Pre nekog vremena, bila sam veoma neefikasna u svojoj dužnosti. Svaki put kada sam pravila video, uvek sam ga više puta menjala, što je ozbiljno uticalo na celokupan napredak u radu. U početku sam mislila da je to zato što nemam svoje mišljenje, jer svaki put kada bi moja braća i sestre predložili neke izmene, nisam procenjivala da li su potrebne na osnovu načela. Jednostavno sam menjala sve što bi mi predložili. Neke sugestije nisu bile baš razumne, što je rezultiralo stalnom doradom. Kasnije, nakon što sam prošla orezivanje, primenjivala ono što Božja reč otkriva i razmišljala o sebi, shvatila sam da se iza toga što nemam svoje mišljenje kriju sotonske naravi i ogavne namere.

To je bilo pre nekoliko meseci. Zatim, neka braća i sestre su se uvek nadmeno držali svojih stavova i nisu mogli da prihvate tuđe sugestije, što je ozbiljno uticalo na napredak u radu. Naš starešina je više puta razgovarao u zajedništvu kako bi ih razotkrio, ali se oni nisu promenili i bili su otpušteni. Pomislila sam: „Ako mi u budućnosti neko dȃ savet, ne mogu da se držim svojih stavova.” Zato, svaki put kada bih završila video, kada su svi davali savete, skoro sam ih uvek prihvatala, iako su to bile male i neobavezne stvari koje nije trebalo menjati. Zapravo sam mislila da neke izmene nisu u skladu sa načelima, a da su neke samo beznačajne ispravke. Ali, brinula sam se da će moja nadzornica, braća i sestre, imati loše mišljenje o meni ako ih ne prihvatim. Da li bi mislili da sam nadmena i da ne mogu da prihvatim tuđe savete? Ako bih ostavila loš utisak na ljude, da ne mogu da prihvatim istinu, da li bi moje otpuštanje bilo neizbežno? Uostalom, nisam bila 100% sigurna u svoja mišljenja. Ako nisam u pravu, a ne izvršim izmene, i problem se otkrije nakon što se video objavi, ja ću biti odgovorna. Razmislila sam o tome i, za svaki slučaj, unela sam sve predložene ispravke. Ponekad sam dobijala različite predloge, pa bih uradila više verzija i zamolila nadzornicu da odluči koja je najbolja, ili bih, dok raspravljamo o radu, razgovarala o tome sa braćom i sestrama i tada bismo doneli zajedničku odluku. Mislila sam: „Moja nadzornica, kao i većina braće i sestara su doneli tu odluku. To je mišljenje većine, tako da ne bi trebalo da bude većih problema. To je najsigurnije. Ako kasnije nešto krene naopako, nisam samo ja odgovorna.” Ponekad sam dobijala mnogo predloga i nisam bila sigurna koje izmene da napravim, pa sam zvala nadzornicu i molila je da mi pomogne da odlučim u kom pravcu da idem. Ponekad bih se naslušala toliko saveta da na kraju nisam znala šta da radim, a to je značilo da sam veoma neefikasna. Tokom rasprava o poslu, svojim stalnim molbama da mi braća i sestre pomognu da se odlučim između različitih predloga oduzimala sam im vreme i usporavala napredak u radu.

