U 2019. bila sam zadužena za video produkciju u crkvi, a u isto vreme sam obavljala ulogu crkvenog vođe. U to vreme, zaklela sam se da ću dobro obavljati dužnost. Posle toga, svim srcem sam obavljala dužnost i od sestre s kojom sam sarađivala naučila sam kako da obavljam crkveni posao. Davala sam sve od sebe da ne propuštam okupljanja, kako velika tako i mala, i svakodnevno sam pregledala snimke. Svaki bogovetni dan mi je bio ispunjen. Ali sam se posle nekog vremena umorila i postepeno izgubila rešenost koju sam isprva imala. Osećala sam sve veći otpor prema tako užurbanom životu. Posebno kad sam pregledala snimke, stvarno sam morala da naprežem mozak, a zatim da ponudim razumne predloge za rešenje uočenih problema. To me je mentalno iscrpljivalo i nisam to želela da radim. Posle toga, gledajući snimke počela sam da otaljavam posao i za neke bih iznosila predloge nakon samo površnog gledanja. Ponekad bih progledala kroz prste iako je bilo očiglednih problema jer bih u suprotnom morala da smislim rešenje, pa sam samo prelazila preko toga. Bila sam sve nemarnija u dužnosti, što je značilo da su mi snimci mnogo puta vraćani na doradu. Mnogima sam traćila trud. Bile su to ozbiljne posledice, ali ja nisam promišljala o sebi. Čak sam osećala da to nema direktne veze sa mnom i da je to zato što ima previše problema oko tuđih video snimaka.

Jednom sam uočila ozbiljne probleme u jednom snimku koji sam pregledala, pa su bile potrebne nove ideje. Svima su padale na pamet razne ideje od čega mi se vrtelo u glavi. Bilo je tako naporno razmišljati o tome, pa sam pomislila da im prepustim da naprave plan. Podelila sam im zaduženja pod izgovorom da ja nadgledam ceo proces rada, kako bih se opravdala što ne nadzirem i ne pratim sve detalje. Ali pošto se niko nije suočio s ovakvim problemima ranije, nisu razumeli neka načela baš najbolje i nisu znali kako da izađu na kraj sa tako složenim poslom. Zbog ovoga, nije bilo napretka pa je rad na tom snimku odložen do daljeg. Moja saradnica, sestra Lija, videla je da nismo efikasni i da sporo napredujemo, pa nas je upozorila i pozvala da ubrzamo proces rada. Požalila sam se da je prestroga prema nama. I druga braća i sestre su se složili sa mnom, suprotstavljajući se njenim predlozima. Zbog ovoga se Lija osećala vrlo sputano i postala je veoma obazriva kad je sa nama pričala o rasporedu zaduženja. To je dovelo do učestalih odlaganja, što je kočilo naš napredak. Obično me nije previše zanimalo da savladam stručne veštine i smatrala sam da je i samo skupljanje materijala za obuku već previše posla, pa sam to uvek svaljivala na Liju. Ponekad nisam učestvovala u obuci pod izgovorom da sam previše zauzeta dužnostima. Na ovaj način, postala sam mlitava i troma u dužnosti. Jednom se nisam čak ni pripremila za radnu diskusiju, čime sam svima protraćila vreme.

Onda jednog dana, pala sam i uganula članak kad sam promašila stepenik dok sam silazila. Nisam promislila zašto se to meni desilo, već sam pomislila kako ću se lepo odmoriti pošto mi je članak povređen. Lija me je razotkrila i orezala nekoliko puta, rekavši mi da ne nosim breme u dužnosti, da se zbog toga odlaže posao crkve i da to ima negativan uticaj na ostale. Posle njenog zajedništva, bila sam aktivnija nekoliko dana, a onda ponovo počela da zabušavam. Nisam shvatala koliko je problem ozbiljan i samo sam nastavljala da ga zanemarujem, misleći da sam samo malo lenja, ali nisam bila nadmena, nisam ograničavala niti ugnjetavala druge autokratskim ponašanjem, tako da nije bilo strašno. U svakom slučaju, imala sam kov i neke poslovne veštine, pa me neće smeniti. I tako sam se oglušila o Lijina upozorenja i uopšte ih nisam uzimala za ozbiljno. Nastavila sam da zabušavam u dužnosti i čak sam neke zadatke shvatala kao breme, kao teret. Pošto sam bila nemarna u dužnosti, mnogi snimci su morali da se šalju na preradu i trebalo je mnogo vremena da se objave.

