Reči Svemogućeg Boga poslednjih dana:

Oni koji budu u stanju da ostanu postojani tokom Božjeg dela suda i grdnje u poslednjim danima – to jest, tokom završnog dela pročišćenja – biće oni koji će zajedno s Bogom ući u poslednji počinak; svi koji, kao takvi, uđu u počinak biće oslobođeni uticaja Sotone i zadobijeni od Boga, nakon što su bili podvrgnuti Njegovom završnom delu pročišćenja. Ovi ljudi, koje će Bog konačno zadobiti, ući će u poslednji počinak. U suštini, svrha Božjeg dela grdnje i suda sastoji se u pročišćenju ljudskog roda zarad konačnog počinka; u protivnom, niko od ljudi ne bi mogao da bude razvrstan u različite kategorije prema vrsti, niti da uđe u počinak. Ovo je delo jedini put kojim čovečanstvo može ući u počinak. Samo će Božije delo pročišćenja očistiti ljude od njihove nepravednosti, a samo će Njegovo delo grdnje i suda izneti na videlo one buntovne elemente čovečanstva, odvajajući na taj način one koji mogu biti spaseni od onih koji ne mogu, one koji će preostati od onih koji neće. Kad ovo delo bude dovršeno, svi oni kojima bude dozvoljeno da ostanu biće očišćeni i zakoračiće u više stanje ljudskosti, gde će uživati u neuporedivo lepšem drugom ljudskom životu na zemlji; drugim rečima, oni će započeti svoj ljudski dan počinka i koegzistiraće sa Bogom. Nakon što oni kojima nije dozvoljeno da ostanu budu podvrgnuti grdnji i sudu, njihova prava priroda biće u potpunosti razotkrivena, nakon čega će svi biti uništeni i više im, kao ni Sotoni, neće biti dozvoljen opstanak na zemlji. Čovečanstvu budućnosti više neće pripadati niko od ove vrste ljudi; takvi ljudi nisu prikladni za ulazak u zemlju konačnog počinka, niti su prikladni da se pridruže danu počinka koji će Bog i čovečanstvo zajednički deliti, jer oni su na meti kazne i oni su zli, nepravedni ljudi. Oni su jednom bili iskupljeni, a takođe su bili podvrgnuti sudu i grdnji; uz to, oni su nekada službovali Bogu. Međutim, kad nastupi poslednji dan, oni će ipak biti eliminisani i uništeni zbog svog zla, zbog svog buntovništva i zbog nemogućnosti da budu iskupljeni; oni u budućem svetu nikad više neće nastati, niti će ikada više živeti među ljudima budućnosti. Bilo da su duhovi mrtvih ili ljudi koji još uvek žive u telu, svi zlikovci i svi oni koji nisu spaseni biće uništeni čim onaj sveti deo čovečanstva bude ušao u počinak. Što se tiče ovih zlih duhova i zlih ljudi, kao i duhova pravednika i onih koji čine pravedna dela, ma kojem dobu da pripadaju, svi koji su zli biće na kraju uništeni, a svi koji su pravedni će preživeti. O tome da li će neki čovek ili duh primiti spasenje, ne odlučuje se u potpunosti na osnovu dela poslednjeg doba, već prema tome da li su se opirali Bogu i pobunili se protiv Njega, ili nisu. Ljudi koji su u prethodnoj eri činili zlo i nisu mogli da steknu spasenje nesumnjivo će biti na meti kazne, a oni koji u sadašnjoj eri čine zlo i koji ne mogu biti spaseni takođe će zasigurno biti na meti kazne. Ljudi bivaju razvrstani na osnovu dobra i zla, a ne prema epohama u kojima žive. Nakon što budu na taj način razvrstani, oni neće odmah biti kažnjeni ili nagrađeni; već će Bog Svoje delo kažnjavanja zla i nagrađivanja dobra obaviti tek pošto dovrši Svoje delo osvajanja u poslednjim danima. On, zapravo, ljude odvaja na dobre i zle još od trenutka kad je započeo da obavlja Svoje delo spasavanja čovečanstva. Radi se samo o tome da će On pravedne nagraditi, a zle kazniti tek nakon što Njegovo delo bude privedeno kraju; On ih neće razdvojiti po kategorijama i odmah zatim pristupiti kažnjavanju zla i nagrađivanju dobra nakon završetka Svog dela. Umesto toga, On će ovaj zadatak obaviti tek kad Njegovo delo bude u potpunosti dovršeno. Celokupna svrha konačnog Božjeg dela kažnjavanja zla i nagrađivanja dobra sastoji se u temeljnom pročišćenju svih ljudi kako bi On zatim mogao da odvede potpuno sveto čovečanstvo u večni počinak. Ova etapa Njegovog dela je od presudnog značaja; to je završna etapa celokupnog Njegovog dela upravljanja.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak“

