Reči Svemogućeg Boga poslednjih dana:

Bog je ljude stvorio, postavio ih na zemlju i od tada ih vodi. On ih je zatim spasao i čovečanstvu poslužio kao žrtva za greh. On još, na kraju, mora da osvoji čovečanstvo, da u potpunosti spase ljude i da im obnovi prvobitni izgled. Ovo je delo kojim se On od početka bavi – obnavljanje prvobitnog lika i izgleda ljudi. Bog će uspostaviti svoje carstvo i obnoviti prvobitni izgled ljudskih bića, što znači da će Bog obnoviti Svoj autoritet na zemlji i među svim stvorenim bićima. Čovek je izgubio svoje bogobojažljivo srce, kao i funkciju koja mu pripada kao stvorenom biću, nakon što ga je Sotona iskvario, čime je postao buntovan Božji neprijatelj. Čovečanstvo je tada živelo pod Sotoninom vlašću i sledilo Sotonina naređenja; stoga Bog nikako nije mogao da deluje među Svojim stvorenim bićima i sve je manje bio u stanju da izazove strah u njima. Ljude je stvorio Bog i oni bi trebalo Njemu da se klanjaju, ali su Mu oni zapravo okrenuli leđa i, umesto Njega, obožavali Sotonu. Sotona je u njihovim srcima postao idol. Tako je Bog izgubio svoje mesto u njihovim srcima, što će reći da je izgubio pravi smisao Svog stvaranja ljudi. Stoga On, da bi povratio smisao stvaranja ljudi, mora da obnovi njihov prvobitni izgled i da ih oslobodi njihove iskvarene naravi. Da bi ljude povratio od Sotone, On ih mora izbaviti iz greha. Samo na taj način Bog može postepeno da obnovi njihov prvobitni izgled i funkciju, te da, konačno, obnovi Svoje carstvo. Takođe će biti obavljeno i konačno uništenje onih sinova buntovništva, kako bi se ljudima omogućilo da se bolje klanjaju Bogu i da na zemlji bolje žive. Pošto je Bog stvorio ljude, On će učiniti da Mu se oni klanjaju; pošto želi da obnovi prvobitnu funkciju čovečanstva, On će je obnoviti u potpunosti i bez ikakvog razvodnjavanja. Obnoviti Njegov autoritet znači učiniti da Mu se ljudi klanjaju i potčinjavaju; to znači da će Bog učiniti da ljudi žive zbog Njega i da Njegovi neprijatelji nestanu kao rezultat Njegovog autoriteta. To znači da će Bog učiniti da sve u vezi s Njim opstane među ljudima, bez ičijeg protivljenja. Carstvo koje Bog želi da uspostavi jeste Njegovo sopstveno carstvo. Čovečanstvo za kojim On žudi jeste ono koje će Mu se klanjati, koje će Mu se potpuno potčiniti i koje će ispoljavati Njegovu slavu. Ako Bog ne bude spasao iskvareno čovečanstvo, pravi smisao Njegovog stvaranja čovečanstva biće izgubljen; On više neće imati autoritet među ljudima i Njegovo carstvo više neće moći da postoji na zemlji. Ako Bog ne bude uništio neprijatelje koji su buntovni prema Njemu, On neće moći da stekne potpunu slavu, niti će moći da uspostavi Svoje carstvo na zemlji. To će biti obeležja završetka Njegovog dela i Njegovog velikog dostignuća: potpuno uništenje onih koji su buntovni prema Njemu i uvođenje u počinak onih koji su upotpunjeni. Kad prvobitni izgled ljudi bude obnovljen i kad oni budu bili u stanju da obavljaju svoje dužnosti, da se drže mesta koje im pripada i da se potčine svim Božjim uređenjima, Bog će tada na zemlji zadobiti grupu ljudi koji Mu se klanjaju, a takođe će uspostaviti carstvo na zemlji u kojem Ga svi obožavaju. Ostvariće večnu pobedu na zemlji, a svi oni koji su Mu se suprotstavljali zauvek će