U poslednjih nekoliko dana, naš razgovor u zajedništvu imao je za temu način raspoznavanja kova u raznim aspektima, zar ne? (Da.) Na osnovu našeg razgovora o konkretnim ispoljavanjima raznih aspekata i nivoa kova, možete li da rezimirate šta je dobar kov, šta je prosečan kov, šta je loš kov, a šta je potpuni nedostatak kova? O ovom aspektu smo poprilično razgovarali, pa bi trebalo da ste u stanju da ovaj sadržaj rezimirate, a zatim da ga uporedite s konkretnim ispoljavanjima u svakodnevnom životu. Time će vaša procena o sebi i drugima biti relativno tačnija. Ako ne znaš kako da rezimiraš, kad se u svakodnevnom životu susretneš sa određenim ljudima, nećeš moći da ih raspoznaš, te ujedno nećeš moći da raspoznaš sopstvena ispoljavanja i otkrovenja u raznim aspektima. Ne bi li to značilo da si slušao uzalud? Moraš da budeš vešt u rezimiranju. Šta znači rezimiranje? To znači pronalaženje, u okviru konkretnog sadržaja svih ovih raznih aspekata, načela za raspoznavanje ili shvatanje različitih vrsta stvari. Time se postiže svrha rezimiranja. Kad pronađeš načela, moći ćeš da koristiš istina-načela da bi posmatrao ljude i stvari, i moći ćeš da raspoznaješ druge, kao i da raspoznaješ sebe. To dokazuje da razumeš istinu. Kad razumeš neki aspekt istine i u stanju si da ga primenjuješ, u tom aspektu ćeš postići ulazak u istina-stvarnost. Dakle, zar ne bi trebalo da rezimiramo konkretan sadržaj raznih aspekata kova? (Trebalo bi.) Moramo da ga rezimiramo. Jedino tako ćete moći da jasno razumete istina-načela koja se odnose na kov.

Da biste sproveli sveobuhvatnu procenu ljudi koji su dobrog kova, morate da znate načela, zar ne? (Tako je.) Detaljno smo razgovarali o brojnim konkretnim ispoljavanjima, koristeći ta konkretna ispoljavanja da bismo procenili kakav je kov nekog čoveka. Dakle, koja su sveukupna ispoljavanja ljudi dobrog kova? Oni u svom srcu imaju određena konkretna načela za sopstveno vladanje i postupanje. Čak i kad ne razumeju istinu ili istinu još uvek nisu čuli, oni imaju neka od najosnovnijih načela za posmatranje ljudi i stvari, kao i za sopstveno vladanje i postupanje. Odnosno, oni imaju određene granice u sopstvenom vladanju. U određenoj meri, te granice se relativno poklapaju sa istina-načelima ili su im bliske i makar su bliske merilima savesti i razuma ljudskosti. Nakon što jedući i pijući Božje reči i prihvatajući zalivanje i opskrbu Božjih reči shvate određene istine, čak i ako nisu doživeli brojne stvari niti posebna okruženja, ti ljudi u svom srcu ipak mogu da shvate i dokuče neka istina-načela. Zatim su u stanju da u stvarnom životu ta načela primenjuju kako bi se bavili raznim ljudima, događajima i stvarima. Naravno, kad se bave raznim ljudima, događajima i stvarima, nije samo reč o rešavanju prostih, jednoslojnih problema. Naprotiv, kad se susretnu s raznim složenim i isprepletenim ljudima, događajima i stvarima, oni mogu da primene Božje reči i istina-načela kako bi se njima bavili i s njima nosili. Kad je reč o stvarima koje se odnose na načela, ovo je ispoljavanje ljudi dobrog kova. Pošto im je kov dobar, kroz zalivanje i opskrbu Božjih reči, u okviru Božjih reči oni sami mogu da pronađu načela za posmatranje raznih ljudi, događaja i stvari i za bavljenje njima. Ljudi koji poseduju ovako dobar kov mogu da preuzmu samostalnu odgovornost za posao, samostalno završavajući svaki zadatak. To je ispoljavanje dobrog kova. Koje je glavno ispoljavanje? (Glavno ispoljavanje je u tome da, kroz zalivanje i opskrbu Božjih reči, u okviru Božjih reči oni sami mogu da pronađu načela za posmatranje raznih ljudi, događaja i stvari i za bavljenje njima, budući da su u stanju da samostalno rešavaju probleme i da preuzimaju samostalnu odgovornost za posao.) Upravo tako – jedući i pijući Božje reči, oni mogu da razumeju istinu i pronađu načela za posmatranje raznih ljudi, događaja i stvari i za bavljenje njima, umejući da samostalno preuzmu posao. Jedino to označava posedovanje dobrog kova. Prethodno smo rekli da sposobnost samostalnog preuzimanja posla nalaže posedovanje raznih sposobnosti. Dakle, odmeravajući to na osnovu istina-načela, ovo je ispoljavanje ljudi dobrog kova.

Koja su ispoljavanja ljudi prosečnog kova? Oni su zasigurno mnogo lošiji od onih dobrog kova. Ipak, bez obzira na to imaju li dobar ili prosečan kov, pre nego što dobiju opskrbu Božjih reči i shvate istinu, ljudi neće imati ispravna načela za sopstveno vladanje. Shvatanje načela za sopstveno vladanje mora se obaviti na temelju dobijanja opskrbe Božjih reči i razumevanja istine. Jedino kroz stvarna iskustva čovek može postepeno da shvati načela za sopstveno vladanje. Ako je to čovek prosečnog kova, kad čita Božje reči, on može da shvati samo osnovno značenje i zahtevana merila izražene u Božjim rečima. Te stvari shvata u smislu doktrine, ali kad se suoči s raznim situacijama, on i dalje nije u stanju da primenjuje istina-načela. Samo kroz usmeravanje i opskrbu koji dolaze od drugih, odnosno nakon što iskusi brojne stvari, on može da shvati neka osnovna istina-načela. Šta ovde znači „osnovna”? To znači da su načela koja razume i shvata prevashodno jednoslojna i relativno prosta načela, i ona mu omogućavaju da se bavi običnim problemima i da ih rešava, ali kad se susretne sa složenim situacijama ili kontekstima, on ne zna kako da postupa u skladu sa načelima. Da bi se nosio sa nekim složenim problemima ili višeslojnim zadacima, on mora da se osloni na usmeravanje i pomoć od ljudi koji razumeju istinu. Ovo su ispoljavanja ljudi prosečnog kova. Šta naročito dolazi do izražaja u ispoljavanjima ljudi prosečnog kova? Oni ne mogu samostalno da shvate istinu niti da pronađu načela primene u okviru Božjih reči. Ne mogu tačno da shvate šta su zaista zahtevana Božja merila. Potreban im je neko da s njima razgovara u zajedništvu, da ih podržava, pomogne im da ispitaju stvari i da im jasno kaže i podseti ih. Samo će na taj način oni znati: „Ovo je istina-načelo. Moram da ga upamtim. Prema ovome moram praktično da postupam. Posao moram da obavljam prema ovom radnom aranžmanu.” Ovaj deo se odnosi na njihovo shvatanje. Kao drugo, u smislu izvršavanja posla, kad obavljaju posao za koji nemaju iskustva, oni ne mogu brzo da primene istina-načela kako bi posmatrali razne ljude, događaje i stvari i njima se bavili. Mogu da obavljaju samo neke jednoslojne poslove na temelju razumevanja nekoliko osnovnih istina-načela. Kad se suoče sa složenim poslom koji se odnosi na veći broj istina-načela, neophodni su im drugi ljudi da bi stvari ispitali, da bi ih podržali i o njima brinuli. Ovo su ispoljavanja ljudi prosečnog kova. Kad je reč o ličnom shvatanju, njima su potrebni drugi da s njima razgovaraju u zajedništvu i pomognu im da ispitaju stvari. Moraju mnogo da slušaju – ne samo jedan aspekt istine, već razne aspekte, a na kraju im je potreban neko da im kaže koja su osnovna načela raznih aspekata istine kako bi u svom srcu neke od njih mogli da shvate. Međutim, kad naiđu na složene situacije, oni opet ne znaju kako da ih shvate, pa i dalje moraju da tragaju. Ovaj deo se odnosi na shvatanje. Kad je reč o bavljenju raznim stvarima u poslu ili stvarnom životu, njihova sposobnost rešavanja problema može da dostigne samo nivo na kome se pridržavaju istina-načela radi rešavanja jednoslojnog posla. Kad se suoče sa složenim poslom koji obuhvata veći broj istina-načela, on im je donekle težak i moraju da tragaju i neko mora da za njih ispita stvari. Oni sami ne mogu da garantuju da će moći dobro da obave posao i ne mogu da odrede da li je to što rade usklađeno sa istina-načelima. Ponekad će u njihovom radu doći do odstupanja. Ipak, ta odstupanja su samo odstupanja, a ne izobličenja. Da jesu izobličenja, to bi ukazivalo na loš kov. Postoji razlika između odstupanja i izobličenja: odstupanja znače da posao nije sasvim u skladu sa istina-načelima, da nije urađen na odgovarajući način odnosno da mu nedostaje dovoljno promišljanja, ali smer nije pogrešan. Upravo zato što nemaju dovoljno radnog iskustva odnosno zbog prilično površnog razumevanja istine i shvatanja istina-načela koje nije dovoljno precizno, njihov rad nije dovoljno usklađen s merilom. Moguće je da se približava usklađenosti s merilom, ali i dalje zahteva poboljšanje da bi bio sasvim u skladu s merilom. Ovo su ispoljavanja ljudi prosečnog kova. Koja je glavna karakteristika takvog čoveka? (Samostalno ne može pravilno da izvrši neki segment posla; da bi završio neki posao, potrebni su mu pomoć i podrška od drugih.) Bilo u smislu shvatanja ili izvršavanja sopstvene dužnosti, karakteristika tog čoveka je u tome da je relativno inferioran. Načelno, on ne može samostalno pravilno da izvrši neki segment posla, već su mu potrebni podrška, proveravanje i podsticanje od drugih. Stoga je osnovni razum koji ljudi prosečnog kova treba da poseduju u tome da pri obavljanju stvari više tragaju i da više čekaju. Kad nešto ne mogu da prozru, treba odmah i ponizno da tragaju – bilo da u Božjim rečima traže istina-načela kako bi im poslužila kao osnova ili da traže savet od nadređenih – a ne da postupaju slepo ili smeteno. Ako nakon izvesnog perioda rada otkriješ da si povodom mnogih stvari zbunjen, odmah ih rezimiraj i zabeleži i traži savet od nadređenih. Svrha toga je da tvoji nadređeni ispitaju i provere da li posao koji si u ovom periodu izvršio sadrži bilo kakva odstupanja ili propuste. Ne budi previše samopravedan, razmišljajući da imaš radno iskustvo, i nemoj da imaš previše dobro mišljenje o sebi. Moraš da imaš samosvest. Već smo raspravljali o ispoljavanjima prosečnog kova, pa koje su karakteristike ljudi prosečnog kova? (Oni ne mogu samostalno da izvršavaju posao; potrebni su im drugi kao podrška, kao pomoć i radi proveravanja stvari.) A kad je reč o shvatanju Božjih reči, koje su njihove karakteristike? (Kad je reč o shvatanju Božjih reči, oni mogu da shvate samo neka osnovna načela, ali nisu u stanju da ih u poslu praktično primene.) A kad je reč o radnoj sposobnosti, koje su njihove karakteristike? (Kad je reč o radnoj sposobnosti, ljudi prosečnog kova ne mogu brzo da primene istina-načela kako bi posmatrali ili rešavali razne probleme. Osim toga, mogu da se bave samo jednim segmentom posla; kad je reč o većem broju segmenata, oni ne mogu da dokuče načela. Nisu u stanju da odrede prioritet raznih segmenata posla prema važnosti ili hitnosti kako bi ih dobro obavili, a kamoli da razumno organizuju posao. Moraju da imaju nekoga da stvari proverava i usmerava ih, kao i da im neprekidno pomaže i podržava ih.) Tako je. Ljudi prosečnog kova mogu samostalno da izvršavaju neki jednoslojni posao odnosno da se, na temelju posedovanja određenog nivoa radnog iskustva, bave nekim jednostavnim poslom. Međutim, kad se suoče sa složenim problemima, posebno sa poslom koji se odnosi na veći broj istina-načela, oni se zbune i ne znaju kako da praktično postupe. U jednom trenutku pomisle da to treba da se uradi na ovaj način, a već u sledećem pomisle da to treba da se učini na onaj način, ali ne znaju koji je način tačno u skladu sa istina-načelima. Nisu u stanju da procene posledice koje mogu nastupiti nakon što taj zadatak na kraju bude završen. U takvim situacijama ostaju bez puta. Ljudi prosečnog kova mogu biti kompetentni za jedan segment posla, ali kad se suoče s većim brojem segmenata posla ili sa donekle složenijim poslom, oni se zbune. Na primer, nakon što im je dodeljen jedan segment posla, neke starešine i delatnici među vama mogu s tim da se nose, ali ako im se dodele dva ili tri segmenta posla, oni njima ne mogu da se bave. Iako im je želja da ih dobro izvrše, ne mogu to da postignu. Kad su zauzeti poslom, čim neko iznese ovaj ili onaj problem, oni se zbune i ne znaju kako da ih reše. Shodno tome, nijedan segment posla nije dobro obavljen. Ovo su ispoljavanja ljudi prosečnog kova. Ljudi prosečnog kova ne mogu na sebe istovremeno da preuzmu dva ili tri segmenta posla. Posebno kad se suoče sa složenim ili posebnim situacijama, oni se odmah zbune i ne znaju šta da rade. Shodno tome, posao koji su mogli dobro da obave nije dobro urađen, a segmenti posla za koje su oni odgovorni nailaze na problem i kasne. Prema tome, ljudi prosečnog kova ne mogu da preuzmu dva ili tri segmenta posla i podesni su samo za jednostavne, pojedinačne segmente posla. Neke starešine i delatnici uvek misle da je izvršavanje posla krajnje prosto. Kad drugi ljudi ukazuju na probleme, uvek su ravnodušni i to ne vide kao problem, razmišljajući čak da postoji problem u glavi samih tih ljudi, te da oni previše komplikuju stvari. Na kraju, nastaju veliki problemi, a oni nisu u stanju da ih reše i tek onda ih prijavljuju nadređenima. Takve starešine i delatnici imaju premalo iskustva i nemaju uvid. U svom poslu, uvek pretpostavljaju da će se sve odvijati glatko, samo se pridržavajući nekih propisa i tvrdoglavo držeći jednog jedinog puta. Ma koliko da su ozbiljni nastali problemi, oni ne uspevaju da ih shvate; štaviše, ne shvataju da će ti problemi, ostanu li nerešeni, odložiti celokupan posao. Ovo su ispoljavanja ljudi prosečnog kova.

Uopšteno govoreći, ako su ljudi prosečnog kova u skladu s merilom u svim aspektima svoje ljudskosti, oni u osnovi mogu da budu kompetentni za neki jednoslojni posao. Kažem da oni ne mogu samostalno da završe sveobuhvatan posao zato što im kov omogućava da budu dobri samo u nekom jednoslojnom poslu. Kad je reč o određenom poslu koji se tiče njihovih interesovanja, hobija i vrlina, u smislu sopstvenog kova, za njega mogu da budu kompetentni. Međutim, kad se suoče sa složenošću višeslojnog posla, oni se zbune. Čak i ako imaju izvesno praktično iskustvo, za taj zadatak kov im nije odgovarajući. Neki ljudi kažu: „Da li je to zato što sam mlad?” Ne, nije. Ako ti je kov prosečan, čak i kad zađeš u četrdesete ili pedesete godine života, i dalje nećeš biti kompetentan da preuzmeš višeslojni posao. Zašto to kažem? Nakon što stvarnim obavljanjem posla stekneš određeno iskustvo, možda se osposobiš da se baviš određenim jednoslojnim poslom. Ipak, posao si u stanju da samostalno dobro završiš samo u onim situacijama u kojima imaš tuđe usmeravanje, nekoga da stvari proverava ili nadzor od drugih ljudi – zauvek ostaješ nesposoban da samostalno preuzmeš neki višeslojni posao. To upućuje na to da imaš prosečan kov. Nakon što su tokom godina, dospevajući u razne situacije, stekli određeno iskustvo i nakon što shvate neka istina-načela, neki ljudi i dalje ne mogu da preuzmu višeslojni posao, posebno onaj u kome moraju da preuzmu samostalnu odgovornost. Kad se nađu u složenim situacijama, zbune se i ne mogu da odrede prioritet zadataka prema važnosti ili hitnosti. Takvi ljudi sasvim sigurno imaju prosečan kov. Radno iskustvo predstavlja samo jedan aspekt čovekove radne sposobnosti; ono nije preovlađujući činilac. Preovlađujući činilac jesu čovekov kov i njegove sposobnosti u raznim aspektima. Radno iskustvo pruža samo određenu referencu. Naravno, i radno iskustvo je dragoceno zato što proizlazi iz ličnog iskustva, ali ovo praktično radno iskustvo ne može da ti omogući da tačnije dokučiš načela višeslojnog posla. Ako ti je kov dobar i zaista shvataš istina-načela, čak i ako nemaš nikakvo radno iskustvo ili tvoje lično iskustvo nije naročito veliko, ipak možeš sâm da preuzmeš sveobuhvatan posao i da preuzmeš samostalnu odgovornost za posao. Međutim, ljudi prosečnog kova ne mogu samostalno da obave sveobuhvatan posao; mogu da obave samo jednoslojni posao i potrebni su im često podsticanje, proveravanje, pomoć i usmeravanje. Stoga, vi koji ste prosečnog kova, nemojte misliti da sposobnost da se dobro izvrši neki jednoslojni posao znači da možete da budete kompetentni za višeslojni posao ili da preuzmete samostalnu odgovornost za posao. To je varka i pogrešno shvatanje. Postoji jaz između sposobnosti da se samostalno izvrši jednoslojni posao i sposobnosti da se samostalno izvrši višeslojni posao – odnosno, sposobnosti da se preuzme samostalna odgovornost za posao. To je nešto što ćete postepeno shvatiti kroz iskustvo. Ove reči možda nije lako razumeti – mogu da ih shvate samo oni koji su dugo godina obavljali uloge starešina ili delatnika i imaju praktično iskustvo. Obična braća i sestre možda neće razumeti, zar ne? Starešine i delatnici koji su preuzimali višeslojne poslove imaju praktično iskustvo i shvataju razlike unutar toga – oni imaju načela u načinu izvršavanja svog posla. Međutim, ljudima prosečnog kova to nedostaje. Ovim smo u potpunosti rezimirali ispoljavanja ljudi prosečnog kova.

