Prošlog juna, u crkvi sam preuzela odgovornost za zalivanje, ali na naš rad je uticao nedostatak radnika za zalivanje. Bila sam veoma zabrinuta zbog toga. Pomislila sam da ako ne nadoknadim taj nedostatak, starešine bi mogle pomisliti da ne radim praktičan posao. To me je izjedalo, i baš tada mi je starešina dala ime jednog kandidata, rekavši da bi Sestra Sjaodan, koja je upravo bila premeštena, mogla da vrši zalivanje. Bila sam oduševljena i to me je zaista smirilo. Odmah sam dogovorila sastanak sa Sjaodan.

Da bih je obučila i brzo poboljšala naš rad na zalivanju, našla sam neke ljude da je upoznaju sa načelima i redovno pratila njen napredak. Nije prošlo dugo kad je starešina poslala poruku da je Sestri Džou Nuo bila potrebna Sjaodan da pomogne oko snimanja videa, i Sjaodan se složila. Bila sam zapanjena. Lično sam se pobrinula za sve, od kontakta sa njom do dogovora oko njenog radnog aranžmana, i želela sam da je odmah uputim u sve kako bismo poboljšali rad. Ali, Džou Nuo ju je preotela. Morala bih da nađem nekog drugog za ispomoć, a pridošlice neće biti zalivane ako ne budem mogla da nađem nekog. Šta bi starešine mislile o meni? Uostalom, da je Sjaodan bila obučena, svi bi mislili da je Džou Nuo sposobna, i moj trud bi bio uzaludan. Želela sam da nađem način da je zadržim. Tako da sam odgovorila starešini, rekavši da nam je preko potrebna ispomoć za zalivanje i da bi trebalo da procenjujemo kvalitete ljudi. Sjaodan je ranije već radila na zalivanju, i želela sam da razgovaraju sa Džou Nuo oko toga da ostane na dužnosti zalivanja. Dobila sam odgovor dva dana kasnije: „Sjaodan ima podlogu u video produkciji. A to je i zanima, tako da bi, u celini, ona bila pogodnija za video produkciju.” Bila sam veoma razočarana i smatrala sam da Sjaodan ne bi ni pomislila da tako nešto uradi da je Džou Nuo nije zamolila. Ali to je bila gotova stvar, tako da sam morala da nađem nekog drugog, i to brzo, inače bi trpeo naš rad i starešina bi sasvim sigurno rekla da ne radim stvaran posao. Razmotrila sam ostale članove crkve i pronašla nekoliko sestara dobrog kova koje su bile dobri tragači i sasvim bi odgovarale. Među njima je bila Sestra Jang Mingji. Bila je srdačna i pristupačna, a pridošlice su voleli da se okupljaju s njom. Bila bi dobar izbor za to mesto. Bila sam zaista srećna, i počela sam da obučavam te sestre s posebnim fokusom na Mingji. Mislila sam da moram da ostanem u toku sa ovim i da je obučim što je pre moguće kako bi me svi videli kao sposobnu osobu.

Jednog dana na skupu, drugi starešina me je pitala za Sjaodan i potajno sam bila povređena. Želela sam da joj ispričam kako je Džou Nuo preuzela Sjaodan za video produkciju kako bi popričala sa Džou Nuo i pomogla mi da vratim Sjaodan. Onda bih imala još jedan par ruku za zalivanje i bolje bi nam išlo. Tako da sam joj ispričala sve o tome kako je Džou Nuo sredila da Sjaodan prihvati posao u video produkciji i naglasila da sam je ja prva obučavala, ali da ju je Džou Nuo otela od mene. Rekla je: „Crkva je jedinstvena celina i ne može se deliti. Gde god je poslata, to je za naš rad i u video produkciji treba više ljudi, tako da ne treba da se svađamo. Pošto je Sjaodan tamo dodeljena, moramo se pokoriti.” Znala sam da je to istina, ali sam bila razočarana kada sam videla da starešina nije stala na moju stranu.