Jednog jutra, viši vođa je iznenada navratila i rekla da naša dužnost nije davala nikakve rezultate i da su se problemi koji su već bili pomenuti iznova pojavljivali. Pitala je u čemu je tačno problem. Pitala je i da li smo u stanju da obavljamo ovu dužnost i rekla je da ćemo svi biti smenjeni ako se ovako nastavi. To me je uplašilo. Bila sam crkveni vođa, a vodila sam i naš posao, pa sam direktno bila odgovorna što je sve bilo u haosu. Sve je to bilo samo zbog moje aljkavosti. Misleći o tome, shvatila sam da sam napravila veliku grešku. Viši vođa je ubrzo saznala kako sam obavljala dužnost i smenila me je. Takođe me je strogo orezala, rekavši da mi je crkva poverila važan posao, a da ja nisam uopšte marila kad sam videla toliko problema i teškoća. Marila sam samo za svoj telesni komfor, mesecima usporavajući napredovanje na snimcima. To je stvarno kočilo posao. Bila sam potpuno lišena savesti! Crkva me je negovala, ali ja uopšte nisam marila za Božju nameru i to je bilo neverovatno razočaravajuće. Bila sam vođa, ali nisam dobro obavljala dužnost. Ništa nisam učila i nisam bila sposobna da napredujem. Nisam bila vredna negovanja. Rekla je da ću biti eliminisana ako se ne pokajem i ne promenim. Njene reči su bile težak udarac za mene. Um mi se pomutio i samo sam se pitala: Šta sam radila svih ovih meseci? Kako je došlo do ovoga? Kad je rekla da nisam vredna negovanja baš sam se osećala kao da nemam budućnost. Bila sam baš uznemirena i osećala sam se kao da mi je neko isisao svu snagu. Mrzela sam sebe što uopšte nisam cenila svoju dužnost, ali sad je bilo prekasno.

Kad su me smenili, upala sam u negativno stanje očaja. Osećala sam se kao da su me svi prozreli i da će me odbaciti kao loš primer, a i Bog će me mrzeti. Misleći o onome što je vođa rekla kad me je orezivala, baš sam bila povređena. Osećala sam se razotkriveno i eliminisano. Bili su to baš teški dani. Onda sam jednog dana pročitala odlomak Božjih reči koje su me baš pogodile. Božje reči kažu: „Ako si odan Bogu, i obavljaš dužnost s iskrenošću, možeš li i dalje da budeš negativan i slab kad te orezuju? Šta onda treba da uradiš ako si zaista negativan i slab? (Treba da se molimo Bogu i da se uzdamo u Boga, da probamo da razmislimo šta Bog traži, da razmišljamo o tome šta nam nedostaje, koje smo greške napravili; u onim oblastima u kojima smo poklekli treba da se ponovo uzdignemo.) Tako je. Negativnost i slabost nisu veliki problemi. Bog ih ne osuđuje. Sve dok neko može da se uzdigne tamo gde je poklekao i može da nauči lekciju i da uobičajeno obavlja svoju dužnost, to je sve što je potrebno. Niko vam to neće uzeti za zlo, zato ne budite beskrajno negativni. Ako odbaciš svoju dužnost i pobegneš od nje, uništićeš sebe u potpunosti. Svako je ponekad negativan i slab – samo traži istinu i negativnost i slabost se lako reše. Nekim ljudima se stanje potpuno promeni samo čitanjem jednog odlomka Božjih reči ili pevanjem nekoliko himni; oni mogu da otvore svoje srce kad se mole Bogu i mogu da Ga hvale. Nije li onda njihov problem rešen? Biti orezan je, zapravo, apsolutno dobra stvar. Čak i kad su reči kojima te orezuju malo grube, malo oštre, to je zato što si postupao prilično nerazumno i prekršio si načela, a da nisi ni primetio – kako da ne budeš orezan u takvim okolnostima? Orezivanje na ovaj način u stvari ima za cilj da ti pomogne, ovo je ljubav prema tebi. Treba to da razumeš i da se ne žališ. Znači, ako orezivanje podstiče negativnost i žalbe, to je onda glupost i neznanje i tako se ponaša neko ko nema razuma” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Dok sam čitala Božje reči, suze su mi potekle niz lice. Vođa je bila u pravu za sve što je rekla kad me je orezivala i tako grubo sam razotkrivena i orezana jer sve što sam uradila je bilo nepodnošljivo. Ali nisam mogla samo da dignem ruke od sebe. Morala sam da promislim o razlozima neuspeha i da se promenim i pokajem. To je bio ispravan pristup. Zato sam se pomolila, moleći Boga da me vodi kroz razmišljanje o ovom neuspehu.