Hajde da u nastavku rezimiramo ispoljavanja ljudi lošeg kova. Ispoljavanja ljudi lošeg kova zasigurno su lošija od onih kod ljudi prosečnog kova. Koja su ispoljavanja ljudi lošeg kova? Ta ispoljavanja su u sledećem: iako, kroz sopstveno traganje ili jedenje i pijenje Božjih reči, ti ljudi mogu da shvate doslovni nivo značenja svake rečenice i odlomka Božjih reči – kao i šta su Božje namere i zahtevi – oni uopšte ne shvataju istina-načela ili zahtevana Božja merila. Odnosno, oni ne shvataju zahtevana Božja merila za način na koji treba posmatrati ljude i stvari odnosno vladati se i postupati, niti razumeju koja su obuhvaćena istina-načela. Kad samostalno jedu i piju Božje reči, oni te stvari ne mogu da shvate, a nakon što u svakodnevnom životu steknu iskustvo sa ljudima, događajima i stvarima, i dalje ne razumeju. Čak i nakon razgovora u zajedništvu ostaje im nejasno šta su istina-načela. Ovaj tip čoveka odlikuje jedna karakteristika: iako ne razume šta su istina-načela, oslanjajući se na sopstvena osećanja, on može da rezimira propise koje treba da poštuje. To što može da upamti jesu propisi – svojevrsna kruta dogma ili skup pravila. Na primer, Bog besedi o jednom aspektu istina-načela, navodeći, među ostalim ispoljavanjima, primere pozitivnih ispoljavanja, negativnih ispoljavanja, čistog shvatanja i izopačenog shvatanja ljudi s tim u vezi – šta na kraju ljudi lošeg kova iz toga zadobijaju? Oni kažu: „Sad mi je jasno. Bog čoveku ne dozvoljava da radi ovo ili ono. Bog ne dozvoljava da se jede ovo ili ono. Bog ne dozvoljava da se izgovaraju ove reči, te reči ili da se koriste ti izrazi.” To je ono što oni pamte i toga se kruto pridržavaju, smatrajući da su to istina-načela. Pridržavajući se tih propisa, izreka i načina postupanja, veruju da se zapravo pridržavaju istina-načela. Koliko god da im govoriš da je to puko pridržavanje propisa, oni to neće prihvatiti. Uporni su u tome da se tih propisa pridržavaju, verujući da je to primena Božjih reči i primena istine. Nema načina da se izađe na kraj s takvim ljudima koji nemaju duhovno razumevanje. Ako su voljni da se pridržavaju propisa, neka to i rade – dokle god im namere nisu pogrešne, to je u redu. Na primer, jednom prilikom sam rekao: „Kad se molite, morate biti pobožni; nemojte se moliti ležerno. U odgovarajućim okruženjima, najbolje je kleknuti da biste se molili, spustiti se ničice na zemlju pred Bogom da biste se molili, a tokom molitve morate se smiriti pred Bogom i moliti se usredsređenim srcem. U tome se ogleda pobožnost i posedovanje bogobojažljivog srca.” Nakon što ovo čuju, ljudi lošeg kova zapamtili su samo jedan propis: „Da bi se molio pobožno i sa bogobojažljivim srcem, čovek mora da klekne.” Obavezu da se klekne u molitvi, oni su posmatrali kao istina-načelo i shodno tome su ga se pridržavali, verujući da je to primenjivanje istine. Stoga, bez obzira na okruženje, bili su uporni u tome da kleknu kako bi se pomolili. Čak i kad su poželeli da se pomole u vreme obroka, kleknuli bi ispod stola da se pomole. Tokom rada u polju, koliko god da je zemlja bila prljava odnosno ma šta da se u toj zemlji nalazilo, oni bi kleknuli da se pomole. Čak i kad su se suočavali sa nesrećama ili velikim događajima dok su bili među nevernicima, ako su želeli da se pomole Bogu, morali su da pronađu neko skriveno mesto da kleknu i pomole se. Verovali su da je jedino na taj način molitva u skladu s Božjim namerama, pa su, bez obzira na okolnosti, morali da kleknu da se pomole. Čineći to, mislili su da primenjuju istinu. Osim toga, sebe su videli kao najpobožnije ljude, kao one koji najpribližnije slede Božji put, kao one koji najviše vole istinu i one koji najviše mogu da se pokore istini i Božjim rečima. Vidiš, to su ispoljavanja ljudi lošeg kova. Kad je reč o shvatanju, takav čovek je inferioran i problematičan. Uvek je kruto opsednut načelima iz jedne rečenice ili propisa. Da bi shvatio istinu, koristi metod shvatanja reči i znanje i, naravno, takođe primenjuje istinu tako što se pridržava propisa, reči, izreka i formalnosti. Koliko god da mu besediš o istina-načelima, nakon što ih čuje, o njima razmišlja samo kao o rečenicama, propisima, načinima postupanja ili parolama. Za njega, stvar se svodi jedino na poštovanje pravila. Primena istine za njega je u toj meri jednostavna: naprosto se pridržavati onoga što se sme i što se ne sme činiti i u tome je cela stvar.

Ljudi lošeg kova posmatraju ljude i stvari, ponašaju se i postupaju koristeći propise kako bi sve izmerili i svemu pristupili. Koliko god da se spoljašnje okruženje i okolni ljudi, događaji i stvari promene, oni se uporno, bez ikakvog odstupanja, pridržavaju jednog propisa. Ako kažeš da ne vole istinu i da je ne primenjuju, oni u svom srcu osećaju da im je naneta nepravda. Oni kažu: „Toliko toga sam napustio, istrpeo sam toliku patnju, poštovao sam tako mnogo Božjih reči i primenjivao toliko mnogo Božjih reči – pa zašto kažeš da ne volim istinu i da je ne primenjujem? Zašto čak kažeš da se pridržavam propisa? To je nepravedno!” Na koji problem ukazuje to što mogu da izgovore takve reči? Koja su glavna ispoljavanja ljudi lošeg kova? Na koje načine im je kov loš? Njima u potpunosti nedostaje sposobnost da shvate istinu, tako da, koliko god da se besedi o bilo kom aspektu istine, za njih se naposletku sve svodi na jedan način postupanja, na jedno pravilo, na jednu rečenicu ili jednu formalnost, a ne na načelo. Ako neko izgovori rečenicu ili upotrebi izraz kojima se krši to njihovo pravilo, za njih je to onda kršenje istina-načela. To je problematično. Prema tome, ljudi lošeg kova, pre svega, koriste razne propise, formalnosti, puke reči i načine postupanja da bi utvrdili kako oni sami poseduju istina-stvarnost. Osim toga, tu je još jedna problematična stvar: doktrine koje učestalo izgovaraju i propise i načine postupanja kojih se često pridržavaju, oni počesto koriste da bi druge odmeravali, pa čak i da bi odmeravali Boga. Osim što odmeravaju, oni takođe često o drugima i o Bogu sude i definišu druge i Boga. Na primer, jednom sam rekao: „Najčešće se ne usuđujem da jedem hladne namirnice. Nakon što ih pojedem, Moj želudac ne može da ih svari, pa zato u osnovi ne jedem ove sirove i hladne namirnice.” Neko ko je lošeg kova je ovo čuo i rekao: „Sad Te razumem. Ubuduće ću se postarati da Ti ne dajem sirove i hladne namirnice. Ni u kom slučaju više nikad neću dozvoliti da jedeš sirove i hladne namirnice.” Međutim, kad je leto bilo na svom vrhuncu i vreme je bilo izrazito vruće, pa su na farmi sazrele jagode, jednog dana sam na toj farmi pojeo dve jagode i, videvši to, taj čovek je pomislio: „Pa, zar Ti uvek ne izbegavaš da jedeš sirove stvari i hladne namirnice? Zar jagode nisu hladne? Zar ranije nisi rekao da Ti konzumiranje hladnih namirnica stvara nelagodu u stomaku? Zašto onda danas jedeš jagode? Zar ne lažeš?” Pomislio je to u svom srcu, samo to nije rekao naglas. Recite Mi, da li je njegov pogled na stvari bio ispravan? (Nije.) U kom smislu nije bio ispravan? (Jednu stvar koju je Bog rekao, on je uzeo kao propis da bi stvari odmeravao, ne uzimajući u obzir kontekst u kome je Bog govorio.) On nije znao na šta se te Moje reči odnose. Pod uobičajenim okolnostima, kad jedem sirove i hladne namirnice, osećam nelagodu u želucu, ali ima izuzetaka. Na primer, ako sam radio fizički posao i telo Mi se ugrejalo, u kombinaciji sa toplim vremenom kad temperatura dostiže oko trideset stepeni, i kad te sirove i hladne namirnice nisu baš ledene, u takvim slučajevima mogu onda da pojedem manju količinu. Ne radi se o tome da ne mogu nipošto da ih jedem. Kad sam rekao „ne mogu da ih jedem”, mislio sam na uobičajene okolnosti; po sparnom letnjem vremenu, nemam problem da pojedem manju količinu. Čovek lošeg kova nije mogao da razume te reči. Kad ih je čuo, prema njima se odnosio kao prema nekom propisu ili formuli. Po nastupanju posebnih okolnosti, on je i dalje nastojao da ih uklopi u ovu formulu. Kad je video da se one ne uklapaju, nije to mogao da razume: „Zar nisi rekao da ne možeš da jedeš sirove i hladne namirnice? Kako to da ih sada jedeš? Zar ne lažeš?” U čemu se sastojala njegova manjkavost u smislu njegove nesposobnosti da shvati Moje reči? (Nije imao sposobnost shvatanja.) Njegova manjkavost se ogledala u njegovoj nesposobnosti da o ovoj stvari prosudi i shvati je na osnovu promena u okruženju i posebnih okolnosti. Ako to vidi čovek koji je dovoljno dobrog kova, on će znati da nakon rada i nakon što Mi se telo ugreje, u kombinaciji sa toplim vremenom i činjenicom da to voće nije previše hladno, konzumiranje manje količine za Mene nije problem i da je to sasvim normalno. On ovu stvar može da shvati i da je dokuči. Međutim, čovek lošeg kova ne može da je dokuči; on se zaglavi na ovom mestu i u svom srcu razvija predstave. Koja je posledica kad nastanu predstave? To ga lako navodi da donosi sudove i da osuđuje. Nije li to slučaj? (Jeste.) Naravno, ova sitnica nije veliki problem, ali on ne može da je otpusti u svom srcu: „Zar ovo nije laganje? Dakle, i Ti lažeš!” Vidiš, on stvari brzo smešta u okvire i donosi sud čak i o ovoj krajnje maloj stvari. A to je i pre nego što se dotakne velikih pitanja – već je razvio predstave. Ljudi lošeg kova ne mogu da prozru čak ni tako male stvari i nemaju nikakvu sposobnost raspoznavanja. Kakav god problem da posmatraju, oni kruto primenjuju propise. Veruju da istinu imaju samo oni koji mogu da se pridržavaju propisa. Koliko god da su tvoje reči i postupci u skladu sa istina-načelima, sve dok se oni kose sa predstavama i uobraziljama takvih ljudi i u sukobu su sa propisima koje oni priznaju, oni će u svom srcu o tebi donositi sud i osuđivaće te. Makar i da to ne izgovore naglas, u odnosu na tebe će razviti predstave ili će formirati predrasude. Koliko god propovedi da čuju odnosno o kojim god aspektima istine da se besedi, ovi ljudi lošeg kova sve uvek svode na jednu izjavu, način postupanja ili propis, i tih izjava, načina postupanja i propisa se pridržavaju s velikim elanom; čak veruju da su oni sami ti koji primenjuju istinu, da se zaista pokoravaju istini i da se zaista boje Boga. Ponekad sebe čak dovode do suza, smatrajući da zaista vole Boga i da na svetu Boga niko ne voli više od njih. U stvarnosti, ono čega se pridržavaju samo je jedan propis ili jedan način postupanja. Na ovaj način praktično postupaju i u tome nepromenljivo mogu da budu istrajni, verujući da su zadobili istinu i da ih je Bog usavršio. Recite Mi, nije li to problematično? (Jeste.)

Viđate li često slučajeve da se ljudi pridržavaju propisa? (Da.) Na primer, osobi koja sprema obroke kažeš da je vreme sve toplije, te da svaki dan treba da priprema rashlađujući biljni čaj ili neke hladne napitke i da pri spravljanju obroka poslužuje neka hladna jela – ono što zapadnjaci nazivaju salatom – kako bi ljudima otvorila apetit. Čovek koji je lošeg kova pamti sledeće: kad je vreme izrazito toplo, ljudi treba da jedu hladna jela i da piju hladne napitke. On to dobro zapamti i toga se poslušno pridržava. Međutim, jednog dana, kad se temperatura spusti, on se ne obazire da li je napolju hladno ili nije, pa pomisli: „Sada je leto, tako da moram da napravim hladna jela i hladne napitke. Praviću ti ih svakog dana da maksimalno uživaš, da te sasvim rashlade. Nije mi važno da li se temperatura spustila ili nije!” Ne samo da on pravi hladna jela, već i kad je reč o nudlama, ispira ih hladnom vodom, nakon čega sledi obrok sa hladnim napicima, u koje čak dodaje i nekoliko kockica leda. Nakon što to vide, neki ljudi kažu: „Danas je tako hladno. Kako si mogao da ipak napraviš hladna jela? Čak si u hladne napitke stavio i kocke leda – hoćeš li da se pretvorimo u led?” Čovek koji kuva se oseti povređeno i kaže: „Jesam li zaista toliko zlonameran? Leto je tako vrelo – ne radim li sve ovo samo zato da bih sve vas rashladio i kako biste malo više pojeli? Zar ovo nije poštovanje načela i obzirnost prema svima? Kako sam pogrešio? Sad još i kažete kako pokušavam da vas pretvorim u led – zar mi zaista u toj meri nedostaje vrlina? Je li moja ljudskost zaista tako loša? Svi vi ste naprosto neuviđavni prema meni!” Spravljajući hranu na taj način, da li on poštuje načela? Šta je ovde načelo? Da se hrana i piće prilagode godišnjem dobu i temperaturi. Leti, kad je vreme toplo, konzumiranje relativno hladne hrane ili pića koji mogu da otvore ljudski apetit – to je načelo, zar ne? To je načelo. Međutim, sada, kad je došlo do iznenadnog pada temperature, kako to načelo treba primenjivati? (Kad se temperatura iznenada spusti, onaj koji sprema obroke ne može više da se drži toga da priprema hladna jela ili salate kako mu je ranije rečeno, već mora da ih prilagodi vremenu, i da umesto toga napravi topla jela. Ne može da se pridržava propisa.) Tako je. Kad tokom leta vreme povremeno postane hladnije, ne možeš da se držiš toga da u letnjem periodu spravljaš hladna jela i hladne napitke – ne možeš da se pridržavaš tog propisa. Kad se temperatura iznenada spusti, moraju odmah da se promene i hrana i piće koje ljudi konzumiraju. Ne treba više praviti hladna jela i hladne napitke, a zasigurno ne treba dodavati kocke leda. Umesto toga treba da kuvaš topla jela, da napraviš malo toplih nudli, prilagođavajući hranu i piće temperaturi i vremenu. Ovo je načelo. Međutim, čovek lošeg kova, dokle god traje leto, drži se toga da pravi hladna pića i hladna jela, bez obzira na temperaturu ili vremenske prilike – u čemu je ovde problem? (U tome što se pridržava propisa.) Ovo znači da se neko pridržava propisa, da nije sposoban da shodno okolnostima fleksibilno primenjuje načela. Ovo su ispoljavanja ljudi lošeg kova u smislu načina na koji rešavaju stvari – oni zapamte jednu izjavu i posmatraju je kao propis koga se treba pridržavati, pa, kako god da se promene okruženje, ljudi, događaji i stvari, oni u svom rešavanju stvari ne mogu fleksibilno da primenjuju načela. U stvari, rezultat koji treba postići uspostavljanjem načela u vezi sa hranom i pićem sastoji se u tome da se postigne da ishrana prija ljudskom telu. Takva načela nipošto nisu propisi. Međutim, ne uzimajući u obzir temperaturu ili vremenske prilike, niti mareći za to da li je tebi prijatno dok jedeš, oni koji se pridržavaju propisa, dokle god traje leto, drže se spravljanja hladnih jela i hladnih napitaka – to nazivamo pridržavanjem propisa. Praktično postupanje prema načelima označava da sve što se radi treba da bude usmereno ka postizanju dobrog konačnog rezultata. Međutim, kad se neko pridržava načela, taj rezultat se zanemaruje i težište je isključivo na formalnostima i načinima postupanja. Ljudi lošeg kova upravo na ovaj način rešavaju stvari – šta god da iskrsne, za rešavanje toga oni koriste isti pristup.