Nekoliko sestara koje smo negovali je na kraju preuzelo posao zalivanja, tako da sam se osećala kao da moj trud nije bio uzaludan i da ću izgledati dobro u očima starešina. Ali na moje iznenađenje, jednog dana mi je moja saradnica, Sestra Li Sjangdžen, rekla da Džou Nuo želi Mingji za video produkciju. Osetila sam kako me preplavljuje talas ljutnje. Već sam obučila Mingji, pa zašto ju je Džou Nuo preuzimala? Prvo je preuzela Sjaodan, i sad Mingji. Uzimala je sve za šta sam radila, i ostavljala me bez ičega. Zar moj trud nije bio uzaludan? Bila sam van sebe, i obrecnula sam se na Sjangdžen: „Zar ne možeš da razgovaraš sa Džou Nuo? Mingji već zaliva, pa neka nađe nekog drugog.” Nije znala šta da radi pa je rekla: „I zalivanje i video produkcija su zaista važni. Trebalo bi još da razgovaramo o tome šta bi najviše koristilo radu crkve.” Pomislila sam: „O čemu još da razgovaramo? Džou Nuo preuzima ljude koje sam ja želela. Ne mogu da zadržim nijednog pripravnika, pa šta će svi misliti o meni? Bez obzira na sve, ovoga puta moram da razgovaram sa rukovodstvom o tome i da od njih tražim da daju svoje mišljenje, ili će ovo biti zaista ponižavajuće.”

Nameravala sam da im napišem pismo čim dođem kući, ali nikako nisam mogla da smislim šta da napišem. Pomislila sam, ma zaboravi. Trebalo bi da ugovorim termin i razgovaram direktno sa Mingji, i da je zamolim da nastavi sa zalivanjem, kako bih je zadržala. Baš kad sam htela da pišem Mingji, potpuno sam zablokirala i nisam znala šta da kažem. Osećala sam se veoma nelagodno i razmislila o svemu što se dogodilo. Zašto sam bila tako ljuta kada su moji pripravnici prebačeni kod Džou Nuo i čak poželela da se požalim rukovodstvu? Zašto sam toliko insistirala na tome da vratim Mingji? Zato sam se pomolila Bogu i počela da se smirujem, a pročitala sam i ovo u Božjim rečima: „U Božjoj kući, među onima koji tragaju za istinom nema nikakvih podela, već su svi ujedinjeni pred Bogom. Svi oni rade na zajedničkom cilju: obavljaju svoje dužnosti, izvršavaju sve poslove koji su im povereni, postupaju u skladu sa istina-načelima, rade onako kako Bog zahteva i udovoljavaju Njegovim namerama. Ukoliko tvoj cilj nije usmeren ka tome, već ka tvojoj vlastitoj dobrobiti i zadovoljenju tvojih sebičnih želja, onda je to otkrivenje tvoje iskvarene sotonske naravi. U Božjoj kući, sve dužnosti se obavljaju u skladu sa istina-načelima, dok postupcima nevernika rukovode njihove sotonske naravi. Radi se o dva veoma različita puta. Nevernici imaju svoje vlastite ciljeve i planove, koje ne saopštavaju drugima, već svako živi isključivo zarad sopstvenog interesa. Upravo zbog toga se svi oni jagme oko vlastite koristi i nisu voljni da se odreknu ni mrvice od onog što su zadobili. Oni nisu ujedinjeni, već su podeljeni, zbog toga što ne teže zajedničkom cilju. U pozadini svega što čine stoji jedna te ista namera i priroda. Svi oni teže vlastitoj dobrobiti. Njihovim postupcima ne upravlja nikakva istina; ono što nad njima vlada i što njima upravlja jeste njihova iskvarena sotonska narav. Njima upravlja vlastita iskvarena sotonska narav i oni povodom toga ne mogu ništa da učine, te stoga sve dublje i dublje padaju u greh. Ako se, u Božjoj kući, načela, metode, motivi i polazišta vaših postupaka nimalo ne razlikuju od neverničkih, ako se iskvarena sotonska narav i sa vama poigrava, upravlja i manipuliše, te ako se polazište vaših aktivnosti nalazi u vašim ličnim interesima, ugledu, ponosu i statusu, onda se način na koji vršite svoju dužnost neće nimalo razlikovati od načina na koji nevernici obavljaju svoje poslove” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Onda sam razmišljala