Ispričala Ana iz Mjanmara

Ja sam iz Mjanmara. Prihvatila sam delo poslednjih dana Svemogućeg Boga 2019. Naučila sam čitajući Božje reči da Bog izvršava Svoje delo suda u poslednjim danima kako bi potpuno spasao ljude od Sotoninog uticaja, i doveo nas na predivno odredište. Mnogo sam zahvalna na Božjem spasenju. Pošto su katastrofe sve brojnije a mnogi ljudi koji žude za Božjom pojavom nisu čuli Njegov glas niti prihvatili Njegovo spasenje poslednjih dana, osećala sam strepnju i imala sam osećaj nužnosti. Pomolila sam se Bogu da me vodi da širim Njegovo jevanđelje poslednjih dana većem broju ljudi.

Početkom jula 2022, otišla sam sa nekom braćom i sestrama u jedno selo da širimo jevanđelje. Jednog brata su prijavili i uhapsili što je tamo propovedao, pa je seoski glavešina, svaki put kad bi se vratio sa okružnog sastanka, govorio stanovnicima da ne budu religiozni. Ako neki vernik bude otkriven, biće mu izrečena visoka novčana kazna ili će čak biti uhapšen. Stoga se niko nije usuđivao da sluša našu propoved. Rekli su da, pre nego što budu mogli da slušaju, prvo treba da razgovaramo sa seoskim glavešinom. Bila sam pridošlica. Svi koji su sa mnom širili jevanđelje, bili su iz susednih sela i nismo znali glavešinu. Ni meštani nisu hteli da nas odvedu do njega. Nisam znala kako da rešim ove teškoće i bili smo u opasnosti da nas prijave i uhapse u svakom trenutku. Izgovorila sam molitvu Bogu tražeći da nam pokaže put. Pročitali smo odlomak Božjih reči na okupljanju: „Moraš da veruješ da je sve u Božjim rukama i da ljudi samo sarađuju. Ako si iskren, Bog će to videti i otvoriće ti put u svakoj situaciji. Moraš da veruješ u to da ne postoji nesavladiva teškoća. Prema tome, kada ispunjavate svoje dužnosti, nema potrebe da osećate sumnju. Sve dok daješ sve od sebe i delaš svim srcem, Bog ti neće nametati poteškoće, niti će ti postavljati prepreke koje ne možeš da savladaš“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Kod vere u Boga, najvažnije je primenjivati i doživljavati Njegove reči“). Božje reči su mi dale veru i snagu. Ma koliko da je bilo teško širiti jevanđelje ili koliko da nas je vlast progonila, da li ću se sresti sa seoskim glavešinom ili će me prijaviti i uhapsiti, sve to je bilo potpuno u Božjim rukama. Širenje jevanđelja je Božja naredba, nešto što Bog želi da završimo. Iako ga je vlada ugnjetavala i seoski glavešina ometao, nisu mogli da zaustave širenje Božjeg jevanđelja carstva. Nisu mogli da spreče Božje ovce da Mu se vrate. Sve dok dajemo sve od sebe u svom radu, znala sam da će nam Bog pokazati pravac i otvoriti nam put. Jednom kad shvatimo Božju volju, svi stičemo samopuzdanje da širimo jevanđelje. Ispostavilo se da je jedan brat iz obližnjeg sela bio u srodstvu sa glavešinom. Rekao je da će nas sutradan odvesti do glavešine. Te večeri smo se vratili u selo i otišli da propovedamo nekim meštanima sa dobrom ljudskošću. Dok smo razgovarali u zajedništvu, zamenik seoskog glavešine i blagajnik su se neočekivano pojavili, pa su, nakon kraćeg slušanja, otišli. Jedan od meštana je rekao: „Došli su da vide da li propovedate jevanđelje. Ne bi trebalo više da slušamo. Prvo popričajte sa glavešinom, pa ćemo slušati dalje ako pristane.“ Morali smo da odemo. Kod kuće sam se osećala prilično potišteno. Zamenik glavešine je znao da smo širili jevanđelje. Ako bi se on umešao, seljani zaista ne bi istražili istiniti put. Inače, taj brat je ranije uhapšen, zato što ga je blagajnik prijavio. Zabrinuta da će i mene da uhapse, nisam htela da odem da razgovaram sa glavešinom. Nadzornik je saznao za moje stanje i razgovarao sa mnom: „Kada se suočimo sa ovakvom situacijom, ne možemo da se povučemo. Moramo da iskoristimo tu priliku da podelimo jevanđelje s njima. Sve dok ispunjavamo svoja zaduženja, bilo da oni prihvate jevanđelje ili ne, savest će nam biti čista.“ Baš tad, setila sam se odlomka Božjih reči koje sam ranije pročitala: „Prilikom širenja jevanđelja, ljudi moraju da ispune svoju odgovornost i da se ozbiljno pozabave svakim mogućim primaocem jevanđelja. Bog spasava čoveka u najvećoj mogućoj meri i ljudi moraju da budu obzirni prema Božjim namerama, ne smeju da zanemare bilo koga ko traži i istražuje istiniti put. (…) Dokle god su ljudi voljni da istražuju o istinitom putu i sposobni su da traže istinu, treba svojski da se trudite i da im čitate što više Božjih reči, da s njima što češće u zajedništvu razgovarate o istini, da im svedočite o Božjem delu i razrešite njihove predstave i pitanja, kako biste mogli da ih pridobijete i dovedete pred Boga. To je u skladu s načelima širenja jevanđelja. Dakle, kako oni mogu da se pridobiju? Ukoliko tokom razgovora s njima utvrdiš da je ta osoba dobrog kova i dobre ljudskosti, moraš da učiniš sve što možeš da ispuniš svoju odgovornost; moraš da platiš određenu cenu i da koristiš određene načine i sredstva i nije važno koje načine i sredstva koristiš sve dok ih koristiš da bi pridobio tu osobu. Ukratko, da bi je pridobio, moraš da ispuniš svoju odgovornost, da upotrebiš ljubav i da učiniš sve što je u tvojoj moći. Moraš da razgovaraš o svim istinama koje si shvatio i da činiš sve što treba da činiš. Čak i ako ne uspeš da pridobiješ tu osobu, savest će ti biti čista. Učinio si sve što si mogao“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Svi vernici su svojom čašću obavezani da šire jevanđelje“). Kad propovedamo, moramo da ispunimo zaduženja da bi nam savest bila čista. Sve dok osoba kojoj propovedamo zadovoljava načela, treba s njom da delimo jevanđelje na sve moguće načine. Seljani su bili zainteresovani da istraže istiniti put. Samo su zbog progona vlasti bili uplašeni kažnjavanja i hapšenja i nisu hteli da slušaju. Treba da ispunim svoje zaduženje i podelim više Božjih reči, rešavajući njihove probleme i muke. Ako je seoski glavešina dobra osoba, spremna da sluša Božje reči, treba da dam sve od sebe To bi značilo da sam stvarno ispunila svoju obavezu. Ali da nisam širila jevanđelje iz straha od prijave i hapšenja, bila bih dužna Bogu. Kada sam razumela Božju volju, stekla sam samopuzdanja da razgovaram sa glavešinom i da propovedam seljanima.

