Tokom ovog perioda, tema našeg razgovora u zajedništvu bila je prilično široka, zar ne? (Jeste.) Obuhvatila je neka konkretnija pitanja o ljudskosti, a obuhvatila je i neka pitanja o ljudskom životu. Na prošlom okupljanju razgovarali smo o temama koje uključuju kov, a zatim smo razgovarali o tome kako raspoznati urođena stanja, ljudskost i iskvarene naravi. Naš razgovor na temu kova u osnovi je završen; od sada pa nadalje, o tome kakav je tačno kov nekog čoveka, možete prosuđivati na osnovu ovog sadržaja. Tokom razgovora o ova tri aspekta – urođenim stanjima, ljudskosti i iskvarenim naravima – razgovarali smo o nekim ispoljavanjima i otkrovenjima ljudi u svakodnevnom životu kako bismo prosudili da li ona spadaju pod njihova urođena stanja, ljudskost ili iskvarene naravi. Na osnovu našeg razgovora o ova tri aspekta, urođenim stanjima, ljudskosti i iskvarenim naravima, da li sada konkretno razumete osnovnu strukturu ljudi kao stvorenih bića? (Možemo da je razumemo nešto više nego ranije.) O ova tri aspekta ispoljavanja koja se otkrivaju u ljudskom životu razgovaramo zato što je stvoreni ljudski rod sačinjen od urođenih stanja, ljudskosti i iskvarenih naravi. Bilo da si muškarac ili žena, bilo da si mlad ili star, u kojoj god ljudskoj rasi ili zemlji da živiš, u kom god periodu da živiš odnosno u kojem god društvenom okruženju da živiš i kojeg god porekla da si – ukratko, kakav god da je tvoj spoljni izgled – sve dok si stvoreno ljudsko biće, ti si sačinjen od ova tri aspekta: urođenih stanja, ljudskosti i iskvarenih naravi. Drugim rečima, svaki čovek, koji pripada iskvarenom ljudskom rodu, sačinjen je od urođenih stanja, ljudskosti i života iskvarenih naravi. Odnosno, svako stvoreno ljudsko biće poseduje urođena stanja, ljudskost i iskvarene naravi. Naravno, čovekova urođena stanja odredio je Bog. Ljudskost je delimično pod uticajem urođenih stanja, a delom je uslovljena porodičnim vaspitanjem, društvenim okruženjem i Sotoninim obrazovanjem, kao i pod njihovim uticajem. Iskvarene naravi su, međutim, čovekove sotonske naravi i sotonska priroda nastali zaluđivanjem i kvarenjem od Sotone. Ova iskvarena priroda delom potiče od čovekove porodice, delom od društva, a delom od uticaja i uslovljavanja koje čovek doživljava u raznim okruženjima. Posmatrano iz ove perspektive, nijedno stvoreno biće zapravo nije nikakva misterija, jer je sačinjeno od ova tri aspekta: urođenih stanja, ljudskosti i iskvarenih naravi. Stoga bi raspoznavanje toga kakav je neko čovek zapravo trebalo da bude lako. Ostavljajući po strani urođena stanja koja su određena i darovana od Boga, ostaje da se raspozna kakva je čovekova ljudskost i kakve iskvarene naravi on ima – oni određuju kakva je suština tog čoveka. Ovakav način raspoznavanja u velikoj meri razjašnjava stvari. Na osnovu ovih stvari nije teško raspoznati kakva je suština nekog čoveka. Ovakav način raspoznavanja ima utemeljenje, kao i standard merenja.

Prethodno smo naveli neka konkretna ispoljavanja urođenih stanja, koja ne obuhvataju iskvarene naravi. Urođena stanja jesu temelj na koji se ljudi oslanjaju radi opstanka i jesu stanja koja stvoreni ljudski rod treba da poseduje. Bilo da su to stanja povezana sa čovekovim rođenjem, kao što su vreme, okruženje i mesto rođenja, ili su to aspekti kao što su čovekov izgled, kov, vrline, instinkti, interesovanja i hobiji, kao i ličnost – svi oni su deo čovekovih urođenih stanja. Ova urođena stanja ne kvare ljude i, naravno, ova urođena stanja takođe ne sadrže nikakve iskvarene naravi. Uopšteno govoreći, urođena stanja jesu neka osnovna stanja koje stvoreno ljudsko biće mora da poseduje kako bi opstalo i živelo. Ljudskost se odnosi na ono što se proživljava, uključujući savest i razum normalne ljudskosti koja se otkriva iz tela koje poseduje urođena stanja. Kad je reč o iskvarenim naravima, to je jednostavno – iskvarene naravi su rezultat Sotoninog kvarenja života ovog tela koje poseduje urođena stanja i ljudskost. Da li je ovo pomalo apstraktno? Sve u svemu, stvoreni ljudi jesu stvorena bića u kojima preovlađuju iskvarene naravi i koja poseduju osnovnu savest i razum ljudskosti. Ta stvorena bića imaju različita urođena stanja koja je odredio Bog. Ovo je osnovna struktura ljudskog roda kojeg je stvorio Bog. U okviru ovoga, urođena stanja i iskvarene naravi je lakše shvatiti, dok ljudskost može biti relativno apstraktna. Jednostavno rečeno, ljudskost je jedinstveni atribut stvorenog ljudskog roda kojim se on razlikuje od ostalih živih bića. Stvorena bića, sa ovim jedinstvenim atributom, poseduju savest i razum, karakter, kao i sposobnost da ispravno razlikuju od pogrešnog. Ovi jedinstveni atributi, na osnovu kojih se ljudski rod razlikuje od drugih živih bića, predstavljaju ljudskost. Ta ljudskost naravno obuhvata sposobnost izražavanja korišćenjem jezika, sposobnost da se ispravno razlikuje od pogrešnog, sposobnost razumevanja, sposobnost prihvatanja novih stvari, sposobnost prihvatanja reči Stvoritelja i sposobnost prihvatanja Božjeg naloga i rešavanja bilo koje stvari. To je ljudskost. Najprostije shvatanje ljudskosti je u tome da je ona urođeni atribut stvorenog ljudskog roda kojim se on razlikuje od ostalih živih bića. Najosnovnije karakteristike ovog atributa jesu savest i razum. To je najjednostavniji način da se ona shvati. Unutar toga postoje određene pojedinosti, kao što su integritet i karakter koje ljudskost treba da poseduje, razlikovanje između pozitivnih i negativnih stvari, kao i biranje i obavljanje pozitivnih stvari. U osnovi, to su stvari koje ljudi treba da razumeju i da znaju o tri aspekta, urođenim stanjima, ljudskosti i iskvarenim naravima. Da li ste o tim stvarima ranije razmišljali? (O njima nismo ranije razmišljali.) Pošto se s tim stvarima po prvi put susrećete, možete li da ih razumete? Možete li da ih dokučite? (Možemo donekle da ih razumemo.) Da li iko smatra da je ova tema o kojoj razgovaramo previše duboka i donekle apstraktna, te da je, kao rasprava o filozofiji, pomalo nerazumljiva? Na osnovu konkretnih ispoljavanja ova tri aspekta, urođenih stanja, ljudskosti i iskvarenih naravi, o kojima smo ovih dana razgovarali u zajedništvu, to o čemu je upravo bilo reči ne bi trebalo da vam bude apstraktno. Konkretna ispoljavanja ova tri aspekta trebalo bi da vam budu razumljiva. Osim toga, zar ne bi trebalo da budu jasni i odnosi između ova tri aspekta? Ljudskost čine integritet, karakter, savest i razum koje čovek otkriva na temelju toga što poseduje osnovna urođena stanja. Iskvarene naravi jesu ono što se proživljava unutar ljudskosti kroz urođena stanja, a to su razne naravi koje ljudi proživljavaju i nad kojima prevlast ima život koji im Sotona usađuje. Na taj način, kakva god urođena stanja da neki čovek poseduje, ona su samo najosnovnija spoljašnja ljuska, dok život koji može zaista preovlađivati nad suštinom čoveka jesu iskvarene naravi koje mu je Sotona usadio. Drugim rečima, da biste raspoznali koja je suština nekog čoveka, pogledajte naravi koje on otkriva. Ako su naravi koje on otkriva iskvarene naravi nadmenosti, nepopustljivosti, lažljivosti, rđavosti ili podmuklosti, u tom slučaju, bez obzira na to da li je njegov karakter ljubazan ili zao, taj čovek je u osnovi od Sotone, jer su njegov život Sotonina iskvarena narav. Prema tome, koji će biti čovekov atribut zavisiće od života koji poseduje u sebi, a ne od toga koja su njegova urođena stanja. Ako je njegov život Sotonina iskvarena narav, u tom slučaju, koliko god da, gledano spolja, njegova urođena stanja deluju plemenito ili veliko, on je u osnovi od Sotone i pripadnik je iskvarenog ljudskog roda. Ako je čovekov život onaj u kome je istina njegov život, u tom slučaju, ma koliko gledano spolja njegova urođena stanja delovala obično, normalno ili kao da se na njih gleda s visine – pa čak i ako on, gledano spolja, pokazuje određene slabosti, manjkavosti i nedostatke u svojoj ljudskosti – on je ipak deo ljudskog roda koji je spasen. On u osnovi pripada Bogu i nije od Sotone. Njegova suština se menja. Čim mu se suština promeni, menja se i njegova pripadnost – on pripada istini i Bogu. Dakle, odlučujući faktor u pripadnosti nekog čoveka, njegovoj suštini i konačnom ishodu nisu njegova urođena stanja i, naravno, to nije u potpunosti ni njegova ljudskost, već ono što je njegov život. Ako je čovekov život, od početka do kraja, onaj u kome su iskvarene naravi njegov život i on je od Sotone, onda će njegova pripadnost biti uz Sotonu; ako kao svoj život ima istinu, on pripada Bogu, pa će otud i njegova pripadnost biti uz Boga, u divnom odredištu koje je Bog pripremio za ljudski rod. Na osnovu različitih ispoljavanja i suštine ljudi u svim aspektima, koja je trenutna ljudska pripadnost? Imaju li ljudi život u kome je istina njihov život? (Ne.) Od čega onda tačno zavisi suština nekog čoveka? (Od toga šta ima kao svoj život.) Tačno tako; kakav god život da je unutar tebe, takva ti je suština. Ako se život unutar tebe menja i iskvarene naravi više nisu tvoj život, već je to istina, onda u smislu svoje suštine ti pripadaš Bogu i pripadaš istini. Naravno, čovekov atribut ljudskosti se ne menja – ljudi su i dalje ljudi i u smislu svog atributa oni su i dalje stvoreni ljudi. Međutim, pošto ti se život promenio, promenila se i tvoja pripadnost. Ukratko, urođena stanja su osnovna stanja koja predstavljaju stvoreni ljudski rod. Odnosno, dokle god se nazivaš stvorenim čovekom, ta urođena stanja moraju postojati u tebi – ona su osnovna stanja. Ljudskost je ono što se otkriva i proživljava iz čovekove normalne ljudskosti dok živi pod svojim urođenim stanjima. Iskvarene naravi jesu život svojstven iskvarenom ljudskom rodu, sakriven ispod urođenih stanja i ljušture ljudskosti. Odnosi i razgraničenja između ova tri aspekta, kao i uloge koje svaki od njih ima ili funkcije koje svaki obavlja u stvorenom ljudskom rodu, upravo su takve kakve su opisane. Prethodno smo razgovarali u zajedništvu o nekim ispoljavanjima povezanim sa ova tri aspekta koja čine urođena stanja, ljudskost i iskvarene naravi koja ljudi otkrivaju. Međutim, sadržaj koji obuhvata ova tri aspekta uveliko nadilazi ono o čemu smo razgovarali, pa danas moramo da nastavimo razgovor o ovoj temi.

Gde smo poslednji put stali u vezi sa raznim otkrovenjima urođenih stanja, ljudskosti i iskvarenih naravi? Kod stidljivosti i odvažnosti, zar ne? (Da.) Taj razgovor u zajedništvu je bio završen. Hajde da sad pogledamo mucanje i zamuckivanje u govoru – kakav je to problem? (Urođeno stanje.) To je urođeno stanje, a ujedno je vrsta fizičkog nedostatka. Naravno, oblici mucanja su različiti. Pojedine osobe koje zamuckuju rastegnu jedan slog, dok drugi ponavljaju jedan slog, pa im je potreban čitav dan a da nisu u stanju da dovrše rečenicu. Ukratko, to je urođeno stanje i, naravno, ujedno je vrsta fizičkog nedostatka. Da li to uključuje iskvarenu narav? (Ne.) Ne uključuje iskvarenu narav. Ako neko kaže: „Zamuckuješ u govoru; sigurno si lukav!” ili „Još i mucaš dok govoriš; kako možeš da budeš tako nadmen?” – da li su takve izjave tačne? (Nisu.) Mucanje, kao nedostatak ili mana, nema veze ni sa jednim aspektom čovekovih iskvarenih naravi. Prema tome, mucanje je urođeno stanje i vrsta fizičkog nedostatka. Očito je da ne uključuje čovekove iskvarene naravi i s njima nema nikakve veze. Postoji još jedna situacija koja uključuje mucanje: pojedini ljudi dok govore obično ne zamuckuju, ali kad im postaviš pitanje, oklevaju i posrću; treba im čitav dan da izgovore jednu rečenicu, a ti i dalje ne možeš da zaključiš šta pokušavaju da kažu. Govor im nikad nije dovoljno konkretan, navodeći te da uvek pogađaš šta su zapravo hteli da kažu – to što nagađaš, postaje ono što su oni mislili. U suprotnom, koriste osmeh umesto da kažu šta misle. Ukratko, na tvoje pitanje oni naprosto ne odgovaraju direktno. Na primer, ti ih pitaš: „Odakle si došao?” A oni će: „Ja… ja… pa, samo sam tumarao okolo i…” Nakon što to čuješ, i dalje ne znaš odakle su došli. Ili ih pitaš: „Kako procenjuješ kov tog čoveka?” Oni kažu: „Njegov… kov, pa… svi mi, znaš… niko od nas… hm… nije baš… načisto.” Zašto govore tako isprekidano i rascepkano? Je li to mucanje ili zamuckivanje? Čini se da nije. Pa, zašto onda tako govore? Ako to nije zbog mucanja ili zamuckivanja, koji je razlog tome? (Njima gospodari iskvarena narav.) Ovo je očito otkrovenje naravi. To znači da, kad nešto iskazuju ili nešto rade, njima gospodari narav koja je deo njihovog života i koja ih navodi da govore i postupaju kako bi postigli određeni cilj. Koji je taj cilj? Da prikriju prave činjenice, da izbegnu da ti kažu prave činjenice; ne žele da baš jasno objasne stvari. Zašto tako postupaju? Zato što smatraju da ako objasne šta se zaista događa, moraće da snose posledice – bilo tako što će nekog uvrediti ili tako što će sebi naneti štetu. Ne žele da snose ove posledice; ne žele da znaš prave činjenice. Ovo su način i stil govora i postupanja kojima gospodare iskvarene naravi. Život koji njima gospodari da bi se tako ponašali predstavlja njihovu prirodu, a takvo njihovo postupanje dokazuje da nemaju nikakvu istinu. Oni ne govore u skladu sa istina-načelima. Dakle, kako bi trebalo da govori neko da bi govorio u skladu sa istina-načelima? Da bi to učinio, čovek treba da bude poštena osoba, baš kao što Bog kaže: „Samo recite ’da’ kada nešto tvrdite, i ’ne’ kada nešto poričete.” Da li oni rade ovo? (Ne.) Šta oni rade? Niti kažu „da” kada nešto tvrde, niti kažu „ne” kada nešto poriču. Koji metod koriste? Govore dvosmisleno, koristeći varljive i rđave načine da izraze ono što misle kako bi postigli svoj cilj da sebe zaštite. Za rešavanje stvari ili izražavanje nečega koriste metode kojima ih je podučio i u njih usadio Sotona. Ovo je očito iskvarena narav Sotone. Ovo nije plitko otkrovenje ljudskosti, već otkrovenje načina postupanja pod prevlašću Sotonine iskvarene naravi.

