Na poslednjem okupljanju, u zajedništvu smo razgovarali o tome šta je kov, kao i o načinu da se izmeri kov nekog čoveka. Koliko merila smo ukupno nabrojali za odmeravanje čovekovog kova? (Jedanaest.) Ponovite još jednom tih jedanaest merila. (Sposobnost učenja, sposobnost razumevanja stvari, sposobnost shvatanja, sposobnost prihvatanja stvari, kognitivna sposobnost, sposobnost donošenja sudova, sposobnost prepoznavanja stvari, sposobnost reagovanja na stvari, sposobnost odlučivanja, sposobnost procenjivanja i uvažavanja stvari i sposobnost za inovacije.) Svaka od ovih jedanaest sposobnosti sastavni je deo u odmeravanju sveobuhvatnog čovekovog kova. Prošli put smo razgovarali o njih deset i stigli smo do sposobnosti procenjivanja i uvažavanja stvari. Za svaku od sposobnosti smo razgovarali o ispoljavanjima dobrog kova, prosečnog kova, lošeg kova i odsustva kova. Ljudi bez kova u osnovi nemaju nikakve vrline, nikakve autentične hobije ili interesovanja. Kad se s bilo čim suoče, oni nemaju nikakvo mišljenje ni sposobnost donošenja sudova. Nemaju sposobnost da prepoznaju ljude, događaje i stvari; nemaju ni sposobnost prihvatanja bilo čega i, naravno, za njih se još manje može reći da imaju sposobnost reagovanja na stvari ili sposobnost odlučivanja. Budući da nemaju nikakve vrline, takvi ljudi se još manje mogu dovesti u vezu sa sposobnošću procenjivanja i uvažavanja stvari.

Kad je reč o sposobnosti procenjivanja i uvažavanja stvari, na poslednjem okupljanju u zajedništvu smo razgovarali o jednom delu njenog sadržaja. Na šta se uglavnom odnosi sposobnost procenjivanja i uvažavanja stvari? Procenjivanje se odnosi na ono što ljudi nazivaju sposobnošću razlikovanja, u smislu sposobnosti prepoznavanja misli, gledišta, stavova i tema o ljudima, događajima i stvarima koje čovek zagovara. Sposobnost procenjivanja i uvažavanja stvari uglavnom obuhvata čovekove misli i gledišta u vezi sa određenim pitanjima; to jest, stvari povezanih sa domenom misli. Ako imaš sposobnost procenjivanja i uvažavanja tih stvari, onda si ti čovek sa sposobnošću procenjivanja i uvažavanja stvari. Ako ne znaš kako da posmatraš ove stvari povezane s mislima i gledištima i u osnovi ne možeš da ih zapažaš, za tebe se onda ne može smatrati da poseduješ sposobnost procenjivanja i uvažavanja stvari – ta sposobnost nema nikakve veze s tobom. Međutim, kad se s nečim susretneš, ako možeš da prepoznaš poreklo te stvari i svrhu u njenoj pozadini i ako možeš da prepoznaš da li su misli i gledišta koje ona prenosi i zagovara ispravni ili nisu, i ako ujedno možeš da prepoznaš mogu li te misli i gledišta da se održe, jesu li oni pozitivne ili negativne stvari, i jesu li u skladu sa razvojnim zakonima stvari ili bliske pojavama unutar zakona koji uređuju sve stvari stvorene od Boga – ako imaš takvu sposobnost procenjivanja i uvažavanja stvari, onda to dokazuje da ti je kov prilično dobar. Ako misli i gledišta koje ta stvar zagovara odnosno smer i ciljevi koje ona podstiče, sadrže greške, izobličenja, stvari koje ne odgovaraju ljudskosti ili logici razmišljanja, ili stvari koje u osnovi nisu usklađene sa objektivnim zakonima koji uređuju sve stvari stvorene od Boga – ako sve to možeš da otkriješ i možeš da otkriješ i šta je ispravno i šta je pogrešno, to je dovoljno da dokaže da imaš sposobnost procenjivanja i uvažavanja stvari i da je tvoja sposobnost procenjivanja i uvažavanja stvari velika; činjenica da imaš tu sposobnost znači da je tvoj kov vrlo dobar. Na primer, kad čitaš neki članak koji su napisali brat ili sestra u crkvi, ti možeš da otkriješ da li je njihovo shvatanje stvari, njihovo shvatanje ljudske priroda-suštine i njihovo shvatanje Božjih reči u skladu sa istina-načelima, jesu li gledišta izražena u tom članku izobličena i da li su perspektiva i stav koji oni zauzimaju ispravni ili pogrešni – ti možeš da otkriješ sve te stvari. Ako možeš da se složiš s onim mislima i gledištima u tom članku koji su ispravni; i ako ujedno možeš da prepoznaš i ispraviš pogrešne misli i gledišta u tom članku i znaš zašto su takve misli i gledišta pogrešni, koji aspekt logike razmišljanja ili koji objektivni zakon pozitivnih stvari oni krše i, na dubljem nivou, možeš da uvidiš koji aspekt istina-načela oni krše o kome je Bog opomenuo ljudski rod – to dokazuje da je tvoj kov dobar. Kao prvo, ako možeš da vidiš koje je pozitivne stvari u tom članku vredno naučiti i možeš takođe da proceniš kakav pozitivan smer to daje ljudima, kao i kakvu pozitivnu opskrbu, pomoć i podršku to donosi – i, povrh toga, ako možeš da znaš koje štetne, negativne i izobličene stvari taj članak sadrži; koje pogrešne misli i gledišta on sadrži, a koje mogu navesti ljude na loš način razmišljanja i koje negativne uticaje mogu imati na ljude; kako te pogrešne stvari treba ispraviti; i kako određene nedostatke treba nadomestiti tako da to ljudima donese veću korist – onda je to jedno ispoljavanje nekoga ko ima sposobnost procenjivanja i uvažavanja stvari. Na primer, pri učenju plesa, kad posmatraš plesno izvođenje, ti možeš da otkriješ koji su pokreti veoma humanizovani, koji izražavaju misli i želje u okviru ljudskosti, i potiču iz perspektive ljudskosti, i zasnovani su na ljudskosti i u velikoj meri odgovaraju potrebama savesti i razuma normalne ljudskosti; i možeš da otkriješ koji su pokreti, izrazi na licu i izražajne metode govora tela, kao i misli koje se unutar njih zagovaraju, pozitivni i mogu da obogate čovekov duhovni svet – u stanju si da vidiš sve te stvari. Ne samo da si u stanju da plešeš ili izvodiš neke jednostavne pokrete, već možeš da uvidiš misli koje se zagovaraju u plesnom izvođenju; možeš da shvatiš značenje misli unutar njega, kao i plesne forme koje se koriste pod vođstvom tih misli. Ako su plesne forme i govor tela korisni za ljude i jesu nešto što treba da naučiš, prihvatiš i iz toga nešto izvučeš – u stanju si da vidiš i naučiš ove stvari i možeš da prihvatiš njegove pozitivne elemente – onda je to ispoljavanje nekoga ko ima sposobnost procenjivanja i uvažavanja stvari. Naravno, ako ples predstavlja neke izobličene misli koje nisu u skladu s ljudskošću, a ti možeš i njih da zapaziš, i možeš da prepoznaš u čemu su greške, i ujedno znaš šta je pogrešno u tom obliku prezentacije, koje se usmeravajuće misli nalaze u njegovoj pozadini – ako sve to možeš da vidiš i prepoznaš, onda je i to ispoljavanje posedovanja sposobnosti procenjivanja i uvažavanja stvari. Pošto sam naveo ova dva primera, shvatate li sada šta je sposobnost procenjivanja i uvažavanja stvari? Da li je uspostavljeno ovo merilo za odmeravanje da li neko ima dobar kov i sposobnost procenjivanja i uvažavanja stvari? (Jeste.)

Ako nešto vidiš i znaš koje misli i gledišta to nešto zagovara ili perspektivu i stav koje zauzima, ali ne znaš jesu li te misli i gledišta ispravni ili pogrešni, u tom slučaju nemaš preveliku sposobnost prepoznavanja stvari. Mogao bi samo da osećaš: „Ovaj ples je prilično dobar; ovaj članak je prilično dobar; ovaj film je prilično dobar; ima umetničku vrednost i njegove izražajne tehnike su sjajne”, samo posmatrajući tu stvar i o njoj učeći iz perspektive date delatnosti ili iz perspektive znanja, ali bez sposobnosti da odrediš jesu li misli i gledišta koje ta stvar zagovara tačni ili netačni, ispravni ili pogrešni, pozitivni ili negativni; pa bi mogao da postaviš pitanja poput: „Odgovaraju li te misli i gledišta istini? Je li to u skladu s ljudskošću? Da li je u skladu s razvojnim zakonima stvari? Da li takvi ljudi postoje? Jesu li se takvi događaji odigrali? Je li ovo pozitivna stvar?” Ako se svaka rečenica koju izgovoriš završava znakom pitanja, onda nemaš sposobnost prepoznavanja stvari. Ako poznaješ samo obuhvaćene aspekte koji su zasnovani na tehnici, struci ili znaju, ali ti, kad je reč o stvarima na nivou misli, nedostaje sposobnost prosuđivanja o tome da li su one tačne ili netačne, ispravne ili pogrešne, šta to govori o tvom kovu? To ukazuje na to da imaš prosečan kov. Iako poseduješ izvesnu sposobnost procenjivanja i uvažavanja stvari, tvoja sposobnost je ograničena na uvažavanje autorovih misli iz tehničke i stručne perspektive. Možeš samo da shvatiš ili razumeš zašto je taj autor uradio to što je uradio, ali ne možeš da proceniš jesu li misli i gledišta koje on zagovara ispravni ili nisu i da li su to pozitivne stvari, odnosno koliko veliki uticaj ove misli i gledišta imaju na ljude nakon što im se predoče, da li je to pozitivan ili negativan uticaj ili kakve posledice oni donose ljudima – ništa od toga ne znaš. Na osnovu ovog nivoa, kov takvih ljudi je naprosto prosečan. Oni mogu samo da uvaže, ali ne mogu da procene i stoga ne mogu da dostignu kov nekoga ko poseduje sposobnost procenjivanja i uvažavanja stvari. Koju god dužnost da izvršavaju, neki ljudi imaju jako lošu sposobnost prepoznavanja stvari. Smatraju da je prihvatljivo raditi stvari na bilo koji način. Njihova gledišta i stavovi su veoma mutni i sasvim nejasni. Šta god da neko drugi kaže, oni to mogu da prihvate, pošto nemaju tačna gledišta ili načela primene. Shodno tome, oni nijednu dužnost dobro ne obavljaju. Kakav god posao da preuzmu, stvari su im posebno mutne i nejasne kad je reč o utvrđivanju i postavljanju granica o pozitivnosti ili negativnosti, ispravnom ili pogrešnom, o raznim mislima i gledištima koji nastaju tokom njihovog posla. Kad ih ljudi pitaju: „Pojavila se ova misao ili ovo gledište – jesu li ispravni?”, oni kažu: „Ljudski um je slobodan. Ne treba ga ograničavati. Mora da postoji raznolikost – treba dozvoliti predočavanje i izražavanje svake misli.” To je njihovo gledište u vezi sa postojanjem različitih misli. Odnosno, kakve god misli ili gledišta da se pojave – bilo da su ispravni ili pogrešni, tačni ili netačni – oni veruju da svima njima treba dozvoliti da postoje i da treba slobodno da se predočavaju. Smatraju da, sve dok neko razmišlja na određeni način, sve dok neko ima nekakvu potrebu, sve dok postoji publika za određenu misao ili ljudi koji je odobravaju, u tom slučaju u njenom postojanju ima vrednosti. Ova njihova misao i gledište su veoma mutni. Prema rečima nevernika, ta misao ili to gledište često postoji u „sivoj zoni” bez granica. Ovi ljudi nemaju stroga merila niti kriterijume za procenu da li su stvari ispravne ili pogrešne. Osim toga, može se reći da takvi ljudi nemaju nikakvo stanovište, nikakve stvarne misli niti gledišta. I, naravno, ujedno se može reći da takvi ljudi na pozitivan način ne zagovaraju nijednu stvar. Dakle, mogu li onda takvi ljudi da prihvate istinu? Mogu li da razumeju istinu? Zaista je teško reći. Problematično je kad neko ima loš kov. Kad se ljudi lošeg kova u isto vreme suoče s pojavom dve misli ili dva gledišta, oni nemaju sopstveno mišljenje; ne znaju koje je ispravno a koje pogrešno. Prikloniće se onoj strani koja je snažnija. To zovemo odsustvom stava. Takvi ljudi su smeteni pojedinci. Nećemo razgovarati o tome kakvo je stremljenje njihove ljudskosti niti kakav je njihov karakter – govoreći samo u smislu njihove sposobnosti procenjivanja i uvažavanja stvari, kov takvih ljudi je naprosto prosečan. Zašto to kažem? Zato što iako im njihov kov omogućava da uvažavaju određene stvari na nivou misli, nedostaje im sposobnost da procene autentičnost stvari i da prepoznaju da li su stvari ispravne ili pogrešne, tačne ili netačne. Stoga je njihov kov svrstan u prosečan. Pošto su, kad je reč o procenjivanju stvari, njihove misli, gledišta i stavovi vrlo mutni i ti ljudi za svoju osnovu ili kriterijum nemaju pozitivne stvari, oni mogu da učine neke dobre stvari, ali i neke loše stvari. Mogu da učine neke relativno ispravne stvari koje drugima koriste i pomažu ljudskosti, ali istovremeno mogu da učine i neke stvari koje drugima štete i na njih imaju štetan uticaj. Prema tome, kov takvih ljudi samo je prosečan. Pretpostavimo, na primer, da postoji neki film u kome su misli koje režiser zagovara relativno pozitivne i relativno humane, i to su stvari koje su relativno usklađene sa potrebama ljudskosti – potrebama opravdanim u današnjem društvu, kao što su demokratija, sloboda, ljudska prava i druge pozitivne stvari – i tokom tog filma taj režiser duboko iznosi te stvari unutar ljudskih misli kako bi ljudima pomogao da ih spoznaju. Ako čovek prosečnog kova gleda taj film, on može da prepozna da su te misli dobre i ispravne. On može da vidi da su te misli relativno popularne i cenjene u današnjem društvu; može da zapazi ispravnost misli koje zagovara taj režiser. Međutim, ako u ovom filmu režiser takođe zagovara neke relativno specifične misli – stvari na koje većina odraslih osoba i ljudi sa sposobnošću shvatanja ne bi ni pomislila, koje su vrlo ekstremne i, može se čak reći, stvari koje se retko viđaju ili je gotovo nemoguće da se dogode prema uobičajenim razvojnim zakonima stvari – tada ljudi sa prosečnom sposobnošću procenjivanja i uvažavanja stvari ne bi bili u stanju da ih raspoznaju tokom gledanja filma. Oni bi pomislili: „Te konkretne misli koje taj režiser zagovara nisu pogrešne. Iako se te stvari dopadaju samo malom broju ljudi i oni ih prihvataju, te misli i dalje treba da budu cenjene u današnjem društvu; treba ih svima učiniti dostupnim tako da za njih svi saznaju i prihvate ih.” Vidiš, bez obzira na to jesu li stvari koje režiser zagovara u istom tom filmu pozitivne ili one imaju negativan uticaj na ljude, ti ljudi će ih prihvatiti i čak naročito uvažavati. Za njih ne postoji jasna ili tačno utvrđena razlika između ispravnog i pogrešnog. Stoga oni mogu da prihvate pozitivne stvari u tom filmu, ali mogu da prihvate i negativne stvari. Pošto te stvari mogu da prihvate, oni će ih i primenjivati. Te stvari će uklopiti u dela koja izražavaju njihove sopstvene misli i gledišta ili će ih usađivati u druge u svakodnevnom životu, utičući na druge ljude. Naravno, pozitivne stvari će imati dobro dejstvo na ljude, dok će negativne stvari sasvim sigurno imati negativan uticaj na ljude. Stoga će, dok rade dobre stvari, takvi ljudi učiniti i neke loše stvari. Odnosno, kad si gladan, oni će ti, na primer, dati činiju kaše, ali ta kaša neće biti čista i biće pomešana sa malo peska, a budeš li je jeo u dugom periodu, to će biti štetno po tvoje zdravlje. Ili će ti dati činiju hrane, ali će ta hrana biti pomešana sa stvarima poput muva i komaraca. Možda ti bude ukusna, ali u sebi sadrži neke bakterije koje su štetne za telo. Iako će ti ovi ljudi utoliti glad i ispuniti želudac, oni će ujedno doneti i neke štetne efekte tvom telu. Na isti način, ako ti nedostaje sposobnost raspoznavanja, kad posmatraš neko delo, vrlo je verovatno da ćeš iz njega prihvatiti neke pogrešne misli i gledišta, da ćeš njime biti zaluđen i zatrovan. Prema tome, posedovanje sposobnosti prepoznavanja stvari takođe je vrlo važno. Ovo su ispoljavanja ljudi prosečnog kova u smislu njihove sposobnosti procenjivanja i uvažavanja stvari.