Sutradan nas je brat odveo do kuće glavešine. I zamenik i blagajnik su bili tamo. Razgovarali smo o tri faze Božjeg dela da spase ljudski rod, o tome da smo sada u poslednjim danima i da je Svemogući Bog predstavlja dolazak Spasitelja. On izražava istine i vrši delo suda da pročisti i spase ljude. Moramo da prihvatimo Njegov sud i pročišćenje da bi nas Bog štitio tokom katastrofa i da bismo ušli u Njegovo carstvo. Seoski glavešina je bio zaintrigiran i hteo je da istražuje. Ali i zamenik i blagajnik su imali negativan stav. Rekli su: „Mi slušamo vladu. Oni zabranjuju religiju, tako da ne možemo da budemo vernici. Inače će nas uhapsiti.“ Videvši da je njihov stav nepokolebljiv, pomolila sam se Bogu, poverila sam ih Bogu i molila Ga da me vodi. Onda sam im pročitala odlomak reči Svemogućeg Boga: „Možda tvoja zemlja trenutno napreduje, ali ako dozvoliš svom narodu da se udalji od Boga, ona će sve više biti lišena Božjih blagoslova. Civilizacija tvoje zemlje će biti sve više gažena i ljudi će uskoro ustati protiv Boga i prokleti Nebo. I tako će, bez čovekove spoznaje, sudbina jedne zemlje biti uništena. Bog će podići moćne zemlje da se obračunaju sa zemljama koje je Bog prokleo, a možda će ih čak i izbrisati sa lica zemlje. Uspon i pad jedne zemlje i jednog naroda zavise od toga da li njeni vladari obožavaju Boga i da li vode svoj narod tako da se on približi Bogu i da Ga obožava“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Dodatak 2: Bog upravlja sudbinom celog čovečanstva“). Onda sam sa njima podelila sledeće reči: „Vlada sada ne dozvoljava veru, čak se i opire Bogu. Vi slušate njih i ne usuđujete se da verujete. Ko zaista može da spase ljude, Bog ili vlada? Pandemija se ovih dana sve više pogoršava. Bilo da su bogati ili siromašni, višeg ili nižeg statusa, ljudi su beznačajni pred katastrofom. Niko nas ne može spasti od Sotonine vlasti, niti nas zaštititi tokom katastrofa. Samo nas Bog može spasti! Bog se ovaplotio u poslednjim danima, izražavajući istine i obavljajući delo spasenja čoveka. Ovo je prilika koja se pruža jednom u životu. Vi ste svi zaduženi za ovo selo. Sudbine seljana zavise od vašeg vođstva. Ako ne usmeravate seljane da obožavaju Boga, već da Mu se opiru, oni će biti upropašteni zbog vas.“ Seoski glavešina je onda rekao: „Verujem da su sudbine ljudi u Božjim rukama i želim da navedem seljane da veruju u Boga.“ Blagajnik je rekao: „Znam da je dobro imati vere, ali vlada će nas uhapsiti ako im se ne povinujemo. Ruke su nam vezane.“ Pročitali smo im još jedan odlomak Božjih reči: „Mi verujemo da nijedna zemlja niti sila ne mogu stati na put onome što Bog želi da postigne. Oni koji ometaju Božje delo, opiru se reči Božjoj, remete i kvare Božji plan, na kraju će biti kažnjeni. Onaj ko prkosi delu Božjem biće poslat u pakao; svaka zemlja koja prkosi delu Božjem, biće uništena; svaki narod koji se digne protiv dela Božjeg, biće izbrisan sa lica zemlje i prestaće da postoji. Pozivam ljude svih naroda, svih zemalja, čak i svih zanimanja, da poslušaju glas Božji, da vide delo Božje i da obrate pažnju na sudbinu čovečanstva, kako bi Boga učinili najsvetijim, najčasnijim, najvišim i jedinim predmetom obožavanja među ljudima, i kako bi omogućili da celo čovečanstvo živi po Božjem blagoslovu, kao što su Avramovi potomci živeli po obećanju Jahvea, i kao što su Adam i Eva, koje je Bog prve stvorio, živeli u Edenskom vrtu“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Dodatak 2: Bog upravlja sudbinom celog čovečanstva“). Podelila sam s njima sledeće: „Božja narav ne podnosi ljudske uvrede. On će kazniti sve one koji su protiv Njegovog dela. To je Božja pravedna narav i niko je ne može izbeći. Katastrofe su sve brojnije. Time Bog podseća i upozorava ljudski rod i kažnjava ga. Uzmimo, na primer, to što je vlada južnog dela države Va u Mjanmaru često hapsila vernike i nije im dozvoljavala da prihvate delo Svemogućeg Boga. To je ozbiljno opiranje Bogu. Ovog juna je tamo bila poplava i mnoge kuće je odnela voda. Vređanje drugih ljudi neće biti nimalo bitno, ali će posledice opiranja Bogu biti ozbiljne. Ranije smo se svi protivili Bogu, ali pod uslovom da se Bogu pokajemo i vodimo seljane da istraže istiniti put i okrenu se Bogu, Bog će imati milosti i oprostiće nam.“ Nakon mog izlaganja, izgledalo je da je blagajnik malo popustio. I glavešina i svi ostali su dozvolili da među seljanima širimo jevanđelje. Sledećeg jutra, okupili smo seljane i dali im svedočanstvo o Božjem delu poslednjih dana. Nakon više od 10 dana razgovora u zajedništvu, preko 40 ljudi u selu, uključujući glavešinu i zamenika, svi su prihvatili delo Svemogućeg Boga. Žudeli su za Božjim rečima, jedva su čekali da dođu na okupljanja i zalagali su se da dovedu druge da slušaju propovedi. Kasnije, uz udruženi naporan rad braće i sestara, mnogi stanovnici mjanmarskih sela prihvatili su delo Svemogućeg Boga.