Jednog dana, čula sam neke Božje reči koje su razotkrivale i detaljno analizirale lažne vođe, što mi je pomoglo da donekle shvatim sebe. Božje reči kažu: „Lažne starešine ne obavljaju nikakav stvarni posao, ali znaju kako da budu funkcioneri. Šta prvo učine kad postanu starešine? Nastoje da pridobiju ljude. Zauzimaju pristup ’novi rukovodilac je željan da ostavi dobar utisak’: isprva obave nekoliko poslova da steknu naklonost ljudi i pobrinu se za nekoliko stvari kako bi ljudima olakšali život. Isprva nastoje da na ljude ostave dobar utisak, da svima pokažu kako idu u korak sa širokim masama, kako bi ih svi veličali i govorili: ’Oni su nam poput roditelja!’ Zatim i zvanično preuzimaju poziciju. Osećaju da su sada stekli podršku naroda i da im je položaj siguran; tada počinju da uživaju u statusnim pogodnostima, kao da im one s pravom pripadaju. Njihove su krilatice: ’U životu je najvažnije dobro se najesti i lepo se obući’, ’Život je kratak, pa uživaj dok možeš’ i ’Prepusti se onome što ti donosi današnji dan, a sutrašnje brige ostavi za sutra’. Oni uživaju u svakom danu koji dolazi, zabavljaju se najbolje što mogu i ne razmišljaju o budućnosti, a još manje razmišljaju o odgovornostima koje starešina treba da ispuni i o dužnostima koje treba da izvrši. Uobičajeno propovedaju nekoliko reči i doktrina i obave nekoliko zadataka tek da bi ih obavili, ali ne izvršavaju nikakav stvaran posao. U crkvi ne pokušavaju da otkriju prave probleme kako bi ih u potpunosti rešili. Koja je svrha takvog površnog rada? Zar on nije lažljiv? Mogu li se ozbiljne odgovornosti poveriti takvom lažnom starešini? Da li su ti ljudi u skladu sa načelima i uslovima Božje kuće za izbor starešina i delatnika? (Nisu.) Ti ljudi nemaju ni savesti ni razuma, lišeni su svakog osećaja odgovornosti, a ipak žele da obavljaju zvaničnu funkciju crkvenog starešine – zašto su tako bestidni? Čak i kad su u pitanju neki ljudi koji imaju osećaj odgovornosti, oni zbog lošeg kova ne mogu da budu starešine – a da ne pominjemo ljudsko smeće koje nema nikakav osećaj odgovornosti; oni se još manje kvalifikuju da budu starešine. Koliko su samo lenje takve mlitave lažne starešine? Oni otkriju problem, svesni su da to jeste problem, ali smatraju da je nevažan i lako preko njega prelaze. Tako su neodgovorni! Iako mogu biti dobri govornici i posedovati kakav-takav kov, ne mogu da reše razne probleme u crkvenom radu, što dovodi do potpunog zastoja; problemi se nagomilavaju, ali se te starešine njima ne bave, istrajni u tome da obave tek nekoliko neozbiljnih zadataka koji se naprosto podrazumevaju. I koji je krajnji rezultat? Zar ne prave brljotine u crkvenom radu, nisu li sve upropastili? Zar ne dovode do haosa i podele u crkvi? To je neizbežan ishod” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (8)”). „Nijedan lažni starešina nikada ne obavi nikakav stvarni posao, a ponašaju se kao da je njihova rukovodeća uloga nekakva zvanična funkcija, te uživaju u statusnim pogodnostima. Prema dužnosti koju treba da obavi i poslu koji treba da izvrši, starešina se odnosi kao prema nekom teretu, kao prema nekakvoj smetnji. U svom srcu, pun je prkosa prema crkvenom poslu: zatražite li od njega da na taj posao motri i da u njemu otkrije postojeće probleme koje treba pratiti i rešiti, sve u njemu se opire. To je posao koji starešine i delatnici treba da obavljaju, to im je dužnost. Ako oni to ne rade – ako nisu spremni to da rade – zašto i dalje žele da budu starešine ili delatnici? Da li svoju dužnost izvršavaju kako bi bili obzirni prema Božjim namerama ili da bi kao neki funkcioner uživali u statusnim pogodnostima? Ako samo žele da imaju neku zvaničnu funkciju, nije li besramno da budu starešine? Ne postoje ljudi sa lošijim karakterom – takvi ljudi su bez samopoštovanja i nemaju nikakvog stida” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (8)”). Čitajući ove Božje reči osetila sam se baš posramljeno. Kao vođa sam bila upravo tako lenja. Od početka, smatrala sam da nadležna osoba ne samo da govori autoritativno, već i zadobija poštovanje drugih, zato sam vredno radila i propatila zarad ovog statusa. Svi su stekli pogrešan utisak o meni, misleći da mogu da preuzmem dosta odgovornosti. Kad sam došla na ovaj položaj i zadobila poverenje, pokazala sam pravo lice. Počela sam da uživam u osećaju nadmoćnosti koji ide uz status i kad sam videla sav taj posao i teškoće, nisam htela da se mučim. Smatrala sam da je to naporno, pa sam razmišljala kako da olakšam teret i da smanjim brige. Mrzela sam da se psihički zamaram pregledavajući snimke, pa sam proizvoljno davala nepouzdane predloge i terala ljude da ih stalno prepravljaju, što je bilo traćenje radne snage. Kada je bilo problema sa snimcima za koje sam bila zadužena, nisam lupala glavu tražeći rešenje, već sam koristila status da izvodim smicalice, terala druge da rešavaju, a ja nisam pratila. Zbog toga neki problemi nisu bili rešeni i nismo napredovali u poslu. Nalazila sam razne izgovore da izbegavam grupne obuke i prepustim ih drugima kad god sam mogla. Bila sam i spora oko hitnih planiranja poslova i stalno sam se žalila, što je sputavalo moju saradnicu. To što nisam obavljala mnogo posla dovoljno brzo, ometalo je naš napredak… Razmišljajući o svemu što sam uradila, htela sam da ošamarim samu sebe. Kad sam stekla status, samo sam žudela za komforom i bila sam podmukla i nepouzdana. Posao sam smatrala dečjom igrom i nisam imala trunke odgovornosti. Nisam odmah rešavala probleme i ostala sam ravnodušna na to što crkveni posao trpi. Kako su se moji postupci razlikovali od postupaka zvaničnika Komunističke partije? Oni koriste razne taktike da ugrabe status i ne rešavaju probleme običnih ljudi. Samo žele da jedu i piju i da koriste moć za ličnu dobit. To je zlo i besramno. Ista sam takva bila. Crkva mi je dala tako važan posao, ali ja sam marila samo za telesni komfor i lagodnost. Nedostajalo mi je ljudskosti, nisam zapravo ništa ni radila. Zapostavljala sam dužnost, što je ozbiljno usporilo rad crkve. Bila sam sebična i podla, bez trunke ljudskosti. Onda sam jasno uvidela kako lenj, sebičan i odvratan stvor sam bila. Na prevaru sam došla do položaja, a nisam radila nikakav praktičan posao. Imala sam loš karakter i nisam bila od poverenja. Baš nisam imala osećaj morala. Ove misli su me iznova i iznova ubadale u srce. Molila sam se: „O Bože, baš mi fali ljudskosti. Prihvatila sam ovu dužnost, ali nisam radila kako treba, što je omelo rad crkve. Bože, to što sam smenjena je Tvoja pravednost. Želim da se pokajem i promenim. Molim Te vodi me da spoznam sebe.”

