Nakon što sam počela da verujem u Boga, stremila sam sa velikim entuzijazmom. Bez obzira na to koju dužnost mi je crkva uredila, bila sam poslušna. Kada sam imala poteškoće u dužnosti, mogla sam da patim i platim cenu bez pritužbi. Nedugo zatim, počela sam da zalivam pridošlice i neprekidno su me unapređivali. Mislila sam da sam talenat, neko koga crkva neguje i da stremim više od drugih, i da ću, samo ako nastavim vredno da radim na svojoj dužnosti, biti unapređena i dobiti važne uloge. Kada sam pomislila na to, bila sam veoma ponosna.

Kasnije sam videla mnogo braće i sestara mojih godina koji su imali uloge vođa timova i nadzornika, i osećala sam zavist. Mislila sam: „Ako oni mogu da obavljaju tako važne dužnosti tako mladi, da ih starešine cene, a braća i sestra im se dive, ja ne mogu da budem zadovoljna ovim stanjem. Moram da stremim dobro i da težim da napravim iskorak u svojoj dužnosti kako bih mogla da imam neku važnu ulogu.” Tako da sam još vrednije radila u svojoj dužnosti. Bila sam voljna da ostajem do kasno i da patim. Kada sam imala poteškoće u svojoj dužnosti, tražila sam Božje reči kako bih ih razrešila. Ali moji napori nisu doveli ni do kakve promene. Zbog moje slabe radne sposobnosti, dodeljeno mi je da obavljam neki rutinski posao. Nakon toga, kada bih videla druge oko sebe kako bivaju unapređeni, osećala sam još veću zavist. Znala sam da su bolji od mene, pa sam se ohrabrivala: „Ne smem da klonem duhom niti da budem zadovoljna ovim stanjem. Moram da stremim i da budem bolja. Moram da pročitam još više Božjih reči i da uložim još više napora u svoj život-ulazak. Jednom kada poboljšaš svoje profesionalne veštine i ostvariš napredak u život-ulasku, bićeš unapređena.” Tako da sam vredno radila da se poboljšam, i unapred sam se radovala danu kada ću biti unapređena.

Dok sam se okrenula, prošle su dve godine kako sam obavljala ovu dužnost, a moji saradnici su samo dolazili i odlazili. Neki su bili unapređeni, dok su neki postali starešine i delatnici. Zapitala sam se: „Već duže vreme obavljam ovu dužnost, a oni koji su je obavljali kraće od mene su unapređeni, pa zašto se, onda, moja dužnost uopšte nije promenila? Da li starešine misle da nisam vredna negovanja i da sam sposobna jedino za rutinski posao? Da li uopšte imam šanse da budem unapređena? Da li ću zauvek biti zaglavljenja u ovoj opskurnoj dužnosti?” Kada sam razmišljala o tome, iznenada bih se osećala kao izduvani balon. Nisam bila marljiva u svojoj dužnosti kao pre niti sam uopšte imala osećaj da je neophodno hitno uraditi neke stvari. Jednostavno sam otaljavala posao svakog dana ili improvizovala dok nisam mogla da kažem da su moji zadaci obavljeni. Kao rezultat toga, neka odstupanja i previdi su se često pojavljivali u mom radu, ali ih ja nisam uzimala za ozbiljno niti sam razmišljala o sebi. Kasnije sam čula da je još više braće i sestra koje sam znala unapređeno, zbog čega sam bila još više ojađena. Pomislila sam: „Neki od njih su izvršavali istu dužnost kao ja, ali sada su svi unapređeni, dok se ja nisam makla sa početka. Možda nisam neko ko stremi ka istini ili neko ko je vredan negovanja.” Ta misao bila je ogroman teret na mojim plećima. Osećala sam se jadno. Tih dana sam bila veoma tužna i nisam bila motivisana da obavljam svoju dužnost. Stalno sam imala osećaj da nemam perspektivu u svojoj veri u Boga. Mislila sam da sam oštećena i nisam mogla to da prihvatim. Pomislila sam: „Da li sam zaista toliko loša? Da li sam zaista jedino dobra za rutinski posao? Zar nema nikakve vrednosti u mom negovanju? Sve što želim je jedna prilika. Zašto moram da budem zaglavljena u zapećku, gde me niko ne primećuje?” Što sam više