o tome kako sam se ponašala u poslednje vreme. Zar nisam bila u stanju borbe s drugima za svoj ugled i status? Starešina mi je rekla da negujem Sjaodan i moja prva pomisao je bila da bi to moglo da poboljša rezultate našeg tima za zalivanje, kao i da mi pruži priliku da pokažem svoje veštine, i tako zadobijem odobravanje starešina. Tako da nisam štedela truda u njenom obučavanju. Kada sam saznala da je premeštena u video produkciju, plašila sam se da će naš rad da trpi ako ne nađem drugog dobrog kandidata. Tada bih izgledala loše pred rukovodstvom i izgubila svoju poziciju. Razvila sam predrasude prema Džou Nuo i pokušala sam da navedem rukovodstvo da stane na moju stranu, i da je ukori. Onda sam se obrecnula na Sjangdžen kada sam čula da će Mingji biti premeštena, jer sam je krivila što nije razgovarala sa Džou Nuo oko toga da zadržimo Mingji. Čak sam htela da se žalim rukovodstvu i da je vratim, sve samo da bih zadržala svoj status i reputaciju kod braće i sestara. Ponašala sam se kao nevernik, boreći se za svoj ugled i status, proživljavanjem sotonskog obličja. Božja kuća neguje ljude kako bi braća i sestre iskoristili svoje kvalitete i činili svoj deo u širenju jevanđelja. Ali, ja sam tretirala svoju dužnost negovanja ljudi kao sredstvo za postizanje ličnih interesa, takmičeći se sa drugima da zaštitim svoj ugled i status. To nije normalna ljudskost! Morala sam da se upitam zašto sam se stalno borila protiv drugih ljudi za svoj ugled i status. U svom traganju, ovo sam pročitala u Božjim rečima: „Kad se antihristi nadmeću za poziciju crkvenog starešine i prestiž među pripadnicima Božjeg izabranog naroda, oni posežu za svim mogućim sredstvima da druge napadnu, a sebe uzdignu. Ne razmišljaju o tome koliko mogu da naude poslu Božje kuće i život-ulasku pripadnika Božjeg izabranog naroda. Razmišljaju jedino o tome da li njihove ambicije i želje mogu da budu zadovoljene, a njihov status i ugled osigurani. U crkvama i među pripadnicima Božjeg izabranog naroda imaju ulogu demona, zla i Sotoninih pokornih slugu. Oni nikako nisu ljudi koji iskreno veruju u Boga, niti su Božji sledbenici, a ponajmanje su ljudi koji vole i prihvataju istinu. Kad njihove namere i ciljevi tek treba da se ostvare, oni o sebi nikad ne razmišljaju i sebe ne spoznaju, nikad ne razmišljaju jesu li njihove namere i ciljevi u skladu sa istinom, nikada ne traže da saznaju kako da idu putem stremljenja ka istini radi postizanja spasenja. Oni uz pokorno stanje duha u Boga ne veruju i ne biraju put kojim treba da idu. Umesto toga, razbijaju glavu razmišljajući: ’Kako da se dokopam pozicije starešine ili delatnika? Kako mogu da se nadmećem sa starešinama i delatnicima u crkvi? Kako pripadnike božjeg izabranog naroda mogu da navedem na stranputicu i kontrolišem, a hrista pretvorim u puku ukrasnu figuru? Kako sebi mogu da osiguram mesto u crkvi? Kako mogu da se pobrinem da imam čvrsto uporište u crkvi i da steknem status, da sebi zagarantujem da neću podbaciti, već da ću uspeti i da konačno postignem svoj cilj da kontrolišem božji izabrani narod i uspostavim svoje sopstveno carstvo?’ To su stvari o kojima antihristi danonoćno razmišljaju” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (3. deo)”). „Antihristi ozbiljno razmišljaju kako će se odnositi prema istina-načelima, Božjem nalogu i delu Božje kuće, odnosno kako će se baviti stvarima sa kojima se suočavaju. Oni ne razmišljaju o tome kako da udovolje Božjim namerama, kako da se uzdrže od nanošenja štete interesima Božje kuće, kako da udovolje Bogu ili kako da budu od koristi braći i sestrama; to nisu stvari o kojima razmišljaju. O čemu razmišljaju antihristi? Da li