Tokom promišljanja sam se setila kako su drugi razgovarali o ovome mnogo puta i čak su me upozorili i orezali, ali ja to nisam primila k srcu. Mislila sam da lenjost i briga o telesnom komforu nisu tako veliki problem, da nikog nisam povređivala ni sputavala. Pošto sam imala kov i znala sam posao, mislila sam da me crkva neće smeniti zbog lenjosti. Nisam shvatala da su ovo samo moje predstave i umišljanja dok nisam pročitala Božje reči. Božje reči kažu: „Recite Mi, ko je u većem problemu: lenji ljudi ili ljudi lošeg kova? (Lenji ljudi.) Zašto su lenji ljudi u većem problemu? (Ljudi lošeg kova ne mogu da budu starešine ni delatnici, ali mogu biti donekle efikasni kad izvršavaju dužnost koja odgovara njihovim sposobnostima. Međutim, ljudi koji su lenji ne mogu ništa da rade; čak i da su nekakvog kova, s njim neće ništa učiniti.) Lenji ljudi ne mogu ništa da urade. Jednom rečju, pravo su smeće; obogaljeni su svojim besposličenjem. Ma koliko da su lenji ljudi dobrog kova, on je poput dekorisanog izloga u prodavnici; njihov dobar kov nije ni od kakve koristi. To je stoga što su previše lenji, znaju šta bi trebalo da urade, ali to ne rade; čak i kad znaju u čemu je problem, ne traže istinu da bi ga rešili; znaju kakve muke treba da istrpe ne bi li rad bio efikasan, ali nisu spremni da podnose tako dragocenu patnju. Shodno tome, oni ne zadobijaju nikakve istine i ne obavljaju nikakav stvaran posao. Ne žele da podnose patnje koje bi ljudi trebalo da podnose; znaju samo da budu pohlepni za udobnošću, da uživaju u trenucima radosti i dokolice i da uživaju u slobodnom i lagodnom životu. Zar nisu beskorisni? Ljudi koji ne mogu da podnesu patnju nisu sposobni za život. Svako ko je stalno spreman da živi kao parazit čovek je bez savesti ili razuma; on je zver, od one sorte koja je nesposobna čak i za službovanje. Pošto ne mogu da istrpe patnju, čak ni kad službuju, rezultati su jadni, a ako požele da zadobiju istinu, još je beznadežnije. Osoba koja ne može da pati i ne voli istinu smeće je; nestručna je čak i da službuje. Zver je bez trunke ljudskosti. Ništa sem eliminisanja takvih ljudi nije u skladu s Božjim namerama” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (8)”). „Kako se odnosite prema Božjim nalozima izuzetno je važno i to je jako ozbiljna stvar. Ako nisi u stanju da dovršiš ono što je Bog poverio ljudima, onda nisi dostojan da živiš u Njegovom prisustvu i treba da budeš kažnjen. Potpuno je prirodno i opravdano da su ljudi dužni da dovrše svaki nalog koji im Bog poveri. To je čovekova vrhovna dužnost, važna koliko i sam njihov život. Ako Božje naloge ne shvataš ozbiljno, činiš najtežu izdaju Boga. Tako postaješ još jadniji od Jude i treba da budeš proklet” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako spoznati čovekovu prirodu”). Ali pročitavši Božje reči shvatila sam da iako nije delovalo da nekom škodi, olako sam shvatila dužnost i kočila sam rad crkve. To je bila ozbiljna izdaja Boga, još odvratnija od Judine. Tresla sam se od pomisli šta sam sve radila u dužnosti. Toliko puta sam ignorisala zajedništva drugih misleći da otaljavanje posla nije tako strašno, čak sam imala izobličeno viđenje da pošto znam posao i imam kov, crkva me neće smeniti zbog lenjosti. Bila sam tako ravnodušna i nepopustljiva, što je bilo i jadno i smešno, a nisam mogla da vidim koliko je to bilo opasno. Bog je jasno rekao da On mrzi ljude koji imaju kov, a lenji su i nepouzdani, da su odvratni i imaju lošu ljudskost i nisu vredni Božjeg poverenja. Ljudi koji su lošijeg kova, ali su voljni da pate, bolji su od njih. Oni su iskreni u svojoj dužnosti. Celim srcem su u dužnosti i odgovorni su. Što se mene tiče, smatrala sam da nisam loša i izgledalo je da imam malo kova, a u stvari, nisam mogla da radim ni najosnovnije stvari koje bi stvoreno biće trebalo da radi u dužnosti. Kakva je to ljudskost, kakav je to kov? U tom trenutku sam zaista uvidela istinu o sebi i shvatila zašto je vođa rekla da nisam vredna negovanja i da ću biti eliminisana ako se ne pokajem i ne promenim. Sa takvom ljudskošću, lenja i lažljiva, bez odgovornosti prema dužnosti, nisam bila vredna poverenja i trebalo je da budem smenjena i eliminisana. Smatrala sam da sam dužna Bogu za sve vreme koje sam protraćila. Htela sam samo da ubuduće dobro težim ka istini, da obavljam dužnost da udovoljim Bogu i uzvratim Mu ljubav.