Hajde da nastavimo sa još jednim ispoljavanjem: uživanjem u uzbuđenjima i negodovanjem prema bezličnosti; preduzimanjem svega i pravljenjem svih životnih izbora u cilju uzbuđenja. Kakav je ovo problem? Pre svega, da li to potpada pod interesovanja i hobije u okviru urođenih stanja? (Da.) Da li zaista potpada? Pažljivo razmislite – da li pod to zaista potpada? Da li je uživanje u uzbuđenjima normalno u ljudskoj racionalnosti? (Nije normalno.) Pa, da li je to onda prikladno svrstati pod urođena stanja? (Nije.) Kad se tako posmatra, nije prikladno. Pod koji problem se podvodi ovo ispoljavanje? Ako kažemo da je uživanje u uzbuđenjima iskvarena narav, kakva je onda to iskvarena narav? Je li to nadmenost, lažljivost ili podmuklost? (Nijedna od njih.) To nema veze ni sa jednom vrstom iskvarene naravi. Pa, kakav je onda to problem? (To je problem ljudskosti.) Kakav je to problem ljudskosti? Je li to slučaj kad je neko nedoličan? (Da.) To je slučaj kad se neko vlada neprimereno i onako kako ne dolikuje, dok uživa u uzbuđenjima i nemiran je. Nemir označava nedostatak normalne ljudskosti. On ne uključuje savest, već prvenstveno odražava nedostatak racionalnosti u normalnoj ljudskosti. Takvi ljudi ne mogu da se drže jednog zadatka niti da izvršavaju svoje dužnosti poslušno i savesno. Oni nisu u stanju da rade stvari kao odrasle osobe; nedostaje im zrelo razmišljanje, zreo stil ličnog vladanja i zreo način izvršavanja stvari. U najmanju ruku, ovo je nedostatak u njihovoj ljudskosti. Naravno, to ne dostiže nivo problema njihovog karaktera, već se odnosi na stav na osnovu kog se vladaju i postupaju. Uživanje u novotarijama i uzbuđenjima, nedoslednost u svemu što rade, nesposobnost da istraju, nemir i neprimerenost, kao i večita želja da se traga za uzbuđenjima i isprobaju pomodne novotarije – problemi ove vrste spadaju u nedostatke ljudskosti. Ljudima koji uživaju u uzbuđenjima nedostaje racionalnost normalne ljudskost; nije im lako da podnesu odgovornosti i posao koje odrasli ljudi treba da podnose. Koji god posao da obavljaju, ukoliko ga rade dugo i on izgubi novine u sebi, oni ga smatraju dosadnim, gube zanimanje da ga obavljaju i žele da tragaju za osećajem novine i uzbuđenja. Kad nema uzbuđenja, oni osećaju da su stvari bezlične, pa mogu čak da iskuse i osećaj duhovne praznine. Kad se tako osećaju, srce im postaje nemirno i žele da tragaju za uzbuđenjima ili stvarima koje ih zanimaju. Neprekidno žele da rade nešto neuobičajeno. Kad god otkriju da su posao koji rade ili stvari kojima se bave dosadni ili nezanimljivi, oni gube želju da sa njima nastave. Čak i ako je to posao koji treba da rade ili posao koji ima smisla i vrednost, oni ne mogu da budu istrajni. Pogledajte kako među nevernicima ima mnogo onih koji često koriste narkotike. Šta god bio razlog u pozadini toga, oni uživaju da koriste narkotike ne bi li tragali sa osećajem uzbuđenja i tragali za iracionalnim senzacijama koje su van okvira onoga što normalni ljudi poseduju. Ljudi koji uživaju u uzbuđenjima slični su onima koji se zarad stimulacije oslanjaju na narkotike. U načinu na koji se vladaju, nedostaje im racionalnost normalnih ljudi i, pri izboru sopstvenog životnog stila, uvek im se dopada da streme ka nerealnim i transcendentalnim senzacijama. To je veoma opasno. Za ljude ovog tipa, gledano spolja, deluje da nemaju nikakvih većih problema. Ako ne raspoznaš takve ljude niti prozreš njihovu suštinu ili suštinu ove vrste problema, mogao bi da pomisliš: „Ovi ljudi naprosto imaju nestabilnu narav; imaju trideset i kusur ili četrdeset i kusur godina, ali su i dalje nezreli poput dece.” U stvarnosti, duboko u sebi, ljudi ovog tipa neprekidno tragaju za uzbuđenjima. Šta god da rade, nedostaju im misli i svest odraslih ljudi, kao i pristup i stav uz koje odrasli ljudi rešavaju stvari. Stoga su takvi ljudi veoma problematični. Njihova ljudskost možda nije loša i njihov karakter nije naročito podao, ali im je zbog ovog nedostatka sopstvene ljudskosti vrlo teško da budu kompetentni za važan posao, a posebno za određene važne segmente posla. Kad s njima u zajedništvu razgovaraš o istini, oni kažu: „Sve razumem; naprosto to ne mogu da učinim.” Ne mogu da žive niti da rade pravilno i savesno sa mislima i stavovima normalnih ljudi. Srce im je uvek nemirno. Ljudi sa takvim ispoljavanjima takođe su vrlo problematični. Ovim završavamo naš razgovor o ispoljavanju uživanja u uzbuđenjima.

Hajde da u nastavku razgovaramo o osetljivosti. Upotrebićemo najprostiji način da je kategorišemo, počevši od metode eliminacije. Da li je osetljivost urođeno stanje? (Nije.) Je li onda iskvarena narav? (Nije.) Ako neko ima ispoljavanje osetljivosti, da li je to otkrovenje iskvarene naravi? (Nije.) Osetljivost se ne odnosi na osećaj svraba nakon što se pojede određena vrsta namirnice niti na kijanje ili suzenje očiju nakon što se pomiriše određeni miris; ne odnosi se na polensku alergiju, na alergiju na kikiriki niti na ikakvu alergiju na konzervanse ili hemijska jedinjenja – ne odnosi se na fizičku osetljivost. Fizička osetljivost ima veze sa posedovanjem osetljive konstitucije, koja je sklona alergijskim reakcijama izazvanim određenim spoljašnjim štetnim mirisima ili materijama – to je fizička osetljivost. Fizička osetljivost je samo instinkt među čovekovim urođenim stanjima – ona je deo nečije urođene konstitucije. Međutim, osetljivost o kojoj se ovde raspravlja na to se ne odnosi. Nakon što smo isključili urođena stanja i razmotrili da ovaj tip osetljivosti obično ne doseže do nivoa iskvarene naravi – u smislu da nema konkretnog otkrovenja iskvarene naravi – kakav je onda problem ta osetljivost? (To je problem ljudskosti.) Da li je to vrlina ljudskosti ili je to njena mana? (To je mana ljudskosti.) Jasno je da je to mana ljudskosti – ako čak ni to ne možete da uočite, onda ste previše neuki. Da li je dobro ili nije dobro biti osetljiv? Pošto je to mana ljudskosti, ona svakako nije dobra. Šta znači osetljivost? Izrazite to svojim rečima. (Posedovanje preosetljivog uma.) Da li je posedovanje preosetljivog uma mentalno oboljenje? Recite Mi, da li ljudski nervi načelno postaju preosetljivi? Nervi se nalaze unutar ljudskog mišićnog tkiva i ne dolaze u dodir sa spoljašnjim vazduhom, prašinom ili drugim supstancama – pa kako bi onda mogli da postanu preosetljivi? Ako je neki čovek uvek osetljiv, zar to nije problem u njegovim mislima? Ako postoji problem u njegovim mislima, znači li to da postoji problem u njegovom umu? (Da.) Problem u umu je rukovođen njegovim mislima, a ako je rukovođen njegovim mislima, onda je to problem povezan s njegovom ljudskošću. Kad su u pitanju određeni pogled, reč ili način na koji neko nešto kaže odnosno kad naiđe na neko okruženje ili na određenu vrstu situacije, taj čovek će to preterano tumačiti, povezaće to sa sobom, a zatim će ga obuzeti emocije uznemirenosti, potisnutosti, tuge i potištenosti, ponekad će čak zapasti u negativnost ili – još gore – pokazivaće negativna ispoljavanja traganja za osvetom, neprijateljstva i tako dalje. Ova ispoljavanja u potpunosti dokazuju da je osetljivost svojevrsni nedostatak ljudskosti. Nedostatak znači da ukoliko imaš takav problem, ljudskost koju otkrivaš nije normalna. Bilo da je taj problem izazvan tvojim mislima, mentalnim stanjem, razumom ili konkretnim predstavama i gledištima u određenom smislu, to je u svakom slučaju nedostatak unutar tvoje ljudskosti. On dovodi do toga da ljudskost koju otkrivaš bude nenormalna, da ne odgovara racionalnosti i savesti normalne ljudskosti, niti mislima i gledištima koji nastaju u misaonim obrascima normalne ljudskosti, ili da ne odgovara stavu koji bi čovek trebalo da ima u kontaktu s drugima i u bavljenju stvarima. Ukratko, ono što se otkriva u ovom aspektu ljudskosti u osnovi je nenormalno mentalno stanje. Na primer, neki ljudi postaju preosetljivi zato što ih neko slučajno ovlaš pogleda – pretpostavljaju da ih ta osoba gleda s visine, postaju nesrećni, pa čak plaču zato što ih je to uznemirilo. Recite Mi, zar to nije nenormalno mentalno stanje? Zar to nije mentalno oboljenje? Da li je tačno to što kažem? (Jeste.) Ovo ispoljavanje ljudskosti, da budemo precizni, jeste mentalno oboljenje. Drugi ljudi im ništa ne rade, a oni ipak nekoliko dana nekontrolisano plaču i to ne mogu da prebole. To je nedostatak ljudskosti. Kad si okružen ljudima ovog tipa, osećaš se posebno stegnuto i sputano, ne znaš kad bi mogao da na sebe navučeš nevolju ili da sebi stvoriš probleme, pa moraš da budeš izuzetno obazriv kad pred njima govoriš, uzastopno preispitujući sopstvene reči: „Budem li rekao ovu reč, hoće li pomisliti da ih gledam s visine? Ako s njima ne razgovaram, hoće li misliti da o njima imam određeno mišljenje? Ako im kažem nekoliko reči, hoće li misliti da imam neki skriveni motiv? Kako tačno da pravilno postupim?” Na kraju dođeš do zaključka: ljudi ovog tipa su naprosto mentalno oboleli – zaista problematični! Kako god da im pristupiš, nikad ne valja; šta god da kažeš odnosno šta god da uradiš, nikad to ne prihvataju kako treba. Njihova ljudskost je posebno nenormalna. Nakon što s takvim ljudima provedeš mnogo vremena, naprosto poželiš da se od njih udaljiš i da ih izbegneš, nemajući želju za ikakvim daljim kontaktom. Ljudi ovog soja nemaju razmišljanje normalne ljudskosti – mentalno su oboleli. Osetljivost se odnosi na ova ispoljavanja; ona je nedostatak ljudskosti. Iako predstavlja nedostatak ljudskosti, ona nije jednostavnija od iskvarene naravi. U slučaju da neko ima nedostatak ili problem ljudskosti, u njegovom druženju s drugima će nastati brojne nevolje; s takvom osobom biće teško družiti se, a biće i teško korigovati je. Ovo je ispoljavanje ljudskosti.

Hajde da porazgovaramo o još jednom ispoljavanju – tvrdoglavosti. Kakav je ovo problem? (To je nedostatak ljudskosti.) Hajde da najpre isključimo urođena stanja – tvrdoglavost sasvim sigurno nije urođeno stanje, nije data od Boga. Povrh toga, tvrdoglavost ne dostiže nivo iskvarene naravi. Prema tome, ona je nedostatak ljudskosti. Koja su konkretna ispoljavanja tvrdoglavosti? Postoji li određena uzajamna povezanost između tvrdoglavosti i apsurdnosti? (Postoji izvesna uzajamna povezanost.) Uzajamna povezanost u određenom stepenu postoji. Dakle, koja su ispoljavanja tvrdoglavosti? Navedite neki primer. Kakvi ljudi su skloni tome da budu tvrdoglavi? Koje reči i postupci su ispoljavanja tvrdoglavosti? (Pri suočavanju sa određenim ljudima, događajima i stvarima, tvrdoglavi ljudi imaju običaj da budu opsednuti nekim stvarima.) Opsednutost stvarima je jedan aspekt. Navedite primer – kakvim to stvarima oni postaju opsednuti? (Kad neko ukaže na njihove probleme, oni vole da navode izgovore i da posežu za lažnom argumentacijom. Uvek se čvrsto drže nekog izraza ili nekih reči ne bi li sebe odbranili, odbijajući da prihvate istinu ili da prihvate orezivanje. Uporni su u svojoj argumentaciji da bi sebe opravdali, objašnjavajući razloge u pozadini svojih postupaka.) Kad ih drugi orezuju ili s njima u zajedništvu razgovaraju o istina-načelima, oni to ne prihvataju. Umesto toga, sve vreme ističu sopstvene izgovore i opravdanja, tvrdeći da su im namere ispravne, nimalo ne uviđajući sopstvene greške. Ovo je jedno od ispoljavanja opsednutosti. Neki ljudi počine bezobzirna nedela i budu otpušteni, ali o sebi ne razmišljaju. Umesto toga kažu: „U svakom slučaju, Bogu se ne dopadam, a ja nisam neko ko voli istinu, tako da to je to – nema svrhe da se teži nečemu višem.” Neko ih posavetuje: „Ne treba da budeš tako negativan. Kov ti omogućava da shvatiš istinu – treba da težiš nečemu višem!” Oni odgovaraju: „Ako je Bog odredio da nećeš dobiti dobro odredište, nema svrhe, čak i da težiš nečemu višem. Koliki god trud da uložiš odnosno koliko god da dobro radiš, beskorisno je.” Oni u svom srcu neprekidno pogrešno razumeju Boga i s Njim se nadmeću. Šta god da drugi kažu, oni to odbijaju da prihvate. Koliko god da se to što kažeš podudara sa njihovim stanjem odnosno koliko god bi to moglo da im pomogne da se preokrenu i postignu određeni razvoj, oni to i dalje ne prihvataju. Uvereni su da su njihove sopstvene misli tačne. Je li ovo ispoljavanje tvrdoglavosti? (Jeste.) Oni odlučno i čvrsto veruju: „Bogu se ne dopadam. Šta god da uradim, Bog mi neće pokazati blagodat – Bog me je ostavio po strani. Znam da nisam neko ko voli istinu, pa nema svrhe da težim nečemu višem. Ako mogu da izvršavam bilo koju dužnost, uradiću tek nešto malo. Ako me budu nazivali službenikom, neka tako i bude. U svakom slučaju, pustiću stvari da idu svojim tokom. Dokle god postoji tračak nade, neću otići.” U stvari, s obzirom na njihov kov i razna druga stanja, oni ne treba da budu ovako negativni – i dalje su u stanju da urade neke vredne stvari i u izvršavanju svojih dužnosti mogu da postignu određene rezultate. Ipak, zbog svoje tvrdoglavosti, oni odbijaju da teže nečemu višem, ne menjaju svoj kurs i ne kaju se; u svom srcu, veruju da im Bog neće pokazati blagodat. Drugi u različitoj meri dobijaju svetlost i prosvećenje i Bog im često pokazuje određenu blagodat, ali oni to ne mogu da osete, pa u svom srcu gaje određenu ogorčenost prema Bogu. Je li to tvrdoglavost? (Jeste.) Neki ljudi razmišljaju: „Oni koje u Božjoj kući unapređuju i neguju jesu oni koji su vični govoru, poseduju talente i vrline i sebe umeju da predstave. Ljude poput nas, koji sebe ne umeju da predstave i koji nisu rečiti, Božja kuća zanemaruje. Bog nam ne pruža nikakve prilike. Čak i ako posedujemo talente, beskorisno je. Čak i ako imamo kov i moć razumevanja, nebitno je – i dalje moramo da stojimo po strani. Pogotovo zato što dolazimo iz siromašnih sredina, izgledamo prosečno i ne znamo kako da se doteramo, nećemo nikad nigde doći do izražaja. Ceo naš život biće naprosto takav – bez statusa u svetu i bez statusa u Božjoj kući.” Da li je ovo ispoljavanje tvrdoglavosti? (Jeste.) Na osnovu ova dva primera, možete li jasno da objasnite šta je tvrdoglavost? (Tvrdoglavost je kad se neko drži sopstvenih ideja i odbija da bilo koga posluša.) (Kad se neko drži sopstvenog krutog gledišta.) Narodski rečeno, tvrdoglavošću nazivamo to kad se neko drži sopstvenog krutog gledišta, ali nisu svi oblici toga tvrdoglavost – zavisiće od toga da li je kruto gledište kojeg se neko drži ispravno ili nije. Ako je kruto gledište kojeg se neka osoba drži ispravno, onda je to ipak prihvatljivo. Na primer, ako se neko drži svog krutog gledišta, govoreći: „Uprkos svemu, čovek mora da postupa sa savešću”, onda je ovo gledište relativno pozitivno. Ali ako je kruto gledište kojeg se neko drži neispravno i ne odgovara činjenicama, a on ipak odbija da ga otpusti i niko, šta god da mu kaže, ne može da ga navede da se predomisli i promeni svoja gledišta, onda je to tvrdoglavost. Tvrdoglavost je iščašen način shvatanja – slučaj kad se ljudi tvrdoglavo drže iščašenih misli i gledišta. Ona ne odgovara ljudskosti niti zdravom razumu, a još manje odgovara Božjim zahtevima; naravno, ona nipošto nema nikakve veze ni sa istinom. Tvrdoglavost se odnosi na to kad neko, pod uticajem svoje naprasitosti i emocija sopstvene ljudskosti, ne odustaje od svojih iščašenih misli i gledišta. Ljudi koji pokazuju ovakva ispoljavanja jesu tvrdoglavi ljudi. Na primer, nakon što prihvate da budu orezani i sebe spoznaju, neki ljudi osećaju da su u toj stvari pogrešili i da treba da se pokaju. Oni to vide kao prestup i veruju da je orezivanje bilo ispravno, da je orezivanje srećom došlo u pravi čas, te da bi bez njega bila napravljena velika greška. Međutim, tvrdoglavi ljudi tako ne razmišljaju. Oni kažu: „Kad me orezuju, na mene gledaju s visine – istresaju se na meni jer im se ne sviđam. Možda sam se našao u nebranom grožđu i zadesila me je loša sreća. Slučajno su ljuti i nemaju na kome to da iskale, pa se na meni istresaju tako što me orezuju.” Drugi kažu: „Nije tako kao što ti misliš. Zašto ne ispitaš u čemu si pogrešio? Jesi li tu stvar rešavao u skladu sa načelima? Jesi li prekršio istina-načela?” Oni te stvari ne ispituju. Umesto toga, stvari analiziraju, shvataju ih i pristupaju im uz emocije i plahovitost. Ukratko, u najvećem broju slučajeva, tvrdoglavi ljudi ne prihvataju pozitivne stvari niti istinu – oni čak ne prihvataju ni pozitivne misli i gledišta. Šta god da im se dogodi odnosno u kakvom god okruženju da se nađu, oni tome pristupaju tvrdoglavo i drže se s potpunom sigurnošću. Čak i kad s njima u zajedništvu razgovaraš o istini, oni to ne prihvataju i veruju da je ono čega se drže sasvim u skladu sa činjenicama. Šta često kažu? „To što čujete nije pouzdano; realno je samo ono što vidite. To što ja vidim jesu činjenice. Čak i ako je to što kažeš istina, ako to nisi video, nemaš pravo da o tome govoriš.” Za ono što vide veruju da su činjenice i da su te činjenice u osnovi upravo onakve kakvima se na površini čine. Kad govoriš o istini, beskorisno je – u njihovim očima, istina je samo fasada, samo paravan, reči koje lepo zvuče. Stoga je ne prihvataju. Oni slepo veruju: „Ono što kažem je istinito – nije laž – zato što sam video istinitost činjenica. Video sam proces nastanka činjenica.” Na primer, kad tvrdoglava osoba vidi neki par koji se svađa, pri čemu i suprug i supruga viču kako hoće da se razvedu, ona zaključi da će se oni sigurno razvesti. Drugi kažu: „Samo zato što si ih video da se oko razvoda svađaju ne znači nužno da zaista žele da se razvedu. Kad su ljuti, ljudi izgovaraju grube reči. U stvari, to dvoje ljudi je obično međusobno vrlo privrženo – njihov odnos stoji na snažnom temelju. Iako se ceo život svađaju, jedno bez drugog ne mogu da žive. Ta supruga je rekla nekome ko je upoznat sa situacijom da je nemoguće da se razvedu. Stoga, na osnovu tih činjenica i njihovog uobičajenog načina života, verovatno se neće razvesti.” Tvrdoglava osoba u to ne veruje. Kasnije odlazi da proveri i uverava se da se ovaj par zaista nije razveo, ali i dalje tvrdoglavo veruje: „Samo se gledano spolja nisu razveli; privatno su se već potajno razveli. Samo to nisu obelodanili zbog svoje dece.” Vidiš, i dalje se tvrdoglavo drže te stvari. Veruju samo onome što vide svojim očima i u sopstveni sud, bandoglavo istrajavajući u tome da su njihov sud i njihove misli i gledišta ispravni. Čak i kad činjenice nisu takve, niti su suština i koren problema takvi, oni i dalje veruju da upravo jesu. Njihovo shvatanje svih stvari isključivo se oslanja na njihove sopstvene predrasude, plahovitost i emocije – oni ne prosuđuju na osnovu prirode činjenica niti na osnovu korena problema. Čak i ako se situacija promeni, način njihovog razmišljanja i njihove misli i gledišta ostaju nepromenjeni. Ovo su ispoljavanja tvrdoglavih ljudi.