razmišljala, to sam više osećala da sam oštećena. Po ceo dan bih uzdisala, a noge su mi bile preteške da ih pomerim. Tokom tog perioda, tiho bih plakala noću u krevetu, razmišljajući: „Ako imam lošije profesionalne veštine od drugih, onda ću vredno raditi da stremim ka istini. Čitaću više Božjih reči i više ću se fokusirati na život-ulazak. Jednog dana, kada budem mogla da razgovaram u zajedništvu sa nekim praktičnim znanjem, kada starešine vide da se fokusiram na stremljenje ka istini, zar neće i mene unarpediti?” Ali, kada bih pomislila na to, osećala bih neku krivicu. Stremljenje ka istini je pozitivna stvar i to je ono ka čemu vernik treba da stremi. Ali ja sam to koristila kako bih se izdvojila od drugih. Kada bih tako stremila, sa ambicijom i željom, Bog bi to prezirao i mrzeo, zar ne? Zašto nisam bila zadovoljna time da izvršavam svoju dužnost u anonimnosti? Osećala sam veliku krivicu, pa sam se kroz plač molila Bogu: „Bože, znam da je moje stremljenje ka statusu pogrešno, ali moje ambicije i želje su snažne. Stalno imam osećaj da je beskorisno da obavljam svoju dužnost u anonimnosti. Bože, ne mogu da izađem iz ovog stanja. Molim Te, vodi me i usmeri da razumem Tvoju nameru i da spoznam sebe.”

Nakon što sam se pomolila, pročitala sam dva odlomka Božjih reči: „Za antihriste, status i reputacija predstavljaju sam život. Bez obzira na to kakav život vode, u kakvom okruženju žive, koji posao obavljaju, čemu teže, šta su im ciljevi a šta životno usmerenje, sve se vrti oko toga da li imaju dobru reputaciju i visok status. I taj cilj se ne menja; takve stvari ne mogu nikad da zanemare. To su pravo lice antihrista i njihova suština. Mogli biste da ih smestite u duboku planinsku prašumu, oni svoju težnju za reputacijom i statusom ipak ne bi ostavili po strani. Možete da ih smestite u bilo koju grupu ljudi, i dalje bi mislili samo na reputaciju i status. Iako i antihristi veruju u Boga, oni težnju reputaciji i statusu izjednačuju sa verom u Boga i pridaju im podjednak značaj. Što će reći, dok hodaju putem vere u Boga, oni takođe teže vlastitoj reputaciji i statusu. Može se reći da u svom srcu antihristi veruju da je težnja istini u njihovoj veri u Boga isto što i težnja reputaciji i statusu; težnja reputaciji i statusu upravo je težnja istini, a steći reputaciju i status znači zadobiti istinu i život. Ako osete da nemaju reputaciju, dobitak ni status, da im se niko ne divi, da ih ne ceni niti ih sledi, veoma su razočarani, smatraju da nema svrhe verovati u Boga, da to nema nikakvu vrednost i kažu sebi: ’Da li je takva vera u boga promašaj? Je li beznadežna?’ Često u svom srcu razmišljaju o takvim stvarima, razmišljaju kako da u kući Božjoj obezbede sebi mesto, kako da u crkvi imaju visoku reputaciju, pa da ih ljudi slušaju dok govore, da ih podržavaju u postupcima i da ih svuda slede, da oni imaju poslednju reč u crkvi, da ostvare slavu, dobit i status – u svom srcu se zaista usredsređuju na takve stvari. Upravo tome takvi ljudi teže” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (3. deo)”). „Nasrtanje na reputaciju ili status i njihovo oduzimanje za antihriste predstavlja ozbiljniji problem od pokušaja da im neko oduzme život. Koliko god propovedi da čuju, odnosno koliko god Božjih reči da pročitaju, neće osetiti tugu ni žaljenje zato što nikad nisu primenjivali istinu i što su krenuli putem antihristȃ, kao ni zbog toga što poseduju priroda-suštinu antihristȃ. Umesto toga, oni uvek razbijaju glavu tražeći načine da steknu status i da povećaju svoju reputaciju. (…) U svom neprestanom stremljenju ka reputaciji i statusu, oni takođe bezobzirno poriču ono što je Bog učinio. Zašto to kažem? U dubini svog