Ljudi koji su lošeg kova ne mogu da prozru ništa od onoga sa čim se susretnu. Čak i kad čitaju Božje reči ili kad slušaju propovedi, u njihovom shvatanju postoji određena izobličenost i ono neizbežno sadrži odstupanja. Oni se pridržavaju propisa, načina postupanja ili rituala, što je sasvim različito od istina-načela, te za posledicu ima nastanak brojnih izobličenih stvari. Može se reći da shvatanje ljudi lošeg kova u vezi sa bilo kojom stvari uvek odlikuje donekle izopačena priroda. Iako u jednostavnim i lako izvodivim stvarima oni mogu da postignu poslušnost i pokornost bez ispoljavanja izobličenosti, kad je reč o stvarima zasnovanim na načelima ili o relativno složenim pitanjima, oni ne mogu da dokuče istina-načela i znaju jedino da se pridržavaju propisa. Da li razumete? (Da.) Ljudima lošeg kova u potpunosti nedostaje sposobnost da shvate istinu i znaju jedino da se pridržavaju propisa. Takvi ljudi su ujedno prilično problematični. Puni su elana i rešenosti da se pridržavaju propisa. Ako s njima razgovaraš u zajedništvu i kažeš: „To što radiš je pridržavanje propisa, a ne poštovanje istina-načela”, oni to ne mogu da prihvate. Oni smatraju: „Čvrsto se pridržavam načela i ne mogu s drugima da pravim kompromise! Drugi se ne pridržavaju načela i zbog toga su osuđeni, a kad ih se ja pridržavam i sâm bivam osuđen. To nije pošteno!” Vidiš kako su tvrdoglavi, naprosto ne možeš da ih ubediš. Da li ste se susretali s takvim ljudima? (Da.) Na primer, nekim ljudima kažem: „Ako želiš da naučiš da plešeš, u vreme kad nema mnogo posla, svaki dan odvoj po dva sata za vežbanje. Ako u određenom vremenskom periodu budeš uporan, naučićeš.” Oni zapamte taj izraz „budi uporan u vežbanju po dva sata svakodnevno” i veruju da je takvo postupanje primena istine i pridržavanje načela. Nakon toga, koliko god da je zahtevna dužnost koju izvršavaju, oni ipak po dva sata svakoga dana uporno vežbaju ples. Tokom perioda kad je crkveni rad od jutra do večeri veoma užurban i kad u osnovi nemaju ta dva sata dnevno da izdvoje, svejedno su uporni da po dva sata vežbaju ples. Kad ih drugi podsete da bi to moglo da odloži crkveni rad, oni odbijaju da slušaju i kažu: „Bog me je uputio da po dva sata svakodnevno vežbam ples. Moram to da uradim. Ako to ne uradim, to će značiti da sam neposlušan i da nemam nikakvu pokornost.” Kažeš li im da to ne rade, nerado to prihvataju. Oni nisu u stanju da stvarima pristupe fleksibilno niti da Moje reči primenjuju fleksibilno na osnovu potreba posla ili potreba okruženja. Ne shvataju zašto treba da vežbaju po dva sata, u čemu je značaj da se vežba dva sata odnosno koji rezultat to ima za cilj da postigne. Te stvari ne razumeju i nisu im jasne. Za njih, primena istine naprosto znači da se pridržavaju jedne izjave, propisa ili formalnosti – prema njihovom mišljenju, to je primena istine. Nezavisno od toga da li se postiže ikakav rezultat odnosno kakav rezultat na kraju bude, oni se tvrdoglavo drže jednog puta, odbijajući da se okrenu uprkos svemu, pa makar bilo potrebno i deset volova da ih pogura. Čak i ako odstupaju u svom postupanju, neprekidno će to raditi na taj način. Kad im se kaže da su apsurdni, oni i dalje istrajavaju u tome. Zar takvi ljudi nisu veoma problematični? Ko god da s njima razgovara u zajedništvu, to nema nikakvog efekta. Nakon što im stvari mukotrpno razjasniš, tu stvar danas možda i shvate, ali će se sutradan u nekoj drugoj stvari pridržavati propisa, beskrajno se pridržavajući propisa, a ti sve vreme moraš da ih ispravljaš. Skrenu čas ulevo, čas udesno, odstupaju u ovome ili u onome – neprekidno odstupaju i tome nema kraja. Obuzme te nervoza dok ih posmatraš i, ma koliko pokušavao, ne možeš da ih ispraviš. Zašto? Zato što im je kov previše loš. Oni nikad ne mogu da naprave razliku između pozitivnih i negativnih stvari, između ispravnog i pogrešnog, tačnog i netačnog, istine i propisa. Nemaju nikakvo merilo da te stvari razgraniče, nikakvu sposobnost da ih razgraniče i naprosto ne mogu da ih razgraniče. Prema tome, ljudi lošeg kova mogu jedino da izvršavaju posao i zadatke zasnovane na propisima odnosno jednoslojne poslove koji se ne odnose na istina-načela, kao što su svakodnevne rutine, obavljanje neke stvari u određeno vreme i obavljanje neke druge stvari u neko drugo tačno utvrđeno vreme – odnosno, mogu da se bave samo onim prostim zadacima u kojima je pridržavanje rasporeda, formalnosti i načina izvršavanja stvari dovoljno da se posao dobro obavi. Međutim, posao koji je od toga nešto složeniji ne mogu da obave. Kad se od njih zahteva da postupaju u skladu sa istina-načelima i da postignu određene rezultate, oni to nisu u stanju da postignu. Ako im dodelite segment posla koji od njih zahteva da fleksibilno primenjuje istina-načela, da shodno potrebi rešavaju razne probleme i da se prilagođavaju okruženju, oni se zbune i to ne mogu da postignu. Moraju da imaju nekog da im pomogne i da ih upućuje; ne možeš očekivati da će samostalno dobro obaviti posao. Kako se treba odnositi prema takvim ljudima? Iako u svakodnevnom rutinskom izvršavanju svoje dužnosti mogu biti istrajni, kad se suoče sa neočekivanim situacijama, oni ne znaju kako da odreaguju, pa mogu čak da prestanu da izvršavaju svoju dužnost. Kad je reč o takvim ljudima, neophodno je raspitivati se često o njihovom radu i proveravati ga, postavljajući im sledeća pitanja: „Da li je tokom ovog perioda bilo nekih prekida ili ometanja crkvenog rada? Da li je bilo nekih složenih problema koje nisi znao kako da rešiš?” Pošto o tome razmisle, oni kažu: „U ovom periodu je sve bilo u redu. Svi izvršavaju svoje dužnosti i mogu normalno da se okupljaju i da jedu i piju Božje reči. Niko nije ništa prekidao niti ometao i nisam čuo da iko širi zablude kako bi druge zaluđivao.” Oni ne mogu da prepoznaju nijedan problem i ne znaju šta da prijave, niti čak mogu da postavljaju pitanja. Prema tome, od njih ne možeš da očekuješ da se samostalno bave problemima ili da rešavaju probleme koji nastaju u stvarnom životu ili nastaju u izvršavanju njihove dužnosti. Niti možeš da očekuješ da će se obratiti nadređenima ili da će im postavljati pitanja kad nešto ne znaju da reše. Ništa od toga ne mogu da postignu budući da im je kov nedovoljan. Ako nadređenima ne prijavljuju probleme, drugi mogu smatrati da takvi ljudi nemaju nikakve probleme. To, ipak, nije slučaj. Oni ne mogu da prepoznaju čak ni obične probleme; čak ni onda kad se pred njima nađe hrpa problema, oni ih ne doživljavaju kao probleme. Pa stoga, probleme ni ne rešavaju. Imaju glavu i na njoj par očiju i par ušiju; mogu da vide, čuju i govore, a ipak ne mogu da prepoznaju niti da rešavaju probleme. Pošto im u potpunosti nedostaju kov i sposobnost da prepoznaju i rešavaju probleme, koliko god da naizgled deluju pronicljivo, to je uzalud. To što vide ili čuju oni ne mogu da prihvate i da obrade u svom umu kako bi razmislili i raspoznali jesu li to problemi odnosno kako bi oni trebalo da se reše. Ako ne mogu da rešavaju probleme koji se odnose na istina-načela, oni ih svojim nadređenima neće ni prijavljivati. U potpunosti su nesposobni da bilo šta od ovoga urade. Zar to ne pokazuje da imaju loš kov? Zar to nisu ispoljavanja ljudi lošeg kova? (Jesu.) Ako nekoga ko je lošeg kova upitaš: „Da li je u ovom periodu u radu bilo ikakvih problema? Ima li nekih oblasti u kojima ne razumeš načela?”, on odgovara: „Nema nikakvih problema; svi su zauzeti poslom i stvari se prilično dobro odvijaju!” Za njega je sve baš kako treba. Kao starešina ili delatnik, ako tom čoveku naprosto poveruješ kad ti kaže da je sve u redu, onda si previše glup i upravo si osoba lošeg kova kao što je i on sâm. Ljudi dobrog kova ne samo da znaju kako da za probleme saznaju, već moraju da budu u stanju i da ih samostalno prepoznaju. U razgovoru su u stanju da se usmeravaju na otkrivanje problema i, dok razgovaraju, problemi prirodno izlaze na videlo. Nakon što otkriješ problem i nekoga ko je lošeg kova upitaš kako ga je rešio, on odgovara: „Koji problem? Kako to da ga ja nisam primetio?” Ljudi lošeg kova ne mogu da prepoznaju probleme, pa, pri obavljanju posla, moraš da budeš vešt da za probleme saznaš i da ih prepoznaš, da se s tim problemima uhvatiš u koštac i da ih ne ispuštaš, a zatim da pomogneš u postupanju sa njima i njihovom rešavanju. Moraš da znaš kako da razgovaraš sa ljudima lošeg kova, kako da im postavljaš pitanja i da se raspituješ dok vodite ležeran razgovor, kako bi te probleme prepoznao. U tom razgovoru, a da toga nisu ni svesni, oni će sami izneti probleme. Bez ovakvog razgovora, bilo bi nemoguće prepoznati te probleme. Zahvaljujući tome što s njima na ovaj način razgovaraš, njih to nadahnjuje i te probleme najednom prepoznaju. Ne budeš li koristio ovaj pristup da se upoznaš sa datom situacijom, stvari koje vide oni naprosto neće doživeti kao problem. Dakle, kad se tokom vaših razgovora problemi otkrivaju, oni se malo-pomalo moraju razjašnjavati, baš kao kad se cedi pasta za zube. Ti ljudi će se osećati donekle postiđeno tek nakon što se svi problemi reše. Zar to ne pokazuje da imaju loš kov? (Da.) Ovo su ispoljavanja ljudi lošeg kova: čak i kad problemi postoje, oni ne mogu da ih prepoznaju, a pošto probleme ne mogu da prepoznaju, nikad nisu u stanju da ih iznesu niti da ih reše. Recite Mi, ako probleme ne mogu da prepoznaju, mogu li dobro da izvršavaju svoj posao? Da li svoj posao mogu dobro da izvršavaju pridržavajući se propisa? (Ne.) Nipošto ne mogu. Ovo je ispoljavanje posedovanja lošeg kova. Ako im kažeš da im je kov loš, oni čak pomisle: „Moj kov je odličan! Nakon što Bog o nečemu govori, ja odmah dokučim način postupanja ili propis, i celog svog života mogu da ga se pridržavam. Vidiš? Zar moj kov nije dobar? Niko od vas ne shvata ključne stvari, ali ja mogu. Na primer, rečeno mi je da je tokom leta vruće i da treba da jedemo hladna jela. Zato ja uporno pravim hladna jela i poslužujem hladna pića – mogu da se pridržavam ovog uputstva. Vidiš, niko od vas ne može da ga se pridržava, a uvek govorite o načelima. Zar načela nisu samo propisi? Ako se pridržavaš propisa, zar to nije pridržavanje načela?” Oni čak misle da im je kov dobar, verujući da u nekom problemu mogu da dokuče ključne stvari i da iz opsežne propovedi mogu da izvuku jednu izjavu, način postupanja, propis ili čak jednu frazu ili reč za koje osećaju da treba da ih slede. Recite Mi, nije li to problematično? Prilično je mnogo takvih ljudi. Kad besediš o raznim pojedinostima istine, oni to ne mogu da shvate, još i kažu: „Koja gnjavaža! Ne prestaješ da govoriš. Nije li stvar u tome da se te i te reči ne govore ili da se ta i ta stvar ne radi? Samo se pridržavaj te jedne izjave i to je sve – sve se svodi na jednu izjavu. Zašto je potrebno to toliko iskomplikovati? Ti čak praviš razliku između stanja, okruženja i ljudskosti raznih tipova ljudi, i praviš razliku između iščašenog i čistog shvatanja. Zar je zaista tako mnogo detalja obuhvaćeno? Čemu tolika konkretnost? Tako si sitničav!” Oni čak druge osuđuju. Ovo su ispoljavanja ljudi lošeg kova.

Koje su karakteristike ljudi lošeg kova? Oni ne razumeju istina-načela; kakav god da je aspekt datog istina-načela, oni se prema njemu odnose kao da je svojevrstan propis ili formula, a zatim ga uz neumorni entuzijazam poštuju. Mogu da izgovore brojne doktrine, pa tako misle da shvataju istina-načela, dok u stvarnosti istinu uopšte ne razumeju. Ako objašnjavaš neka načela za starešine i delatnike koji izvršavaju posao, tražeći od takvih ljudi da posao obavljaju i razne probleme rešavaju na osnovu shvatanja tih načela, ti ljudi lošeg kova neće nipošto biti u stanju da ih primene. Oni ova istina-načela ne razumeju, niti ova istina-načela mogu da primenjuju kako bi izvršili posao. Kad se bace na posao, to se u potpunosti svodi na pridržavanje propisa, poštovanje protokola i mehaničko primenjivanje dogmi. Postoje neki ljudi koji žele da se pridržavaju istina-načela, međutim, pošto im je kov loš i ne mogu da postignu shvatanje istine, nisu u stanju da se tih načela pridržavaju. Koji god posao da izvršavaju, kad se suoče s problemima, zbunjeni su i čak postaju izbezumljeni – nijedan posao nisu u stanju dobro da obave. Kad nadređeni besede o načelima, oni smatraju da su ih sve shvatili, razumeli, dokučili i zapamtili. Ali kad se u stvarnom životu susretnu s problemima, postaju zbunjeni, kao da doktrine i propisi koje su razumeli nisu upotrebljivi, pa pomisle: „Šta sad treba da uradim?” Ne znaju odakle da započnu posao, ne znaju koje metode da koriste da bi izvršili posao, ne znaju kako da sprovedu radne aranžmane, a još manje znaju koje probleme treba odmah rešiti ne bi li se zagarantovalo normalno odvijanje crkvenog rada – ništa od toga ne znaju. Shodno tome, koliko god dugo da rade, izostaju bilo kakvi rezultati i radni aranžmani ne mogu da se sprovedu. Ne mogu da reše čak ni taj problem kako da se crkveni život učini dobrim. Ne mogu da izvrše čak ni najosnovniji posao i ne znaju kako da ga obave. Ljudima mogu da izgovaraju samo doktrine i da od njih traže da se pridržavaju propisa. Kad je reč o sprovođenju radnih aranžmana i o izvršavanju konkretnog crkvenog rada, zbune se i to nisu u stanju da urade. U sebi razmišljaju: „Kako ovi radni aranžmani treba da se sprovedu? Kojih propisa se treba pridržavati?” Te stvari ne vide jasno. Međutim, jedna stvar im ipak preostaje: dokle god organizuju što više okupljanja, veruju da problemi mogu da se reše. Prema tome, njihov način izvršavanja posla je u besomučnom organizovanju okupljanja i besomučnom držanju propovedi. Kad njihovo propovedanje uskomeša i uzbudi sve prisutne, oni misle da su svi problemi rešeni, da više nema problema i da se, dokle god su svi oduševljeni, ceo posao odvija kako treba. Međutim, posle nekoliko dana okupljanja, ispostavlja se ne samo da su pravi problemi ostali nerešeni i da dužnosti koje ljudi obavljaju i dalje ne daju rezultate, već i da crkveni rad nimalo ne napreduje. Ipak, oni su i dalje raspoloženi da drže propovedi. Ma koliko dugo da izvršavaju posao, ljudi lošeg kova ne postižu nikakve rezultate i, koliko god vremena da im sa dâ na raspolaganje, ne mogu da sprovedu radne aranžmane – nisu efikasni niti su efektivni. Ovo su ispoljavanja ljudi lošeg kova. Ispoljavanja ljudi lošeg kova su upravo onakva kakvim sam ih opisao, a da ni ne pominjemo one ljude koji su bez kova. Koliko god propovedi da čuju odnosno o koliko god istina da im drugi besede, oni ne mogu da dokuče istina-načela i ne mogu da dokuče čak ni najosnovnije propise kojih bi trebalo da se pridržavaju. Kad je nečiji kov u toj meri loš, istina-načela su mu nedostižna. Čak i kad mu drugi besede o istini, on ne može da pronađe put primene i mora da ima nekoga da mu daje konkretna uputstva da bi saznao kako da praktično postupa. Takvi ljudi su kao da su se reinkarnirali iz životinja; um im je uvek maglovit i mutan, i ne mogu nikad da razaznaju šta su načela a šta propisi. U svom srcu kažu: „Zašto me od slušanja ovih stvari uvek zaboli glava i hvata san?” Na kraju dolaze do sledećeg zaključka: „Ne samo da su mi istina-načela nedostižna, već ne mogu da se pridržavam čak ni propisa, pa ću u budućnosti sijati najjače što mogu sa onoliko toplote koliko je u meni, uložiću onoliko truda koliko mi sposobnosti dozvoljavaju, naprosto ću raditi ono što sam u stanju i to je dovoljno.” Neki od ovih ljudi sebe čak teše rečima: „Ne znam kako da se pridržavam propisa, niti razumem istina-načela, ali imam bogoljubivo srce!” Kad bi zaista mogli da vole Boga, to ne bi bilo loše, ali uz tako loš kov, oni ni istinu čak ne shvataju – može li njihova ljubav prema Bogu da bude iskrena? Ljudima bez ikakvog kova nedostaje sposobnost shvatanja u svim aspektima, pa ne poseduju čak ni sposobnost da se pridržavaju propisa. Neki ljudi lošeg kova, kad primenjuju istinu, mogu makar da se uhvate za delimično shvaćeno načelo, propis ili formulu i da time makar malčice istine sprovedu u delo. Međutim, oni koji su bez kova ne mogu da dokuče čak ni stvari zasnovane na propisima niti da ih se pridržavaju – takav tip čoveka je još više dostojan žaljenja.

Ako ljudski kov procenjujemo koristeći istina-načela na ovaj način, onda su relevantna ona ispoljavanja o kojima smo upravo razgovarali u zajedništvu. Dakle, ako ćemo za procenu ljudskog kova koristiti činjenicu da li ljudi imaju duhovno razumevanje ili ga nemaju, kako bi to trebalo da uradimo? Ljudi dobrog kova sasvim sigurno imaju duhovno razumevanje, zar ne? (Da.) Ono na šta se misli pod posedovanjem duhovnog razumevanja jeste činjenica da oni mogu da shvate istinu, da dokuče istina-načela i da koriste istinu za rešavanje raznih problema koji se pojavljuju tokom vere u Boga, a koji se odnose na istina-načela, kao i za bavljenje raznim internim pitanjima Božje kuće korišćenjem istine. Šta je onda sa različitim pitanjima iz spoljašnjeg sveta? Budući da oni koji su dobrog kova imaju duhovno razumevanje i da poseduju sposobnost za rešavanje raznih stvari, oni mogu da koriste i neka načela relativno zasnovana na normalnoj ljudskosti ili neka načela bliska pozitivnim stvarima kako bi rešavali pitanja iz spoljašnjeg sveta. Uprkos površinskim razlikama, osnove raznih stvari su iste, a načela u okviru raznih stvari u osnovi jesu ono što ljudi dobrog kova mogu da dokuče, pa se načelno može reći da ljudi dobrog kova imaju duhovno razumevanje. Posedovanje duhovnog razumevanja ne znači sposobnost da se komunicira sa duhovnim svetom, već znači da čovek može da dokuči osnovne zakone i načela raznih stvari. Ovo je neposredan, jednostavan i jasan način da se to izrazi. Sposobnost da se shvate osnovni zakoni stvari iz spoljašnjeg sveta i načela koja obuhvataju istinu jeste ispoljavanje ljudi dobrog kova. Dakle, kako na osnovu toga da li poseduju duhovno razumevanje možemo da izmerimo ispoljavanja ljudi prosečnog kova? Ljudi prosečnog kova imaju duhovno razumevanje jedne polovine stvari, ali ne i one druge; neke delove razumeju, dok neke ne razumeju. Delovi u kojima imaju duhovno razumevanje jesu delovi do kojih može da dosegne njihov kov. Slušajući besedu o raznim istinama povezanim sa verom u Boga, oni mogu da ih shvate, i bez ičijeg uputstva mogu čak da razumeju načela koja u njima treba dokučiti. Delovi u kojima nemaju duhovno razumevanje jesu delovi u kojima njihov kov zaostaje. Bez tuđeg usmeravanja i uputstva, oni nemaju načela primene, ne mogu normalno da izvršavaju svoju dužnost niti da rešavaju probleme, te su im neophodni zalivanje, usmeravanje i uputstva da bi znali kako da obavljaju posao i da rešavaju probleme – ovim se ispoljava da nemaju duhovno razumevanje. Za ljude prosečnog kova se može reći da u osnovi imaju duhovno razumevanje, ali je nivo njihovog duhovnog razumevanja manjkav u odnosu na nivo razumevanja ljudi dobrog kova – oni razumeju samo polovinu. U čemu je ta manjkavost? Manjkavost je u stepenu u kome shvataju istina-načela – ne mogu samostalno da izvrše razne segmente posla. Prema tome, ako ljude lošeg kova procenjujemo na osnovu toga da li imaju ili nemaju duhovno razumevanje, kako bi to trebalo da uradimo? Je li to lako proceniti? Da li ljudi lošeg kova imaju duhovno razumevanje? (Nemaju.) Već na osnovu uvida u ispoljavanja ljudi lošeg kova možeš da zaključiš da oni nemaju duhovno razumevanje, budući da se jedino pridržavaju propisa. Ljudi bez kova zapravo nemaju ljudski duh, a to što nemaju ljudski duh znači da su poput zveri lišeni duhovnog razumevanja. Za takve ljude nije potrebno procenjivati da li imaju ili nemaju duhovno razumevanje. Kad posmatra bilo koju stvar ili se bavi različitim ljudima, čovek bez duha ne može da ih proceni i nema nikakva gledišta u vezi sa pozitivnim ili negativnim stvarima. On ima samo neke proračune kako bi zaštitio sopstvene interese i izbegao gubitke. Nakon što izraziš neko gledište, ako si tom čoveku poznat i on zna da imaš dobar kov i čisto shvatanje, te da si pozitivna osoba, on će se s tvojim gledištem složiti. Ali ako mu nisi poznat, gledaće te s visine. Koliko god da je tvoje gledište ispravno odnosno koliko god da je ono u skladu sa istina-načelima, on ga ne prihvata. On ne zna da je ono ispravno, ne zna da je ono nešto što ljudi treba da prihvate i ne zna koliko bi to dobro gledište moglo da mu koristi odnosno koliku bi pomoć moglo da mu pruži – svega toga on nije svestan. Pri čemu, kad neka negativna osoba iznese negativno gledište, ako je ta negativna osoba dominantna i neko o kome on ima visoko mišljenje i poštuje ga, on će to negativno gledište prihvatiti čak i ako zna da će mu, nakon što to učini, to naneti štetu. Kakav je ovo čovek? (Čovek koji nema kov.) To je čovek koji nema kov, a to znači da mu nedostaje sposobnost da raspoznaje stvari. S kakvom god situacijom da se suoči, on ne može da je prozre i nije mu poznato nijedno načelo kojeg treba da se pridržava; kad sledi loše ili zle ljude, takav čovek može da počini zla dela, a kad sledi dobre ljude, može da uradi neke dobre stvari – nedostaje mu sposobnost da raspoznaje stvari. Baš zato kažem da je on mrtav čovek bez duha. Nakon što s ljudima dobrog kova ili sa pozitivnim pojedincima godinama žive zajedno, na ljude lošeg kova može uticati ono što čuju i vide, oni mogu da nauče neke dobre stvari, da se pridržavaju nekih dobrih propisa i da se pridržavaju nekih pozitivnih izreka i načina postupanja odnosno pozitivnih misli i gledišta. Međutim, mrtvi ljudi bez duha ne mogu da nauče čak ni pozitivne misli i gledišta, dobre načine postupanja i propise, dobre tokove misli ili neke pozitivne načine života i pozitivno opšte znanje o svakodnevnom životu, niti mogu da ih se pridržavaju. Kad počnu da žive samostalno, njihove životne prilike – a to su one koje odgovaraju smetenjaku – potpuno se razotkrivaju. To su ispoljavanja mrtvih ljudi bez duha.

