Mnogo godina Duh Božji traga i radi na zemlji i mnogo je onih koje je tokom vremena Bog upotrebio za obavljanje Njegovog dela. A za sve to vreme, Božji Duh nije imao odgovarajuće mesto za počinak, zbog čega Bog menja ljude koje koristi za Svoje delovanje. Uopšteno posmatrano, On deluje kroz ljude. Što znači da tokom svih ovih godina Božje delovanje nikada nije prestalo, već je nastavilo da se pronosi kroz ljude do današnjih dana. Iako je Bog izgovorio mnoge reči i obavio mnoga dela, čovek još uvek nije spoznao Boga, a sve zato što se Bog nikada nije ukazao čoveku, kao i zbog toga što On nema opipljiv lik. Zbog toga Bog mora da privede kraju ovo delo – delo navođenja ljudi da spoznaju praktični značaj praktičnog Boga. Da bi to postigao, Bog mora da otkrije čoveku Svoj Duh u opipljivom obliku i da deluje među ljudima. Odnosno, tek kada Božji Duh uzme fizički oblik, kada se odene u krv i meso, i vidno hodi među ljudima prateći ih kroz njihove živote, ponekad se pokazujući, a ponekad skrivajući se, tek će tada ljudi biti u stanju da ga dublje razumeju. Kada bi Bog ostao samo u telesnom obliku, On ne bi mogao u potpunosti da sprovodi Svoja dela. A nakon što neko vreme bude delovao u telesnom obliku, ispunjavajući službu koju je potrebno obaviti u telesnom obliku, Bog će napustiti telo i delovati u duhovnom carstvu u liku telesnom, kao što je i Isus činio nakon što je neko vreme delovao među normalnim ljudskim rodom i završio sva dela koja je trebalo da završi. Možda se sećate ovog pasusa iz „Put… (5)“: „Sećam se da Mi je Otac rekao, ’Na zemlji traži samo da slediš volju Svoga Oca i da ispuniš Njegov nalog. Ništa drugo Te se ne tiče.’“ Kako razumeš ovaj pasus? Kada Bog dođe na zemlju, On obavlja samo Svoja dela u okviru božanstva, a što je nebeski Duh poverio ovaploćenom Bogu. Kada dođe, On samo govori širom zemlje, da bi različitim sredstvima i iz različitih uglova dao glas Svojim izjavama. On za Svoje ciljeve i radna načela uglavnom uzima snabdevanje čoveka i učenje čoveka, i ne bavi se stvarima kao što su međuljudski odnosi ili detalji ljudskih života. Njegova osnovna služba je da govori u ime Duha. Odnosno, kada se Božji Duh javi u opipljivom telesnom obliku, on samo snabdeva čovekov život i oslobađa istinu. Ne meša se u ljudska dela, odnosno, ne učestvuje u delima čovečjim. Ljudi ne mogu da obavljaju božanska dela, a Bog ne učestvuje u ljudskim delima. Tokom svih godina otkad je Bog sišao na zemlju da sprovodi Svoja dela, uvek je to činio kroz ljude. Ovi ljudi se, međutim, ne mogu smatrati ovaploćenim Bogom – već samo onima koje Bog koristi. Bog današnjeg vremena, sa druge strane, može da govori neposredno iz ugla božanskog, odašiljući glas Duha i radeći u ime Duha. Svi oni koje je Bog tokom vremena upotrebio isto su tako primeri Božjeg Duha koji deluje u telu od krvi i mesa – zašto se oni onda ne mogu nazvati Bogom? Ali današnji Bog je i Božji Duh koji dela neposredno u telu, a i Isus je bio Božji Duh koji deluje u telu; oboje se nazivaju Bogom. Dakle, u čemu je razlika? Ljudi koje je Bog tokom vremena upotrebljavao svi su bili u stanju da normalno misle i imali su razum. Svi su razumeli načela