Ovo je vreme u kojem Ja svakoj osobi određujem kakav će joj biti kraj, a ne etapa u kojoj započinjem da radim čoveka. U Svoju beležnicu Ja redom zapisujem reči i postupke svake osobe, putanju kojom Me je sledila, njene urođene osobine i kako se svaka osoba na kraju ponašala. Na taj način, bez obzira na to o kakvoj se osobi radi, niko neće izmaći Mojoj ruci i svako će pripasti svojem soju, onako kako Ja budem odredio. Ja o odredištu svake osobe odlučujem ne na osnovu njenih godina, njenog starešinstva, ne na osnovu toga koliko je propatila, a ponajmanje na osnovu toga koliko sažaljenja ona traži, već prema tome da li u njoj ima istine. Nema drugog izbora do ovog. Vi morate shvatiti da će svi koji ne slede Božju volju takođe biti kažnjeni. To je nepromenljiva činjenica. Stoga su svi koji su kažnjeni, kažnjeni zbog pravednosti Božje, a njihova kazna predstavlja odmazdu za njihova brojna zlodela.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Pripremi dovoljno dobrih dela za svoje odredište“

Pre nego što čovečanstvo uđe u počinak, da li će svaka osoba, ma kojoj vrsti da pripada, biti kažnjena ili nagrađena biće odlučeno na osnovu toga da li je ta osoba tražila istinu, da li poznaje Boga i da li može da se pokori vidljivom Bogu. Oni koji su službovali vidljivom Bogu, ali Ga pri tom ne poznaju, niti Mu se potčinjavaju, lišeni su istine. Takvi ljudi su zlotvori, a zlotvori će nesumnjivo biti izloženi kazni; štaviše, oni će biti kažnjeni u skladu sa svojim zlim ponašanjem. Bog je tu da bi ljudi verovali u Njega, a takođe je i dostojan njihove pokornosti. Oni koji veruju jedino u nejasnog i nevidljivog Boga jesu ljudi koji ne veruju u Boga i koji nisu u stanju da se Bogu potčine. Ako ovi ljudi ne budu uspeli da u vidljivog Boga poveruju sve do okončanja Njegovog dela osvajanja, te ako se i dalje budu bunili protiv Boga i opirali Bogu koji je vidljiv u telu, svi će ovi „štovaoci nejasnog“ bez sumnje biti podvrgnuti uništenju. Isto važi i za neke među vama – svako ko na rečima priznaje ovaploćenog Boga, ali nije u stanju da na delu sprovodi istinu potčinjavanja ovaploćenom Bogu, na kraju će biti eliminisan i uništen. Nadalje, svako ko na rečima priznaje vidljivog Boga, ko jede i pije istinu koju On izražava, dok istovremeno traži nejasnog i nevidljivog Boga, zasigurno će biti podvrgnut uništenju. Niko od ovih ljudi neće moći da ostane do vremena počinka koje će nastupiti nakon okončanja Božjeg dela, niti će ijedan njima sličan pojedinac moći da ostane u tom vremenu počinka. Demonski nastrojeni ljudi su oni koji ne praktikuju istinu; njihova suština se ogleda u otporu i buntovništvu prema Bogu i oni uopšte ni ne nameravaju da Mu se potčine. Svi će takvi ljudi biti uništeni. Da li ti poseduješ istinu ili se opireš Bogu zavisi od tvoje suštine, a ne od tvog izgleda, niti od toga šta u nekom trenutku govoriš ili kako se ponekad možda ponašaš. Da li će neka osoba biti uništena ili ne, određeno je njenom suštinom; o tome se odlučuje na osnovu suštine koju ona otkriva svojim ponašanjem i svojim traganjem za istinom. Od ljudi koji su međusobno slični, po tome što rade i po količini posla koji obavljaju, oni čija je ljudska