Ljudi sa duhovnim razumevanjem imaju makar prosečan kov. Ako im je istina dostižna i mogu da je shvate, tada su oni ljudi dobrog kova. Ljudi bez duhovnog razumevanja su zasigurno ili oni koji su lošeg kova ili oni koji uopšte nemaju kov – tim dvema vrstama ljudi sasvim sigurno nedostaje duhovno razumevanje. Jedino se za ljude dobrog kova može reći da poseduju potpuno duhovno razumevanje, dok ljudi prosečnog kova poseduju prosečan nivo duhovnog razumevanja. Odnosno, postoje brojne stvari u kojima njihov kov zaostaje i oni ne mogu da dostignu duhovno razumevanje. Duhovno razumevanje mogu da dostignu i mogu samostalno da se bave stvarima jedino kad je reč o običnim stvarima. Kad se suoče sa složenim stvarima ili sa višeslojnim poslom, tim stvarima ne mogu da se bave samostalno pošto su im obuhvaćena istina-načela nedostižna i nisu im razumljiva. Prema tome, nivo njihovog duhovnog razumevanja sasvim je prosečan. Ljudi lošeg kova odlikuju se time da su im istina-načela nedostižna i da se pridržavaju jedino propisa, budući da ne mogu da shvate istina-načela i ne shvataju čak ni u čemu je koncept istina-načela, te veruju da su istina-načela naprosto propisi. Prema tome, sasvim je jasno da ljudi ove sorte nemaju duhovno razumevanje. Glavna karakteristika toga što im nedostaje duhovno razumevanje ogleda se u izopačenosti svih misli i gledišta koje otkrivaju u svom shvatanju raznih ljudi, događaja i stvari. Kako ovde treba shvatiti „izopačenost”? Ona znači potpunu odvojenost od putanje misli normalne ljudskosti i potpunu odvojenost od putanje potreba normalne ljudskosti – u tome je izopačenost. Kad slušaš logiku razmišljanja onoga što ti ljudi govore, ona ti je veoma čudna i kad god ih čuješ da izražavaju neko gledište ili da o nečemu govore, osećaš se zapanjeno. Šta znači „zapanjeno”? Kad ih čuješ da nešto govore, smatraš to neverovatnim, te u sebi pomisliš: „Kako je mogao da dođe na takvu ideju? Zašto se ona u toj meri razlikuje od načina na koji razmišljaju normalni ljudi? Ta ideja je tako čudna – zašto deluje pomalo besmisleno?” U svom srcu smatraš da je to naročito čudno i apsurdno. Ljudi čije reči uvek izazivaju zapanjenost drugih jesu upravo oni koji su skloni izvrtanju. Na primer, pitaš ih: „Jesi li nešto jeo?” A oni odgovaraju: „Danas je prilično hladno.” Da li između te dve stvari postoji ikakva povezanost? (Ne.) Kažeš: „Zašto si danas tako lagano obučen?” A oni kažu: „Popio sam šolju čaja od đumbira.” Da li u njihovom odgovoru postoji ikakva neophodna povezanost s tvojim pitanjem? Da li njihov odgovor sadrži normalno razmišljanje i logiku? (Ne.) Kako bi trebalo da odgovori neko ko ima normalno razmišljanje i logiku? On bi mogao da kaže sledeće: „Obučen sam tako lagano zato što je unutra veoma toplo, a osim toga, napolju je vrlo sunčano i temperatura je relativno visoka.” Ili bi mogao da kaže: „Obučen sam tako lagano zato što sam ovoga časa završio s vežbanjem, pa sam se ugrejao.” Ali ako neko pita: „Zašto si tako lagano obučen?”, a on odgovara: „Zato što nosim cipele sa filcanom postavom”, taj odgovor nema nikakve veze sa tim pitanjem. Njegov tok misli i logika koju sledi pri razmišljanju ne odgovaraju razmišljanju i logici normalne ljudskosti. To je veoma čudna ideja i veoma čudan tok misli koji nijedan čovek s razmišljanjem normalne ljudskosti ne bi smislio. Pa tako, nakon što čuješ njegov odgovor, smatraš da je on krajnje čudan. S njim imaš želju da razgovaraš, ali ne možeš i da se povežeš – on uvek daje nebitne odgovore, čineći nemogućim dalji nastavak razgovora. Na primer, jedna žena je učila da izrađuje odeću, pa sam je upitao: „Kako napreduje tvoje učenje da praviš odeću? Umeš li da napraviš odeću sa postavom?” Koji bi bio odgovor koji je usklađen sa normalnim razmišljanjem i logikom? (Bio bi: „Umem” ili „Ne umem”.) To bi odražavalo normalno razmišljanje i logiku. Ili bi ona takođe mogla da kaže: „Katkad mi bolje ide, no moj instruktor kaže da je to u redu, ali jedva prihvatljivo. Ipak, kad je reč o nekim složenijim delovima, moj rad nije kako treba i sve moram da uradim ispočetka.” Jesu li ovo odgovori nekoga sa normalnim razmišljanjem i logikom? (Jesu.) Kako je odgovorila ova osoba koja nema normalno razmišljanje i logiku? Pitao sam je: „Umeš li sad da napraviš ovu vrstu odeće sa postavom?” Ona je odgovorila: „Kad sam ovde prvi put došla, učila sam da izrađujem ovu vrstu odeće.” Upitao sam je: „Pa, umeš li sad da je napraviš?” I dalje je odgovarala: „Kad sam ovde prvi put došla, učila sam da izrađujem ovu vrstu odeće.” U sebi sam pomislio: „Ne razumem. Kad si prvi put došla, učila si da izrađuješ ovu vrstu odeće, pa umeš li sad da je napraviš? Zašto to ne mogu da shvatim?” Kad sam čuo njen odgovor, smatrao sam ga čudnim. Pitao sam je da li ume da izradi ovu vrstu odeće, a ona Mi je rekla da je učila da je napravi kad je prvi put došla. Nisam shvatio kako je uspela da se prebaci na tu temu – kakve je to veze imalo s činjenicom da li ume da je izradi ili ne ume? U sebi sam pomislio: „Ovo skretanje sa teme naprosto ne mogu da pratim.” I nakon što sam je dva ili tri puta zaredom pitao: „Pa, umeš li sada da je napraviš?”, ona je i dalje odgovarala: „Kad sam prvi put došla, učila sam ovo da napravim i moj instruktor me je obučavao da to radim – uglavnom radim na ovome.” Odgovor koji sam tražio i dalje nisam dobio i do dana današnjeg još uvek ne znam da li ona ume ili ne ume da napravi takvu odeću. Proanalizirajte logiku u pozadini njenih reči i zašto je tako govorila. (U odnosu na pitanje, njen odgovor je nebitan. Ljudi koji ga čuju nastojaće da otkriju to što ona misli, ali ipak neće znati da li ona zaista ume ili ne ume da napravi tu vrstu odeće.) Da li je ona želela to da Mi kaže ili nije? Da li je želela da Mi dâ tačan odgovor? Ona mi je ovde nagoveštavala: „Već sam ti rekla da sam, kad sam prvi put došla, uglavnom učila da to napravim, pa pošto je prošlo nedelju dana – naravno da umem da je napravim. Zar ne bi trebalo da si u stanju da shvatiš ono što mislim? Kako ne razumeš?” Možete li iz njenog odgovora da izvučete ovo značenje? (Ne.) Kad bi ti njen odgovor omogućavao da dobiješ tačan odgovor i saznaš da li ona to ume ili ne ume, onda bi njen odgovor bio logičan. Međutim, njen odgovor ti pruža samo nejasno značenje i ne dozvoljava ti da zaista saznaš da li ona to ume ili ne ume. Ljudi koji uvek ovako govore – zar nisu veoma smeteni? Ako namerno odgovaraju na ovaj način, onda je to pitanje karaktera. Ako to ne rade namerno, a njihov odgovor nema neophodnu povezanost s odgovorom koji nastojiš da dobiješ, tada postoji problem u njihovom razmišljanju i logici. Ako postoji problem u njihovom razmišljanju i logici, zar to ne znači da imaju loš kov? Zar nisu skloni izvrtanju? (Jesu.) Ovo je ispoljavanje nekoga ko je sklon izvrtanju. Ta žena je razmišljala: „Kažem ti da sam, kad sam prvi put došla, učila to da napravim, pa je neminovan rezultat da to umem da napravim.” Evo šta je ta žena htela da kaže: „Umem to da napravim.” Međutim, ljudi sa normalnim razmišljanjem, nakon što to čuju, ne dobijaju tačan odgovor. Prema tome, njen odgovor: „Kad sam prvi put došla, učila sam to da napravim” nije imao nikakvu logičku povezanost sa njenom željom da saopšti da to ume da napravi. Prema tome, zar njen odgovor nije činila gomila smetenih reči? (Jeste.) To što izgovaraš smetene reči dok misliš da možeš dobro da komuniciraš i da si već odgovorio na pitanje – zar to ne odražava loš kov? (Da.) Ovo je jedno od ispoljavanja lošeg kova. Ta osoba nema razmišljanje i logiku normalne ljudskosti. Kako god da je pitaš, ona neće biti u stanju da shvati srž problema odnosno zašto je uporno pitaš jednu te istu stvar. Kad je po treći put to pitaš, i dalje će davati isti odgovor i biće čak nestrpljiva, pomišljajući: „Zašto mi uporno postavljaš to pitanje? Već sam ti rekla, a ti i dalje ne shvataš i uporno me pitaš!” Ni nakon što joj se tri puta postavi pitanje, ona neće biti u stanju da shvati da je njen odgovor nejasan i da nije ono što druga osoba traži, da treba da promeni izbor reči i jasno navede da li nešto ume ili ne ume, tako da druga osoba to ne mora da nagađa. Ona nije u stanju da shvati kako se zbog njenih reči drugi ljudi osećaju odnosno kako druga osoba reaguje nakon što te reči čuje – ništa od toga ona ne može da shvati. To pokazuje da ona nema kov. Koliko god puta da je pitaš, davaće ti isti odgovor, osećajući čak da je to što govori iskreno i da nije laž, i pomisliće: „Koliko god puta da si me pitao istu stvar, isto sam ti odgovorila – vežbam kako da budem poštena osoba i da govorim ono što mislim.” Nije li to odraz lošeg kova? (Jeste.) Kad ga pitaš za Tomu, takav čovek uvek govori o Dejanu i Milanu. Kad pitaš za Dejana i Milana, on uvek govori o Tomi. Ljudi bez normalnog razmišljanja imaju smetene misli, a razmišljanje im je zbrkano. Ovo je glavno ispoljavanje lošeg kova. Ukratko, ovo su ispoljavanja ljudi različitih vrsta kova. Bilo da njihov kov procenjujete na osnovu njihove sposobnosti da shvate i primenjuju istina-načela ili odsustva te sposobnosti, bilo na osnovu toga da li poseduju duhovno razumevanje ili ga ne poseduju, ovo su njihova ispoljavanja. I premda jesmo razgovarali donekle uopšteno, zar Moje reči u osnovi ne možete da povežete sa stvarnim životom? (Možemo.) Dakle, zar nismo manje-više rezimirali temu o kovu? (Jesmo.) Time zaključujemo naš razgovor na temu kova.

Recite Mi, da li stepen u kome se ljudi opiru Bogu i protiv Njega bune ima ikakve veze sa činjenicom da im je kov dobar ili loš? Da li se ljudi opiru Bogu i protiv Njega bune zbog lošeg kova? Da li ste ikada razmišljali o ovom pitanju? Da li o tom pitanju vredi razmisliti? (Da.) Neki ljudi kažu: „Budući da imamo loš kov, pošto kov koji nam je Bog dao nije dobar, mi se ozbiljno opiremo Bogu i bunimo protiv Njega.” Da li je ova izjava tačna? (Nije.) Na osnovu našeg ranijeg razgovora u zajedništvu o razlikama između urođenih stanja, ljudskosti i iskvarenih naravi, kojoj kategoriji pripada kov? (Urođenim stanjima.) On pripada urođenim stanjima. Dakle, znaš li da li su različiti aspekti urođenih stanja povezani sa čovekovom ljudskošću i iskvarenim naravima? Krenimo od kova – da li kov određuje stepen u kome se neki čovek buni protiv Boga i opire Mu se? (Ne.) Zašto kažemo da kov to ne određuje? To ima veze s razlogom zbog koga se ljudi opiru Bogu i protiv Njega bune. Da li se ljudi bune protiv Boga i opiru Mu se zbog lošeg kova? (Ne, već zato što imamo iskvarene naravi.) Tako je – to je usklađeno sa stvarnošću. Tvoje opiranje Bogu i buntovništvo prema Njemu, i tvoja nesposobnost da se pokoriš istini, nisu usled lošeg kova, već zbog činjenice da imaš iskvarene naravi. Pa tako, ne možeš da se žališ na to što ti je Bog dao loš kov navodeći to kao osnovni razlog zbog koga si u stanju da Mu se opireš. Kov ili svaki drugi aspekt tvojih urođenih stanja jesu suštinska stanja koja sâm poseduješ; to su nerazdvojiva, urođena stanja koja poseduješ kao stvoreno biće. Koji god aspekt urođenih stanja da je u pitanju, on ne dovodi do opiranja Bogu i nema nikakve veze sa iskvarenim naravima. Na primer, to što si visok ne znači da imaš manje iskvarenih naravi. To što si lep ili imaš svetlu put ne znači da nemaš nikakve iskvarene naravi. To što si rođen kao pripadnik rase koju ljudi cene i na nju se ugledaju ne znači da nemaš nikakve iskvarene naravi. Drugim rečima, kakva god urođena stanja da je Bog dao nekom čoveku i kakva god da su urođena stanja nekog čoveka, ona nemaju nikakve veze sa iskvarenim naravima tog čoveka. Na primer, izgled neke osobe sam po sebi ne dovodi do opiranja Bogu. Ipak, budući da ljudi imaju iskvarene naravi, kad neko lepo izgleda, on bi mogao da pomisli: „Lep sam, pa treba da imam status i da me poštuju.” Ovo su otkrovenja iskvarenih naravi. Svoj lep izgled neki ljudi koriste kako bi istakli svoje jače strane, čime se otkrivaju brojne pogrešne izjave i postupci. Sve ove izjave i postupci izazvani su njihovim iskvarenim naravima, a ne njihovim urođenim stanjima. Bez obzira na to da li imaš dobar ili loš kov, kov sam po sebi ne dovodi do opiranja Bogu. Ako imaš dobar kov, ali ne shvataš niti prihvataš istinu, i dalje ćeš se opirati Bogu i protiv Njega buniti zato što imaš iskvarene naravi. Ako imaš loš kov, ali možeš da prihvatiš istinu, i čim shvatiš šta ti Bog kaže da radiš ili ne radiš, ti toga možeš da se pridržavaš i u stanju si da ne postupaš na osnovu svojih iskvarenih naravi, u tom slučaju se protiv Boga nećeš buniti, nećeš biti ljigav i nećeš zabušavati, niti ćeš biti površan, svojeglav ili samovoljan i nesmotren. Bez obzira na to da li imaš loš kov ili ga nemaš, dokle god imaš iskvarene naravi, čak i ako možeš da shvatiš Božje reči, u tom slučaju ćeš se ipak buniti protiv Boga i opirati Mu se. Pošto iskvarene naravi imaš kao svoj život, ti prirodno stvaraš razne sotonske misli i gledišta i sotonske filozofije za ovozemaljsko ophođenje, kao i sotonska gledišta koja su u osnovi načina na koji posmatraš ljude i stvari, te ćeš se razmetati, braniti i neprekidno želeti da se istakneš i sebe postaviš iznad drugih, pa čak i da druge kontrolišeš i da njima vladaš. Sva ova ispoljavanja proizlaze iz ljudske sotonske prirode. Ako razne stvari radiš na osnovu svoje sotonske prirode i sotonskog života, bez obzira na to imaš li dobar ili loš kov, u tom slučaju ćeš se opirati Bogu. Kov sam po sebi ne dovodi do opiranja Bogu. Imaš loš kov, no, možeš li da postupaš prema Božjim rečima dokle god ih razumeš? Ako nemaš iskvarene naravi ili ne živiš prema svojim iskvarenim naravima, u tom slučaju to apsolutno možeš da postigneš. Uzmimo za primer posedovanje neke konkretne veštine – ljudi često razmišljaju: „Budući da posedujem ovu veštinu, bolji sam u odnosu na druge; u Božjoj kući bi trebalo da imam status, trebalo bi da budem starešina ili temeljni stub u Božjoj kući.” Ove misli nisu izazvane time što poseduješ neku veštinu, već su izazvane iskvarenim naravima. Budući da ljudi za svoj život imaju iskvarene naravi, sve stvari koje otkrivaju, proživljavaju i pokazuju, kao i njihove perspektive, stavovi i načela u posmatranju raznih ljudi, događaja i stvari, svi su oni izazvani činjenicom da oni za svoj život imaju iskvarene naravi. Te stvari nisu izazvane nijednim urođenim stanjem koje im je Bog dao. Razumete li? (Da.) Šta imam za cilj kad besedim ove reči? Svrha ove besede je u tome da vam omogući da jasnije shvatite i prepoznate svoje trenutno stanje i da prepoznate kakav vam je kov – ne budi osoba bez razuma i nemoj bespotrebno da se boriš oko toga da li imaš prosečan ili loš kov niti da se baviš time da čak navodiš besmislene izgovore kako bi dočarao da tvoj kov nije loš. Ti su postupci bez ikakve vrednosti. Ova beseda ima za cilj da ti omogući da tačno shvatiš sopstveni kov i razne svoje sposobnosti, a zatim da pronađeš svoje pravo mesto i vladaš se u skladu sa svojim pravim položajem. To će ti u većoj meri pomoći da budeš ispravno stvoreno biće, da kao stvoreno biće pravilno stojiš na svom mestu i da ispunjavaš dužnosti stvorenog bića. Naravno, to će ti, u određenoj meri, ujedno pomoći da znatno više odbaciš svoje iskvarene naravi. Na kom god nivou da su tvoj kov ili razne tvoje sposobnosti, oni ne određuju stepen u kome se opireš Bogu i protiv Njega buniš. Drugim rečima, moglo bi se reći i da tvoje iskvarene naravi ne zavise od klase tvog kova, a da još manje zavise od toga kakva su ti urođena stanja. Čovekove iskvarene naravi nastaju unutar njegovog urođenog, neodvojivog tela. Nakon što je Sotona iskvario ljude, njihove su iskvarene naravi postale njihov unutrašnji život. Sve dok ne odbaciš svoje iskvarene naravi, ti svoja urođena stanja iskorišćavaš da bi govorio i postupao na osnovu ovog sotonskog života. To znači da pre nego što odbaciš svoje iskvarene naravi, ti razna urođena stanja koja ti je Bog dao iskorišćavaš kako bi ona poslužila ostvarenju tvojih sopstvenih ciljeva. Pa zato možemo da kažemo sledeće: ako ne odbaciš svoje iskvarene naravi, ti razna urođena stanja koja ti je Bog dao iskorišćavaš ili preko njih gaziš; ako se nalaziš u procesu stremljenja ka istini i primene istine kako bi odbacio svoje iskvarene naravi, ti pravilno i efikasno iskorišćavaš razna urođena stanja koja ti je Boga dao; kad se budeš preobratio, pa kao život više ne budeš posedovao iskvarene naravi već istinu, to će značiti da pravilno i ispravno koristiš urođena stanja koja ti je Bog dao – drugim rečima, to činiš na smisleniji način. Da li sada razumete? Urođena stanja sama po sebi nisu glavni uzrok što se ljudski rod opire Bogu. Naprotiv, ljudske sotonske iskvarene naravi i život koje je u ljude usadio Sotona glavni su uzrok zašto se ljudski rod opire Bogu i protiv Njega buni. Zar nije tako? (Jeste.) Da li vam je ovo pitanje sad u osnovi jasno? (Jeste.)

Pre nego što smo u zajedništvu razgovarali na temu kova, razgovarali smo o nekim ispoljavanjima u tri aspekta: u okviru urođenih stanja, ljudskosti i iskvarenih naravi. O kojim ispoljavanjima smo razgovarali prošli put? (Ispoljavanja o kojima smo prošli put razgovarali bila su: marljivost u obavljanju stvari, strukturisano obavljanje stvari, snažno započinjanje, ali slabo dovršavanje stvari i opreznost u obavljanju stvari, kao i hvalisanje i razmetanje, nemar, sklonost da se praviš važan, preziranje siromašnih i favorizovanje bogatih, dodvoravanje onima koji imaju moć, posedovanje izuzetnog pamćenja i tako dalje.) O njima nećemo dodatno razgovarati. Nastavićemo razgovor o raznim ispoljavanjima urođenih stanja, ljudskosti i ispoljavanjima iskvarenih naravi. Kad se ta ispoljavanja pojave, moraš da znaš kom tipu ispoljavanja pripadaju i moraš da budeš u stanju da ih međusobno razaznaš i raspoznaš; tek tada možeš ispravno da im pristupiš. Ako je neko ispoljavanje svojstveno urođenim stanjima, koja su nepromenljiva, onda njime ne treba da se baviš. Ako ono spada u neki nedostatak ili manu ljudskosti koji se mogu prevazići, ispraviti ili promeniti, onda treba da pokušaš da ih ispraviš i promeniš. Ako nema potrebe da ih prevaziđeš i ona ne utiču na obavljanje tvoje dužnosti niti na tvoje stremljenje ka istini, onda na njih ne treba da obraćaš pažnju. Ako neko ispoljavanje nije ni problem u vezi sa urođenim stanjima niti je problem u vezi sa ljudskošću, već obuhvata iskvarene naravi, onda se ono mora promeniti. Ako ga ne preobratiš niti promeniš, kroz oblik života kojim gospodare iskvarene naravi koje se u tebi ukorenjuju i imaju moć, ono što u tom slučaju proživljavaš i otkrivaš nisu samo manji problemi kao što su nesposobnost slaganja s drugima ili to da se drugima ne dopadaš i da im nisi poučan. Naprotiv, to što proživljavaš i otkrivaš dostiže nivo kršenja istine, kršenja istina-načela, opiranja Bogu, odbacivanja Boga, netrpeljivost prema Bogu i – može se čak reći – stajanja nasuprot Bogu. Baš zato što je priroda iskvarenih naravi takva, kad se ta ispoljavanja tiču iskvarenih naravi, moraš da spoznaš ove iskvarene naravi, a zatim da tragaš za istinom, da shvatiš i dokučiš načela primene istine i da praktično postupaš saglasno istina-načelima kako bi ove iskvarene naravi zamenio, tako da te iskvarene naravi više ne gospodare tvojim životom i da, umesto njih, istina postane tvoj život i da zagospodari tvojim svakodnevnim životom i onim što proživljavaš.

