Na kraju 2019. godine, rođak je podelio sa mnom jevanđelje Svemogućeg Boga u poslednjim danima. Video sam da reči Svemogućeg Boga imaju autoritet i da su istina. Osetio sam da je ovo glas Božji, pa sam rado prihvatio Božje novo delo. Svakodnevno sam čitao Božje reči i nisam hteo da propustim nijedno okupljanje. Kod mene bi, ponekad, bilo problema sa internetom i strujom i nisam mogao da prisustvujem onlajn okupljanjima. Mnogo bih se uznemirio, ali bih posle brzo pročitao beleške sa okupljanja i onda bih poslao svoje viđenje Božjih reči grupi, komunicirao sa braćom i sestrama i obavljao dužnost najbolje što sam mogao.

Posle nekog vremena, izabrali su me za crkvenog vođu. U početku sam delio zaduženja sa još dvoje drugih vođa, pa mi nije bilo previše teško ni stresno. Nedugo potom, izabran sam da nadgledam rad nekoliko crkava. U početku, nisam želeo da obavljam ovu dužnost. Zato što sam osećao da nisam primenjivao kao vođa dugo i da je i dalje bilo mnogo nedostataka i stvari koje nisam razumeo, pa sam se mnogo brinuo da je neću dobro obavljati. Kasnije, pročitao sam Božje reči: „Noje je čuo tek nekoliko poruka i, pošto Bog u to vreme nije izgovarao mnogo reči, Noje sasvim sigurno nije razumeo veliki broj istina. Nije shvatao modernu nauku niti moderno znanje. Bio je krajnje običan čovek, neprimetni pripadnik ljudskog roda. Ipak, u jednom pogledu, bio je posve jedinstven: umeo je da posluša Božje reči, znao je kako da sledi Božje reči i da im se povinuje, znao je koji je čovekov status i bio je u stanju da istinski veruje i pokori se Božjim rečima – ništa više od toga. Tih nekoliko jednostavnih principa bili su dovoljni da omoguće Noju da ostvari sve što mu je Bog poverio i u tome je istrajao ne samo nekoliko meseci, ne tek nekoliko godina ili nekoliko decenija, već duže od jednog veka. Zar to nije neverovatan podatak? Kome bi to moglo poći za rukom osim Noju? (Nikome.) A zašto ne nikome? Neki kažu da je to zbog nerazumevanja istine, ipak, to ne odgovara činjenicama. Koliko je istina Noje razumeo? Zbog čega je Noje bio sposoban za sve to? Današnji vernici pročitali su brojne Božje reči, shvataju nešto istine – pa zašto onda nisu to u stanju da učine? Drugi kažu da je to zbog ljudske iskvarene naravi – zar i Noje nije imao iskvarenu narav? Kako to da je Noje to uspeo da postigne, a današnji ljudi to ne mogu? (Zato što današnji ljudi ne veruju u Božje reči, prema njima se ne odnose kao prema istini niti ih se pridržavaju.) A zbog čega nisu u stanju da se prema Božjim rečima odnose kao prema istini? Zašto su nesposobni da se pridržavaju Božjih reči? (Nemaju bogobojažljivo srce.) Prema tome, kada ljudi ne razumeju istinu i kada nisu čuli mnoge istine, kako da u njima ojača bogobojažljivo srce? (Moraju da imaju ljudskost i savest.) Tako je. U ljudskosti čoveka moraju postojati dve najdragocenije stvari: prva je savest, a druga je razum normalne ljudskosti. Posedovanje savesti i razuma normalne ljudskosti jeste najmanje merilo da neko bude čovek. To je najmanje, najosnovnije merilo da se proceni čovek. To, međutim, nedostaje današnjim ljudima, pa tako, bez obzira na to koliko istina čuju i shvataju, ne uspevaju da imaju bogobojažljivo srce. Dakle, koja je suštinska razlika između današnjih ljudi i Noja? (Nemaju ljudskosti.) I šta čini suštinu kada nema ljudskosti? (Oni su zveri i demoni.) ’Zveri i demoni’ ne zvuče baš lepo, ali odgovaraju činjenicama. Pristojnije bi možda bilo reći da nemaju ljudskosti. Ljudi bez ljudskosti i razuma nisu ljudi, već su gori čak i od zveri. Noje je bio u stanju da izvrši Božji nalog zato što je, nakon što je čuo Božje reči, mogao čvrsto da ih zadrži u svom srcu. Za njega je Božji nalog bio celoživotni poduhvat i stotinu godina je bio nepokolebljiv u svojoj veri i postojan u svojoj volji. Baš zato što je imao bogobojažljivo srce, zato što je bio pravi čovek i imao je najviše razuma, Bog mu je poverio da sagradi barku. Veoma su retki ljudi sa toliko ljudskosti i razuma kao što je bio Noje i bilo bi teško pronaći