suština dobra i koji poseduju istinu dobiće dozvolu da ostanu, dok će oni čija je ljudska suština zla i koji se bune protiv vidljivog Boga biti predmet uništenja. Celokupno Božje delo i reči koje se odnose na odredište čovečanstva sa ljudima će se baviti na odgovarajući način, u skladu sa suštinom svakog pojedinca; to će se obaviti bez i najmanjeg problema i neće biti napravljena nijedna greška. Ljudska osećanja ili značenja bivaju umešana jedino onda kad posao obavljaju ljudi. Delo koje Bog obavlja je najprikladnije; On apsolutno nikada ne iznosi lažne tvrdnje ni protiv jednog stvorenog bića. U ovom trenutku ima mnogo onih koji nisu u stanju da sagledaju buduće odredište čovečanstva i koji ne veruju rečima koje Ja izgovaram. Svi oni koji ne veruju, kao i oni koji ne praktikuju istinu, zapravo su demoni!

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak“

U Božjem delu poslednjih dana, On određuje ishode ljudi na osnovu njihovih ispoljavanja. Znate li na šta se „ispoljavanja“ ovde odnose? Možda mislite da se ispoljavanja odnose na iskvarene naravi koje ljudi otkrivaju obavljajući poslove, ali to zapravo nije ovde slučaj. Ispoljavanja se ovde odnose na to da li jesi ili nisi u stanju da sprovodiš istinu u delo, da li jesi ili nisi u stanju da budeš odan dok obavljaš svoju dužnost; odnose se na tvoj pogled na verovanje u Boga, na tvoj stav prema Bogu, na tvoju odlučnost da podnosiš teškoće; odnose se na tvoj stav prema prihvatanju suda, grdnje i orezivanja, na broj ozbiljnih prestupa koje si počinio i na to u kojoj meri na kraju postižeš pokajanje i preobražaj. Sve ovo zajedno čini tvoja ispoljavanja. Ispoljavanja se ovde ne odnose na to koliko si iskvarenih naravi otkrio ili koliko loših stvari si uradio, već na to koliko si rezultata postigao i koliko stvarnih promena si doživeo u svom verovanju u Boga. Ako bi se ishodi ljudi određivali na osnovu toga koliko je iskvarenosti njihova priroda otkrila, niko ne bi mogao dostići spasenje, jer su svi ljudi duboko iskvareni, svi imaju sotonsku prirodu i svi se opiru Bogu. Bog želi da spasi ljude koji mogu da prihvate istinu i da se pokore Njegovom delu. Bez obzira na to koliko iskvarenosti otkrivaju, ako ti ljudi na kraju mogu da prihvate istinu, postignu iskreno pokajanje i dožive istinsku promenu, oni su ljudi koje Bog spašava. Neki ljudi ovo ne shvataju i misle da će svako ko služi kao starešina otkriti više svojih iskvarenih naravi, a da će svako ko otkrije više iskvarenosti sigurno biti uklonjen i neće moći da preživi. Da li je ovo gledište ispravno? Premda starešine otkrivaju više iskvarenosti, ako su to ljudi koji teže istini, onda su oni kvalifikovani da iskuse Božji sud i grdnju, mogu poći putem spasenja i usavršavanja, i na kraju će moći da daju prelepo svedočanstvo za Boga. To su ljudi koji su se stvarno promenili. Ako bi se ishodi ljudi određivali na osnovu toga koliko se njihove iskvarene naravi otkriva, onda bi, što više služe kao starešine i delatnici, to brže bili otkriveni. Da je tako, ko bi se usudio da bude starešina ili delatnik? Ko bi mogao stići dotle da bude upotrebljen i usavršen od strane Boga? Nije li ovo gledište isuviše apsurdno? Bog uglavnom sagledava da li ljudi mogu da prihvate i sprovode istinu u delo, da li mogu da budu postojani u svom svedočanstvu i da li su se stvarno promenili. Ako ljudi imaju istinito svedočanstvo i ako su doživeli istinsku promenu, to su onda ljudi koje Bog odobrava. Na prvi pogled se čini da neki ljudi otkrivaju malo iskvarenosti, ali im nedostaje istinsko iskustveno svedočanstvo, nisu se stvarno promenili i Bog ih ne odobrava.