ljudskog ponašanja. Imali su normalne ljudske ideje i posedovali su sve što bi normalni ljudi trebalo da poseduju. Većina ih je imala izuzetan talenat i urođenu inteligenciju. Delujući na ove ljude, Božji Duh je upregao njihove talente, koji su njihov Bogom-dani dar. Božji Duh uveo je njihove talente u igru, koristeći njihove jake strane da služe Bogu. Međutim, suština Boga je bez ideja ili misli, neiskvarena ljudskim namerama, i čak nema ni ono što normalni ljudi poseduju. Što znači da nije ni u toku sa načelima ljudskog ponašanja. Tako je kada se današnji Bog spusti na zemlju. Njegovo delovanje i Njegove reči nisu iskvarene ljudskim namerama niti ljudskim mislima, već su neposredno ispoljavanje namera Duha, i On radi neposredno u Božje ime. To znači da Duh neposredno govori, odnosno božanstvo neposredno deluje, ne mešajući u to ni trun ljudskih namera. Drugim rečima, ovaploćeni Bog neposredno otelovljuje božanstvo, nema ljudskih misli niti ideja i ne razume načela ljudskog ponašanja. Kada bi delovalo samo božanstvo (odnosno kada bi samo Bog Sȃm delovao) ne bi bilo načina da se Božje delo sprovodi na zemlji. Dakle, kada Bog dođe na zemlju, mora da ima manji broj ljudi koje On koristi da bi delovao među ljudskim rodom u sprezi sa delovanjem koje Bog sprovodi u božanstvu. Drugim rečima, On koristi ljudsko delovanje kao potporu za Svoje božansko delovanje. Da nije tako, ne bi bilo načina da čovek bude u neposrednoj vezi sa božanskim delom. Tako je bilo sa Isusom i Njegovim apostolima. Tokom Njegovog vremena u svetu, Isus je poništio stare zakone i uspostavio nove zapovesti. Takođe je izgovorio mnoge reči. Sva ta dela sprovedena su u božanstvu. Ostali, kao što su Petar, Pavle i Jovan, svoja su potonja dela oslanjali na temelje Isusovih reči. Što će reći, Bog je počeo Svoje delovanje u tom dobu, uvodeći početak Doba blagodati; odnosno, On je uveo novu eru, ukidajući staru i ispunjavajući reči: „Bog je Početak i Svršetak.“ Drugim rečima, čovek mora da sprovodi ljudska dela na temelju božanskih dela. Nakon što je Isus izgovorio sve što je morao da izgovori i završio Svoje delovanje na zemlji, napustio je čoveka. Nakon toga su svi ljudi u svom delovanju postupali u skladu sa načelima izraženim Njegovim rečima i primenjivali ih u skladu sa istinama o kojima je On govorio. Svi su ti ljudi radili za Isusa. Da je samo Isus delovao, koliko god da je reči izgovorio, ljudi ne bi imali načina da se pozabave Njegovim rečima, jer je On delovao u božanstvu i mogao je da izgovara samo reči božanstva i ne bi mogao da objasni stvari u meri u kojoj bi normalni ljudi mogli da razumeju Njegove reči. Zato su Mu bili neophodni apostoli i proroci koji su došli nakon Njega da upotpune Njegovo delo. Ovo je načelo po kom Bog ovaploćeni sprovodi Svoja dela – koristeći ovaploćeno telo da govori i deluje da bi završio delo božansko, a potom koristeći manji ili možda veći broj ljudi koji su u skladu sa Božjim namerama naklonjeno da upotpune Njegovo delo. Odnosno, Bog koristi ljude koji su u skladu sa Njegovim namerama da deluju kao pastiri i zalivaju ljudski rod, da bi Božji izabrani narod mogao da uđe u istina-stvarnost.