Jednom sam napravila pozadinsku sliku za video. Trebalo je da odražava patnju ljudi koji žive u grehu, pa sam se odlučila za sliku tamnog tona sa pozadinskim osvetljenjem. Neka braća i sestre su mislili da je suviše tamna i neprivlačna, i predložili su mi da sliku malo posvetlim i dodam efekte svetla i senke. Dvoumila sam se oko tih predloga. S obzirom na temu, suviše svetla slika nije odgovarala atmosferi ljudi koji žive u tami, i dodavanjem svetlosti bih prekršila zakone objektivnosti, tako da nisam mislila da su predlozi bili razumni. Ali pošto je nekoliko ljudi dalo ovaj predlog, pomislila sam, ako to ne učinim, i to bude uticalo na video nakon što se objavi, ja ću biti odgovorna. Dok sam se mučila da donesem odluku, videla sam da se i starešina slaže sa izmenom, pa sam počela da pravim kompromise. Ako iznesem svoj stav, i ne složim se sa izmenom, da li bi svi mislili da insistiram na svojim stavovima? Da li bi mislili da je to samo izgovor da ne pravim izmene zato što mi je teško? Zato sam odlučila da jednostavno uradim izmene. Ako dođe do problema, neću samo ja biti odgovorna, jer sam napravila izmenu na osnovu predloga ostalih. Bila sam ubeđena da je ta promena neprikladna, ali sam ipak provela mnogo vremena da sliku izmenim. Kada sam završila, bila sam šokirana kada je nadzornica, nakon što je ocenila video na osnovu relevantnih načela i utiska, rekla da nije realističan i da moram sve da vratim kako je bilo. Dodala je i da sam u poslednje vreme bila pasivna u svojoj dužnosti, da nisam imala mišljenje o tuđim predlozima, i da sam ometala napredak u radu. Zamolila me je da razmislim o sebi. Posle toga nisam mogla dugo da se smirim, i osećala sam veliku krivicu. Provela sam toliko vremena menjajući sliku, i sada sam morala sve da vratim kako je bilo, što je zaista odlagalo napredak u radu. Shvatila sam da sam u tom periodu, svaki put kad sam se suočila sa različitim predlozima, zapravo imala svoja mišljenja, ali da bih sprečila ljude da me nazivaju nadmenom, nisam ih pominjala. Kada sam imala nedoumice, nisam tragala za istina-načelima. Samo sam čekala da drugi odluče umesto mene i prilagođavala se tuđim zahtevima. Obavljanje svoje dužnosti na ovaj način zaista je bilo previše pasivno i odlagalo je rad crkve. Došla sam pred Boga i molila se da me On vodi u razmišljanju o sebi.

Kasnije sam gledala video u kojem se čita Božja reč: „Oni koji mogu da obavljaju dužnost u Božjoj kući moraju da budu ljudi koji su delo crkve prihvatili kao svoje breme, koji preuzimaju odgovornost, koji se pridržavaju istina-načela i koji mogu da trpe i da plaćaju ceh. Ako neko ne ispunjava navedene zahteve, on nije sposoban da obavlja dužnost i ne poseduje uslove za obavljanje dužnosti. Ima mnogo ljudi koji se plaše da preuzmu odgovornost u obavljanju dužnosti. Njihov strah se uglavnom ispoljava na tri načina. Prvi je da biraju dužnosti koje ne zahtevaju preuzimanje odgovornosti. Ako crkveni starešina uredi da oni obavljaju dužnost, prvo pitaju da li moraju da preuzmu odgovornost za nju: ako je tako, ne prihvataju je. Ako ne zahteva od njih da preuzmu odgovornost ni da budu odgovorni za nju, oni je nevoljno prihvataju, ali i dalje moraju da provere da li je posao naporan ili mučan, i uprkos nevoljnom prihvatanju dužnosti, nisu motivisani da je dobro obave, opredeljujući se da ipak budu površni. Slobodno vreme, bez službovanja i bez telesnih teškoća – to je njihovo načelo. Drugi način je da kada ih zadesi poteškoća ili naiđu na problem, njihovo prvo sredstvo je da to prijave starešini i da se starešina pobrine za to i nađe rešenje, u nadi da će moći da zadrže svoju ležernost. Nije ih briga kako se starešina nosi sa problemom i ne obraćaju pažnju na to – dokle god oni ne snose odgovornost, njima je sve potaman. Da li se takvim obavljanjem dužnosti pokazuje odanost Bogu? To se zove prebacivanje odgovornosti, zanemarivanje dužnosti, varanje. Sve je to prazna priča; oni ne rade ništa stvarno. Kažu sebi: ’Ako je na meni da ovo rešim, šta ako na kraju pogrešim? Kada provere ko je kriv, zar neće doći do mene? Zar neće odgovornost za to prvo pasti na mene?’ To je ono o čemu brinu. Ali da li veruješ da Bog sve ispituje? Svako može da pogreši. Ako osobi, čija je namera ispravna, nedostaje iskustvo i ranije se nije bavila ničim sličnim, ali je dala sve od sebe, Bog to vidi. Moraš da veruješ da Bog ispituje sve stvari i srce čoveka. Ako neko čak i ne veruje u to, zar nije bezvernik? Kakav značaj može da ima takva osoba u obavljanju dužnosti? Nije bitno da li obavlja tu dužnost ili ne, zar ne? Boji se da preuzme odgovornost i izbegava odgovornost. Kada se nešto desi, prva stvar koju uradi nije da pokuša da smisli način kako da reši problem, već da prvo pozove i obavesti starešinu. Naravno, neki ljudi pokušavaju da sami reše problem dok obaveštavaju starešinu, ali drugi to ne rade, i prva stvar koju učine je da pozovu starešinu, a nakon poziva samo pasivno čekaju da dobiju uputstva. Kada im starešina kaže kako da postupe, oni tako postupe; ako starešina kaže da nešto urade, oni to i urade. Ako starešina ništa ne kaže ili ne izda uputstva, oni ništa ne rade i samo odugovlače. Ako ih neko ne podstiče niti ih nadgleda, oni uopšte ne rade. Recite Mi, da li takva osoba obavlja dužnost? Čak i ako službuje, ona nije odana! Postoji još jedan način na koji se ispoljava strah od preuzimanja odgovornosti u obavljanju dužnosti. Kada obavljaju svoju dužnost, neki ljudi rade samo površan, jednostavan posao, posao koji ne podrazumeva preuzimanje odgovornosti. Posao koji podrazumeva poteškoće i preuzimanje odgovornosti prebacuju na druge, a ako nešto krene naopako, prebacuju krivicu na te ljude i njihov ugled ostaje netaknut. Kada crkvene starešine uvide njihovu neodgovornost, oni strpljivo nude pomoć, ili ih orezuju, tako da mogu da budu u stanju da preuzmu odgovornost. Ali ipak, oni to ne žele i misle: ’Ovu dužnost je teško obaviti. Moraću da preuzmem odgovornost kada stvari krenu naopako, a možda ću čak biti i uklonjen i eliminisan, i to će za mene biti kraj.’ Kakav je to stav? Ako nemaju osećaj odgovornosti u obavljanju svoje dužnosti, kako mogu da je dobro obavljaju? Oni koji se ne daju zaista za Boga ne mogu dobro da obavljaju nijednu dužnost, a oni koji se plaše da preuzmu odgovornost samo će odlagati stvari kada budu obavljali svoje dužnosti. Takvi ljudi nisu pouzdani; oni obavljaju svoju dužnost samo da bi dobili šta da jedu. Da li takve ’prosjake’ treba eliminisati? Treba. Božja kuća ne želi takve ljude” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Osma stavka: Oni bi da se drugi pokore samo njima, a ne istini niti Bogu (1. deo)”). Božja reč je otkrila moje stanje. Setila sam se kako sam obavljala svoju dužnost tokom tog perioda. Kada sam dobijala tolike savete, znala sam da neki nisu prikladni. Neke izmene su bile protivne načelima, a neke nepotrebne. Ali, plašila sam se da ne poslušam svačiji savet jer, ako bi nešto krenulo naopako, sama bih morala da snosim krivicu. Plašila sam se i ako se budem držala svog stava da će ljudi steći loš utisak, da će misliti da sam nadmena i da ne mogu da prihvatim istinu. Zato sam udovoljavala svačijem ukusu i mišljenju, pravila sve izmene koje su drugi predlagali, pa čak i menjala video u više navrata i pravila više verzija, i čekala da nadzornica i moja braća i sestre donesu odluku. Nikada nisam tragala za istina-načelima niti donosila sama odluke iz straha od preuzimanja krivice. Mislila sam da je to bezbedniji način rada jer, ako je nešto zajednička odluka, problemi su manje verovatni, a čak i da dođe do problema, ne bih bila sama. Spolja sam uvek delovala kao da sam zauzeta svojim dužnostima, i štitila rad crkve, ali zapravo, u svemu sam vodila računa o svojim interesima. Vodila sam računa kako da zaštitim sebe i izbegnem odgovornost. Nisam li tako samo varala? Izvršavajući svoju dužnost na ovaj način, samo sam spolja ulagala napor i radila ono što mi se kaže. Nikada se nisam brinula ili opterećivala stvarima. Bila sam neodgovorna u svojoj dužnosti i nisam uopšte vodila računa o radu crkve. Zaista sam bila lišena svake ljudskosti. Oni koji iskreno obavljaju svoju dužnost, vode računa o radu crkve ma šta radili, a kada se suoče sa problemima koje ne razumeju, oni tragaju za Božjom namerom, tragaju za istina-načelima. Istog su srca s Bogom u svojoj dužnosti. A ja? Ja sam bila skroz neiskrena i bezumna u svojoj dužnosti. Bila sam poput unajmljenog radnika koji je samo čekao da mu se izda naređenje. Nisam uopšte tragala za rešenjima problema pomoću istina-načela. Obavljajući tako svoju dužnost, nisam imala nikakve veze ni sa Bogom ni sa istinom. Radila sam mehanički, čak nisam bila ni u rangu službenika.