srca, antihristi veruju u sledeće: ’Reputacija i status se u celini stiču sopstvenim naporima. Samo se sticanjem čvrstog uporišta među ljudima i zadobijanjem reputacije i statusa može uživati u božjim blagoslovima. Život ima vrednost jedino ako ljudi zadobiju apsolutnu moć i status. Jedino se tako živi kao čovek. Nasuprot tome, bilo bi beskorisno živeti na način o kome se govori u reči božjoj – u svemu se pokoravati božjoj suverenosti i uređenjima, dragovoljno stajati u položaju stvorenog bića i živeti poput normalne osobe – niko se na takvu osobu ne bi ugledao. Čovekovi status, reputacija i sreća moraju se osvojiti kroz njegove sopstvene napore; za njih se mora boriti i moraju se dograbiti uz pozitivan i preduzimljiv stav. Niko drugi ti ih neće dati – pasivno čekanje može dovesti jedino do neuspeha.’ To je način na koji antihristi kalkulišu. To je narav antihristȃ” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (3. deo)”). Čitanje Božjih reči mi je probolo srce. Bog je otkrio da antihristi smatraju status važnijim od života. Sve što govore i rade vrti se oko toga, a oni jedino razmišljaju kako da ga zadobiju i zadrže. Jednom kada izgube svoj status, oni izgube motivaciju da žive. Zbog statusa se opiru Bogu, izdaju Boga i uspostavljaju svoja carstva. Shvatila sam da sam stalno smatrala status veoma važnim. U mladosti, moja porodica me je učila stvarima poput „moraš mnogo propatiti da bi stigao do vrha” i „čovek pliva uzvodno, dok reka teče nizvodno”. Stalno sam smatrala da su sotonski zakoni opstanka mudre izreke. Mislila sam da je život proveden u sticanju statusa i uživanju velikog ugleda dostojanstven i vredan življenja, a da, ako sam zadovoljna onim što imam i ako sam obična, racionalna osoba, to pokazuje da mi nedostaje ambicija ili bilo koji stvaran cilj. Mislila sam da su takvi ljudi beskorisni i da su kukavice. Moje misli i pogledi se nisu promenili nakon što sam počela da verujem u Boga. Spolja je delovalo da se ne borim za status, ali moje ambicije i želje nisu bile male. Jedino što sam želela bila je važnija dužnost, viši status i da drugi imaju visoko mišljenje o meni. Kada sam videla da su braća i sestre oko mene bili unapređivani u vođe timova i nadzornike, to je samo još više uzburkalo moju želju. Kako bih bila unapređena, ustajala sam rano i ostajala budna do kasno u noć. Bila sam voljna da patim i platim bilo koju cenu za svoju dužnost. Kada su moje nade bile iznova i iznova razbijene, bila sam puna pritužbi i otpora prema svojoj okolini. Čak sam mislila da nema smisla verovati u Boga i dosadila mi je moja dužnost. Samo sam otaljavala i improvizovala šta sam mogla. Videla sam da, pošto verujem u Boga, put kojim sam krenula uopšte nije put stremljenja ka istini. Sve što sam radila bilo je zbog slave i statusa. Zapravo, to što smo mogli da izvršavamo svoju dužnost u crkvi bila je prilika koju nam je Bog dao da se spasemo. U našoj dužnosti, Bog je želeo da stremimo ka istini, da razumemo istinu i da uđemo u njene stvarnosti, kao i da pobegnemo od svojih iskvarenih naravi. Ali ja sam zapostavila svoj zadatak. Moj um nije stremio ka istini, samo sam želela da zadobijem visoki status, a kada mi želja nije bila ostvarena, samo sam se još više ukopala u svoju rupu. Zaista nisam imala ni savesti, ni razuma. Mislila sam, uprkos tome što sam godinama verovala u Boga, da zato što nisam stremila ka istini, čak i sada, ne poznajem dovoljno sopstvenu iskvarenu narav. Čak nisam mogla ni da izvršavam svoju trenutnu dužnost dobro. I dalje sam improvizovala i često su se pojavljivala odstupanja i nedostaci u mom poslu. Čak i u toj situaciji, želela sam da budem unapređena i da obavljam veći posao. Bila