Nastavićemo razgovor o raznim ispoljavanjima urođenih stanja, ljudskosti i iskvarenih naravi. Poslednje ispoljavanje o kome smo prošli put razgovarali bilo je posedovanje dobrog pamćenja, zar ne? (Da.) Dakle, kom aspektu pripada zaboravnost? (Urođenim stanjima.) Ovo je urođeno stanje, a ujedno je i nedostatak ljudskosti – u pitanju su samo ta dva aspekta. Da li je zaboravnost iskvarena narav? (Nije.) Očito je da nije. Neki ljudi su zaboravni jer im je pamćenje prirodno loše, dok drugi postaju zaboravni zato što im s godinama mozak stari, a pamćenje propada. Ako je zaboravnost urođena, ona pripada urođenim stanjima; ako je stečena, onda je ona nedostatak ljudskosti. Naravno, i to što je neko prirodno zaboravan takođe se smatra nedostatkom, zar ne? (Da.)

Umešnost u planiranju pre nego što se stvari obave – kom aspektu to pripada? (To je vrlina ljudskosti.) To je vrlina ljudskosti. Pre nego što nešto obave, ljudi koji su umešni u planiranju, isplaniraju unapred, a zatim, bez impulsivnosti, nepromišljenosti ili ishitrenosti, slede te korake. Postupaju stabilno, ne brzajući da stvari rade naprečac, već unapred razmišljaju kako da postupe, s kim da to učine, šta da učine u posebnim okolnostima, koja dokumenta ili predmete treba da ponesu, da li da u zavisnosti od okruženja ponesu neke nužne dnevne potrepštine i tako dalje. Sve ove stvari su u stanju da uzmu u obzir. Pre obavljanja stvari, oni se temeljno pripreme, razmatrajući veći broj činilaca i razmišljajući pedantnije. Unapred će proceniti razliku između poželjnih i nepoželjnih uslova, i razaznaće najbolji mogući razvoj događaja i najgore moguće posledice. Razumno će organizovati stvari kako bi postigli najbolje rezultate. Budući da su umešni u planiranju i razumnom organizovanju stvari, njihovo bavljenje stvarima obično je temeljnije. U stvarima i planovima koje organizuju neočekivane situacije ređe se pojavljuju, a rezultati njihovog rada obično su bolji. Ljudi koji s njima sarađuju ne osećaju se zabrinuto, već se umesto toga osećaju mnogo opuštenije. Dakle, može li se reći da umešnost u planiranju, relativno govoreći, pripada vrlini ljudskosti? (Da.) Ovim je obuhvaćena umešnost u planiranju. Da li je onda sračunatost dobra ili loša? (Nije dobra. Ona je nedostatak ljudskosti.) Umešnost u planiranju je vrlina i jača strana ljudskosti – ona je pozitivna – dok je sračunatost nedostatak ljudskosti. Na primer, ako dve osobe jedu obrok koji ukupno košta deset juana i, pri plaćanju, sračunata osoba plati pet juana i pedeset centi, dok druga osoba plati četiri juana i pedeset centi, osoba koja je platila više smatra: „To nije u redu – on je platio pedeset centi manje. Da bi to bilo pošteno i razumno, svaka osoba treba da plati po pet juana.” Čak i oko tog malog iznosa, ta osoba je sračunata. Smatra li da je na gubitku, oseća se neprijatno i uvek traži mogućnost da spletkarenjem nadoknadi svoj gubitak. Ako svoj gubitak na taj način ne može da nadomesti, nema apetit i ne može da spava. Sračunatost je nedostatak ljudskosti. Ako to postane ozbiljno, pa je ta osoba sračunata čak i po pitanju važnih stvari, uvek nastojeći da od drugih iskamči neku korist ili da ih iskoristi, ili zarad sopstvenih kalkulacija često pribegava spletkarenju, onda to više nije samo nedostatak ljudskosti, već uključuje i iskvarenu narav. Ako nečija sračunatost na druge ne utiče niti nanosi štetu njihovim interesima, već je prisutna jedino u beznačajnim stvarima u svakodnevnom životu, što na kraju dovodi do čestih grešaka ili do loših rezultata u rešavanju stvari, onda je to nedostatak ljudskosti.

Kakav problem je škrtost? (Mana ljudskosti.) Koja ispoljavanja predstavljaju škrtost? Na primer, ako škrta osoba namerava da se negde odveze i neko je upita: „Baš si mi usput, možeš li da me povezeš? Trebaće ti samo pet minuta, a mogu da ti dam nešto novca za gorivo”, škrtac se pribojava da ta osoba nakon vožnje možda neće platiti i pronalazi izgovor da je odbije – to je škrtost. Ima i onih koji, kad neki zatraže da od njih nešto pozajme, a ovi to ne žele da im posude, kažu: „Upravo to koristim. Zaista nisam u prilici da ti to pozajmim. Pitaj nekog drugog.” Izuzetno su škrti i surovi; nemaju normalne međuljudske odnose i u velikoj meri se plaše da će ih drugi iskoristiti, dok se istovremeno uvek nadaju da će oni iskoristiti druge. To je škrtost. Ima i onih koji, kad ih zamoliš da ti pozajme deset juana da kupiš nešto za jelo i još ponešto, o tome razmišljaju ovako: „Pozajmiću ti samo pet juana za obrok – ni paru više!” Kad te narednog dana vide, čak te pitaju: „Kakav je bio obrok? Jesi li potrošio svih pet juana?” U njihovim rečima se suptilno nagoveštava sledeće: „Što pre mi vrati novac! I dalje mi duguješ za taj obrok. Ako mi ne vratiš, moraćeš da me počastiš obrokom!” Ljudi ove sorte su izrazito sitničavi u sopstvenom vladanju i vešti su u kalkulisanju. Ne samo da su vešti u kalkulisanju kad je reč o materijalnim stvarima, već su naročito vešti u kalkulisanju u međuljudskim odnosima. Šta god da im neko kaže, oni to uvek tumače i razmišljaju o značenju koje se krije u pozadini. Ako im te reči škode ili ugrožavaju njihove interese, oni odmah uzvraćaju. Čak i u konverzaciji, oni gledaju da se okoriste i odlučno odbijaju da istrpe bilo kakav gubitak. Ovo više nije samo sitničavost ili škrtost – to je iskvarena narav. Ako to obuhvata samo nastojanje da se nešto iskoristi i izbegnu gubici u svakodnevnim materijalnim i finansijskim transakcijama, onda je to samo mana ljudskosti i nije se uzdiglo na nivo iskvarene naravi. Međutim, ako to obuhvata načela sopstvenog vladanja i postupanja, onda to više nije mana ljudskosti, već se uzdiglo na nivo iskvarene naravi. Dakle, u šta se svrstava velikodušnost? (U vrlinu ljudskosti.) Ona se može svrstati u vrlinu ljudskosti. U odnosima s drugim ljudima, velikodušni ljudi se previše ne zamaraju dobicima i gubicima. Kada se drugi malo okoriste o njih ili im uzmu neke sitnice, ili kad im neko ne vrati pozajmljeni novac, u vezi s tim stvarima oni zapravo neće praviti nikakve kalkulacije. Prema drugima su relativno velikodušni i tolerantni – to je vrlina ljudskosti.

Kakav je problem sitničavost? (Mana ljudskosti.) To je mana ljudskosti. Koja su ispoljavanja sitničavosti? (Sklonost ka cepidlačenju.) Na primer, ako nekoj sitničavoj osobi tokom obroka kažeš sledeće: „Ti baš imaš ogroman apetit – jedeš više od većine ljudi”, ta osoba se naljuti, odgovarajući: „Hoćeš da kažeš da sam proždrljiv?” Dao si opasku koja ju je nehotice povredila ili uznemirila, i ona to prima k srcu i neće preko toga da pređe. Na tebe može da bude ljuta polovinu meseca i da odbija da s tobom razgovara, a ti nećeš imati pojma šta je razlog tome. U stvarnosti, ti si samo dao usputnu opasku bez ikakve namere da joj se narugaš, ali je taj komentar ona neočekivano prenaduvala, verujući da je predmet tvog podsmevanja. Čak i ovu sitnicu ona uzima k srcu i beskrajno je preuveličava, prenaduvavajući stvari i ne pokazujući nikakvo praštanje – to je sitničavost. U kojoj meri takva osoba može da bude sitničava? Može biti svojeglava poput deteta – niko se ne usuđuje da je isprovocira. Kad s njom komuniciraš, moraš uvek da budeš oprezan, ne usuđujući se da s njom pričaš normalno, jer bi u suprotnom sve što kažeš moglo da je uvredi ili povredi, a to neće proći bez posledica – kad se sledeći put budete sreli, ona će biti namrgođena, neće te gledati u oči, pa će čak i besno bacati stvari. Budeš li s njom pokušao da razgovaraš, ona će te ignorisati. Ni objašnjavanje s njom ni pokušaj da je odobrovoljiš neće dati nikakve rezultate. Sedneš li pored nje, ona će te izbegavati i ignorisati. Bez obzira na godine, uvek ima detinje nastupe besa i ponaša se svojeglavo – zar to nije sitničavost? (Jeste.) To je mana ljudskosti. S takvim je ljudima vrlo teško složiti se. Kad braća i sestre u zajedništvu razgovaraju otvorenog srca, ukazujući jedni drugima na mane, ljudima ove sorte se niko ne usuđuje da na bilo šta ukaže. Međutim, ako nisu uključeni u ovaj razgovor u zajedništvu, postaju nezadovoljni i padaju im na pamet sledeće misli: „Svi vi u zajedništvu razgovarate otvorenog srca, međusobno se ispomažete, ali se prema meni ne ophodite kao da sam brat ili sestra.” Nije dobro ako im se baš ništa ne kaže – makar nešto im morate reći: „Odličan si, ali ti ćud ponekad nije najbolja. Ipak, i mi sami imamo mane i često ne obraćamo pažnju na to što govorimo.” Ne budeš li to sročio na ovaj način i kažeš samo da oni imaju lošu ćud i da su uskogrudi, to neće delovati – oni će se naljutiti. U komunikaciji s njima moraš da budeš posebno oprezan i da biraš reči. Kažeš li ijednu neprikladnu stvar, moraćeš da snosiš posledice. Prema tome, s takvim je ljudima posebno iscrpljujuće komunicirati. Nevernici za ovo imaju poseban naziv; kažu da ljudi ove sorte imaju „stakleno srce”, što znači da ih je posebno lako povrediti. Ovakvi ljudi se iz čista mira osete povređeno, počnu da plaču, odbijaju da jedu, ne mogu da spavaju i postaju negativni. Oni kažu: „Svi vi govorite da ništa ne valjam. Niko od vas me ne voli, niko od vas ne razgovara sa mnom, svi me izbegavate i ne želite da budete u mojoj blizini.” Nije li to detinjasto? (Jeste.) Neko im kaže: „Srce ti je tako krhko, kao od stakla – razbije se i od najmanje povrede. Ko bi se usudio da te razotkrije? Ko bi se usudio da s tobom ima posla? Svi se toga plaše.” Ne bi bilo objektivno reći da ljudi ove sorte imaju zlu ljudskost – oni se zapravo ne upuštaju ni u kakva zla dela. Radi se samo o tome da su naročito mrzovoljni – svojeglavi su, teško im je udovoljiti i imaju ćud deteta. Ne smeš da ih takneš niti da ih provociraš. Ako si sklon da im praštaš, kažu da na njih gledaš s visine i da ih ne shvataš ozbiljno; ako se prema njima ponašaš ozbiljno, kažu da prema njima cepidlačiš – ma šta da uradiš, pogrešno je. Kad dolaziš u kontakt s ljudima ove sorte, ako ti je pristup prikladan i uspeš da im udovoljiš, čak i ako im je kov donekle loš, oni svoju dužnost mogu dobro da izvršavaju. Ali ako ti pristup nije prikladan i nešto ih iznervira, postaju negativni i moraćeš da razbijaš glavu smišljajući načine kako da ih odobrovoljiš. Sitničavi ljudi su veoma problematični. Oko obične sitnice oni mogu da plaču bez prestanka, sve dok im se oči ne zakrvave. Ako im neka sitnica nije po volji, mogu satima da se dure. Kad su razdražljivi, i po pola meseca na druge mogu da ne obrate pažnju niti da s njima razgovaraju. Ljudi ove sorte imaju lošu ćud i sitničavi su, ali ipak izvršavaju posao koji bi trebalo da izvršavaju – radi se samo o tome da ga obavljaju ljutito. Nakon što se ponovo oraspolože, mogu ponovo dobro da rade. Sve u svemu, ova mana i problem njihove ljudskosti je ozbiljan. Skloni su da stvaraju napetu atmosferu i da izazivaju probleme i opterećenja i sebi i drugima. Ljudi ove sorte nemaju velikodušnost odraslih osoba niti stav odraslih ljudi za ovozemaljsko ophođenje. Pomalo su nalik desetogodišnjem detetu – ne bi se moglo reći da su razumni, jer baš i nisu razumni, ali se ne bi moglo reći ni da su nezreli, jer uvek govore kao odrasle osobe. Ako se prema njima ophodiš kao da su odrasli, bilo šta što kažeš moglo bi da im se ne dopadne i da se osete sputano, te da kod njih izazove iznenadni napad besa kao kod deteta. Ali ako se prema njima ophodiš kao da su deca, osećaće se kao da ih gledaš s visine. Ukratko, krajnje su nenormalni. Ovo je mana ljudskosti. Ako neko ima ovakav problem, trebalo bi da se promeni i da teži tome da nauči da bude tolerantan i trpeljiv, da nauči da stvarima pristupa i da ih rešava na ispravan način i s ispravnim stavom, te da s drugima komunicira na racionalan način normalnih ljudi. Čak i ako većina ljudi ne prihvata istinu niti ispravan način obavljanja stvari, to ne treba da te sputava ni da na tebe utiče, niti to treba da te ograničava ili vezuje. I dalje treba da budeš uporan da stvari obavljaš na ispravan način. Čak i ako osećaš da to nije lako, ne odustaj – i to je deo procesa učenja. Tvoja ljudskost, uvid i ostali aspekti postepeno će sazreti i ti ćeš porasti. Šta je pokazatelj rasta? To je kad možeš da se skladno slažeš s većinom ljudi; kad možeš ispravno da podneseš, shvatiš i pristupiš tome kad ti neko kaže nešto neprijatno, kad se našali ili ti kaže nešto što te boli. Ako to što drugi kažu zvuči neprijatno, ali odražava tvoje stvarno stanje, to treba da prihvatiš i da priznaš. Ako neko slučajno kaže nešto što te uvredi, a ti vidiš da to nije bilo namerno, treba da odabereš da postupaš tolerantno. Ako te neko namerno uzme na zub i kaže neke veoma bolne stvari, tad moraš da se smiriš, pomoliš Bogu i da tragaš: „Zašto me je tako uzeo na zub? Koja mu je namera? Je li on zla osoba ili je ovo otkrivanje iskvarene naravi? Ako je on zla osoba, onda prema njemu moram imati više raspoznavanja i biti oprezniji. Ako je to što on kaže tačno i usklađeno s istinom, to ću prihvatiti; ako je netačno, ni tada nema potrebe da se s njim raspravljam. Ako je to što on otkriva iskvarena narav, videću da li može da prihvati istinu. Ako može da prihvati istinu, onda ću s njim u zajedništvu razgovarati o istini. Ako ne prihvata istinu, onda mogu samo da primenjujem trpeljivost.” Zar se ovim ne rešava problem? Na ovaj način, kad dolaziš u kontakt sa svakakvim ljudima, to možeš da činiš uz uzajamnu toleranciju i uzajamnu pomoć, i da se s njima skladno slažeš – uvek je to bolje nego da budeš sitničava osoba. Sitničavi ljudi, s jedne strane, drugima donose značajnu nelagodnost, a s druge, ne uspevaju da se uklope ni u jednu grupu, delujući veoma izolovano i kao da tu ne pripadaju. Neki dobrodušni ljudi će te sažaljevati i svi će zapravo želeti da ti pomognu, jer ste svi vi braća i sestre, ali kad se stalno ovako izoluješ i ovako ostaješ sâm, zar ne misliš da drugima deluješ čudno? (Da.) Zašto se ne uklapaš? Zato što imaš ovu manu ljudskosti, pa treba da radiš na tome da je prevaziđeš i da se postepeno promeniš, zar ne? (Da.)