Kasnije sam dobila zadatak da radim na tekstovima. Bilo je mnogo posla i svaki dan je bio prenatrpan, pa sam iznova upozoravala sebe da dobro obavljam dužnost i da se ne prepustim telu ponovo. Mogla sam da podnesem teret za svoju dužnost. Posle nekog vremena, kao da sam se promenila. Ali pošto nam se obim posla povećavao i pojavile su se neke teškoće, moja priroda je ponovo počela da izlazi na videlo. Mislila sam da me je to psihički iscrpljivalo pa bih prepuštala drugima da rešavaju kompleksnije probleme. Jedna sestra mi je prigovarala da otaljavam posao i upozoravala me je da ozbiljnije shvatim dužnost. Rekla bih da hoću i radila bolje nekoliko dana, ali bih se onda unervozila kad naiđe nešto komplikovano i mislila bih da je to previše mučno i zamorno, pa bih ga ostavila kako jeste. Tako je prolazio dan za danom. Dve sestre iz našeg tima su prebačene zbog slabog učinka i odjednom sam dobila zloslutni osećaj. Nisam bila mnogo bolja u dužnosti od njih i primetila sam da svi drugi napreduju bolje od mene. Postala sam najgora u timu. Iako sam i dalje obavljala dužnost, osetila sam nemir i brinula sam da sam sledeća za premeštaj. Kasnije sam pričala sa jednom sestrom o svom stanju, i rekla mi je da nije da nemam kov, ali previše sam aljkava. Obavljala sam dužnost već neko vreme, ali i dalje sam pravila početničke greške, pa je sigurno postojao problem u mom odnosu prema dužnosti. Njene reči su mi baš uzburkale neka osećanja. Mislila sam da sam već rešila da valjano obavljam dužnost, što sam onda i dalje imala ovakav pristup? Obratila sam se Bogu u molitvi i traženju.

Jednog dana sam pročitala odlomak Božjih reči koji mi je pojasnio ovaj moj problem. Božje reči kažu: „Ma kakav posao da izvršavaju, odnosno, kakvu god dužnost da obavljaju, neki ljudi nisu sposobni da uspeju u tome; ne mogu to da podnesu i nisu u stanju da ispune nijednu obavezu niti odgovornost koju ljudi treba da ispune. Zar nisu smeće? Jesu li i dalje dostojni da se nazivaju ljudima? Sa izuzetkom pritupih, mentalno zaostalih i onih koji pate od fizičkih nedostataka, postoji li iko živ ko ne bi trebalo da izvršava svoje dužnosti i da ispunjava svoje odgovornosti? Međutim, takva je osoba uvek ljigava i zabušava, ne želeći da ispunjava svoje odgovornosti; to jest, ona ne želi da se ponaša propisno. Bog joj je pružio mogućnost da bude ljudsko biće, dao joj je kov i darove, a ona to ne može da iskoristi u izvršavanju svoje dužnosti. Ne radi ništa, a želela bi da uživa na svakom koraku. Da li je takva osoba podobna da se nazove ljudskim bićem? Kakav god posao da joj se poveri – bio on važan ili sasvim običan, težak ili jednostavan – ona je uvek površna i ljigava. Kad nastanu problemi, svoju odgovornost nastoji da svali na druge ljude; ne preuzimajući nikakvu odgovornost, a ipak želi da nastavi da živi kao parazit. Zar ona nije beskorisno smeće? Da bi opstao, ima li ikoga u društvu ko ne mora da se pouzda u sebe? Kad odraste, čovek mora da se brine o sebi. Njegovi su roditelji ispunili svoju odgovornost. Čak i da su njegovi roditelji spremni da ga izdržavaju, njemu bi zbog toga bilo nelagodno. Trebalo bi da bude u stanju da prizna da su njegovi roditelji obavili svoj posao njegovog odgoja, i da shvati da, kao odrasla, zdrava i prava osoba, on treba da bude sposoban da živi samostalno. Nije li to minimum razuma koji bi odrasla osoba trebalo da ima? Ako neko zaista poseduje razum, tad ne bi trebalo da može da džabalebari na grbači svojih roditelja; trebalo bi da se pribojava tuđeg podsmeha, toga da će biti posramljen. Prema tome, da li neko ko voli udobnost i mrzi rad poseduje razum? (Ne poseduje.) Taj uvek nešto želi zabadava; neće nikad da preuzme odgovornost, želi da mu slatkiši naprosto padnu s neba pravo u usta; uvek bi da dobije tri pristojna obroka dnevno, da ga neko opslužuje, a da se on prepušta užicima – hteo bi ukusnu hranu i piće bez