nestati. Ovim će biti obnovljena Njegova prvobitna namera prilikom stvaranja čovečanstva; biće obnovljena Njegova namera prilikom stvaranja svega postojećeg, a obnoviće se i Njegov autoritet na zemlji, među svim stvarima i među Njegovim neprijateljima. To će biti simboli Njegove potpune pobede. Tada će čovečanstvo ući u počinak i započeti život koji je na pravom putu. Bog će takođe ući u večni počinak sa čovečanstvom i započeti večni život koji će deliti sa ljudima. Na zemlji više neće biti prljavštine i buntovništva, sav će se plač raspršiti i sve što se na ovom svetu protivi Bogu prestaće da postoji. Ostaće samo Bog i oni kojima je On doneo spasenje; samo će Njegova tvorevina preostati.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak“

Zli, iskvareni ljudi! Kada ću te progutati? Kada ću te sahraniti u ognjenom i sumpornom jezeru? Toliko puta su Me isterali iz vaše grupe, toliko puta su Me vređali, ismevali i klevetali i toliko puta su Mi otvoreno sudili i prkosili Mi. Slepi ljudi! Zar ne znate da ste tek šačica blata na mom dlanu? Zar ne znate da ste samo stvorena bića? Moj gnev se sada oslobađa i niko ne može da se odbrani. Ljudi samo mogu da se iznova i iznova mole za milost. Međutim, kako je Moje delo napredovalo do sadašnjih razmera, niko ne može da ga promeni. Oni koji su stvoreni moraju da se vrate blatu. Nisam Ja nepravedan, već ste vi previše iskvareni i razuzdani i zato što vas je zaposeo Sotona i postali ste njegovo oruđe. Ja sam sveti Bog lično; ne mogu Me ukaljati, niti Ja mogu da zaposednem nečisti hram. Od sada, moj jarosni bes (jači nego gnev) počeće da se izliva na sve nacije i narode i da grdi sav ološ koji od Mene potiče ali Me ne poznaje. Mrzim ljude do krajnjih granica i neću više imati milosti, već ću ih zasuti svim Mojim kletvama. Definitivno više neće biti saosećanja i ljubavi, sve će izgoreti do ništavila i samo će Moje carstvo ostati, da Me moj narod hvali u Mojoj kući, slavi Me i kliče Mi zauvek (to je funkcija Mog naroda). Moja ruka će zvanično početi da grdi kako one unutar Moje kuće, tako i one izvan nje. Nijedan zlikovac Mi neće biti van domašaja i neće pobeći od Mog suda i svi moraju da prođu kroz te nedaće i poštuju Me. To je Moje veličanstvo i, štaviše to je upravna odluka koju objavljujem zlikovcima Niko ne može da spasi nikog drugog. Ljudi mogu da brinu samo o sebi, ali šta god radili, neće biti u stanju da pobegnu od grdnje Moje ruke. Ovde se otkriva razlog zbog kog je rečeno da su Moje upravne odluke stroge; to je činjenica koju svi ljudi mogu da vide sopstvenim očima.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, 109. poglavlje, „Hristove izjave na početku“

Ljudi nisu ništa drugo do Moji neprijatelji. Ljudi su zlikovci koji Mi se suprotstavljaju i bune se protiv Mene. Ljudi nisu ništa drugo do potomstvo zlikovca kog sam Ja prokleo. Ljudi nisu ništa drugo do potomci arhanđela koji Me je izdao. Ljudi nisu ništa drugo do zaveštanje đavola koga sam davno odbacio i koji je od tada Moj nepomirljivi neprijatelj. Jer je nebo, koje natkriva čitavo čovečanstvo, mutno i mračno, bez ikakve naznake da će se razbistriti, a ljudski svet je uronjen u mrkli mrak, tako da niko ko u njemu živi ne može da vidi ni svoju pred licem ispruženu ruku, niti