Setila sam se još jednog odlomka iz Božje reči: „Koje je merilo po kojem se postupci i ponašanje neke osobe ocenjuju kao dobri ili zli? Merilo je da li oni u svojim mislima, otkrivenjima i postupcima poseduju svedočanstvo primene istine i proživljavanja istina-stvarnosti. Ako nemaš tu stvarnost ili je ne proživljavaš, onda si bez sumnje zlikovac. Kako Bog gleda na zlikovce? Bogu tvoje misli i spoljni postupci ne svedoče o Njemu, niti ponižavaju i pobeđuju Sotonu; umesto toga, nanose Mu sramotu i prožeti su tragovima poniženja koje si Mu naneo. Ti ne svedočiš za Boga, ne daješ se Bogu, niti ispunjavaš svoje odgovornosti i obaveze prema Bogu; umesto toga, radiš za svoje dobro. Šta znači ’za svoje dobro’? Tačnije rečeno, to znači za Sotonu. Zato će na kraju Bog reći: ’Odlazite od mene vi, koji činite bezakonje.’ U Božjim očima, tvoji postupci neće biti viđeni kao dobra dela, oni će se smatrati zlim delima. Ne samo da neće uspeti da zadobiju Božje odobravanje – već će biti i osuđeni. Šta se čovek nada da će zadobiti takvom verom u Boga? Zar takva vera na kraju neće propasti?” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”). Pomoću Božjih reči sam razumela. On posmatra svačije srce. On ne gleda koliko smo posla uradili niti koliko patnje smo podneli. Umesto toga, On gleda da li prilikom obavljanja dužnosti ljudi udovoljavaju Božjim namerama ili svojim, i dali imaju svedočenje o praktikovanju istine u svojoj dužnosti. Ako uvek pokušavaš da udovoljiš sebi u svojoj dužnosti, u Božjim očima je to rđavost, a Bog to prezire. Kroz Božju reč, uvidela sam da sam mislila na sebe dok sam obavljala svoju dužnost. Kako bih izbegla preuzimanje odgovornosti, bez obzira na to koliko mi je vremena trebalo da unesem te beznačajne ispravke, sliku sam iznova i iznova menjala. Protiv svoje volje sam pravila neodgovarajuće ispravke, zbog čega su video zapisi bili sve gori i gori. Odlagala sam rad crkve, ali nikada nisam bila zabrinuta niti sam imala osećaj hitnosti. Nisam pokušala da budem efikasnija tragajući za istina-načelima. Samo sam mehanički obavljala svoju dužnost, i mislila sam sve dok završavam izmene i svi su saglasni, to je dobro. Moje neodgovorno ponašanje nije obavljalo moju dužnost, niti što nisam uvećavala dobra dela, bila je to rđavost. Da bih zaštitila svoje interese, neprestano sam ometala rad crkve. Samo sam se ponašala kao Sotonin sluga i prekidala rad crkve! Kada sam to shvatila, bila sam užasnuta. Brzo sam se pomolila Bogu da me vodi da promenim svoj stav prema dužnosti i da rešim svoju iskvarenu narav.

Posle sam, kada se susretnem sa različitim predlozima u svojoj dužnosti, prvo odlazila pred Boga da se molim i tragam. Analizirala sam koje od predloženih izmena su neophodne a koje ne, i razmišljala kako da poboljšam svoju efikasnost i ostvarim bolje rezultate. Za predložene izmene koje nisu bile nužne, iznosila sam svoja mišljenja zasnovana na načelima koje sam razumela, tragala sam i razgovarala sa svima, i neka od mojih mišljenja bila su prihvaćena. Takvim postupanjem sam postala malo efikasnija u svojoj dužnosti. Mislila sam da sam ostvarila neku promenu, ali kada je opet došlo vreme da preuzmem odgovornost, ponovo sam postala pasivna.