Imati lošu ćud, biti plahovit – kom aspektu ovo pripada? (To je mana ljudskosti.) Imati lošu ćud se takođe može nazvati plahovitošću – da li se to računa kao mana ljudskosti? (Ne.) Kako to treba posmatrati? Čovek koji ima dobru ćud, koji iza osmeha krije svoju zlobu, uvek govori na blag i prijateljski način, nikad se ni sa kim ne svađa i uvek govori ono što drugi ljudi žele da čuju – da li je to dobro? (Nije.) Ako neko kaže da je neka osoba gruba, on kaže: „Dobro je biti grub; grubi ljudi ne izazivaju nevolje.” Ako neko kaže da je neka osoba ćelava, on kaže: „Dobro je biti ćelav; ćelavi ljudi su pametni.” Odnosno, šta god da drugi govore odnosno kako god da se prema njemu ophode, on nikad ne gube živce niti se ljuti – da li je ovakav čovek dobar? (Nije.) Kad je reč o tome kakve ljude on zaista voli, kakve su mu misli i gledišta o dobrim ljudima i dobrim stvarima i o zlim ljudima i zlim stvarima, i da li odobrava dobre ljude, a prezire zle ljude odnosno da li odobrava zle ljude, a prezire dobre ljude, o tim stvarima on nema nikakva jasna gledišta niti stavove i ništa ne komentariše. S kakvom god stvari da se suoči, uvek je odbacuje s osmehom, posebno je prijatan i nema lošu ćud. Da li je ovo vrlina ljudskosti? (Nije.) Imati dobru ćud nije vrlina ljudskosti, pa je li posedovanje loše ćudi nedostatak ljudskosti? Može li čovek koji ima dobru ili lošu ćud da odredi kakva mu je ljudskost? (Ne može.) Na primer, neki ljudi vide da je neko površan u svojoj dužnosti i zbog toga ih nije briga, vide da neko ometa crkveni rad i zbog toga ne osećaju bes; pa još kažu: „U redu je, popravićeš se – ima vremena. Bog prema nama ima mukotrpne namere; moramo da uzvratimo za Božju ljubav i Njegovu blagodat i ne možemo da budemo površni. Vodi računa o tome sledeći put.” Imaju li ovi ljudi dobru ćud? (Da.) Kad vide da neko ne štiti interese Božje kuće, neki ljudi kažu: „Da li bi mogao da pokušaš da zaštitiš interese Božje kuće? Bilo bi odlično ako bi mogao da vodiš računa o Božjim namerama. Moramo da budemo dobri ljudi – ako nismo dobri ljudi, Bogu se nećemo dopasti. U načinu na koji se vladamo moramo makar da zaštitimo interese Božje kuće – ubuduće vodi računa o tome.” Da li je u ovome ispoljena plahovitost? (Ne.) Ćud tih ljudi je prilično dobra, zar ne? Šta god da se dogodi, neki ljudi se nikad ne naljute. Kad vide da neki ljudi, dok propovedaju jevanđelje, često prijavljuju lažne brojeve kako bi obmanuli Višnjeg i Božju kuću, oni kažu: „Ako većina ovako prijavljuje lažne brojeve, onda je to tok dela Svetoga Duha – moramo se tome pokoriti!” Neko drugi ih sledećim rečima opovrgne: „Prijavljivanje lažnih brojeva je laganje i obmanjivanje Boga; ja to ne mogu da učinim.” Oni mu odgovore: „Zašto ne? Drugi ljudi prijavljuju lažne brojeve, prijavljuju samo dobre vesti, a loše prećutkuju. Zašto si tako glup?” Kad vide da ljudi prijavljuju lažne brojeve, osećaju se srećno. Kad vide da se neki ljudi drže načela i da odbijaju da prijave lažne brojeve, oni se naljute i razbesne, lupe šakom o sto i kažu: „Zašto ti ne prijavljuješ lažne brojeve? Želiš li da se okreneš protiv toka Svetoga Duha? Ako ne prijaviš lažne brojeve, ukloniću te s dužnosti! Izbaciću te!” Šta mislite o tome što su na ovaj način izgubili živce? (To je loše.) Ovo je izliv rđavog besa. Ne gubiti živce onda kad bi trebalo, a gubiti ih proizvoljno kad ne bi trebalo, nazivati zle stvari pravednim, nazivati prijavljivanje lažnih brojeva tokom Svetoga Duha i to u toj meri veličati, pa čak i zagovarati – nije li to podlo? (Jeste.) Kad vide da neko odbija da prijavi lažne brojeve, oni udaraju šakom o sto, naljute se i pogled im seva, pa tu osobu žele da uklone s dužnosti ili da je izbace – ovo je „gromoglasan bes”! Velika crvena aždaja obavlja „Operaciju groma”; to đavolsko demonstriranje sile naziva se „Operacija groma” i to je „gromoglasan bes” ovih ljudi. Ako odbiješ da prijaviš lažne brojeve, a oni udare šakom o sto i na tebi iskale svoj gromoglasan bes, da li bi se u tom slučaju usudio da se držiš načela, prijavljujući samo prave brojeve i odbijajući da prijaviš one lažne? Da li bi se usudio da ustaneš, iskritikuješ ih i razotkriješ, govoreći: „Primoravaš ljude da prijavljuju lažne brojeve – ti si đavo! To što slediš antihriste u prijavljivanju lažnih brojeva ti čak nazivaš tokom Svetoga Duha. Nije li to huljenje na Svetoga Duha i bogohuljenje? Ti ne razlikuješ ispravno od pogrešnog i huliš na Svetoga Duha, a o sebi ipak misliš da si pravi anđeo. Nikome ne dozvoljavaš da se usprotivi tvom zahtevu da se prijavljuju lažni brojevi, pa još i gubiš živce. Nemaš ni najmanji osećaj za pravdu. Ne samo da ne razotkrivaš i ne osuđuješ zle stvari, već ujedno dozvoljavaš da se tvoj bes žestoko rasplamsa nad onima koji se drže istine i odbijaju da prijave lažne brojeve, na njima čak iskaljujući svoj ’gromoglasni bes’. Nije li ovo namerno prekidanje i ometanje rada Božje kuće? Nije li ovo ponašanje po svojoj prirodi isto ono što radi velika crvena aždaja?” Prema tome, osvrćući se ponovo na to da li je posedovanje loše ćudi zaista nedostatak ljudskosti ili vrlina ljudskosti, to se ne može generalizovati. Zavisiće od toga koje situacije dovode do toga da čovek izgubi živce, a koje do toga ne dovode, kao i od toga zašto ta osoba obično ima lošu ćud. Zavisiće od toga čemu ta osoba stremi, da li ta osoba ima načela za svoje vladanje i kakav je tačno njen stav prema istini, kao i njen stav prema Bogu, Božjem delu, interesima Božje kuće i crkvenom radu. Ako, zarad pridržavanja istina-načela, zaštite interesa Božje kuće i zaštite rada Božje kuće, ona stalno ima lošu ćud kad se suočava s raznim zlim ljudima, događajima i stvarima, onda je to vrlina njene ljudskosti. Ali ako se nikad ne razbesni niti naljuti kad se suoči s raznim zlim stvarima ili stvarima koje se opiru Bogu, kao da te stvari nemaju nikakve veze s njom samom, onda to nije nedostatak njene ljudskosti – to je loša ljudskost, odsustvo osećaja za pravdu i, naravno, to pripada kategoriji iskvarenih naravi. Dakle, kako treba posmatrati ćud? Ako neki čovek ima dobru ćud, to ne znači nužno da mu je ljudskost dobra, a ako čovek ima lošu ćud, to ne znači nužno da mu je ljudskost loša – to će zavisiti od toga na šta je njegova loša ćud usmerena. Ako je njegova loša ćud usmerena na stvari koje su zle, mračne i neusklađene s istinom – ako je usmerena na stvari kojima se krše načela Božje kuće, škodi interesima Božje kuće i prekida i ometa crkveni rad – a on se često naljuti i izgubi živce zato što se oseća uznemireno, iznervirano i zabrinuto zbog ovih stvari, onda to nije loša ljudskost. To je vođenje računa o Božjim namerama, to je vrlina ljudskosti. Nasuprot tome, kad se suoči s tim negativnim stvarima, ako on ne ispoljava ćud, ne istupa da zaštiti interese Božje kuće ili Božje svedočanstvo, ne drži se istina-načela i ne istupa da ove stvari zaustavi ili ograniči, već umesto toga dozvoljava da ovi prekidi i ometanja narastaju i nekontrolisano se šire, u tom slučaju, iako za takvog čoveka može delovati da ima vrlo dobru ćud, u stvarnosti mu je karakter izuzetno loš. Zar nije tako? (Jeste.) Kako treba posmatrati problem posedovanja loše ćudi? To će zavisiti od stvari na koje je usmerena loša ćud neke osobe; treba da posmatrate kakav je karakter te osobe, čemu ona stremi i kojim putem ide, kakav stav ima prema istini, prema Bogu, prema radu Božje kuće i prema interesima Božje kuće. Je li ovaj način posmatranja tačan? (Jeste.) Ako neka osoba nema nikakav osećaj za pravdu, ali je plahovita, lako se razbesni i naprasita je u druženju s ljudima u svom svakodnevnom životu, često kipti od besa i neretko se oko beznačajnih stvari svađa i sukobljava s drugima, koristeći čak pogrdan rečnik, onda to nije nedostatak ljudskosti – to je izrazito loš karakter. Posmatrajući to u smislu iskvarenih naravi, narav te osobe je podmukla i niko se ne usuđuje da je isprovocira. Ona ne gubi živce zarad zaštite pravednih ciljeva, zaštite pozitivnih stvari, podržavanja istina-načela ili zaštite interesa i rada Božje kuće, već zarad zaštite svih svojih sopstvenih interesa, svog ugleda, statusa, sujete, materijalnih dobara, novca i tako dalje. Loša ćud te osobe može se klasifikovati kao izrazito loš karakter. Loša ćud mora se posmatrati na osnovu date situacije, uzimajući u obzir na šta je usmerena nečija loša ćud i koje se namere nalaze u pozadini toga. Ako neko može zaista da izgubi živce i da zbog jedne jedine opaske napravi haos, kako bi zaštitio svoje sopstvene interese ili zaštitio svoj ugled i status, onda mu je karakter izrazito loš. Ako je, kad je reč o stvarima koje se tiču njegovih ličnih interesa, najčešće prilično velikodušan – na primer, kad ljudi povremeno daju opaske usmerene na njegov račun i pomalo povređuju njegov ponos, odnosno kad ga malo iskoriste, on preko toga prelazi i ne gubi živce – ako oko sitnica ne podiže galamu i u druženju s drugima može da bude predusretljiv, a ipak izgubi živce kad vidi da neko prekida i ometa crkveni rad i da nanosi štetu interesima Božje kuće, onda to nije loš karakter. Naprotiv, to je osećaj za pravdu koji bi ljudskost trebalo da poseduje; to je vrlina ljudskosti.

Sklonost durenju – kojoj vrsti problema to pripada? (Nedostatku ljudskosti.) To je nedostatak ljudskosti. Kakvi ljudi su skloni durenju? (Sitničavi ljudi.) Sitničavi ljudi, preterano osetljivi ljudi i deca su, svi redom, skloni durenju. Kad naiđu na neki manji problem, oni se iz čista mira naljute, odbijaju da s tobom razgovaraju, odbijaju da te vide i neće da se jave kad ih pozoveš telefonom. Slučajno si rekao nešto što ih je povredilo, a oni počinju da se dure, ignorišu te u dugom vremenskom periodu, pa čak i kad ih za to pitaju, ništa ne govore. Pitaš ih: „Šta nije u redu? Ako postoji neki problem, hajde da ga rešimo. Ako ti nešto dugujem, nadoknadiću ti to. Ako te je povredilo nešto što sam rekao, izvinjavam se, učiniću sve što želiš od mene.” Ipak, oni i dalje ostaju nemi, dureći se. Nisu li takvi ljudi problematični? (Jesu.) Ovo je nenormalna ljudskost. Svi problemi povezani s ljudskošću koji se ne uzdižu na nivo problema u vezi s karakterom pripadaju nedostacima ljudskosti. Nedostatak znači da nekome nedostaje nešto što bi trebalo da bude prisutno u normalnoj ljudskosti – čovekov stav ili način vladanja i rešavanja stvari je nenormalan ili nezreo i ne ispunjava merilo razuma za normalnu ljudskost. To je nedostatak. Sklonost durenju, s jedne strane, druge ljude iritira i oni ne vole da dolaze u kontakt s takvim ljudima. Osim toga, sklonost durenju je detinje nezrela. Uopšteno govoreći, na ovaj način se ponašaju samo deca od desetak godina – odrasli ljudi nemaju ova ispoljavanja. Kad takva osoba s tobom ima dobar odnos, vas dvoje sličite kao jaje jajetu. Međutim, kad među vama stvari krenu po zlu, ta osoba postaje neprijateljski nastrojena, duri se, odbija da s tobom razgovara, vraća ti sve što si joj dao i s tobom za sva vremena prekida svaki odnos. Ipak, ko zna – jednoga dana bi s tobom možda mogla da se pomiri i da budete bliski kao pre. Ovo su ispoljavanja nezrelosti. Sva ova ispoljavanja nezrelosti nazivaju se nedostacima ljudskosti. Sklonost durenju je nedostatak ljudskosti. Ljudi koji su skloni durenju će, pri vršenju dužnosti, najverovatnije odlagati stvari. Nikad ne znaš kad bi mogli da dospeju u stanje višednevnog durenja zato što je neko rekao nešto što ih je povredilo. Koliko god da je ta dužnost važna, oni bez reči mogu da je prekinu. Ti možda misliš da oni i dalje normalno vrše svoju dužnost, dok su u stvarnosti oni još odavno prestali sa svojim poslom. Prema tome, od suštinske je važnosti da se ljudima koji su skloni durenju nikad ne dodeljuje važan posao, a posebno ne zadaci u kritičnim fazama, budući da su takvi ljudi izuzetno svojeglavi, uvek emotivni i skloni durenju, nedostaje im racionalnost, a to lako dovodi do toga da tokom vršenja svoje dužnosti napuste svoj posao. Ako taj posao jedino oni mogu da obave ili ako nema nikog drugog da ih u tome zameni, kad im se taj posao dodeljuje, mora se odrediti neko da nadzire njihov rad. U slučaju da postoji neko drugi ko može da ih zameni, onda ljudima sklonim durenju ne treba dodeljivati relativno važan posao. Na primer, neki ljudi imaju kakav-takav kov i mogu da obavljaju posao crkvenog starešine, ali kad im brat ili sestra kažu nešto što ih povredi, oni se nadure: „Podnosim ostavku! Kome god želite dajte da bude starešina. Vraćam se kući da živim svoj život – s ovim sam završio!” Čim počnu da se dure, mogu da odustanu od svoje dužnosti, da odu i niko ne zna kad će se vratiti. Jesu li takvi ljudi pouzdani? (Nisu.) Oni svoj bes iskaljuju na svojoj dužnosti i u crkvenom radu, odustajući u bilo kom trenutku od svoje dužnosti. Zar to nije ispoljavanje nezrelosti? (Jeste.) Ophođenje prema sopstvenoj dužnosti i prema crkvenom radu kao da su dečja igra, kao kad se deca igraju kuće – to je ispoljavanje nezrelosti. Kad se deca igraju kuće, to je samo igra – ako se uznemire, ona prestaju da se igraju; time se ništa ne odlaže. Ali ophoditi se prema crkvenom radu ili prema nekoj dužnosti kao kad se dete igra kuće i prestati kad god poželiš – zar se time stvari ne odlažu? Time se ne odlažu samo stvari te osobe – ako je ta osoba crkveni starešina, ona odlaže crkveni rad. Ako vrši važnu dužnost, onda se odlaže ta važna dužnost. Stoga, kad birate ljude koje ćete koristiti, morate da razmotrite da li oni imaju problem u vezi sa sklonošću durenju. Ako zaista imaju taj problem, je li on izražen? Koliko je izražen? Hoće li odustati od svog posla? Kad se nadure, hoće li se naljutiti, otići kući i prestati da vrše svoju dužnost, odbijajući da se vrate bez obzira na to ko ih zove? Vrlo je teško izaći na kraj s ljudima ove sorte. Nemojte ih nikad koristiti – oni su prgavi. Ne pomaže ako ih ubeđujete, ne pomaže ako ih disciplinujete i ma koliko da besedite o istini, njima je to teško da prihvate. Tek nakon što oni sami to shvate i sami to razumeju, oni mogu da se oporave i vrate normalnom razumu. Prema tome, ako uz posedovanje iskvarenih naravi, ljudskost nekog čoveka ima i brojne nedostatke ili mane, čim se taj čovek suoči s nečim neprijatnim, to može uzrokovati da on u toj meri postane negativan da ne može da se oporavi. Čak i ako ima određenu rešenost i voljan je da stremi ka istini kako bi postigao spasenje, i čak ako ima nameru da dobro vrši svoju dužnost i bude u skladu s merilom kao stvoreno biće, kad nastanu teškoće ili neprijatne situacije, on više ne može da nastavi napred. Prema tome, ako želi da stremi ka istini i da dobro vrši svoju dužnost, čovek mora da traga za istinom da bi razrešio sve nedostatke ili mane koji mogu postojati u njegovoj ljudskosti. Ako ne poseduješ srce u kojem postoji ogromna želja prema Bogu i koje žudi za istinom i ako nisi voljan da ove nedostatke ljudskosti prevaziđeš odnosno ako imaš nedovoljnu rešenost da to učiniš, onda će biti brojni izazovi s kojima ćeš se suočavati. Ako ni ove lične nedostatke ne možeš čak da izmeniš niti da ih prevaziđeš, biće ti još teže da odbaciš svoju iskvarenu narav.

Hajde da sad razgovaramo o tome kad neko voli da iskorišćava – kakav je ovo problem? (To je nedostatak ljudskosti.) Je li to nedostatak ljudskosti? Kad neko voli da iskorišćava, posredi je problem karaktera. Ako neko želi da se u svakoj situaciji okoristi, čak i kad je reč o nekoj sitnici kao što su povrće, list papira ili mala boca s vodom, to je problem u njegovom karakteru – njegov karakter je izuzetno loš. To nije nedostatak ljudskosti. Da li razumete? (Da.) Takvi ljudi imaju izuzetno loš karakter i nemaju nikakav integritet. Kad u prodavnici kupuju, uvek nastoje da se cenkaju i traže popuste. Kad na pijaci kupuju povrće, zbog nekoliko centi se beskonačno dugo raspravljaju. Kad odsednu u hotelu i vide besplatne stvari poput jednokratnih peškira, četkica i paste za zube, oni sve to odnose kući ne ostavljajući ništa za sobom, u strahu da će nešto propustiti. Neki ljudi kažu: „Da li vole da nešto iskoriste zato što su siromašni?” Ne, takav čovek naprosto ima takav karakter. Njegova porodica ne oskudeva u novcu, ali je on ipak uporan da nešto iskoristi. Nakon što počne da veruje u Boga, takav čovek iskorišćava čak i Božju kuću. Neki ljudi ne obeduju kod kuće, već uvek odlaze u domaćinski dom ne bi li iskoristili besplatne obroke, pretvarajući se da su tamo došli kako bi onima u domaćinskom domu pomogli. Potajno koriste lične stvari braće i sestara. Izbegavaju da koriste sopstvene stvari i uvek koriste tuđe lične stvari. Svoju odeću ne nose, već uvek nose nečiju tuđu odeću. Kad vide da neko pere veš, zamole ga da, kad već pere, i njima opere nekoliko stvari, da bi mu na kraju na pranje dali sedam ili osam odevnih predmeta – očito je da je ovo iskorišćavanje. Takvi ljudi naprosto imaju takav karakter. Iako je jasno da njihova porodica nije bez novca, oni novac ipak pozajmljuju od braće i sestara. Kad ih pitaju kad nameravaju da vrate dug, oni kažu: „Vratiću ga kad budem imao para. Ako nemam para, kako onda mogu da ga vratim? Uopšte nemam para – samo svoj život!” Šta znače ove reči? Oni novac očigledno ne žele da vrate i nikad nisu ni nameravali da ga vrate – samo žele da nešto iskoriste, upotrebljavajući tuđ novac za sopstveno uživanje i troškarenje. To im je cilj. Kad vide da je neko kupio nešto novo, veoma se zainteresuju i neprekidno razmišljaju o tome kako da to pozajme. Ako je vlasniku to potrebno i ne želi da im to posudi, oni to ipak na silu pozajme. Koriste tu stvar sve dok se ne istroši ili se ne pokvari i ipak je ne vraćaju, posmatrajući je kao da je njihova. Na svakom mestu takav čovek nešto iskorišćava, pozajmljuje stvari i nikada ih ne vraća. Je li to nedostatak ljudskosti? (Nije.) To označava nedostatak integriteta i izuzetno loš karakter. Jeste li ikad videli takvu osobu? (Da.) Ima ih popriličan broj. Recite Mi, može li takva osoba da primenjuje istinu? (Ne.) Kakvi su većinom takvi ljudi? Zar nisu nitkovi? Ma koliko da druge iskorišćavaju, njihova savest ih ne prekoreva. Recite Mi, da li oni imaju savest? (Ne.) Kakvi ljudi su oni koji nemaju savest? Hajde da ne govorimo o tome da li su oni dobri ili zli ljudi – u najmanju ruku im nedostaju najosnovnija merila i uslovi ljudskosti koji su neophodni za primenu istine. Prethodno smo u zajedništvu razgovarali o tome da čovek, da bi primenjivao istinu, mora da poseduje makar savest. Čovekova savest uključuje osećaj stida. Imaju li osećaj stida oni koji druge bez imalo grižnje savesti iskorišćavaju? (Ne.) Mogu li ljudi koji su bez osećaja stida da primenjuju istinu? (Ne.) Oni čine zlo bez ikakvog osećaja, a savest ih nimalo ne prekoreva. Prema tome, njima nije privlačno da čine samo dobra dela i da koračaju pravim putem, budući da njihova ljudskost nema potrebu za takvim stvarima. Koje su njihove potrebe? Imaju potrebu da sopstvene interese zaštite od svakog gubitka dok ujedno prisvajaju tuđe interese i koriste ih za sebe. Za takvo ponašanje, u njihovoj ljudskosti nema nikakvog osećaja prekora ili samooptuživanja, niti ikakvog osećaja stida. Stoga je takvom čoveku veoma teško da primenjuje istinu. Kredo njegovog ličnog vladanja glasi: bilo da je to u materijalnom ili psihološkom smislu, nipošto se ne sme odustati ni od čega što je njemu korisno. A kad je reč o tuđim dobrim i vrednim stvarima, on uvek želi da ih poseduje, dograbi ili čak nasilno prisvoji. Čim mu se za to ukaže prilika, on će tuđe stvari dograbiti za sebe. Sebi nipošto ne sme da dozvoli da propusti tu priliku, a ako je propusti, kajaće se celoga života. Ovo je kredo njegovog ličnog vladanja. Pošto se rukovodi ovim kredom, oseća se opravdano i lagodno kad druge iskorišćava i kad tuđe koristi prisvaja kao svoje, uživajući u osećaju ogromnog postignuća. Ne iskoristi li nešto ili propusti priliku da to učini, oseća da je omanuo i za sebe misli da je glup. Kad nešto iskoristi, oseća se dobro, oduševljeno i spokojno. Međutim, kad vidi priliku da nešto iskoristi, a to ne učini, oseća se uznemireno i nespokojno: „Ako ja to ne budem iskoristio, to će biti protraćeno. Ako to uzme neko drugi, zar onda ja neću biti na gubitku?” Pogledajte samo to – može li neko ko se rukovodi ovim kredom da nastoji da bude dobra osoba? (Ne može.) Kad primenjuju istinu, ljudi treba da otpuste mnoge stvari, kao što su njihov cenjeni osećaj ponosa, status i ostale psihološke stvari, kao i neke materijalne stvari. Sve ovo uključuje lične interese, a primena istine ljudima nalaže da se protiv ovih stvari pobune, da ih prevaziđu, odbace i otpuste. Ljudi koji vole da nešto iskoriste ne mogu da učine baš ništa od toga. Ne mogu da otpuste svoj ponos niti status, a još manje su u stanju da se odreknu ijednog materijalnog interesa. Kad primenjuju istinu, ne mogu da urade ništa od toga. Dakle, mogu li da primenjuju istinu? (Ne.) Prema tome, njima je izuzetno teško da primenjuju istinu. Žele da oni poseduju sve psihiloške i materijalne dobre stvari i ne mogu nikad da ih otpuste, što se direktno kosi s načelima primene istine i u suprotnosti je sa njima. Baš zato istinu ne mogu da sprovode u delo. Pogledajte samo one koji posebno vole da nešto iskoriste – koliko su u stanju da odu daleko? Kad nekoga posećuju u njegovom domu, čak se pobrinu da pre odlaska kući popiju njegovu vodu i pojedu nešto njegove hrane. Recite Mi, mogu li ljudi ovakvog karaktera da primenjuju istinu? (Ne mogu.) Njihovo merilo za sve zasniva se na načelu mogućnosti da nešto iskoriste i da steknu pogodnosti. Sve odmeravaju prema načelu ličnog dobitka. Njihovo lično vladanje isključivo je usmereno na iskorišćavanje drugih. Dokle god ne trpe gubitke i mogu nešto da iskoriste, osećaju da je to vredno truda. Oni veruju da u svom sopstvenom vladanju čovek mora biti u stanju da nešto iskoristi i da je čovek inteligentan i pronicljiv jedino ako je nešto često iskoristio – ako ne zna kako da nešto iskoristi, takav čovek je budala! Njihovo merilo ličnog vladanja je u tome da se samo nešto iskoristi i da se nikad ne istrpe gubici. Takav pristup imaju za svoje merilo u ličnom vladanju – mogu li da primenjuju istinu? (Ne mogu.) Da li u njihovom srcu ima imalo mesta za istinu? Može li u njihovom srcu istina da ima moć? (Ne.) Pa koje onda istine oni mogu da primenjuju? (Nijednu.) Ne mogu da primenjuju nijednu istinu – karakter im je previše loš, zbog čega ih drugi preziru. Neki ljudi vrše dužnost u Božjoj kući; Božja kuća im obezbeđuje određene stvari za svakodnevnu upotrebu, a oni često zahtevaju još tih stvari izgovarajući se da im je tih stvari ponestalo, dok ih zapravo još uvek imaju. Zašto uvek zahtevaju još? Oni razmišljaju: „Ako ja to ne iskoristim, već neko drugi, zar onda neću biti na gubitku?” Pogledajte samo to – kakav je ovo karakter? Merilo kojim ovaj čovek sve odmerava zasniva se na načelu mogućnosti da nešto iskoristi i da zadobije pogodnosti. Njegovo je srce u potpunosti zaokupljeno mislima o interesima. Koliko god da s njim besediš o pozitivnim stvarima ili o istini, on odbija da to prihvati, a to nema nikakve veze s njegovim kovom odnosno sa činjenicom da li on može da shvati – problematičan je kredo kojim se rukovodi u svom vladanju. On nipošto neće prihvatiti ili primenjivati pozitivne stvari, niti će se pridržavati istina-načela. Karakter mu je izuzetno loš. Recite Mi, da li je s ovakvim čovekom neophodno besediti o istini? (Nije.) Zašto nije? (Zato što nikad neće primenjivati istinu.) U ljudskosti mu nedostaje osećaj savesti i ne poseduje osnovne uslove za primenu istine. Srce mu je usredsređeno isključivo na to da nešto iskoristi i na sticanje pogodnosti. Može se reći da je takav čovek naprosto nedostojan da čuje istinu i nedostojan da sluša propovedi o postizanju spasenja. Vidite, prethodno u potpunosti niste razumeli kakav je problem sklonost da se nešto iskoristi, zar ne? Čak ste mislili da je to nedostatak ljudskosti. Da li je to nedostatak ljudskosti? (Nije.) Sad razumete, zar ne? Kakav je to problem? (To je problem karaktera – takav čovek ima loš karakter.)

