što prirodno ispoljavaš i proživljavaš, moraš da prineseš sto posto svoje iskrenosti; to nije nešto oko čega se može cenkati. Stoga, ako želiš da zadobiješ istinu, moraš da promisliš o tome koliko si iskrenosti prineo i da li si išta od nje zadržao za sebe. Tokom obavljanja svoje dužnosti i uz ljude, događaje i stvari sa kojima se susrećeš, koliko vremena provodiš zanemarujući svoju dužnost, zapostavljajući prave zadatke, težeći telesnom uživanju, težeći statusu, slavi i dobitku, te razmećući se i uzdižući sebe? Koliko vremena u obavljanju svoje dužnosti provodiš postupajući površno, oslanjajući se na druge i tako što si nevoljan da podneseš patnju i platiš cenu, kao i napuštajući svoj rad kad se susretneš s problemima, te postupajući samovoljno i ne vodeći računa o Božjem bremenu kad se susretneš s problemima? Sve ove stvari treba usrdno da preispitaš.

Pogledajte kako je čovek koga upotrebljava Sveti Duh svih ovih godina pratio vaš rad. Kad sa vama razgovara u zajedništvu o istini kako bi vas podržao i pomogao vam, kako on to čini? Ima li tu primesa ičega od njegove sopstvene volje? Da li je ikada napustio svoj rad? Da li je ikada bežao od svojih odgovornosti? Čak i kad vas orezuje, on to obavlja s tolikom iskrenošću, pa čak i kad vas grdi i disciplinuje, on to obavlja sa iskrenošću – ništa od toga nije tek reda radi. On iskreno ispunjava svoje odgovornosti i ispunjava svoje obaveze prema vama. Odakle potiče ta iskrenost? Ona se temelji na njegovoj iskrenosti prema Bogu. On je sa iskrenošću prihvatio Božje poslanje i otad koristi svoju iskrenost kako bi nastojao da Božje poslanje privede kraju i valjano ga obavi. Kako onda on to sprovodi u delo? Ne izgovara naprosto nekoliko reči, ne iznosi svoj stav tek tako, ostavljajući sve na tome. Umesto toga, taj rad na vama sprovodi temeljno. Trebalo bi da ste u stanju da to uvidite, zar ne? (Jesmo.) Stoga, čak i kad vas orezuje i kad vas grdi, on to čini sa iskrenošću. Kad vas orezuje i grdi, i on sâm oseća ogorčenje. Da nije odgovoran prema vama i da nema ni trunke iskrenosti, te da ga nije briga za greške koje pravite i da ih ne uzima k srcu, zar bi mogao da oseća ogorčenje? Kad svoju dužnost ne obavljate dobro, pa dovedete do toga da rad Božje kuće pretrpi štetu, da ovaj čovek ne štiti interese Božje kuće, da te stvari ne nosi u svom srcu i da mu nije stalo do toga kako obavljate dužnost – već da samo želi da se svi lepo slažu i da sve ostane prijatno – i da nema baš nikakvog osećaja odgovornosti niti bremena prema vama, da li bi onda osećao ogorčenje kad u obavljanju svoje dužnosti kršite načela? Da nije osećao ogorčenje, da li bi mogao da vas orezuje? (Ne bi.) Kažite Mi, da li se on svojom voljom naljuti? (Ne svojom voljom; posredi je to što smo mi krajnje nesnosni.) Tako je. Krajnje ste nesnosni. Koliko god puta da se o nečemu besedi, vi i dalje kršite ista načela; kako god da se stvari objašnjavaju, ne možete da ih zapamtite. Naposletku, pojedina braća i sestre ne znaju šta bi sa sobom, pa pitaju brata: „Ovaj put moramo da budemo kažnjeni, zar ne?” Brat, takođe na ivici strpljenja, kaže: „Hajde da vas ovaj put ne kažnjavamo.” Od toga što vas orezuje, pa sve do toga da naposletku sa vama raspravlja o tome treba li da budete kažnjeni i kako bi trebalo da budete kažnjeni – vidiš, brat se prema vama naprosto odnosi kao prema porodici. On koristi raznorazne metode da bi vas vodio i pomogao vam. Na kraju ne