Jednom sam napravila video vinjetu, i svi su imali različita mišljenja u vezi s nekim detaljima oko slike. Nakon razgovora i razmene ideja, još uvek nismo odlučili kako da je izmenimo, i dosta dugo smo tapkali u mestu. Zapravo, znala sam da za vinjetu, sve dok izgleda dobro, a proporcije slova i slike ne narušavaju objektivnu stvarnost, nema potrebe zadržavati se na detaljima. Ali nakon što sam čula toliko različitih predloga, nisam znala šta da radim. Ako nešto izmenim na osnovu svojih ideja, šta će biti ako nastane problem nakon što se video objavi? Tad bih ja bila odgovorna. Plašila sam se da budem odgovorna za grešku, pa sam počela da pravim više verzija na osnovu svačijih predloga i čekala na ostale da donesu konačnu odluku. Ali, na kraju mi niko nije dao jasan odgovor. Dok sam gledala kako dani prolaze, postala sam veoma uznemirena. Zar nisam ponovo odlagala napredak videa? Bila sam veoma zabrinuta, pa sam se zapitala: „Zašto je tako teško doneti odluku? Zašto se osećam kao da su mi ruke vezane i da ne mogu da ih odvežem?” Stala sam pred Boga da se molim i tragam, i zamolila Ga da me vodi u razmišljanju i poznavanju sebe.

Kasnije, pročitala sam odlomak iz Božje reči: „Morate biti pošteni, morate imati osećaj odgovornosti kada se suočite sa problemima i morate pokušati da na svaki mogući način tragate za istinom da biste rešili probleme. Apsolutno ne smete biti lažljivi. Ako je vaša jedina briga da perete ruke od odgovornosti i da je izbegnete kada iskrsnu problemi, takvo ponašanje bi bilo osuđeno čak i među nevernicima, da ne spominjemo u Božjoj kući! Bog to osuđuje i proklinje, a Božji izabrani narod se gnuša i odbacuje takvo ponašanje. Bog voli poštene ljude, a mrzi one koji su varljivi i ljigavi. Ako si lažljiva osoba i pokušavaš sve da obmanjuješ, zar te se Bog neće gnušati? Hoće li Božja kuća dozvoliti da se jednostavno izvučeš? Pre ili kasnije, snosićeš odgovornost. Bog voli poštene ljude, a ne voli lažljive. Svi to treba jasno da znaju, i da prestanu da budu zbunjeni i prave gluposti. Trenutno neznanje je opravdano, ali potpuno odbijanje da se prihvati istina je samo tvrdoglavost. Pošteni ljudi mogu da preuzmu odgovornost. Oni ne razmišljaju o sopstvenim dobicima i gubicima, oni samo štite rad i interese Božje kuće. Imaju ljubazna i poštena srca koja su poput krčaga sa čistom vodom čije se dno može videti na prvi pogled. Postoji transparentnost i u njihovim postupcima. Varljiva osoba uvek druge obmanjuje, uvek zamaskira stvari, pokriva se i uvija tako čvrsto da niko ne može da je prozre. Ljudi ne mogu da proniknu u njene misli, ali Bog može da ispita najdublje delove njenog srca. Ako Bog vidi da ta osoba nije poštena, već da je ljigava – da nikada ne prihvata istinu, da se uvek upušta u prevare protiv Boga i da Mu nikada ne predaje svoje srce – onda je Bog neće voleti, gnušaće je se i napustiti. Kakvi su to ljudi koji napreduju među nevernicima, koji su slatkorečivi i dovitljivi? Da li vam je ovo jasno? Šta je njihova suština? Može se reći da su svi oni izuzetno lukavi, svi su krajnje varljivi i lažljivi, oni su pravi đavoli i Sotone. Može li Bog spasiti nekog ovakvog? Bog ne mrzi ništa više od đavola – ljude koji su varljivi i lažljivi. Bog sigurno neće spasiti takve ljude, tako da vi apsolutno ne smete biti takve osobe. Oni koji su dovitljivi i sve pažljivo vagaju kada govore, koji su uglađeni i prevejani i gledaju da vide u kom pravcu vetar duva