Bog određuje ishod čoveka na osnovu njegovih ispoljavanja i suštine. Ispoljavanja se ovde odnose na to da li je čovek odan Bogu, da li Ga voli, da li sprovodi istinu u delo i u kojoj meri se promenila njegova narav. Na osnovu ovih ispoljavanja i njegove suštine Bog određuje ishod čoveka, a ne na osnovu toga koliko on otkriva svoju iskvarenu narav. Ako misliš da Bog određuje ishod čoveka na osnovu toga koliko iskvarenosti on otkriva, onda si pogrešno protumačio Njegove namere. Zapravo, ljudi imaju istu iskvarenu suštinu, razlika je samo u tome da li imaju dobru ili lošu ljudskost i u tome da li mogu ili ne mogu da prihvate istinu. Bez obzira na to koliko neko otkriva svoju iskvarenu narav, Bog najbolje zna šta leži u dubini njegovog srca; nema potrebe da to sakrivaš. Bog posmatra dubine ljudskih srca. Bez obzira na to da li nešto radiš javno ili iza leđa drugima ili šta u svom srcu želiš da uradiš, sve je to potpuno otkriveno pred Bogom. Kako bi Bog mogao da ne bude svestan onoga što ljudi rade u tajnosti? Zar to nije samozavaravanje? U stvari, bez obzira na to koliko je nečija priroda lažljiva, bez obzira na to koliko laži neko izgovori, bez obzira na to koliko je vešt u pretvaranju i obmanjivanju, Bog sve to vidi kao na dlanu. Ako Bog ovako dobro poznaje svoje starešine i delatnike, ne poznaje li onda On podjednako dobro i svoje obične sledbenike? Neki ljudi misle: „Svako ko preuzme starešinstvo je lud i glup i sam sebe dovodi do propasti, zato što starešinstvo neizbežno dovodi do otkrivanja iskvarenosti koju Bog vidi. Da li bi oni otkrili toliko iskvarenosti da se ne bave ovim poslom?“ Kakva apsurdna ideja! Ako ne služiš kao starešina, zar nećeš otkriti iskvarenost? Zar ne biti starešina, čak i ako pokazujete manje iskvarenosti, znači da ste dostigli spasenje? Prema ovoj logici, da li su svi oni koji ne služe kao starešine jedini koji mogu preživeti i biti spaseni? Zar ova tvrdnja nije isuviše smešna? Ljudi koji služe kao starešine vode Božji izabrani narod da pije i jede reč Božju, kao i da iskusi Božje delo. Ovaj zahtev i standard su visoki, pa je neizbežno da starešine otkriju neka iskvarena stanja kada počnu sa obukom. To je normalno i Bog to ne osuđuje. Ne samo da Bog to ne osuđuje, već i prosvećuje, prosvetljuje i vodi ove ljude, i stavlja dodatni teret na njihova leđa. Dokle god mogu da se pokore Božjem vođstvu i delu, oni će u životu napredovati brže od običnih ljudi. Ako su to ljudi koji teže istini, mogu krenuti putem na kome će ih Bog usavršiti. To je ono što Bog najviše blagosilja. Neki ljudi ovo ne mogu da shvate i iskrivljuju činjenice. Prema ljudskom shvatanju, bez obzira na to koliko se starešina promeni, Bog neće mariti; On će samo sagledavati koliko iskvarenosti otkrivaju starešine i delatnici, i osudiće ih samo na osnovu toga. A što se tiče onih koji nisu starešine i delatnici, pošto oni otkrivaju malo iskvarenosti, Bog ih neće osuditi, čak i ako se ne promene. Nije li to apsurdno? Nije li to huljenje protiv Boga? Ako se toliko ozbiljno opireš Bogu u svom srcu, možeš li biti spašen? Ne možeš biti spašen. Bog određuje ishode ljudi uglavnom na osnovu toga da li poseduju istinu i istinito svedočanstvo, a to uglavnom zavisi od toga da li ti ljudi teže istini. Ako teže istini i ako