može čak ni da se naljuti kako bi vas orezao. Ne zna da li treba da se smeje ili da plače, pa nastaje upravo takav prizor. Kad brat ne bi nosio breme za vaš život-ulazak i za to što obavljate dužnost, kad ne bi imao iskrenosti prema radu Božje kuće, kad to ne bi smatrao sopstvenom brigom i kad to ne bi uzimao k srcu, da li bi vam činio sve ove stvari? (Ne bi.) Kad većina vođa i delatnika vidi da ljudi postupaju tako što krše načela ili prekidaju i ometaju crkveni rad, da li se naljute? Naljuti se njih nekoliko koji poseduju nešto osećaja za pravdu. Međutim, nakon što se naljute, oni razmišljaju: „I on je platio cenu u obavljanju svoje dužnosti; ne mogu baš da ga kritikujem. Trebalo bi samo malo da ga opomenem, da s njim porazgovaram i zamolim ga da to uradi kako valja.” Zatim kažu tom čoveku: „Bog nas uzdiže da obavljamo svoju dužnost i pruža nam priliku da budemo spaseni. Moramo da imamo savest i moramo da uzvratimo za Božju ljubav!” Oni samo upute nekoliko takvih rečenica opomene i zadrže se na tome, ne mareći za to da li je problem rešen. Dok čovek koga upotrebljava Sveti Duh obavlja rad i ispunjava svoje odgovornosti, sa kakvim god problemom da se susretne ili kakva god situacija da nastane u crkvi, on se lično uvek pridržava jednog načela i uvek se čvrsto drži te odgovornosti, vođen ispravnim stavom, kako bi priveo kraju poslanje koje mu je Bog poverio. Kakav je taj njegov način razmišljanja? Radi se o tome da, šta god da se dešava u životu, šta god da se zbiva u spoljašnjem okruženju i kako god da se menjaju ljudi, događaji i stvari, ljudi moraju da dovrše misiju koju im je Bog poverio – to je savršeno prirodno i opravdano. Prema njegovom shvatanju, koliko god dobro da upravljaš svojim ličnim životom, ako nisi dovršio Božje poslanje, ako nisi dobro obavio zadatak koji ti je Bog dao i nisi valjano obavio rad koji ti je Bog poverio, te nisi udovoljio Božjim namerama, beskorisno je sve što govoriš. Stoga, sa čim god da se susretne, njega to ne sputava, ne pogađa niti ga ometa; on čini ono što bi trebalo da čini, na način na koji bi to trebalo da čini. Božje poslanje i misija koju Bog daje ljudima vrhovni su prioritet; u svakom trenutku ljudi moraju čvrsto da ih se drže. To jest, šta god da se dogodi, dokle god Božje delo ne stane, obavljanje crkvenog rada i obavljanje rada Božje kuće jesu misija koju vam je Bog poverio i u njima morate da istrajete do samoga kraja. U ovom životu, budući da te je Bog izabrao i dao ti je ovu misiju, suđeno ti je da celoga svog života živiš za misiju koju ti je Bog poverio i da živiš kako bi priveo kraju poslanje koje ti je Bog dao. Ako zapostaviš prave zadatke i dopustiš da ti misli lutaju ka drugim stvarima, ne preuzmeš Božje poslanje na svoja pleća i ne ispuniš dobro svoje odgovornosti, te ostaneš dužan Bogu i dužan braći i sestrama, onda ćeš se nakon smrti odveć stideti da se suočiš sa Bogom i neće biti načina da položiš račun pred Njim. Stoga, vođen ovim načinom razmišljanja, na putu služenja Bogu tokom svih ovih godina, kakve god teškoće da je doživljavao, kakva god okruženja da je doživljavao i sa kakvim god teškoćama da se crkveni rad susretao, čovek koga upotrebljava Sveti Duh nije napuštao crkveni rad i nije napuštao rad Božje kuće. On je, korak po korak, nastavio da obavlja rad sve do današnjeg dana, a tako će nastaviti da ga obavlja i ubuduće. Sve vreme je obavljao taj rad – to je pravilo njegovog života.