Da je Bog, kada je ušao u telo, samo obavljao delo božanstva i da nije bilo ljudi koji su u skladu sa Njegovim namerama da rade u saglasju sa Njim, čovek tada ne bi bio sposoban da razume Božje namere niti da se bavi Bogom. Bog mora da koristi normalne ljude koji su u skladu sa Njegovim namerama da bi dovršio ovo delo, da bi motrio na crkve i čuvao ih, kako bi se mogao postići nivo koji su čovekovi kognitivni procesi, njegov mozak, u stanju da zamisle. Drugim rečima, Bog koristi mali broj ljudi koji su u skladu sa Njegovim namerama da „prevedu“ delo koje On obavlja u okviru Svog božanstva, tako da ono može da se otvori – da transformiše božanski jezik u ljudski jezik, ne bi li ljudi mogli da ga shvate i razumeju. Da Bog to nije učinio, niko ne bi razumeo Božji božanski jezik, jer su ljudi koji su u skladu sa Božjim namerama, na kraju krajeva, neznatna manjina, a čovekova moć razumevanja je slaba. Zato Bog bira ovaj metod samo kada dela u ovaploćenom telu. Da postoji samo božansko delo, ne bi bilo načina da čovek spozna Boga niti da se bavi Bogom, jer čovek ne razume Božji jezik. Čovek je u stanju da razume ovaj jezik samo posredstvom ljudi koji su u skladu sa Božjim namerama, koji razjašnjavaju Njegove reči. Međutim, kad bi samo takvi ljudi delovali unutar ljudskosti, to bi moglo jedino da održava čovekov normalan život; to ne bi moglo da preobrazi čovekovu narav. Božje delo ne bi moglo imati novu početnu tačku; postojale bi samo iste stare pesme, iste stare floskule. Samo posredstvom ovaploćenog Boga, koji kaže sve što treba da se kaže i čini sve što treba da se učini u periodu Svog ovaploćenja, nakon čega ljudi delaju i doživljavaju prema Njegovim rečima, samo tako će njihova životna dispozicija moći da se promeni i samo tako će oni moći da idu u korak s vremenom. On koji dela unutar božanstva predstavlja Boga, dok oni koji delaju unutar ljudskosti jesu ljudi koje Bog koristi. Što će reći, ovaploćeni Bog se suštinski razlikuje od ljudi koje Bog koristi. Ovaploćeni Bog je u stanju da obavlja delo božanstva, pri čemu to nije slučaj sa ljudima koje Bog koristi. Na početku svakog doba, Božji Duh govori lično i pokreće novu eru kako bi doveo čoveka na novi početak. Kada završi s govorom, to označava da je Božje delo unutar Njegovog božanstva obavljeno. Nakon toga, svi ljudi slede vođstvo onih koje Bog koristi kako bi ušli u svoje životno iskustvo. Prema istom principu, ovo je takođe etapa u kojoj Bog dovodi čoveka u novo doba i ljudima daje novu polaznu tačku – u kom trenutku se okončava Božje delo u telu.

Bog ne dolazi na zemlju da usavrši Svoju normalnu ljudskost niti da obavi delo normalne ljudskosti. On dolazi jedino da obavi delo božanstva u normalnoj ljudskosti. Ono što Bog govori o normalnoj ljudskosti nije ono što ljudi zamišljaju. Za čoveka, definicija „normalne ljudskosti“ jeste imati ženu ili muža, i sinove i kćeri, koji su dokaz da je neko normalna osoba; međutim, Bog to ne vidi na taj način. Za njega je normalna ljudskost imati normalne ljudske misli, normalan ljudski život i biti rođen od normalnih ljudi. Međutim, Njegova normalnost ne uključuje to da ima ženu ili muža, i decu na način na koji čovek govori o normalnosti. Odnosno, za