Sledeći nivo jesu ljudi lošeg kova. Ljudi lošeg kova nemaju nikakvu sposobnost procenjivanja i uvažavanja. Odnosno, kad bilo šta vide, oni ne znaju koje misli i gledišta je ispravno imati, niti znaju koji ugao posmatranja ili stav je ispravno zauzeti. Oni čak ne znaju ni kakve pogrešne misli i gledišta ljudi imaju o toj stvari, niti kakvim su se mislima ljudi vodili kad su se susretali s takvim stvarima – to uključuje logiku razmišljanja, a ljudima lošeg kova ona naprosto nedostaje, pa se stoga ni ne postavlja pitanje jesu li oni u stanju da stvari uvažavaju. Tek kad je neko u stanju da stvari uvažava može se reći kakvo je njegovo uvažavanje stvari odnosno da li on ima sposobnost procene stvari. Ako on ne može čak ni da uvažava stvari, tad nema nikakvog smisla razmatrati da li on ima sposobnost procenjivanja stvari. Na primer, nakon što pročitaju neki članak, neki ljudi kažu: „U ovom članku se koristi kitnjast rečnik, način izražavanja je vrlo tečan i prilično je duhovit. Taj članak je divno napisan!” Neko ih pita: „Koje misli i gledišta je autor imao za cilj da izrazi u tom članku? Kakav je njegov stav prema ljudima, događajima i stvarima ovog tipa?” „O, zar postoji neki stav? Zar on sadrži i misli i gledišta? Nisam to primetio. Kako bilo, mislim da mu je članak dobro napisan i uživao sam dok sam ga čitao.” Druga strana pita: „Pa, u kojim si to mislima i gledištima koje je on izrazio uživao? Znaš li koji pasus ili priča izražava koju vrstu autorovih misli i gledišta, i koja je centralna poruka tog članka?” On kaže: „Nisam to još shvatio.” On ga je pročitao još dva ili tri puta i još uvek samo smatra kako je taj članak dobro napisan i rečit. Kad je reč o mislima i gledištima koje on izražava, on to ne može da zapazi. To razotkriva kakav je njegov kov, zar ne? Ako je pročitao taj članak i ne može da zapazi koje misli i gledišta članak objašnjava, može se samo reći da tom čoveku nedostaje sposobnost procenjivanja i uvažavanja stvari i da je osoba lošeg kova. Ako članak sadrži jasan rečnik koji uveliko objašnjava ispravne misli i gledišta, a on to i dalje ne može da zapazi, to dokazuje da mu je kov izuzetno loš. On može jedino da kaže: „Taj članak je dobro napisan, jezik je tečan i stil pisanja je dobar”, ali on ne zna niti razume jesu li činjenice koje se razmatraju u članku objektivne, na kakva osećanja navode čitaoce odnosno šta će čitaoci iz njega moći da nauče ili izvuku – i dalje bi to morao da pita autora. To sasvim dokazuje da takvi ljudi imaju loš kov. Kako se njihov loš kov ispoljava? Njihov loš kov se ispoljava u tome što ne razumeju šta su misli i gledišta i ne shvataju kako da uvažavaju stvari i, naravno, još i više u njihovoj potpunoj nesposobnosti da procenjuju stvari. Sve skupa to se naziva odsustvom sposobnosti procenjivanja i uvažavanja stvari. Način po kome su oni bez sposobnosti procenjivanja i uvažavanja stvari lošiji od onih sa prosečnim kovom jeste u tome što njima ne samo da nedostaje sposobnost procenjivanja stvari već i sposobnost uvažavanja stvari. Prema tome, kad je reč o stvarima na nivou misli i gledišta, logike razmišljanja odnosno toga da li je nešto usklađeno s ljudskošću ili objektivnim zakonima stvari, oni ne mogu da ih prozru i ne znaju kako da ih uvažavaju. Oni čak ne mogu ni da zapaze da li taj članak objašnjava ikakve misli ili gledišta, a kamoli da prepoznaju jesu li te misli i gledišta ispravni ili pogrešni. Samo zato što su pohađali školu, oni mogu da čitaju stvari koje su povezane s rečima, znanjem, tehničkim veštinama i profesijama, ali ostaju na nivou sposobnosti da stvari čitaju, gledaju i slušaju bez sposobnosti da ih uvažavaju. Takvi su oni ljudi kojima je kov loš. Ljudi lošeg kova mogu da razgovaraju o stvarima na nivou tehničkih veština i profesija ili znanja, kao što su: koje poznate ličnosti je neko delo, navod koje poznate ličnosti je citiran, koji stil izražavanja je korišćen odnosno koja tehnička veština ili profesija je korišćena da se to postigne – te stvari mogu da zapaze. Međutim, oni ne shvataju koncepte koji se zagovaraju i izražavaju na osnovu nivoa ovih profesija i tehničkih veština ili znanja, kao ni koji su koncepti, temelji ili osnovne stvari u pozadini formulacije i predočavanja tih stvari. Tako izgleda kad neko ima loš kov. Takvi ljudi imaju jednu karakteristiku: oni ne znaju kako da promišljaju ili razmišljaju o problemima. Ne znaju kako da prepoznaju, prosude ili spoznaju glavni uzrok i suštinu pojava koje su nečim izazvane niti budući smer razvoja tih pojava i uticaj koji će one imati na ljude, događaje i stvari. Takvi ljudi nemaju normalno razmišljanje. Stvari koje mogu da shvate i životno iskustvo koje mogu da dokuče izrazito su ograničeni. Sa kakvim god složenim stvarima da se susreću, oni ne mogu da ih shvate niti prozru. Odnosno, oni mogu samo da razmišljaju o rečima koje čuju i o tekstu koji na površini vide o nečemu, kao i o uključenim spoljašnjim oblicima i metodama, dostižući samo taj nivo. Kad je reč o dubljim aspektima, kao što su odnosi, logika i uzajamni uticaji među raznim stvarima, oni o njima niti razmišljaju niti su u stanju da o njima razmišljaju. Neki ljudi o nečemu razmišljaju čak u toj meri da gube apetit, ne mogu da spavaju ili postaju utučeni, a to ipak ne mogu da prozru. Tako izgleda kad imaš loš kov. Mera za to da li čovek ima sposobnost procenjivanja i uvažavanja stvari zavisiće od toga da li, kad se susretne s nekim pitanjem, on može da donosi sudove kako bi smislio nekoliko mogućnosti u vezi sa složenim odnosima, vezama ili uzajamnim uticajima među različitim stvarima, kao i naknadnim efektima koje one mogu postići. Ako čovek može samo da kaže šta je neko rekao ili uradio, jedino prepričavajući ono što je čuo ili video bez ikakvog raspoznavanja i bez sposobnosti da zapazi ikakve probleme, to ukazuje na to da on nema normalno razmišljanje. Ljudima kojima nedostaje sposobnost razmišljanja nedostaje i sposobnost uvažavanja stvari i, naravno, nedostaje im i sposobnost procenjivanja i uvažavanja stvari, i oni ne znaju kako da razmišljaju. Dakle, zašto treba da raspravljamo o ovoj sposobnosti? Ako ljudima nedostaju razne sposobnosti da uvažavaju materijalni svet, kov tih ljudi je loš. Oni ne znaju kako da razmišljaju i njihovom razmišljanju nedostaje logika, pa tim ljudima nedostaje sposobnost shvatanja istine. Ovo je stoga što istina, s jedne strane, uključuje razne aspekte problema u ljudskom stvarnom životu; u isto vreme, ona uključuje i razna načela koja ljudi treba da primenjuju kako bi odbacili svoje iskvarene naravi. Naravno, ona još više uključuje razne tipove jednostranih ili složenih, višestranih problema sa kojima se ljudi susreću u stvarnom životu i u međusobnim odnosima. Bilo da je reč o jednoj istini ili većem broju međusobno povezanih istina, nijedna istina nije propis; naprotiv, one su načela ili kriterijumi za odmeravanje neke kategorije stvari. Kad govorimo o načelima i kriterijumima, oni nisu propisi ili formule poput jedan i jedan daju dva. Budući da oni nisu formule, kad se u stvarnom životu suoče s raznim stvarima, ljudi moraju biti u stanju da razmišljaju i tragaju za time koji problemi ljudskosti su uključeni, da li otkrovenja ljudskosti u tom aspektu sadrže elemente iskvarene naravi i koja stanja i otkrovenja postoje za isti tip iskvarene naravi, kao i koje aspekte istine ljudi treba da primenjuju i da ih se pridržavaju kako bi to preobrazili – sve to ljudi treba da shvate. Ako samo znaš reči istine, ali ne znaš koja su načela o kojima se govori u tom aspektu istine, onda nećeš znati kako da to dovedeš u vezu sa stvarima iz stvarnog života, niti ćeš znati kako da primenjuješ istinu. Ako nemaš sposobnost shvatanja istine, to nećeš moći da dovedeš u vezu sa problemima koji postoje u tebi ili sa problemima sa kojima se susrećeš u stvarnom životu. Nećeš znati koliko aspekata istine je uključeno, koji je put primene i ulaska odnosno koje probleme treba da rešiš. Naravno, ne dolazi u obzir da ćeš moći da posmatraš ljude i stvari ili da se vladaš i postupaš na osnovu Božjih reči, odnosno da ćeš biti u stanju da se pridržavaš istina-načela ili da praktično postupaš shodno istina-načelima. Ako ti nedostaje sposobnost uvažavanja određenih ljudi, događaja i stvari povezanih sa ljudskim životom, o njima nemaš nikakve misli ili gledišta i u osnovi ne možeš da dokučiš stvari povezane sa nivoom misli, nemaš nikakvu sposobnost da ih uvažavaš i, povrh toga, nemaš sposobnost da ih procenjuješ, može se reći da nemaš sposobnost shvatanja istine. Ako nemaš sposobnost shvatanja istine i nisi u stanju da razumeš istinu, šta ćeš koristiti da promeniš nedostatke u svojoj ljudskosti i da odbaciš svoje iskvarene naravi? Ako nemaš sposobnost shvatanja istine, nećeš znati koja istina-načela su uključena u tu stvar koja je pred tobom. Naravno, nećeš znati ni kojih istina-načela treba da se pridržavaš. U tom slučaju, postupaćeš slepo – bilo tako što ćeš slediti propise, postupati na osnovu predstava i uobrazilja ili tako što ćeš na druge načine bezobzirno činiti zlodela. Neshvatanje istine dovodi do ovih posledica, do ovih ispoljavanja.

Kad je reč o temi koja govori o sposobnosti procenjivanja i uvažavanja stvari, čak i ako to ne obuhvata pitanje stremljenja ka istini radi odbacivanja iskvarenih naravi, u smislu samog ljudskog života, ako ne poseduješ sposobnost uvažavanja stvari, ni o čemu što vidiš nemaš gledišta, ako na mislenom nivou nemaš bilo kakvo mišljenje – posmatrajući sve kao da su ti oči prekrivene slojem gaze, nesposoban da uočiš da u tome postoji problem – i samo znaš proces razvoja čitavog tog događaja ili ljude, događaje i stvari koji su u njega uključeni, ali ne znaš koja je suština problema niti koje su povezane ljudske misli i gledišta, onda to ukazuje na to da si osoba lošeg kova. To je stoga što u vezi sa svim problemima u sopstvenom životu nemaš nikakve misli. Ne znaš kako da razmatraš, razmišljaš ili rešavaš probleme na nivou misli. Na osnovu sopstvenih godina starosti, zrelosti svoje ljudskosti ili svojih prošlih iskustava, ne znaš kako da razmatraš kakav je nešto zaista problem, šta iz njega treba da naučiš i izvučeš, kakav uticaj on ima na tebe, kakvu ti pouku donosi, iz koje perspektive treba da posmatraš i rešavaš tu vrstu problema odnosno kako treba da postupaš i šta treba da izbegavaš ako se s tim ponovno susretneš. Nedostaju ti sva ova razmišljanja. Šta god da ti se dogodi, pritup si poput životinje i nemaš nikakva gledišta. Ma koliko godina da si dosad proživeo odnosno ma koliko iskustva da poseduješ, i dalje ne znaš kako da razmišljaš o problemima. Ne znaš kako da iskoristiš svoja sopstvena pređašnja iskustva, svoje znanje i ono što si naučio da bi u različitim aspektima razmišljao o problemima. Takvi ljudi su ljudi lošeg kova. Ljudi lošeg kova još i manje postižu ulazak u istinu – čak i u beznačajnim stvarima iz svakodnevnog života, oni ne mogu da rezimiraju nikakve obrasce. Čak i ako dožive četrdesetu ili pedesetu godinu života ili sedamdesetu ili osamdesetu, oni su i dalje smeteni ljudi koji s drugima ne mogu da razmene nikakva iskustva. Takvi pojedinci su tupoglavi ljudi koji nemaju nikakve misli. Budući da im je kov loš i nedostaje im sposobnost procenjivanja i uvažavanja stvari, koliko god da imaju godina, takvi ljudi nikad ništa ne posmatraju na nivou misli. Ne znaju kako da posmatraju stvari i ništa ne mogu da prozru. Prema tome, kad procenjujete nečiji kov, a posebno da li taj čovek ima sposobnost procenjivanja i uvažavanja stvari, nemojte posmatrati njegove godine niti prošla iskustva. Šta umesto toga treba da gledate? (Treba da gledamo da li on ima misli.) Odnosno, treba da gledate da li, nakon što je tokom četrdeset ili pedeset godina doživljavao razne ljude, događaje i stvari, on ima ikakvo lično shvatanje na nivou misli, kao i da li njegova pređašnja iskustva sadrže vrednost ljudskog života, put kojim ljudi idu ili stvari povezane sa dubinama ljudske misli, kao i njegov duhovni svet. Ako se njegova iskustva odnose samo na određene stvari i ne uključuju stvari na nivou misli, on tad ne poseduje sposobnost procenjivanja i uvažavanja stvari. Na primer, neki ljudi često govore: „U našoj generaciji, sastavljali smo kraj sa krajem. Nije bilo lako pojesti nešto dobro; tek za Novu godinu ili o drugim praznicima mogli smo da pojedemo komad mesa. Ljudi iz naše generacije bili su tako jednostavni i bezazleni i odevali smo se krajnje obično.” Oni neprekidno govore o takvim stvarima. A drugi im na to odgovaraju: „Zbog čega je vaša generacija toliko vredna pomena? Ima li stvari iz kojih mi mladi možemo nešto da izvučemo i o kojima možemo da komuniciramo na nivou misli?” Oni odgovaraju: „U naše vreme, kad smo na bojište odlazili da se borimo, danima nismo spavali jer smo neprekidno morali da marširamo. Ponekad po ceo dan ne bismo imali nijedan obrok. Kad bismo stigli u logor, novi regruti bi odmah odlazili na spavanje, a mi veterani bismo prvo jeli, a zatim spavali. U suprotnom, odmah nakon obroka morali bismo ponovo da krenemo na put, pa bismo na putu završili gladni.” Drugi kažu: „Ovo je samo incident; ne računa se kao nešto na nivou misli. Kažite nam nešto što je nama mladima vredno da naučimo ili neke pouke koje mogu da nam pomognu da izbegnemo zaobilaznice i spreče nas da pravimo greške ili da zbog gluposti pravimo brljotine.” Oni kažu: „U to vreme, mi nismo bili poput današnje omladine koja je lenja, proždrljiva, i voli lagodnost, a mrzi posao. U prošlosti smo jedino želeli da istrpimo što više muka, da izvršavamo više posla i da imamo dobre rezultate kako bismo mogli da zadobijemo pažnju svojih starešina i bili unapređeni.” Ima li u ovim rečima ičega na nivou misli? (Nema.) Nakon što ovo čuješ, osećaš li se kao da su to reči nekog duhovnog mentora, svojevrstan nadahnut govor koji upražnjavaju nevernici? Da li to proširuje tvoje razmišljanje, uzdiže nivo tvojih misli, poboljšava tvoju sposobnost da budeš svestan stvari ili ti pomaže da otkriješ neke nove stvari ili ispraviš misli i gledišta o kojima nikada ranije nisi razmišljao? (Ne.) Da li onda takvi ljudi imaju sposobnost procenjivanja i uvažavanja stvari? Kako god da ih pitaš o stvarima koje uključuju nivo misli, od njih nećeš ništa dobiti. Zapravo nije reč o tome da oni nisu voljni da govore; već da u sebi naprosto nemaju ništa. Tako izgleda neko ko je lošeg kova. Čak i kad napuni pedeset ili šezdeset godina, on nema nikakve misli niti gledišta; samo ovako tumara kroz život. Njemu nije poznato da se život ne svodi samo na stremljenje ka izgledima, dobroj porodici, dobrom poslu ili dobrom životu, već da postoje i stvari na nivou misli koje zahtevaju promišljanje, razmišljanje i stalno rezimiranje u najdubljim odajama srca. On ne zna da će na putu ljudskog života ljudi nailaziti na mnoge nepoznate stvari, niti zna kako s njima treba da se suoči. Kad mu se ništa ne dešava, on unapred ne razmišlja niti promišlja kako bi izbegao zaobilaznice ili odlazak pogrešnim putem. Takođe ne zna zašto je u pojedinim stvarima koje je doživeo postupio na određeni način, da li je takvo postupanje bilo ispravno ili pogrešno odnosno kako treba da ide putem pred sobom da bi živeo srećno, živeo spokojno i živeo vrednim životom, a ne uzaludnim. Pošto su takvi ljudi lošeg kova, oni o takvim problemima ne razmišljaju. Kad ovi ljudi napune šezdeset godina, oni samo sede, prisećaju se i govore: „Kao mlad, bio sam lep i talentovan; toliko ljudi me je saletalo! Da, u mojoj mladosti…” Oni samo pominju priče iz svojih slavnih dana, te stvari koje nisu vredne pomena. Ma koliko godina da imaju, ljudi lošeg kova ne razmišljaju o stvarima povezanim s ljudskim životom, o putu kojim ljudi idu niti o načinu na koji ljudi treba da žive. Ne razmišljaju o tome kakva gledišta ljudi treba da imaju kad se nose s različitim stvarima. Shodno tome, na koji god način da žive, nivo misli im se neće poboljšati, njihovim mislima će nedostajati dubina, njihov duhovni svet ostaće osiromašen i neće imati nikakvo stvarno životno iskustvo. Tako izgleda kad je neko lošeg kova. Kad dolaziš u kontakt s takvim ljudima kada imaju dvadeset godina, oni su i dalje detinjasti i prosti, puni su životnih sokova i vrlo su ćudljivi. U vreme kad napune trideset godina, još uvek su isti. U pedesetoj, način na koji govore i dalje je na istom nivou – znaju da izgovore samo nekoliko jednostavnih fraza. Na licima imaju više bora i staračkih fleka, a na glavi više sedih. Očito su dobrano ostarili, ali nemaju nikakve misli niti gledišta. Kad s drugima razgovaraju, nikada nemaju ništa da kažu. Sve ove godine njihovog života uludo su protraćene i nisu postigli nikakav napredak. Ljudi lošeg kova su takvi u životu i, ako veruju u Boga, njihova su ispoljavanja od početka do kraja ista. Takvi su kad sa dvadeset i kusur godina života počnu da veruju u Boga. I kad napune trideset ili pedeset godina i dalje su isti, nisu ostvarili baš nikakav napredak. Stvari koje govore iste su kao i ranije. Samo što su tokom vere u Boga iskusili neke stvari, shvatili neke reči i doktrine i bolje barataju duhovnom terminologijom. Međutim, nemaju nikakvo stvarno iskustveno razumevanje. Njihovim mislima i dalje nedostaje dubina, gledišta o stvarima im se nisu promenila, njihovo znanje o Bogu i istini nije se povećalo, a nije se uvećala ni njihova samospoznaja. Nisu doživeli nikakvu promenu, zar ne? (Tako je.) Nakupljanje nekih reči i doktrina ili duhovne terminologije kroz pamćenje ili vremensko prekaljivanje ne predstavlja promenu, nije napredak i, sasvim sigurno, nije dobitak. Ovo je upravo ispoljavanje ljudi lošeg kova. Kroz koliko god velikih uspona i padova da prolaze, odnosno koliko god prepreka, neuspeha ili osujećenja da iskuse, ne izvlače nikakve pouke niti stiču ikakvo iskustvo i ne mogu da zadobiju ništa korisno. Kad se nešto završi, za njih je to naprosto završeno – samo prolaze kroz taj proces i na kraju ništa ne postižu. Možemo ih opisati kao ljude koji su dostojni izrazitog žaljenja. Kažemo da su takvi ljudi veoma lošeg kova upravo zato jer im nedostaje sposobnost procenjivanja i uvažavanja stvari. Još i manje se može reći da imaju ikakvu sposobnost da shvate istinu, a ne može se reći ni da se menjaju.