Kad se tvrdoglavi ljudi susretnu sa konkretnim problemima, način njihovog rešavanja tih problema i narav koju otkrivaju obuhvataju iskvarenu narav. Tvrdoglavost je veliki nedostatak ljudskosti. Naravno, to ne doseže do nivoa karaktera ili integriteta – samo je povezano sa stavom, mišlju i gledištem uz koje dolaze u kontakt s drugim ljudima i stvari rešavaju. Ako je čovek tvrdoglav, to je dovoljno da pokaže da njegova ljudskost ima nedostatak. Kad se taj nedostatak otkrije u konkretnoj stvari, to što taj čovek otkriva više nije samo nedostatak ljudskosti. Ako je u datoj situaciji on tvrdoglavo uporan u svom izopačenom shvatanju i u svojim gledištima, verujući da su oni u skladu s istinom i, ko god da s njim u zajedništvu razgovara o istini, on to ne može da prihvati – pa čak tvrdoglavo postupa i daje neke tvrdoglave izjave – onda to više nije samo problem njegove ljudskosti. To se već uzdiglo na nivo problema sa njegovom naravi – uzdiglo se na nivo iskvarene naravi. Na primer, kad je reč o prihvatanju da bude orezan, ako krši načela u obavljanju stvari i čini bezobzirna nedela, taj čovek bi trebalo da prihvati orezivanje. Čak i ako ne prihvata orezivanje, i dalje treba da prihvati odgovarajuću kaznu i prekor. Međutim, umesto da to shvati ispravno, on se žali na svoju lošu sreću, govoreći: „Slučajno sam se našao na liniji vatre. Ta osoba koja me orezuje naprosto je ljuta i nema gde da iskali svoj bes – slučajno je nabasala na tu moju stvar, pa me je orezala.” Njegova misao, gledište i stav prema orezivanju jesu otkrovenje iskvarene naravi. Koje vrste iskvarene naravi? (Nepopustljivosti i odbojnosti prema istini.) Odbojnosti prema istini i nepopustljivosti. Njegove misli i gledišta u vezi sa ljudima i stvarima spadaju u tvrdoglavost njegove ljudskosti, ali su iskvarene naravi koje daju povoda ovim tvrdoglavim mislima i gledištima nepopustljivost i odbojnost prema istini. To suštinu ovog problema čini ozbiljnom – takvi ljudi su bezvernici. Tvrdoglavost je nedostatak ljudskosti. Koje glavne karakteristike iskvarenih naravi ona obuhvata? Nepopustljivost i odbojnost prema istini – to je podiže na nivo iskvarenih naravi. Šta u ovome primećujete? Neki nedostaci u ljudskosti, koji obuhvataju misli, gledišta i stavove na osnovu kojih se ljudi vladaju i postupaju, mogu dostići razmere iskvarenih naravi. Na primer, mucanje je nedostatak ljudskosti. Čovek koji muca će mucati šta god da govori. Samo mucanje nije iskvarena narav i ne uzdiže se na nivo iskvarene naravi. Međutim, ako reči izgovorene kroz mucanje u sebi sadrže određene misli, a te misli su nastale pod uticajem iskvarene naravi, u tom slučaju, bez obzira na to da li je taj čovek neko ko prirodno muca ili ne, misli u pozadini njegovih reči obuhvataju iskvarenu narav. Mucanje je problem u govoru – ono nema veze sa iskvarenom naravi. Međutim, iskvarena narav pokreće ili izaziva misli i gledišta koja su u pozadini ovakvog načina govora. Dakle, vidiš, kad nedostatak ljudskosti obuhvata urođena stanja, on nema nikakve veze sa iskvarenom naravi. Ali, ako nedostatak ljudskosti obuhvata podle, iščašene ili negativne elemente nečijeg karaktera, on uključuje iskvarenu narav. Da li razumete? (Da.)

Hajde da porazgovaramo o obamrlosti, još jednom ispoljavanju. Kakav je ovo problem? (Nedostatak ljudskosti.) Obamrlost je nedostatak ljudskosti. Koja su uobičajena ispoljavanja obamrlosti kod ljudi? Tromo reagovanje, usporeno kretanje i nedostatak fleksibilnosti pri obavljanju stvari, a kad se razmišlja o problemima, premalo ideja ili sposobnost da se razmatra samo relativno mali broj aspekata problemȃ. Sve to nazivamo obamrlošću. Na koji aspekt ljudskosti se odnosi obamrlost? Odnosi se na dubinu čovekovog posmatranja ljudi i stvari, dubinu čovekovog vladanja i postupaka, kao i na čovekovu inteligenciju ili kov kad je reč o posmatranju ljudi i stvari i vladanju i postupanju. Uopšteno govoreći, kakav čovek se opisuje rečju „obamro”? (Čovek relativno lošeg kova.) Obamrlost znači da čovek ima loš kov, nisku inteligenciju i trome reakcije – obamrlost je posedovanje ovih ispoljavanja. Obamrlost je veliki nedostatak ljudskosti. Ova obamrlost se ne odnosi na tvoju ruku ili nogu koja je utrnula i bez osećaja u sebi – nije reč o takvoj fizičkoj neosetljivosti. Niti se ona odnosi na osobinu ličnosti kao što su tupost, ukočenost ili krutost. Umesto toga, to je mentalna reakcija ili ispoljavanje čovekove inteligencije u rešavanju problema. U uobičajenim okolnostima, ovaj tip čoveka često je u stanju tuposti, gluposti i odsustva reakcija kad je reč o ljudima, događajima i stvarima oko njega. Odnosno, on stvari vidi, ali suštinu tih stvari ne može da prozre i ne može u njima da primeti probleme. Kad ga podsetiš da tu postoji neki problem, on nema čak ni reakciju i ne zna da je to problem. Čak i ako mu neko ukaže na problem, on i dalje ne može da prozre ozbiljnost tog problema niti njegovu suštinu. Shodno tome, mnogim stvarima se bavi veoma sporo. To je obamrlost. Sama po sebi, obamrlost je nedostatak ljudskosti. Bez obzira na starost obamrlih ljudi odnosno na činjenicu da li im je bilo koji deo fizičkog tela utrnuo, kad je reč o ispoljavanjima njihove ljudskosti u ovom smislu, oni ne mogu da obavljaju konkretan, osnovni posao, niti mogu da prihvate posao koji podrazumeva tehnički sadržaj ili je po prirodi visoko specijalizovan. Naravno, takvi ljudi takođe nisu sposobni ni da budu starešine ni delatnici. Ako su starešina ili delatnik obamrli, u poslu koji oni obavljaju doći će do problema, taj će se posao potpuno zaustaviti i paralisati. Oni nisu u stanju da probleme uoče i ne mogu odmah da ih reše, pa pri nastanku raznih problema, ne mogu da ih primete i ti problemi ne mogu da budu rešeni. Svojim očima ne mogu da vide probleme, pa ne mogu da se uhvate u koštac s njihovim rešavanjem i ne znaju koji posao je najvažnije obaviti. Svakoga dana oni mogu rutinski da obavljaju tek ponešto površnog posla. Kakve god radne aranžmane da izdaje Višnji, oni ih prosleđuju drugima, a nakon što ih proslede, nemaju predstavu mogu li se oni pravilno sprovesti, kakvi se rezultati mogu postići odnosno kakvi će biti posledični efekti. Ne mogu ništa da prozru. Koliko god ljudi da oko njih čini zlo ili da izaziva ometanja ili prekide, oni to ne mogu da zapaze. Ne znaju ni koliko posla treba nadgledati niti koji konkretan posao treba sprovesti. Neko ih pita: „Jesi li organizovao taj posao i nekome ga dodelio?” A oni kažu: „Sve je sređeno. S njima sam razgovarao u zajedništvu i jednom sam im naglas pročitao radni aranžman – svi znaju za njega.” Da li je ovo sprovođenje radnog aranžmana? (Nije.) Sprovođenje radnog aranžmana nalaže, pre svega, da se pravilno dodele odgovornosti starešina i delatnika, da se precizira koji se starešina bavi kojim poslom i da se pobrine oko toga da svaki segment posla bude dodeljen konkretnim ljudima. Osim toga, starešinama i delatnicima se mora konkretno reći kako da ga urade i u skladu sa kojim načelima. Sve se te stvari moraju jasno objasniti tako da svi znaju kako taj posao da obave. Jedino je to pravo značenje dodeljivanja posla. Pri obavljanju posla, neki ljudi drugima samo naglas pročitaju radni aranžman, od svih traže da kažu šta su razumeli i kako se povodom toga osećaju i to je sve. Dokle god vide da su svi zauzeti izvršavanjem svojih dužnosti, oni pretpostavljaju da je radni aranžman dobro sproveden. Pitaš li ih u tom trenutku: „Imaju li braća i sestre ikakvih poteškoća u izvršavanju svojih dužnosti? Ima li i dalje nekih problema? Jesi li besedio da ih razrešiš?”, oni odgovaraju: „Nisam čuo ni za kakav problem – sad ću da proverim.” Zapravo, osoba zadužena za posao nije navela nijedan problem niti teškoću, ali te teškoće postoje. Budući da je ta osoba previše obamrla, ona ne može da ih primeti. Na primer, ona ne može da zapazi čak ni ako dvoje ljudi nisu u stanju da međusobno sarađuju i pri izvršavanju svojih dužnosti se međusobno nadmeću za status, a to se odražava na posao. Ta osoba čak kaže: „Odnos među njima je prilično dobar – obavljaju razgovore i međusobno komuniciraju. Da ne mogu da sarađuju, ne bi ni razgovarali.” Ljudi pitaju tu osobu: „Da li se međusobno nadmeću za status? Mogu li skladno da sarađuju?” Ona odgovara: „Ne znam za to.” Tek nakon provere, otkriva se da to dvoje ljudi nisu u stanju da sarađuju i da se međusobno takmiče – nadmeću se ko drži uzvišenije propovedi, čiji je glas grleniji i ko može duže da govori. Božji izabrani narod je ove stvari još odavno primetio. Ako tu osobu pitaš: „Da li su ti problemi brzo rešeni?”, ona odgovara: „Ne, nisu rešeni. Nisam znao da je to posao koji treba ja da obavim.” Ona ne zna čak ni da reši tako veliki problem – zar nije maloumna? (Jeste.) Jedanput naglas pročita radne aranžmane, a zatim zahteva od svih da daju izjave i zavetuju se da će dobro izvršavati svoju dužnost, pa nakon toga smatra da je njen posao završen. Sebi govori: „Pamtim ko je crkveni starešina, ko je konkretno odgovoran za koji segment posla i ko je zadužen za rad na produkciji filmova”, ali naprosto ne vidi kako ti konkretni segmenti posla treba da se izvrše. Tako izgleda kad je neko obamro i tup – to su glupavi pojedinci. Oni ne mogu da primete nikakve probleme i ne znaju kako da besede o bilo kom aspektu istina-načela. Kad je reč o problemima koji se tiču istina-načela, oni ne znaju kako da besede o istini da bi ih rešili. Kad je reč o problemima koji se tiču kadrovskih ili administrativnih poslova, nijedan od njih takođe ne mogu da zapaze. Čak i ako vide da neko ne može da izvršava posao, oni ne znaju kako to da reše. Ne mogu ništa da prozru. U tome je značenje obamrlosti. Znaju samo da izgovaraju neke doktrine, ali za posao nisu kompetentni – imaju obamro i tup izgled. Recite Mi, da li je takav čovek starešina koji je u skladu s merilom? (Nije.) Ako su starešine i delatnici obamrli, onda je to problematično – oni neće moći da obave nikakav posao. Ako ne obavljaju posao koji bi trebalo da obavljaju, pa se, kad neko prijavi problem, tim problemom takođe i ne pozabave, onda to više nije samo problem obamrlosti, već je odsustvo normalne ljudskosti, i gubljenje normalne funkcije savesti i razuma.