sunce kada podigne glavu. Put pod njihovim nogama, blatnjav i prepun rupa, izuvijan krivuda; čitava zemlja je pretrpana leševima. Mračni ćoškovi su prepuni ostataka mrtvih tela, a u hladnim i senovitim ćoškovima su se nastanili demoni. A svuda u svetu ljudi, demoni nadolaze i kreću se u hordama. Potomci raznoraznih zveri, prekriveni prljavštinom, zarobljeni su u ugovorenoj borbi, što srce prožima stravom. U takvim vremenima, u takvom svetu, u takvom „zemaljskom raju“, gde da ode čovek da potraži radosti života? Gde da ode da potraži životno odredište? Odavno izgažen pod Sotoninim nogama, ljudski rod je od početka bio glavni glumac sa Sotoninim likom – i više od toga, ljudski rod je otelovljenje Sotone i služi kao dokaz koji jasno i glasno svedoči o postojanju Sotone. Kako o Bogu može da svedoči takav ljudski rod, takva gomila degenerika i ološa, takvi potomci te iskvarene ljudske porodice? Odakle da dolazi Moja slava? Gde iko može da počne da priča o Mom svedočanstvu? Jer je neprijatelj, koji je već iskvario ljudski rod, koji stoji naspram Mene, već oteo i uprljao taj ljudski rod – ljudski rod koji sam Ja davno stvorio i koji je bio ispunjen Mojom slavom i Mojim životom. On je oteo Moju slavu, i sve što je učinio bilo je da ljude prožme otrovom, jako začinjenim Sotoninom ružnoćom i sokom sa drveta spoznanja dobra i zla. U početku, Ja sam stvorio ljudski rod; odnosno, stvorio sam pretka svih ljudi, Adama. On je bio obdaren oblikom i likom, ispunjen snagom, ispunjen vitalnošću i, povrh toga, bio je praćen Mojom slavom. Slavan je bio dan kada sam Ja stvorio čoveka. Nakon toga, stvorena je Eva od Adamovog tela, takođe pretkinja ljudskog roda, i tako su ljudi koje sam Ja stvorio bili ispunjeni Mojim dahom i Mojom slavom. Adam je prvobitno rođen iz Moje ruke i predstavljao je Moj lik. Stoga je, prema prvobitnom značenju reči, „Adam“ onaj koga sam Ja stvorio, onaj koji je prožet Mojom vitalnom snagom, prožet Mojom slavom, koji poseduje oblik i lik, duh i dah. On je bio jedino stvoreno biće, koje je posedovalo duh, koje je moglo da predstavlja Mene, da nosi Moj lik i da diše Mojim dahom. U početku, Eva je bila drugo živo biće obdareno dahom čije sam stvaranje Ja ustanovio, te je stoga prvobitno ime „Eva“ označavalo stvoreno biće koje će nastaviti da širi Moju slavu, ispunjeno Mojom vitalnošću i, povrh toga, obdareno Mojom slavom. Eva je stvorena od Adamovog tela, i ona je bila stvorena po Mom liku, te je tako postala drugo ljudsko biće stvoreno po Mom liku. Prvobitno je „Eva“ označavala živo ljudsko biće sa duhom, sazdano od mesa i kostiju, Moje drugo svedočanstvo, kao i Moj drugi lik među ljudima. Oni su bili preci ljudskog roda, čisto i dragoceno blago ljudi, i od prvog momenta su bili živa bića obdarena duhom. Međutim, zlikovac je zgazio i zarobio potomstvo ovih predaka ljudskog roda, gurnuo svet ljudi u potpunu tamu, i naveo potomstvo da više ne veruje u Moje postojanje. Još je gnusnije to što zlikovac, dok kvari ljude i gazi po njima, on surovo otima Moju slavu, Moje svedočanstvo, vitalnost koju sam im darovao, dah i život koje sam udahnuo u njih, svu Moju slavu u ljudskom svetu, i svu krv iz srca koju sam ulio u ljudski rod. Ljudski rod više ne prebiva u svetlosti, ljudi su izgubili