Kad je reč o ljudima lošeg kova, oni u pogledu sposobnosti procenjivanja i uvažavanja stvari ne ispunjavaju očekivanja. Kad je reč o onima bez ikakvog kova, njima još više nedostaje sposobnost procenjivanja i uvažavanja stvari – oni ne mogu da uvažavaju stvari, a još manje mogu da ih procenjuju. Kad s njima o nečemu podeliš svoje misli i gledišta, ljudi lošeg kova biće zapanjeni dok to slušaju, ne pokazujući nikakvu reakciju. U svom srcu, razmišljaće: „Zar u ovome postoje misli i gledišta? Kako to da to nisam zapazio?” Čak i ako ponešto od onoga što govoriš mogu da shvate, to mogu da slušaju samo kao reči i doktrine ili kao neku formulu. Nakon što čuju druge da u zajedništvu razgovaraju o mislima i gledištima u okviru nečega ili o suštini problema i stavu koji u vezi s njim ljudi treba da zauzmu, ljudi bez kova to ne mogu da razumeju. Samo osećaju da je to donekle duboko, ali je van domašaja njihovog dokučivanja. I što više besediš o mislima i shvatanju, oni postaju sve više zbunjeni. Oni osećaju: „Kako se ova obična stvar iskomplikovala? Zašto ništa ne mogu da razaznam o mislima, gledištima ili stavovima? Kakav stav uopšte? Mi samo moramo pravilno da verujemo u Boga i da pravilno izvršavamo svoje dužnosti, i Bog će to odobriti. Zašto stvari postaju sve komplikovanije što čovek duže veruje u Boga? Kad tebe slušam, zvuči kao da niko ne može da uđe u carstvo!” Možeš li da komuniciraš s takvim ljudima? (Ne.) Ne samo da s njima ne možeš da komuniciraš, već oni mogu da izgovore i neke nerazumne stvari: „Jesu li te misli i gledišta koje si pomenuo zaista tako dobri i ispravni? Ja tako ne mislim! Ljudi ne mogu ništa bez novca. Ljudi uvek treba dobro da jedu i da uživaju u dobrim stvarima. Bez novca za trošenje ili dobre hrane za jelo, kako iko može da vrši svoju dužnost?” Kakva je ovo logika? Oni kažu: „Stalno pričaš o ljudskom životu, o ljudskim vrednostima, mislima i gledištima, i o putu kojim ljudi idu. Zašto ne govoriš o jelu i oblačenju? Zašto ne govoriš o tome kako brinuti o sopstvenom telu kako bi svoju dužnost mogao dobro da izvršavaš?” Oni razmišljaju upravo o ovim stvarima – mogu li ipak da shvate istinu? S takvim ljudima naprosto ne možeš da komuniciraš. Kad s njima pokušaš da razgovaraš, oni samo govore o zarađivanju novca. Krupnim stvarima u ljudskom životu i put kojim ljudi u životu treba da idu oni smatraju pitanja kao što su kako zaraditi novac, kako živeti sopstveni život, kako stremiti ka svetu i provesti svoj život u jelu, piću i ličnom uživanju. Kad je reč o tome ka čemu ljudi treba da streme ili o tome šta verom u Boga treba da zadobiju, u njihovim mislima ili svesti, takve stvari ne postoje. Koliko god godina da traje ljudska vera u Boga, ti pojedinci smatraju da ljudi i dalje treba da jedu i da žive, a bez novca ne možeš dobro živeti – imati novac znači imati dobar život, a bez novca život ne može da se nastavi. To je njihova logika; takvi ljudi su skloni izopačenjima. Ljudi koji su skloni izopačenjima nemaju ispravne misli ili gledišta; oni su poput ljudi bez duše. U čemu je razlika između života takvih ljudi i života svinja ili pasa? (Nema nikakve razlike.) Pokušaš li psa ili mačku da vaspitaš tako da budu poslušni i da se ponašaju kao lepo vaspitano dete, mogu li oni to da shvate? (Ne mogu.) Šta pas u najboljem slučaju može da shvati? Ako mu kažeš „sedi” i zatim mu daš komadić mesa, on će to upamtiti. Nakon toga, čim kažeš „sedi”, koliko god da je udaljen od tebe, on će odmah sesti i čekati da ga nahraniš mesom. Pas može da zapamti ovu mehaničku radnju; ukoliko mu staviš do znanja da sedenje vodi dobijanju nagrade, biće poslušan. Misli su mu tako jednostavne. Dakle, koliko je velika razlika između misli ljudi bez kova i misli životinja? (Nema nikakve značajne razlike.) Pošto svakoga dana završe sa jelom, životinje izlaze napolje da se igraju. Kad ponovo dođe vreme da jedu i kad ih pozoveš, one će odmah dotrčati. Bilo da ih vežeš ili ih nateraš da sednu, one će se povinovati. Zašto je to tako? Zato što ima šta da se jede. Zbog to malo hrane biće više nego srećni da poslušaju tvoje zapovesti. Misli životinja su tako jednostavne. Za njih je dovoljno da se pridržavaju propisa ili formule koja im donosi korist; ni o čemu drugom mnogo ne razmišljaju. Budući da su instinkti koje Bog daje životinjama ograničeni na ove stvari, koje su dovoljne za održanje njihovog opstanka, i Bog im nije dao nikakav nalog, životinje ne moraju da razmatraju život, budućnost, svoje odredište ili svoje odgovornosti i obaveze. Takođe ne moraju da razmatraju kojim putem da idu ili da vode smisleni život i tako dalje. Ljudi su, ipak, drugačiji. Ljude je Bog obdario raznim instinktima i podario im istinu da bude njihov život. Stoga je Bog za ljude zahtevao merila. Dakle, ljudi treba da razmotre ove stvari; jedino ako tako budu postupali će im to koristiti u tome da zadobiju istinu tako da ona bude njihov život. To je odgovornost i obaveza koju ljudi treba da imaju i to je, naravno, i njihovo pravo. Ali ako ovo pravo ne možeš da izvršavaš ili ti nedostaje ova sposobnost da razmišljaš o problemima, to dokazuje da ti je kov vrlo loš. Među živim bićima na nivou ljudi, ti pripadaš kategoriji onih koji su lošeg kova. Ne možeš sâm za sebe da razmišljaš, a čak ni kad ti drugi stvari objašnjavaju, ti to ne možeš da shvatiš. U ozbiljnijim slučajevima, drugima se opireš, rugaš im se, ismevaš ih ili ih čak kritikuješ. Ako ti je kov u toj meri loš, to znači da ga uopšte nemaš. Na primer, čovek bez kova čita članak o iskustvenom svedočenju i ti ga upitaš: „Da li je ovaj članak dobar?” On kaže: „Prilično je dobar. Svi pasusi su tačno raspoređeni, a znaci interpunkcije se uglavnom pravilno koriste. U prvom pasusu se objašnjavaju vreme i mesto, u drugom se objašnjava poreklo likova, u trećem započinje pripovedanje priče, a zatim dolazi do vrhunca i zaključka.” Ako ga zatim upitaš koje su misli i gledišta autora, on kaže: „Zar postoje misli i gledišta? Odeljak Božjih reči koje je autor citirao jesu misli i gledišta.” Ti ga pitaš: „Da li su reči Božje koje je autor citirao relevantne? Jesu li tačne misli i gledišta koje on želi da izrazi?” On kaže da ne zna. Zatim mu postavljaš sledeća pitanja: „Da li je shvatanje koje je autor podelio istinsko i praktično? Da li je to što on razume doktrina ili je blisko stvarnosti? Da li je to za druge poučno ili za njih ima vrednost? Da li čitaocima to pomaže ili im koristi?” On ništa od toga ne zna i to ne može da zapazi. Tako izgleda kad neko ima vrlo loš kov. Ako s njim u zajedništvu razgovaraš o greškama u mislima i gledištima u tom članku, koji su delovi praktični a koji to nisu, on i dalje ne zna i to ne može da dovede u vezu sa tim člankom. Pokazuje li ovo nedostatak kova? (Da.) Čak i kad drugi besede o postojećim problemima, on i dalje ne zna. Zar ovo ne pokazuje nedostatak kova? Kao u slučaju nekih crkvenih starešina: kad se u crkvi pojave zli ljudi i bezvernici, oni ne znaju kako da s njima postupe. Nakon što s njima u zajedništvu razgovaraš o istina-načelima, oni to ne shvataju i traže da im navedeš primer. Kad im navedeš primer, i dalje ne znaju kako da s tim ljudima postupe. Oni kažu: „Molim te, nauči me. Kako da tačno postupim s tim čovekom? Treba li da ga smestim u običnu crkvu, da ga smestim u grupu B ili da ga uklonim? Kako s tim čovekom treba da razgovaram u zajedništvu? Objasni mi to potanko, molim te. Zapisaću to, a zatim ću to slediti od reči do reči kako bih rešio tu situaciju – tako to mogu da uradim.” Budući da su takvi, koja je svrha da se s njima u zajedništvu razgovara o načelima? Čak i kad im navedeš primere, oni to ne mogu da shvate i ne mogu da reše taj problem. Takvi ljudi naprosto nemaju sposobnost shvatanja. Na kraju i dalje pitaju: „Reci mi, šta treba da učinim sa ovim trenutnim problemom i to ću učiniti.” Kažeš im kuda treba da odu da reše problem, šta kome da kažu da bi on bio rešen i u kojoj meri se tom stvari mora pozabaviti da bi se ona smatrala sasvim rešenom. Nakon što završiš sa objašnjavanjem, deluje kao da su razumeli, ali to i dalje ne mogu da reše, i moraš da im pronađeš nekoga da s njim u saradnji to završe. Takvi ljudi su izuzetno tupoglavi i nemaju kov. Pretpostavimo, na primer, da ljudima koji uče ples govoriš kako su koraci nekog plesa vrlo dobri i navodiš ih da prate video-prilog da bi ih naučili. Nekoliko dana kasnije, kad ih pitaš kako im ide, neki tupoglavci će reći da nisu mogli da zaključe koji su koraci dobri. Iako imaju materijal za učenje, ipak to ne mogu da nauče. Ne znaju koji su pokreti dobri ili koji su korisni i ne znaju kako da odaberu. I šta na kraju urade? Imaju jednu taktiku; kažu: „Ti za mene samo odaberi nekoliko plesnih koraka da ih naučim i ja ću ih pratiti – kraj priče.” Zaista imaju tu veštinu; iako ne shvataju načela, pomalo su lukavi. Nisu li naprosto kao roboti? Možda imaju znanje i obrazovanje, ali im nedostaje sposobnost procenjivanja i uvažavanja stvari – u tome je značenje odsustva kova. Ne znaju zašto treba da nauče to što im govoriš da nauče. Ne znaju šta je pogrešno u vezi sa stvarima koje im govoriš da ne nauče niti zašto ne treba da ih nauče. Čak i kad im se to kaže, to i dalje ne mogu da uvide. Recite Mi, imaju li takvi ljudi kov? (Ne.) Nedostatak sposobnosti da se samostalno shvataju stvari i nedostatak sposobnosti da se samostalno prepoznaje i prosuđuje ispravno od pogrešnog – tako izgleda kad neko nema kov. Poput stoke ili konja, njima je uvek potreban neko da ih vodi – nisu li oni onda samo obične alatke? Da imaš kov, da li bi ti i dalje bio potreban neko da te vodi? Čemu ti onda služi mozak? Mozak ti je beskoristan. Još preciznije, uopšte nemaš kov. Moraš druge da slušaš i da te oni vode – obična si alatka. Ma koliko dugo da takvi ljudi proučavaju neku profesiju odnosno koliko god načela povezanih s njom da čuju, oni i dalje ne mogu da ih shvate niti dokuče. Na kraju ne znaju kako da ta načela primene ili sprovedu. Ovo je vrsta ljudi sa najlošijim kovom – onih koji su bez kova. Neki ljudi kažu: „Samo zato što nemaju sposobnost procenjivanja i uvažavanja stvari i tebe uvek slede u vršenju svoje dužnosti, nemoj misliti da imaju loš kov. U stvari, kov im nedostaje samo kad je reč o shvatanju istine. Kad je reč o stvarima koje se tiču njihovih sopstvenih interesa, uvek smišljaju svaki mogući način da sebe zaštite tako da ne pretrpe nikakve gubitke. U takvim stvarima su bistri – sasvim sigurno nisu tupoglavi. U crkvi deluju tupoglavo, ali da treba da se vrate u svet, ne bi bili tupoglavi. U stvarima u kojima uživaju, oni imaju misli i stvorena dela; možda bi mogli da postignu određeni uspeh.” Ima i ljudi koji u crkvi čine bezobzirna zlodela i svi kažu da su oni lošeg kova, ali oni sami u to nisu uvereni: „Kažeš da imam loš kov; ipak, da sam u svetu nevernika i dalje bih mogao da zaradim za život. I dalje bi moglo dobro da mi ide – nema garancija da bih bio lošiji od ostalih!” Da li svet nevernika sve odmerava prema istina-načelima? Da li za svoju osnovu uzima Božje reči? Ako nije tako, čak i da stvorena dela tih ljudi u svetu nevernika mogu da se održe, to ne dokazuje da oni imaju kov. Na primer, neki ljudi slikaju i, na prvi pogled, boje, kompozicija, osvetljenje, razmera figura i drugi aspekti njihovih slika deluju prilično dobro. Međutim, problemi nastaju kad u Božjoj kući slikaju određene drevne svece. Ja kažem: „Dela ovog slikara su se među nevernicima prodavala prilično dobro i ljudi su ih cenili. Ali zašto su mi tako čudne njihove slike na kojima su Avram, Jov i Noje? Kako to da ovo troje ljudi iz različitih perioda na kraju izgledaju kao da svi potiču iz jedne iste porodice? Oni su bili drevni Izraelci i struktura kostiju na njihovim crtama lica trebalo bi da odražava karakteristike te etničke grupe. Čak i da taj slikar ne poznaje ličnost svake figure, makar bi trebalo da razume kakvi su struktura skeleta i crte lica te etničke grupe. Kom god periodu da pripada osoba koju on slika, treba da budu naglašene njene etničke karakteristike i da to bude očito kroz njenu kosu, crte lica, boju očiju i oblik lica.” Ipak, kako to da figure koje je naslikao iz ovih različitih perioda, uprkos tome što nisu istih godina, sve imaju strukturu kostiju koja ne liči na onu u njihovoj etničkoj grupi? Svi imaju pravougaona lica; oni mlađi imaju svega nekoliko bora i tamniju kosu, dok oni stariji imaju više bora, tamniju kožu i više sedih. Karakteristike ovih figura u osnovi su sve iste: široka, pravougaona lica, visok stas i naročito čvrsta građa. Ja pitam: „Zašto sve ove figure izgledaju isto? Previše su slične i nedostaju im osobene karakteristike.” Sâm slikar ne primećuje problem. Možda je naslikao previše ovakvih dela, tehnika mu je postala previše uglađena i usvojio je određen stil. Kad god slika figure, muškarci gotovo uvek imaju isti oblik lica i on ne može da uhvati jedinstvene crte lica različitih likova. Nije li njegova sposobnost procenjivanja i uvažavanja stvari pomalo loša? (Jeste.) Po završetku slike, on ne zna da li su crte lica koje je dočarao u skladu sa karakteristikama skeleta te etničke grupe; nije siguran u te karakteristike. Da li biste rekli da je njegov kov u ovoj oblasti prosečan ili loš? (Loš je.) Može li da ga popravi nakon što mu drugi upute sugestije? Jednom sam mu dao sugestije, ali kad sam kasnije pogledao njegov rad, on je i dalje bio isti. U tom trenutku, nema se šta više reći – dodatno objašnjavanje on i dalje ne bi mogao da dokuči.

Kad je reč o pitanjima povezanim sa ljudskom sposobnošću procenjivanja i uvažavanja stvari, ovo su ispoljavanja ljudi na različitim nivoima kova. Ljudi dobrog kova ne samo da mogu da uvažavaju stvari, već mogu i da ih procenjuju. Oni koji su još boljeg kova, nakon što se susretnu sa ispravnim mislima i gledištima, te misli i gledišta će zagovarati, razmenjivati ih sa drugima ili ih drugima navoditi, a kad naiđu na pogrešne misli i gledišta, mogu da ih prepoznaju i isprave. Ljudi prosečnog kova imaju određenu sposobnost uvažavanja stvari, ali im nedostaje sposobnost procenjivanja stvari – oni ne mogu da prepoznaju stvari na nivou misli. Ljudi lošeg kova ne shvataju stvari na nivou misli, pa se za njih ne može reći da imaju ikakvu sposobnost da prepoznaju stvari. Ljudi bez kova ove stvari ne mogu uopšte da shvate. Čak i kad im ih neko objasni, oni ipak ne mogu da shvate šta su zapravo misli i gledišta o kojima se raspravlja. Za njih je to kao da slušaju priču o nekoj drugoj planeti – potpuno im je nedokučivo. Ovo su različite karakteristike koje pokazuju ljudi različitog kova u smislu sposobnosti procenjivanja i uvažavanja stvari.