i najmanjeg rada. Nije li ovo način na koji razmišlja parazit? I da li ljudi koji su paraziti poseduju savest i razum? Imaju li dostojanstvo i integritet? Ni slučajno. Svi su oni nesposobnjakovići koji bi hleba bez motike, svi su redom zveri bez savesti ili razuma. Niko od njih nije podoban da ostane u Božjoj kući” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (8)”). Iz Božjih reči sam naučila da se ljudi koji imaju savest i razum, celim bićem unose u dužnost i daju sve od sebe za dužnost i da budu odgovorni, dok oni nesposobnjakovići kojima nedostaje normalna ljudskost, nisu čak ni spremni da pate ili da trpe nelagodu i oni samo izvode trikove i snalaze se, ne razmišljajući nimalo o odgovornosti ili obavezama. Čak i ako im Bog podari kov i talente i priliku da obavljaju dužnost, pošto ništa ne uče i uvek hoće da uživaju u telesnom komforu i ne osećaju nikakvu odgovornost, na kraju neće moći ništa da rade i postaće beskorisni. Smatrala sam da sam ja nalik tim bezvrednim ljudima koje Bog opisuje. Posle moje smene, crkva me je zadužila da radim na tekstovima, što je bila prilika da se pokajem, ali nisam znala da to cenim, već sam zadržala taj stav nesposobnjakovića prema dužnosti. Bila sam vrlo svesna da sam bila aljkava prema problemima, ali nisam htela da se popravim niti da uložim više psihičkog truda niti vremena za razmišljanje. Zbog toga, nisam uopšte napredovala u dužnosti. To je i mene baš mučilo. Zašto sam se sklanjala od svake teškoće i krila od bilo kakvih nedaća?

Jednom sam tokom predanosti pročitala neke Božje reči koje su mi pomogle da donekle razumem koren ovog problema. Božje reči kažu: „Danas ne veruješ Mojim rečima i ne obraćaš pažnju na njih; kad dođe dan da se ovo delo proširi i da ga u celosti sagledaš, kajaćeš se i u tom trenutku ostaćeš bez reči. Blagoslova ima, ali ti ne znaš da uživaš u njima, postoji i istina, ali ti ka njoj ne stremiš. Zar time ne navlačiš prezir na sebe? Iako sledeći korak Božjeg dela tek treba da otpočne, danas nema ničeg dodatnog u vezi sa zahtevima koji se pred tebe postavljaju i sa onim što se od tebe traži da proživiš. Toliko ima posla i toliko istina; zar oni ne zavređuju da ih spoznaš? Zar Božja grdnja i sud nisu u stanju da probude tvoj duh? Zar Božja grdnja i sud ne mogu da te nateraju da omrzneš sebe? Zar se zadovoljavaš životom pod uticajem Sotone, u miru i radosti, i sa ponešto telesne utehe? Nisi li ti najniži od svih ljudi? Niko nije gluplji od onih koji su spasenje videli, ali ne tragaju za tim da ga zadobiju; to su ljudi koji se naslađuju telesnim stvarima i uživaju u Sotoni. Nadaš se da tvoja vera u Boga neće pred tebe postavljati nikakve izazove ni stradanja, pa čak ni najmanje poteškoće. Uvek stremiš ka bezvrednim stvarima i ne pridaješ nikakvu vrednost životu, već umesto toga daješ prednost svojim ekstravagantnim mislima, a ne istini. Tako si bezvredan! Živiš kao svinja – kakva je razlika između tebe i svinja ili pasa? Nisu li svi oni koji ne streme ka istini, već vole samo telo, isto što i zveri? Nisu li svi oni mrtvaci bez duha isto što i hodajući leševi? Koliko je reči izgovoreno među vama? Da li je među vama tek malo toga urađeno? Koliko sam vam toga pružio? Pa zašto to onda nisi zadobio? Na šta se tačno žališ? Nije li to što ništa nisi stekao posledica tvoje prevelike ljubavi prema telu? I nije li to posledica tvojih, preterano neumerenih misli? Nije li to zato što si isuviše glup? Ako nisi u stanju da stekneš ove blagoslove, možeš li Boga da kriviš što te nije spasao? (…) Da li u takvoj kukavici kao što si ti, koja uvek stremi ka onom telesnom, ima bar malo srca, bar malo duha? Zar ti nisi zver? Nudim ti istiniti put, ne tražeći ništa zauzvrat, ali ti ipak ne stremiš ka njemu. Da li si ti od onih koji veruju u Boga? Darujem te stvarnim ljudskim životom, ali ti ipak ne stremiš ka njemu. Zar se baš nimalo ne razlikuješ od svinje