sve što sam im darovao i odbacili slavu koju sam im dao. Kako oni mogu da priznaju da sam ja Gospod svih stvorenih bića? Kako da nastave da veruju u Moje postojanje na nebu? Kako da otkriju manifestacije Moje slave na zemlji? Kako da ti unuci i unuke prihvate Boga koga su se njihovi preci bojali kao Gospoda koji ih je stvorio? Ti bedni unuci i unuke su darežljivo „predstavili“ zlikovcu slavu, lik, i svedočanstvo koje sam darovao Adamu i Evi, kao i večni život koji sam darovao čovečanstvu, od čijeg postojanja im zavisi egzistencija; pritom su potpuno nesvesni prisustva zlikovca i daju mu svu Moju slavu. Zar to nije upravo ono što termin „ološ“ znači? Kako takav ljudski rod, takvi zli demoni, takvi hodajući leševi, takve Sotonine figure, takvi Moji neprijatelji mogu posedovati Moju slavu? Ja ću ponovo uzeti u posed Svoju slavu, uzeću ponovo u posed Svoje svedočanstvo koje postoji među ljudima, i sve ono što je nekada pripadalo Meni i što sam davno dao čovečanstvu – Ja ću potpuno osvojiti čovečanstvo. Ipak, trebalo bi da znate da su ljudi koje sam Ja stvorio bili sveti ljudi, koji su stvoreni po Mom liku i prenosili su Moju slavu. Oni nisu pripadali Sotoni, niti su bili predmet njegovog gaženja, već su bili isključivo Moje ispoljavanje, bez i najmanjeg traga Sotoninog otrova. I zato, obaveštavam ljudski rod da Ja želim samo ono što je stvoreno Mojom rukom, one svete ljude koje volim i koji ne pripadaju ni jednom drugom entitetu. Štaviše, Ja ću u njima uživati i smatrati ih Svojom slavom. Međutim, ono što želim nije ljudski rod koji je iskvario Sotona, koje danas pripada Sotoni, jer to više nije ono što sam Ja prvobitno stvorio. Zbog toga što želim da povratim u posed Svoju slavu koja postoji u ljudskom svetu, potpuno ću osvojiti preživele u ljudskom rodu, kao dokaz da će Moja slava poraziti Sotonu. Prihvatam samo Svoje svedočanstvo kao kristalizaciju Sebe samog, kao objekat Svog zadovoljstva. To je Moja namera.

Ljudskom rodu je bilo potrebno na desetine hiljada godina istorije da bi dospeo do trenutka u kome se sad nalazi, a opet, ljudski rod koji sam Ja stvorio na početku odavno je potonuo u izopačenost. Ljudski rod više nije ljudski rod koji Ja želim, te stoga, u Mojim očima, ljudi više ne zaslužuju da se zovu čovečanstvom. Pre bi se moglo reći da su oni ološ čovečanstva koje je Sotona zarobio, raspali hodajući leševi u koje se Sotona uselio i u koje se Sotona zaodeva. Ljudi nemaju vere u Moje postojanje, niti se raduju Mom dolasku. Čovečanstvo tek bezvoljno odgovara na Moje zahteve, privremeno im se pokoravajući, dok pri tom ne dele sa iskrenošću radosti i tuge svojih života sa Mnom. Pošto Me ljudi smatraju nedokučivim, pružaju Mi bezvoljne osmehe, ponašaju se ulizički prema onima koji imaju moć, jer ljudi ovog doba nemaju spoznaju o Mom delovanju, a kamoli o Mojim namerama. Biću iskren prema vama: kada dođe dan, patnje onih koji Me obožavaju će moći lakše da se podnesu nego vaše. Stepen vaše vere u Mene, zapravo, ne prelazi stepen Jovove vere – čak i vera jevrejskih fariseja prevazilazi vaše verovanje – i stoga, na dan poniranja ognja, vaša patnja će biti mnogo gora od one koju su pretrpeli fariseji kad ih je Isus prekorio, gora od one koju je pretrpelo 250 vođa koji su se suprotstavili Mojsiju, i gora od patnje Sodome u vrelom plamenu sopstvenog uništenja.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Šta znači biti stvarna osoba“