još jednog njemu sličnog” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Drugi ekskurs: Kako su Noje i Avrȃm poslušali Božje reči i pokorili Mu se (1. deo)”). Noje nikad nije čuo nikakve duboke poruke i nije razumeo mnoge istine, ali je imao bogobojažljivo srce i pokorio se Bogu. Kad je Bog rekao Noju da će da zbriše čovečanstvo potopom i da Noje mora da napravi barku, Noje je prihvatio bez predomišljanja. Noje je bio svestan da nalog koji je dobio od Boga nije lak, jer bi pravljenje barke zahtevalo seču drveća i precizno merenje materijala, ali iako je to bio obiman i težak zadatak, Noje nije ustuknuo, znao je da je to Božji nalog upućen njemu. Razmišljajući o Božjim rečima, shvatio sam da nisam imao Nojevu ljudskost niti razuma. Kada me je vođa zadužio da se staram o radu nekoliko crkava, nisam imao vere u Boga i oslanjao sam se samo na sopstvene sposobnosti. Osećao sam da su moje radne sposobnosti ograničene, da nisam dugo primenjivao kao crkveni vođa i da sam imao mnogo nedostataka. Brinuo sam se da neću biti dobar, pa nisam bio voljan da prihvatim ovu dužnost. Nisam imao Nojevu veru u Boga, niti sam imao srce koje se plašilo Boga i pokorilo Mu se, a pogotovo ljudskosti i razuma koje je Noje posedovao. Shvativši ovo, nisam više brinuo i bio sam voljan da se pokorim i prihvatim ovu dužnost kao što je Noje svoju.

Međutim, kad sam se bacio na posao, naišao sam na novi problem. Shvatio sam da imam mnogo posla. Na primer, morao sam da se uhvatim u koštac sa stanjima braće i sestara u crkvi, da podržavam one koji se nisu uobičajeno okupljali, da saznam teškoće koje su ljudi imali u dužnostima i da razgovaramo o rešenjima, da pomognem ljudima da nauče da obavljaju dužnosti i tako dalje. Sve su ovo bila zaduženja sa kojima sam morao da se nosim. Kad sam se suočio s ovim problemima, nisam znao odakle da počnem, nisam znao kako da valjano obavljam svoj posao i osećao sam veliki stres. Ove teškoće su me uvukle u negativnost i samo sam želeo da kažem vođi da se ne osećam pogodnim za ovu dužnost zbog nedostatka iskustva, a imao sam i mnogo poteškoća. Kasnije, vođa je saznao za moje stanje i poslao mi je odlomak Božjih reči da mi pomogne. Pročitao sam Božje reči: „Onomad kada je Bog poslao Mojsija da Izraelce izvede iz Egipta, kako je Mojsije reagovao na takav Božji nalog? (Rekao je da nije rečit čovek, da govori sporo i da zapliće jezikom.) Imao je tu jednu, blagu slutnju, da nije rečit čovek, da govori sporo i da zapliće jezikom. No, da li se opirao Božjem nalogu? Kako se odnosio prema njemu? Pao je ničice. Šta znači pasti ničice? To znači pokoriti se i prihvatiti. Pao je ničice pred Bogom, ne hajući za sopstvene sklonosti i nije pominjao nikakve poteškoće koje je možda imao. Šta god da je Bog od njega zahtevao, Mojsije bi to odmah izvršio. Zašto je bio u stanju da prihvati Božji nalog iako je osećao da ne može ništa da uradi? Zato što je u sebi imao istinsko poverenje. Imao je ponešto iskustva sa Božjom suverenošću nad svim stvarima i pitanjima i tokom četrdeset godina, koliko je živeo u divljini, došao je do spoznaje da je Božja suverenost svemoguća. Poletno je, dakle, prihvatio Božji nalog i zaputio se bez ijedne reči da uradi ono što mu je Bog naložio. Šta znači to da se zaputio? To znači da je imao istinsko poverenje u Boga, da se istinski uzdao u Njega i da Mu je istinski bio pokoran. Nije bio kukavica i nije samostalno odlučivao, niti je pokušao to da odbije, već je potpuno verovao i zaputio se, ispunjen poverenjem, da postupi po Božjem nalogu. Ovako je razmišljao: ’Ako je ovo Božji nalog, onda će biti izvršen kako Bog zapoveda. Bog mi je rekao da Izraelce izvedem iz Egipta i tako ću i učiniti. Pošto Bog tako nalaže, On će delovati i dati mi snagu. Ja samo treba da sarađujem.’ To je ono što je Mojsije uvideo. (…) U to vreme, okolnosti nisu išle naruku ni Izraelcima, ni Mojsiju. Sa ljudskog stanovišta, izvesti Izraelce iz Egipta naprosto je bio nemoguć zadatak, jer je Egipat bio odsečen Crvenim morem, a njegovo prelaženje bi predstavljalo ogroman poduhvat. Zar Mojsije stvarno nije mogao da zna koliko bi teško bilo ispuniti taj nalog? U svom srcu je znao, ali je ipak samo rekao da sporo govori i da mu se jezik zapliće, da se niko ne bi obazirao na njegove reči. U svom srcu nije odbio Božji nalog. Kada je Bog rekao Mojsiju da Izraelce izvede iz Egipta, pao je ničice i pristao. Zašto nije pomenuo poteškoće? Možda zato što, posle četrdeset godina provedenih u divljini, nije znao za opasnosti ljudskog sveta ili za situaciju u kojoj se Egipat s vremenom našao ili za neprilike u kojima su se Izraelci tada nalazili? Zar nije mogao jasno da uvidi te stvari? Da nije možda to bilo u pitanju? Sigurno nije. Mojsije je bio pametan i mudar. Sve to mu je bilo poznato jer je to lično prošao i doživeo u ljudskom svetu i nikada to ne bi zaboravio. Sve to mu je i previše dobro bilo poznato. Dakle, da li je znao koliko mu je težak nalog Bog poverio? (Jeste.) Ako je znao, kako je mogao da prihvati taj nalog? Imao je poverenja u Boga. Sa svojim životnim iskustvom, verovao je u Božju svemogućnost, pa je prihvatio taj Božji nalog sa srcem punim poverenja i bez imalo sumnje. (…) Reci mi, u tih četrdeset godina u divljini, da li je Mojsije mogao da doživi da uz Boga ništa ne pada teško i da je čovek u Božjim rukama? Upravo tako – to je bilo njegovo najistinskije iskustvo. Tokom četrdeset godina provedenih u divljini, bilo je mnogo stvari koje su ga smrtno ugrožavale i Mojsije nije znao da li će ih preživeti. Svakog dana se borio za život i molio se Bogu za zaštitu. To mu je bila jedina želja. U tih četrdeset godina, njegov najdublji doživljaj bila su Božja suverenost i Njegova zaštita. Kasnije, kada je prihvatao Božji nalog, njegovo prvo osećanje mora da je bilo sledeće: ’Uz Boga ništa nije teško. Ako Bog kaže da je moguće, onda to sigurno i jeste. Pošto mi je Bog to naložio, On će se sigurno za to i postarati. On je taj koji će to uraditi, a ne neki čovek.’ Pre nego što išta preduzmu, ljudi moraju unapred da planiraju i da se pripremaju. Moraju pre svega da unapred obave pripremne radnje. Mora li Bog to isto da učini pre nego što počne da dela? Ne mora. Koliko god da je uticajno, sposobno ili moćno, i koliko god da je odvažno, svako stvoreno biće je u Božjim rukama. Mojsije je u to imao poverenje, imao je znanje i iskustvo o tome, pa u njegovom srcu nije bilo ni trunke sumnje niti straha. Pošto je bio takav, njegovo poverenje u Boga bilo je posebno iskreno i čisto. Može se reći da je bio ispunjen poverenjem” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo uz istinsku pokornost čovek može imati stvarno poverenje”). Kad sam pročitao Božje reči, shvatio sam da sam bio kukavica koja nije imala ni poverenje ni veru u Boga. Bog je pozvao Mojsija da izvede Izraelce iz Egipta kako više ne bi bili robovi. Mojsije nije imao nikakvu vojsku da se bori protiv faraona i bilo je veoma teško izvršiti ovaj nalog, ali Mojsije je uspeo da se pokori Božjoj reči i verovao je da će lično Bog voditi njegov narod da izađu iz Egipta. Razmišljajući ponovo o sebi, imao sam toliko posla koji nisam mogao da obavim, pa sam želeo da se otarasim ove dužnosti jer sam osećao da sam pod velikim pritiskom, da mi je ova dužnost teret i da ne mogu da je izvršim. Nisam imao ni poverenja ni vere u Boga. Verovao sam samo u svoje ograničene sposobnosti. Mislio sam da je moja sposobnost da uradim posao povezana sa mojim kovom i iskustvom. Nisam verovao da sav posao radi Bog, a da smo mi samo pomoćnici. Bio sam istinski nadmen. Uz Božju dozvolu, obavljao sam tu dužnost. Bog vlada i upravlja svim stvarima. Morao sam da imam vere da sarađujem na praktičan način. Od tada nisam više mogao da odbacujem dužnost. Verovao sam da dokle god se oslanjam na Boga i uzdam u Njega, On će me voditi i pomoći će mi, dopuštajući mi da uočim istinu tokom teškoća, da dokučim razna načela. Obavljanje ove dužnosti je razotkrilo da mi nedostaje vere i nadomestilo je moje nedostatke, dozvolivši mi da prođem kroz više situacija i da razumem istinu.