se mogu iskreno pokajati nakon što dožive sud i grdnju zbog počinjenog prestupa, onda, sve dok ne izgovaraju reči i ne čine dela koja hule na Boga, sigurno će biti sposobni za dostizanje spasenja. Prema vašim uobraziljama, svi obični vernici koji slede Boga do kraja mogu dostići spasenje, a svi oni koji služe kao starešine moraju biti uklonjeni. Kada bi vas neko zamolio da budete starešina, mislili biste da nije u redu da to ne prihvatite, ali biste isto tako mislili da biste, kada biste služili kao starešina, nehotice otkrili iskvarenost, što bi bilo kao da sami sebe šaljete na giljotinu. Nije li uzrok svemu ovome pogrešno razumevanje Boga? Kada bi ishodi ljudi bili određivani na osnovu iskvarenosti koju ljudi otkrivaju, niko ne bi mogao da bude spašen. U tom slučaju, u čemu bi bio smisao dela Božjeg spasenja? Ako bi to stvarno bilo tako, gde bi bila pravednost Božja? Čovečanstvo ne bi moglo da vidi Božju pravednu narav. Stoga, vi ste svi pogrešno razumeli Božje namere, što ukazuje na to da nemate istinsko znanje o Bogu.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo

Standard po kojem ljudi sude o drugima zasniva se na njihovom ponašanju; oni koji se dobro ponašaju su pravedni, dok su oni čije je ponašanje gnusno, zli. Standard po kojem Bog sudi ljudima zasniva se na tome da li se njihova suština potčinjava Njemu ili ne; onaj ko se Bogu potčinjava je pravedan, dok je onaj ko to ne čini neprijatelj i zao čovek, bez obzira na to da li se ta osoba ponaša dobro ili loše i bez obzira na to da li je ono što ona govori tačno ili netačno. Neki ljudi žele da svoja dobra dela iskoriste radi sticanja dobrog odredišta u budućnosti, dok drugi žele da dobro odredište steknu uz pomoć lepih reči. Svi pogrešno veruju da Bog ishode ljudi određuje nakon što neko vreme posmatra njihovo ponašanje ili sluša šta govore; stoga mnogi žele da to iskoriste kako bi Boga na prevaru naveli da im pruži trenutnu uslugu. U budućnosti će svi ljudi koji će opstati u stanju počinka ujedno biti oni koji su izdržali dan stradanja i koji su svedočili za Boga; sve će to biti ljudi koji su ispunili svoje dužnosti i koji su se svesno potčinili Bogu. Onima koji samo žele da iskoriste priliku da služe, s namerom da izbegnu praktikovanje istine, neće biti dozvoljeno da ostanu. Bog ima odgovarajuće standarde za uređenje ishoda svakog pojedinca; On ove odluke ne donosi prosto prema nečijim rečima i nečijem ponašanju, niti ih donosi na osnovu toga šta neko čini tokom određenog vremenskog perioda. On neće biti nimalo popustljiv u pogledu nečijeg zlog ponašanja zbog toga što Mu je ta osoba prethodno služila, niti će On neku osobu poštedeti smrti zbog nekog perioda vremena koje je provela dajući se za Njega. Niko ne može izbeći odmazdi za svoja zlodela i niko ne može da svoje zlo ponašanje prikrije i da time izbegne muke uništenja. Ako ljudi zaista mogu da ispune svoju dužnost, to znači da su oni za sva vremena verni Bogu i da ne traže nagradu za to, bez obzira na to da li primaju blagoslove ili trpe nedaće. Ako su ljudi Bogu verni dok vide blagoslove, ali zato gube svoju vernost čim ne vide nikakve blagoslove i ako oni, na kraju, još uvek nisu u stanju da svedoče za Boga, niti da ispune dužnosti na koje su se obavezali, oni će onda ipak biti podvrgnuti uništenju, uprkos tome što su nekada ranije verno službovali za Boga. Ukratko, zli ljudi ne mogu opstajati kroz večnost, niti mogu da uđu u počinak; samo su pravednici gospodari počinka.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak“