sam tako besramna! Tek tada sam videla da bi me verovanje u Boga, bez stremljenja ka istini, i slepo stremljenje ka statusu jedino učinili još ambicioznijom i nadmenijom, da bih stalno želela da budem iznad drugih, ali da ne bih mogla da se pokorim Božjim uređenjima. Takvo stremljenje dovodi do samouništenja i Bog ga mrzi i proklinje. Pomislila sam na antihriste koji su izopšteni iz crkve. Oni ne streme ka istini, oni stalno streme ka slavi i statusu. Oni stalno žele da im se ljudi dive i da se ugledaju na njih i pokušavaju da ljude pridobiju i kontrolišu, što dovodi do toga da čine previše zla i da ih Bog isključi. Zar moja stremljenja nisu bila ista kao njihova? Zar ja nisam išla putem opiranja Bogu? Božja narav je pravedna i ne sme se uvrediti. Kada bih odbila da se promenim, Bog bi me sigurno odbio i isključio. S tim na umu, zaklela sam se sebi: od sada neću stremiti ka statusu, pokoriću se Božjim uređenjima. Stremiću ka istini kako treba i izvršavaću svoju dužnost na razuman način.

Jednog dana, tokom svoje posvećenosti, pročitala sam još jedan odlomak Božjih reči: „Pošto ljudi ne priznaju Božje orkestracije i Božji suverenitet, oni se sa sudbinom uvek suočavaju prkosno i buntovnički, uvek bi da odbace Božji autoritet i suverenitet i sve ono što im je sudbina pripremila, uzalud se nadajući da će promeniti svoje trenutne okolnosti i izmeniti svoju sudbinu. Ali oni u tome nikad ne mogu uspeti i na svakom koraku bivaju osujećeni. Ova borba, koja se odvija duboko u čovekovoj duši, donosi mu onu vrstu dubokog bola koji se urezuje u kosti, dok on pritom sve vreme uludo traći svoj život. Šta je uzrok tog bola? Da li on leži u Božjem suverenitetu ili u tome da je ta osoba rođena s lošom srećom? Očito je da ni jedno ni drugo nije tačno. U osnovi, taj je bol uzrokovan putevima kojima ljudi idu, njihovim izabranim načinima života. Neki ljudi možda nisu shvatili ove stvari. Ali kad ti istinski spoznaš, kad zaista shvatiš da Bog ima suverenitet nad ljudskom sudbinom, kad zaista shvatiš da od svega što je Bog za tebe isplanirao i odlučio imaš veliku korist i zaštitu, osetićeš kako taj bol počinje da jenjava i kako celo tvoje biće postaje opušteno, slobodno, nesputano. Sudeći po stanju većine ljudi, oni objektivno ne mogu da se istinski pomire s praktičnom vrednošću i značenjem suvereniteta Stvoritelja nad ljudskom sudbinom, čak i ako na subjektivnom nivou ne žele da i dalje žive kao pre, već žele da sebi olakšaju bol; objektivno, oni ne mogu da istinski priznaju i potčine se Stvoriteljevom suverenitetu, a još manje znaju kako da tragaju za Stvoriteljevim okestracijama i uređenjima i kako da ih prihvate. Ukoliko, dakle, ljudi nisu u stanju da uistinu priznaju činjenicu da Stvoritelj ima suverenitet nad ljudskom sudbinom i nad svime što je ljudsko, ako ne mogu da se istinski potčine vlasti Stvoritelja, biće im teško da ne budu vođeni i okovani idejom da je ’svako gospodar svoje sudbine’. Biće im teško da se otresu bolnog osećaja žestoke borbe protiv sudbine i Stvoriteljevog autoriteta, a suvišno je i govoriti da će im takođe biti teško da se istinski otrgnu i oslobode, da postanu ljudi koji se Bogu klanjaju” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni III”). Božje reči su mi uzburkale srce. Pre toga, nikada nisam poredila svoje stanje sa onim što ove Božje reči otkrivaju. Mislila sam da su ove reči upućene nevernicima, dok ja verujem u Boga i priznajem Božju suverenost i pokoravam joj se. Ali kada sam se smirila i razmislila o ovom odlomku, shvatila sam da priznavanje Božje suverenosti ne znači pokoravanje Božjoj suverenosti. Čak ne znači ni da poznaješ Božju suverenost. Iako sam verovala u