Ovaj ljudski rod je postao iskvaren do krajnjih granica. Ovi ljudi nisu znali ko je Bog, niti odakle su sami poticali. Ako bi im pomenuo Boga, oni bi napadali, klevetali i bogohulili. Čak i kad su Božje sluge došle da prenesu Njegovo upozorenje, ovi iskvareni ljudi ne samo da nisu pokazivali znakove pokajanja i nisu napustili svoje poročno ponašanje, već su, naprotiv, drsko naudili Božjim slugama. Ono što su izrazili i otkrili bila je njihova priroda-suština krajnjeg neprijateljstva prema Bogu. Možemo da vidimo da je otpor ovih iskvarenih ljudi protiv Boga bio više od otkrivenja njihove iskvarene naravi, baš kao što je bio i više od slučaja klevete ili ruganja koji su naprosto nastajali zbog nedostatka razumevanja istine. Ni glupost ni neznanje nisu izazvali njihovo poročno ponašanje; na ovaj način su postupili ne zato što su bili prevareni, a zasigurno ne zato što su bili zavedeni. Njihovo ponašanje je dostiglo stepen nepodnošljivo drskog antagonizma, opiranja Bogu i galame upućene Njemu. Bez sumnje, ovakvo ljudsko ponašanje bi razbesnelo Boga i razbesnelo bi Njegovu narav – narav koja se ne sme vređati. Stoga je Bog direktno i otvoreno pustio Svoj gnev i Svoje veličanstvo; bilo je to istinsko otkrivenje Njegove pravedne naravi. Suočen sa gradom ogrezlim u grehu, Bog je poželeo da ga uništi na najbrži mogući način, da istrebi sve ljude u njemu i sveukupnost njihovih grehova na najpotpuniji način, da učini da stanovništvo ovog grada prestane da postoji i da zaustavi umnožavanje greha sa ovog mesta. Najbrži i najpotpuniji način da se to učini bio je da ga spali ognjem. Božji stav prema stanovništvu Sodome nije bilo napuštanje ni zanemarivanje. Umesto toga, On je upotrebio Svoj gnev, veličanstvo i autoritet da kazni, obori i potpuno uništi ove ljude. Njegov stav prema njima nije bio samo fizičko uništenje, već i uništenje duše, večno istrebljenje. Ovo je pravo značenje onoga što Bog misli pod rečima „da prestane da postoji“.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sâm Bog, jedinstveni II“

Božje postupanje prema celom ljudskom rodu, bezumnom i neukom kakav ljudski rod jeste, prvenstveno se zasniva na milosti i toleranciji. Sa druge strane, Njegov gnev se najveći deo vremena i u najvećem broju događaja čuva u tajnosti, a čoveku je nepoznat. Shodno tome, čoveku je teško da vidi kako Bog izražava Svoj gnev, a teško je i razumeti Njegov gnev. Budući da je tako, čovek Božji gnev doživljava kao svetlost. Kada se čovek suoči sa Božjim poslednjim delom i korakom tolerancije i praštanja za čoveka – odnosno, kada se na ljudski rod spusti poslednji Božji slučaj milosti i Njegovo poslednje upozorenje – ako ljudi i dalje budu koristili iste metode protivljenja Bogu i ne učine nikakav napor da se pokaju, da isprave svoj put i prihvate Njegovu milost, Bog im tada više neće darivati Svoju toleranciju i strpljenje. Naprotiv, Bog će u tom trenutku povući Svoju milost. Nakon toga, On će poslati samo Svoj gnev. On Svoj gnev može izraziti na različite načine, baš kao što može da koristi različite metode da kažnjava i uništava ljude.