Da li neko prima blagoslove ili trpi nesreću određuje se prema njegovoj suštini, a ne prema nekakvoj zajedničkoj suštini koju ta osoba možda deli s drugima. Za takve izreke i pravila, u carstvu, jednostavno nema mesta. Ako neka osoba na kraju i bude u stanju da opstane, to će biti zato što je ispunila Božje zahteve, a ako ona na kraju ne bude mogla da ostane do vremena počinka, to će biti zato što je bila buntovna prema Bogu i što nije udovoljila Božjim zahtevima. Svakome sleduje prikladno odredište. O tim se odredištima odlučuje na osnovu suštine svakog pojedinca i one nemaju baš nikakve veze s drugim ljudima. Zlo ponašanje deteta ne može se preneti na njegove roditelje, niti se dečja pravednost može podeliti sa roditeljima. Zlo ponašanje roditelja ne može se prenositi na decu, niti se pravednost roditelja može deliti sa decom. Svako nosi svoje grehe i svako uživa u svojim blagoslovima. Niko ne može da zameni neku drugu osobu; u tome se ogleda pravednost. Sa stanovišta čoveka, ako roditelji primaju blagoslove, onda bi to i njihovoj deci trebalo da bude omogućeno, a ako deca učine neko zlo, onda bi njihovi roditelji zbog toga morali da ispaštaju. Tako ljudi na to gledaju i na taj način oni rade; to, međutim, nije i Božja perspektiva. Svačiji se ishod određuje prema njegovoj suštini, koja pak proizilazi iz njegovog ponašanja, i taj se ishod uvek određuje na njemu primeren način. Niko ne može da ponese tuđe grehe; povrh toga, niko ne može da bude kažnjen umesto nekog drugog. Ovo je apsolutna istina. To što je neki roditelj brižan prema svom detetu, ne znači da on može da čini pravedna dela umesto svog deteta; isto tako, dužna naklonost deteta prema roditeljima ne podrazumeva da ono može da čini pravedna dela umesto svojih roditelja. To je ono što se zaista misli kada se kaže: „Tada će dvojica biti na njivi; jedan će biti uzet, a drugi ostavljen. I dve će mleti žito na žrvnju; jedna će biti uzeta, a druga ostavljena.“ Svoju rđavu decu ljudi ne mogu odvesti u počinak samo na osnovu svoje ogromne ljubavi prema njima, niti iko može da svoju ženu (ili muža) odvede u počinak na osnovu sopstvenog pravednog ponašanja. Ovo je upravna odredba i niko od nje ne može biti izuzet. Na kraju krajeva, pravednici su pravednici, a zlotvori su zlotvori. Pravednicima će na kraju biti dozvoljeno da opstanu, dok će zlotvori biti uništeni. Sveti ljudi su sveti; oni nisu prljavi. Prljavi su ljudi prljavi, i nijedan njihov deo nije svet. Svi oni koji će biti uništeni zli su ljudi, a svi koji će opstati su pravedni – čak i ako deca zlih ljudi čine pravedna dela, i čak i ako roditelji pravednika čine zlodela. Između verujućeg muža i neverničke žene ne postoji nikakva povezanost, kao što ni verujuća deca i nevernički roditelji nisu međusobno povezani; ove dve vrste ljudi međusobno su potpuno neusklađene. Neko će pre ulaska u počinak imati fizičke rođake, ali, kad jednom uđe u počinak, on više neće imati fizičke rođake vredne pomena. Oni koji vrše svoju dužnost neprijatelji su onih koji to ne čine; oni koji ljube Boga i oni koji Ga mrze suprotstavljeni su jedni drugima. Oni koji će ući u počinak i oni koji će biti uništeni, dve su, međusobno nespojive vrste stvorenih bića. Stvorena bića koja ispunjavaju svoju dužnost moći će da opstanu, dok će ona koja svoju dužnost ne ispunjavaju biti predmet uništenja; štaviše, ovo će važiti kroz čitavu večnost.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak“