kada rešavaju stvari – kažem ti, Bog se najviše gnuša ovih ljudi, takvim ljudima nema spasa. Kada su ljudi varljivi i lažljivi, ma koliko njihove reči lepo zvučale, one su i dalje đavolske reči koje obmanjuju ljude. Što lepše zvuče njihove reči, to su oni više đavoli i Sotone. To su upravo oni ljudi kojih se Bog najviše gnuša. Šta kažete: Mogu li ljudi koji su varljivi i slatkorečivi, i koji često lažu, da prime delo Svetog Duha? Da li mogu da prime prosvetljenje i prosvećenje Svetog Duha? Ne mogu nikako. Kakav je Božji stav prema ljudima koji su varljivi i lažljivi? On ih se gnuša i odbacuje, On ih odvaja na stranu i ne obraća pažnju na njih, On ih smatra istom klasom kao i životinje. U Božjim očima, takvi ljudi samo nose ljudsku kožu. Po svojoj suštini, oni pripadaju istoj vrsti kao i đavoli i Sotona, oni su hodajući leševi, i Bog ih nikada neće spasiti” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (8)”). Božja reč je otkrila moje stanje. Uvek sam bila neodlučna kada bih se suočila sa različitim predlozima, plašila sam se da preuzmem odgovornost za greške, i uvek sam pokušavala da se zaštitim, jer sam bila pod kontrolom sotonskih otrova poput „Spasavaj se ko može”, „Zaštiti se, traži samo kako da izbegneš krivicu”, i „Zakon nije moguće sprovoditi ako ga svi krše”. Kada sam se suočavala sa različitim predlozima, imala sam svoja mišljenja, ali ih nisam na vreme iznosila i tragala. Tvrdoglavo sam insistirala da se pridržavam saveta drugih kako problemi ne bi bili moja odgovornost i da ne bih bila orezana. Spolja sam delovala prijemčiva za tuđe savete, i kao da mogu da prihvatim i sprovedem predloge, što je davalo iluziju da mogu da prihvatim istinu. A u stvari, iza su se krile ogavne namere. Razmišljala sam o tome kako sam se ponašala, i kako sam svaki put kada bih mogla biti odgovorna za nešto, čuvala sebe. Ponekad, kada su drugi imali problema i tražili moj savet, prvo bih pokušala da pogodim tuđe misli i mišljenja, i ako bi se ona slagala sa mojim, koristila sam ih kao osnovu i dodavala svoj savet. Ali, ako bi njihova mišljenja bila drugačija, nisam htela da iznosim svoje, jer sam se plašila da ću, ako grešim i pojave se problemi, ja morati da preuzmem odgovornost, pa bih samo rekla nešto neodređeno i površno. Videla sam da sam, živeći po tim sotonskim filozofijama za ovozemaljsko ophođenje, postala naročito lukava i varljiva. Nikada nisam mogla jasno da iznesem svoje gledište, nisam posedovala načela niti stav, a govorila sam i ponašala se na način koji je zbunjivao ljude, pri čemu su moji stavovi bili nedokučivi. Čak sam mislila da je to pametnije, jer onda neću morati da snosim posledice, da prolazim kroz orezivanje i neću biti otpuštena. Nisam imala pojma da obmanjujem Boga, kao i svoju braću i sestre, da sam veoma varljiva osoba. Sve sam činila da me se Bog gnuša i da me prezire. Ako se ne pokajem ili ne promenim, za mene nema spasenja. Iako sam mogla da obmanem svoju braću i sestre, Bog posmatra moje srce. Ako bih nastavila da ovako obmanjujem Boga, da budem neodgovorna u svojoj dužnosti, da samo radim mehanički, i da odbijam da se fokusiram na traganje za istina-načelima, na kraju, nikada neću dostići istinu, i sigurno ću biti osuđena i isključena. Videla sam da sam previše pametna za svoje dobro. Baš sam bila glupa! Tek kada sam to shvatila, počela sam da osećam strah. Zaista sam želela da se pokajem pred Bogom. Nisam mogla više tako da nastavim.