Nekoliko puta su me prijavljivali zbog širenja jevanđelja. Većina ljudi iz mog rodnog grada je znala da verujem u Svemogućeg Boga, a policija me je svuda tražila. Pošto nisam bila kod kuće, otišli su do kuće mojih roditelja, a onda uhapsili i zatvorili moju majku koja nije vernica. Bila sam besna. Moja vera je bila dobra i ispravna, a i širenje jevanđelja je bilo ispravno. Zbog moje vere vlada me je svuda progonila i rekli su da neće pustiti moju mamu sve dok me ne uhvate. To je neverovatno zlo! Porodica me nije razumela. Govorili su da je mama uhapšena zbog moje vere. Prozivali su me i optuživali da sam bezdušna. Brat i sestra su mi čak rekli da treba da se predam. Bila sam očajna i zaista zabrinuta da će mama patiti. Nastavila sam da širim jevanđelje, ali ne tako aktivno kao pre. U svom bolu sam se pomolila Bogu: „O Bože, previše sam mala rastom. Mama mi je uhapšena, a porodica me ne razume. Baš sam očajna. Molim Te da mi daš vere da ostanem jaka.“ Posle molitve sam pročitala Božje reči: „Ne postoji ni jedna jedina osoba među vama koju štiti zakon – vas je, umesto toga, zakon kaznio. Još problematičnije je to što vas ljudi ne razumeju: bilo da su u pitanju vaši rođaci, roditelji, prijatelji ili kolege, niko od njih vas ne razume. Kada vas Bog napusti, za vas je nemoguće da nastavite život na zemlji, ali ljudi ionako ne mogu podneti da budu daleko od Boga, što predstavlja važnost Božjeg osvajanja ljudi i predstavlja slavu Božju“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Da li je delo Božje jednostavno kao što čovek zamišlja?“). Božje reči su u mom srcu izazvale snažne emocije. Za nas vernike, deljenje jevanđelja i biranje ispravnog životnog puta je najpravednija stvar na svetu. Ali, ne samo da vernici ne dobijaju pravnu zaštitu u ateističkim zemljama, već ih osuđuju i hapse, zbog čega trpe i članovi njihovih porodica. Vlada poručuje da dileri i ubice mogu biti pomilovani; samo vernici ne mogu. Osim toga, kada jednom uhvate vernika, kažnjavaju ga, zatvaraju ili ga predaju organima vlasti na fizički rad. Vernike uopšte ne tretiraju kao ljudska bića. Ovo je tako mračna i zla zemlja. To je savremena Sodoma, suprotstavljena Bogu. Biti vernik, slediti Boga u današnje vreme isto je što i biti progonjen, ali ja razumem Božju volju. Bog je koristio ove teškoće da mi usavrši veru, a u isto vreme mi je omogućio da razaznam vladinu zlu suštinu opiranja Bogu, kako bih mogla da odbacim Sotonu, o njega se oglušim i istinski se okrenem Bogu. Nakon što sam shvatila Božju volju, nisam se više tako grozno osećala. Bila sam spremna da se uzdam u Boga i nastavim da širim jevanđelje.

Okupila sam nove vernike i razgovarala s njima o Božjim rečima da bih im pomogla da spoznaju Božje delo i razumeju Njegovu volju. Zajedno smo poslušali himnu Božjih reči: „Izgubljeno vreme se nikada neće vratiti“: „Probudite se, braćo! Probudite se, sestre! Moj dan neće biti odložen; vreme je život, a ponovo ugrabiti vreme znači spasiti život! To vreme nije daleko! Ako padnete na prijemnom ispitu za fakultet, možete da naučite gradivo i da na njega ponovo izađete koliko god puta želite. Međutim, Moj dan ne trpi dalje odlaganje. Upamtite! Upamtite! Podstičem vas ovim dobrim rečima. Smak sveta odvija se pred vašim rođenim očima i velike nesreće munjevito se približavaju. Šta je važnije: vaš život ili vaš san, vaša hrana, piće i odeća? Došao je čas da dobro odmerite ove stvari“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, 30. poglavlje, „Hristove izjave na početku“). Posle slušanja himne, podelila sam reči: „Neki ljudi kažu da će verovati onda kad Sotonine snage budu svrgnute i prestane progon, ali će tada Božje delo da spase ljudski rod biti gotovo i potpuno ćemo izgubiti priliku za Božje spasenje. Ako nas vlada sputava i ne usuđujemo se da verujemo jer ona kaže da ne treba, može li nas onda vlada spasti? Naravno da ne. Samo Bog može. Ako slušamo njih i ne verujemo, izgubićemo Božje spasenje u poslednjim danima. Kad se Božje delo završi, bićemo uništeni zajedno sa Sotonom. Propatili smo zbog vladinih zabrana i hapšenja jer smo vernici, ali ova patnja ima vrednost. Moramo da platimo cenu ako želimo da primimo Božje spasenje. A Bog vlada nad svime, pa su i hapšenja u Njegovim rukama. Ako nas uhapse, biće to uz Božju dozvolu. Treba da Mu se pokorimo i izvučemo pouku.