Jedanaesto merilo za odmeravanje čovekovog kova jeste sposobnost za inovacije. Sposobnost za inovacije je kreativna sposobnost koju poseduješ na osnovu shvatanja koje imaš nakon što poznaješ osnove, načela i zakone nečega. Ta kreativna sposobnost se odnosi na poboljšanje te stvari na njenoj izvornoj osnovi, njen razvoj, povećanje domašaja njenog uticaja ili njeno pretvaranje u novu generaciju određene stvari – to nazivamo sposobnošću za inovacije. Konkretno, to znači da pod pretpostavkom tačnog dokučivanja objektivnih zakona određene stvari, ti možeš da ih primeniš u stvarnom životu, da povećaš i proširiš domašaj njihove primene, i omogućiš da ove osnove i načela koji odgovaraju razvojnim zakonima stvari posluže većem broju ljudi, tako da od nje više ljudi dobije korist i pomoć. Kao prvo, ti održavaš ove osnove i načela, neprekidno povećavajući domašaj njihovog uticaja i njihovu publiku. Osim toga, na način koji je praktičniji i odlazeći korak dalje od doslovne prezentacije, ti ih preobražavaš u opipljivu stvar iz koje ljudi mogu da zadobiju stvarnu korist. U tome se sastoji posedovanje sposobnosti za inovacije. Ako čovek, na temelju porodičnog okruženja i sopstvenog razvojnog puta koje poseduje, kao i znanja koje stiče, može tačno da dokuči osnove, načela i razvojne zakone nečega, zna kako da te osnove i načela primeni i kako da te osnove i načela iz teorije pretoči u opipljive stvari – ne zaustavljajući se na nivou reči i doktrina, već ih primenjujući u stvarnom životu, čineći ih sastavnim delom ljudskog života i pretvarajući ih u rezultate koji služe ljudima, omogućavajući ljudima da od njih stiču korist i pomoć, i čineći ljudske živote znatno lakšim i praktičnijim – ako čovek može da dostigne taj nivo, on je osoba sa sposobnošću za inovacije i osoba dobrog kova. Drugim rečima, ako na temelju shvatanja osnova razvojnih zakona stvari i istina-načela možeš da ostvariš unapređenje, održavanje, proširenje ili obnavljanje neke stvari – ako imaš tu sposobnost ili bilo šta od toga možeš da postigneš i možeš da omogućiš da se osnove i zakoni neke pozitivne stvari ili načela istine sprovode, materijalizuju i šire među ljudima – onda to dokazuje da ti je kov dobar. Čak i ako to ne možeš da uspostaviš na nekom dubljem nivou, ako to makar možeš da održiš, proširiš i materijalizuješ i možeš da povećaš pozitivan uticaj toga, onda to dokazuje da si osoba sa sposobnošću za inovacije. Ako tu sposobnost ne poseduješ, već imaš samo sposobnost da shvataš zakone pozitivnih stvari, ali ta sposobnost shvatanja ostaje samo na nivou doslovnog i teorijskog shvatanja, i te zakone ne možeš da sprovedeš ili materijalizuješ među ljudima, niti možeš da učiniš da oni služe i koriste ljudima, u tom slučaju nemaš sposobnost za inovacije. Moraš biti u stanju da praktično deluješ i primenjuješ osnove, načela, zakone i pravila – jedino se tada može reći da imaš sposobnost za inovacije. Samo oni koji tu sposobnost poseduju jesu ljudi dobroga kova. Na primer, pojedine starešine i delatnici ili nadzornici, čim shvate načela i odredbe Božje kuće, mogu odmah da ih sprovode. Oni primenjuju istina-načela za svaki segment rada sa Božjim izabranim narodom, pomažući većem broju ljudi da shvate istinu i omogućavajući da se crkveni rad odvija na uređen način – odnosno, tako da pozitivno kruži u okviru načela, razvija se neprekidno i napreduje bez ikakvih odstupanja. Kakav rezultat ljudi u tome primećuju? Svako u okviru svog posla radi ono što treba, svako shvata načela i postupa prema načelima, posao ne odstupa i taj posao neprekidno daje nove rezultate ili nova dela. Čak i ako u tom procesu nastupe posebne okolnosti, nadzornici će znati kako da ih fleksibilno reše u skladu sa osnovama, odredbama i načelima posla. Pod njihovim vođstvom, taj se posao na uređen način neprekidno odvija i u osnovi se ne zaustavlja. Odnosno, kakva god situacija da nastane, ko god da počne da ometa ili širi bilo kakve laži, to neće uticati na uređeno odvijanje posla; rad se bez prekida nastavlja dalje. Može li se reći da se osnove tog posla i istina-načela u tom pogledu neprekidno održavaju? (Da.) Sprovođenjem, održavanjem i unapređenjem osnova i načela tog rada, taj rad nije prekinut; on se sprovodi neprekidno i na uređen način se održava, a istovremeno u različitim periodima nastaju dobri radni rezultati. Uticaj ovih rezultata rada neprekidno se povećava i sve je više ljudi koji od njih imaju koristi. Oni kojima to koristi te koristi zapravo dobijaju od različitih načela, osnova, pa čak i od krutih odredaba radnih aranžmana koje ovi nadzornici mogu da shvate i prihvate. U tome je značenje posedovanja sposobnosti za inovacije. Odnosno, čovek koji je dobrog kova može radna načela i istina-načela koje shvata i prihvata neprekidno da primenjuje u poslu za koji je odgovoran i da ih primenjuje među svima, omogućavajući da se posao uređeno odvija ili napreduje. U isto vreme, radni rezultati će nastajati periodično ili neredovno; nevernici to nazivaju „stvaranje dela” – odnosno, radni rezultati će se neprekidno pojavljivati, a pojava tih radnih rezultata naknadno će doneti veći uticaj i dopreti do većeg broja ljudi. Ljudi koji poseduju ovu sposobnost na kraju mogu neprekidno da povećavaju rezultate rada, tako da od toga sve više i više ljudi ima koristi. Takvi su ljudi sa dobrim kovom. Da bi svoj kov odmerio prema svojoj sposobnosti za inovacije, neophodno je da, nakon što shvatiš radna načela, radne odredbe i istina-načela, pogledaš kakva je tvoja sposobnost da ih sprovodiš, unapređuješ i širiš; odnosno kakva je tvoja sposobnost da održiš taj posao. Kao drugo, neophodno je da pogledaš do kojeg broja ljudi doseže posao koji izvršavaš, koliki je obim onih do kojih on dopire, koliko je veliki stepen uticaja i kakvi su učinak i rezultati tvog rada. Ako je tvoj radni učinak veliki, tvoji su radni rezultati dobri i obim onih do kojih to dopire se neprekidno uvećava, onda je tvoj kov dobar. Ako je broj ljudi do kojih to dopire mali, radni učinak je nizak, rezultati su loši i postoje stalne popravke, zaustavljanja i krpljenje rupa, onda ti je kov prosečan. Ako čovek prilično dobro i brzo shvata radna načela, radne aranžmane i druge aspekte, ali mu je stepen sprovođenja veoma spor, a njegov učinak vrlo mali – pod normalnim okolnostima, rezultati bi mogli nastati za jedan mesec, ali je njemu za to potrebno tri meseca ili čak šest meseci, i dobijeni rezultati su i dalje vrlo prosečni, broj ljudi do kojih to dopire je mali, a korist za ljude nije značajna – takav čovek ima prosečan kov.

Nakon što shvate određena načela ili osnove, u tom trenutku neki ljudi razumeju samo doslovno značenje i to ne mogu nikako da dovedu u vezu sa ljudima, događajima ili stvarima u svom poslu na koje se ta načela ili osnove odnose. Ta načela i osnove oni slušaju samo kao puke propise ili doktrine i, nakon što ih čuju, u svom srcu ne prave nikakve planove i ne znaju kako da ih sprovedu odnosno kako da u stvarnom životu primene radne aranžmane i osnove ili načela koje shvataju. U osnovi, oni ne mogu da uspostave nikakve veze između stvarnog života i tih osnova ili načela. Kad je reč o stvarnom životu ili poslu, oni ta načela, osnove i razvojne zakone stvari ostavljaju po strani, nesposobni su da ih primene i naprosto rade ono što im se prohte. Hajde da zasad ne razgovaramo o tome da li je njihova ljudskost dobra ili loša odnosno kakav je njihov karakter, da li nešto namerno ne rade odnosno da li nešto ne žele da urade – govoreći samo u smislu kova, takvi ljudi imaju loš kov. Kud god da odu, oni mogu da izgovore brojne doktrine, da govore o nekim osnovama i da s drugima raspravljaju o nekim takozvanim razvojnim zakonima stvari. Reklo bi se da imaju prilično visok nivo misli i sposobnost shvatanja, i deluje kao da imaju određeni kov. Međutim, kad im se dodeli određeni posao, prolaze mesec ili dva bez ikakvih rezultata i od njih nema nikakvih novosti. U vreme kad su izražavali svoju rešenost, sasvim dobro su govorili, ali kad je došlo vreme da to zaista i urade, oni ne znaju šta da rade. „Višnji je sasvim jasno objasnio načela, pa šta sad treba da uradim? Koga treba da imenujem za nadzornika, koga za propovednika, a ko treba da se bavi spoljnim poslovima? Ne znam šta da uradim! Ipak, izneo sam odvažne tvrdnje i izrazio svoju rešenost, pa to moram da uradim!” U toj meri su uznemireni da osećaju unutrašnju vrelinu i u ustima im izbijaju čirevi, ne mogu da jedu niti spavaju, na kraju su sasvim razbarušeni i preplavljeni osećanjima, ali i dalje ne znaju šta da učine. To su ispoljavanja ljudi lošeg kova. Nebitno je to što su se, kad im je posao dodeljen, čvrsto zakleli i izrazili svoju rešenost, izgovarajući odvažne i grandiozne reči s takvim elanom – moraš da vidiš mogu li da izvrše posao, poseduju li korake i planove i da li shvataju kako da sprovedu radne aranžmane i da postupaju prema načelima. Ako to ne razumeju i to ne mogu da urade, onda imaju loš kov. Ako razumeju samo doktrine, ali ne mogu da primenjuju načela, te postupaju samo slepo i nepromišljeno, i to pokazuje loš kov. Ukoliko načela, osnove ili razvojne zakone stvari ne možeš da sprovedeš efikasno i u stvarnom životu, bez obzira na to da li si uznemiren i usplahiren ili činiš nepromišljena nedela, to su ispoljavanja lošeg kova. Jesu li ove reči tačne? (Jesu.) Neki ljudi slepo postupaju, dok drugi ne znaju kako da to učine i ne usuđuju se da to učine – ne znaju ni odakle bi počeli. Konkretna ispoljavanja ljudi lošeg kova, u smislu njihove sposobnosti za inovacije, ogledaju se u tome što oni ne znaju kako da primene osnove i načela na konkretan, praktičan posao; samo su u stanju da ponavljaju reči kao papagaji, uče doktrine i pamte propise. Puko pamćenje doktrina i propisa beskorisno je i ne ukazuje na to da poseduješ sposobnost za inovacije. Da li poseduješ ili ne poseduješ sposobnost za inovacije vidi se po tome da li umeš da primeniš ove osnove, načela i pravila na stvarni život, da dobro obavljaš posao u vezi sa ovim osnovama i načelima, tako da te osnove i načela ne ostanu reči i doktrine, propisi i formule, već da se sprovedu u ljudskom životu i primene na ljude. Oni treba da omoguće ljudima da ih koriste i da iz njih izvuku korist i dobiju pomoć, da učine da oni postanu put za primenu u životu, ili vodič, pravac i cilj u životu. Ako nekoj osobi nedostaje ova sposobnost za inovacije i zna samo da izgovara reči i doktrine i uzvikuje slogane, a nije u stanju da primeni ova načela i osnove kada dođe vreme da izvrši svoju dužnost, oni koji slede takvog starešinu ili nadzornika neće steći načela primene u ovom aspektu istine. Takve starešine ili nadzornici jesu ljudi lošeg kova, nesposobni za ovaj posao i treba ih prijaviti i ukloniti čim budu prepoznati. Da biste procenili da li neko može da preuzme neki deo posla, prvo morate da proverite da li, nakon što pročita radne aranžmane i shvati istina-načela, taj može da ih organizuje i sprovede i da pokrene posao. Koliko god da u nekoj crkvi ima ljudi, ako on pokrene sve elemente crkvenog rada i, bez obzira na to za rad kolikog broja ljudi je on odgovoran – da li je to pedeset ili stotinu ljudi – ako on može da obezbedi napredak posla, starajući se o tome da svako ima svoje sopstveno mesto i može da radi i izvršava dužnost prema istina-načelima, onda se takav čovek može razmatrati za izbor za starešinu ili nadzornika. Naravno, morate da proverite i kakav mu je karakter, da li je čestita osoba i da li je osoba koja stremi ka istini – od suštinske je važnosti znati te stvari! Kako bi predvodio Božji izabrani narod u istina-stvarnost i kako bi svi mogli da rade i izvršavaju svoje dužnosti u skladu sa radnim aranžmanima ili istina-načelima, starešina ili delatnik makar u ovim aspektima mora da poseduje kov i rast – time će Božji izabrani narod od njega imati koristi. Ako ovu sposobnost ne poseduje, taj čovek tada ne može biti izabran. Budeš li izabrao takvog čoveka, iako svakodnevno besposličarenje i nerad dok ga slediš mogu da donesu udobnost tvom telu, da li bi osećao da ti je duh ispunjen? Ako svakodnevno po nekoliko sati provodiš na okupljanjima slušajući ga kako propoveda doktrine, ali ne obavlja nikakav praktičan posao, da li je to vršenje dužnosti? (Nije.) On ti svakodnevno propoveda doktrine i, iako ti u glavi zuji od informacija, ti ne izvršavaš svoju dužnost, već ga samo slediš i traćiš vreme. U tom slučaju, on te je zaludeo i omeo. Budeš li nastavio da ga slušaš dok izgovara te suvoparne reči i doktrine i na kraju ne izvršavaš svoju dužnost niti pokažeš odanost, nemaš nikakvo stvarno iskustvo u istini, ne nudiš odanost u onome što ti je Bog poverio, ne izvršavaš posao niti postižeš ikakve rezultate – pa kad Bog od ljudi zatraži rezultate, a ti nemaš ništa da predočiš – zar nećeš pretrpeti gubitak? Prema tome, ako si prethodno mislio da su takvi ljudi kandidati za starešine, sad brzo promeni svoje gledište i takve ljude precrtaj na svom spisku kandidata. Oni ne smeju da budu izabrani za starešine. U čemu zaostaju ljudi koji su lošeg kova i koji nemaju sposobnost za inovacije? Zaostaju u tome što znaju jedino da postupaju kao generali iz fotelja ne znajući nikada kako da sopstvene ideje sprovode u poslu iz stvarnog života, i u tome što ne mogu da izvrše stvaran posao. Ako bi takvi ljudi postali starešine, kakve bi bile posledice? U poslu bi jedino napravili potpuni haos. Kad bi u kontinentalnoj Kini služili kao crkvene starešine, upropastili bi čitavu crkvu. Ne samo da oni sami ne bi zadobili istinu, već bi gubitak pretrpeo i život onih koje oni predvode. Ako možeš trenutno da prepoznaš takve ljude i da ih ukloniš, pojedine će nesreće biti sprečene i crkveni rad neće morati da istrpi gubitke. Međutim, ostaneš li sledbenik pod takvim ljudima i prihvatiš li njihovo vođstvo, ti ljudi bi mogli sasvim da unište nadu za tvoje spasenje, a onda će propasti i prilika za tvoje spasenje. Stoga je sposobnost za inovacije ključna sposobnost za starešinu ili delatnika ili za nadzornika. Ako ti nedostaje osnovni kov i sposobnost da obavljaš posao, ti apsolutno moraš biti oprezan i ne treba samo da trčiš napred pun entuzijazma, ne smeš uvek imati želju da se istakneš niti uvek želeti da budeš starešina ili nadzornik. Takvo ponašanje ne samo da ometa tebe, već ometa i druge da postignu spasenje. Ako ometaš samo sebe, onda prouzrokuješ samo sopstvenu smrt, ali ako ometaš braću i sestre, zar time ne nanosiš štetu mnogim ljudima? Ti možda ne mariš za svoj sopstveni život, ali drugima je stalo do njihovog. Štaviše, nije veliki problem ako ometaš svoj svakodnevni život ili finansijski uspeh, ali ometanje rada crkve nije mala stvar. Možeš li preuzeti na sebe takvu odgovornost? Ako si ti zaista neko ko ima savest i osećaš da ova stvar donosi značajnu odgovornost, da ometanje rada crkve nije nešto za šta možeš preuzeti odgovornost, onda nipošto ne smeš da pribegavaš nikakvim sredstvima koja su ti potrebna da se praviš važan i da se takmičiš za starešinstvo. Ako ti nedostaju kov i rast, nemoj stalno težiti ka tome da se ističeš. Ne ometaj rad crkve ili Božji izabrani narod da uđe u istinu i zadobije dobro odredište samo zato da bi udovoljio svojoj žudnji za autoritetom – ovo je greh! Trebalo bi da imaš malo samosvesti. Radi ono za šta si sposoban i ne teži uvek tome da budeš starešina. Pored starešinstva, ima još dosta dužnosti koje možeš da obavljaš. Biti starešina nije tvoje isključivo pravo, niti bi to trebalo da bude tvoje stremljenje. Ako imaš kov i rast da budeš starešina, a takođe osećaš i teret, onda je bolje da dozvoliš drugima da te izaberu. Ovakva praksa koristi radu crkve i svima koji su u njega uključeni. Ako ti nedostaje kov da bi bio starešina, treba da pokažeš malo dobrote i preuzmeš određenu odgovornost za budućnost drugih. Nemoj se uvek takmičiti da budeš starešina i ne ometaj druge. Želja da se, uprkos lošem kovu, bude starešina i da se preuzme odgovornost za rad crkve pokazuje nedostatak razuma. Ako ti nedostaju kov i rast, samo dobro obavljaj svoje dužnosti. Verno ispunjavanje sopstvenih dužnosti pokazuje da imaš razuma. Radi onaj posao koji možeš saglasno sopstvenim mogućnostima; ne gaji ambicije ni želje. Ne trudi se da samo zadovoljiš svoje lične želje dok zanemaruješ rad crkve – to šteti i tebi i crkvi. Ovo je ispoljavanje ljudi lošeg kova u smislu sposobnosti za inovacije.