Kasnije sam pročitala odlomak iz Božje reči: „Bez obzira na to koju dužnost obavljate, u kući Božjoj morate da dokučite načela i da budete u stanju da sprovodite istinu u delo. Tada ćete imati načela. Ako ne možete da prozrete nešto, ako niste sigurni koji način delovanja je prikladan, trebalo bi da tragate i razgovarate u zajedništvu da biste došli do konsenzusa. Kada utvrdite šta je korisno za rad crkve i za braću i sestre, uradite to. Ne budite sputani bilo kakvim propisima, ne odlažite, ne čekajte i ne budite pasivni posmatrači. Ako ste uvek pasivni posmatrač i nikada nemate svoje mišljenje, ako uvek čekate da neko drugi donese odluku pre nego što bilo šta uradite, i ako samo odugovlačite i čekate jer niko nije doneo odluku, kakve će biti posledice? Svaki segment rada će stati i ništa neće biti urađeno. Trebalo bi da naučite da tragate za istinom, ili bar da budete u stanju da postupate na osnovu svoje savesti i razuma. Sve dok ti možeš da dokučiš koji način rada je odgovarajući, a većina ljudi takođe misli da je taj metod izvodljiv, onda bi trebalo da ga sprovedeš u delo. Nemoj se plašiti da preuzmeš odgovornost, ni da ćeš uvrediti druge, kao ni toga da snosiš posledice. Ako neko ne radi ništa stvarno, uvek je proračunat, plaši se preuzimanja odgovornosti, i ne usuđuje se da se drži načela u svojim postupcima, onda to pokazuje da je suviše ljigav i varljiv, i da gaji previše lukavih planova. Čovek baš mora biti bez ikakvih vrlina da bi želeo da uživa u Božjoj blagodati i blagoslovima, a da pritom ne čini ništa stvarno. Nema nikoga koga se Bog gnuša više od ovakvih lukavih i varljivih ljudi. Bez obzira na to šta misliš, ako ne postupaš u skladu sa istinom, nisi odan, uvek si okaljan ličnim obmanama i uvek imaš svoje misli i ideje, Bog ispituje sve ove stvari, i zna za njih. Misliš li da Bog ne zna za njih? U tom slučaju, baš si glupav! A ako se odmah ne pokaješ, nećeš imati Božje delo” (Božje zajedništvo). „Na koji se način ispoljava poštena osoba? Pre svega, ona nimalo ne sumnja u Božje reči. To je jedno od ispoljavanja poštene osobe. Osim toga, najvažnije ispoljavanje jeste u traženju istine i njenoj primeni u svim stvarima – to je ono najosnovnije. Kažeš da si pošten, ali Božje reči uvek potiskuješ u pozadinu svesti i samo radiš ono što ti se prohte. Da li je to ispoljavanje poštene osobe? Kažeš: ’Iako sam lošeg kova, u srcu sam pošten.’ Pa ipak, kada ti neka dužnost zapadne, plašiš se da patiš i da snosiš odgovornost ako je dobro ne obavljaš, te tražiš izgovore da svoju dužnost izbegneš ili predlažeš da je neko drugi obavi. Je li to ispoljavanje poštene osobe? Jasno da nije. Kako, dakle, treba da se ponaša poštena osoba? Treba da se pokorava Božjim uređenjima, da bude odana dužnosti koju treba da obavlja i da teži tome da zadovolji Božje namere. To se ispoljava na nekoliko načina: s iskrenošću u srcu čovek prihvata svoju dužnost, ne uzimajući u obzir svoje telesne interese, ne čini to polovično i ne spletkari u sopstvenu korist. To su ispoljavanja poštenja. Još jedno je u tome da si svim svojim srcem i snagom predan dobrom obavljanju dužnosti, da radiš stvari kako treba i uneseš se svim srcem i ljubavlju u svoju dužnost da Bogu udovoljiš. To su ispoljavanja koja poštena osoba treba da ima dok obavlja svoju dužnost” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Iz Božje reči sam shvatila da Bog voli poštene ljude. Nije važno čak ni ako su neuki i niskog kova. Potrebno je samo da imaju ispravno i iskreno srce, da ne zadržavaju stvari samo za sebe, da otvoreno iznose svoje mišljenje, da tragaju i razgovaraju sa drugima o onome što ne razumeju, da postupaju u skladu sa načelima, i čine ono što koristi radu crkve, i da budu odani u svojim dužnostima. Nek to čine i Bog će biti zadovoljan. Bog posmatra čovekovo srce. Ako damo sve od sebe, čak i ako ponekad pogrešimo zbog niskog kova ili nerazumevanja istine, ima još lekcija koje treba naučiti. Sve dok možemo da prihvatimo istinu, da tragamo za istinom i da rešavamo probleme na vreme, vremenom ćemo sve manje odstupati, i postepeno ćemo savladati načela i obavljaćemo svoje dužnosti dobro. Crkva ne otpušta ljude niti ih isključuje zbog jedne greške. Kada sam to shvatila, osećala sam se mnogo lakše.