U Venecueli, postoje problemi s vodom, strujom, internetom i ekonomijom, a ponekad moramo da radimo napornije nego inače da bismo izdržavali svoje porodice. Moj otac i ja bismo svako jutro u 3 išli na pecanje i ne bismo se vraćali do tri ili četiri popodne. Bio sam tako umoran od celodnevnog plutanja po moru, ali po povratku kući, nisam hteo da se odmaram jer je bilo još toliko stvari koje nisam mogao da radim u dužnosti i morao sam više vremena da učim, da osposobljavam sebe i da nadoknađujem svoje nedostatke kako bih mogao valjano da obavljam dužnost. Da nisam dobro obavljao svoju dužnost, izneverio bih Boga. Razmišljao sam o svecima iz Doba blagodati. Oni su sledili Gospoda Isusa, širili jevanđelje, obavljali dužnosti, prolazili kroz mnoge teškoće, opasnosti i teške patnje. Kako ono malo moje patnje uopšte može da se poredi? Zbog toga, prvo što bih uradio svakog dana kad dođem kući bilo je da uzmem telefon i vidim kakvih poslova i zadataka ima. Slao bih i poruke braći i sestrama i pitao da li imaju ikakvih teškoća. Ako je bilo ikoga ko nije znao kako da obavlja svoju dužnost, pomogao bih mu i rekao šta sam ja naučio radeći svoju dužnost. U obavljanju svoje dužnosti, počeo sam da učim da se oslanjam na Boga, a kad bi moji braća i sestre prolazili kroz teškoće, molio bih se Bogu da me vodi i da mi omogući da nađem Božje reči koje bi im pomogle. Nakon deljenja Božjih reči i razgovora sa njima o mojim iskustvima i shvatanjima, njihova stanja bi se donekle preokrenula. Tokom pomaganja braći i sestrama, i ja sam sticao ponešto i moje razumevanje istine je postajalo još jasnije nego pre. Prolazeći kroz ovo, video sam da bez obzira na teškoće, sve dok se istinski oslanjamo na Boga, On će nas uvek voditi. Iako je svakog dana bilo teškoća, nisam bio tako slab kao u početku. Ali nedugo potom, naišao sam na još jedan veliki problem. Zbog moje loše internet veze, nisam mogao redovno da prisustvujem okupljanjima niti da komuniciram sa braćom i sestrama, i nisam mogao da obavljam dužnost. Znao sam da ovaj problem nije u mojim rukama, te sam se dugo molio Bogu, moleći Ga da me provede kroz ovo. Posle molitve sam se se postepeno smirivao. Onda sam pročitao Božje reči: „U svojim najtežim trenucima, kada si ponajmanje u stanju da osetiš Boga, kada prolaziš kroz najveće bolove i najusamljeniji si, kada osećaš kao da si daleko od Boga, šta bi iznad svega trebalo da uradiš? Da dozoveš Boga. Dozivanjem Boga dobićeš snagu. Dozivanjem Boga osetićeš Njegovo postojanje. Dozivanjem Boga osetićeš Njegovu suverenost. Kada dozoveš Boga, pomoliš Mu se i staviš svoj život u Njegove ruke, osetićeš da je Bog uz tebe i da te nije napustio. Kada osetiš da te Bog nije napustio, kada istinski osetiš da je uz tebe, da li će tvoje poverenje ojačati? Ako imaš pravo poverenje, hoće li s vremenom ono oslabiti i izbledeti? Sigurno neće” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo uz istinsku pokornost čovek može imati stvarno poverenje”). Kada naiđete na teškoće, pozovite Boga svojim srcem i imaćete vere