će njihovi status i reputacija biti pogođeni i da li će im prestiž biti narušen. Ako bi obavljanje nečega prema istina-načelima koristilo radu crkve i braći i sestrama, ali bi nanelo udarac njihovoj sopstvenoj reputaciji i dovelo do toga da mnogi ljudi uvide njihov pravi rast i saznaju kakvu priroda-suštinu poseduju, u tom slučaju sasvim sigurno neće postupati u skladu sa istina-načelima. Ako bi obavljanje nekog pravog posla dovelo do toga da o njima više ljudi ima visoko mišljenje, da se na njih ugledaju i da im se dive, ako bi im to omogućilo da steknu još veći prestiž ili bi učinilo da njihove reči odišu autoritetom i navedu još više ljudi da im se pokore, tada će odlučiti da na taj način postupe; u suprotnom, nikada neće doneti odluku da zanemare sopstvene interese iz obzira prema interesima Božje kuće ili braće i sestara. To je priroda-suština antihristȃ. Zar nije sebična i ogavna? U svakoj situaciji, antihristi vide svoj status i reputaciju kao najvažniju stvar. Sa njima niko ne može da se nadmeće” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (3. deo)”). Bog razotkriva antihriste kao neverovatno sebične ljude koji stavljaju sopstvene interese iznad svega. Ako bilo ko utiče na njihov ugled i status, učiniće sve da se bore sa njima, nimalo ne razmišljajući o tome šta bi koristilo Božjoj kući. Razmišljala sam o sebi i shvatila da se ponašam baš kao antihrist. Želela sam da vratim Sjaodan i Mingji, da ih obučim za sopstvene potrebe, da poboljšam svoj radni učinak i zadobijem odobravanje starešina. Kada ih je Džou Nuo premestila, što je uticalo na moju reputaciju, htela sam da se suočim sa njom, ne razmišljajući o tome da li bi moje ponašanje moglo da naškodi braći i sestrama i interesima crkve. Razmišljala sam samo o sopstvenim interesima. Bilo je to tako sebično, bez imalo ljudskosti i razuma. Braća i sestre pripadaju Bogu – nisu ničije privatno vlasništvo. Njihov kov i kvalitet odredio je Bog i dao im ih za Njegovo delo. Nema tu „moje – tvoje” ili „ko prvi, njegova devojka”. Ljudi treba da idu gde god su potrebni crkvi. To je jasno. Bilo je razumno i ispravno što je Džou Nuo sledila načela i obučavala ljude za crkvu na osnovu njihovih kvaliteta. Ali, prva sam bacila oko na te dve sestre, pa sam mislila da ih niko ne sme dirati. Čak sam se razmetala time da obučavam ljude za crkvu, tretirajući ih kao da su moja lična svojina, moji lični pomoćnici, i koristeći ih za ispunjenje sopstvenih ambicija i želja. Kada su postupci sestre Džou Nuo uticale na moj ugled i status, pokušala sam raznim taktikama da joj stanem na put, i davala oduška svojoj frustraciji. Nije li to isto kao kad crkveno sveštenstvo tvrdi: „Ovo su moje ovce i niko ih ne može ukrasti”? Sveštenici i starci sude i osuđuju Božje delo da bi sačuvali svoj status kod vernika i zadržali svoja radna mesta. Oni svoje vernike sprečavaju da istraže istiniti put, držeći ih pod čvrstom kontrolom. Želela sam da držim one koje sam obučavala pod čvrstom kontrolom da bih zadobila odobravanje starešina i uvažavanje članova crkve, ne dozvoljavajući da budu premešteni. Po čemu sam se razlikovala od tih licemernih, prepredenih članova sveštenstva? Nisam li bila na putu antihrista protiv Boga? Oblio me je hladan znoj kada sam to shvatila. Uvidela sam koliko sam bila sebična i ogavna, da uopšte nisam podržavala rad crkve, već samo svoje interese. Bila sam zaslepljena svojom željom za ugledom i statusom – a to je baš opasno. Pomislila sam na antihriste koji su izbačeni iz crkve. Oni su izopšteni jer su nepokajnički stremili ugledu i statusu i na kraju učinili previše zla. Da sam nastavila tim putem, znala sam da bih isto tako završila.