Svim ljudima koji su lošeg kova u velikoj meri nedostaje sposobnost za inovacije – a oni koji su bez kova, još manje je poseduju. Kad ih čuju, takvi ljudi uopšte ne mogu da shvate osnove stvari, razvojne zakone stvari niti istina-načela. Kad čitaju Božje reči, čak i ako mogu da uvide da to jesu istina-načela, oni ta načela ne mogu da dovedu u vezu sa područjem njihove primene niti sa ljudima i stvarima na koje se ta načela odnose. Čak razmišljaju: „Ova beseda o istini je previše detaljna i previše obimna. Kad čujem ove reči, mogu da shvatim da one jesu načela, ali ne znam koja je definicija tih načela niti na koje su područje ta načela ograničena.” Ako im nije poznata čak ni definicija načela, tad sasvim sigurno ne znaju ni kako da ih sprovode ili primenjuju. Na primer, kad se dogodi nešto što treba rešiti, drugi ljudi im kažu: „Treba praktično da postupaš u skladu sa načelima.” A oni će na to: „Ja ne znam čak ni kako da praktično postupam u skladu sa načelima. Ne znam na koje se načelo ova stvar odnosi.” I nakon što im drugi objasne načelo koje treba da primene u rešavanju te stvari, oni i dalje ne znaju šta da urade. Takvi ljudi imaju izrazito loš kov; ne razumeju čak ni ljudski jezik, pa su tim pre još i manje podobni da budu upotrebljeni. Ne pokazuje li to da su takvi ljudi u toj meri nesposobni da im nema pomoći? Ljudi koji su beznadežno nesposobni ne poseduju razmišljanje i sposobnost razumevanja stvari normalne ljudskosti, a kamoli logiku razmišljanja. Prema tome, ljudi koji razumeju istina-načela ili različite osnove i pravila ne mogu nikako da komuniciraju s onima kojima nedostaje kov; oni ne mogu da postignu konsenzus i, naravno, nemaju zajednički jezik. Zašto ne mogu da komuniciraju? Postoji jedan suštinski problem: sposobnosti te dve vrste ljudi da budu svesni različitih stvari, da ih prepoznaju, da o njima prosuđuju, razumeju ih i prihvataju nisu na istom nivou niti su na istom koloseku – oni su poput dve paralelne linije koje se nikad ne ukrštaju. Ovo je donekle apstraktan opis. Konkretnije, kov ove dve vrste ljudi dijametralno je suprotan i ne nalazi se na istom nivou. Stoga, povodom iste stvari, oni nikad neće imati istu sposobnost da donose sudove, sposobnost da prepoznaju stvari ili sposobnost shvatanja. Odnosno, ono što ljudi dobrog ili prosečnog kova mogu da prepoznaju, oni bez kova ne mogu uopšte da prepoznaju – za tim još i više zaostaju i zauvek će zaostajati, baš kao da nemaju sposobnost da vrše tu funkciju. Na primer, kad kokoška sazri, ona prirodno nosi jaja. Čak i ako je njen prinos mali, i dalje će nositi jaja jer tu sposobnost poseduje. Međutim, koliko god da nekog petla dobro hrane, on ne može da nosi jaja budući da tu sposobnost nema. Petao kaže: „Iako nemam sposobnost da nosim jaja, ujutru mogu da kukuričem!” Koliko god puta da kukuričeš odnosno koliko god da ti je prodoran glas, to ne znači da možeš da nosiš jaja. Iako kokoška ne može da kukuriče, ona ima sposobnost da nosi jaja. Zašto vam navodim ovaj primer? Zato što će ljudi koji su bez kova iznositi takva izopačena, lažna i nelogična opravdanja – to nazivamo odsustvom kova. Prema tome, kad ljudi dobrog kova, prosečnog kova ili čak lošeg kova komuniciraju s ljudima koji nemaju kov i s njima diskutuju o raznim stvarima, taj osećaj je posve čudan. S ljudima koji su lošeg kova ipak možeš da komuniciraš o određenim jednostavnim i lako razumljivim stvarima. Ali s ljudima koji su bez kova niko ne može da komunicira, jer oni nemaju sposobnost shvatanja, kao ni misli ili gledišta o bilo čemu. Ovo je opis ili objašnjenje ljudi bez kova. Kad s njima o nečemu komuniciraš, iako im to objasniš temeljno i jasno i oni možda kažu da to razumeju, svejedno, kad se ta ista stvar ponovi, oni je i dalje ne razumeju i ponovo će iznositi izopačena, pogrešna opravdanja. Recite Mi, mogu li takvi ljudi da shvate istinu? (Ne.) Oni nemaju sposobnost da stvari prepoznaju ili da ih budu svesni – kako bi mogli da shvate istinu? Reći da oni mogu da shvate istinu naprosto bi bilo besmisleno. Ljudima bez kova nedostaje sposobnost za inovacije, pa su im ispoljavanja u tom pogledu ovakva. Budući da ne razumeju nikakve osnove niti načela, u svemu što rade nemaju nikakve planove. U njihovom umu nema ni plana ni koraka, pa tim pre ne mogu da sprovode nikakve osnove niti načela. U svemu što rade naprave haos, potpuno zamešateljstvo. Takvi ljudi mogu samo da ulažu fizički napor i da izvršavaju fizičke poslove. Jedva mogu i da dovrše jedan jedini, prost posao; na kraju krajeva, oni su obični ljudi koji mogu da se angažuju na jednom zadatku, ali kad data situacija poprimi razmere segmenta posla, oni za to više nisu sposobni. Takvi ljudi nisu u stanju da izvrše nikakav vredan ili tehnički zahtevan posao. Mogu da odrade samo neke sitne poslove poput fizičkog rada, poslova u polju ili gajenja stoke, a čak i tada potreban je neko da ih nadzire i da im pomaže. Ponekad, kad su loše volje, neko mora da ih dovede u red; a ponekad kad se izopače ili postanu negativni, neko mora da ih posavetuje shodno njihovom načinu razmišljanja. Čak i kad je reč o manjim zadacima, neko mora da nadzire njihov rad; u suprotnom, nastaće problemi i greške i taj će posao morati ponovo da se uradi. Ako uludo ne troše materijal, onda rasipaju energiju, ili vodu, struju i gas. U zapadnim zemljama, drugi ljudi ih stalno prijavljuju i stižu im kazne od policije. Ukoliko nema nekog da ih nadzire, ne mogu pravilno da obave čak ni sitne poslove – u toj meri su problematični i dostojni žaljenja. Ovo su ispoljavanja ljudi koji nemaju kov. Nisu li takvi ljudi naprosto beskorisni i budale? Mogu li se i dalje koristiti kao ljudi? U stvari, u Božjoj kući, takvi ljudi mogu da izvršavaju samo neki manji fizički posao. Kad je reč o crkvenom radu, oni to ne mogu; nisu u stanju da išta rade. Čak i kad je reč o poslovima koji zahtevaju fizički napor, oni samostalno ne mogu da ih završe i potrebni su im drugi da ih usmeravaju, nadziru i proveravaju. Međutim, kad izvršavaju zadatke koji zahtevaju fizički napor, oni ipak smatraju da je to ispod nivoa njihovih talenata, da su za njih suviše kvalifikovani, pa postaju prkosni i čak se žale: „Pogledaj one ljude koji obavljaju tehnički posao na računaru, pišu članke, pevaju, plešu ili glume – kako su samo glamurozni! A ja mogu samo da ugošćavam i da kuvam, da po ceo dan mastim ruke i udišem dim. Za koju godinu ću se pretvoriti u izmrcvarenu ženu. Pogledaj samo koliko sam jadna!” Dok izvršavaju ovaj posao, uvek se osećaju prilično jadno, ali nikad ne zastanu da razmisle zašto mogu da obavljaju samo takav posao. Ne odmeravaju jesu li zaista u stanju da obave neki drugi posao. Baš zato što im je kov loš, uvek se osećaju uznemireno kad obavljaju određene zadatke koji zahtevaju fizički napor. Da im je kov zaista dobar, ne bi se osećali uznemireno. Kov im je već u toj meri loš da mogu jedino da obavljaju fizičke poslove, a ipak i dalje smatraju da je to ispod nivoa njihovih talenata. Zar nisu budale? Takvi su ljudi zaista glupavi. Ne mogu da obave čak ni zadatke koji zahtevaju fizički napor. Kad kuvaju, skuvaju ili previše ili premalo i koliko god dugo da se bave kuvanjem, i dalje ne znaju koji obrazac u kuvanju treba da slede. Čak i tada, još uvek smatraju da su ti zadaci ispod nivoa njihovih talenata, da su za njih suviše kvalifikovani i misle da ne bi trebalo da obavljaju zadatke koji zahtevaju fizički rad. Smatraju da treba da rade negde kao kancelarijska sekretarica, da u Božjoj kući preuzmu neki segment posla ili da makar obavljaju službu crkvenog starešine. Nije li ovo odsustvo svakog razuma? Reci Mi, za koji si to posao sposoban? Ako ni za jednu vrstu posla nisi sposoban i dodeljuju ti se zadaci koji zahtevaju fizički rad, dok te Božja kuća i dalje opskrbljuje, zar za tebe to nije uzdizanje? A ti si ipak i dalje nezadovoljan. Nije li ti razum i previše loš? (Jeste.) Postoji li veza između razuma i kova? (Da.) Kad čovek sebe ne spoznaje, kad ne zna na kom nivou mu se nalazi kov, kad uvek misli kako mu je kov jako dobar – nisu li to ispoljavanja lošeg kova? (Jesu.) Ljudi koji su dobrog kova će znati kako da sebe procene i, nakon što sebe procene, znaće na kom nivou im se nalazi kov. Kad utvrde kakav im je kov, moći će da pronađu svoje mesto u crkvi. Šta god da rade, osećaće se opušteno i moći će racionalno da pristupe dužnosti koju izvršavaju. Čak i ako im se dodele zadaci koji zahtevaju fizički napor, dok ih obavljaju, osećaće se spokojno i smatraće to opravdanim; iz dubine srca tome će se pokoriti i s tim će se saglasiti, prihvatajući taj posao i taj zadatak. Takvi su oni koji imaju razum. Ako pri vršenju svoje dužnosti čovek nikad nije opušten, uvek oseća ozlojeđenost i smatra da je svaki zadatak za koji se od njega traži da ga obavi ispod nivoa njegovih talenata, zar mu ne nedostaje razum? (Da.)

Upravo smo završili s razmatranjem poslednje od jedanaest sposobnosti za odmeravanje čovekovog kova, sposobnosti za inovacije. Nakon razgovora u zajedništvu o ovihjedanaest sposobnosti, da li vam je donekle jasniji vaš sopstveni kov? (Jeste.) Da li ste onda u stanju da ga izmerite? Možete li tačno da izmerite kakav je zaista vaš kov? Kad je reč o određivanju da li ti je kov dobar, prosečan, loš ili ga uopšte nemaš, postoji merilo za odmeravanje – ne možeš posmatrati samo jedan aspekt; kov se mora sveobuhvatno odmeriti. Dakle, koje aspekte treba posmatrati da bi se odmerio kov nekog čoveka? Sudeći prema ispoljavanjima ovih jedanaest sposobnosti o kojima smo razgovarali, da bi se za nekog čoveka odmerilo da poseduje dobar kov, on makar mora da poseduje nekoliko relativno važnih sposobnosti. Razmislite na trenutak: koje od tih jedanaest sposobnosti mogu da pokažu da čovek ima dobar kov? Možete li to da odmerite? Redosled treba da se kreće od poslednje sposobnosti do prve: čovek dobrog kova mora makar da poseduje sposobnost za inovacije; zatim dolaze sposobnost procenjivanja i uvažavanja stvari, sposobnost odlučivanja i sposobnost reagovanja na stvari; nakon toga dolaze sposobnost prepoznavanja stvari, sposobnost donošenja sudova i kognitivna sposobnost; i na kraju su tu sposobnost prihvatanja stvari, sposobnost shvatanja, sposobnost razumevanja stvari i sposobnost učenja. To je redosled. Zašto je ovaj redosled obrnut? Redosled koji smo isprva uspostavili bio je od nižeg ka višem, međutim, da bi se odmerio čovek dobrog kova, taj redosled je raspoređen od višeg ka nižem. Čovek koji je dobrog kova mora makar da poseduje sposobnost za inovacije. To se dostiže na temelju prethodnog posedovanja sposobnosti odlučivanja, sposobnosti procenjivanja i uvažavanja stvari i sposobnosti prepoznavanja stvari. Ako si u stanju da budeš svestan stvari, da ih prepoznaješ i o njima donosiš sudove i ujedno poseduješ sposobnost razumevanja stvari, a zatim možeš da budeš inovativan, to te čini čovekom dobrog kova. Takvi ljudi jesu oni sa sposobnošću rukovođenja, koji su u stanju da stupe na nivo donošenja odluka; talentovani su da budu vođe i mogu da upravljaju određenim područjem rada. To su ljudi dobrog kova. Ljudi prosečnog kova jesu oni čije su sve sposobnosti u svim aspektima, od sposobnosti za inovacije do sposobnosti učenja, prosečne. Prosečni su i njihova efikasnost i njihovi rezultati u izvršavanju stvari. To su ljudi prosečnog kova. Koje je glavno ispoljavanje ljudi prosečnog kova? Ono je u tome da njihovom shvatanju i razumevanju načela nedostaje dubina i da ono nije baš tačno. Tokom sprovođenja i primene, uvek postoje propusti i odstupanja. Uvek im nešto promakne, zaboravljaju ovo ili ono i ne mogu sveobuhvatno sve da uzmu u obzir. Na primer, izabrani su da budu crkvene starešine, ali nisu u stanju da sveobuhvatno preuzmu odgovornost za sve aspekte posla. Kad su odgovorni za rad na jevanđelju, oni se usredsređuju samo na rad na jevanđelju i ne mogu da se posvete drugom poslu. Mogu da pokrenu rad na jevanđelju, ali nemaju vremena da postavljaju pitanja o radu na izradi tekstova ili o radu na produkciji filmova. Zašto je to tako? Zato što im je kov sasvim prosečan i zato što mogu da se bave samo jednim aspektom posla; jedva uspevaju da budu kompetentni za jednu oblast posla, a kad se od njih zatraži da se posvete i nekom drugom poslu, oni se ogorčeno žale i postaju preopterećeni, nesposobni da dobro obave bilo koji posao. U njihovom radu, pored njih uvek mora da postoji neko ko nadzire, podseća, kontroliše i proverava ono što oni rade. Uz njih uvek mora da bude neko da im pruža podršku, da besedi o istini, da uzastopno naglašava načela posla i ukazuje na različita odstupanja i propuste koji će se verovatno pojaviti. Uvek mora da postoji neko da ih podseća. Zašto im je uvek potreban neko da ih podseća i daje im smernice? Razlog nije u tome što nemaju odgovarajuće radno iskustvo, već je u tome što im je kov prosečan. Oni ne mogu da predvide situacije i probleme koji će verovatno nastati odnosno mogućnost njihovog predviđanja je vrlo ograničena. Prema tome, uz njih uvek mora da bude neko ko će ih usmeravati, proveravati i pratiti, neko ko će često morati da ih kontroliše. Tokom kontrole, ispostavlja se da ili neki segment posla nisu uradili ili da su neki drugi segment posla zaboravili da urade; u nekoj drugoj prilici, zanemarili su neki aspekt ili ne znaju kako da nastave dalje, a ipak ne znaju koga da pitaju ili kako da tragaju, pa još uvek čekaju. Ukratko, njihova sposobnost da kompetentno obavljaju posao je vrlo prosečna. Ovo „prosečno” nema nikakve veze sa tim koliko su odlučni, koliko su snažni, koliko vole da izvršavaju posao ili koliko mogu da istrpe teškoće i plate cenu – to nema nikakve veze s tim. Naprotiv, to se isključivo odnosi na činjenicu da poseduju prosečnu radnu sposobnost. S druge strane, ljudi dobrog kova generalno ne prave velike greške. Načela, smer i opšti okvir koji oni slede u osnovi su tačni. Iako ponekad mogu da previde neke sitne detalje, ti detalji ne utiču na efikasnost i rezultate sveukupnog posla. To su ljudi dobrog kova. Naravno, nijedan čovek nije savršen. Čak i ljudi koji su dobrog kova mogu u svom poslu imati neke sitne propuste, ponekad mogu nešto trenutno da previde ili da neznatno zanemare jedan segment posla jer su donedavno bili zauzeti nečim drugim. Međutim, kada je sam kov u pitanju, oni mogu brzo da preokrenu situaciju, da nad njome rukovode i uspostave kontrolu, starajući se o tome da sveukupan posao u osnovi bude bez grešaka i da se sveukupan posao u načelu obavlja u skladu sa istina-načelima, radnim aranžmanima ili odredbama iz upravnih odluka, odvijajući se na uređen način. Čak i kad se čini da u okviru njihovog posla antihristi ili zli ljudi izazivaju ometanja, budući da poseduju sposobnost reagovanja na stvari, oni će brzo rešiti tu situaciju. Prvom prilikom će se pozabaviti tom stvari i rešiti je, starajući se o tome da se rad crkve brzo vrati na pravi kolosek i da okruženje u kome braća i sestre izvršavaju svoju dužnost ne bude ugroženo. Čak i kad nastanu neke neočekivane situacije, ljudi koji su dobrog kova znaju kako da ih rešavaju. Čak i ako takve situacije prethodno nisu rešavali, znaće kako da tragaju za načelima. Budući da poseduju sposobnost prepoznavanja stvari, donošenja sudova o njima i svest o stvarima, brzo će rešiti te probleme shodno načelima. Oni zaista imaju sposobnost da rešavaju probleme. Njihove sposobnosti prepoznavanja stvari, reagovanja na stvari i donošenja sudova omogućavaju im da brzo ublaže i primire neočekivane situacije, postižući očuvanje normalnog i uređenog napretka rada crkve i očuvanje interesa Božje kuće, obezbeđujući da se takve situacije više ne ponavljaju ili da u dužem vremenskom periodu ne ostanu nerešene. U isto vreme, interesi Božje kuće su očuvani kako načelima na osnovu kojih oni rešavaju stvari tako i krajnjim rezultatima koje oni postižu. Velika efikasnost i dobri rezultati jesu ono što ljudi dobrog kova mogu da postignu u svom radu. Međutim, kad ljudi prosečnog kova rešavaju probleme koji se javljaju u radu crkve ili u svakodnevnom životu, oni su donekle preopterećeni i to im pomalo teško pada. Njihovo rešavanje problema često je neefikasno i veoma sporo. Kad je reč o problemima koje treba rešiti u roku od dan-dva, budući da ne mogu da ih prozru, možda će morati da sačekaju i možda će morati da razmišljaju tri do pet dana. U odsudnom trenutku, oni ne mogu da donesu odluke kako bi tu situaciju preokrenuli, već su bespomoćni i mogu jedino da puste da situacija nastavi da se pogoršava. Mogu da se bave samo nekim prostim zadacima, kao što su provera činjenica, postavljanje pitanja o datoj situaciji relevantnim ljudima ili razvrstavanje problema i izveštavanje više instance o njima. Za probleme koje drugi mogu da reše za dva dana, njima može biti potrebno i pola meseca. Iako problemi na kraju budu rešeni, dugo odlaganje dovodi do određenih gubitaka u radu crkve. Za to će vreme neke ljude možda zaludeti antihristi, prilozi će možda biti izgubljeni, a određeni segmenti posla možda će trpeti gubitke zbog problema koji nisu odmah bili rešeni. Iako su naknadno obeštećenje ili nadoknada obezbeđeni i iako se na kraju jesu pozabavili ljudima kojima je trebalo da se pozabave, rezultati i efikasnost su vrlo prosečni. To je poput gašenja požara: ljudi koji su dobrog kova imaju veštinu za gašenje požara, postižu dobre rezultate i sprečavaju finansijske gubitke. Međutim, ljudi koji su prosečnog kova, usled nepravilnih metoda, odsustva mera za vanredne situacije, sporog postupanja i nesposobnosti da u odsudnom trenutku donose odluke i dokuče ključne stvari za rešavanje problema, na kraju izazovu veće gubitke. Neki ljudi kažu: „Spreman sam da nadoknadim štetu koju sam izazvao.” Ako je to samo ekonomska šteta, obeštećenjem se problem može rešiti. Ali ako si suočen s hapšenjima od strane velike crvene aždaje i to ne uspeš pravilno da rešiš, izazivajući gubitke u radu crkve, možeš li tu štetu da nadomestiš? Možeš li sebi da priuštiš da nadomestiš troškove posla koji kasni i izgubljeno vreme? Kad nastupe neočekivani događaji, budući da su sposobnosti reagovanja na stvari, donošenja sudova, prepoznavanja stvari, pa čak i sposobnost odlučivanja ljudi prosečnog kova svi redom prosečni, oni probleme stoga rešavaju sporo i sa izrazito malom efikasnošću, njihove vanredne mere nisu delotvorne, što na kraju dovodi do nezadovoljavajućih radnih rezultata i određenih gubitaka. Iako ti problemi na kraju budu rešeni, to, usled nastanka produženog odlaganja i smanjene efikasnosti, predstavlja gubitak. Stoga su ovi ljudi okarakterisani kao ljudi koji poseduju prosečan kov. Neki ljudi kažu: „To nije pošteno. I oni su se trudili, naporno su radili i rešili su probleme. Kako i dalje možeš da kažeš da im je kov prosečan?” Procenjivanje takvih stvari ne sme da se zasniva na emocijama ili sentimentalnosti. Govoreći objektivno i pošteno i s obzirom na nivo koji čovekov kov može da dostigne, tvoj kov je prosečan. Zašto je prosečan? Zato što postoje ljudi koji imaju bolji kov od tebe; u situacijama kad je njihova ljudskost, u grubim crtama, ista kao tvoja, ljudi dobrog kova probleme rešavaju efikasnije i sa boljim rezultatima od tebe, a gubici su im manji nego tvoji. Prema tome, tvoj kov se može svrstati jedino u prosečan. Da li razumeš? (Da.) Razlog zašto su takvi ljudi okarakterisani kao ljudi prosečnog kova je u tome što postoje ljudi dobrog kova koji u svojim postupcima postižu veću efikasnost i bolje rezultate nego oni. Stoga je kov tih ljudi prosečan. Ovo objašnjenje je pošteno i razumno. Neki ljudi kažu: „Oni imaju iskrenost i svim srcem se daju tom zadatku; istrpeli su mnogo muka i platili su nemalu cenu.” U čemu je svrha da se to kaže? Znači li to da imaju dobar kov? Bez obzira na to kakvi su njegova ljudskost, emocije ili želje, govoreći isključivo u kontekstu njegovog kova, ovo su ispoljavanja čoveka koji poseduje prosečan kov.