Obamrlost je nedostatak ljudskosti. Iako se ovaj nedostatak ne uzdiže na nivo iskvarene naravi, ovaj problem je sȃm po sebi koban. Tu stoji živ čovek, sa čulima i udovima koji funkcionišu, ali on naprosto nema sposobnost normalne osobe da posmatra ljude i stvari odnosno da se vlada i postupa. Kad radi, on je poput beskorisne osobe koja nema nikakve misli – ne može da primeti nikakav problem, a još manje je u stanju da probleme rešava kad na njih drugi ukažu, i ne može da vidi koji posao treba da bude urađen. U njegovom umu, to izgleda kao da ga se ništa ne tiče. Shodno tome, ne može da izvršava nikakav posao – on je ništarija, beskorisna osoba. Zar ovaj problem nije dovoljno ozbiljan? Vidiš, tvrdoglavi i osetljivi ljudi makar imaju aktivne misli – oni poseduju razmišljanje normalne osobe; odnosno, njihov um neprekidno funkcioniše. Međutim, um obamrlih ljudi je prost; kao da im je um paralizovan, kao da su mrtvi. I premda imaju oči, šta god da vide, u njihovom umu izostaje bilo kakva reakcija i u sopstvenom umu o tome neće razmišljati; nemaju nikakve misli i u potpunosti su poput drvenih figura. Šta su drvene figure? To su ljudi izrezbareni u drvetu; gledano spolja, liče na ljude, ali kad im se obratiš, ne reaguju. Kažeš im da paze na kuću, ali kad im lopov opljačka kuću, oni ništa ne preduzimaju. Pitaš ih: „Zašto nisi pazio na kuću?”, a oni i dalje ne reaguju. Ako čovek ni na šta ne reaguje, onda je to veoma problematično. Drugim rečima, funkcije koje instinkti ljudskosti treba da izvršavaju – kao što su funkcije misli i svesti, i funkcije koje oči, uši, mozak i srce treba da obavljaju – ne mogu da se izvršavaju. Oni nemaju misli koje ljudi s normalnom ljudskošću treba da poseduju ili im takve misli nedostaju. To nazivamo obamrlošću. Obamrli ljudi se mnogo ne razlikuju od beskorisnih ljudi. Neki ljudi kažu: „Kažeš da su ljudi ovog soja obamrli, da njihove oči, uši i mozak ne mogu da obavljaju svoje funkcije. Ipak, ako ih uvrediš, oni reaguju. Ako pretrpe neki gubitak, na to odreaguju. Pa mogu li se i dalje smatrati glupacima?” Čak i pojedine životinje mogu da shvate ljudski govor – mogu da razumeju i dobre i loše stvari koje o njima govoriš. Ako neko, poput ljudskog bića, ne može da shvati ljudski govor, onda on ne ispunjava merilo da bude čovek. Prema tome, da bi se izmerilo da li je neko čovek, mora se koristiti merilo za ljude. Zašto pominjem životinje? Da bih ti stavio do znanja da si ti živo biće koje se nalazi u kategoriji stvorenih ljudi, a nisi životinja. Ako tebi, kao čoveku, nedostaju misli koje čak i životinje poseduju, onda ti u velikoj meri zaostaješ. Čak i životinje umeju da budu dobre prema onima koji se prema njima lepo ophode i svakodnevno im daju hranu, te umeju da se s njima zbliže. Ako tebi, kao čoveku, nedostaje takva ljudskost, zaslužuješ li da se i dalje nazivaš čovekom? Zašto pravim ovo poređenje? Da bih ti stavio do znanja da nisi životinja ili neka životinja višeg nivoa; ti si osoba, biće najvišeg ranga među svim stvorenjima koja je Bog stvorio – čovek. Imaš moć govora, sposobnost razmišljanja i sposobnost da shvatiš istinu. Bog te je stvorio da budeš gospodar među svim stvorenjima, da upravljaš svim stvarima i drugim živim bićima. Ti si upravnik svih živih bića među svim stvarima. Da bi njima upravljao, moraš da budeš iznad njih. Da bi imao sposobnost da njima upravljaš, moraš da budeš bolji od njih. Prema tome, pominjanje životinja nema za cilj da te omalovažava, već da te podseti i navede da shvatiš da od njih treba da budeš bolji. Treba da koristiš sposobnosti koje tvoja ljudskost treba da poseduje, kao i najrazličitije vrste zdravog razuma i sposobnosti koje si stekao otkako si rođen, da bi njima upravljao i predvodio ih, radeći ono što čovek treba da radi, što ti je Bog naložio da uradiš. Ako sebe smatraš stvorenim čovekom, treba da koristiš merilo za stvoreni ljudski rod da bi izmerio svoju ljudskost i svoju suštinu. To merilo ne sme biti niže od merila koje je Bog ustanovio za ljudski rod. Prema tome, da bi se izmerili čovekov kov i problemi u raznim aspektima njegove ljudskosti, mora se koristiti merilo za ljude. Mnogi ljudi su mentalno obamrli i reaguju tromo u smislu ljudskosti, zbog čega tokom izvršavanja svojih dužnosti mnoge od njih loše obavljaju – oni su nekompetentni za crkveni rad i nesposobni da praktično postupaju u skladu sa istina-načelima. Stoga, sebe moraš da spoznaš i da znaš sopstvenu meru. Ako ne poseduješ ovakav kov ili ljudskost, ili ako obamrlost imaš za nedostatak u svojoj ljudskosti, onda ne treba da se nadmećeš da budeš starešina ili nadzornik. Ako postaneš starešina ili nadzornik, za koji god crkveni posao da budeš odgovoran, ta crkva će postati paralisana. Za koji god segment posla da budeš odgovoran, taj posao će se naći u potpunom rasulu. Ako za njega nisi kompetentan, treba da staneš u stranu i da onima koji su u stanju da ga obavljaju prepustiš da to i čine. Da li razumete? (Da.) Posedovati svest o sebi, a zatim naučiti da ustupiš mesto onima koji su sposobniji i da druge preporučiš – to je načelo primene. Neki ljudi kažu: „U toj meri sam obamro da ne mogu da zaključim ko je dobar – kako ikoga mogu da preporučim?” Ako ne možeš da zaključiš ko ima dobar kov i ne možeš da daješ preporuke, neke lekcije moraš da savladaš. Kad vidiš da neko razume istinu i u stanju je da druge raspoznaje, od njega treba da učiš. Razgovarajući s njim više u zajedništvu, moći ćeš da naučiš neke stvari. Pošto obamrlost imaš kao nedostatak u svojoj ljudskosti, ne budi izbirljiv ili selektivan u pogledu dužnosti koje ćeš izvršavati. Ti sȃm imaš taj nedostatak, pa nema mnogo vrsta posla i dužnosti koje možeš da radiš. Ako se, uz mnogo napora, za tebe pronađe prikladan položaj, a ti si i dalje izbirljiv i selektivan, onda to nije problem obamrlosti niti nedostatak ljudskosti, već iskvarena narav. Koja iskvarena narav? Ona koju odlikuju nadmenost, nepokornost i nepoznavanje sopstvene mere. Ti si ništarija, beskorisna osoba, idiot, a ipak želiš da izvršavaš dužnosti koje su dostojanstvene, koje nisu zamorne, koje drugi izrazito cene – to ukazuje na nadmenu narav. Ako si ti izrazito obamro, imaš posao koji treba da obavljaš i stvari o kojima treba da brineš, ali ih ne radiš niti ih primećuješ, ako nemaš nameru čak ni da mrdneš prstom kad stvari krenu naopako, pa čak i kad vidiš da nešto škodi interesima Božje kuće, ti to ignorišeš, razmišljajući: „To nije problem u mojoj kući, pa se time neću zamarati”, to nije samo obamrlost, već nedostatak savesti i razuma. Ako imaš imalo savesti i razuma i poslove Božje kuće posmatraš kao sopstvene, onda treba da ispuniš svoju odgovornost i da ne dozvoliš da se naškodi interesima Božje kuće. Ali ako ti fali ova dobra namera i ne činiš čak nijednu dobru stvar, zar onda nisi tupa i obamrla osoba? Ovim zaključujemo naš razgovor o ispoljavanju obamrlosti.

Hajde da sad porazgovaramo o bestidnoj tvrdokornosti. Kakav je problem bestidna tvrdokornost? (Nedostatak ljudskosti.) Da li je to nedostatak? (To je problem lošeg karaktera.) Loš karakter označava lošu ljudskost. Na koji aspekt ljudskosti se odnosi bestidna tvrdokornost? Odnosi se na savest i razum, kao i na integritet i dostojanstvo. Tiče se aspekta čovekovog karaktera. Koja su konkretna ispoljavanja bestidne tvrdokornosti? Koje stvari ukazuju na to da je čovek bestidno tvrdokoran? Koje god bestidne stvari da radi, one su zasigurno ispoljavanja bestidne tvrdokornosti. Laskanje i podilaženje bez osećaja neprijatnosti – zar to nije bestidna tvrdokornost? (Jeste.) Zašto to nazivamo bestidnom tvrdokornošću? Zato što takvo ponašanje ukazuje na to da neki čovek nema osećaj stida. On je u stanju da izgovori određene reči kojima se krši savest normalne ljudskosti odnosno koje ne odgovaraju činjenicama i, ma koliko da te reči izazivaju osećaj nelagode ili su neprijatne, on pritom neće pocrveneti niti će srce početi da mu udara jače, i nije ga briga kako ga drugi doživljavaju nakon što te reči čuju; čak i da mu se drugi smeju, njega nije briga. Nedostaje mu osećaj stida, zar ne? (Da.) Nije li odsustvo osećaja stida upravo slučaj bestidne tvrdokornosti? Isto tako, kad je očito da je neko ništarija, a ipak se javno i dalje nadmeće za status i da bude starešina – nije li to bestidna tvrdokornost? (Jeste.) Ne samo da se on javno nadmeće, već i tokom izbora lažira glasačke listiće. Dok drugi glasaju za po jednu osobu, on dvaput glasa za sebe – nije li to bestidna tvrdokornost? (Jeste.) Kad drugi za njega ne glasaju, on glasa sȃm za sebe. Takvi ljudi se besramno i bez ikakvog osećaja stida nadmeću da postanu starešine – kako su samo bestidno tvrdokorni! Uopšteno govoreći, svi oni koji vole status i imaju ambiciju žele da sebe predstave u lepom svetlu kako bi ostali mogli da ih izaberu za starešine. Kad postanu starešine, osećaju se prilično ponosno, ali ako ne budu izabrani, osećaju se nesrećno i nezadovoljno – to je normalno ispoljavanje. Međutim, ljudi koji su bestidno tvrdokorni nisu takvi. Da bi postali starešine, oni se neće libiti da upotrebe svako sredstvo. Kažu: „Nikom se ne sviđam i niko neće glasati za mene, ali ću pronaći način da postanem starešina. Čak i da moram da varam i koristim podmukle metode, nateraću sve da me izglasaju za starešinu!” Drugi kažu: „Čak i ako postaneš starešina, nikom se i dalje nećeš sviđati. O tebi nemamo lepo mišljenje i reputacija ti je loša. Budeš li organizovao ikakav posao, niko te neće slušati.” Oni odgovaraju: „Čak i da me ne slušate, svejedno ću pokušati da budem starešina!” Koliko su samo takvi ljudi bestidno tvrdokorni! Sudeći prema ovome, zar takvim ljudima ne nedostaje svest o sebi? (Da.) Nedostaje im svest o sebi i u sebi imaju određenu nasilnu crtu. Sudeći prema mislima i gledištima bestidno tvrdokornih ljudi u pogledu njihovog vladanja, oni u svojoj ljudskosti nemaju nikakav osećaj stida, nije ih briga za integritet ili karakter, savest ili osećaj neprijatnosti, niti im je stalo do moralnosti i polazišta za sopstveno vladanje – sve to zanemaruju. Sudeći prema njihovim mislima i svesti, oni su krajnje glupi, neuki i niski. Zato se i kaže da imaju slab, loš karakter. Stoga su bestidne stvari koje čine zasigurno rukovođene njihovim pogrešnim mislima i gledištima. Tokom crkvenih izbora, uporni su u tome da njih same izaberu, da glasaju za sebe i da postanu starešine – neprihvatljivo im je da ne postanu starešine, a ako se to dogodi, braću i sestre će mrzeti zato što za njih nisu glasali. Kad otkriju da za njih nisi glasao, to im se ne dopada. Šta god da kažeš, nečim će ti uzvratiti. Izrazito su grubi kad s tobom razgovaraju, kao da iz njih kulja plamen. Ujedno razmišljaju kako da ti se osvete i da te muče, a mogu čak odbijati da do kraja svog života s tobom ijednu reč progovore. Ono što se tim konkretnim postupcima takvih ljudi otkriva jeste iskvarena narav. Kakva je ovo iskvarena narav? (Podmuklost.) Blago rečeno, to su nadmenost i precenjivanje njihovih sopstvenih sposobnosti – oni naprosto žele da budu starešine. Međutim, sudeći prema načinima obavljanja stvari i raznim ispoljavanjima, oni su ljudi koji imaju podmuklu narav. Iskvarena narav ovih bestidno tvrdokornih ljudi koji imaju podlu ljudskost vrlo je očigledna. Svi njihovi postupci mogu da se uzdignu na nivo iskvarenih naravi. To što su bestidno tvrdokorni jedno je od ispoljavanja njihovog karaktera; u svom govoru i postupcima se zatim rukovode ovim aspektom svog karaktera, pa shodno tome mogu da počine brojna bestidna nedela i otkriju razne iskvarene naravi, kao što su nadmenost i podmuklost. Stoga, u određenoj meri, podmukla ispoljavanja koja se otkrivaju iz čovekovog karaktera potpadaju pod iskvarene naravi; sva ova ispoljavanja su povezana i isprepletena sa njegovom priroda-suštinom, a njegova konkretna otkrovenja svake iskvarene naravi potiču iz njegovog podlog karaktera. Stoga su podao karakter i iskvarene naravi međusobno povezani. Ljudske iskvarene naravi nastaju nakon što Sotona iskvari ljude. Na primer, aspekti podlog karaktera unutar čovekove ljudskosti, kao što su tvrdoglavost, uskogrudost i bestidna tvrdokornost, svi nastaju usled toga što ga kvari i na njega deluje Sotona. Pre nego što prihvate istinu, svi ljudi prvo prihvate kvarenje i zaluđivanje koji dolaze od brojnih lažnih, zlih i negativnih misli i gledišta – oni te lažne stvari primaju u svoje srce i prihvataju kao svoj život, a to znači da iskvarene naravi postaju njihov život.

Bestidna tvrdokornost sadrži i neka druga ispoljavanja. Neke starešine i delatnici preduzimaju očite radnje kojima izazivaju prekide i ometanja, obmanjujući one iznad sebe, dok od onih koji su ispod njih stvari drže u tajnosti, ili se okreću protiv radnih aranžmana, pa njihovi postupci izazivaju još veću štetu crkvenom radu. Ipak, oni ne samo da ne razmišljaju i ne spoznaju sopstvene probleme niti priznaju činjenicu sopstvenog zlodela ometanja crkvenog rada, već, naprotiv, čak veruju da su dobro postupili i žele da zatraže zasluge i nagrade, hvaleći se i svedočeći na sve strane koliko su posla uradili, koliko su patnje istrpeli, koliki su doprinos dali tokom svog rada, koliko ljudi su zadobili propovedanjem jevanđelja u svom radu i tome slično. Ni najmanje ne priznaju koliko su zla učinili odnosno koliko su veliku štetu naneli crkvenom radu. Svakako, takođe se ne kaju, a još manje menjaju svoj pravac delovanja. Recite Mi, nisu li takvi ljudi bestidno tvrdokorni? (Jesu.) Ako ih pitaš: „Da li si crkveni rad obavljao shodno istina-načelima? Je li tvoj rad bio u skladu sa radnim aranžmanima Božje kuće?”, oni tu temu izbegavaju. Ako drugi ljudi zatim razotkriju da su tokom svog rada oni doveli do ozbiljnih gubitaka priloga Bogu – neki gubici su dostizali nekoliko stotina juana, neki nekoliko hiljada, a neki čak nekoliko desetina hiljada – kad se od njih zatraži da to nadoknade, kakva im je reakcija? Normalni ljudi sa savešću, razumom i osećajem stida bi u zemlju propali kad to čuju, osećajući se poniženo i posramljeno u dubini svog srca. Oni bi smatrali da svoj posao nisu dobro uradili i da tako mnogo duguju Bogu, pa stoga sebe ne bi ni pokušavali da opravdaju; čak i ako su obavili neki konkretan posao i istrpeli mnogo patnje, ne bi smatrali da je to vredno pomena. Da je njihov posao zaista dobro obavljen, da li bi on radu Božje kuće mogao da izazove toliku štetu? Ne bi mogao. Sudeći naprosto prema šteti koju su izazvali, može se dokazati da je njihov posao loše obavljen, pa stoga treba da priznaju krivicu i pokaju se. Bez obzira na to da li je gubitke koje su izazvali neophodno nadomestiti, oni makar moraju da priznaju činjenicu da je njihov rad izazvao ometanja i prekide crkvenog rada. Jedino bi sasvim bestidni ljudi odbili da priznaju tu činjenicu. Oni bi rekli: „Čak i ako nadomestim gubitke, neću priznati da sam napravio ijednu grešku niti da sam učinio išta pogrešno u svom poslu. Čak i ako otplatim dugove, i dalje sam zaslužna osoba, bolji od prosečnog čoveka u Božjoj kući. Imao sam slavnu prošlost!” Kakva je ovo ljudskost? Recite Mi, imaju li ljudi od ove sorte ikakav osećaj stida? Mogu li uopšte da izgovore reči „osećaj stida”? Ako zaista nemaju nikakav osećaj stida, to je problematično. Ako u svom srcu jasno znaju da su činili zlo, ali tvrdoglavo odbijaju da to i rečima priznaju, nisu li takvi ljudi veoma nepopustljivi? Ako u svom srcu prepoznaju da su činili zlo i to mogu ujedno rečima da priznaju, za njih se ipak može smatrati da poseduju savest – u sebi ipak imaju osećaj stida. Ako ne samo da odbijaju da to rečima priznaju, već su u svom srcu i prkosni, neprekidno se opirući, pa čak i na sve strane raspredajući tvrdnje da se Božja kuća prema njima odnosi nepravično i da su žrtve loše sreće, tada je njihov problem ozbiljan. Koliko ozbiljan? Oni nemaju uopšte ni savest ni razum. Savest mora istovremeno da obuhvati i osećaj za pravdu i dobrotu. Jedan od aspekata osećaja za pravdu je u tome da ljudi moraju da imaju osećaj stida. Samo ako znaju za stid, ljudi mogu da budu čestiti, da imaju osećaj za pravdu i da vole pozitivne stvari i da ih se pridržavaju. Međutim, ako tvojoj savesti i osećaju za pravdu nedostaje osećaj stida, i ne znaš za stid – te ako se, čak ni kad uradiš nešto pogrešno, zbog toga ne osećaš neprijatno, ne znaš da o sebi razmišljaš ili da sebe mrziš, ne osećaš kajanje i nije te briga kako te drugi razotkrivaju, ne crveniš u licu i ne osećaš nikakav stid – onda je tvoja savest kao osobe problematična i ujedno se može reći da nemaš nikakvu savest. U tom slučaju, teško je reći da li ti je srce loše ili zlo – moguće je da ti je srce zlo, da je to srce vuka; da nije pozitivno, već negativno. Ljudi bez savesti i bez ljudskosti su demoni. Ako uradiš nešto pogrešno i ne osećaš nikakav stid, ne osećaš kajanje niti imaš osećaj krivice, o sebi ne samo da ne razmišljaš, već se i raspravljaš, suprotstavljaš i pokušavaš sebe da odbraniš i opravdaš, navlačiš na sebe dopadljivu fasadu, u tom slučaju, ako se to izmeri prema merilu ljudskosti, tvoja ljudskost je problematična. Kakav god da ti je razum, ako ne zadovoljavaš merilo savesti, onda je teško reći imaš li zapravo ljudskost ili ne. Nećemo razgovarati o tome kakav je tvoj unutrašnji duh, odakle si došao niti kakvo si zlo počinio u prošlosti; nećemo razgovarati o tvom prethodnom životu. Govoreći jedino u smislu savesti koju treba da imaš u ovom životu, ako ti nedostaje osećaj stida, onda nisi u skladu sa merilom za osobu. Neki ljudi kažu: „Ja sam bestidno tvrdokoran, pa samo uzimam šta mi se prohte.” Ipak, zavisi gde to radiš – u Božjoj kući to neće moći. Božja kuća nije mesto na čijoj grbači možeš da živiš. Ako si uporan da živiš na njenoj grbači, na sebe ćeš sigurno navući nesreću. Neki ljudi misle: „Ja sam tvrdokoran kao krokodil. Kud god da odem, tako se ponašam, paradirajući kao da sam glavni baja! Nije me briga šta drugi kažu o meni – šta mi ko može?” Ljudi možda ne mogu ništa da učine u vezi sa tobom, ali, pošto veruješ u Boga, trebalo bi da obratiš pažnju na to kako Bog odmerava i procenjuje sve što radiš, kako te Bog definiše i kakve presude On donosi o tebi. Ako na to ne obraćaš pažnju, jesi li i dalje neko ko veruje u Boga? Ako ti čak ni do toga nije stalo, onda si bezvernik. Možda zanemaruješ ono što ljudi govore o tebi, ali zar ne bi trebalo da ti je stalo do Božje procene o tebi, do toga kako te On vidi i do presuda koje On donosi o tebi? Ako je Božja procena o tebi da si bestidno tvrdokoran, da ne znaš za osećaj neprijatnosti i da si lišen svakog osećaja stida, da tvojoj ljudskosti nedostaju mnoge stvari i da ti manjkaju neke veoma važne stvari, onda bi trebalo da počneš da se vladaš na sasvim nov način – moraš da se pokaješ i prestaneš da iznosiš sopstvenu argumentaciju. Čak i ako imaš na hiljade izgovora, sama činjenica da si bestidno tvrdokoran dovoljna je da odredi da postoji ogroman problem u tvojoj ljudskosti i savesti. Izmeri li se samo na osnovu ovoga, tvoj problem je vrlo ozbiljan. Ako možeš da razumeš to što govorim, treba da se pokaješ i prestaneš da u svom srcu iznosiš sopstvenu argumentaciju. Tvoja argumentacija potiče iz plahovitosti, iz emocija, od Sotone – čak i ako smatraš da tvoja argumentacija nije pogrešna, ona nije istina. Božja procena o tebi nije potpuno zasnovana na tvojim iskvarenim naravima. Pre nego što razmotri tvoje iskvarene naravi, Bog prvo posmatra tvoju ljudskost. Tvoj karakter određuje tvoju ljudskost i tvoj stav prema svakoj stvari. To što Bog vidi sigurno je tačno, a merilo kojim te On odmerava takođe odgovara istini. Koga god da On odmerava, to se nikad ne zasniva na njegovom spoljašnjem izgledu, već na tome šta on zaista radi, na njegovim otkrovenjima i ispoljavanjima u svakodnevnom životu, njegovim mislima, gledištima i stavovima pri bavljenju svakom stvari, kao i na njegovom stavu prema pozitivnim stvarima, prema istini i prema Bogu. Kako god da te Bog na kraju definiše ili proceni, neće ti biti naneta nepravda. To nije zasnovano na tvom privremenom ispoljavanju ili povremenim prestupima; to je procena zasnovana na tvojim sveukupnim ispoljavanjima. Stoga je Božja procena o svakom čoveku tačna i objektivna. Zar nije tako? (Jeste.) Ispoljavanje bestidne tvrdokornosti tiče se čovekovog karaktera. Naravno, u izvesnoj meri, to se uzdiže i na nivo iskvarene naravi. Budući da takvi ljudi imaju ovaj aspekt ljudskosti, on ih navodi da čine određene stvari, pa kad te stvari učine, oni otkrivaju svoju iskvarenu narav. Koja god iskvarena narav da se otkriva, iskvarene naravi koje otkrivaju i postupci koje preduzimaju bestidno tvrdokorni ljudi neodvojivi su od njihove ljudskosti. Dakle, mogu li se iskvarene naravi neke osobe izmeniti i odbaciti zavisi od toga kakav je karakter te osobe. Ako joj je karakter zao, ako se opire istini, ako se istine gadi i prema njoj ima odbojnost i odbija da prihvati istinu, onda će njene iskvarene naravi biti teško odbaciti, i ta osoba neće moći da postigne spasenje. Međutim, ako u smislu svog karaktera ta osoba nije zla, može da shvati i prihvati istinu, nije tvrdoglava i nema probleme podlog karaktera, onda se njene iskvarene naravi mogu odbaciti. Svi imaju iskvarene naravi; ipak, šta određuje da li čovek može da odbaci iskvarenost i postigne spasenje? (To zavisi od toga kakav je njegov karakter.) Tačno tako – to zavisi od toga da li je čovekova ljudskost dobra ili loša.