“ Onda sam pročitala još reči Svemogućeg Boga: „Oni koje Bog naziva ’pobednicima’ su oni koji su još uvek u stanju da svedoče i održavaju svoje poverenje i odanost Bogu kada su pod uticajem Sotone i dok ih Sotona opseda, to jest, kada se nađu usred sila tame. Ako si još uvek u stanju da zadržiš čisto srce pred Bogom i održiš svoju istinsku ljubav prema Bogu bez obzira na sve, onda ti svedočiš pred Bogom, a to je ono što Bog naziva ’pobednikom’“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Treba da održavaš svoju posvećenost Bogu“). „Trebalo bi da sada uviđate da razlog zbog kojeg Bog ne uništava Sotonu u vreme kad spasava čoveka leži u tome što želi da ljudi jasno vide kako ih je, i u kojoj meri, Sotona iskvario, i kako ih Bog pročišćava i spasava. Kad naposletku ljudi budu shvatili istinu, kad budu jasno videli Sotonino gnusno lice i kad budu sagledali čudovišni greh koji je Sotona počinio iskvarivši ih, Bog će Sotonu uništiti i ljudima pokazati Svoju pravednost“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo). Podelila sam reči: „Bog dozvoljava da vlada progoni i hapsi. Ovo je test naše iskrene vere u Boga, da li imamo vere ili ne. Ako kroz ovakve progone i nevolje možemo da održimo veru, a ne povučemo se u negativnost niti izdamo Boga, već nastavimo da sledimo Boga, okupljamo se i širimo jevanđelje, to znači da imamo svedočanstvo i Sotona će biti ponižen i pobeđen. Ta patnja ima vrednost. Zašto Bog jednostavno odmah ne uništi Sotonu? Da bi koristio Sotonu kao sredstvo usavršavanja grupe pobednika i u isto vreme nam omogućio da naučimo da razlikujemo dobro od zla. Možemo da vidimo kako Bog deluje da spase ljude i kako Sotona kvari i povređuje ljude. Onda ćemo jednog dana, kad Bog uništi Sotonu, videti kako je Bog pravedan. Kad bi Bog samo u jednom potezu zbrisao Sotonu, ne bismo mogli da razaznamo Sotonu i ne bismo ga mrzeli niti napustili. Baš kao one ateističke Sotonine vlade i oni đavoli koji upravljaju vladom što su dobri u prerušavanju i obmani. Pojavljuju se da urade neke dobre stvari samo da bi ih ljudi obožavali. Svemogući Bog se pojavio i deluje u poslednjim danima da spase ljudski rod. Razotkrio je demonsku suštinu opiranja Bogu kod tih vlada. Oni poriču i osuđuju Svemogućeg Boga, hapse, kažnjavaju, osuđuju i zatvaraju Njegove vernike. Isti su kao đavolji Sotona, koji navodi ljude da ga poštuju i ne dozvoljava im da veruju u Boga ni da Ga slede. Na kraju, svi oni zajedno s njim odlaze u pakao i bivaju kažnjeni.“ Kad sam to podelila, novi vernici su stekli pronicljivost i veru i svi su se aktivno uključili u okupljanje. Bila sam mnogo srećna.

Nakon toga, ti novi vernici su dovodili svoje bližnje da slušaju propovedi. Posle nekoliko dana, preko 80 ljudi iz tog sela je prihvatilo delo poslednjih dana Svemogućeg Boga. Videla sam primenu Božje mudrosti na osnovu Sotoninih trikova. Sotona je pokušao raznim smicalicama da zaustavi delo jevanđelja, da nas frustrira i baci u depresiju, ali su nam Božje reči dale veru i snagu. Sve smo dali sve od sebe zarad širenja jevanđelja i videli smo da nas Bog vodi i blagosilja. Baš sam bila zahvalna Bogu. Videla sam da nijedno ljudsko biće ne može da zaustavi Božji naum i zadobila sam dodatnu veru za širenje jevanđelja.

U septembru 2022, jedna nova vernica nas je dovela u selo njenih roditelja da propovedamo jevanđelje, gde se više od 40 ljudi interesovalo za istiniti put. Bila sam baš srećna i počela sam da delim s njima svedočanstvo o Božjem delu poslednjih dana. Onda sam saznala da je regionalna vlada na svom sastanku pokazala moju sliku uz reči da je za mnom raspisana poternica i poruku ljudima da me prijave ako me vide da propovedam jevanđelje. Osim toga, policija je patrolirala na ulici u potrazi za mnom. Mislila sam, pošto me policija svuda traži, budu li me uhvatili jednog dana, verovatno će me ubiti. Da li treba da nastavim da širim jevanđelje? Ako prestanem, šta će biti sa seljanima koji su se našli usred istraživanja Božjeg dela? Ne bi mogli da čuju Božji glas i da prihvate Njegovo novo delo. Ne bih ispunjavala svoju obavezu. Braća i sestre su hteli da me pošalju na sigurno, zabrinuti za moju bezbednost. Plašila sam se, pa sam otišla. Nakon toga me je proganjao osećaj krivice. Htela sam da se vratim i nastavim da propovedam jevanđelje ovim seljanima. Zato sam se pomolila Bogu: „Bože, policija me svuda traži i plašim se. Ali znam da je odluka o tome hoću li biti uhapšena sasvim u Tvojim rukama. Želim Tebi da sve poverim. Molim Te da me vodiš kako bih imala vere da nastavim da propovedam i da o Tebi svedočim.