Božje korišćenje ognja da uništi grad Sodomu jeste Njegov najbrži metod potpunog uništenja ljudskog roda ili bilo koje druge stvari. Spaljivanjem stanovnika Sodome uništeno je više od njihovih fizičkih tela; uništeni su svi njihovi duhovi, duše i tela, čime je obezbeđeno da ljudi u tom gradu prestanu da postoje kako u materijalnom svetu tako i u svetu koji je za čoveka nevidljiv. Ovo je jedan od načina na koji Bog otkriva i izražava Svoj gnev. Ovaj način otkrivenja i izražavanja jeste jedan aspekt suštine Božjeg gneva, baš kao što je on prirodno i otkrivenje suštine Božje pravedne naravi. Kada Bog pošalje Svoj gnev, On prestaje da otkriva ikakvu milost ili dobrotu, i više ne pokazuje Svoju toleranciju i strpljenje; ne postoji osoba, stvar niti razlog koji mogu da Ga ubede da i dalje bude strpljiv, da ponovo dȃ Svoju milost, da još jednom daruje Svoju toleranciju. Umesto ovih stvari On će, bez ikakvog oklevanja, poslati Svoj gnev i veličanstvo, čineći ono što želi. On će učiniti ove stvari na brz i čist način u skladu sa Svojim sopstvenim željama. Ovo je način na koji Bog šalje Svoj gnev i veličanstvo, koje čovek ne sme da uvredi, a takođe je i izraz jednog aspekta Njegove pravedne naravi. Kada ljudi posvedoče tome kako Bog pokazuje Svoju brigu i ljubav prema čoveku, oni nisu u stanju da otkriju Njegov gnev, da vide Njegovo veličanstvo niti da osete Njegovu netrpeljivost prema uvredi. Ove stvari su ljude oduvek navodile da veruju da je Božja pravedna narav isključivo ona sazdana od milosti, tolerancije i ljubavi. Međutim, kada čovek vidi kako Bog uništava grad ili kako prezire ljudski rod, Njegov bes u uništenju čoveka i Njegovo veličanstvo omogućavaju ljudima da sagledaju drugu stranu Njegove pravedne naravi. To je Božja netrpeljivost prema uvredi. Božja narav koja ne podnosi nikakvu uvredu nadilazi maštu svakog stvorenog bića, a među nestvorenim bićima, nijedno nije u stanju da se u nju upliće niti da na nju utiče; još manje se ona može predstavljati kao sopstvena ili oponašati. Prema tome, ovaj aspekt Božje naravi jeste onaj koji bi ljudski rod trebalo najviše da poznaje. Jedino Sȃm Bog ima ovakvu narav i jedino Sȃm Bog poseduje ovakvu narav. Bog poseduje ovakvu pravednu narav zato što On prezire poročnost, tamu, buntovništvo i Sotonina rđava dela – koja kvare i proždiru ljudski rod – zato što prezire sva grešna dela koja su u suprotnosti s Njim, kao i zbog Svoje svete i neukaljane suštine. Zbog toga On neće podnositi da Mu se ijedno od stvorenih ili nestvorenih bića otvoreno suprotstavi ili da Ga ospori. Dovoljno je da čak i pojedinac, kome je On nekada pokazao milost ili koga je izabrao, izazove Njegovu narav i prekrši Njegova načela strpljenja i tolerancije, i Bog će, bez i najmanje milosti ili oklevanja, osloboditi i otkriti Svoju pravednu narav koja ne podnosi nikakvu uvredu.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sâm Bog, jedinstveni II“