Boga, i dalje sam na stvari gledala isto kao nevernici. Oni stalno misle da je sudbina ljudi u njihovim rukama i stalno žele da se bore protiv sudbine. Žele da promene svoju sudbinu sopstvenim naporima i da žive izuzetne živote. Posledica toga je da mnogo pate, plaćaju visoku cenu, dok konačno ne završe u modricama, a čak ni tada ne žele da se okrenu. Zar ja nisam bila ista takva? Stalno sam želela da promenim situaciju sopstvenim naporima i oslanjala sam se na sopstvenu borbu u nastojanju da zadobijem unapređenje i važne uloge. U tu svrhu, patila sam u tišini, platila cenu i radila sam kako bih naučila profesionalne veštine. Kada moja želja nije bila ispunjena, postala sam negativna, opirala sam se i ukopavala sve dublje. Tek tada sam uvidela da sam tako jadna i tako umorna jer sam krenula pogrešnim putem i odabrala pogrešan način života. U obzir sam uzimala sotonske zablude poput „svako svoju sudbinu drži u svojim rukama” i „čovek svojim rukama može da stvori prijatan zavičaj” kao svoje životne filozofije. Verovala sam da, kako bih ostvarila svoj cilj, moram vredno da radim ka njemu. Tako da nisam mogla da se prisilim da prihvatim trenutnu situaciju. Stalno sam želela da se borim protiv Boga, da se oslobodim Njegovih uređenja i da zadobijem reputaciju i status sopstvenim naporima. Tek tada sam uvidela da samo na rečima verujem u Boga. Nisam verovala u Božju suverenost u svom srcu i nisam mogla da se pokorim Njegovim uređenjima. U čemu je bila razlika između vernika poput mene i bezvernika? Bog je Stvoritelj i Bog ima suverenost i kontrolu nad svim. Bog je predodredio sudbinu, kov i vrline svake osobe; svaka dužnost koju obavljaju u crkvi i sve vrste situacija koje će iskusiti i u koje vreme imaju odobrenje od Boga. Jedino ako se pokorimo Božjim uređenjima i prihvatimo ih možemo da zadobijemo Božju zaštitu i blagoslove i da živimo život oduška i slobode. Znajući to, odjednom sam se osećala ništavno i jadno. Godinama sam verovala u Boga i jela sam i pila toliko Božjih reči, ali sam bila poput nevernika. Nisam poznavala Božju svemogućnost i suverenost i stalno sam se opirala Bogu. Bila sam tako nadmena i glupa! Razmišljala sam o Božjim rečima, „Kad zaista shvatiš da od svega što je Bog za tebe isplanirao i odlučio imaš veliku korist i zaštitu, osetićeš kako taj bol počinje da jenjava i kako celo tvoje biće postaje opušteno, slobodno, nesputano” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni III”). Pitala sam se kako mogu da znam da je ovo okruženje dobro za mene i da me štiti? Dok sam tragala, shvatila sam da od kada sam počela da verujem u Boga nikada nisam iskusila neuspeh ili nazadovanje, niti sam bila otpuštena ili premeštena. Neprekidno sam bila unapređivana. Nesvesno sam počela da mislim da sam neko ko stremi ka istini i da sam ja glavni predmet negovanja u crkvi, pa sam, prirodno, počela da smatram da je „unapređenje” cilj ka kojem moram da stremim. Svaki put kada bih bila unapređena, to nisam doživljavala kao odgovornost koju mi je Bog dao, i nisam stremila ka istini na racionalan način niti razmišljala kako da koristim načela u svojoj dužnosti. Umesto toga, svoju dužnost sam videla kao oruđe za stremljenje ka statusu i tome da se drugi ugledaju na mene. Mislila sam da što veću dužnost i viši status imam, to će mi se više ljudi diviti i ceniti me, pa sam vodila dosta računa o unapređenjima i sve vreme sam brinula o tome šta mogu da dobijem, a šta da izgubim. Davno sam zaboravila ka čemu bi trebalo da stremim u svojoj veri u Boga. Kada sada razmislim o tome, moja ambicija je bila prevelika. Da sam bila unapređivana kako sam želela, ne znam koliko bih postala nadmena niti koje bih zlo možda