Pročitala sam ovaj odlomak Božjih reči: „Ako imaš stalnu misao i želju da se nadmećeš za status, nužno je da shvatiš kakve će loše stvari to stanje izazvati ako bude ostalo nerešeno. Zato, ne traći vreme u potrazi za istinom, svoju želju da se nadmećeš za status prevaziđi dok je još u samom začetku i zameni je primenom istine. Kad primenjuješ istinu, smanjiće se tvoja želja i ambicija da se nadmećeš za status i nećeš ometati rad crkve. Time će tvoji postupci biti upamćeni i odobreni od Boga” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (3. deo)”). Ovo mi je pružilo put primene. Kada sam se borila za svoje lične interese, morala sam odmah da se pomolim Bogu i da se pobunim protiv sebe, da se oslobodim svojih želja, da tragam za istina-načelima, i da ih sledim. Gde god da su Sjaodan i Mingji raspoređene, na crkvi je da neguje ljude, a krajnji cilj je da izvršimo svoju dužnost i svedočimo o Bogu. Treba da sam srećna, i da se ne borim za svoj ugled i status. A negovanje u Božjoj kući se temelji na načelima. Radi se na osnovu potreba crkve, i u zavisnosti od kvaliteta ljudi. Podobnost ljudi za bilo koju dužnost treba odmeriti na osnovu njihovih kvaliteta. Ako neko ima više talenata, onda treba da ide tamo gde je najpotrebniji. Ako je za neku dužnost potrebno više ljudi, teško je naći nekog ko je podoban, pa nema ko da popuni mesto. Zato, ako se nađe takva osoba koja je još spremna i voljna, treba je odmah premestiti na tu dužnost. Nema puno ljudi kojima je video produkcija jača strana. Ali što se tiče zalivanja, ako ljudi poseduju čisto razumevanje, ako su im jasne istine vezane za vizije Božjeg dela, i ako su puni ljubavi i strpljenja, onda oni taj posao mogu dobro da rade. Imamo više kandidata za zalivanje nego za video produkciju. Sjaodan se bavila montažom slika na fakultetu, tako da je imala neke veštine za video produkciju. Takođe je bila zainteresovana za snimanje video zapisa, tako da je bilo razumno da je Džou Nuo postavi na to mesto. Iako sam izgubila Sjaodan kao pripravnicu, još uvek sam mogla da nađem drugu braću i sestre da negujem. Samo je bilo potrebno malo više vremena i truda. Molila sam se Bogu pošto sam sve to shvatila, spremna da ispravim svoje motive i sledim načela u svojoj dužnosti. Ako je za Mingji video produkcija bila jača strana, bila sam spremna da se pokorim i prestanem da se borim sa Džou Nuo radi svog ugleda i statusa.

Posle nekoliko dana, Džou Nuo je poslala poruku da kaže da je druga crkva prebacila nekoliko ljudi kod nje, tako da joj više nisu bile potrebne Sjaodan i Mingji. Rekla je da mogu biti premeštene na odgovarajuća mesta. Bila sam sigurna da je to Bog orkestrirao. Kada sam se iskreno oslobodila svojih ambicija i želja, stvari su se promenile. Shvatila sam da sam se sve vreme ponašala kao budala. Kakva sramota. Posle toga sam sredila da se te sestre vrate da zalivaju pridošlice. Ubrzo nakon toga, čula sam da će drugi crkveni starešina premestiti Mingji da pravi slike. Pomislila sam, Mingji je tako dobra u zalivanju, pa zašto je onda šalju tamo da radi? Želela sam da razgovaram s njom i zamolim je da ostane na zalivanju. Zar ne bi sav moj trud bio uzaludan ako bi ona otišla? Kada su se ove misli pojavile, shvatila sam da se ponovo borim za ugled i status, pa sam brzo izgovorila molitvu, tražeći od Boga da me vodi da se pobunim protiv sebe i stavim interese crkve na prvo mesto. Gde god da pošalju Mingji, to bi sigurno bilo zato što je crkvi tamo potrebna. Nisam mogla da radim za ugled i status, već sam morala da se pokorim. Osećala sam se mnogo opuštenije kada sam o tome razmišljala na taj način. Kasnije sam videla tu starešinu i ona je rekla: „Mingji je dobra u pravljenju slika. Čini se da, na osnovu načela, baš odgovara ovoj vrsti dužnosti.” Nisam bila ni ljuta ni razočarana kada sam to čula, samo sam se nasmešila i rekla: „Bogu hvala! Da se ovo desilo ranije, borila bih se za svoj ugled i status, ali kroz ono što je otkriveno u Božjim rečima, shvatila sam koliko sam bila sebična, koliko je to Bogu odvratno, i bez obzira na to kakvi se rasporedi naprave, znam da se to radi na osnovu načela. Mingji je dobra u pravljenju slika, tako da je njen premeštaj na ovu dužnost u skladu sa Božjim namerama, i ne smeta mi.” Starešina se nasmešila kada je to čula.

Ovo iskustvo mi je zaista pokazalo da se, vodeći računa o radu crkve i o interesima braće i sestara umesto da se borim za svoj ugled i status, osećam opušteno i spokojno u srcu. Bogu hvala!