U Božjim očima, strpljenje prema ljudskoj iskvarenosti, prema prljavštini, nasilju i buntovnosti svakog telesnog bića ima svoje granice. Gde on povlači granicu? Kao što Bog reče: „Bog pogleda na zemlju, a ono, cela zemlja se iskvarila i svaki čovek na zemlji se izopačio.“ Šta znači „svaki čovek na zemlji se izopačio“? To znači da će sva živa bića – uključujući i one koji su sledili Boga, one koji su prizivali ime Božje, one koji su Bogu nekad prinosili žrtve paljenice, one koji su na rečima Boga priznavali, pa čak Ga i hvalili – Bog morati da uništi kad Mu njihovo iskvareno ponašanje bude upalo u oči. Tu Bog povlači granicu. Do koje je, dakle, mere Bog ostao strpljiv prema čoveku i prema iskvarenosti svega telesnog? Do te mere da niko od ljudi, bilo da su Božji sledbenici ili nevernici, nije išao pravim putem. Do mere da čovek nije bio samo moralno iskvaren i ispunjen zlom, već da više nije bilo nikoga ko je verovao u postojanje Boga, a kamoli nekoga ko je verovao da Bog vlada svetom i da može doneti ljudima svetlost i pravi put. Do te mere da je čovek prezirao Božje postojanje i da nije dozvoljavao Bogu da postoji. Kad je ljudska iskvarenost dostigla ovu tačku, Bog to više nije mogao da izdrži. Šta bi moglo da je zameni? Dolazak Božjeg gneva i Božje kazne.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sâm Bog I“

Bog šalje Svoj gnev zato što nepravedne, negativne i rđave stvari remete, ometaju ili uništavaju normalnu aktivnost i razvoj pravednih i pozitivnih stvari. Cilj Božjeg besa nije da zaštiti Svoj sopstveni status i identitet, već da zaštiti postojanje pravednih, pozitivnih, lepih i dobrih stvari, da zaštiti zakone i poredak normalnog opstanka ljudskog roda. Ovo je osnovni uzrok Božjeg gneva. Božji bes je sasvim ispravno, prirodno i istinito otkrivenje Njegove naravi. U Njegovom besu nema skrivenih motiva niti ima prevare ili zavere, a kamoli želja, lukavosti, zlobe, nasilja, rđavosti ili ikakve druge osobine svojstvene iskvarenom ljudskom rodu. Pre nego što Bog pošalje Svoj bes, On je već sasvim jasno i potpuno sagledao suštinu svake stvari, i već je formulisao tačne i jasne definicije i zaključke. Dakle, Božji cilj u svemu što čini kristalno je jasan, kao i Njegov stav. On nije zbunjen, slep, impulsivan ili nemaran, a zasigurno nije neprincipijelan. Ovo je praktični aspekt Božjeg gneva, a upravo zbog ovog praktičnog aspekta Božjeg gneva ljudski rod je dostigao svoje normalno postojanje. Bez Božjeg gneva, ljudski rod bi posrnuo u nenormalne uslove života i sve pravedne, lepe i dobre stvari bi bile uništene i prestale bi da postoje. Bez Božjeg gneva, zakoni i pravila postojanja za stvorena bića bili bi prekršeni ili čak potpuno podriveni. Od stvaranja čoveka, Bog je neprekidno koristio Svoju pravednu narav da zaštiti i održi normalno postojanje ljudskog roda. Budući da Njegova pravedna narav sadrži gnev i veličanstvo, svi rđavi ljudi, stvari i predmeti i sve ono što remeti normalno postojanje ljudskog roda i šteti mu, bivaju kažnjeni, kontrolisani i uništeni kao rezultat Njegovog gneva. Tokom proteklih nekoliko milenijuma, Bog je neprekidno koristio Svoju pravednu narav da obori i uništi sve vrste nečistih i zlih duhova koji se opiru Bogu i ponašaju kao Sotonini saučesnici i sluge u Božjem delu upravljanja ljudskim rodom. Prema tome, Božje delo spasenja čoveka oduvek je napredovalo prema Njegovom planu. To znači da zahvaljujući postojanju Božjeg gneva, najpravedniji ciljevi ljudskog roda nikada nisu uništeni.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sâm Bog, jedinstveni II“