Kasnije sam se otvorila i razgovarala sa jednom sestrom o svom stanju tokom tog perioda, i ona mi je sa puno strpljenja pomogla. Kroz zajedničko traganje i razgovor, promenila sam pogrešan stav koji sam oduvek imala. Ranije sam se stalno brinula da će drugi misliti da sam nadmena i da ne prihvatam istinu ako ne poslušam savete drugih i ponudim različite stavove i mišljenja. U stvari, nisam mogla da razlikujem nadmenost i podržavanje načela. Kada podržavamo načela mi traganjem za istinom, utvrđujemo primenu koja je u skladu sa istina-načelima i štiti interese crkve, i držimo se njih bez kompromisa kada se drugi protive ili pokreću pitanja. Iako na prvi pogled deluje donekle slično nadmenosti, to je podržavanje istine i pozitivna je stvar, dok je nadmenost uvek osećaj superiornosti u odnosu na druge, verovanje da su sopstveno mišljenje i ideje tačni. Kada drugi iznose različita gledišta, prisutna je tvrdoglavost u pogledu sopstvenog stava, bez traganja ili promišljanja, kao i insistiranje na tvrdnji da je pogrešno ispravno. Sva ta mišljenja proizilaze iz njihove lične procene i nisu zasnovana na načelima. Pa ipak, oni zahtevaju da ih drugi slušaju i rade kako kažu. To je sotonska narav, manifestacija nadmenosti. Setila sam se nekoliko braće i sestara koji su bili otpušteni. Neki od njih su insistirali na tome da stvari budu po njihovom, nisu shvatali sugestije svoje braće i sestara ozbiljno, niti su razmišljali o njima, uvek su branili svoje odluke i nisu bili voljni da išta menjaju i poboljšaju. Ono na čemu su insistirali nikada nije bilo u skladu sa načelima, to su bila samo njihova razmišljanja i sklonosti. To je manifestacija nadmenosti. Kada sam se suočavala sa različitim mišljenjima, smatrala sam da su neki predlozi neprikladni, ali ako ih mogu oceniti u skladu sa načelima i iznesem svoje stavove, to ne bi bila nadmenost već podržavanje istina-načela. Ponekad, kada probleme ne razumem u potpunosti ili ne mogu da dokučim nešto, ako mogu da izrazim svoje mišljenje, da tragam i razgovaram sa ostalima, to ne bi bilo nadmeno insistiranje da bude po mom, već pokušaj da sagledam načela pre nego što reagujem, i budem ozbiljna i odgovorna u svojoj dužnosti. Kada sam shvatila ove istine, osetila sam veliko olakšanje.

Sada, kada dobijem veliki broj predloga u svojoj dužnosti, molim se Bogu za smirenje i tragam za odgovarajućim istina-načelima, a zatim ocenim da li su izmene neophodne na osnovu načela. Takođe sam preuzela inicijativu da koristim svoje ideje u komunikaciji i razgovoru sa svima. Jednom, kada sam završila pozadinsku sliku za video, starešina mi je rekao da boja ne odgovara i preporučio mi da je promenim. Pomislila sam: „Ako budem unosila ove izmene, biće to mnogo posla, i sasvim sigurno će odložiti objavu videa. Ovo zapravo nema veze sa načelima, ovo je stvar ukusa, tako da nema potrebe za izmenom. Ali ako to ne učinim, hoće li starešina pomisliti da sam nadmena i da ne mogu da prihvatim tuđe predloge?” Kada sam ponovo počela da oklevam, došla sam pred Boga i molila se da me vodi da praktikujem u skladu sa načelima. Posle molitve, pronašla sam neke referentne materijale, a zatim sam radila sa starešinom i nadzornicom na traženju relevantnih načela. Takođe sam iznela svoje shvatanje i stavove. Nakon toga, starešina i nadzornica su se složili sa mojim gledištem, i video je ubrzo objavljen. Osećala sam se naročito srećno i sigurno.

Razmišljajući o svom tadašnjem iskustvu, shvatila sam da sam štiteći sebe i izbegavajući odgovornost, vezivala sebi ruke u svojoj dužnosti raznim brigama. Bilo je naporno živeti tako, i zato nisam bila baš efikasna. Ali kada sam razumela Božju nameru i postupila u skladu sa istina-načelima, probleme sam lako rešavala, a moja dužnost je bila mnogo lakša i opuštenija. Nakon tog iskustva, zaista sam osećala da život po sotonskim filozofijama za ovozemaljsko ophođenje samo dovodi do toga da ljudi postanu još lukaviji i varljiviji, nedostojni poverenja, i neugodni Bogu. Samo ako primenjujemo istinu i izvršavamo svoju dužnost prema istina-načelima, bićemo blagosloveni. Kada to uradimo, pronalazimo sigurnost i bezbednost, i osećamo istinski spokoj i radost.