Hajde da u nastavku porazgovaramo o sumnjičavosti. Koje je ispoljavanje, o kome smo upravo razgovarali, donekle slično sumnjičavosti? (Osetljivost.) Kakav je problem osetljivost? (Nedostatak ljudskosti.) Sumnjičavost je za nivo iznad osetljivosti; taj problem je ozbiljniji. Osetljivost je samo znak donekle nezrele ljudskosti, poput one kod deteta, dok se sumnjičavost odnosi na neke konkretne misli i gledišta – ono što se uobičajeno naziva preteranim razmišljanjem, što ukazuje na loš karakter. Na primer, sumnjičavu osobu neko zamoli da mu pomogne da kupi neki artikal koji košta deset juana i posebno joj naglasi: „Nikako ne smeš da platiš više od deset juana. Ako je to preskupo, nemoj kupovati.” Nakon što to čuje, ta osoba pomisli: „Jesi li samo ljubazan? Ti zapravo želiš artikal koji košta stotinu juana, ali ti je previše neprijatno da to kažeš. Kupiću ti ga onda, da te usrećim i da kod tebe izazovem pozitivna osećanja prema meni.” Nakon što taj artikal donese, tada se ispostavi da druga osoba kaže: „Preskupo je. Imam samo deset juana; nemam toliko novca.” Dakle, kupovinom artikla za tu osobu koji košta stotinu juana, nije li taj čovek onom drugom naneo gubitak? Ipak, on ne može da razume tu drugu osobu, već gaji sumnje da ta osoba ne želi da potroši više novca i da pokušava da ga iskoristi. Recite Mi, zar takvi sumnjičavi ljudi nisu veoma problematični? (Jesu.) Na koji način su problematični? (Misli su im previše komplikovane.) Teško je družiti se s ljudima koji imaju preterano komplikovane misli. Recite Mi, da li su ljudi sa neposrednom ličnošću voljni da se druže s takvim ljudima? (Nisu.) Ne znaš šta u sebi zapravo misle niti u kom smeru će im misli otići, pa ne možeš da prozreš njihove namere niti način na koji u tebe sumnjaju. Pa, kad im poveriš da nešto obave, iako je jasno da je to neka jednostavna sitnica, oni je sasvim iskomplikuju i učine je zamornom. I dok, za sve to vreme, preterano komplikuju stvari, čak se i ti sȃm osećaš iscrpljeno i misliš da bi bilo bolje da si to sȃm učinio. Ne želiš da se družiš s takvim ljudima i naprosto želiš da ih izbegneš. Na primer, recimo da imaš nešto što ti više ne treba, da to zadržiš ničemu ti ne služi, a bilo bi šteta da se baci, pa to daš čoveku od ove sorte. Taj ne samo da to ne ceni, već u svom srcu ima sumnju: „Zašto mi to daješ? Mora da u pozadini postoji neki razlog. Pokušavaš li da me navedeš da pomislim kako si dobra osoba, da me primoraš da ti dugujem uslugu ili nastojiš da me pitaš da nešto učinim za tebe?” Ti nikad ne bi ni pomislio da će o takvoj sitnici on toliko razmišljati, da bi davanje nečega tako malog moglo da probudi toliku sumnju. Toliko toga moraš da izgovoriš da bi njegove sumnje razvejao. Nije li to veoma problematično? Prema toj osobi počinješ da osećaš odbojnost i, nakon toga, ako imaš nešto što ti ne treba, radije ćeš to baciti nego što ćeš joj to dati. Zašto joj nećeš dati? Ne zato što si nemilosrdan, već zato što ne želiš da izazivaš nevolju. U prošlosti je neko upravo bio iznajmio neki stan, a u njemu nije bilo nikakvih sredstava za čišćenje. Zato sam od kuće doneo neke stvari za čišćenje; pojedine boce s tim sredstvima su bile potpuno pune, a neke napola potrošene. Ta osoba koja je iznajmila stan ih je pogledala i rekla: „Iako si mi ove stvari dao besplatno, neću Ti se zahvaljivati – ove među njima su korišćene. Da su nove, da li bi mi ih dao?” Zar ove reči nisu uvredljive? (Jesu.) Zbog čega su uvredljive? (Taj čovek je time iskrivio dobru nameru koja mu je ukazana.) Moju dobru nameru je smatrao lošom. Od tebe nisam tražio da Mi zahvaljuješ, niti sam od tebe tražio da Mi za te stvari platiš. Radi se naprosto o tome da si upravo iznajmio stan, a u njemu nema nikakvih sredstava za čišćenje, pa ti nije zgodno da ideš da ih kupuješ. Doneo sam ti nešto od onoga što imam samo da bih ti olakšao stvari. Omogućavajući ti da te stvari koristiš, nisam pokušavao da ti se ulizujem – ništa ti ne dugujem i od tebe nisam tražio da Mi uzvratiš bilo kakvom uslugom. Zbog tako jednostavne stvari, taj čovek je postao sumnjičav: „Hm! Šta je tako sjajno u ovome? Doneo si mi nekoliko stvari i sad misliš da Ti dugujem uslugu! Te stvari koje si doneo i tako ništa ne valjaju – kako bi mogle da valjaju ako ih tako olako daješ drugima?” S takvom osobom je zaista teško izaći na kraj. Ja nisam tvrdio da su to nekakvi retki eliksiri – to su najobičnija sredstva za čišćenje. Ako ne želiš da ih koristiš, ne moraš. Zašto toliko komplikuješ stvari? Uvideo sam da je teško družiti se s takvom osobom i da je s njom teško izaći na kraj. Ne bi li bila neuporedivo manja nevolja da naprosto ništa nisam ni doneo? Ne bi nužno. Da ništa nisam doneo, i to bi verovatno izazvalo nevolju. On bi možda ipak pomislio: „Iznajmljujem ovaj stan, a Ti mi čak nisi doneo nikakva sredstva za čišćenje. Trebalo bi da budemo braća i sestre, a Ti mi uopšte nisi pokazao nikakvu ljubav!” On bi i dalje imao nešto da kaže. Karakter takvih ljudi je veoma loš. Da bi odmerili da li su drugi ljudi dobri ili loši, oni uvek posežu za sopstvenim sklonostima i merilima. Druge strogim okom neprekidno proveravaju i odmeravaju, razmišljajući da su oni sami moralno nadmoćni, dok svi drugi u sebi imaju neku mračnu stranu; da bez obzira na svoj način postupanja drugi ljudi uvek imaju sopstvene motive, dok oni sami nisu iskvareni, već su savršeni.

Sumnjičavi ljudi imaju loš karakter. Pošto im je karakter loš, neizbežno će postupati pod uticajem tog karaktera. Ono što otkrivaju biće iskvarene naravi, a sigurno ne normalna ljudskost. Ako to nije normalna ljudskost, šta je onda tačno? To je povezano sa iskvarenim naravima. Kad je reč o sumnjičavosti, reprezentativne iskvarene naravi koje takvi ljudi u svojim postupcima i komunikaciji s drugima otkrivaju zasigurno jesu rđavost i lažljivost. Misli su im naprosto tako komplikovane, naprosto tako rđave i podmukle. Budući da oni sami neće mrdnuti prstom ako u nečemu za njih nema neke koristi, oni pretpostavljaju da su i svi drugi isti takvi. Makar i da nisi takva osoba, oni u to neće poverovati, a ne pomaže ni ako pokušavaš da objasniš – naprosto te tako posmatraju. Za posmatranje svih stvari i pitanja i svih ljudi, oni koriste rđav metod i rđavu narav. Čak i ako je to što činiš kako treba, u skladu sa potrebama ljudskosti, u skladu sa racionalnošću ljudskosti odnosno u skladu sa istina-načelima, oni će to staviti pod čitav niz znakova pitanja i pitaće te: „Zašto to radiš? Koji ti je motiv?” Ti kažeš: „Nemam nikakav motiv”, ali oni u to naprosto neće poverovati – uporni su da ti prišiju neki motiv i da te navedu da to i priznaš. Zar takvi ljudi nisu problematični? (Jesu.) Sumnjičavim ljudima je teško da se slažu s drugima. Takvi ljudi zasigurno nisu jednostavni i otvoreni i, naravno, nisu pošteni ljudi. U njihovom karakteru u osnovi ne postoje elementi kao što su poštenje, dobrota i racionalnost. Dakle, šta su glavni sastavni elementi njihovog karaktera? Paranoja, lažljivost, rđavost, odsustvo jednostavnosti i nepoštenje. Oni sve ljude i sve stvari posmatraju kao veoma komplikovane. Čak i ako im govoriš iskreno, oni će analizirati i razmišljati zašto si to rekao. Čak i ako su s tobom u kontaktu jako dugo vremena i poznaju ti karakter, kad s tobom razgovaraju, rešavaju stvari ili se druže, prema tebi će ipak često zauzimati sumnjičav stav. Dakle, takvi ljudi su veoma problematični. Interakcija sa njima donosi brojne terete i formalnosti, a ti moraš da se opsežno pripremiš i da ih upoznaš – da saznaš koje stvari ne vole, šta ne vole da rade ili o čemu ne vole da razgovaraju. U suprotnom, ne budeš li bio pažljiv, mogao bi da ih uvrediš i da ih, prema njihovom mišljenju, povrediš. Prema ljudima se tako ophode, pa kako se ophode prema Bogu? (Prema Bogu se ophode na isti način.) Da li bi se prema Bogu ophodili iskreno? (Ne bi.) Na primer, kad crkva za njih uredi da izvršavaju neku dužnost, oni počinju da razmišljaju: „Zna li Bog da ja izvršavam ovu dužnost? Hoće li On to upamtiti? Koliko napora u to treba da uložim da bih se provukao i da bi to pred Bogom bilo upamćeno?” Nakon što u izvesnom vremenskom periodu izvršavaju svoju dužnost, oni takođe istražuju kako starešine i delatnici na njih gledaju i jesu li ih oni negativno procenili. Kakva je tačno ova ljudskost? Sudeći prema ljudskosti koja se ispoljava u stavu s kojim se bave stvarima, takvi ljudi su veoma problematični i nije im lako da prihvate istinu. Zašto je to tako? Zato što im je teško da budu pošteni ljudi; njihovoj savesti nedostaje osećaj za pravdu, razum im nije dobar, a način na koji prosuđuju o stvarima je neracionalan. Zašto kažem da je neracionalan? Zato što su relativno ekstremni, skloni tome da budu opsednuti raznim stvarima i zato što su podli – stvari ne posmatraju koristeći način razmišljanja normalne ljudskosti. Nisu otvoreni i iskreni, već žive na posebno mračan način. Pa ipak, nikad ne osećaju da žive na mračan način, već smatraju da su od ostalih pametniji, da u odnosu na druge žive s više prefinjenosti i osećaja za detalje. Naročito se dive sopstvenoj pameti. Za takve kažemo da misle da su pametni. Ljudima koji za sebe misle da su pametni fali mnogo toga u smislu razuma sopstvene ljudskosti, i u smislu osećaja za pravdu unutar sopstvene savesti. Prema tome, ljudskost takvih ljudi je loša i drugi nisu spremni da sa njima dolaze u kontakt. Ma šta da neko kaže, takvi ljudi će od toga napraviti problem. To što oni protumače, sve redom će biti ekstremne stvari koje su izopačene, koje potiču iz plahovitosti, od Sotone i od emocija – sve su to mračne i negativne stvari, stvari koje su suprotne istini i koje se istini opiru. Te stvari ne mogu ljude nikako da usmere na pravi put. Stoga su takvi ljudi veoma odbojni i odvratni. Žive po mračnim ćoškovima i u sopstvenom malom svetu. Posebno su narcisoidni i sebi se dive, smatrajući da u odnosu na druge žive izuzetnijim, plemenitijim, časnijim i dostojanstvenijim životom – niko ne sme da ih dotakne. U stvari, karakter takvih ljudi veoma je nizak i nemaju nikakvo pravo dostojanstvo. Pod tim da nemaju pravo dostojanstvo misli se na to da im je karakter posebno loš, jer iz njihove ljudskosti proizlaze sve same mračne stvari koje se ne mogu izneti na videlo, stvari koje nisu čestite i neposredne. Dakle, takvi ljudi nemaju baš nikakvo dostojanstvo. Kakve posledice mogu izazvati sumnjičavi ljudi? Najprostije rečeno, takvi su ljudi prepuni lukavih smicalica. Sumnjičavost označava da ovi ljudi smišljaju brojne lukave spletke. Pogledajte kako demonski carevi ugnjetavaju i hapse Božji izabrani narod – oni smišljaju brojne lukave spletke, škodeći naposletku ljudima u toj meri da im se porodice raspadaju, pri čemu neki članovi porodice umiru i međusobno se razdvajaju. To je maslo demona i demonskih careva. Prema tome, niko od tih sumnjičavih ljudi ništa ne valja. Oni koji veruju u Boga treba da posmatraju ljude i stvari na osnovu istina-načela, ne smeju da se prepuštaju nasumičnoj sumnji i za sve što kažu mora da postoji dokaz. Misli koje formiraš pri posmatranju nekog čoveka ili stvari treba makar da budu pozitivne i drugima prihvatljive. Još i bolje, one treba da odgovaraju istina-načelima, da drugima pomažu i da na njih pozitivno utiču. Međutim, nijedna od misli i nijedno od gledišta koje formiraju sumnjičavi ljudi ne odgovara istini; u najmanju ruku, to nisu pozitivne stvari – odnosno, perspektiva iz koje takvi ljudi razmatraju probleme odnosno misli i ideje koje smišljaju naprosto ne odgovaraju istini. Stoga ljudi od ove sorte žive u mračnim ćoškovima i nemaju baš nikakav integritet niti dostojanstvo. Sve stvari koje proističu iz njihovih misli mračne su i rđave – te stvari ne odgovaraju istina-načelima i neće pozitivno uticati na ljude niti na njihov život. Prihvatiš li razne misli i gledišta koji nastaju iz sumnje takvih ljudi, postaješ zatrovan i oni te nadole povlače sa sobom – što je potpuno isto kao da te kvari Sotona. Međutim, ako takve ljude raspoznaješ i posmatraš ih kao negativan primer, moći ćeš da postigneš određeni napredak i da zadobiješ određenu sposobnost raspoznavanja u shvatanju negativnih stvari. Ovim zaključujemo naš razgovor o sumnjičavosti.