“ Kasnije sam pročitala odlomak Božjih reči: „Da li si svestan tereta na svojim plećima, svog naloga i odgovornosti? Gde ti je osećaj za istorijsku misiju? Kako ćeš adekvatno služiti kao gospodar u narednom dobu? Imaš li jak osećaj za gospodarenje? Kako bi objasnio gospodara svega? Da li je to zaista gospodar svih živih bića i svih fizičkih stvari na svetu? Koji su tvoji planovi za razvoj naredne faze dela? Koliko ljudi čeka da im ti budeš pastir? Da li je tvoj zadatak težak? Siromašni su, jadni, slepi i izgubljeni, jadikuju u tami – gde je put? Kako čeznu za svetlošću, poput zvezde padalice, da se iznenada spusti i rastera sile tame koje su ugnjetavale čoveka toliko godina. Ko može znati u kojoj se meri zabrinuto nadaju i kako čeznu, dan i noć, za ovim? Čak i na dan kada svetlost bljesne, ovi ljudi koji duboko pate ostaju zarobljeni u mračnoj tamnici bez nade za oslobođenje; kada više neće plakati? Užasna je nesreća ovih krhkih duhova koji se nikada nisu odmorili i dugo su bili tako sputani nemilosrdnim okovima i zamrznutom prošlošću. I ko je čuo glas njihovog jauka? Ko je motrio na njihovo jadno stanje? Da li ti je ikada palo na pamet koliko je ožalošćeno i zabrinuto Božje srce? Kako On može podneti da vidi kako nedužan ljudski rod, koji je stvorio Svojim sopstvenim rukama, trpi takvu patnju? Ljudska bića su, na kraju krajeva, žrtve koje su otrovane. Pa iako je čovek preživeo do dana današnjeg, ko je mogao znati da je ljudski rod odavno zatrovan zlim? Da li si zaboravio da si jedna od žrtava? Zar nisi spreman da, iz svoje ljubavi prema Bogu, nastojiš da spasiš ove preživele? Zar nisi spreman da posvetiš svu svoju energiju da uzvratiš Bogu, koji voli ljudski rod kao Svoju krv i meso? I kada se sve uzme u obzir, kako bi protumačio to što te je Bog iskoristio da živiš svoj izuzetan život? Imaš li zaista rešenost i samopouzdanje da živiš smislenim životom pobožne osobe koja služi Bogu?“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Kako bi trebalo da pristupiš svojoj budućoj misiji?“). Božje reči su me baš nadahnule, ali i učinile da osećam krivicu. Toliko ljudi još nije prihvatilo Božje spasenje poslednjih dana i žive pod Sotoninom vlašću. Bespomoćni su i u bolovima. Bog zbog njih oseća tugu i potrebu da nešto hitno učini. Neki od njih naporno rade da bi zaradili, žive teškim, iscrpljujućim životima, a neki, čak i kad nešto zarade, u sebi ipak osećaju prazninu i jad. Oni ne znaju vrednost ljudskog života i ne mogu da nađu pravac. Neki žele da traže istiniti put, ali su previše uplašeni zbog vladinih progona i hapšenja. To znači da treba da sa njima podelimo Božje reči, svedočimo o Božjem delu i iskoristimo Božje reči da rešimo njihove probleme, kako bi videli istinu, svetlost i nadu u Božjim rečima i prihvatili Božje spasenje. Takođe, katastrofe su sve učestalije ovih dana, a mnogi još nisu čuli Božji glas. Nemaju u šta da se pouzdaju u slučaju katastrofe. Deljenje jevanđelja sa ovim ljudima je bila moja odgovornost. Bog ne bi hteo da iko koga On želi da spase podlegne katastrofama. Kad bih zbog lične bezbednosti prestala da širim jevanđelje, to bi značilo da napuštam dužnost. Onda bih u toj meri bila dužna Bogu i ne bih zaslužila da sebe smatram delom Njegove porodice. Razmišljala sam kako sam nekad bila baš kao ovi seljani, živela sam pod Sotoninom silom bez cilja i nade. Bog je nadahnuo braću i sestre da iznova i iznova dele sa mnom jevanđelje, dok konačno nisam čula Božji glas i primila Njegovo spasenje poslednjih dana. Bili su to Božja ljubav i milost prema meni. Morala sam da uzmem u obzir Božju nameru i učinim sve što je u mojoj moći da svedočim o Božjem delu i uzvratim Mu ljubav. Sledećeg dana sam se vratila u to selo da nastavim da širim jevanđelje. Ali samo nekoliko dana kasnije, novi vernik koji nas je tu doveo, morao je da ode hitnim poslom. Malo sam se zabrinula. Hoću li biti uhapšena bez zaštite ovdašnjih seljana? Ali da sam prestala da širim jevanđelje, oni što istražuju istiniti put bi morali da sačekaju da prihvate delo Svemogućeg Boga. Tokom narednih nekoliko dana, krišom su dolazili u brda da čuju našu propoved u pokušaju da traže i istražuju. Toliko su žudeli za tim. Ako bih pobegla iz straha od hapšenja, nevoljna da dalje propovedam, njima bih ostala dužna, a Boga bih povredila. Zato sam se pojedinačno susrela sa svima koji žele da istražuju istiniti put i čitala im reči Svemogućeg Boga. Na kraju, svako od njih je prihvatio delo Svemogućeg Boga. Nakon toga su doveli i druge da čuju naše propovedi. Sve više ljudi je prihvatalo Božje novo delo nakon slušanja reči Svemogućeg Boga. Videvši Božje vođstvo, bila sam Mu neverovatno zahvalna. Seoska policija često je noću patrolirala, što nam je otežavalo okupljanja. Zato sam sa novim vernicima podelila Božje reči da im pomognem da prozru Sotonine smicalice i nauče da se okupljaju u tajnosti. Znajući to, oslobodili su se uticaja vlade. Svi su se noću iskradali u brda ili njive da se okupljaju. Kad sam to primetila, imala sam još više energije da propovedam.