Koja su ispoljavanja ljudi lošeg kova? Posmatrajući to iz perspektive različitih sposobnosti, ljudi lošeg kova relativno poseduju određenu sposobnost učenja i sposobnost razumevanja stvari. Kad uče određena znanja, teorije, profesionalne veštine ili akademske predmete, oni mogu solidno i tačno da ih upamte, beležeći ključne teze u svojim beležnicama. Pošto su stekli obrazovanje, njihova sposobnost razumevanja stvari nije toliko loša; može da dostigne prosečan nivo. Međutim, oni ne poseduju sposobnosti koje dolaze nakon sposobnosti shvatanja, kao što su sposobnost prihvatanja stvari i sposobnost prepoznavanja stvari. Odnosno, njihove sposobnosti ostaju ograničene na učenje i razumevanje teorija, znanja, tehničkih veština ili struka na nivou teksta. Kad je reč o posmatranju ljudi, bavljenju raznim pitanjima, rešavanju problema i sprovođenju radnih aranžmana u stvarnom životu, u tome zaostaju. Njihove sposobnosti ostaju ograničene na sposobnost učenja i sposobnost razumevanja stvari; mogu da dostignu sposobnost shvatanja, ali zaostaju kad je reč o sposobnosti prihvatanja stvari. Ljudi sa sposobnošću prihvatanja stvari u stanju su da spoznaju na koje se stvari iz stvarnog života ta načela, teorije i osnove odnose, kao i koja od njih su praktična i primenjiva, a koja nisu praktična, i koja su za njih prikladna a koja nisu. Ljudi lošeg kova, međutim, te stvari ne mogu da prozru. Na primer, na internetu postoje različiti materijali o zdravlju i fitnesu. Iz ovih resursa, ljudi lošeg kova mogu takođe da nauče kako da vežbaju i brinu o sebi. Oni poseduju sposobnost učenja, sposobnost razumevanja stvari i sposobnost shvatanja, i osim toga znaju da pronađu ono što im se dopada. Međutim, kad je reč o tome koje od ovih stvari su praktične, delotvorne i zaista potrebne ljudima, ljudi lošeg kova to ne mogu da prepoznaju. Kad je reč o sposobnosti prihvatanja stvari, oni zaostaju. Danas na internetu piše da je spanać koji se izdinsta sa tofu sirom veoma hranljiv, pa ga oni jedu svakodnevno. Ali nakon što su ga neko vreme jeli, nemaju predstavu kakvi su njegovi efekti niti da li ima dejstvo koje se tvrdi na internetu. Kasnije na internetu piše da spanać i tofu sir nisu kompatibilne namirnice i, nakon što to čuju, oni više nikad ne spremaju dinstani spanać sa tofu sirom. A da li su spanać i tofu sir zaista izrazito hranljivi ili nisu kompatibilne namirnice, oni to ne znaju i neće ni da pitaju; oni samo slepo slede. U današnje vreme informacije se razvijaju neslućenom brzinom; različite vesti su izrazito složene. Oni ne mogu da prepoznaju šta je ispravno a šta pogrešno, ni šta je tačno a šta netačno. Čitaju i slušaju sve redom, verujući da sve ono za šta ranije nisu čuli, sve ono što je novo ili naizgled duboko, mora biti dobro. Na primer, na internetu piše da je čokolada dobra za srce, pa oni svakodnevno jedu čokoladu. Posledično, osećaju unutrašnju toplotu, u ustima im izbijaju čirevi, oči su im zakrvavljene i zuji im u ušima. Zapravo, rečeno je da je umerena konzumacija čokolade dobra za srce, ali oni nisu upamtili tu reč „umerena”. Nisu u stanju da dokuče suštinu i na kraju naude sebi. Nekoliko dana kasnije, na internetu ovoga puta piše: „Čokolada nije dobra za srce, a prevelika konzumacija čokolade može dovesti do gojaznosti.” Ljudi koji mogu da prepoznaju stvari znali bi da je prekomerna ishrana loša za telo, ali da je u redu jesti umereno. Međutim, ovi to ne mogu da prepoznaju; nakon što to čuju, u potpunosti prestaju da jedu čokoladu. Iz jedne krajnosti se prebacuju u drugu, previše naginjući čas na jednu, čas na neku drugu stranu, a ipak misle da su u toku sa najmodernijim shvatanjima: „Čuj, za šta god se na internetu kaže da je dobro, ja to jedem; ako se navodi da je nešto loše, ja to ne jedem. Ja sam neko ko uvek prati najsavremenije trendove.” U stvari, oni su ljudi koji nemaju sposobnost prepoznavanja stvari, smeteni pojedinci koji slepo slede masu. Na internetu ima svakakvih informacija, a većina tvrdnji je netačna. Naravno, postoji i manja količina informacija i tvrdnji koje su tačne. Moraš biti u stanju da ih prepoznaš. A kad je reč o tome koje informacije treba prihvatiti, to moraš da odmeriš shodno svojim potrebama, shodno tome je li to korisno za tebe i shodno tome da li su te informacije pozitivne. Ljudi lošeg kova nemaju sposobnost da takve stvari prepoznaju. Zaostaju u svim sposobnostima, počevši od nivoa sposobnosti prihvatanja stvari pa nadalje. Ostaju ograničeni na učenje i razumevanje stvari na nivou teksta, teorijskom nivou i nivou znanja, posedujući određenu sposobnost shvatanja. Međutim, kad je reč o prepoznavanju ispravnosti različitih tvrdnji i toga da li su one vredne i smislene, ljudima lošeg kova nedostaje sposobnost da o tome prosuđuju i to prepoznaju. A zatim je tu i sposobnost reagovanja na stvari, koju ljudi lošeg kova takođe ne poseduju. Kad je reč o raznim problemima koji nastaju u stvarnom životu ili na putu opstanka, oni ne mogu da ih rešavaju na osnovu istina-načela koja poznaju ili koja su dokučili. Ma koliko reči i doktrina mogu da izgovore, one su prazne i nepraktične. Da bi rešili probleme koji se oko njih pojavljuju ili se pojavljuju na putu opstanka, oni se oslanjaju na svoje sitne trikove; samo nastoje da izbegnu gubitke i to je sve, pri čemu ne uspevaju da dostignu nivo doživljavanja, shvatanja ili provere načela koja su dokučili. Osim toga, ljudi koji su lošeg kova nemaju ni kognitivnu sposobnost. Odnosno, kad se pojavi bilo kakav problem, oni ne mogu da rezimiraju stvari niti da prepoznaju suštinu samog problema, njegov uzročnik ili posledice do kojih bi on mogao dovesti u budućnosti. Ljudi lošeg kova ne znaju uopšte kako da razmišljaju o tim stvarima, a još manje znaju da primenjuju istinu ili načela i zakone raznih stvari koje su dokučili kako bi se s takvim problemima suočavali i rešavali ih. Pošto im je kov loš, njihovo razmišljanje je stoga pojednostavljeno i površno, a njihov pogled na stvari je izopačen. Povrh toga, još je problematičnija činjenica što ne znaju iz koje perspektive mogu ispravno da posmatraju stvari. Stoga oni ne mogu da prozru suštinu ničega, niti mogu da prosude tačnost ili ispravnost i pogrešnost bilo čega. Bez prosuđivanja, oni ne mogu da prepoznaju; i, naravno, tad nemaju ni sposobnost reagovanja na stvari, a kamoli sposobnost odlučivanja. Neki ljudi kažu: „Ljudi lošeg kova takođe znaju šta treba da jedu i kako da se obuku svakoga dana i mogu da se bave svakodnevnim životom.” To nije ono na šta se odnosi posedovanje kova. Posedovanje kova se odnosi na sposobnost rešavanja različitih suštinskih problema sa kojima se čovek susreće u životu i na putu opstanka u skladu sa istina-načelima koja razume. Različiti problemi sa kojima se čovek susreće u životu obuhvataju procenjivanje čoveka, rešavanje problema i tako dalje. Problemi sa kojima se čovek susreće na putu opstanka obuhvataju suočavanje sa velikim pitanjima ispravnog i pogrešnog, okruženja koja za tebe uređuje Bog, Božju suverenost, pitanja koja uključuju izglede i odredište, kako izabrati put pred sobom i tako dalje – sve to spada u probleme povezane s opstankom. Ako neko nema sposobnost da rešava probleme koji nastaju u životu ili na putu opstanka, to znači da mu nedostaje sposobnost odlučivanja. Takvi ljudi su mentalno prazni, pa je razgovor o sposobnosti procenjivanja i uvažavanja stvari u vezi sa njima donekle neopravdan. Naravno, poslednja sposobnost, sposobnost za inovacije, još je dalje od domašaja ljudi lošeg kova. To je kao da razgovaramo o tome da li je lav ili tigar kralj među životinjama. U najmanju ruku, i jedan i drugi su podobni kandidati jer i lav i tigar ostavljaju snažan utisak i poseduju sposobnosti vladara među životinjama. Svaki od njih ima svoju snagu, a kad se međusobno uporede, mogu biti izjednačeni, zbog čega se svaki od njih može nadmetati za titulu kralja među životinjama. Uporediš li gnuove, losove ili jakove sa lavovima i tigrovima kako bi odlučio ko je kralj među životinjama, ljudi će ti se smejati. Zašto će ti se smejati? (Zato što se te životinje ne mogu porediti.) One nisu na istom nivou, nisu u istoj težinskoj kategoriji; ne mogu se upoređivati. Slično tome, ljudi lošeg kova nemaju nikakve misli i nemaju sposobnost da procene i uvaže bilo koju osobu, događaj ili stvar na mentalnom nivou. Stoga ne vredi ni govoriti o tome da li takvi ljudi poseduju sposobnost procenjivanja i uvažavanja stvari. Sposobnost procenjivanja i uvažavanja stvari je relativno napredna i odnosi se na ljude koji imaju dobar kov. Sposobnost za inovacije se, dakle, još i više odnosi na ljude koji imaju dobar kov. Sposobnost za inovacije se procenjuje na osnovu čovekove sposobnosti da praktično rešava bilo šta u stvarnom životu. Ljudima koji su lošeg kova ne samo da nedostaju misli i koraci u svemu što rade, već oni nemaju nikakvu sposobnost da stvari završe, pa se za njih ne može ni reći da imaju ikakvu sposobnost za inovacije. Dakle, koje sposobnosti imaju ljudi koji su bez kova? Većina ljudi koji su bez kova imaju jednu zajedničku karakteristiku: oni su bez ikakvih vrlina. U pogledu sposobnosti izražavanja, nemaju nijednu; u pogledu bilo kakvih tehničkih ili stručnih veština, takođe nemaju nijednu; čak i pri izvršavanju najjednostavnijeg zadatka, kao što je čišćenje, oni nemaju brza i koncizna rešenja, nikakve korake ni redosled. Na osnovu obavljanja jednostavnog posla, možeš tačno da uvidiš koje su karakteristike ljudi bez kova. Najočiglednija karakteristika ljudi bez kova je u tome što im u svakom aspektu nedostaju sposobnosti. Jednostavno rečeno, oni ne mogu da upravljaju čak ni svojim ljudskim životom niti najosnovnijim životnim potrebama – sve to je u potpunom rasulu i lišeno je bilo kakvih načela. Najtačniji opis za ljude koji su bez kova glasi: oni ne mogu ništa da postignu i žive isključivo kako bi zadovoljili svoje osnovne dnevne potrebe – i ništa više. Sva različita ispoljavanja ljudi na različitom nivou kova, zajedno sa karakteristikama kova i sposobnostima koje oni poseduju, jasno su objašnjeni. Ako ste razumeli, moći ćete da naučite kako da raspoznajete ljude različitog kova i kako da se prema njima ophodite.

Nakon razgovora u zajedništvu o tome šta je kov, kao i o tome kako raspodeliti nivoe i vrste ljudskog kova, pošto ste sve to čuli, da li ste zadobili nešto korisno? (Da.) Da li zaista znate da je vaš sopstveni kov loš? (Da.) Neki ljudi koji su bez kova kažu: „Kako to da uopšte nemam kov? Čak i da mi je kov prosečan ili loš, to bi i dalje bilo u redu.” Niko ne želi da bude svrstan u kategoriju onih koji nemaju kov, da bude idiot, budala ili beskorisna osoba, ali, kako to već biva, neki ljudi, kad sebe odmere na osnovu svojih osnovnih ispoljavanja i rezultata vršenja sopstvene dužnosti tokom godina, zaista budu svrstani u kategoriju ljudi bez kova. Da li zbog toga neki ljudi postanu negativni? Kad mnoge stvari nisu razjašnjene, ljudi blesavo razmišljaju: „Imam veštine, imam sposobnosti, mudar sam, moj kov nije loš, plemenit sam, ja sam neko u Božjem carstvu, ja sam temeljni stub, glavni oslonac”, glupavo se čvrsto držeći svojih pustih snova, osećajući se prilično dobro, prilično samouvereno, razmišljajući da imaju potencijala i nadu; nisu negativni i žive sa svrhom. Međutim, čim saznaju stvarne činjenice, onda se rastuže i pomisle: „Zar to ne znači da za mene nema nade da ću dobiti spasenje?” i upadaju u negativno stanje. Ako te stvari nisu razjašnjene, ljudi su glupavo nadmeni; i što je čovek gluplji, to je više nadmen, a njegovoj nadmenosti nema granica. Oni pametni, nakon što tokom ovih godina prihvate opskrbu istinom, razmišljaće i sebe proučavati, uporediće istinu sa sobom, pa će se njihova otkrovenja nadmene naravi postepeno smanjivati. Što je čovekov kov lošiji, on je sve više glupavo nadmen. Zar ne postoji ona izreka: „Prave su ništarije, a ipak se nikome ne klanjaju”? Ta izreka je sasvim prikladna; oni koji su ništarije nikome se ne klanjaju. Zašto? Zato što im je kov previše loš. U kojoj meri? U toj meri da nemaju inteligenciju, ne znaju koje su razmere njihovih sposobnosti, ne znaju kako se kotira njihova pamet, ne znaju da uvek postoje ljudi koji su bolji od njih samih i ne znaju šta je dobar kov. I do koje mere doseže njihova nadmenost? Do te mere da je ljudima odvratno i mučno da ih gledaju – to je glupava nadmenost. „Prave su ništarije, a ipak se nikome ne klanjaju” znači da ne mogu ništa da postignu, lične stvari u njihovom životu su u potpunom haosu, ne mogu ništa da prozru, nemaju nikakve misli niti gledišta i ne mogu da zaključe jesu li gledišta drugih ljudi ispravna odnosno da li su tačna i samo glupavo istrajavaju u svojoj nadmenosti, razmišljajući: „Imam veštine, imam sposobnosti, mudar sam, bolji sam od drugih!” Recite Mi, da li je bolje dopustiti im da budu glupavo nadmeni ljudi koji se nikome ne klanjaju ili im dozvoliti da saznaju da im je kov loš, da su ništarije, obične budale, beskorisni ljudi i mentalno zaostali, pa da postanu negativni? Šta biste od toga izabrali? (Da im dozvolim da postanu negativni, jer ako su glupavo nadmeni, verovatno će činiti stvari kojima se krše načela i mogu da prekidaju i ometaju crkveni rad.) Ako postanu negativni, mogu da se vrate razumu ljudskosti i da se lepše ponašaju, čineći manje stvari koje izazivaju prekide i ometanja. Time su sami zaštićeni. Iako za druge nisu učinili mnogo korisnih stvari, ako budu činili manje stvari koje izazivaju prekide i ometanja, to znači da će učiniti manje prestupa i zlih dela, pa će se smanjiti i verovatnoća da u budućnosti budu kažnjeni, zar ne? (Da.) Ne ulazeći u to da li oni mogu da postignu spasenje, budući da je to nešto relativno daleko, da li će se smanjiti verovatnoća da će kršiti Božje upravne odluke i da će vređati Božju narav? I da li će se povećati šanse za njihov opstanak? (Da.) Sudeći iz perspektive ovih koristi, ispostavlja se da je zapravo dobra stvar ljudima dozvoliti da prepoznaju sopstveni kov i da konačno uvide da ga nemaju, pa da postanu negativni. U suprotnom, kad im ljudi kažu: „Ništarija si, a ipak se nikome ne klanjaš – to je glupa nadmenost!”, oni to naprosto ne mogu da prozru niti da prepoznaju; postaju prkosni i još uvek razmišljaju: „Moj kov nije loš! A ti mi kažeš da sam glupavo nadmen. Mnogo sam bolji od budale!” To dodatno dokazuje da su zaista glupi, da im je inteligencija previše mala, pa tim pre moraju da prihvate činjenicu da nemaju kov. Koje su koristi od toga da se prihvati ova činjenica? Cilj nije u tome da te to učini negativnim, već da ti pomogne da se prema sebi ispravno odnosiš i da izbegneš da se ponašaš glupavo. Ljudi su nadmeni jer imaju iskvarenu narav i nemaju nikakvu samospoznaju. Međutim, nadmenost nekih ljudi je normalna nadmenost. Na primer, neki ljudi su stekli kapital jer su bili u zatvoru i izdržali patnju, doprineli su crkvi na određene načine ili imaju talente koji ih čine boljim od drugih; budući da imaju nadmenu narav u kombinaciji sa činjenicom da poseduju određeni kapital, i dalje se može smatrati razumljivim što otkrivaju nadmenost. Ali ako si ništarija, ako u osnovi ne možeš ništa da postigneš, ničim nisi dao nikakav doprinos i, povrh toga, nemaš nikakve vrline, a ipak si i dalje nadmen, to zaista nema smisla – tome nedostaje racionalnost. Sada su ti stvari razjašnjene: nemaš kov, ništarija si i nemaš baš nikakve vrline. Um ti je prazan i, u poređenju sa ljudima koji imaju misli, u tvom mozgu nema nikakvog sadržaja. Iako si svejedno čovek, za tim ljudima prilično zaostaješ; prema Božjem mišljenju, ne ispunjavaš merilo da budeš čovek. Pa, zbog čega si onda i dalje nadmen? Izmeren Božjim rečima, ne ispunjavaš merilo da budeš čovek. U Božjim očima, ne treba da budeš tretiran kao ljudsko biće. Ali, pošto je Božja milost ogromna, Bog te je uzdigao, izabrao te je i tretirao te je kao čoveka, dozvoljavajući ti da izvršavaš dužnost u Božjoj kući. Da li se Bog ophodi prema tebi kao prema čoveku da bi video da se ti na tako glupavo nadmen način ophodiš prema Bogu i prema istini kojom te On opskrbljuje? Da bi video da se ti na taj način ophodiš prema svojoj dužnosti i svom životu? Ne. Pošto se Bog prema tebi ophodi kao prema čoveku i govori ti razne istine koje ljudi treba da razumeju, On se nada da možeš da budeš istinski čovek, nada se da možeš da prihvatiš misli koje ljudi treba da imaju i da nećeš biti glupavo nadmen. Stoga je pogrešno biti negativan – ne treba da budeš negativan. Pošto se Bog prema tebi nije ophodio niti te je zanemarivao na osnovu tvog kova, već se prema tebi odnosio kao prema normalnoj osobi i koristio te na ovaj način, ti treba da ispuniš očekivanja ove milosti od Boga i da Boga ne razočaraš. Kakav god da ti je kov i koji god posao možeš da izvršavaš, samo taj posao radi dobro. Ne pokušavaj da se prsiš bombastičnim idejama, ne čini ono što čovek ne treba da čini i nemoj da imaš prekomerne ideje ili ambicije koje čovek ne treba da ima. Radi ono što bi čovek trebalo da radi i ispuni očekivanja Božjeg uzdizanja. Zar to nije primereno? Zar se time ne rešava problem negativnosti? (Da.)