Da li ste razumeli ovu besedu? (Jesmo, razumeli smo je.) Šta ste razumeli? (Da u svakom trenutku moramo čvrsto da se držimo svoje dužnosti i da se čvrsto držimo poslanja koje nam je Bog poverio. Koliko god da su teškoće velike, ne smemo da odustanemo; moramo da se molimo Bogu i da tragamo za istinom kako bismo rešavali probleme. Pored toga, bilo da su nam ugled i status narušeni ili su nam povređeni lični telesni interesi, moramo da otpustimo svoje lične interese, ove stvari ne smeju da nas sputavaju i moramo čvrsto da se držimo poslanja koje nam je Bog dao.) A tu je i najvažnija stvar, a to je da su služenje Bogu, obavljanje rada Božje kuće i prihvatanje odgovornosti i misije koje ti je Bog poverio doživotna stvar; ne smeš da zauzmeš privremen stav. Ako uvek imaš privremen stav i razmišljaš: „Nakon što svoju dužnost budem obavljao dve ili tri godine, Božje delo će se završiti, a ja ću uspeti u verovanju u Boga; moj život će se pokazati vrednim i biću na dobitku”, onda nećeš moći da ideš do kraja tog puta; kao neko ko služi Bogu, ti nisi u skladu s merilom i nemaš iskrenosti prema Bogu. Kakvi su onda oni ljudi koji zauzimaju privremen stav? To su oportunisti. Budući da nemaš čak ni iskrenosti prema Bogu, zar možeš da imaš iskrenosti prema crkvenom radu i prema braći i sestrama? (To bi bilo nemoguće.) Kad u crkvi nastupi neki krupan događaj ili kad se desi nešto što se tiče tvog sopstvenog ugleda i statusa i tvojih ličnih interesa, ti nikako ne bi izabrao da zaštitiš crkveni rad i nikako ne bi udovoljio Božjim namerama. Ovakvi ljudi, koji zauzimaju privremen stav, u velikoj su opasnosti. Kad se crkveni rad odvija normalno, oni mogu da nastave dalje u svojoj veri, međutim, čim se crkva susretne sa nezapamćenim progonom i nastupi neka kriza, oni će se suočiti sa iskušenjem i neizvesno je da li će moći da nastave da slede Boga. Mogu li takvi ljudi da slede Boga do kraja puta? (Ne mogu.) Zauzimanje privremenog stava u obavljanju dužnosti ukazuje na opasnost. Neki ljudi razmišljaju: „To što zauzimam privremen stav pokazuje da sam pronicljiv i da umem da ugrabim prilike. Pogledajte samo kako ste vi glupi! Prineću malo iskrenosti tek kad Božje delo bude pred završetkom i kad se jevanđelje carstva proširi u sve zemlje na svetu. Ako do kraja Božjeg dela preostaje još nekoliko godina ili čak decenija i ono neće uskoro da se završi, onda ću naprosto živeti svoj život i pre svega ću težiti svetu, a vratiću se da obavljam dužnost kad Božje delo bude pred samim krajem.” Veoma si mudar i sasvim proračunat i sve si to vrlo lepo smislio. Ljudi možda ne znaju tvoje planove, ali Bog ih zna. Nemaš iskrenosti prema Bogu, pa ti Bog neće dati da preuzmeš nikakvo breme. U tom slučaju rad Božje kuće, služenje Bogu i to što obavljaš svoju dužnost, kao i to da u budućnosti budeš spasen, neće imati nikakve veze s tobom. Dok služi Bogu, pored toga što ima veru u Boga, što ima iskrenost i vodi računa o Njemu, čovek koga upotrebljava Sveti Duh i svaki segment crkvenog rada posmatra kao svoj sopstveni rad. Živeti ovaj život znači obavljati rad, a obavljati rad znači živeti. Posmatrati crkveni rad kao sopstveni rad i obavljati ga baš kao što se provodi svakodnevni život – zar ovakav način razmišljanja nije sasvim dobar? (Jeste.) Imate li vi ovakav način razmišljanja? (Još uvek ga nemamo.) Ne zaboravite: da bi čovek bio u stanju da dobro obavlja svoju dužnost i dovrši Božje poslanje, ne postoje nikakve smicalice ni prečice. Sve se svodi na ove reči: zapni iz petnih žila i budi posvećen. U svakom trenutku zapni iz petnih žila i daj sve od sebe. Moraš da prineseš svoju iskrenost i da daš sve od sebe kako bi dobro obavljao svoju dužnost; u protivnom je nemoguće da budeš usavršen od Boga, zar ne? (Tako je.)

U redu, ovim završavamo naš današnji razgovor u zajedništvu. Doviđenja!

22. februar 2025. godine