Hajde da u nastavku razgovaramo o nesposobnosti. Svi razumeju šta označava nesposobnost – odnosi se na nesposobnost da se išta uradi dobro, kad neko deluje krajnje nesposobno, baš kao kad ljudi često kažu: „Zašto si tako nesposoban? Zaista nisi ni za šta!” Je li nesposobnost dobra? (Nije.) Hajde da je onda kategorišemo – šta je ona? (Ona je nedostatak ljudskosti.) Očito je da je nesposobnost nedostatak ljudskosti. Nesposobnost znači da neki čovek ima veoma nisku inteligenciju u bavljenju stvarima i loše sposobnosti preživljavanja – to nazivamo nesposobnošću. Neki ljudi govore nespretno, nisu u stanju da se izraze; neki čak imaju stidljivu, introvertnu ličnost – kad pred velikim brojem ljudi treba da progovore ili se nađu u centru pažnje, oni imaju tremu, osećaju se sramežljivo i ne usuđuju se da išta kažu, a drugi ih često maltretiraju. Neki zli ljudi smatraju da je opravdano maltretirati takve ljude, da je to veoma zabavno i pravi užitak – nesposobne ljude svakodnevno ismevaju i zadirkuju. Ovi ljudi imaju lošu sposobnost rešavanja stvari. Moguće je da neki od njih imaju i loše sposobnosti preživljavanja, nisu u stanju da zarade novac i uvek su veoma plašljivi i preterano oprezni kad se nađu u blizini drugih. Kad vide zastrašujuće ljude, izbegavaju ih i ne usuđuju se da govore. Čak i kad ih maltretiraju, ne usuđuju se da pruže otpor, plašeći se da bi druge mogli da uvrede. Sudeći prema ispoljavanjima nesposobnosti u ljudskosti takvih ljudi, ovo je samo nekakav nedostatak ljudskosti. Nesposobnost nikada nije navela nikoga da formira pogrešne misli i gledišta ili da na samoga sebe ili na druge štetno utiče; prema tome, nesposobnost je samo nedostatak ljudskosti. Želi li iko da bude nesposobna osoba? (Ne.) Niko ne želi da bude nesposobna osoba – zašto? Nesposobne ljude maltretiraju i svi ih gledaju s visine, zar ne? (Tako je.) Kad bi se od tebe zatražilo da biraš između toga da budeš zao i da budeš nesposoban, umesto da budeš nesposoban, sigurno bi radije izabrao da budeš zao. U sebi bi pomislio: „Nikad neću biti nesposobna osoba! U ovom društvu, nesposobne ljude maltretiraju i kinje, nisu omiljeni; kud god da odu, drugi ih gledaju s visine i pregaze pod sobom. Ne samo da takvi ljudi nemaju osećaj sopstvene važnosti, nego im može biti oduzeto i pravo da prežive. Međutim, biti zla osoba je drugačije – kud god da zli ljudi odu, drugi ih se plaše i prema njima se odnose s velikim poštovanjem. Niko se ne usuđuje da ih isprovocira. Kud god da odu, uživaju povlastice i prema drugima mogu čak da budu nemilosrdni. Gde god da se nađu u ovom svetu, zli ljudi naprosto napreduju.” Kad bi se od vas tražilo da sada odaberete, niko od vas ne bi izabrao da bude nesposoban čovek – svi biste izabrali da budete zli ljudi. Je li to gledište ispravno? (Nije.) Zašto nije ispravno? Kom istina-načelu je protivrečno? Nesposobnost je nedostatak ljudskosti. Najuobičajenija ispoljavanja jesu nesposobnost da išta dobro uradiš, da si predmet diskriminacije i izopštavanja. Budući da u društvu nesposobne ljude maltretiraju i preko njih gaze, niko nije voljan da bude nesposoban. Onima koji su sposobni i vešti svi ljudi zavide i svi oni čak žele da se u odnosu na druge istaknu, da zadobiju moć i uticaj, da prema drugima budu nemilosrdni, da u svakoj grupi imaju povlastice i prestiž, ne samo da izbegnu da ih drugi maltretiraju, već da oni budu ti koji će, kad im se prohte, druge maltretirati. Jesu li ovakva misao i gledište ispravni? Odgovaraju li istini? (Ne.) Slušali ste toliko istina, a čak i sada i dalje odobravate zle ljude – to znači da je i vaša narav prilično rđava. Za koga god vidite da je zao, zavidite mu i divite mu se. U svom srcu vrlo dobro znate da su zli ljudi loši, ali ne možete da odolite a da ih ne sledite, osećajući da vam takvo ponašanje daje nekakvu podršku i sprečava da budete maltretirani. Kad vidite nesposobne ljude, oni su vam odbojni i na njih gledate s visine, želeći čak da ih pregazite. No, jesi li ikada razmišljao koliko bi zla učinio i koliku bi odmazdu dobio kad bi sledio zle ljude? Kakve bi bile šanse da dobiješ spasenje kad bi sledio zle ljude? Kad bi sledio zle ljude, da li bi mogao da izbegneš da ne počiniš zlo? Pretpostavimo da slediš zle ljude, verno im služiš i postupaš kao njihov potčinjeni. Oni s tobom možda podele komad kolača i ti možda možeš da ih slediš u nemilosrdnom ponašanju prema drugima, dobijaš najbolju hranu i piće, proživljavaš veliki užitak, izbegavaš da budeš maltretiran i stičeš status među drugima u ovom životu. No, da bi u tim stvarima uživao, moraš da počiniš mnoga zla! Znaš li koliku odmazdu i koliko oštru kaznu ćeš dobiti? Da li je to pravi put? (Nije.) Dakle, jeste li i dalje spremni da podnesete žrtvu birajući da činite zlo i dobijete kaznu, sve to zarad toga da ne budete nesposobna osoba i izbegnete da vas maltretiraju – da žrtvujete svoje odredište i sudbinu u zamenu za zadovoljstvo u ovom životu? Jesu li to vaša misao i gledište? Neki ljudi zaista imaju ovakvo gledište – radije bi izabrali da budu zli ljudi nego da budu nesposobni i oni koje maltretiraju. Nije li to želja da se ide putem zlih ljudi? Nesposobnost je samo nedostatak ljudskosti – šta je u tome toliko loše? Je li maltretiranje drugih i činjenje zla zaista bolji izbor? Ako Bog ne dozvoljava da gladuješ i obezbeđuje ti hranu da jedeš, da li bi zaista mogao da umreš od gladi? Ako ti Bog dozvoljava da živiš radosno, slobodno, srećno, zadovoljno i spokojno, nijedna od tih stvari neće ti manjkati. Pa šta ako te drugi maltretiraju? Ove stvari ne može niko da ti oduzme – ono što ti Bog dȃ, niko ne može da oduzme. Ako slediš zle ljude i ideš putem zlih ljudi, sva zadovoljstva u kojima uživaš biće grešna zadovoljstva. Osim toga, sav novac ili materijalni užici koje stekneš činjenjem zla biće dobijeni nasilnim otimanjem, uživanje koje doživljavaš u ovom životu premašiće ono što ti je Bog dao, pa ćeš to morati da otplatiš kroz nekoliko života u budućnosti. Dobijanje telesnih zadovoljstava u ovom životu po cenu da dobiješ kaznu – zar to nije hodanje pogrešnim putem? Radije biste odabrali da budete zli ljudi nego da vas maltretiraju – to odražava vašu moć zapažanja i zlo koje tajite u dubini svoje duše. Pa, šta je tako loše ako si nesposoban? Gledano iz perspektive ljudskosti, to je vrsta nedostatka, ali je i urođeno stanje, nešto što ljudi ne mogu da promene. Nesposobni ljudi nisu svojom voljom postali nesposobni. Iako je nedostatak, to nije iskvarena narav, nije problem čovekovog karaktera. Pa šta je tako loše u tome? Ako te, zbog tvoje nesposobnosti i niskog statusa, često maltretiraju i možeš duboko da razumeš nepravdu i zlo ovog sveta i tamu ovog društva, pa kao rezultat toga dođeš iskreno pred Boga da prihvatiš Božju suverenost i dragovoljno se pokoriš Božjoj vrhovnoj vlasti i orkestracijama, dozvoljavajući Bogu da preuzme kontrolu nad tvojom sudbinom – zar ta nesposobnost onda nije vid zaštite za tebe? Nesposobnost nije negativna stvar; samo je vrsta nedostatka ljudskosti. Šta znači nedostatak? On označava neprikladnost, manji problem, manu – samo nešto što je nesavršeno, donekle manjkavo, nije baš onako kako se nekome dopada ili nije idealno, ali ne ukazuje na loš ili podao karakter. Pa zašto ne možete da tolerišete ovaj manji nedostatak? Štaviše, taj manji nedostatak može da donese velike koristi tvom život-ulasku. Ili bi se moglo reći da su neki ljudi, budući da imaju ovaj nedostatak ljudskosti, ovo urođeno stanje, više u stanju da svesrdno slede Boga do kraja. Na kraju krajeva, budući da mogu da prihvate istinu, pokore se Bogu i budući da poseduju bogobojažljivo srce, oni su u stanju da odbace svoje iskvarene naravi i prime spasenje. Gledano iz te perspektive, to je blagoslov – ljudi ne treba da odbijaju da budu nesposobni. Šta je tako loše u tome što je neko nesposoban? Čovekova iskvarena narav neće se pogoršati zbog nesposobnosti. Bog nekoga neće gledati s visine niti će odbiti da ga spase zato što je taj nesposoban, niti će nesposobnost uticati na to da taj prihvati istinu ili da bude spasen. Stoga vaša misao i gledište moraju da se promene – i dalje su prilično daleko od ispravnih. Neki ljudi kažu: „Radije bih bio zla nego nesposobna osoba. Nesposobni ljudi nemaju nikakve izglede, na njih svi gledaju s visine, a i oni sami na sebe gledaju s nipodaštavanjem. Besmisleno je biti nesposobna osoba; sjajno je biti zla osoba – možeš da radiš šta ti se prohte, da maltretiraš svakoga za koga ti se čini da ga je lako maltretirati, a niko se ne usuđuje da pruži otpor. Kako je samo glamurozno tako živeti!” Koja je korist od glamura? Ako u svetu napreduješ i živiš glamurozno, tvoji izgledi i odredište biće upropašćeni. Više nećeš moći da dođeš pred Boga i više nećeš moći da prema Bogu osećaš privrženost; Bog ti se više neće dopadati i više ti se neće dopadati životno i radno okruženje Božje kuće. Napustićeš Boga i tragaćeš za životnim okruženjem u kome možeš da iskoristiš svoje jače strane i ostvariš svoju vrednost. Božja kuća ograničava ljudska zlodela i u Božjoj kući nijedna zla osoba ne može nigde da dogura niti da ima čvrsto uporište. Ako ti se dopadaju zli ljudi i želiš da postaneš jedan od njih, možeš li i dalje da ostaneš u Božjoj kući? Pre ili kasnije, iz nje ćeš biti pročišćen. Ne samo da nećeš dobiti dobro odredište, već ćeš, nakon smrti, dobiti i kaznu za zlo koje si počinio. Prema tome, iako je nesposobnost nedostatak ljudskosti, ona nije iskvarena narav, niti ona znači da je čovekova ljudskost zla. Postoji li iko ko je bez mana? Nesposobnost je isto što i slučaj kad neki ljudi od rođenja mucaju ili kad se neki ljudi rode pomalo ružni – sve su to urođeni nedostaci. Ljudi imaju različitu boju kože – neki ljudi se rađaju beli, neki se rađaju sa žutom kožom, a neki se rađaju sa crnom kožom. To je urođeno stanje. Za ljude žute kože može delovati da nisu baš najzdraviji, da nemaju baš najbolji ten – to je manji nedostatak. Ljudi crne kože deluju žilavije, pa ipak niko ne želi da ima crnu kožu. Ljudima bele kože načelno se zavidi, ali čak i među njima, neki smatraju da nije dobro kad si previše bled, pa zato žele da sunčanjem dobiju bronzanu boju, verujući da zbog nje izgledaju zdravo i da im koža dobija sjaj. Vidiš, nesposobnost je ista kao i razna ljudska urođena stanja – naprosto je vrsta nedostatka. Dakle, je li to veliki problem? (Nije.) Prema tome, iako je ovaj problem nedostatak ljudskosti, on ne utiče na tvoje prihvatanje istine niti na tvoje shvatanje istine. Dakle, da li se i dalje opirete tome da budete nesposobni ljudi? (Više ne.) Kad ih vidite, hoćete li i dalje maltretirati nesposobne ljude? (Ne.) Nekada ste ih poprilično maltretirali, zar ne? Sada, kad vidite nesposobne ljude, hoćete li ih i dalje gledati s visine i omalovažavati? (Ne.) Ako si i ti sȃm nesposobna osoba, sebe još i manje treba da nipodaštavaš. Ako si nesposoban, neka tako i bude – postupaj kao poštena osoba u skladu sa Božjim rečima. Iako možda jesi nesposoban, treba da budeš pošten i da ne budeš lažljiv, a Bogu se takvi ljudi dopadaju. Šta je to što se Bogu dopada? To nije tvoja nesposobnost, već to da si zbog svoje nesposobnosti voljan da budeš poštena osoba; to da, iako te gledaju s visine i neblagonaklono, ti smišljaš načine da budeš poštena osoba kako bi Boga usrećio i Bogu udovoljio, i radiš sve ono što Bog kaže. Na taj način, tvoja nesposobnost postaje prednost, zar ne? (Da.) Da li se vaše gledište sada promenilo? (Da.) Naravno, nisu svi nesposobni ljudi nužno u stanju da prihvate istinu. Osim što nesposobnost imaju kao nedostatak u sopstvenoj ljudskosti, neki ljudi imaju i probleme u svom karakteru. To se ne može uopšteno posmatrati. Sama po sebi, nesposobnost nije veliki problem, ali moraš da pogledaš i kakav je nečiji karakter. Ako je neko lažljiv ili ima podao karakter – ako je bestidno tvrdokoran, sumnjičav, osetljiv, tvrdoglav ili čak ima podmuklu narav – onda ta osoba ništa ne valja. Stoga, nesposobna osoba nije nužno i neko ko ima dobar karakter. U redu, bilo bi to sve u našem razgovoru o nesposobnosti.