čoveka, normalna ljudskost o kojoj Bog govori jeste ono što bi čovek smatrao odsustvom ljudskosti, gotovo bez osećanja i naizgled lišeno telesnih potreba, baš poput Isusa, koji je imao samo spoljašnjost normalne osobe i na sebe preuzeo izgled normalne osobe, dok u suštini nije sasvim posedovao sve ono što bi normalna osoba trebalo da poseduje. Iz ovoga se može videti da suština ovaploćenog Boga ne obuhvata celokupnu normalnu ljudskost, već samo deo stvari koje bi ljudi trebalo da poseduju, kako bi se podržale rutine normalnog ljudskog života i održale moći rasuđivanja normalnog čoveka. Ipak, ove stvari nemaju nikakve veze sa onim što čovek smatra normalnom ljudskošću. One su ono što ovaploćeni Bog treba da poseduje. Međutim, postoje oni koji tvrde da se za ovaploćenog Boga može reći da poseduje normalnu ljudskost jedino ako On ima ženu, sinove i kćeri, porodicu; bez ovih stvari, kažu oni, On nije normalna osoba. U tom slučaju te pitam: „Ima li Bog ženu? Da li je moguće da Bog ima muža? Može li Bog imati decu?“ Nisu li ovo zablude? Ipak, ovaploćeni Bog ne može da iskoči iz pukotine između stena ili da padne sa neba. On može samo da se rodi u normalnoj ljudskoj porodici. Zato On ima roditelje i sestre. To su stvari koje normalna ljudskost ovaploćenog Boga treba da ima. Takav je bio slučaj sa Isusom; Isus je imao oca i majku, sestre i braću i sve ovo je bilo normalno. Međutim, da je imao ženu i sinove i kćeri, tada Njegova ljudskost ne bi bila normalna ljudskost kakvu je Bog nameravao da ovaploćeni Bog poseduje. Da je to bio slučaj, On ne bi bio u stanju da dela u ime božanstva. Upravo zato što nije imao ženu niti decu, a ipak je bio rođen od normalnih ljudi u normalnoj porodici, On je bio u stanju da obavi delo božanstva. Da dodatno pojasnim: ono što Bog smatra normalnom osobom jeste osoba rođena u normalnoj porodici. Jedino je takva osoba podobna da obavi božansko delo. Kada bi, sa druge strane, ta osoba imala ženu, decu ili muža, ona ne bi bila u stanju da obavi božansko delo, jer bi posedovala samo normalnu ljudskost koju ljudi zahtevaju, a ne normalnu ljudskost koju zahteva Bog. Između onoga što Bog smatra i onoga što ljudi razumeju često je ogromna razlika, bez dodirnih tačaka. U ovoj etapi Božjeg dela mnogo je toga što je oprečno ljudskim predstavama i uveliko se od njih razlikuje. Moglo bi se reći da se ova etapa Božjeg dela u potpunosti sastoji od neposrednog delovanja božanstva, dok ljudski rod obavlja sporednu ulogu. Budući da Bog dolazi na zemlju da Sȃm obavi Svoje delo, umesto da čoveku dozvoli da on pokuša da ga obavi, On se Sȃm ovaploćuje u telu (u nepotpunoj, normalnoj osobi) da obavi Svoje delo. On koristi ovo ovaploćenje da ljudskom rodu predstavi novo doba, da ljudskom rodu saopšti novi korak u Svom delu i da od ljudi traži da praktično deluju saglasno putu opisanom u Njegovim rečima. Tako je Božje delo u telu okončano; On se sprema da napusti ljudski rod, ne boraveći više u telu normalne ljudskosti, već se udaljavajući od čoveka da bi prešao na sledeći segment Svog dela. Zatim, koristeći ljude koji su u skladu sa Njegovim namerama, On nastavlja Svoje delo na zemlji među ovom grupom ljudi, ali u njihovoj ljudskosti.