Sećam se da je jednom jedna sestra rekla da je nekoliko ljudi kojima sam propovedala, vlada uhapsila jer su slušali naše propovedi. Njihove porodice, nevernici, otišle su u moju kuću da zaprete da će me ubiti. Sestra mi je rekla da budem pažljiva. Plašila sam se. Da sam tada bila kod kuće, ko zna šta bi mi uradili. Da sam tamo nastavila da širim jevanđelje i da su me uhvatili, sigurno me ne bi pustili tek tako. Htela sam da napustim to mesto i više tamo ne širim jevanđelje. Ali me je pomisao na odlazak baš uznemiravala. Onda sam se setila ovih Božjih reči: „Vi znate da sve stvari u vašem okruženju postoje jer sam ih Ja odobrio, Ja sam ih sve isplanirao. Gledaj jasno i udovoljavaj Mom srcu u sredini koju sam ti dao. Ne boj se, Svemogući Bog nad vojskama sigurno će biti sa tobom; On stoji iza vas i On je vaš štit“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, 26. poglavlje, „Hristove izjave na početku“). Iz Božjih reči mogla sam da vidim da sam se uz Božju dozvolu suočavala sa ovom situacijom. Pošto sam širila jevanđelje, svedočeći o Božjem delu, Sotona se postarao da mi se na tom putu ispreči, da prekine moje stanje uma kako iz prevelikog straha više ne bi širila jevanđelje. To je bila Sotonina zla namera. Ako bih iz straha prestala da širim jevanđelje, držeći se života i zdravlja, zar ne bih time nasela na Sotonine smicalice? Odluka o mom hapšenju i smrti bila je u celini u Božjim rukama. Jov je mnogo propatio kada ga je Sotona iskušavao. Izgubio je svu decu, sve bogatstvo i zadobio je čireve po celom telu. Ali Bog nije dozvolio da Sotona uzme Jovu život. Sotona se nije usudio da protivreči Bogu, nije se usudio da Jova liši života. Ako Bog ne bi dopustio tim ljudima da mi naude, ne bi mi mogli ništa. Moj život je bio u Božjim rukama, o mom životu i smrti nisu oni odlučivali. Da budem uhaopšena, bila bi to Božja dobra volja i ja bi trebalo da se pokorim. Pomislila sam, pošto se stvari odvijaju loše u ovom selu, mogla bih da propovedam u nekom drugom. Uz mudrost i oprez, sve bi bilo dobro. Gospod Isus je rekao: „Kada vas budu progonili u jednom gradu, vi bežite u drugi“ (Matej 10:23). Zatim sam pročitala još reči Svemogućeg Boga. „Bog ima plan za svakog Svog sledbenika. Svaki od njih ima okruženje koje je za čoveka pripremio Bog, u kojem može da obavlja svoju dužnost, i da ima blagodat i blagonaklonost Božju namenjene čoveku da u njima uživa. Oni se takođe nalaze u posebnim okolnostima koje Bog određuje za čoveka i mnogo je patnji koje mora da pretrpi – ništa nije med i mleko kao što čovek zamišlja. Osim toga, ako prihvatiš da si stvoreno biće, moraš da se pripremiš na patnju i platiš cenu radi ispunjavanja svoje odgovornosti da širiš jevanđelje i radi pravilnog obavljanja svoje dužnosti. Cena može biti patnja zbog neke fizičke bolesti ili nedaće, ili patnja zbog progona velike crvene aždaje, ili nerazumevanje ovozemaljskih ljudi, kao i nevolje koje se doživljavaju prilikom širenja jevanđelja: biti izneveren, biti pretučen i vređan, biti osuđen – pa čak i biti linčovan i izložen smrtnoj opasnosti. Može se dogoditi da tokom širenja jevanđelja stradaš i pre nego što se Božje delo završi i da ne doživiš dan Božje slave. Morate biti spremni na to. Ne treba to da vas plaši; to je činjenica. (…) Kako su skončali učenici Gospoda Isusa? Među učenicima je bilo onih koji su kamenovani, koje su vukli konji, koji su razapeti naglavačke, raščerečeni uz pomoć pet konja – svakakve pogibije su ih zadesile. Koji je bio razlog njihove pogibije? Da li su zakonito pogubljeni zbog počinjenih zločina? Ne, nisu. Bili su osuđeni, pretučeni, vređani i pogubljeni jer su širili Gospodovo jevanđelje i bili su odbačeni od ovozemaljskog naroda – tako su doživeli mučeničku smrt. (…) Bez obzira na to kakav je bio način njihove smrti i odlaska, i kako se to dogodilo, Bog nije tako odredio konačne ishode tih života, tih stvorenih bića. To morate jasno da uvidite. Naprotiv, oni su upravo taj način iskoristili da osude ovaj svet i da svedoče o Božjim postupcima. Ta stvorena bića upotrebila su svoje najdragocenije živote – upotrebila su poslednji trenutak svog života da svedoče o Božjim postupcima, da svedoče o velikoj Božjoj sili i da objave Sotoni i svetu da su Božji postupci ispravni, da je Gospod Isus Bog, da je On Gospod i Božje ovaploćeno telo. Čak ni u svojim poslednjim trenucima nikada nisu poricali ime Gospoda Isusa. Zar to nije bio neki oblik suda nad ovim svetom? Iskoristili su svoje živote da objave svetu, da potvrde ljudskim bićima da je Gospod Isus Gospod, da je Gospod Isus Hristos, da je On ovaploćeno telo Božje, da delo iskupljenja koje je obavio za celo čovečanstvo omogućava čovečanstvu da nastavi da živi – ta činjenica je zauvek nepromenljiva. Do kojih granica su oni koji su ubijeni kao mučenici zbog širenja jevanđelja Gospoda Isusa obavljali svoju dužnost? Da li je to bilo do krajnjih granica? Kako su se te krajnje granice ispoljile? (Ponudili su svoje živote.) Tako je, platili su cenu svojim životom. Porodica, bogatstvo i materijalne stvari u ovom životu su spoljašnje stvari; jedino je život povezan sa sopstvom. Za svakog živog čoveka život je najvredniji čuvanja, ono što mu je najdragocenije, a ispostavilo se upravo da su ti ljudi bili u stanju da ponude tu svoju najveću dragocenost – život – kao potvrdu i svedočanstvo o Božjoj ljubavi prema ljudskom rodu. Do poslednjeg dana se nisu odrekli Božjeg imena, niti su se odrekli Božjeg dela i iskoristili su svoje poslednje trenutke da posvedoče o postojanju te činjenice – zar to nije najviši oblik svedočenja? To je najbolji način obavljanja nečije dužnosti; to je ono što znači ispuniti svoju odgovornost. Kada im je Sotona pretio i terorisao ih i kada ih je na kraju čak naterao da sopstvenim životom plate cenu, oni se nisu odrekli svoje odgovornosti. To znači ispuniti svoju dužnost do krajnjih granica. Šta pod tim podrazumevam? Da li podrazumevam da treba da koristite isti metod da svedočite o Bogu i da širite Njegovo jevanđelje? Nije nužno da to učiniš, ali moraš da shvatiš da je to tvoja odgovornost, da ako si potreban Bogu, treba to da prihvatiš kao nešto na šta te čast obavezuje da uradiš“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Svi vernici su svojom čašću obavezani da šire jevanđelje“). Božje reči su mi pomogle da shvatim da je u nastojanjima učenika