Naredno ispoljavanje jeste dobrodušnost. To ispoljavanje je vrlina ljudskosti. Nakon tolikog razgovora, napokon smo došli do vrline ljudskosti; zapravo ne postoji mnogo vrlina ljudskosti. Dobrodušnost je tip vrline ljudskosti. Pošto je to vrlina, o njoj moramo detaljno da govorimo, jer većina ljudi ne poseduje ispoljavanja nekolicine vrlina ljudskosti koje se mogu pronaći kod ljudi. Dakle, hajde da to pogledamo; u čemu se ogledaju vrline dobrodušnosti? (Dobrodušnost označava da je neko relativno iskren. Kad se on bavi stvarima, ostali se osećaju relativno sigurno. On preuzima breme da dobro obavi zadatke koji su mu povereni.) (Dobrodušni ljudi imaju relativno dobro moralno vladanje, biće obzirni prema drugima i misliće na njih.) Misliti na druge – to je plemenito! Takvi ljudi su plemeniti, no, da li je dobrodušnost toliko plemenita? (Nije.) Dobrodušnost naprosto znači da čovekove misli nisu toliko složene; taj čovek je relativno jednostavan, nije izdajnički nastrojen; prema drugima je velikodušan i nije grub, a u druženju s drugima ne kalkuliše s ličnim dobicima i gubicima. Neko ga uvredi i on se neko vreme oseća uznemireno, ali zatim pomisli: „Zaboravi na to”, pa tu stvar otpusti. Neko mu već duže vremena duguje neki novac i nikako da mu ga vrati, a on o tome razmišlja: „Bilo bi neprijatno da ga požurujem da plati. Osim toga, nije mu lako, a ja sam u to vreme bio u boljim finansijskim prilikama nego on. Pozajmio sam mu i to je to. Posmatraću to naprosto kao pomoć siromašnima.” Vidiš, njegove misli su relativno velikodušne i tolerantne. Na primer, kad ga drugi pogrešno razumeju, njemu to nije važno i sebe ne uzima u odbranu. Kad ga drugi osuđuju i nazivaju budalom, on zbog toga ne mari. Kad izvršava svoju dužnost, ne oseća da je to zamorno i izvršava one stvari koje drugi nisu voljni da izvrše. Neko mu se ruga, govoreći: „Svi drugi se odmaraju, pa zašto ti još uvek radiš?” A on mu odgovara: „U čemu je šteta da se uradi dodatni posao? To me ne iscrpljuje. Može li se neko zaista iscrpeti od rada? Ako drugi to neće da urade, nek im bude. Budući da ja to mogu da uradim, naprosto ću malo više uraditi.” On se takvim stvarima ne zamajava i preduzimljiv je u obavljanju posla. Ne podiže veliku galamu oko dobitaka i gubitaka, niti diže ogromnu larmu oko svog obraza ili statusa. Čak i kad sȃm istrpi gubitke, to ne pominje. Kad drugi naiđu na poteškoće, on im samoinicijativno pomaže. U njegovoj pomoći nema nikakve lične namere ni cilja, a ako drugi požele da mu se za tu uslugu oduže, on smatra da ta neznatna pomoć nije ništa naročito, te da ona predstavlja nešto što on treba da učini. Čak i ako drugi ne cene pomoć koju je ukazao, on se takvim stvarima ne zamajava. Kad dođe vreme da drugima pomogne, i dalje će pomagati. Ima li mnogo takvih ljudi? (Nema ih mnogo.) Takvih ljudi nema mnogo. I premda oni jesu dobrodušni, u sopstvenom načinu vladanja poseduju određene granice. Na primer, takvog čoveka neki ljudi uvek žele da iskoriste, smatrajući ga budalom. Nakon što ga iskoriste, kažu mu neke prijatne reči da mu se dodvore, pa ga posle nekog vremena ponovo iskoriste. Kad vidi da tome neće biti kraja, dobrodušan čovek se time ne zamajava, s takvim ljudima se ne raspravlja niti se ubeđuje. U svom srcu zna da takvi ljudi nisu dobri i da nisu prikladni za druženje, pa ih nadalje ignoriše. Ipak, on ih iza njihovih leđa ne osuđuje. Kad se za takvog čoveka neko raspituje, on mu u najgorem slučaju kaže: „Taj čovek malo voli da iskorišćava.” Ne preteruje, niti plahovito osuđuje ljude; jednostavno govori o toj konkretnoj stvari. Ljudskost dobrodušnih ljudi zaista je prilično dobra. Vrlina im je u tome što ne podižu preveliku galamu oko raznih stvari. Šta god da rade, postupci im nisu zasnovani na plahovitosti, emocijama ili osećanjima; naprosto rade ono što ljudi treba da rade i ispunjavaju odgovornosti koje ljudi treba da ispune. U okvirima normalnih međuljudskih odnosa, oni rade ono što bi trebalo da rade; sve što mogu da urade, daće sve od sebe da to i učine, nastojeći da drugima pomognu, i to čine iskreno i od srca. Neki od njih ne traže čak nikakvu nagradu, razmišljajući: „Samo pomažem. Ne treba da se osećaš kao da mi mnogo duguješ, niti treba da se osećaš kao da nikad nećeš moći da mi se odužiš samo zato što mi nešto malo duguješ, te da se preda mnom uvek ponašaš ponizno ili da mi iskazuješ prekomerno poštovanje. To je nepotrebno.” Među ljudima, takvi pojedinci imaju najbolju ljudskost. Prema drugima nisu izdajnički nastrojeni niti su grubi. Srdačni su i u njihovoj ljudskosti postoji određena dobrota. Rade sve ono za šta su sposobni, ne zamajavaju se previše ličnim dobicima i gubicima i nije im mnogo stalo do nagrada. Ovo je vrlina ljudskosti. Osvrnite se oko sebe i pogledajte ko poseduje takve vrline. Ako neki čovek poseduje takav karakter, za njega se onda može smatrati da je dobra osoba, da je pristojna osoba među iskvarenim ljudskim rodom. Taj ne podiže galamu oko raznih stvari, nije izdajnički nastrojen, prema drugima nije grub i drugima pomaže ne tražeći nikakvu dobit. Prema drugima je posebno tolerantan i veoma velikodušan u svom vladanju. Šta znači kad je neko veoma velikodušan? To znači da oko beznačajnih stvari ne podiže beskrajnu galamu i da, kad ga iskoriste, prema drugima nije ogorčen. To nazivamo velikodušnošću i to je velika vrlina ljudskosti. Dobrodušnost je takođe vrlina, pa je na sličan način i velikodušnost vrlina. Nasuprot onima koji su sitničavi, sumnjičavi, osetljivi i tvrdoglavi – ti ljudi oko nebitnih stvari podižu beskrajnu galamu, očas posla se naljute, kuljaju od besa, navlače zastrašujuće hladan izraz lica, ignorišu sve koji im se obrate i ne razmišljaju ni o čemu drugom do kako da se drugima osvete. Nijedna od ovih stvari nije ono što normalni ljudi treba da poseduju. U svojim mislima, dobrodušni ljudi nemaju tako komplikovane stvari, niti o drugima imaju sumnjičave misli. Sve što u svom srcu poseduju jeste ono što normalni ljudi i treba da imaju; to naročito odgovara savesti i razumu ljudskosti, kao i merilu osećaja za pravdu i dobroti u ljudskosti. Kad se s njima družiš, osećaš se veoma opušteno i osećaš da su stvari vrlo jednostavne – nema previše problematičnih stvari i ni prema čemu ne moraš da budeš oprezan. Ne moraš da pretpostavljaš šta misle, niti da se baviš nagađanjima. Čak i kad se desi da ih slučajno povrediš, ne moraš da brineš o posledicama – naravno, ne moraš ni da snosiš nikakve posledice. Kad se naljutiš, moguće je da postaneš prek i dovikneš im nekoliko grubih reči, pa se u tom trenutku i oni s tobom raspravljaju i svađaju, ali nakon te svađe, neće biti kivni, protiv tebe neće spletkariti niti će ti se svetiti. Budu li zadobili status, ne moraš da brineš da će ti zagorčavati život ili da će u vezi sa tobom cepidlačiti, niti moraš da brineš da će te bez ikakvog razloga uzeti na zub. U sebi takve stvari nemaju – naprosto su toliko jednostavni. Od tog trenutka pa nadalje, oni ti te stvari nipošto ne bi uzimali za zlo. Nakon što se ta stvar svrši, za njih je ona završena. Kad ti se nadalje obrate, i dalje se prema tebi ophode normalno. Makar i da su u tom trenutku bili ljuti i sa tobom su se posvađali, nakon toga na tebe više nisu kivni. Znaju da si u ljutnji samo izrekao nekoliko reči, pa to mogu da razumeju: „Ko ne izgovori nekoliko grubih reči kad se naljuti? To nije bilo namerno. Osim toga, svi imaju iskvarene naravi, svakome ponekad dođe da nije raspoložen i svako može da bude plahovit. Nakon toga, pod uslovom da se svi smire, priznaju svoje greške i razmisle o činjenici da su otkrili iskvarene naravi i da nisu postupili u skladu sa načelima, sve je u redu.” Oni će ti oprostiti, za razliku od zlih ljudi, koji će te neumorno proganjati i neće se zaustaviti sve dok te ne upropaste. Srce dobrodušnih ljudi zapravo ne zna za osvetu. Učiniš li nešto što ih je uvredilo, oni te ponekad mogu mrzeti, ali nipošto ne bi prekršili moralnost ljudskosti i ne bi posezali za ogavnim sredstvima da te muče. Iako imaju iskvarene naravi i na osnovu tih iskvarenih naravi mogu da kažu ili da učine neke stvari – recimo da pomenu greške koje si napravio u prošlosti ili da te orežu – oni neće izmišljati stvari iz čista mira niti će koristiti moć koju imaju da bi te napali ili ti se osvetili. Čak i ako požele da te napadnu ili da ti se osvete i imaju takvu iskvarenu narav, budući da njihova ljudskost poseduje vrlinu dobrodušnosti, kad budu poželeli da se osvete, oni će se suzdržati i biće u stanju da stvari zadrže u odgovarajućim granicama. Ako iskvareni čovek koji ima moć može i dalje da dostigne ovaj nivo, onda je to već za svaku pohvalu. Ukoliko ovu vrlinu ne poseduje, većina ljudi nije u stanju da dostigne čak ni ovaj nivo suzdržanosti i ne može da se uzdrži od toga da druge ne napada i da im se ne sveti.

Ispoljavanje ili otkrovenje dobrodušnosti jeste vrlina ljudskosti. Ova vrlina ljudskosti će, u velikoj meri, ljude obuzdavati ili podsticati, omogućavajući im da postignu određeni stepen kontrole i suzdržanosti kad se otkrije njihova iskvarena narav. Ako je takav dobrodušan čovek neko ko poseduje duhovno razumevanje, ko može da shvati istinu i prihvati je, onda mu ta vrlina sopstvene ljudskosti omogućava da se još strože pridržava istina-načela pri posmatranju ljudi i stvari, kao i pri sopstvenom vladanju i postupanju, zar ne? (Tako je.) Lukav čovek, s druge strane, mnogo je više prepreden i razlikuje se od dobrodušnog čoveka. Nakon što učini nešto loše, on ne samo da o sebi ne razmišlja, već svoje zlodelo čak pojačava i sprovodi ga do kraja. To ga pretvara u đavola, što je potpuno suprotno načelima na osnovu kojih postupa dobrodušan čovek. Na primer, ako je neko dobrodušan čovek i poseduje ovu vrlinu ljudskosti, onda će on svađajući se sa tobom govoriti na osnovu činjenica. Neće preterivati, iz čista mira neće izmišljati neke negativne stvari o tebi, niti će te klevetati i vređati tvoj integritet zato što je na tebe ljut. On nipošto ne bi uradio nešto tome slično. U svađi sa tobom, on može da otkrije nadmenu ili podmuklu narav, ali će reči koje izgovara biti sasvim obuzdane njegovom savešću, razumom i dobrodušnom ljudskošću. Na taj način, u određenoj meri se smanjuje stepen štete koji ti se nanosi. Zlim ljudima, međutim, nedostaje dobrodušni aspekt ljudskosti. Kako se svađaju zli ljudi? „Ti si drolja, prostitutka! Vređam osam generacija tvojih predaka i proklinjem osam generacija tvojih predaka!” Oni će izgovoriti svakakve grube i zlonamerne stvari. Takvi su zli ljudi – karakter im je podao. Neki ljudi podlog karaktera svoje uvrede ne zasnivaju na činjenicama. Zašto ih ne zasnivaju na činjenicama? Zato što im nedostaje savest i ne ispunjavaju merila savesti. Kad druge vređaju, njihova ih savest ne sputava. Bezobzirno će sasuti hrpu uvreda, izgovarajući sve one uvrede koje im padnu na pamet. Kakvim god rečima može da se iskali njihova mržnja, da se duboko rani tvoje srce i da te izlude do granica besa – upravo će takve reči izgovoriti. Svojim uvredama mogu praktično da te razbesne do krajnjih granica. Takvi ljudi u svom srcu nemaju nikakvu dobrotu i puni su zlobe. Ono što zli ljudi otkrivaju prvenstveno su nadmenost i podmuklost, te dve vrste naravi. U suštini, hrpa reči koje saspu sadrži kletve, ispunjena je Sotoninom zlobom i poseduje dovoljnu razornu moć; oni mogu da saspu čak i najzlonamernije reči kletve. Ako imaš ljudskost ili ako ti je ljudskost dobrodušna, tad ne možeš da izgovoriš takve uvrede; povrh toga, ne možeš da izmišljaš stvari iz čista mira. Ovo je stoga što imaš osećaj savesti i imaš racionalnost, pa te aspekt dobroćudnosti i dobrodušnosti u tvojoj savesti u velikoj meri ograničava i kontroliše, onemogućavajući ti da takve uvrede izgovoriš. Kad te neko uvredi, osećaš se ljutito i poželiš da mu uvrediš osam generacija predaka i prokuneš ga, govoreći mu da treba da ide u pakao, ali onda o tome razmisliš: „Šta mi daje za pravo da ga proklinjem? Ja nisam Bog i nemam poslednju reč.” Poželiš i da ga uvrediš prostačkim rečima, ali o tome razmisliš: „Budem li koristio prostačke reči, čak i ja sam ću biti zgrožen – šta će ljudi u mom okruženju misliti o meni? Ne bi li to značilo da nemam nikakav integritet niti dostojanstvo? Zar se ne bih ponašao kao neka goropadna osoba? Neću da budem takav.” Ne možeš sebe da nateraš da ga uvrediš. Dakle, govor ti je u velikoj meri suzdržan, a to što sebe možeš da nateraš da izgovoriš krajnje je ograničeno. U najgorem slučaju, mogao bi da kažeš: „Ti si Sotona, imaš ozbiljno iskvarenu narav, ne možeš da postigneš spasenje i Bogu se ne dopadaš.” U najgorem slučaju mogao bi da kažeš nekoliko takvih stvari, ali onda razmisliš: „Ja ne odlučujem o tome da li se Bogu neko dopada”, pa kad to kažeš gubiš samopouzdanje. Kad te neko uvredi i prokune, govoreći ti da ideš u osamnaesti krug pakla, ti u sebi pomisliš: „Da nekog prokuneš, kažeš mu da ide u osamnaesti krug pakla – te reči su zaista previše grube! Tako nešto ne bih mogao ni da kažem. Svoje reči moram da ublažim!” Zašto si u stanju da imaš ove misli? Zato što se ono što postoji u tvojoj ljudskosti razlikuje od onoga što postoji kod zlih ljudi. Ako si dobrodušan i dobroćudan, i ako imaš savest i razum, reči koje izgovaraš biće veoma racionalne. U granicama svoje savesti, možda izgovoriš neke ljutite reči ili dozvoliš da ti se omaknu neke ružne reči, međutim, čim ih izgovoriš, osećaš se vrlo uznemireno i tu drugu osobu zapravo nisi uvredio – tvojim rečima nedostaje razorna moć. Što više druge vređaju, zli ljudi u tome sve više uživaju, dok ti, što više druge vređaš, postaješ sve uznemireniji – u sebi razmišljaš: „Zaboravi na to, bezvredno je i besmisleno spuštati se na isti nivo kao taj ogavni karakter i ta zla osoba. S njim više neću da se svađam.” Svađanje sa zlom osobom potpuno je nedelotvorno baš kao i pokušaj da o istini razgovaraš sa Sotonom. S tom osobom nema potrebe svađati se niti se s njom vredi zamajavati oko bilo kakvih stvari. Ubuduće se takvih ljudi samo kloni. Da li bi razmišljao o tome da im naudiš? Da li bi razmišljao da im se osvetiš i nađeš priliku da im očitaš bukvicu? Ti nemaš tako surovo srce. Sebi uporno govoriš: „Zaboravi na to. Tih nekoliko uvreda koje od njih dolaze nisu mi nanele nikakav gubitak; neću se time zamajavati.” Neki se ljudi čak uteše rečima: „U svakom slučaju, Bog me nije prokleo. Njihove klevete nemaju nikakvo dejstvo.” U stvari, budući da imaš savest i razum i u svojoj ljudskosti si dobrodušan i dobroćudan, te uvrede naprosto ne možeš da izgovoriš. Smatraš ih prljavim i ponižavajućim. Da ti te reči izađu iz usta, osećao bi da se one kose sa tvojom savešću. Naročito kad je reč o izmišljotinama ili o neosnovanim stvarima, takve stvari još i manje možeš da izgovoriš. To što nisi u stanju da ih izgovoriš, predstavlja zaštitu za tebe. Reči zlih ljudi imaju značajnu razornu moć i naudile su ti – to je njihovo zlo delo. Kako je nastalo to zlo delo? Tako što njihova ljudskost sadrži podla svojstva. Kad se s tobom sukobe ili raspravljaju, njihova iskvarena narav naraste do neslućenih visina, pa mogu nemilosrdno da te proklinju. Imaju tu vrstu podlog karaktera, pa prirodno otkrivaju iskvarenu narav. Ako si ti, s druge strane, dobrodušna i dobroćudna osoba sa savešću, razumom i ljudskošću, u takvoj situaciji, ne samo da svoju iskvarenu narav ne bi iskaljivao, već bi tvoja ljudskost, u ogromnoj meri, obuzdavala otkrovenje tvoje iskvarene naravi. To ti je od neizmerne koristi. Gledano spolja, čini se kao da si pretrpeo gubitak, da si u nepovoljnom položaju i da u svađi ne možeš da im doskočiš, postajući predmet tuđeg ismevanja. U stvari, tvoja te je ljudskost zaštitila, sprečavajući te da počiniš zlo, da učiniš stvari koje Bogu nisu po volji odnosno da kažeš stvari koje Bogu nisu po volji. Nije li te, u određenoj meri, ona time zaštitila? (Jeste.) Ova vrlina ljudskosti te je, u velikoj meri, zaštitila, sprečavajući te da, kad otkrivaš iskvarenu narav, nadalje činiš stvari koje Bogu nisu po volji ili ih On prezire, odnosno da izgovoriš reči koje Bog prezire i osuđuje. I premda se ovo ne računa kao dobro delo, ti makar nisi počinio zlo. To što si u toj situaciji uradio neće biti osuđeno, i za to nećeš biti kažnjen. Nasuprot tome, zli ljudi ne samo da će biti osuđeni, nego će biti i kažnjeni za stvari koje čine pod preovlađujućim uticajem svog podlog karaktera. Moraće da istrpe posledice i da snose odgovornost. Prema tome, za ljude koji u svojoj ljudskosti poseduju razne vrline može se učiniti da u pojedinim stvarima gube obraz, status i dostojanstvo, i da naročito ostaju bez prilike da preuzmu inicijativu kako bi svoje razloge argumentovali, ali to nije trpljenje gubitaka. Neki ljudi kažu: „Ako to nije trpljenje gubitka, znači li to da je to sticanje koristi?” To se ne može meriti u smislu trpljenja gubitaka ili sticanja koristi. Pa, kako to treba izmeriti? To treba izmeriti na sledeći način: nije bitno da li si u nekoj situaciji pretrpeo gubitak; ključno je da iz toga možeš da izvučeš korist. U ovoj situaciji, vrline tvoje ljudskosti zaštitile su tvoje ponašanje, sprečavajući te da ne počiniš zlo i starajući se o tome da te Bog ne osudi. Nije li to sticanje koristi? Sad nikako ne možeš da istrpiš kaznu zbog počinjenog zla. Nije li za tebe to dobra stvar? (Jeste.) Iako to nije dobro delo koje si aktivno obavio, niti je to postupak aktivnog pridržavanja istina-načela, u okviru posedovanja vrlina u svojoj ljudskosti, učinio si nešto čime se ne krše istina-načela. Na taj način si zaštićen. Iako to neće biti upamćeno, makar nije predmet osude. Pa ne moraš da snosiš nikakvu odgovornost niti da istrpiš kaznu. Nije li to dobra stvar? (Jeste.) Tokom procesa sleđenja Boga, bez obzira na to da li ono što činiš odgovara istini i bez obzira na to kako Bog to posmatra, ti makar imaš čistu savest. Čak i ako Bog to ne upamti, makar treba da izbegavaš da te Bog osuđuje ili da Boga navodiš da te mrzi. To je najosnovnije načelo koje treba da poštuješ. Zar vrline ljudskosti nisu veoma važne za ljude? (Jesu.) Prema tome, nemoj se stalno osećati nevoljno samo zato što misliš da te posedovanje nekih vrlina ljudskosti čini nepopularnim među ljudima, da ćeš uvek propustiti priliku da budeš u prednosti ili da stekneš neke koristi, te da će sve prednosti otići drugima, dok ćeš ti uvek biti onaj koji trpi gubitak. Šta je tako loše u tome da se pretrpi gubitak? U najmanju ruku, to u čemu uživaš jeste ono što ti je Bog prvobitno dao, a nisi uzeo ono što pripada drugima. Iskoristiš li nešto, to nije ispravno – to znači da si uzeo deo nečega što pripada drugima. Ako uzmeš ono što ti ne pripada, Bog će te osuditi. Ljudi ne treba da rade one stvari koje Bog osuđuje. Neki ljudi kažu: „Ne znam kakve radnje treba da preduzmem koje će biti upamćene od Boga.” No, znaš li koje radnje Bog osuđuje? Ako znaš, onda treba makar da se držiš ove granice: ne čini stvari koje Bog osuđuje. Da li razumeš? (Da.) Pošto smo o ovim stvarima dodatno porazgovarali, trebalo bi da razumeš.