Ovaploćeni Bog ne može zauvek da ostane sa čovekom jer Bog ima i mnoga druga dela da obavi. On ne može da bude sputan telom; On mora da odbaci telo kako bi obavio delo koje mora da obavi, iako On to delo obavlja u liku tela. Kada Bog dođe na zemlju, On ne čeka da dostigne oblik koji normalna osoba treba da postigne pre nego što umre i napusti ljudski rod. Bez obzira na to koliko je staro Njegovo telo, kada Njegovo delo bude dovršeno, On odlazi i napušta čoveka. Za Njega ne postoji starost, On Svoje dane ne broji prema životnom veku čoveka; umesto toga, On Svoj život u telu završava u skladu sa koracima Svog dela. Možda ima onih koji osećaju da Bog, ulaskom u telo, mora da ostari do određene mere, mora da postane odrasla osoba, da dostigne starost i ode tek onda kad to telo otkaže. Ovo je čovekova uobrazilja; Bog ne funkcioniše na taj način. On ulazi u telo samo da bi obavio delo koje treba da obavi, a ne da bi živeo životom normalnog čoveka rođenog od roditelja, da bi odrastao, zasnivao porodicu i započinjao karijeru, da bi imao decu i podizao ih ili da bi doživljavao životne uspone i padove – sve aktivnosti normalnog čoveka. Kada Bog dođe na zemlju, ovo je Božji Duh koji se zaodeva telom, koji ulazi u telo, međutim, Bog ne živi životom normalne osobe. On dolazi samo da ostvari jedan deo u Svom planu upravljanja. Nakon toga, On će napustiti ljudski rod. Kada On uđe u telo, Božji Duh ne usavršava normalnu ljudskost tog tela. Umesto toga, u vreme koje je Bog unapred odredio, božanstvo počinje da deluje direktno. Zatim, nakon što On obavi sve što treba da obavi i u potpunosti završi Svoju službu, delo Božjeg Duha u ovoj etapi je završeno, i u tom trenutku se, takođe, završava život ovaploćenog Boga, nezavisno od toga da li je Njegovo telo od krvi i mesa proživelo svoj životni vek. Drugim rečima, koji će stepen života dostići telo od krvi i mesa, koliko će ono živeti na zemlji, o svemu odlučuje delo Duha. To nema nikakve veze sa onim što čovek smatra normalnom ljudskošću. Uzmimo Isusa za primer. On je živeo u telu trideset i tri i po godine. U smislu životnog veka ljudskog tela, On nije trebalo da umre u tom životnom dobu niti je trebalo da ode. Međutim, Božji Duh nije vodio brigu o tome. Pošto je Njegovo delo završeno, u tom trenutku je telo odneto, nestajući zajedno sa Duhom. Ovo je načelo prema kome Bog deluje u telu. Pa tako, strogo govoreći, ljudskost ovaploćenog Boga nije od primarnog značaja. Da ponovim, On ne dolazi na zemlju da bi živeo životom normalnog ljudskog bića. On prvo ne uspostavlja normalan ljudski život, da bi zatim počeo da deluje. Naprotiv, sve dok je rođen u normalnoj ljudskoj porodici, On je u stanju da obavlja božansko delo, delo koje je neokaljano ljudskim namerama, koje nije telesno, koje svakako ne usvaja društvene obrasce niti uključuje čovekove misli ili predstave i, povrh toga, koje ne uključuje čovekove filozofije za ovozemaljsko ophođenje. Ovo je delo koje ovaploćeni Bog namerava da obavi, a to je i praktični značaj Njegovog ovaploćenja. Bog ulazi u telo pre svega da bi obavio etapu dela koju treba obaviti u telu, ne prolazeći kroz ostale beznačajne procese; kad je reč o iskustvima normalnog čoveka, On ih nema. Delo koje treba da obavi Božje ovaploćeno telo ne uključuje normalna ljudska iskustva. Dakle, Bog ulazi u telo da bi izvršio delo koje treba da izvrši u telu. Ostalo nema nikakve veze sa Njim; On ne prolazi kroz toliko beznačajnih procesa. Pošto se Njegovo delo završi, prestaje i značaj Njegovog ovaploćenja. Okončanje ove faze znači da se delo koje On treba da obavi u telu završilo i da je služba Njegovog tela završena. Ali On ne može da nastavi da u telu dela beskonačno. Mora da pređe na drugo mesto da deluje, na mesto izvan tela. Samo tako Njegovo delo može biti obavljeno u potpunosti i napredovati u većoj meri. Bog deluje prema Svom prvobitnom planu. Koje delo treba da obavi i koje delo je završio, On sve to znanje drži u malom prstu. Bog predvodi svakog pojedinca da ide putem koji je On već unapred odredio. Niko to ne može da izbegne. Samo će oni koji slede vođstvo Božjeg Duha moći da počinu. Moguće je da, u kasnijem delu, čoveka neće voditi Bog koji govori u telu, već Duh u opipljivom obliku koji vodi čovekov život. Tek tada će čovek moći da konkretno dodirne Boga, pogleda u Boga i bolje zakorači u stvarnost koju Bog zahteva, kako bi postao usavršen od strane praktičnog Boga. Ovo je delo koje Bog namerava da izvrši i ono što je davno planirao. Iz ovoga, svi vi bi trebalo da vidite put kojim treba da idete!