Razumeš li sada šta je sud i šta je istina? Ako razumeš, opominjem te da se poslušno pokoriš sudu, jer inače nikada nećeš biti u prilici da te Bog pohvali ili da te povede u Svoje carstvo. Onih koji samo prihvataju sud ali nikada ne mogu da budu pročišćeni, odnosno onih koji pobegnu usred dela suda, Bog će se zauvek gnušati i odbaciće ih. Njihovi gresi su brojniji i teži od greha fariseja, jer su oni izdali Boga i bune se protiv Njega. Takvi ljudi koji nisu dostojni čak ni da službuju biće još strože kažnjeni, i to kaznom koja je večna. Bog neće poštedeti nijednog izdajnika koji je nekada rečima pokazao odanost, a onda Ga izdao. Takve ljude sustići će odmazda kroz kažnjavanje duha, duše i tela. Nije li upravo to otkrivenje pravedne naravi Božje? Nije li to Božja svrha u sudu čoveku i njegovom otkrivanju? Sve koji u vreme suda čine svakojaka zla dela Bog šalje na mesto koje vrvi od zlih duhova, dopuštajući tim zlim duhovima da prema želji uništavaju njihova tela, koja nakon toga zaudaraju poput leševa. To im je primerena odmazda. U njihove evidencije Bog beleži svaki greh tih nelojalnih lažnih vernika, lažnih apostola i lažnih radnika, a onda, kada za to dođe vreme, baca ih među nečiste duhove, dozvoljavajući tim nečistim duhovima da po svojoj volji skrnave njihova cela tela, kako nikada ne bi mogli da se ponovo rode, niti da ponovo vide svetlost. One licemere koji neko vreme služe ali nisu u stanju da ostanu odani do kraja, Bog ubraja među zle, pa postaju zaverenici sa zlima i deo njihove neuredne rulje, te će ih na kraju Bog uništiti. Bog ostavlja po strani i ne obraća pažnju na one koji nikada nisu bili odani Hristu ili nikada nisu doprineli svojom snagom, pa će ih tokom smene doba sve uništiti. Oni više neće postojati na zemlji, a još manje će zaslužiti odlazak u carstvo Božje. Oni koji nikada nisu bili iskreni prema Bogu, ali ih okolnosti primoravaju da se Njime tek uzgred bave, ubrajaju se među one koji obavljaju službu za Njegov narod. Samo mali broj takvih ljudi će preživeti, dok će ostali propasti zajedno sa onima čije službovanje ne zadovoljava standarde. Konačno, Bog će u svoje carstvo dovesti sve Svoje istomišljenike, narod i sinove Božje, kao i one Bogom predodređene da budu sveštenici. Oni će biti plod Božjeg dela. A kad je reč o onima koji ne mogu da budu svrstani ni u jednu kategoriju koju je odredio Bog, oni će biti ubrojani među nevernike, pa zasigurno možete da zamislite šta njih čeka. Već sam vam rekao sve što je trebalo, a put koji izaberete je samo vaš izbor. Treba da shvatite sledeće: Božje delo nikada ne čeka nikoga ko sa Njim ne može da uhvati korak, a Božja pravedna narav nema milosti ni prema kome.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Hristos obavlja delo suda pomoću istine“

Slične himne:

Jedini put da ljudski rod uđe u počinak