Hajde da sada razgovaramo o sklonosti da se daje milostinja. Ako u pozadini sklonosti nekog čoveka da daje milostinju nema nikakvih motiva i to je naprosto ponašanje ili uobičajena praksa u njegovom svakodnevnom životu, u tom slučaju ovu sklonost da se daje milostinja treba smatrati vrlinom ljudskosti. U svakom slučaju, davanje je bolje nego dobijanje. Čovek sa sklonošću da daje milostinju makar ima srce koje s drugima saoseća, element dobrote u svojoj ljudskosti, nije cicija i ne pridaje veliku važnost materijalnim stvarima. Povrh toga, kad poseduje relativno izobilje materijalnih dobara, on će drugima dati ono što mu pretekne, odnosno stvari koje ne koristi, a koje su prikladne za tuđu upotrebu, čineći živote drugih ljudi nešto pristojnijim ili praktičnijim. Sudeći prema motivu u pozadini ovih postupaka, ljudi skloni davanju milostinje makar imaju dobru ljudskost i pokazuju osnovna ispoljavanja saosećanja sa drugima i sažaljenja prema drugima – ovo je vrlina njihove ljudskosti. Takvi ljudi imaju relativno dobar karakter, znatno bolji od zlih ljudi koji druge vole da iskorišćavaju i koji proizvoljno grabe tuđe lične stvari – imaju donekle veći integritet. Oni daju milostinju i pomažu drugima ne tražeći ništa zauzvrat, ne tražeći da ih drugi veličaju niti to čine da bi stekli ugled. Ovo je naprosto njihov stav u ličnom vladanju ili njihov način života. Na primer, kad vide da nekome nedostaje odeća, oni toj osobi odmah daju onu odeću koja je njima suvišna. Kad vide da je porodica nekog čoveka siromašna i da često nemaju dovoljno hrane, oni im daju nešto svog porodičnog pirinča kako bi i oni imali dovoljno za jelo. Kad kupe novi računar i vide da je nečiji računar gotovo neupotrebljiv, svoj stari računar daju na korišćenje toj osobi. Oni daju milostinju ne tražeći ništa zauzvrat – to je naprosto njihov karakter. Ovo je vrlina ljudskosti, a ujedno se može klasifikovati kao ispoljavanje dobrog karaktera. Ponašanje zasnovano na sklonosti da se daje milostinja uopšte nije loše, ali neki ljudi, budući da su skloni da daju milostinju, često pomisle: „Dobar sam, plemenit sam i velikodušan. Životi mnogih ljudi su se poboljšali nakon što su ti ljudi dobili moju milostinju i pomoć. Ja sam predmet Božjeg spasenja. Ne spase li Bog nekog poput mene, kakvog bi čoveka On spasao?” Sebe često smatraju „dobrom osobom sa sklonošću da daje milostinju”. Pretpostavimo da im neko kaže: „Tvoja ljudskost nije dobra. Radiš brojne stvari koje se kose sa istinom i ne voliš istinu.” Nakon što to čuju, oni se naljute. U čemu je ovde problem? Porodice nekih ljudi su relativno dobrostojeće, pa su svoj braći i sestrama iz svog okruženja često činili razne usluge. Pa tako, ti ljudi često razmišljaju: „Vrlo dobro sam se ophodio prema ovim ljudima u crkvi – svi oni su dobili nekakvu pomoć od mene. Zar u srcu tih ljudi nemam prestiž i status? Zar u crkvi nisam onaj koji je najboljeg kova i s najboljom ljudskošću? Zar ne bi trebalo da budem starešina? Zar sva braća i sestre ne bi trebalo da me slušaju?” Kakav je ovo problem? Zar ovo nije problem iskvarenih naravi? (Jeste.) Samo zato što se donekle lepo ponašaju, oni više ne znaju sopstvenu pravu meru, svoje ponašanje posmatraju kao kapital, želeći uvek da budu crkvene starešine, a zatim im ego naraste do neslućenih visina i razmišljaju da su izuzetni. Razne iskvarene naravi koje Božje reči razotkrivaju, oni ne dovode u vezu sa sobom. Smatraju da njihova sklonost da daju milostinju znači da su dobri ljudi, da nemaju nikakve iskvarene naravi, da je ispravno sve što čine, da u crkvi treba da budu starešine i uzori, te da sva braća i sestre treba da ih oponašaju. Šta se ovim ispoljava? (Iskvarene naravi.) Ovo se uzdiglo na nivo iskvarenih naravi. Iako je sklonost da se daje milostinja vrlina ljudskosti, ako neko sebe procenjuje kao dobru osobu koja će zbog ovoga biti zasigurno spasena, da li su takva misao i gledište ispravni? Svoje lepo ponašanje zasnovano na sklonosti da daje milostinju, taj čovek posmatra kao da ima dobar karakter i plemenit integritet, pa to čak posmatra kao primenu istine i pokoravanje Bogu. Ovo je ozbiljna greška. Ovo su nadmenost, samopravednost i odsustvo samosvesti. Za sklonost davanja milostinje može se reći da je lepo ponašanje. Čovek sklon davanju milostinje u najboljem slučaju ima relativno dobar karakter, znatno bolji od onih koji nešto iskorišćavaju. Međutim, samo zato što poseduješ ovo lepo ponašanje zasnovano na sklonosti da daješ milostinju, ne možeš da tvrdiš da si dobra osoba, da nemaš nikakve iskvarene naravi i da poseduješ istina-stvarnost, te da si podoban da budeš crkveni starešina, da stojiš iznad drugih i izdaješ komande. Ovo je nadmena narav. Iako si sklon da daješ milostinju i da drugima pomažeš – poseduješ neka od ovih dobrih dela – što jeste vrlina ljudskosti, to ne dokazuje da nemaš nikakve iskvarene naravi. Ako svoju sklonost da daješ milostinju i drugima pomažeš posmatraš kao kapital i razvijaš ambiciju da postaneš crkveni starešina, te da se iznad drugih uzdigneš, ovo je problem iskvarenih naravi. Da li sada možete da vidite razliku? Posedovanje dobrog karaktera ne znači da čovek nema nikakve iskvarene naravi. Neki ljudi s drugima u osnovi prilično dobro komuniciraju i druže se – oni druge ne iskorišćavaju, pa čak drugima daju milostinju i pomažu im – imaju određene vrline ljudskosti. Međutim, nakon što s njima provedeš izvesno vreme, otkrivaš da su veoma nadmeni, da vole da se hvale, te da ponekad čak ne govore istinu i da su prilično lažljivi. Ako ih kritikuješ, oni odbijaju da to prihvate i donekle su podmukli, čak udare šakom o sto i kažu: „Tolike godine verujem u Boga – ima li ikoga da od mene nije dobio milostinju? Pitajte braću i sestre – jesam li ikad ikoga iskoristio? Jesam li ikada nekome naudio ili ga povredio?” Da li te to što drugima nisi naudio čini dobrom osobom? Da drugima ne naudiš – zar to nije ono najosnovnije kakav čovek treba da bude? Koji razlog imaš za svoju oholost? To da drugima ne naudiš ili da ih ne povrediš jeste ono što bi čovek trebalo da čini – to nije kapital. Neiskorišćavanje drugih ne znači da si u stanju da primenjuješ istinu i da se pokoravaš Bogu. Treba da naučiš da razmišljaš o sebi i da budeš u stanju da prihvatiš tuđu kritiku i pomoć – tek onda ćeš biti neko ko ima razum. Sada bivaš orezan zato što si otkrio iskvarenu narav i tvoji postupci nisu u skladu sa istinom. Time se ne poriče činjenica da je tvoje lepo ponašanje zasnovano na sklonosti da daješ milostinju pozitivna stvar niti se poriče tvoj karakter. Naprotiv, orezivanje i razotkrivanje se sprovode zato što si pogrešio i prekršio istina-načela. Ako to možeš da prihvatiš, onda si neko ko voli istinu i ko može da primenjuje istinu. Ako to ne prihvataš, onda je tvoja sklonost da daješ milostinju, u najboljem slučaju, vrlina ljudskosti. Ali pošto u okviru tvojih iskvarenih naravi gospodare nadmenost, podmuklost i rđavost, ti ne možeš da prihvatiš istinu, pa si zato sasvim nizak i bezvredan. Suočeni s orezivanjem, ljudi ove sorte prave ogromnu predstavu, govore o svojim kvalifikacijama i hvale se delićem lepog ponašanja koje su pokazali. Ponašaju se poput besnih pasa, prave ispade. Onaj delić lepe slike koja je o njima postojala nestaje u potpunosti i njihova se priroda sasvim razotkriva. Svi to jasno vide i kažu: „Ovaj čovek ima ozbiljno izraženu iskvarenu narav – on je zla osoba, goropad! Sva sreća da nije izabran za crkvenog starešinu. Da je postao crkveni starešina, ne bi mogao da istrpi ni najmanju kritiku – kad bi iko pokušao da ga smeni s dužnosti, on tu osobu ne bio ostavio na miru i do smrti bi se protiv nje borio. To bi bilo katastrofalno!” Pogledaš li samo jedno njihovo lepo ponašanje ili jedno svojstvo njihove ljudskosti, naprosto ne možeš da vidiš kakve su njihove iskvarene naravi, kakav je njihov stav prema istini odnosno da li mogu da se pokore istini. Kad otkriju iskvarenu narav, a zatim budu podvrgnuti razotkrivanju i orezivanju, njihov stav prema istini malo-pomalo izbija na površinu i razotkriva se. Prema tome, čovekovim karakterom odnosno vrlinama i nedostacima njegove ljudskosti, ne može se potpuno odrediti da li on prihvata istinu. Posmatrajući njegov karakter odnosno vrline i nedostatke njegove ljudskosti, takođe je nemoguće videti kakav je njegov stav prema istini. Tek kad otkrije iskvarenu narav odnosno kad se suoči s razotkrivanjem ili orezivanjem, otkriće se njegov stav prema istini i tek tada se može znati da li on voli istinu, da li može da primenjuju istinu i koliko nade ima za njegovo spasenje na kraju. Na osnovu sklonosti takvih ljudi da drugima daju milostinju i da im pomažu, možeš da vidiš koje vrline i nedostatke ljudskosti imaju. Zatim, na osnovu niza njihovih problema – recimo, da postaju nadmeni i samopravedni, da na račun svoje sklonosti da drugima daju milostinju i da im pomažu žele da postanu starešine i da budu iznad drugih – možeš jasno da vidiš njihov stav prema istini; a na osnovu njihovog stava prema istini, možeš jasno da vidiš da li mogu da postignu spasenje. Kroz ova ponašanja možeš da raspoznaš vrline i nedostatke njihove ljudskosti, da raspoznaš njihov karakter i da u isto vreme naučiš da utvrdiš razliku između ljudskosti i iskvarene naravi, ali ne možeš u potpunosti da zaključiš da li će ti ljudi na kraju biti spaseni i kakav će im biti ishod. Prosuđivanje o tome da li neko može da bude spasen nešto je složenije – moraš da pogledaš i to da li on može da prihvati istinu, da razmišlja o sebi i da se iskreno pokaje kad otkrije iskvarenu narav; o tome se mora prosuditi na osnovu ovih aspekata.

Druželjubivost – kakav je to aspekt? (Urođeno stanje.) Ovo je urođeno stanje, metod za ovozemaljsko ophođenje unutar grupa ljudi. Neki ljudi uživaju da se druže s drugima, nikad im to ne dosadi i, kakva god da je ličnost drugih ljudi, oni su u stanju i voljni da se s njima druže. Međutim, neki ljudi radije izbegavaju gužvu i nisu voljni da se s drugima druže. Tu postoji određena povezanost sa čovekovom urođenom ličnošću. Kad to obuhvata ličnost, onda to zasigurno obuhvata urođena stanja. Druželjubivost je povezana sa čovekovom ličnošću; ona ne obuhvata vrline ili nedostatke ljudskosti, i naravno da ne obuhvata nikakvu iskvarenu narav. Ovo je relativno jednostavno ispoljavanje. Povučenost – u koji se aspekt ona svrstava? (To je deo čovekove urođene ličnosti.) (To je nedostatak ljudskosti.) Ovde postoji određeni nesklad – dakle, u koju tačno vrstu problema spada povučenost? (Povučenost ukazuje na to da je nečija ličnost loša.) Posedovanje loše ličnosti je nedostatak ljudskosti. Sama ličnost je takođe aspekt čovekovih urođenih stanja, pa je ova osobina povučenosti kako urođeno stanje tako i nedostatak ljudskosti. Ona ne pripada iskvarenoj naravi i ne odnosi se na čovekovo lično vladanje. Povučenost znači da čovek stalno izbegava druge ljude, da nije voljan da s drugima podeli svoje misli, da stvari više voli da obavlja u samoći, da je nedruželjubiv i da ne voli da živi među ljudima. Takvi ljudi jedino vole da borave u nekom samotnjačkom okruženju ili u nekom uglu. Kad se nađu okruženi brojnim ljudima, nisu voljni da govore. Ne ide im dobro komunikacija s drugima. Kad s drugima, ipak, komuniciraju, osećaju se uznemireno i uspaničeno ili se na kraju nađu u nekoj neprijatnoj i neobičnoj situaciji. Ovo je problem ličnosti u okviru urođenih stanja, a ujedno je, naravno, nedostatak ljudskosti, zar ne? (Tako je.)

Pogledajmo sada plašljivost – kakav je to problem? (Urođeno stanje.) (Nedostatak ljudskosti.) To je urođeno stanje, ali je ujedno i nedostatak ljudskosti. Recite Mi, šta znači biti plašljiv? Plašiti se da noću izađeš napolje, strah od miševa, stonoga i škorpija, kao i strah da ne upadneš u neku nevolju i nespremnost da se suočiš sa komplikovanim problemima – sve su ovo ispoljavanja plašljivosti. Kad vide zmiju, neki ljudi se od straha onesveste. Kad čuju za neku saobraćajnu nesreću, neki ljudi se u toj meri uplaše da počnu da se tresu. Kad čuju da one koji veruju u Boga progone, te da mogu da budu uhapšeni, osuđeni i da završe u zatvoru, neki ljudi se u toj meri uplaše da se ne usuđuju da budu vernici. Ima i onih koji se ne usuđuju da se voze na toboganima u luna-parku. Ako u nečemu postoji imalo nečega što ne mogu da prozru odnosno ako je to nešto što ranije nisu radili, takvi ljudi se ne usuđuju da u tome učestvuju niti da to isprobaju. Ne samo da se ne usuđuju da se okušaju u opasnom poslu ili u opasnim aktivnostima, već se plaše da rade i one stvari koje normalni ljudi u svakodnevnom životu treba da rade. Na primer, ako se od njih zatraži da nauče da voze, oni kažu: „Ne usuđujem se da vozim. Na putu je toliko automobila i voze prebrzo – šta ako neki udari u mene?” Neko kaže: „Zašto uvek brineš zbog saobraćajnih nesreća? Zar u vožnji ne možeš da budeš samo malo oprezniji?” Ipak, oni se i dalje plaše: „Kad automobil počne da se kreće, ja nad njim više nemam kontrolu. Ako zaista dođe do sudara, to niko ne može da kontroliše!” Oni uvek razmišljaju u negativnom pravcu, pa ne mogu ništa da postignu. Plašljivost je urođeno stanje, a ujedno je i nedostatak ljudskosti. U svemu što rade, plašljivi ljudi su preterano oprezni i pedantni. Obično ne prave velike greške niti čine velika nedela. Ipak, posmatrano iz bilo kog ugla, to se ne može smatrati vrlinom – to je nedostatak ljudskosti. Šta je onda sa odvažnošću? Koji se izrazi uobičajeno dovode u vezu sa odvažnošću? (Biti glupavo neustrašiv, ponašati se nepromišljeno smelo.) „Ponašati se nepromišljeno smelo”, „biti nečuveno odvažan” i „biti neustrašiv poput lava”, sve se to odnosi na odvažnost. Dakle, da li je odvažnost dobra ili loša? (To će zavisiti od konkretne stvari.) Zavisiće od konkretne situacije i od tipa datog čoveka. Ako se posmatra iz perspektive ljudskosti, odvažnost se ne može klasifikovati kao vrlina ili nedostatak – kategorisaćemo je kao urođeno stanje. Odvažnost nekog čoveka se mora posmatrati u kontekstu date situacije; osim toga, morate da pogledate da li taj čovek ima granice u obavljanju stvari i kakav mu je karakter. Ako mu je karakter loš, odvažnost može dovesti do toga da on prekrši zakon, da učini zlo, da počini zločine, da nešto iskoristi, da nezakonito stekne dobit i da na sve strane podvaljuje i druge vara. Ponudi li mu neko novac da učini neko nedelo, on je u stanju da to učini. Kako bi nešto iskoristio, on se usuđuje da učini svakakva nedela, ne osvrćući se na posledice niti razmišljajući o drugima. Da li je dobro ponašati se ovako nepromišljeno smelo? (Nije.) Zarad svog posla, neki ljudi na sve strane druge obmanjuju. Posao koji vode je nelegalan – to je naprosto fantomska kompanija bez ikakvih pravih poslovnih operacija. Međutim, zbog svoje odvažnosti u kombinaciji sa sopstvenom sposobnošću da obmanjuju, oni privremeno stiču bogatstvo, žive u vilama i voze limuzine – uživaju u jako dobrom životu, ali su sav novac i materijalne stvari u kojima uživaju stečeni obmanom koja je rezultat njihove odvažnosti. Da li je ovo dobra stvar? Recite Mi, da li je odvažnost dobra? (Nije.) Prema tome, kad je reč o odvažnim ljudima, morate da pogledate put kojim idu. Ako se, zbog svoje odvažnosti, usuđuju da podvaljuju i druge varaju, oni čine ogromno zlo. Što druge više obmanjuješ i što ih više iskorišćavaš, u budućnosti ćeš dobiti oštriju kaznu, zar ne? Zar to ne donosi nesreću? (Da.) Ako si plašljiv i želiš da podvaljuješ i da druge varaš, upuštaćeš se u nešto manje obmane, pa će biti blaža i kazna koju ćeš dobiti u budućnosti. Dakle, kad je reč o ovakvim ljudima koji ne idu pravim putem, da li je za njih bolje da budu pomalo plašljivi ili pomalo odvažni? (Bolje im je da budu pomalo plašljivi.) Za ove ljude koji ne idu pravim putem, koji su u stanju da podvaljuju i da druge varaju, koji ne poštuju zakon i uvek tragaju za rupama u zakonu kako bi stekli iznenadne dobitke, i koji u svakom trenutku mogu da prekrše zakon, odvažnost predstavlja nepriliku – to je nedostatak i potpada pod njihovu ljudskost. S druge strane, plašljivost postaje dobra stvar – za takve ljude ona je čak zaštita. Plašljivi ljudi zarade nešto novca tako da mogu da zadovolje svoje osnovne potrebe i potrebe svoje porodice, ujedno uživaju u nekim luksuznim stvarima i na tome se zaustavljaju. Kazna koju će dobiti u budućnosti biće blaža. Odvažni ljudi se usuđuju da bezobzirno čine nedela, da drugima podvaljuju i da ih varaju, uzimajući ono što drugima pripada kako bi sami mogli više da uživaju. Oni druge iskorišćavaju – zar u budućnosti neće to morati da nadoknade? (Da.) Budu li imali sledeći život, kazna koju tada dobiju biće stroga – moguće je da to neće moći u potpunosti da nadoknade čak ni u jednom ili dva života. Neki ljudi provode ceo svoj život upravljajući restoranima ili poslujući, zarađujući jedan ili dva miliona ili čak desetine miliona u imovini, ali oni sami ipak ni u čemu od toga ne uspevaju da uživaju jer sve odlazi na otplatu dugova. Čak i kad zagaze u osmu ili devetu deceniju života, i dalje nisu završili s vraćanjem duga. O čemu je ovde reč? Ovo je uzročno-posledična odmazda – možda je to zato jer su iz pohlepe u svojim prošlim životima toliko toga oduzeli od drugih, tako da kroz ovih nekoliko života otplaćuju svoje dugove. Zar njihova prevelika pohlepa, prevelika odvažnost i to što su u prethodnim životima u tolikoj meri iskorišćavali druge nisu doveli do odmazde u njihovom sadašnjem životu? (Jesu.) Za ljude koji ne idu pravim putem, malo plašljivosti je zaštita, dok je odvažnost loš znak.