Gospoda Isusa da šire jevanđelje, njih svet osudio, zatvorio i da su propatili razne progone. Mnogi od njih su stradali. No, bez obzira na njihov kraj, bili su u stanju da se odreknu dragocenog života, ne poričući Boga čak ni na samrti. Svedočili su o Bogu i veličali Ga sopstvenim životom. To su najuzvišenija svedočanstva i najbolji način da se vrši dužnost. Ali ja, u bekstvu od vlade i pod pretnjom zlih ljudi, pohlepno sam čuvala život u želji da pobegnem iz sela, a ne da nastavim da propovedam i zalivam nove vernike. U čemu je bilo moje svedočanstvo? Promislila sam: zašto sam počela da se plašim u situacijama opasnim po život? Zato što sam previše cenila život i nisam razumela život i smrt. Bog je već odredio naše živote i smrti, to je činjenica. Stradanjem za Boga, to što telo umire, zapravo uopšte nije smrt. To ne znači da nećete imati dobar ishod i odredište. Gospod Isus je rekao: „Jer, ko hoće da spase svoj život, izgubiće ga, a ko izgubi svoj život radi mene, naći će ga“ (Matej 16:25). Ako ne bih obavila dužnost i ako bih izdala Boga zato što se držim za život, moje telo možda ne bi patilo, ali Bog bi me odbio i isključio i duša bi mi bila kažnjena. Ako bih radi svedočenja o Bogu mogla da žrtvujem svoj život i umesto da Ga izdam radije umrla, to bi osramotilo Sotonu i od toga ništa ne bi bilo značajnije. Shvativši to, nisam se više plašila za svoj život i donela sam odluku: sve dok nisam u pritvoru, sve dok još dišem, nastaviću da širim jevanđelje i da svedočim o Bogu da bih osramotila Sotonu. Nakon toga sam nastavila da propovedam jevanđelje. Nedugo potom, većina ljudi u selu je prihvatila delo Svemogućeg Boga.

Posle toga sam otišla u jedno drugo selo da širim jevanđelje. Isprva se preko deset ljudi priključilo, ali nas je opštinska vlast otkrila dok smo propovedali jednom bračnom paru. Predsednik opštine, njegov zamenik, blagajnik i neki članovi vojne policije, više od deset njih, upali su i rekli da moramo da pođemo s njima. Bila sam prilično nervozna u tom trenutku. Hoće li me uhapsiti i poslati u zatvor? Vlada me je jurila. Svakom domaćinstvu su rekli moje ime uz nalog da me prijave ako vide da propovedam jevanđelje. Ne bi me tek tako pustili ako bi me našli. A to bi uticalo i na nove vernike, zar ne? Neprestano sam se molila Bogu da mi da vere da ostanem jaka u svom svedočenju. Nedugo potom, uhapsili su još jednog brata i jednu sestru koji su došli u to selo da sa nama propovedaju jevanđelje. Sve su nas odveli u sedište opštinske vlade i uzeli nam telefone. Onda je predsednik opštine počeo da nas ispituje: „Ko ste vi ljudi? Jeste li došli da propovedate jevanđelje?“ Nismo odgovorili. Onda su nas zatvorili u jednu mračnu sobu, a pet ili šest pripadnika vojne policije nas je čuvalo. Bila sam zabrinuta da će me prepoznati. Ako bi me poslali u moj rodni grad, sigurno bi me osudili na zatvor gde bi me mučili i oskrnavili. Predsednik regionalne vlade je poručio da će me, čim me uhvate, ošišati, okačiti mi znak oko vrata i sprovesti kroz grad. Molila sam se Bogu: „Bože, spremna sam da se pokorim hapšenju, ali sam mala rastom. Molim Te daj mi vere i čuvaj me kako bih ostala postojana.“ Posle molitve sam pomislila na snimak svedočenja koji sam ranije gledala. Neka braća i sestre koje je kineska policija tukla do smrti u zatvoru nisu porekli niti izdali Boga, čak ni suočeni sa smrću. Mnogi drugi su bili brutalno mučeni, osuđivani i zatvarani, ali molitvom i oslanjanjem na Boga, razvili su istinsku veru kroz Božje reči. Zakleli su se smrću da neće izdati Boga, čak ni ako doživotno budu u zatvoru. Dali su postojana, nepogrešiva svedočanstva. Baš su me nadahnuli. Setila sam se Božjih reči: „U ovoj etapi dela od nas se zahtevaju najveća moguća vera i ljubav. Možemo da posrnemo pri najmanjoj nepažnji, jer se ova etapa dela razlikuje od svih prethodnih: ono što Bog usavršava jeste vera čovečanstva, koja niti je vidljiva niti opipljiva. Ono što Bog radi jeste pretvaranje reči u veru, u ljubav i život. Ljudi moraju da stignu do nivoa na kojem su pretrpeli stotine oplemenjivanja i na kojem poseduju veru veću od Jovove. Oni moraju da podnesu neverovatnu patnju i sve vrste mučenja, a da nikada ne napuste Boga. Kada budu bili pokorni do smrti, i kada budu imali veliku veru u Boga, onda će ova etapa Božjeg dela biti upotpunjena“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Put… (8)“). Božje reči su mi pokazale da je Njegovo delo u poslednjim danima da rečima usavršava našu veru i ljubav, kako bismo mogli da primenimo i iskusimo Njegove reči kroz ugnjetavanje i muke, tako da Njegove reči postanu naši životi. Prisetila sam se vladinih ugnjetavanja i progona. Kada sam bila uplašena, samo Božje reči su me vodile i davale mi veru da i dalje propovedam. Sad kad sam bila uhapšena, morala sam da zadržim veru kako bih ostala postojana. Čak i kad bih morala da odležim i budem oskrnavljena, pa čak i da moram da umrem, bila sam spremna da se pokorim. Onda sam se setila crkvene himne pod nazivom „Svedočanstvo života“: „Jednog dana će me možda uhvatiti i osuditi što sam dala svedočanstvo o Bogu, ova patnja je zarad pravednosti, što u svom srcu znam. Ako mi se život završi kao iskra u trenu oka, i dalje ću biti ponosna što mogu da sledim Hrista i svedočim o Njemu u ovom životu. Ako ne mogu da vidim veliki događaj širenja jevanđelja carstva, i dalje ću ponuditi najlepše želje. Ako ne mogu da vidim dan ostvarenja carstva, ali mogu da osramotim Sotonu danas, srce će mi biti ispunjeno radošću i mirom. (…) Božje reči se šire celim svetom, svetlost se pojavila među ljudima. Hristovo carstvo se uzdiže i sazdano je na nedaćama. Tama će uskoro proći, pravedna zora je svanula. Vreme i stvarnost su posvedočili za Boga“ („Sledi Jagnje i pevaj nove pesme“). Ova himna me je baš nadahnula. Shvatila sam da ako me uhapse zbog širenja jevanđelja, bio bi to progon zbog pravednosti. Sad kad su me uhvatili, verovatno ću ići u zatvor, bez mogućnosti da dalje propovedam. Ali iako sam bila uhapšena i progonjena, imala sam priliku da dam predivno sveodčanstvo za Boga i osramotim Sotonu. Osećala sam se baš ponosno. Ova misao mi je dala veru. Nakon svitanja su nas ponovo ispitivali. Kad su videli da im ništa nećemo reći, kaznili su nas sa 3000 kjata i pustili nas. Još su nas upozorili da više ne propovedamo i izgovorili razna bogohuljenja.