Vrlina dobrodušnosti u ljudskosti kod većine ljudi ne postoji. Međutim, ako neko zaista poseduju tu vrlinu, tada je, među iskvarenim ljudskim rodom, on zaista dobra osoba – takvi ljudi su prava retkost. Ako zaista poseduješ tu vrlinu, Bog će te blagosloviti, Bog će ti na svakom koraku pokazati blagodat. Iskazano ljudskim rečima, to znači da će Bog na svakom koraku paziti na tebe. Kako On pazi na tebe? Božja pažnja je u tome da čak i ako uvek misliš na druge, ne mariš za sopstvene interese i drugi te iskorišćavaju, ti drugi ne mogu da dobiju Božje blagoslove. Mogu jedino da žive tako što iskorišćavaju druge i u sledećem životu će to morati da otplate. Međutim, ti živiš prema Božjim blagoslovima. Iako te drugi možda iskorišćavaju, ti zapravo ništa ne gubiš. Reci Mi, je li to dobro? (Jeste.) Vidiš, za dobrodušne ljude, gledano spolja, deluje kao da uvek trpe gubitke. Ljudi ih doživljavaju kao jednostavne i poštene, pa ih u svom govoru i postupanju uvek iskorišćavaju, ophodeći se prema njima kao da su budale, maltretirajući ih, izvlačeći od njih i novac i koristi i otimajući veliki deo njihove lične imovine. Međutim, da li primećuješ da dobrodušnim ljudima išta nedostaje? Ništa im ne nedostaje. Oni su u svemu izdašno opskrbljeni. Pri obavljanju stvari, imaju inteligenciju i mudrost i ne brinu. Koju god dužnost da im Božja kuća dodeli, oni se ne zamajavaju dobicima i gubicima, niti se bore ili nadmeću. Naprosto urade ono što se od njih traži. Kakav god bio zadatak, oni retko kad pogreše. Čak i kad nastanu manji problemi ili sitne greške, oni nisu nastali namerno. U to što rade unose se srcem, u smislu sopstvene savesti i razuma zadovoljavaju elementarno polazište i mogu da prihvate Božje ispitivanje. Stoga takvi ljudi mogu da dobiju Božje blagoslove. Pošto znate da je dobrodušnost vrlina ljudskosti, treba li u svom vladanju da joj stremite? (Da.) Ne zamajavajte se sitnicama i ne budite toliko iritantni da se niko ne usuđuje da vam priđe niti da vas isprovocira – ne budite takva osoba. Budu li te drugi malo iskoristili, ne osećaj se uvek kao da te oni maltretiraju. Šta je loše u tome ako si u manjoj meri jednostavan, a u većoj pošten? Neki su ljudi preterano prepredeni i uvek žele da dokažu kako nisu budale, govoreći: „Ne smatraj me budalom. Nisam bez mozga! Mogu da vidim kome se ne dopadam ili ko se prema meni loše ophodi. Znam ko me gleda s visine i čije su reči pune sarkazma ili skrivenih opaski.” Beskorisno je kad si u stanju da vidiš i čuješ takve stvari. To su samo sitna domišljatost i prepredenost. To što imaš to malo prepredenosti ne znači da imaš mudrost ili da si zaista pametan. Naprotiv, ljudi će te gledati s visine, jer čak i životinje poseduju takvu prepredenost i te sitničave misli. Zašto to kažem? To znaju svi oni koji su u neposrednom kontaktu sa životinjama: čak i male životinje mogu da shvate kad o njima govoriš prijatne ili neprijatne stvari. Na primer, ako te pas čuje da izgovaraš neprijatne reči, odmah će se rastužiti, dok istovremeno može da zaključi ako izgovaraš neke očigledno prijatne reči. Ako u sopstvenom odmeravanju ljudi uvek koriste stvari koje poseduju čak i male životinje, zar se time ne degradira njihov sopstveni atribut koji ih čini ljudima? Snižavajući merilo za odmeravanje stvorenog ljudskog roda, ti sebi smanjuješ vrednost. Ne govori uvek stvari poput: „Nemoj misliti da sam budala i ne tretiraj me kao trogodišnje dete. Ako mi daš hleb od kukuruznog brašna, sasvim sigurno ga neću pojesti; umesto toga mi donesi knedle. Ima li neko ko ne zna da su knedle ukusne?” Ne koristi takve glupave reči u pokušaju da dokažeš da nisi budala. Ako zaista nisi glup, tad nastoj da ispuniš merila ljudskosti. Šta treba da se nalazi u ljudskoj savesti i razumu, koja su ispoljavanja vrlina ljudskosti, koja su ispoljavanja nedostataka ljudskosti i lošeg karaktera – razgovarajte u zajedništvu o ovim aspektima i shvatite ih. Razgovarajte malo o tome šta ljudi treba da poseduju u svojoj ljudskosti i šta treba da poseduje stvoreni ljudski rod, a zatim tome stremite i potrudite se da te stvari posedujete. Zar time neće porasti tvoja lična vrednost? Hoćeš li ikada igde dogurati ako svoju inteligenciju neprekidno porediš sa nekim trogodišnjakom? Možeš li tako ikada da odrasteš? Trogodišnje dete kaže: „Umem da pijem mleko iz plastične flašice”, a ti mu kažeš: „Ja umem da pijem iz staklene flaše i ne plašim se da ću opeći ruke.” Trogodišnjak kaže: „Kad obuvam cipele, znam koja je leva a koja desna”, a ti mu kažeš: „Kad oblačim džemper, znam koji deo ide napred a koji pozadi. Umeš li ti to?” Da li ćeš na ovaj način igde dogurati? Ako se tvoja inteligencija, karakter i razne sposobnosti koje tvoja ljudskost treba da poseduje zaustave na nivou trogodišnjeg deteta ili maloletnika, onda će ti biti veoma teško da postaneš zrela osoba odnosno da se drugi prema tebi ophode kao prema odrasloj osobi. Kako druge možeš da navedeš da se prema tebi ophode kao prema odrasloj osobi? Moraš da radiš stvari koje odrasli treba da rade i stvari koje stvoreni ljudi treba da rade. Moraš da poseduješ ljudskost koju bi stvoreni ljudi trebalo da imaju. Šta bi ta ljudskost u najmanju ruku trebalo da poseduje? Savest, razum i razne aspekte dobrog karaktera. Na taj način, postepeno ćeš napredovati i poboljšavati se u pogledu mana i problema svoje ljudskosti. Tada će ti biti mnogo lakše da uđeš u istinu i biće manje prepreka.

Vrlina dobrodušnosti u ljudskosti prilično je retka i većina ljudi je ne poseduje. Pa, kako čovek može da postigne ovu vrlinu? Kad ne razumeš nikakve istine, veoma je teško posedovati ovu vrlinu ljudskosti i biti takva osoba. Međutim, čim shvatiš neke istine, imaćeš put da postaneš takva osoba i biće nade za tebe da to i postigneš. A kad je reč o tome možeš li to ostvariti i na kraju postići rezultate, to će zavisiti od toga da li možeš da zadobiješ istinu i da imaš život-ulazak. Kako čovek treba da postupa da bi postigao ovu vrlinu? Šta god da ti neko učini ili kaže, ne ophodi se prema tome plahovito niti na osnovu emocija. Ne analiziraj kakve su mu namere prema tebi, koliko ti je lične štete izazvao odnosno koliko je narušio tvoju reputaciju. Ni prema jednoj od ovih stvari se ne odnosi na osnovu svog uma, ljudske volje ili filozofija za ovozemaljsko ophođenje. Pa, kako prema tome treba da se odnosiš? Prema svim stvarima se odnosi na osnovu Božjih reči i istina-načela. Postaraj se da u svakom okruženju i pri suočavanju sa svakim čovekom, bilo da s njim razgovaraš, družiš se ili se baviš nekom konkretnom stvari, tragaš za istina-načelima i postupaš u skladu sa njima. Takvim pristupom ćeš u velikoj meri unaprediti svoju ljudskost. Odnosno, on će obezbediti određenu meru podrške savesti i razumu tvoje ljudskosti, pomažući ti da razviješ osećaj za pravdu i omogućavajući ti da ljude i stvari posmatraš iz ispravnog položaja i perspektive. To nazivamo unapređenjem. Unapređenje označava pretvaranje tvoje izvorno loše ljudskosti u dobru, njeno pretvaranje u normalnu. Dakle, kako je nastala tvoja izvorna loša ljudskost? Nastala je pod uticajem i prevlašću iskvarenih naravi. Dakle, ako se vladaš i postupaš na osnovu Božjih reči i istina-načela, tada će u tvom postupanju tvoja ljudskost u velikoj meri biti pod uticajem Božjih reči i istine. Taj uticaj nazivamo unapređenjem. Naravno, to unapređenje ne znači da će se samo po osnovu jednog događaja tvoja ljudskost promeniti i da će tvoj karakter postati plemenit. Naprotiv, to dolazi iz praktičnog postupanja i doživljavanja u kojima Božje reči i istinu uzimaš kao kriterijume, stil i smer za postupanje u dugom vremenskom periodu, tokom kojeg ćeš sve više shvatati istinu i stvari rešavati tako što ćeš se sve više pridržavati načela. Time će se tvoja ljudskost postepeno menjati i razvijati u pozitivnom smeru. Sve više ćeš razvijati osećaj savesti, postajaćeš sve više dobrodušan i sve više ćeš posedovati osećaj za pravdu. Tvoj razum će sve više postajati normalan i više nećeš postupati plahovito niti ćeš biti impulsivan. Prema tome, ograničenje koje tvoja ljudskost nameće tvojoj iskvarenoj naravi u velikoj će meri ojačati. Na temelju takvog stanja ljudskosti, ograničenje nad tvojim otkrovenjima iskvarenih naravi sve više će jačati i postajaće sve moćnije. Tako će se tvoja otkrovenja iskvarenih naravi sve više smanjivati, a njihov stepen će bivati sve plići. Postupci koje preduzimaš ili gledišta koja otkrivaš biće sve više u skladu sa pozitivnim stvarima i istina-načelima. Ovakva pojava, ovakvo otkrovenje ukazuje na to da čovekov život prolazi kroz preobražaj. Konkretno, ako posmatraš ljude i stvari, i vladaš se i postupaš prema Božjim rečima, uzimajući istinu kao svoj kriterijum, onda će tvoja ljudskost postajati sve više normalna, a tvoja otkrovenja iskvarenih naravi sve više će se smanjivati. Postepeno ćeš odbaciti svoju iskvarenu narav. Ovo je pozitivan krug. Međutim, ako ljude i stvari posmatraš, i vladaš se i postupaš u skladu sa Sotoninom logikom, onda će to u velikoj meri oskrnaviti i nagrizati tvoju ljudskost. Tvoja iskvarena narav će sve više nadolaziti i postaće sve ozbiljnija. Ovo je začarani krug. Posmatranje ljudi i stvari i vladanje i postupanje prema Božjim rečima jesu pozitivan krug. Posmatranje ljudi i stvari i vladanje i postupanje prema Sotoninoj logici mogu te jedino dovesti do toga da beskrajno kružiš unutar života i okruženja začaranog kruga iz kojeg nikad nećeš moći da se oslobodiš. Ako želiš da uđeš u pozitivan krug, najprostiji i najjednostavniji pristup je u tome da počneš da razmišljaš o sebi i da sebe shvataš polazeći od mana sopstvene ljudskosti i sopstvenih otkrovenja iskvarenosti, razrešavajući svoje iskvarene naravi koristeći Božje reči i istina-načela kao osnovu, a rezultat će biti taj da ćeš biti u stanju da primenjuješ istinu i pokoriš se Bogu. Time će tvoj život ući u pozitivan krug, tvoja ljudskost će postajati sve normalnija, a tvoje iskvarene naravi će se postepeno preobratiti i biće odbačene. Ovo je proces život-ulaska i ujedno neophodan proces da bi ljudi odbacili svoje iskvarene naravi i postigli spasenje. Naravno, to je ujedno i put za ulazak. Nedostaci i mane ljudskosti, kao i problemi podlog karaktera i nedostatak integriteta, o kojima smo razgovarali – budeš li te probleme u sebi prepoznao, treba da tragaš za istinom da bi ih rešio. Zatim ih zameni primenom Božjih reči i istine. Na taj način ćeš ući u pozitivan krug. Ono što na kraju dobijaš nije samo preobražaj ljudskosti, već i odbacivanje sopstvenih iskvarenih naravi. Temelj tvojih iskvarenih naravi na koji se oslanjaš radi preživljavanja biće preobražen. Ovakvim praktičnim postupanjem stičeš nadu da ćeš postići spasenje. Međutim, ako ne tragaš za istinom niti istinu na ovaj način primenjuješ, i u svom srcu razmišljaš: „Kažeš da sam sitničav, da u svojoj ljudskosti imam nedostatke i mane, kao što su tvrdoglavost, bestidna tvrdokornost i sumnjičavost. Pa, naprosto sam takav i tako ću živeti. Neću se menjati. Govori šta ti je volja! U svakom slučaju, naprosto ne želim da istrpim gubitke. Dobro mi je sve dok nešto mogu da iskoristim!” – ako su to tvoje misli i gledišta, tada ćeš, nažalost, upasti u užasnu spiralu začaranog kruga, iz kojeg nećeš zauvek moći da se izbaviš. Koja će biti krajnja posledica? Biće ona koju verovatno ne želiš da vidiš: tvoje iskvarene naravi će zauvek biti tvoj život. Tokom celog života one će te čvrsto vezivati, postajući sve dublje ukorenjene u tvojim mislima i dubinama tvoje duše, pa će ti biti nemoguće da ih odbaciš. Šta znači to da će ti biti nemoguće da ih odbaciš? To znači da nema nade da ćeš postići spasenje i da za tebe ne postoji mesto u odredištu koje je Bog pripremio za ljudski rod. To je posledica. Ako ovu posledicu ne želiš da vidiš, onda počni da ulaziš i da praktično postupaš duž puta koji sam opisao i postigni pozitivan krug; na kraju ćeš zasigurno požnjeti plodove. Razumeš li? (Da.)

Iako u današnjem razgovoru u zajedništvu nismo obradili mnogo različitih tema, raspravljali smo o obimnom sadržaju. Hajde da na ovom mestu zaključimo današnji razgovor. Razgovor o drugim temama i sadržaju nastavićemo kasnije. Doviđenja!

2. decembar 2023. godine