i snage. Ljudske sposobnosti su ograničene. Mi nemamo mogućnosti da vidimo stvari izvan naših vidika, pa se uvek plašimo teškoća koje nam izlaze pred očima. Bog vlada nad svim stvarima i dokle god se iskreno oslanjamo na Boga, Bog će nas voditi i pomoći nam da obavljamo svoje dužnosti. Reč Božja dala mi je veru i snagu. Nisam mogao da posustanem u svojoj dužnosti pred brojnim teškoćama. Morao sam da se molim Bogu i da se oslanjam na Njega kroz ove teškoće i da radim još marljivije u obavljanju dužnosti. Zato sam počeo da izlazim napolje tražeći stabilniju internet konekciju koja bi mi omogućila da normalno prisustvujem okupljanjima. Ponekad, kad bih ja organizovao okupljanje, izašao bih napolje oko 8 uveče, a vratio bih se kući tek oko pola jedanaest ili jedanaest kad se okupljanje završi. Mnogo sam se plašio na putu do kuće jer sam živeo u opasnom delu Margarite i plašio sam se da mi neko ne otme telefon, te ne bih mogao više da prisustvujem okupljanjima niti da obavljam dužnost. Često sam se molio Bogu, tražeći Mu snagu da istrajem tokom poteškoća. Nedugo potom, primio sam poruku. Jedan brat je saznao za moju situaciju i preuzeo je inicijativu da mi pošalje poruku: „Brate, znam da trenutno prolaziš kroz težak period i da izlaziš kasno uveče napolje kako bi obavljao dužnost. To je izuzetno opasno. Imam bicikl i mogu da ti ga pozajmim kad ti zatreba. Na taj način ćeš lakše da se krećeš.” Mnogo sam naučio tokom ovih teškoća, a i naučio sam da se oslanjam na Boga. Shvatio sam da je Bog taj koji je vladar svih stvari i da je Bog taj koji uređuje svačije okruženje. Tokom svog iskustva, zapravo sam video Božje postupke i vera u Boga mi je sada snažnija. Kada su drugi nailazili na teškoće na koje sam ja naišao, delio sam s njima reč Božju i delio sam lična iskustva kako bih im pomogao i pružio veru u Boga.

Svakog dana kad bih došao kući s pecanja, ostao bih kod kuće i čitao Božje reči, a kad je bilo vreme za okupljanja biciklom bih otišao napolje da nađem mesto sa dobrim internetom. Svaki put kad sam se molio Bogu, molio sam Ga da me vodi kako bih bolje obavljao dužnost. Nisam se više brinuo oko svoje teške situacije. Samo sam želeo da dobro obavljam dužnost u skladu sa Božjom namerom i zahtevima. Čak i kada sam morao da se suočavam sa još teškoća, želeo sam da se pokorim Božjoj suverenosti i Njegovim uređenjima, kako bih iskusio okruženje koje mi je Bog uredio i da tražim da zadovoljim Božje srce. Posle nekog vremena, braća i sestre su mi pomogli da nađem prikladan dom sa srazmerno stabilnim internetom. Tako sam bio zahvalan Svemogućem Bogu jer sam ovde mogao bolje da obavljam dužnost i vođen Bogom, ostvario sam veliki napredak u svojoj dužnosti. Pre nekoliko dana, vođa mi je ponovo rekao da ću biti zadužen za još više posla, da ću imati još veće breme i da ću morati da se pobrinem za još više posla i još više braće i sestara. Ali više nemam nikakvih briga ili žalbi. Sve dok nastavljam da verujem i da se uzdam u Boga, Bog će me voditi i pomoći mi da valjano obavljam dužnost.