Još više sam mrzela te đavole i nastavila sam da širim jevanđelje kad su me oslobodili. Jednog dana, jedan brat me je nazvao i rekao: „Opštinski zvaničnici znaju da si došla ovde da propovedaš jevanđelje. Uhapsili su mene i još dva nova vernika da nas primoraju da te izdamo. Ali niko od nas nije progovorio, platili smo kaznu i pustili su nas. Ako ponovo nalete na tvoju propoved, rekli su da će te silovati na licu mesta. Svuda te traže, beži što pre…“ Nisam mogla da poverujem u ono što mi je ovaj brat rekao. Nakon njihovih reči da će me silovati ako me uhvate da propovedam, razbesnela sam se. Ti ljudi su stvarno bili demoni, bez imalo ljudskosti! Ja sam bila samo vernik koji širi jevanđelje, ali oni su bili puni mržnje. Nisu nam dopuštali veru, hteli su da nas hapse, progone i kažnjavaju, čak i da me siluju i oskrnave. Zaista su bili demoni protiv Boga. Mrzela sam ih i iz srca sam se bunila protiv njih. Što su me više ugnjetavali, više sam želela da propovedam i svedočim.

Onda u oktobru, otišli smo u jedno drugo selo da širimo jevanđelje. Braća i sestre su propovedali tamo ranije, ali je njihov sveštenik proširio glasine kako bi sprečio vernike da istraže istiniti put i vlada je počela da hapsi vernike. Seljani se, zavedeni glasinama i uplašeni od hapšenja, nisu usuđivali da istraže istiniti put. Širenje jevanđelja bi nam bilo teško. Molila sam Boga da me usmerava. Onda sam potražila četvoro ljudi koji prilično dobro shvataju istinu i komunicirala sa njima o tome šta je istiniti put, šta su lažni putevi i kako Bog koristi Sotonin progon i prekide u poslednjim danima da razotkrije i usavrši ljude, da odvoji žito od kukolja, mudre device od glupih. Glupi slušaju samo ljude, Sotonu. Oni ne traže i ne istražuju kad čuju novosti o Gospodovom povratku i izrečenim rečima, pa ne mogu da dočekaju mladoženju. Samo oni koji pokušavaju da čuju Božji glas, koji su čvrsti u veri da slede Boga, jesu mudri. Samo oni mogu da dočekaju Gospoda i prisustvuju gozbi s Njim. Posle razgovora, sve četvoro njih je želelo dalje da istražuje. U narednih nekoliko dana, počela sam organizujem okupljanja, da sa njima podelim Božje reči. Jedan od njih je rekao: „Ranije sam slušao sveštenika i seoskog vođu. Rekli su da ne slušamo reči Svemogućeg Boga i ja sam ih poslušao. Zamalo da propustim priliku da dočekam dolazak Gospoda. Više ne slušam ljude. Slušam Boga.“ Jedan drugi je rekao: „Čitanje reči Svemogućeg Boga me je uverilo da je On Gospod Isus koji se vratio. Koliko god da mi se drugi ispreče na putu, ja prihvatam Svemogućeg Boga.“ Bila sam tako srećna što čujem ovakve stvari. Nakon toga, doveli su neke svoje rođake da slušaju propovedi i očas posla, preko 20 ljudi je prihvatilo delo poslednjih dana Svemogućeg Boga. Baš me je ganulo to što su ovi novi vernici mogli da traže istiniti put i ostanu jaki pred naletom glasina. Sve je to bilo vođstvo Božjih reči. Moju mamu su konačno pustili u decembru. Tokom nekoliko meseci zatvora, bila je prinuđena na težak rad. Vladini službenici su rekli da bi me sigurno uhvatili i zatvorili. Razmišljala sam kako je pre nego što mi je mama puštena, policija često dolazila s pištoljima i pendrecima kod mene kući da me uhapse, uz reči da je neće pustiti sve dok se ne vratim kući. Ali sad su oslobodili mamu, a da mene nisu zarobili. Zaista sam iskusila da Bog upravlja svime i odluka o mom hapšenju potpuno je u Njegovim rukama. Nisam sputana, propovedam i dalje i svedočim o Bogu.

Celim ovim putem dok sam propovedala jevanđelje nailazila sam na brojne teškoće, uključujući negativnost i slabost. Ali Božje reči su me svaki put vodile, omogućivši mi da budem jaka kroz negativnost i slabost, dajući mi veru da nastavim sa propovedanjem i svedočenjem o Bogu. Istinski sam iskusila da Bog koristi ove muke da usavrši moju veru. Zahvaljujem se Bogu. Ispuniću svoju obavezu, podeliću Božje jevanđelje poslednjih dana sa više ljudi i uzvratiću Božju ljubav.