Moje delo traje tek šest hiljada godina, a obećao sam da će i kontrola zlikovca nad celim ljudskim rodom potrajati najviše šest hiljada godina. Prema tome, sada je vreme isteklo. Neću više ni nastavljati ni odlagati: tokom poslednjih dana, Ja ću dokrajčiti Sotonu, vratiću svu Svoju slavu i povratiti sve duše koje Mi pripadaju na zemlji, kako bi one, napaćene, mogle pobeći iz mora patnje, i time će biti dovršen Moj celokupni rad na zemlji. Počev od toga dana, nikada se više neću ovaplotiti na zemlji, a Moj duh koji svime upravlja nikada više neće delovati na zemlji. Na zemlji ću učiniti samo jedno: iznova ću stvoriti ljudski rod, takav ljudski rod koji odiše svetošću i koji predstavlja Moj verni grad na zemlji. Ali znajte da neću uništiti ceo svet, niti ću uništiti ceo ljudski rod. Zadržaću tu preostalu trećinu – tu trećinu koja Me voli i koju sam Ja potpuno osvojio učiniću plodnom, da se na zemlji množi baš kao što su to Izraelci činili pod zakonom, tako što ću ih hraniti obiljem ovaca i goveda i svim bogatstvima zemlje. Ovaj ljudski rod će zauvek ostati sa Mnom, a ipak neće biti užasan prljavi današnji ljudski rod, već ljudski rod koji predstavlja skup svih onih koje sam Ja zadobio. Takvom ljudskom rodu neće nauditi, neće ga uznemiravati, niti ga opsedati Sotona, i ostaće jedini ljudski rod na zemlji nakon što Ja pobedim Sotonu. To je ljudski rod koji sam Ja danas osvojio i koji je od Mene dobio obećanje. I tako, ljudski rod koji bude osvojen tokom poslednjih dana istovremeno je ljudski rod koji će biti pošteđen i koji će zadobiti Moje večne blagoslove. Biće to jedini dokaz Moje pobede nad Sotonom i jedini plen iz Moje bitke sa Sotonom. Ovaj ratni plen koji spasavam iz Sotonine vlasti jedini je konkretan oblik i plod Mog plana upravljanja za šest hiljada godina. On potiče iz svakog naroda i veroispovesti, iz svakog mesta i države širom vaseljene. Čine ga pripadnici različitih rasa, koji imaju različite jezike, običaje i boju kože, a zastupljeni su u svim narodima i veroispovestima na planeti, u svakom kutku sveta. Okupiće se, najzad, skup ljudi nedostižan silama Sotone kako bi obrazovali kompletan ljudski rod. Oni pripadnici ljudskog roda koje nisam spasio niti osvojio tiho će potonuti u morske dubine, za sva vremena sprženi Mojim proždirućim ognjem. Uništiću ovaj stari, krajnje prljavi ljudski rod, kao što sam uništio prvorođene sinove i stoku u Egiptu, ostavljajući samo Izraelce, koji su jeli jagnjeće meso, a jagnjeću krv pili i njome obeležavali nadvratnike. Zar ljudi koje sam osvojio i koji su iz Moje porodice nisu istovremeno ljudi koji jedu meso Jagnjeta koje jesam Ja, i piju krv Jagnjeta koje jesam Ja, koje sam Ja iskupio i koji Me obožavaju? Zar takve ljude ne prati uvek Moja slava? Nisu li oni lišeni mesa Jagnjeta koje jesam Ja već tiho potonuli u morske dubine?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Niko ko je od krvi i mesa ne može izbeći dan gneva“