Raspoznavanje brojnih ispoljavanja ljudi različitog kova i navođenje ovih konkretnih primera ima za cilj da ti pomogne da se povežeš sa njima. Tako da možeš tačno da identifikuješ svoju poziciju, da racionalno pristupiš svom kovu i različitim uslovima i da racionalno pristupiš tome kako te Bog razotkriva, kako ti sudi i orezuje te ili poslu koji je On uredio za tebe – i tako da budeš u stanju da se pokoriš i da budeš zahvalan iz dubine svog srca, a ne da pokazuješ otpor i gađenje. Kad ljudi mogu racionalno da pristupe svom kovu a zatim i da tačno identifikuju svoju poziciju, ponašajući se kao stvorena bića koja Bog želi na prizeman način, radeći pravilno ono što treba na osnovu svog urođenog kova i pokazujući svoju odanost i ulažući sav svoj trud, oni uspevaju da udovolje Bogu. Pošto ti je Bog dao ovaj kov i ove sposobnosti, Bog te neće primoravati da činiš stvari koje su ti teške; On ribu neće primoravati da živi na kopnu. Koliko god da ti je Bog dao, to je ono što On traži da ponudiš. Ono što ti Bog nije dao, On neće prekomerno zahtevati. Ako za sebe neprekidno postavljaš prekomerno visoke zahteve, nastojeći da budeš snažna osoba, natčovek, neko ko nadilazi nekog običnog, to pokazuje da imaš iskvarenu narav – to je ambicija. Ako ti je kov dobar, preuzmi više posla; ako ti je kov prosečan, možeš da preuzmeš samo manje posla. Koju god dužnost možeš da izvršavaš, daj sve od sebe, daj svoju odanost i postupaj shodno načelima – ne pokušavaj da se razbacuješ bombastičnim idejama. Pogrešno je uvek želeti da dokažeš da nisi obična osoba, uvek želeti da drugi imaju visoko mišljenje o tebi. To pokazuje veliki nedostatak samosvesti, nepoznavanje sopstvene mere. Ako nastaviš da stremiš u skladu sa svojom ambicijom i željama, stvari se po tebe neće dobro završiti. Prema tome, ljudi koji su lošeg kova ne treba uvek da teže tome da budu starešine, vođe timova ili nadzornici; ne treba da ciljaju previsoko. Ako ti je kov loš, onda samo savesno radi stvari koje ljudi lošeg kova mogu da urade. Ako ti fale misli i ne možeš da izvršiš nijedan posao, ne sili to – pošto ti Bog nije dao taj kov, On za tebe nije postavio preterano visoke zahteve. A kad je reč o istina-načelima, praktično ih primenjuj u onoj meri u kojoj možeš da ih shvatiš i prihvatiš – to je najvažnije. Možeš da shvatiš onoliko koliko ti je Bog dao. Da li si te stvari primenjivao na svoju dužnost ili na nalog koji ti je Bog poverio? Ako si ih primenjivao, onda si dao sve od sebe i ponudio si svoju odanost. Bog će biti zadovoljan, a ti ćeš biti u skladu sa merilom kao stvoreno biće. Ako ti je kov loš, Bog prema tebi zasigurno neće imati zahteve shodno merilu za one sa dobrim kovom. Bog to neće učiniti. Oni koji su bez kova imaju najniži nivo kova među ljudima. Ako neki vernici u Boga nemaju kov, kako onda treba praktično da postupaju? Želiš li da slediš Boga? Priznaješ li da je Bog suveren nad svim što je u vezi sa čovekom? Želiš li da se pokoriš Božjoj orkestraciji i uređenjima za tebe? Ako si spreman da prihvatiš i da se pokoriš, onda primiri svoje srce i prihvati sva Božja uređenja za tebe. U skladu sa svojim kovom, ti možeš da obavljaš samo neke poslove koji zahtevaju fizički napor, poslove koji nisu vidljivi, koje ljudi omalovažavaju i koje ljudi ne pamte – ako je ovo tvoje stanje stvari, trebalo bi da ga prihvatiš od Boga i da na to nemaš pritužbe i, tim pre, ne treba da biraš svoje dužnosti na osnovu sopstvenih želja. Obavi sve ono što Božja kuća uredi za tebe i, sve dok je to u okviru tvog kova, trebalo bi da to dobro radiš. Na primer, ako ti je dodeljeno da gajiš svinje, treba da ih hraniš dobro tako da braća i sestre mogu da jedu dobro svinjsko meso. Ako ti je dodeljeno da gajiš kokoške, treba da ih hraniš i da o njima brineš tako da normalno nose jaja u vreme kad se nose jaja, a treba i da ih zaštitiš od drugih životinja, tako da kad bilo ko vidi kokoške koje ti gajiš kaže da su dobro odgajene. To dokazuje da ceniš sve stvari koje su stvorene od Boga i njima možeš dobro da upravljaš; to dokazuje da, koja god vrsta stvorenja ili životinje da je u pitanju, ti možeš da je dobro neguješ i njome upravljaš, preuzimajući to kao svoju odgovornost i dužnost koju treba da obaviš. Iako ti ne možeš da radiš drugi posao, iako ne možeš da igraš ključnu i odlučujuću ulogu u radu crkve i nemaš značajan doprinos, ako možeš da uložiš svoj puni napor i odanost u nekom neuglednom poslu i nastojiš samo da udovoljiš Bogu, to je dovoljno. Ovim ne izneveravaš to što te je Bog uzdigao. Nemoj da budeš izbirljiv prema zadacima na osnovu toga da li su prljavi ili zamorni, da li te drugi vide dok ih obavljaš, da li te ljudi hvale ili te gledaju s visine jer ih obavljaš. Ne razmišljaj o ovim stvarima; samo traži da to prihvatiš od Boga, pokoriš se i ispuniš dužnosti koje treba. Kad besedim o ispoljavanjima ljudi koji nemaju kov, možda kažem da si budala, beskorisna osoba i mentalno zaostao. Međutim, ako na sebe možeš da preuzmeš poslove koji su ti povereni i na kraju ne izneveriš to što te je Bog uzdigao ili dah života koji ti je Bog podario, uzalud ne živiš niti jedeš, uzalud ne uživaš ni u jednoj materijalnoj stvari kojom Bog opskrbljuje ljudski rod i ne propuštaš da živiš prema rečima iz Božjih usta, to je dovoljno. Iako u smislu kova ne ispunjavaš očekivanja da budeš potpuna osoba, ako s ovom odanošću i ovom iskrenošću možeš da izvršavaš svoju dužnost i obavljaš posao, u najmanju ruku, u Božjem srcu, u skladu si sa merilom kao ljudsko biće. Ono što Bog želi jesu ova odanost i iskrenost; On želi ljudsko biće koje je u skladu sa merilom. Koju god dužnost da Božja kuća za tebe uredi, ti je prihvataš od Boga i možeš da prihvatiš i pokoriš se. To je najdragocenija stvar. Ako si učinio to što Bog od tebe zahteva i ponudio si sve što si u stanju da ponudiš, da li će Bog i dalje imati dodatne zahteve prema tebi? Ako se u Božjim očima tvoja iskrenost i odanost vide kao dragocene, onda tvoj život ima vrednost. Je li to shvatanje dobro? (Jeste.)

Neki ljudi kažu: „I dalje ne shvatam. Zašto Bog predodređuje ljude različitog kova? Budući da Bog želi da ljudi svedoče o Njemu, da primenjuju istinu i odbace svoje iskvarene naravi, zašto On ljudima ne može da dȃ dobar kov? Je li Bogu toliko teško da ljudima dȃ dobar kov? Ako bi Bog učinio tako da ljudi imaju sposobnosti u svim područjima – kognitivnu sposobnost, sposobnost donošenja sudova, sposobnost prepoznavanja stvari, sposobnost reagovanja na stvari, sposobnost odlučivanja i sposobnost za inovacije, a još i više sposobnost procenjivanja i uvažavanja stvari – dajući ljudima sposobnosti u svim područjima, zar ljudski kov ne bi bio dobar? Čak i da On ljudima dȃ prosečan kov, zar oni tada ne bi bili u stanju da shvate istinu na prosečnom nivou? Ako ljudi mogu da shvate istinu, zar oni onda ne bi bili u stanju da primenjuju istinu? I zar ne bi bili u stanju da odbace svoje iskvarene naravi i postignu spasenje?” Zbog čega je problem to što ljudi imaju takve misli? Ljudi ne shvataju zašto im Bog daje tako temeljan prosečan kov. Teško je pronaći starešine dobrog kova i izuzetno je teško dobro obavljati crkveni rad. Ljudi razmišljaju: „Kad bi Bog ljudima dao dobar kov, zar ne bi bilo lakše pronaći starešine? Zar crkveni rad ne bi bilo lakše obavljati? Zašto Bog ljudima ne dȃ dobar kov?” Posmatrajući to iz perspektive sveukupnog posla Božje kuće, naravno, kad bi bilo više ljudi koji su dobrog kova, crkveni rad bi zaista bio lakši. Međutim, postoji jedna pretpostavka: u Božjoj kući Bog izvršava Svoje delo i ljudi u tome nemaju odlučujuću ulogu. Prema tome, činjenica da li je ljudski kov dobar, prosečan ili loš ne određuje rezultate Božjeg dela. Konačne rezultate koje treba postići ostvaruje Bog. Bog svime rukovodi; sve je delo Svetoga Duha. Iz perspektive Božjeg dela, to pitanje treba objasniti na ovaj način – to je jedan razlog. Postoji još jedan razlog: otkad ih je Sotona iskvario, ljudi poseduju Sotonine iskvarene naravi kao svoju životnu suštinu; to jest, svi oni žive prema svojim iskvarenim naravima i njihovim životom upravljaju njihove iskvarene naravi. Ako, pored toga, neko poseduje dobar ili izuzetan kov i njegove su osobine u svim područjima potpune, savršene i bez mana, to će podsticati njegove iskvarene naravi. Dovešće do neobuzdane eskalacije njegovih iskvarenih naravi, čineći ih nekontrolisanim i uzrokujući da takav čovek postane nadmeniji, nepopustljiviji, lažljiviji i rđaviji. Poteškoće u njegovom prihvatanju istine će se povećavati i neće postojati način da razreši svoje iskvarene naravi. To je još jedan razlog. Osim toga, Bog ljudima daje takav kov zato što je ljudski rod koji Bog želi da spase urođeno nepotpun ljudski rod, sa sposobnostima koje su u svim aspektima prosečne i imaju nedostatke. Povrh toga, spoznaja Božjih reči i istine se ne postiže samo korišćenjem raznih sposobnosti; ona zahteva proces. Šta taj proces obuhvata? On obuhvata promene u okruženju, čovekovo starenje, uvećanje životnih iskustava i znanja i iskustvo stečeno u raznim okruženjima, što ljudima omogućava da, na temelju svog urođenog kova i instinkata, postepeno počnu da shvataju i spoznaju na šta se istina u Božjim rečima zaista odnosi; oni zatim prihvataju i primenjuju Božje reči. Kroz takav proces, istina u Božjim rečima se pretače u čoveka da bi postala njegov život – ona ne postaje teorija o životu ili neka filozofija i način života; umesto toga, Božje reči postaju temelj ljudskog postojanja. Takav čovek je sasvim novi čovek, novorođeni život. To je nužan proces. Čak i ako su tvoj kov i sposobnosti u svim aspektima izuzetno dobri i veliki, ovi procesi se ne mogu izostaviti. Kao ljudsko biće, u konačnom postizanju preobražaja Božjih reči u sopstveni život, niko ne može de preskoči nijedan korak čitavog procesa koji se mora doživeti. Odnosno, svi će razviti predstave, uobrazilje, otpor, protivljenje i buntovništvo prema Bogu. Svi će proći kroz zastoje, neuspehe, spoticanje, otpuštanje, orezivanje, sud i grdnju, doživeti razna okruženja, suočiti se s raznim tipovima ljudi i drugim takvim procesima. Koliko god da je dobar ili visok tvoj kov odnosno koliko god da su jake tvoje sposobnosti u svim aspektima, nijedan od ovih procesa niti koraka se ne može izostaviti. Prema tome, čak i da ti Bog dȃ izuzetno dobar kov i sposobnosti, i dalje bi to bilo gubljenje vremena. Za tebe je bolje da budeš običan, prosečan čovek. Iako možda imaš neke nedostatke u ljudskosti, ti možeš da doživiš Božje delo, da razumeš Božje reči nakon što ih čuješ i da prepoznaš svoje slabosti i nedostatke. Na taj način, s jedne strane, ono što zadobijaš je praktičnije i više dobijaš od Boga; s druge, počinješ tačnije da spoznaješ svoje prirodne sposobnosti i postaješ racionalniji. Zato Bog ne namerava da svima dȃ dobar kov – On ljudima daje prosečan kov.

Nakon što čujete za ova konkretna ispoljavanja raznih sposobnosti kojima se meri ljudski kov, vi sebe procenjujete i utvrđujete da u najboljem slučaju imate samo prosečan kov, ne dostižući nivo posedovanja dobrog kova. Dakle, ko su oni koji dostižu nivo dobrog kova? To su oni koje koristi Sveti Duh. Ako ti Bog dȃ dobar kov, moraš da preuzmeš posao koji odgovara dobrom kovu. Ako nema potrebe da preuzmeš takav posao, dovoljno je dobro to što ti je Bog dao prosečan kov – to je Božja blagodat. Ako ti Bog daje prosečan kov, ne možeš da izvršavaš neki veliki posao, pa ne možeš ni da postaneš nadmen. Za tebe je to zaštita. Uz prosečan kov koji ti je dat, nemaš nikakav kapital kojim bi se razmetao, niti možeš da daš neke spektakularne doprinose. Uvek treba da razmišljaš na sledeći način: „Kov mi je prosečan; nisam dobar u ovoj oblasti, a ni u onoj. Moram da budem razborit i da tragam za istina-načelima u vršenju svoje dužnosti.” Kad osetiš da si u svim aspektima manjkav, ponašaš se mnogo lepše i mnogo više poštuješ pravila, mnogo si skromniji. Na primer, nezavisno od posla koji obavljaš, da li si nadzornik ili običan član, ako se tokom određenog perioda tvoj posao odvija relativno nesmetano, donosi određene rezultate i njegova postignuća su relativno značajna, te ako dobiješ potvrdu od Višnjeg, kakav bi bio tvoj način razmišljanja? (Postali bismo samozadovoljni, smatrali bismo da smo dobri i više ne bismo s lakoćom tragali za istinom.) U tom slučaju bi ti postalo teško da poštuješ pravila i da ostaneš prizeman u svom vladanju. Za tebe je to veoma opasno iskušenje; to nije dobar znak. Međutim, pošto si manjkav ili imaš nedostatke u raznim sposobnostima, pa tokom izvršavanja posla ne uvažiš jedan aspekt odnosno neki drugi aspekt ne predvidiš ili ga zanemariš i zaboraviš, bivajući orezan u vezi s prvim aspektom ili suočavajući se sa neuspesima i udarcima u vezi sa onim drugim, u dubini svog srca ti sebe neprekidno opominješ: „Nesposoban sam. Kov mi je loš i ne shvatam istinu. Ne shvatam načela.” Na taj način, u obavljanju stvari postaješ veoma oprezan, uplašen da ne pogrešiš i ne budeš orezan, veoma si uplašen da ne izazivaš prekide i ometanja i veoma uplašen da u poslu ne stvaraš propuste koji dovode do gubitaka. Pošto su u raznim aspektima tvoje sposobnosti manjkave ili su sve veoma prosečne, i tvoja je sposobnost da budeš kompetentan za posao veoma prosečna, pa je i posao koji izvršavaš veoma prosečan. Stoga osećaš da nemaš ništa čime bi se razmetao – čak i ako zaista uspeš da postigneš neke teško ostvarive rezultate, postižeš ih tek nakon što daleko od očiju javnosti istrpiš velike muke i uložiš ogroman trud. Pred drugima želiš da se pretvaraš kako si sposoban i prilično dobar, ali ti u srcu nedostaje samopouzdanje. Šta god da radiš, znaš da to ne možeš dobro da uradiš i još uvek ti je potreban Višnji da to proverava. U pojedinim stvarima, tek kad se suočiš sa orezivanjem zaista shvataš gde si pogrešio i uviđaš koliko ti je tačno kov neverovatno loš. Na taj način nećeš moći da postaneš nadmen. Odnosno, oko tebe će uvek postojati neko dobrog kova ko te nadmašuje i uvek će biti prisutni istina i zahtevana Božja merila koji te sputavaju. Osećaš: „Ovo malo posla koji mogu da obavim je samo zato jer je Višnji to proverio i o tome odlučio; to je dovršeno samo zato jer je Višnji to uzastopno ispitivao, proveravao i ispravljao. Nemam čime da se hvalim.” Sledeći put kad nešto uradiš, još uvek pomišljaš na to da se razmećeš svojim veštinama, ali i dalje ne uspevaš da to dobro uradiš i ne možeš nikad da se istakneš. Baš zato što su tvoj kov i sposobnosti ograničeni, rezultati obavljanja tvojih dužnosti su uvek prosečni, nikada ne uspevaju da dostignu nivo ili merilo koje priželjkuješ. Dakle, ti stalno, nesvesno, shvataš da nisi nikakva istaknuta, superiorna, niti izuzetna ličnost. Postepeno shvataš da tvoj kov nije dobar kao što si mislio, već da je čak isuviše običan. Taj postepeni proces ti je od velike pomoći da spoznaš sebe – doživljavaš neke neuspehe i pehove na praktičan način, a posle unutrašnjeg razmišljanja postaješ precizniji u proceni svog nivoa, sposobnosti i kova. Sve više prepoznaješ da nisi osoba dobrog kova, da iako možda imaš neke vrline i talente, određenu sposobnost da donosiš sudove, ili povremeno imaš neke ideje ili planove, još uvek ne ispunjavaš istina-načela, daleko si od Božjih zahteva i merila istine, pa čak i dalje od merila posedovanja istina-stvarnosti – ti nesvesno imaš takav sud i mišljenje o sebi. U procesu prosuđivanja i samoprocene, tvoja samospoznaja će postajati sve preciznija i tvojih iskvarenih naravi i otkrovenja iskvarenosti će biti sve manje, biće sve više zauzdani i pod sve većom kontrolom. Naravno, nije cilj da tvoje iskvarene naravi budu pod kontrolom. Šta je cilj? Cilj je da, pošto su tvoje iskvarene naravi pod kontrolom, naučiš da tražiš istinu i da se lepo vladaš, da ne pokušavaš da se stalno razbacuješ grandioznim idejama ili da se razmećeš svojim veštinama, da ne težiš uvek da se takmičiš da budeš najbolji ili najjači i da ne pokušavaš uvek da se dokažeš. Dok se takva svest neprestano bude urezivala duboko u tvoje srce, razmišljaćeš: „Moram da tražim koja su istina-načela za obavljanje toga i šta Bog kaže o tome.” Ta svest će se postepeno uspostaviti duboko u tvom srcu, a ti ćeš u sve većoj meri tražiti, priznavati i prihvatati Božje reči i istine, što za tebe predstavlja nadu za spasenje. Što više možeš da prihvatiš istinu, to će se manje otkrivati tvoje iskvarene naravi; još i bolji rezultat toga jeste činjenica da ćeš imati više prilika da koristiš Božju reč kao merilo primene. Zar to nije postepeno stupanje na put spasenja? Zar to nije dobro? (Jeste.) Ali ako su sve tvoje sposobnosti superiorne i savršene, i izvanredne među ljudima, možeš li i dalje da tražiš istinu dok rešavaš stvari i obavljaš svoje dužnosti? To je teško reći. Da neko sa izvanrednim sposobnostima u svim oblastima dođe pred Boga sa smirenim srcem ili poniznim stavom da bi spoznao sebe, da bi spoznao svoje nedostatke i svoje iskvarene naravi, i da bi dostigao tačku traženja istine, prihvatanja istine, a zatim i primene istine – za njega je to prilično teško. To je prilično teško uraditi, zar ne? (Jeste.)