počinila. Previše je primera takvih neuspeha. Postoje mnogi koji mogu iskreno da obavljaju svoje dužnosti kada nemaju nikakav status, ali onog trenutka kada dobiju status, njihove ambicije porastu, oni počnu da čine zlo, da navode ljude na stranputicu i da ih uvlače u to. Kako bi održali svoju reputaciju i status, isključuju druge i potiskuju ih i, kao posledicu, dovode sebe u propast. Uvidela sam da je status, za one koji streme ka istini i hodaju ispravnim putem, primena i usavršavanje. Za one koji ne streme ka istini i ne hodaju ispravnim putem, to je iskušenje i otkrovenje. U tom trenutku, još uvek nisam imala nikakav status, ali samo zato što još nisam bila unapređena, bila sam tako besna da čak nisam htela ni da izvršavam svoju dužnost. Mogla sam da vidim da su moja ambicija i želja veće od onih koje imaju obični ljudi. Kada bih zapravo bila unapređena da obavljam neku važnu dužnost, sigurno bih doživela isti neuspeh kao i oni. U tom trenutku, zaista sam mislila da je Bog dozvolio da ne budem unapređena u vođu grupe ili nadzornicu. U tom okruženju, bila sam primorana da razmišljam o sebi, kako bih mogla da se okrenem i hodam putem stremljenja ka istini. Takvo okruženje je bilo ono što je mom životu trebalo i bilo mi je sjajna zaštita. Bila sam slepa i glupa i nisam razumela Božju nameru, pa sam pogrešno razumela Boga i krivila Ga. Zaista sam povredila Boga.

Nakon toga, pročitala sam još jedan odlomak Božjih reči: „Kakvo srce Bog želi da ljudi imaju? Pre svega, to srce mora da bude iskreno i ljudi moraju da budu u stanju da svoju dužnost obavljaju savesno i s obe noge na zemlji, da budu u stanju da se pridržavaju dela crkve, bez takozvanih ’velikih ambicija’ ili ’uzvišenih ciljeva’. Svaki korak ostavlja trag dokle god ljudi slede i obožavaju Boga, dok se ponašaju kao stvorena bića; oni više ne teže da postanu izuzetne ili velike ličnosti, a još manje osobe sa posebnim moćima, i ne obožavaju kreacije na drugim planetama. Pored toga, to srce mora da voli istinu. Šta se pre svega podrazumeva pod ljubavlju prema istini? To znači voleti pozitivne stvari, imati osećaj za pravdu, biti u stanju da se iskreno daješ Bogu, da Ga istinski voliš, pokoravaš Mu se i svedočiš o Njemu” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Pet uslova koji se moraju ispuniti da bi se stupilo na pravi put vere u Boga”). Nakon što sam pročitala Božje reči, bila sam veoma ganuta. Osetila sam Božje nade i zahteve u vezi sa ljudima. Bog ne želi da ljudi budu slavni, veliki ili uzvišeni. Bog od nas ne traži da budemo uključeni u velike poduhvate niti da postižemo velike stvari. Bog se nada da će ljudi stremiti ka istini i pokoriti se Njegovim uređenjima u svojim dužnostima i da će ispuniti svoje dužnosti na razuman način. Ali ja nisam razumela Božju nameru niti sam poznavala sebe. Stalno sam želela status i da budem glavna ili moćna. Bez statusa i pažnje, mislila sam da je moj život ugušen i beskoristan. Uopšte nisam imala ljudskosti niti razuma. Jasno je da sam bila trava koja je želela da bude drvo, zeba koja je želela da bude orao, što je dovelo do toga da sam se naprezala dok nisam postala jadna i iscrpljena. Shvativši to, pomolila sam se Bogu: „Bože! U prošlosti sam stalno stremila ka slavi i statusu. Stalno sam želela da mi se svi dive. Nisam bila zadovoljna da obavljam svoju dužnost u anonimnosti, čega se Ti gnušaš i što prezireš. Sada razumem da je to pogrešan put. Želim da se pokorim Tvojim uređenjima. Bez obzira da li ću biti unapređena u budućnosti, stremiću ka istini na razuman način i dobro ću obavljati svoju dužnost.” Nakon što sam se pomolila, osetila sam veliko olakšanje i osetila sam da sam bliža Bogu.