ili psa? Svinje ne streme ka ljudskom životu, one ne streme ka očišćenju i ne razumeju šta je život. Svakoga dana, nakon što pojedu svoje sledovanje, one naprosto spavaju. Dao sam ti istiniti put, ali ti ga ipak nisi zadobio: ostao si praznih ruku. Želiš li da i dalje ovako živiš, životom svinje? U čemu je značaj toga da takvi ljudi uopšte budu živi? Tvoj život je prostački i dostojan prezrenja, živiš usred prljavštine i raskalašno, i ne tragaš ni za kakvim ciljevima; nije li tvoj život najprostačkiji od svih? Imaš drskosti da pogledaš Boga? Nastaviš li da stvari doživljavaš na ovaj način, zar nećeš na kraju ostati bez ičega? Ponuđen ti je istiniti put, a da li ćeš ga naposletku zaista i zadobiti, to zavisi od tvoje lične težnje” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”). Stalno sam iščitavala ovaj odlomak. Kad god bih pročitala reči, pre svega „zveri”, „svinja ili pas”, i „prostački”, kao da bih dobila šamar. Pitala sam se: „Zašto ja uopšte verujem u Boga? Da bih uživala u komforu? Zašto težim nekim bednim stvarima u životu, čak i nakon toliko pročitanih Božjih reči?” Osećala sam da me je Sotona baš duboko iskvario. Sotonske filozofije poput „U životu je bitno samo jesti i odevati se”, „Iskoristi dan za zadovoljstvo, život je prekratak”, i „Današnje vino pij danas, a o sutrašnjem danu brini sutra” bile su reči po kojima sam živela. Telesni komfor i uživanje bile su glavne teme mog traganja u životu. Setila sam se da su svi moji drugovi iz razreda učili kao ludi pred prijemni za srednju školu, ali meni je to bilo previše stresno, pa sam išla na igralište da se opustim. Smatrala sam da treba dobro da se ophodim prema sebi i da uživam u svakom trenutku koji dođe, šta god bilo sutra. Drugovi iz razreda su rekli da sam baš opuštena i mislila sam da treba tako živeti. Svakog dana sam bila srećna, bez stresa i briga. Takav sam život želela. Nisam promenila pogled na svet kad sam postala vernik i preuzela dužnost. Kad bi naišlo nešto komplikovano ili teško, mislila bih da je to gnjavaža i htela bih da to izbegnem, nespremna za iole fizičke nelagode i naprezanja. Dopadalo mi se da ništa ne radim, da se slobodno vrzmam okolo. Ali šta sam zadobila takvim načinom života? Nisam napredovala u dužnosti i gubila sam svoj karakter i svoje dostojanstvo jer sam bila neodgovorna i kočila sam rad crkve. Bog je bio zgrožen, a braća i sestre su se nervirali. Takva sotonska gledišta u vezi opstanka su mnogo štetna. Ovakvim načinom života ostala sam bez integriteta i dostojanstva, kao zver, potpuno besposlena, bez ikakvih životnih ciljeva. Kako podlo! U stvarnosti, kad sam nailazila na teškoće, bila je Božja namera da ja iskoristim tu situaciju da tražim istinu i da shvatim i zadobijem istinu. Ali ja to nisam cenila i toliko sam prilika protraćila da zadobijem istinu. Biblija kaže: „Udobnost će budale doći glave” (Priče Solomonove 1:32). Baš tako. Božje reči takođe kažu: „Čovekovo telo je kao zmija: njegova suština je da škodi čovekovom životu – a kada sve bude po njegovom, tvoj život će biti izgubljen” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Jedino voleti Boga znači istinski verovati u Boga”). Razmišljajući kako sam iznova i iznova olako shvatala dužnost, traćila toliko dragocenih trenutaka, baš sam se uznemirila i počela sam da plačem neprestano. Smatrala sam da mnogo dugujem Bogu. Duboko sam se kajala i žalila sam što sam činila toliko zla. Sve su to mrlje na mom putu vere u Boga koje se nikad ne mogu oprati i zauvek ću žaliti zbog toga! Prezirala sam samu sebe iz dna duše. Pomolila sam se, uplakana: „Bože, razočarala sam Te. Godinama sam vernik koji nikad nije tragao za istinom, samo za prolaznim telesnim uživanjima. Tako sam pokvarena! Bože, konačno sam uvidela suštinu tela i mada možda nikad neću moći da se iskupim za svoje prestupe, želim da se pokajem, da tragam za istinom i počnem ispočetka.”