Bog kaže: „Što više vodiš računa o Božjim namerama, veće je i breme koje nosiš, a što je breme koje nosiš veće, biće i bogatije tvoje iskustvo. Kada vodiš računa o Božjim namerama, Bog će na tebe položiti breme, a zatim te prosvetiti u pogledu zadataka koje ti je poverio. Kada Bog stavi na tebe ovo breme, obratićeš pažnju na sve povezane istine dok jedeš i piješ Božje reči. Ako nosiš breme koje je u vezi sa stanjem života tvoje braće i sestara, onda je to breme koje ti je Bog poverio i to breme ćeš u svojim svakodnevnim molitvama uvek nositi sa sobom. Ono što Bog čini natovareno je na tebe, a ti si spreman da učiniš to što Bog želi da uradi; to znači biti spreman da preuzmeš Božje breme kao svoje” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Vodi računa o Božjim namerama kako bi postigao savršenstvo”). „U mnogim slučajevima, Božje kušnje predstavljaju breme koje Bog poverava ljudima. Koliko god da je veliko breme koje ti je Bog poverio, tolika je i težina bremena koje treba da poneseš, jer Bog te razume i zna da ćeš moći da ga nosiš. Breme koje ti je Bog poverio nije veće od tvog rasta, niti prelazi granice tvoje izdržljivosti, pa prema tome nema sumnje da ćeš moći da ga nosiš. Kakvu god vrstu bremena da ti Bog poveri, kakva god da je kušnja u pitanju, upamti sledeće: bez obzira na to da li razumeš Božje namere i bez obzira na to da li te nakon molitve Sveti Duh prosveti i prosvetli, bilo da te tom kušnjom Bog dovodi u red ili te upozorava, nije važno ako to ne razumeš. Dokle god ne kasniš u obavljanju svoje dužnosti i sve dok možeš da se odano držiš svoje dužnosti, Bog će biti zadovoljan i ti ćeš biti postojan u svom svedočenju” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo u čestom čitanju Božjih reči i promišljanju istine postoji put koji vodi napred”). Čitajući Božje reči, shvatio sam da nam Bog neće dati breme koje ne možemo da nosimo, da Bog zna naš rast i za šta smo sposobni. Što smo spremniji da razmatramo Božju nameru i što veće breme imamo u dužnosti, bogatija su nam iskustva i produbiće se naše razumevanje Boga. Moram da se molim Bogu kako bih iskreno i pokorno prihvatio svoje breme, kako bih mogao da tražim istinu u teškoćama i Njegovu nameru u svim stvarima jer mi je srce otupelo, predstava imam mnogo, a znam da mi je rast nezreo i da mi nedostaje vere u Boga. Prošavši kroz ove teškoće, sada razumem da u teškim vremenima sad mogu bolje da spoznam sebe i Božje postupke i da mogu više da verujem u Boga. Kad sam tek počeo da obavljam dužnost, retko sam se molio Bogu i nisam Mu tražio da me vodi. U dužnosti sam pokušavao da se oslonim samo na svoje sposobnosti i nisam imao vere u Boga. Nakon čitanja Božje reči i razumevanja Njegove namere, zadobio sam veru i marljivo sam obavljao dužnost. Često bih se molio i oslanjao na Boga i tražio bih i komunicirao sa vođama, postajući svestan načela koja su bitna za moju dužnost, kao i nekih staza i pravaca po kojima treba da obavljam rad crkve. Prošavši kroz sve ovo, nisam više u negativnom stanju. Kad me svakog dana zadese stvari, ja učim da tražim istinu, marljivo ispunim svoju dužnost, a kad naiđu teškoće, molim se Bogu i Bog me vodi i pomaže mi da se nosim sa svim tim okruženjima i nevoljama. Više ni ne osećam da su moji problemi i napori tako veliki. Da nisam prošao kroz ove teškoće, Bog me ne bi prosvetio, ne bih imao ovakvo razumevanje, a pogotovo ne bih imao istinsko iskustvo. U tom slučaju ne bih mogao valjano da obavljam dužnost. Sad razumem Božju reč koja kaže: „Što više vodiš računa o Božjim namerama, veće je i breme koje nosiš, a što je breme koje nosiš veće, biće i bogatije tvoje iskustvo.” Žudim da ponesem veće breme da uzvratim Božju ljubav.

U današnje vreme, Venecuela ima mnogo teškoća sa ekonomijom, javnim službama i internetom. Iako sam nekad pod stresom, naučio sam da se oslanjam na Boga, da Ga tražim i da imam vere u Njega. Da nisam prošao kroz ove teškoće, ne bih razumeo značaj obavljanja dužnosti niti kako da tražim Boga usred teškoća. Hvala Bogu što mi je dozvolio da to steknem i da dostignem ovo znanje.