Kasnije, čitajući Božji reči, zadobila sam neko znanje u vezi sa svojim pogrešnim pogledima na stremljenje. Božje reči kažu: „Kada nekoga unaprede da služi kao starešina ili delatnik, ili ga oplemenjuju da postane nadzornik neke vrste tehničkog posla, to samo znači da im Božja kuća poverava teret. To je nalog, odgovornost i, naravno, to je i posebna dužnost, posebna prilika i izuzetno uzvišenje – nema ničeg hvale vrednog u njima. Kada Božja kuća nekog unapredi i oplemenjuje, to ne znači da ta osoba ima poseban položaj ili status u Božjoj kući, niti da dobija poseban tretman i naklonost. Naprotiv, nakon što ih Božja kuća izuzetno uzvisi, oni od Božje kuće dobijaju odlične uslove da se obučavaju, da vežbaju obavljanje nekog značajnog crkvenog posla, a pritom će Božja kuća od njih zahtevati više standarde, što je veoma korisno za njihov život-ulazak. Kada nekog unaprede i oplemenjuju u Božjoj kući, to znači da će podlegati rigoroznim zahtevima i da će ih strogo nadgledati. Božja kuća će pomno proveravati, nadgledati i gurati napred posao koji obavljaju i imaće priliku da shvati njihov život-ulazak i da mu posveti pažnju. S ove tačke gledišta, da li ljudi koje Božja kuća unapredi i oplemenjuje uživaju poseban tretman, poseban status i poseban položaj? Ne nikako, a još manje uživaju bilo kakav povlašćeni položaj. Ako ljudi koji su unapređeni i oplemenjeni smatraju da imaju prednost zato što obavljaju svoju dužnost donekle efikasno, pa stagniraju i prestanu da streme ka istini, onda će biti u opasnosti kada se suoče sa kušnjama i nevoljama. Ako je rast ljudi suviše mali, verovatno neće moći da budu postojani. Neki kažu: ’Ako je neko unapređen i oplemenjen za starešinu, onda je postojan. Čak i ako nije jedan od prvorođenih sinova, on barem ima nadu da će postati deo Božjeg naroda. Nikada nisam bio unapređen niti oplemenjen, pa zar to znači da nema nade da ću postati deo Božjeg naroda?’ Pogrešno je razmišljati na taj način. Da biste postali deo Božjeg naroda, morate imati životno iskustvo i morate biti neko ko se pokorava Bogu. Bez obzira da li ste starešina, delatnik ili običan sledbenik, svako ko poseduje istina-stvarnosti deo je Božjeg naroda. Čak i ako ste starešina ili delatnik, ako vam nedostaje istina-stvarnosti, i dalje ste službenik” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (5)”). Iz Božjih reči sam razumela da unapređenje i negovanje u crkvi ne znači da ljudi imaju poseban status niti da dobijaju poseban tretman kao zvaničnici širom sveta. To je jednostavno prilika da se stvari sprovode u delo. To je samo još veća odgovornost za ljude. To što je neko unapređen i negovan samo znači da se ta osoba prebacuje sa jedne dužnosti na drugu. Ne znači da su njen identitet i status viši od drugih niti znači da ti razumeš istinu ili da poseduješ njene stvarnosti. To što nisi unapređen ne znači da si lošiji, niti da nemaš budućnost i da ne možeš biti spasen. Ukratko, bez obzria koju dužnost obavljaš, da li si unapređen ili ne, Bog se prema svim ljudima odnosi pošteno. Crkva razumno uređuje dužnosti, u skladu sa svačijim kovom i veštinama, kako bi kov i veštine svake osobe mogli da budu maksimalno iskorišćeni. To donosi korist i radu crkve i našem ličnom