Ako čovek ide pravim putem, da li je odvažnost dobra? (Jeste.) Šta je dobro u vezi s tim? (Ako je odvažan, kad se suoči s progonom, on i dalje može istrajno da veruje u Boga.) Ova odvažnost se ne odnosi samo na telesnu hrabrost. Ako je reč o odvažnosti koja je telesna hrabrost, onda je to nepromišljenost i brzopletost – ona je donekle impulsivna i slepa. Na primer, ako si odvažan, pa te uhapse jer veruješ u Boga, hoćeš li se plašiti mučenja? Hoćeš li se plašiti smrti? Hoćeš li se plašiti da u zatvoru provedeš dvadeset ili trideset godina? Ako ćeš se plašiti, onda je tvoja izjava „Ne plašim se” sa početka vere u Boga nepromišljenost, a ne istinska odvažnost. Koje ispoljavanje nije nepromišljenost? Ono u kome, kad počneš da veruješ u Boga, imaš određenu hrabrost, ali ujedno imaš istinsku veru. Na šta se odnosi ta istinska vera? Ona znači da u svojoj veri u Boga imaš rešenost: „Ako me progone, uhapse i muče zato što verujem u Boga, moram da budem spreman da položim svoj život. Kako god ili u kojoj god meri da me muče, neću izdati crkvu niti ću postati Juda – ne bojim se smrti!” Ovo je jedan aspekt. Drugi aspekt je u tome da, ako zaista budeš uhapšen i progonjen, a velika crvena aždaja ti preti da će te primorati da izdaš crkvu, ti možeš da prozreš Sotonine spletke, da ne dozvoliš da te Sotona sputava i možeš da budeš postojan u svom svedočenju, govoreći: „Sve što je u vezi sa čovekom, uključujući njegov život i njegovu smrt, nalazi se u Božjim rukama. Ne bojim se!” Ovo nije ni nepromišljenost niti puka hrabrost; ovo je istinska vera. Imati ovu istinsku veru i biti u stanju da u svom svedočenju budeš postojan jesu tvoja vrlina. Pretpostavimo da nemaš istinsku veru i da samo kažeš: „Ne bojim se – u najgorem slučaju, to je samo smrt”, ali kad se suočiš s hapšenjem, toliko se uplašiš da se pomokriš u gaće. Nakon hapšenja, prva stvar na koju pomisliš glasi: „Hoće li me mučiti? Hoće li moje telo patiti? Ako mi uz telo prislone električni uređaj za žigosanje, hoću li to moći da podnesem? Ako mučenje bude teško, hoću li umreti? Ako umrem, zar me Bog neće zaboraviti? Zar neću biti u stanju da postignem spasenje? Ako to zaista ne mogu da istrpim, izdaću crkvu i postaću Juda. Budem li kažnjen i uništen nakon što postanem Juda, neka tako i bude – makar ovoga časa neću trpeti bol.” U tom slučaju, zar ne gubiš svoje svedočenje? Recimo da ti zatim Komunistička partija zapreti, koristeći tvoju porodicu da te ucenjuje – tvojoj deci ne dozvoljava da studiraju, tvojim roditeljima uskraćuju pristup zdravstvenom osiguranju, tvoju porodicu lišava svih prava – tada ćeš se uplašiti i nećeš imati istinsku veru. Gde će se denuti tvoja hrabrost? Jesi li zaista odvažan? Ako nemaš istinsku veru, onda je tvoja odvažnost samo nepromišljenost. Tvoja hrabrost je istinska tek kad imaš istinsku veru. Pre nego što te uhapse, ako pomisliš: „Bog neće dozvoliti da budem uhapšen” i okuražiš se zahvaljujući toj misli, to nije istinska hrabrost niti istinska vera. Pretpostavimo da si, pre nego što te uhapse, o svemu ovome već dobro razmislio i rekao: „Život i smrt čoveka su u Božjim rukama. Ako Bog zaista želi da mi oduzme život, treba da se pokorim. A kad je reč o mom budućem odredištu, njega određuje jedna Božja reč. Kako god da Bog sa mnom postupa i koje god odredište da mi dodeli, sve to je Božja pravednost i ja ću se pokoriti. Ako Bog uredi da umrem u zatvoru, to je moja čast – spreman sam da ponudim ovaj život Bogu. Koliko god veliku patnju da iskusim, imaću jedan nepromenljivi kredo, a on je da svoj život poveravam u Božje ruke i, koliko god da me Sotona muči, uništava ili maltretira, nikad mu se neću predati. Nije me briga hoću li umreti. Čak i ako umrem, to je pod Božjom suverenošću i On je to predodredio. I dalje ću se zahvaljivati Bogu i veličati Ga!” Takvu veru moraš da imaš; jedino s takvom verom možeš da imaš istinsku hrabrost. Pretpostavimo da si, pre nego što si uhapšen, pre nego što ti se to zaista dogodi, prozreo ove stvari, da imaš istinsku veru u Boga, istinsku pokornost Bogu i istinsko shvatanje i prihvatanje stvari u vezi sa životom i smrću, i da možeš u potpunosti da se poveriš u Božje ruke, a zatim da, kad zaista budeš uhapšen i suočiš se s mogućnošću smrti, ta shvatanja u tvom srcu ostanu nepromenjena – tvoja se vera tada neće pokolebati. Kakve god bile okolnosti, ako tvoja vera nije slomljena niti nadjačana, ti ćeš uvek imati hrabrost. Pretpostavimo da, pre nego što si uhapšen, pre nego što ti se to zaista dogodi, nisi dobro razmislio o ovim stvarima i samo pusto razmišljaš: „Spreman sam da ponudim svoj život. Moj život mi je dat od Boga – u najgorem slučaju ću za Boga umreti kao mučenik!” U tom slučaju, kad te velika crvena aždaja bude mučila, a zatim osudi na zatvorsku kaznu od deset godina, bićeš zapanjen: „Mislio sam da će smrt biti kraj svega. Kad bih bio mučenik, Bog bi me upamtio. Nisam očekivao da neću uspeti da dam to svedočanstvo i da ću na kraju biti osuđen na kaznu od deset godina. Deset godina – to nije deset dana niti deset meseci! Kako bi to trebalo da izdržim?” Pošto o ovim stvarima prethodno nisi razmislio, hoće li ti biti lako da ih u tom trenutku shvatiš? Biće pomalo teško, zar ne? (Da.) Suočeni s teškoćama, ljudi jedino razmišljaju kako da ih reše i kako da se iz njih izbave. Ako je tvoj nagon da se iz teškoća izbaviš veliki, onda će tvoj motiv da im se prilagodiš usred nevolje biti izuzetno slab. Prema tome, kad se suočiš s teškoćama, tebi postaje veoma teško da se pokoriš takvom okruženju. Dakle, kako treba rešiti takve situacije? Moraš odmah da tragaš za istinom i da dobro razmisliš o ovim stvarima; moraš takođe da smisliš put za način na koji treba da primenjuješ istinu. Na primer, o čemu ćeš razmišljati ako te pošalju u zatvor na deset godina? „Hoće li se moja supruga (odnosno suprug) razvesti od mene? Koliko godina će imati moja deca kad prođe tih deset godina? Neću ispuniti svoju odgovornost prema njima – hoće li me se odreći i odbiti da o meni brinu kad ostarim? Kako ću živeti kad budem pušten iz zatvora? Nakon deset godina, moji roditelji će biti stari, a ja kao dete neću ispuniti svoju odgovornost prema njima – zar se time neću odroditi? Hoće li Božje delo biti završeno posle deset godina? U zatvoru neću ništa zadobiti – neću prisustvovati nikakvim okupljanjima niti ću slušati ikakve propovedi, i neću razumeti istinu. Zar za tih deset godina neću zaostati? Zar to neće značiti da sam uklonjen? Hoće li me Bog i dalje želeti? Ako istrpim ovu patnju, hoće li Bog to upamtiti? Ako On to ne upamti i ja ne mogu da postignem spasenje, zar onda u zatvoru nisam uzalud proveo sve to vreme? Mnogo toga će se promeniti za deset godina, a ja ništa neću zadobiti, već ću mnogo izgubiti.” Kad razmišljaš o tim stvarima, nastaju teškoće. Kako treba da se suočiš s tim teškoćama? Zar ne bi trebalo da razmišljaš o tome kako da preguraš svaki dan? Ako o ovim stvarima nisi dobro razmislio i nisi dostigao tačku u kojoj shvataš istinu i jasno vidiš stvari, kad se suočiš s hapšenjem, tvoj život i tvoja smrt zavisiće od jedne misli: trenutak plašljivosti i straha, jedna misao ili ideja, mogu te navesti da postaneš Juda, da izdaš crkvu i protraćiš sav svoj prethodni trud. Ako o ovoj stvari ne možeš dobro da razmisliš niti da je prozreš, biće ti veoma teško da ne brineš o svojim izgledima i sudbini i biće ti vrlo teško da svoj život i svoju smrt poveriš u Božje ruke i Njemu dozvoliš da prema Svojoj volji orkestrira. Ako ne možeš da prozreš pitanja života i smrti i još uvek imaš mentalitet iskušavanja svoje sreće, želeći da se provučeš, nakon što se suočiš s nekim okruženjem, bićeš otkriven. Svi oni koji su pri hapšenju postali Jude, potpisujući „Tri izjave”, učinili su to preko noći, a zatim ih je Sotona žigosao kao zveri. Čovekovi život i smrt ponekad zavise od jedne misli. Krize je veoma teško prebroditi bez istine. Dakle, šta je istinska odvažnost? Ako neko nešto postigne oslanjajući se na nalet grube sile, je li to istinska odvažnost? Nije – to je impulsivnost. Istinski hrabra osoba u svom srcu ima određeni nivo sposobnosti raspoznavanja u vezi sa brojnim pozitivnim i negativnim stvarima. Ona je u stanju da se u sebi saglasi sa pozitivnim stvarima, prihvati ih i odlučno prizna, dostižući tačku u kojoj je u stanju da se pokori istini i Božjoj suverenosti. Jedino tako možeš da imaš istinsku hrabrost. Ako u svom srcu ove stvari ne poseduješ, tvoja odvažnost je naprosto glupa smelost – kao kad se novorođeno tele ne plaši tigra. Prema tome, u zemlji koja se opire Bogu, verovati u Boga i slediti Boga ne samo da zahtevaju hrabrost, već, što je još važnije, zahtevaju veru. U Boga se usuđuješ da veruješ ne zato što si odvažan, već zato što imaš veru. Neki ljudi kažu: „Mislim da u Boga verujem naprosto zato što sam odvažan i što se ne bojim progona.” Ova izjava može biti tačna. Veruješ zbog smelosti, ali s obzirom na tvoju glupost, neukost i jednostavnost, Bog ti pokazuje posebnu blagodat, postavljajući za tebe određena okruženja, a ujedno ti daje zalivanje i opskrbu istinom. Kroz to počinješ da shvataš i da zadobijaš popriličan broj istina. S vremenom, tvoja smelost zadobija elemente istinske vere i tek onda tvoja hrabrost raste i ti se sve više usuđuješ da se suočiš s budućim okruženjima ili progonom. Ako čovek nema istinsku veru i oslanja se na nalet snage, govoreći: „Usuđujem se da verujem u Boga! Ne plašim se progona niti da budem uhapšen i dospem u zatvor!” – takva hrabrost neće potrajati dugo. Bez opskrbe istinom, bez Božjeg postavljanja okruženja u stvarnom životu da te obučava, da te navede da praktično postupaš i da te nauči kako da se suočavaš s raznim stvarima, tvoja odvažnost je obična smelost, a uopšte nije istinska vera. Da li razumete? (Da.) Ako je to zaista smelost, onda te ona čini nepromišljenom, glupom i neukom osobom. Neki ljudi koji veruju u Boga imaju krajnje jednostavne misli, zamišljajući da su stvari krajnje jednostavne, ne predviđajući nimalo kakve će opasnosti biti uključene u sleđenje Boga. Međutim, kad se suoče s neuspesima, tek onda shvataju da slediti Boga nije jednostavna stvar. Ako je čovekova odvažnost vrlina ljudskosti, onda je on, u najmanju ruku, jednostavan i neposredan, nije komplikovan i ne brine oko moguće opasnosti na svakom koraku. Ali, pretpostavimo da se u svojoj odvažnosti rukovodiš namerom da dobiješ blagoslove i razmišljaš: „Veruješ li u Boga, možeš da odeš na nebesa, da dobiješ velike blagoslove, pobegneš od katastrofa i izbegneš smrt, pa ću verovati, šta god da bude!” Drugim rečima, u svojoj veri se rukovodiš naletom smele i grube snage; to naprosto nije želja da veruješ u Boga; umesto toga, to je jurenje za blagoslovima. U tom slučaju, tvoja odvažnost je u najboljem slučaju smelost i ne može se klasifikovati kao vrlina ljudskosti. Prema tome, kad je reč o odvažnim ljudima, morate da vidite kakva im je ljudskost-suština. Ako nemaju nikakvu savest ni razum i samo su smeli, onda imaju malu vrednost i ne mogu da postignu ništa smisleno. Ali ako su u stanju da veruju u Boga i da prihvate istinu, onda takvi ljudi imaju vrednost. Ako je čovek odvažan, ali nema nikakvu sposobnost shvatanja, ne može da shvati istinu i u Boga veruje isključivo radi dobijanja blagoslova, i spreman je da napusti porodicu i karijeru i ne boji se progona da bi dobio blagoslove – onda to nije vrlina ljudskosti, već pogrešna misao i gledište. Da li su pogrešne misli i gledišta u skladu s Božjim namerama? (Nisu.) To da li je neko plašljiv ili odvažan ima veze s njegovim urođenim stanjima, a skoro nikakve veze sa suštinom njegove ljudskosti.

Kad u zajedništvu ne bismo razgovarali o raznim ispoljavanjima urođenih stanja, ljudskosti i iskvarenih naravi, da li biste samostalno mogli da ih raspoznate? (Možda bismo mogli da raspoznamo jednostavna ispoljavanja, ali ne bismo mogli ona složena.) Sad kad smo razgovarali o razlikama između urođenih stanja, ljudskosti i iskvarenih naravi, možete li da ih raspoznate? (Možemo da ih raspoznamo malo bolje nego ranije.) Ako vam navedem još nekoliko neobičnih primera, hoćete li onda moći da ih raspoznate na osnovu onoga o čemu sam besedio? Teško je reći, zar ne? Zato ćemo sledeći put nastaviti da razgovaramo o pitanjima povezanim sa ovom temom. Kako više budemo razgovarali, prepoznavaćete određena pravila za raspoznavanje različitih vrsta stvari. Kad je reč o raznim ispoljavanjima ljudskosti, urođenih stanja i iskvarenih naravi, načelno možete da raspoznate ispoljavanja o kojima smo razgovarali. Kad je reč o onima o kojima nismo razgovarali, samo ljudi sa duhovnim razumevanjem ili oni koji znaju kako da tragaju za istinom mogu biti u stanju da neka od njih raspoznaju. Oni koji su lošeg kova u tome mogu da zaostaju i da ne budu u stanju da ih raspoznaju, pa je potrebno da više slušaju i da postavljaju dodatna pitanja. Ne budemo li razgovarali o ovim stvarima, one će za vas zauvek ostati nejasne, a i ono što govorite biće nejasno; uvek će postojati jaz između vašeg shvatanja i čistog razumevanja istine, zar ne? (Da.)

Danas smo razgovarali o stvarima koje se odnose na kov. Možete li sada da raspoznate kakav je ljudski kov? (Možemo grubo da ga raspoznamo.) Ako ne možete da ga raspoznate, odvojite vreme da biste iskusili stvari. S ovim stvarima ćete se suočavati u svakodnevnom životu. Naučite kako da reči iz našeg razgovora u zajedništvu primenite na stvarni život, upoređujući ih malo-pomalo sa ljudskim ispoljavanjima – raspoznajući sebe i raspoznajući druge, spoznajući sebe i spoznajući druge. Postepeno ćete biti u stanju da ove stvari izmerite i imaćete merilo da to i učinite. Načela za posmatranje ljudi i stvari, kao i za sopstveno vladanje i postupanje, postajaće sve jasnija. Mnogo smo razgovarali o raznim aspektima raspoznavanja urođenih stanja, ljudskosti i iskvarenih naravi. O kojem god ispoljavanju ili izražavanju ljudskosti da razgovaramo, ništa od toga nije prazna priča – sa svim tim stvarima se možete suočiti, videti ih i osetiti u stvarnom životu. Prema tome, moraš da naučiš da posmatraš razne stvari i razne vrste ljudi upoređujući ih sa Božjim rečima. Tek kad razna stanja i stvari iz našeg razgovora naučiš da upoređuješ sa stvarnim životom, postepeno ćeš moći da napreduješ u posmatranju ljudi i stvari, kao i u svom vladanju i postupanju, da imaš tačno shvatanje raznih stvari povezanih sa istinom i postepeno ćeš moći da dokučiš razna istina-načela. Da li razumeš? (Da.) Iako se stvari o kojima smo razgovarali prevashodno koriste za raspoznavanje raznih stanja i ispoljavanja koje ljudi pokazuju i ne omogućavaju ti direktno da shvatiš istinu i da u nju uđeš, sve te stvari će uticati na tvoje shvatanje istine i istina-načela, kao i na tvoj ulazak u istinu i istina-načela. Prema tome, iako se unutar ljudskih predstava može činiti da ove stvari obuhvataju samo ljudskost, urođena stanja ili neke očite iskvarene naravi, svaka stvar i svaka izjava je povezana s ljudskim ulaskom u istinu. Pa su tako ove stvari one s kojima moraš da se suočiš na putu ulaska u istinu – ne možeš ih izbeći. Razne stvari i ispoljavanja ljudskosti, bilo da su pozitivni ili negativni, sve su to stvari s kojima ćeš se suočavati i na koje ćeš nailaziti u raznim okruženjima u svakodnevnom životu. Kad se suočavaš s raznim stvarima, ako nijednu od njih ne možeš da raspoznaš i sve njih uopšteno posmatraš, smatrajući istina-načela iz našeg razgovora propisima ili doktrinama, onda nikada nećeš biti u stanju da uđeš u istina-stvarnost. Zašto? Zato što nikad nećeš shvatiti šta je istina.

U redu, to bi bilo sve u današnjem razgovoru u zajedništvu. Doviđenja!

25. novembar 2023. godine