U ljudima koji imaju prosečan kov sadržane su dobre Božje namere; i u ljudima koji imaju isuviše loš kov sadržane su dobre Božje namere. U želji da te spase, Bog ti ne daje preterano dobar kov. Zašto je to tako? Bog ljudima daje različita urođena stanja, kao što su njihovo porodično poreklo, izgled, instinkti, ličnost i razne životne sposobnosti. Bog ljudima čak daje određene vrline, interesovanja i hobije, a nekim ljudima daruje i posebne talente. To je dovoljno. Oni su dovoljni da održe tvoj lični opstanak. Uz njih, poseduješ sposobnost i uslove da živiš samostalno i da, na osnovu određenog nivoa kova, možeš da prihvatiš Božje reči, da u različitom stepenu odbaciš svoje iskvarene naravi i postigneš da budeš spasen. Baš zato Bog ljudima ne daje preterano veliki kov. Bog ljudima ne daje preterano dobar kov. Kao prvo, ovo je stoga da bi ljudi, na osnovu ovog osnovnog stanja, mogli da ostanu donekle prizemni i da bi, na osnovu osećanja da su obični, prosečni ljudi, ljudi sa iskvarenim naravima, mogli dragovoljno da prihvate Božje delo i Božje spasenje. Samo na taj način ljudi imaju osnovni uslov da prihvate Božje reči. Kao drugo, ako ljudi imaju veoma dobar kov ili izuzetno brz um, sa vrlo izraženim sposobnostima u svim aspektima, ako su svi izuzetni, ako im se u svetu sve odvija glatko – u poslu zarađuju mnogo novca, imaju posebno blistavu političku karijeru, u svim situacijama sve rešavaju bez većeg napora, osećaju se baš kao riba u vodi – onda takvi ljudi neće tako lako moći da dođu pred Boga i prihvate Božje spasenje, nije li tako? (Tako je.) Većina onih koje Bog spasava nemaju visoke položaje u svetu ili među ljudima u društvu. Pošto su im kov i sposobnosti prosečni, ili čak loši, bore se da steknu popularnost ili uspeh u svetu i uvek osećaju kako je svet sumoran i nepravičan, oni imaju potrebu za verom i na kraju dolaze pred Boga i ulaze u Božju kuću. To je osnovni uslov koji Bog postavlja ljudima da bi ih izabrao. Samo sa tom potrebom možeš zaista imati želju da prihvatiš Božje spasenje. Kad bi tvoja stanja po svim aspektima bila veoma dobra i pogodna za napredovanje u svetu, a ti uvek želeo da se proslaviš, onda ne bi imao želju da prihvatiš Božje spasenje, niti bi čak imao priliku da primiš Božje spasenje. Iako možda imaš prosečan ili loš kov, još uvek si mnogo blagosloveniji od nevernika zato što imaš priliku da te Bog spase. Prema tome, posedovanje lošeg kova nije tvoj nedostatak, niti je prepreka da odbaciš iskvarene naravi i postigneš spasenje. Na kraju krajeva, Bog je taj koji ti je dao ovaj kov. Imaš onoliko koliko ti Bog daje. Ako ti Bog dȃ dobar kov, onda ti je kov dobar. Ako ti Bog dȃ prosečan kov, onda ti je kov prosečan. Ako ti Bog dȃ loš kov, onda ti je kov loš. Jednom kad to shvatiš, moraš to da prihvatiš od Boga i da budeš u stanju da se pokoriš Božjoj suverenosti i uređenjima. Koja istina čini osnov za pokoravanje? Istina da takva Božja uređenja sadrže dobre Božje namere; Bog je s velikom mukom sve promislio i ljudi ne smeju da se žale, niti da pogrešno shvate Božje srce. Bog te neće visoko ceniti zbog tvog dobrog kova, niti će te prezirati ili mrzeti zbog tvog lošeg kova. Šta je to što Bog prezire? Bog prezire ljude koji ne vole ili ne prihvataju istinu, ljude koji shvataju istinu, ali je ne primenjuju, ljude koji ne čine ono za šta su sposobni, ljude koji nisu u stanju da daju sve od sebe u svojim dužnostima, ali koji uvek imaju ekstravagantne želje, uvek žele status, uvek se bore za položaj i uvek Mu ispostavljaju zahteve. To je ono što Bog smatra odvratnim i gadnim. U stvari, imaš loš kov ili uopšte nemaš kov, nesposoban si da izvršiš bilo kakav posao, a ipak i dalje uvek želiš da budeš starešina; uvek se nadmećeš za položaj i moć i uvek želiš da ti Bog dȃ konačan odgovor, da ti kaže da ćeš u budućnosti moći da uđeš u carstvo, da dobiješ blagoslove i da imaš dobro odredište. To što te je Bog izabrao već predstavlja ogromno uzdizanje, a ti povrh prsta hoćeš celu šaku. Bog ti je dao ono što treba da dobiješ i već si od Boga mnogo zadobio, a ipak i dalje postavljaš nerazumne zahteve. To je ono što Bog prezire. Kov ti je veoma loš odnosno čak ni ne dostižeš ljudsku inteligenciju, a Bog se prema tebi ipak nije ophodio kao da si životinja, već se prema tebi i dalje odnosi kao prema ljudskom biću. Stoga treba da radiš ono što bi čovek trebalo da radi, da kažeš ono što bi čovek trebalo da kaže i da sve ono što ti je Bog dao prihvatiš kao da od Njega dolazi. Koju god dužnost možeš da izvršavaš, izvršavaj je. Nemoj da izneveriš Boga. Zato što se Bog prema tebi ophodi kao prema ljudskom biću, ako si dobio prst, ne traži šaku, govoreći: „Pošto se Bog prema meni ophodi kao prema čoveku, onda On treba da mi dȃ bolji kov, da mi dozvoli da budem vođa tima, nadzornik ili starešina. Bilo bi najbolje kad bi On mogao da učini da ne moram da obavljam nikakav naporan posao, tako da me Božja kuća besplatno opskrbljuje i tako da ja ne moram da se trudim niti zamaram, da mi omogući da radim šta mi se prohte.” Sve ovo su nerazumni zahtevi. To nisu ispoljavanja ni zahtevi koje bi stvoreno biće trebalo da ima niti da ih postavlja. Bog se prema tebi nije ophodio na osnovu tvog lošeg kova, već te je odabrao i dao ti je priliku da vršiš svoju dužnost. Time te Bog uzdiže. Kad dobijaš prst, ne treba da tražiš šaku ni da Bogu postavljaš nerazumne zahteve. Umesto toga, treba da se zahvališ Bogu i da ispuniš svoju dužnost kako bi uzvratio za Božju ljubav. To je Božji zahtev prema tebi. Kov ti je loš, ali ti Bog nije postavio zahteve shodno merilima za one sa dobrim kovom. Nedostaju ti kov i inteligencija, ali Bog nije zahtevao da dostigneš merila koja mogu da dostignu ljudi dobrog kova. Šta god da je ono što možeš da uradiš, samo to i radi. Bog ribu ne primorava da živi na kopnu. Radi se samo o tome da ti lično uvek imaš prekomerne želje i da nikad nisi spreman da budeš obična osoba, prosečna osoba lošeg kova; reč je o tome da ne želiš da izvršavaš ove fizičke poslove koji te ne postavljaju u centar pažnje i da u izvršavanju svoje dužnosti nikad ne voliš muke i zazireš od iscrpljivanja, probirajući ono šta ćeš da radiš; uvek si svojeglav i uvek imaš sopstvene planove i sklonosti – nije reč o tome da se Bog o tebe ogrešio. Dakle, kako ljudi treba pravilno da pristupe svom kovu? Kao prvo, kakav god da je kov koji ti Bog daje, treba da ga prihvatiš od Boga i pokoriš se Božjoj suverenosti i uređenju. Ovo su najosnovnija misao i gledište koje ljudi treba da poseduju. Ovo gledište je ispravno i opstaje u svakoj situaciji. Kako god da se stvari promene, to je istina-načelo koje ostaje postojano. Kao drugo, bilo da je tvoj kov dobar, prosečan, loš ili ga uopšte nemaš, treba da izvršavaš posao koji tvoj kov može da ostvari. Ne treba ni da se suzdržavaš ni da nastojiš da se istakneš. Bilo da je tvoj kov dobar ili prosečan, možeš da radiš samo one stvari koje su u domenu tvog kova i sposobnosti; tu nema ničega čime bi se razmetao – to je ono što ti je Bog dao; to treba i da ponudiš. Celo tvoje biće, tvoj dah, tvoja urođena stanja i tvoje sposobnosti u svim aspektima tvog kova dati su od Boga. I različita istina-načela koja sad razumeš obezbeđuje Bog. Bez Božjeg dela i bez različitih urođenih stanja koja Bog daje ljudima, ljudi su samo šaka prašine. Prema tome, ljudi nemaju čime da se razmeću. To je drugi aspekt. Postoji još jedan aspekt: bez obzira na to da li ti je kov prosečan, loš ili ga nemaš, tome moraš da pristupiš ispravno. Kao prvo, prepoznaj kojoj kategoriji pripada tvoj kov, a zatim, na osnovu svog urođenog kova, radi ono što bi trebalo da radiš. Ne pokušavaj da uvek nadmašiš svoje sposobnosti i da radiš stvari koje ne možeš da postigneš, nastojeći uvek da se dokažeš ljudima ili Bogu. Ne možeš ništa da dokažeš. Što više na ovaj način pokušavaš da se dokažeš, to se više dokazuje da ti je kov loš, da ne znaš sopstvenu meru, i još se više dokazuje da si bez imalo razuma i da poseduješ ozbiljno iskvarenu narav. Ne pokušavaj da na svaki mogući način promeniš svoj kov, niti da poboljšaš svoje sposobnosti po pitanju svih aspekata, već precizno prepoznaj i ispravno pristupi svom urođenom kovu i sposobnostima. Ako otkriješ u čemu si manjkav, što pre prouči one oblasti u kojima možeš brzo da postigneš napredak kako bi nadomestio te nedostatke. Nemoj sebe da prisiljavaš da dosegneš oblasti koje su ti van domašaja. Postupaj shodno svom stvarnom stanju; radi stvari na osnovu svog kova i svojih sposobnosti. Krajnje načelo je da svoju dužnost izvršavaš u skladu sa Božjom rečju, Božjim zahtevima prema ljudima i sa istina-načelima. Bez obzira na nivo svog kova, možeš da postigneš različite stepene delovanja i obavljanja svojih dužnosti u skladu sa istina-načelima; možeš da ispuniš Božja merila ili da živiš prema njima. Ta istina-načela svakako nisu prazna priča; ona svakako ne prevazilaze ljudskost. Sve su to putevi primene skrojeni za iskvarene naravi stvorenih ljudi, njihove instinkte i različite sposobnosti i kov. Stoga, bez obzira na to kakav ti je kov, bez obzira na to u kojem segmentu su tvoje sposobnosti nedovoljne ili manjkave, to nije problem; ako zaista shvataš istinu i spreman si da je primenjuješ, postojaće put napred. Čovekovi nedostaci u određenim aspektima sopstvenog kova i sopstvenih sposobnosti, nikako ga ne sprečavaju da primenjuje istinu. Ako ti nedostaje sposobnost donošenja sudova ili neka druga sposobnost, možeš više da tragaš i da više razgovaraš u zajedništvu, da tražiš uputstvo i predloge od onih koji razumeju istinu. Kad shvatiš i dokučiš načela i puteve primene, treba da ih sprovedeš u delo svom snagom na osnovu sopstvenog rasta. Da prihvataš i da primenjuješ – to je ono što treba da radiš. Da li vam ovakva Moja beseda pomaže da to shvatite? (Nešto bolje to razumemo.)

Zašto Bog predodređuje ljude sa različitim vrstama kova? Zašto Bog ljudima ne dȃ savršen kov? O koliko aspekata smo razgovarali u zajedništvu u vezi sa tim koje su u tom smislu Božje namere i kako ljudi tome treba pravilno da pristupe? Hajde da ih rezimiramo. Prvi aspekt je da se to prihvati od Boga. To su najosnovnija misao i gledište koje ljudi treba da poseduju. Drugi aspekt je da prepoznaš i proceniš kakav ti je kov, te da na osnovu svog kova i svojih sposobnosti postupaš i izvršavaš svoju dužnost. Ne pokušavaj da radiš stvari koje nadilaze tvoj kov i tvoju sposobnost. Ono što možeš da uradiš, radi savesno i prizemno, i čini to dobro. Ono što ne možeš, sebe na to ne prisiljavaj. Koji je treći aspekt? (Ne smemo stalno da priželjkujemo da promenimo svoj kov. Čak i ako je naš kov prosečan, loš ili ga uopšte nemamo, tome moramo ispravno da pristupimo. Ne smemo uvek da priželjkujemo da Bogu dokazujemo kako nam je kov dobar. To nije primereno.) Tako je. Svom kovu pristupi ispravno. Nemoj da se žališ. Koliko god da ti je Bog dao, On će toliko od tebe i tražiti. Ono što ti Bog nije dao, od tebe On to neće ni zahtevati. Na primer, ako ti je Bog dao prosečan kov ili loš kov, On od tebe ne zahteva da budeš starešina, vođa tima ili nadzornik. Međutim, ako ti je Bog dao rečitost, sposobnost da se izraziš ili određeni talenat i zahteva od tebe da izvršavaš posao povezan s tim talentom, onda treba dobro da ga izvršavaš. Ne propusti da živiš u skladu sa onim stanjima koja ti je Bog dao. Moraš da živiš u skladu sa onim što ti je Bog darovao, da iz toga izvučeš najviše što možeš i primenjujući to dobro, primenjujući to na pozitivne stvari i stvarajući vredne radne rezultate koji koriste ljudskom rodu. To bi bilo odlično, zar ne? (Da.) Osim toga, moraš da znaš da, time što ljudima daje različit kov, Bog ima dobre namere. Upravo zato što želi da te spase, Bog ti nije dao preterano dobar kov. U tome je sadržana Božja mukotrpna namera. To što ti Bog daje prosečan ili loš kov zapravo je zaštita za tebe. Da ljudi imaju preterano dobar ili izuzetan kov, bilo bi im lako da slede svet i Sotonu, pa ne bi lako počeli da veruju u Boga. Pogledajte one koji se u svetu ističu u različitim delatnostima i oblastima – kakvi su to ljudi? Sve sami lukavi genijalci, ovaploćeni đavoli. Zatražiš li od njih da veruju u Boga, oni pomisle: „Verovanje u Boga ne vodi nikuda – samo oni nesposobni veruju u Boga!” Ljudi izrazito dobrog kova, sjajnih sposobnosti i naprednih tehnika postaju Sotonini zarobljenici. Oni žive isključivo prema svojim iskvarenim naravima i u potpunosti za svet. Svi takvi ljudi su ovaploćeni đavoli. Recite Mi, da li takve ljude Bog spasava? (Ne.) Dakle, jeste li voljni da budete ovaploćeni đavoli ili ste voljni da budete obične osobe, osobe lošeg kova, ali koje mogu da dobiju Božje spasenje? (Voljni smo da budemo obični ljudi.) Od ove dve vrste ljudi, koja vrsta je blagoslovena? Oni koji ostvaruju napredak u svetu, postaju istaknute ličnosti, slavni su, postaju visoki funkcioneri ili imućni ljudi, koji imaju sve što požele i beskrajno novca da ga troše – da li ste voljni da budete takvi ljudi ili ste voljni da dođete pred Boga i budete prosti, obični ljudi prosečnog kova? Šta ćeš odabrati? (Da budem prost, običan čovek.) Ako izabereš da budeš prost, običan čovek prosečnog kova, koji bi u ovom životu radije da ne uživa u dobrom materijalnom životu, koji ne želi da postane istaknuta ličnost, koji ne oseća da pripada ovom svetu i koga svi gledaju s visine, koji bi radije da bude takva osoba i da ceni i zadobije priliku za spasenje koju Bog daje ljudima – ako je to tvoj izbor, ako biraš da budeš spasen i biraš da ne slediš ovaj svet, i u svom srcu ne želiš da pripadaš ovom svetu, već da pripadaš Bogu, onda ne treba da prezireš kov koji ti je Bog dao. Čak i ako ti je kov veoma loš ili ti Bog nije dao nikakav kov, i dalje treba rado da prihvatiš ovu činjenicu i da, sa urođenim stanjima različitih sposobnosti koje ti je Bog dao, ispunjavaš dužnost stvorenog bića. Dodatni aspekt je u tome da čak i ako kov koji Bog ljudima daje nije naročito dobar – naprosto je kov običnih ljudi – i ako su sposobnosti koje im On daje u svim aspektima prosečne ili čak loše, i dalje se mogu postići i dostići najosnovnije istine koje ljudi treba da primenjuju i kojima ih Bog uči, ukoliko su ljudi spremni da u njihovu primenu ulože svoje srce. Čak i ako ti je kov veoma loš, a tvoja sposobnost shvatanja, sposobnost prihvatanja stvari, sposobnost donošenja sudova i sposobnost prepoznavanja stvari su veoma loše ili čak uopšte ne postoje, ukoliko poseduješ najosnovniju ljudskost i razum, zadaci i poslovi koje ti Bog poverava mogu se završiti i dobro obaviti. Osim toga, najosnovniji način da se ljudi boje Boga i klone zla, koji Bog od njih zahteva, nešto je što možeš da slediš; to je nešto što možeš da dostigneš i da postigneš. Prema tome, Bog nikad nije nameravao da ti dȃ vrlo dobar kov. Da ti je Bog dao dobar kov i neke posebne sposobnosti, omogućavajući ti da u svetu postaneš ovaploćeni đavo, onda te Bog ne bi spasao. Da li u vezi sa ovim sad možete da shvatite Božje srce? (Da.) Ako možete da shvatite Božje srce, to je dobro; razumećete ovu istinu i ispravno ćete pristupiti sopstvenom kovu; u vezi s tim više neće biti teškoća. Ljudi potom naprosto treba da rade ono što bi trebalo da rade. Čak i ako je to samo jedan posao, uloži svoje srce i napor da ga dobro izvršiš i ne propusti da živiš prema očekivanjima koja Bog ima u odnosu na tebe. Da li razumeš? (Da.) To je sve za današnju besedu o ovoj temi. Doviđenja!

11. novembar 2023. godine