život-ulasku. Bez obzira da li si unapređen da obavljaš neku važnu dužnost ili ne, Bog od svakoga očekuje isto i svakome obezbeđuje isto. Bog želi da ljudi streme ka istini i da promene svoje naravi dok obavljaju svoje dužnosti. Stoga, Božje spasenje ljudi ne zavisi od njihovog statusa, kvalifikacija ili godina. Ono, zapravo, zavisi od stava ljudi prema istini i njihove dužnosti. Ako hodaš putem stremljenja ka istini, dok obavljaš svoju dužnost, možeš više da vežbaš i nastavićeš da napreduješ u životu. Ako ne hodaš putem stremljenja ka istini, bez obzira koliko ti je status visok, nećeš dugo trajati. Pre ili kasnije, bićeš otpušten i isključen. U prošlosti nisam imala čisto razumevanje unapređenja. Mislila sam da unapređenje znači dobijanje statusa i da, što je veći moj status, to su moja budućnost i sudbina bolji. Kao rezultat toga, nisam se fokusirala na stremljenje ka istini u svojoj dužnosti, već sam samo stremila ka statusu. Tek tada sam shvatila da je takav pogled na stvari apsurdan! Zapravo, crkva mi je dala priliku da primenjujem stvari, ali moj kov je bio preslab za važnije zadatke. Nisam uopšte bila svesna sebe, pa sam mislila da sam sposobna i da mogu da budem unapređena da preuzmem važnije dužnosti. Zaista nisam uopšte poznavala sebe. Bez obzira kakvu vrstu posla obavljamo u crkvi, svi mi moramo da razumemo istinu i da uđemo u istina-načela kako bi naš rad postigao dobre rezultate. Ali ja nisam razumela istinu niti sam mogla da obavljam bilo kakav praktičan posao. Čak i kada bih bila unapređena, kakvo bih ja dobro uopšte mogla da činim? Zar ne bih samo smetala? Ne samo da bih bila potpuno iscrpljena, već bih takođe ometala rad crkve. Teško da bi to bilo vredno toga. U tom trenutku sam konačno shvatila da je moja trenutna dužnost veoma prikladna za mene. Bila sam sposobna da je obavljam i koristila sam svoje vrline. To je bilo od pomoći mom sopstvenom život-ulasku i koristilo je radu Božje crkve. Kroz prosvećenje i usmeravanje Božjih reči postala sam sve više i više svesna Božje namere, pronašla sam svoje mesto, a moje negativno stanje se razrešilo.

Nakon toga, više me nije sputavao moj status i nosila sam breme u svojoj dužnosti. Kada nisam imala posla, koristila sam slobodno vreme da vežbam propovedanje jevanđelja i svedočenje o Bogu. Kada sam videla da ljudi koji iskreno veruju u Boga i vole istinu prihvataju Božje delo u poslednjim danima, osetila sam veliko olakšanje i utehu. Konačno, razumela sam da nema veze koliko je važna pozicija na koju si stavljen, ono što je važno je da li možeš da igraš ulogu stvorenog bića dok obavljaš svoju dužnost. To je najvažnija stvar. Sada, iako često čujem vesti da su braća i sestre koje poznajem unapređeni, mnogo sam mirnija i više nisam ljubomorna i zavidna, jer znam da, iako obavljamo drugačije dužnosti, mi svi nastojimo da dostignemo isti cilj, a to je da širimo Božje jevanđelje o carstvu najbolje što možemo. Sada sam, konačno, pronašla svoje mesto. Ja sam samo jedno malo stvoreno biće. Moja dužnost je da se pokorim Stvoriteljevoj orkestraciji i uređenjima. U budućnosti, bez obzira koju dužnost budem imala, voljna sam da je prihvatim, povinujem se i dam sve od sebe u svojoj dužnosti da udovoljim Bogu!