Jedna sestra mi je kasnije poslala odlomak Božjih reči u kom sam našla put primene i ulaska. Božje reči kažu: „Kada ljudi imaju misli, imaju šta da izaberu. Ako im se nešto desi i pogrešno izaberu, treba da se preokrenu i da ispravno izaberu; nikako ne smeju da se drže svoje greške. Takvi ljudi su pametni. Ali ako znaju da su pogrešno izabrali, a ne preokrenu se, onda su neko ko ne voli istinu i takva osoba ne želi Boga istinski. Recimo, na primer, da želiš da budeš površan kada obavljaš svoju dužnost. Pokušavaš da zabušavaš i da izbegneš Božje ispitivanje. U takvim trenucima požuri da staneš pred Boga da se pomoliš i razmisliš da li je to bio pravi način da postupiš. Zatim razmisli o sledećem: ’Zašto verujem u Boga? Takva površnost može da prođe kod ljudi, ali da li će proći kod Boga? Štaviše, moja vera u Boga nije tu da bih zabušavao – tu je da bih bio spašen. Takvo moje ponašanje nije izraz normalne ljudskosti, niti Bog to voli. Mogao bih da zabušavam i radim šta hoću u spoljnom svetu, ali sada sam u Božjoj kući, pod neprikosnovenošću Božjom, pod proverom Božjeg pogleda. Ja sam čovek, moram da postupam po svojoj savesti, ne mogu da radim šta hoću. Moram da postupam u skladu sa Božjim rečima, ne smem da budem površan, ne mogu da zabušavam. Šta onda da radim a da ne zabušavam, niti da budem površan? Moram da se potrudim. Upravo sada sam osetio da mi je isuviše teško da tako radim, želeo sam da izbegnem teškoće, ali sada mi je jasno: možda je mnogo teško da se tako radi, ali je efikasno, i to je pravi način na koji se radi’. Kada radiš i još uvek strahuješ od teškoća, u takvim trenucima moraš da se moliš Bogu: ’O, Bože! Lenj sam i prepreden, preklinjem Te da me dovedeš u red, da me prekoriš, tako da to osetim u svojoj savesti i da se postidim. Ne želim da budem površan. Preklinjem Te da me usmeravaš i da me prosvetiš, da mi pokažeš moju buntovnost i ružnoću’. Kada se tako moliš, razmišljaš i pokušavaš da spoznaš sebe, to će izazvati osećaj žaljenja i moći ćeš da mrziš svoju ružnoću i tvoje pogrešno stanje će početi da se menja i bićeš sposoban da duboko razmišljaš o tome i kažeš sebi: ’Zašto sam površan? Zašto uvek pokušavam da zabušavam? Takvo ponašanje lišeno je bilo kakve savesti ili razuma – da li sam još uvek neko ko veruje u Boga? Zašto ne shvatam stvari ozbiljno? Zar ne treba samo da uložim malo više vremena i truda? To nije veliki teret. To je ono što treba da radim; ako čak ni to ne mogu, da li sam dostojan da se nazovem ljudskim bićem?’ Posledica toga će biti da ćeš doneti odluku i zakleti se: ’O, Bože! Izneverio sam Te, zaista sam isuviše iskvaren, nesavestan i nerazuman, nemam ljudskosti, želim da se pokajem. Preklinjem Te da mi oprostiš, obećavam da ću se promeniti. Ako se ne pokajem, hoću da me kazniš’. Posle toga će se tvoj način razmišljanja promeniti i počećeš da se menjaš. Postupaćeš i obavljaćeš svoje dužnosti savesno, manje površno i moći ćeš da patiš i da platiš cenu. Osetićeš da je divno obavljati svoju dužnost na taj način, i u srcu će ti vladati mir i radost” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Negovanje Božjih reči predstavlja temelj vere u Boga”). Uvidela sam iz Božjih reči da je osnovna odgovornost nas kao ljudi, da se unesemo u svoju dužnost. Koliko god da je teško, bilo jednostavno ili komplikovano, treba da izvršavamo svoja zaduženja i da to radimo ozbiljno i svesrdno. Treba da radimo sve što možemo. To je ispravan stav prema dužnosti. Božje reči takođe ukazuju na put primene za nas. Kada shvatimo da želimo da postanemo podmukli i nepouzdani, moramo da prihvatimo Božje ispitivanje, da se molimo i pobunimo protiv tela. Razmišljajući o Božjim rečima, mogla sam da osetim Njegovo razumevanje i sažaljenje za ljude. On tako jasno govori o ovim putevima za primenu i za ulazak kako bismo proživeli ljudsko obličje. Kad sam shvatila Božju nameru i zahteve, pomolila sam se i svesno sam se pobunila protiv svog tela.

Jednom, kad sam opet naišla na nezgodan problem i imala potrebu da se provučem i samo otaljam stvar, pomolila sam se: „Bože, razmišljam da opet budem nepouzdana u dužnosti, ali to nije način na koji želim da joj pristupim. Molim Te da me vodiš da se pobunim protiv tela, da primenjujem istinu i dobro obavljam dužnost.” Nakon molitve, palo mi je na pamet da iako možda drugi ljudi neće videti da sam podmukla i nepouzdana, Bog će videti. On bi video da li primenjujem istinu ili nastavljam da sledim telo. Onda sam utišala srce da razmotrim to i neka načela su mi, a da nisam ni bila svesna toga, postala jasna. Problem je bio vrlo brzo rešen. Nakon nekoliko takvih primenjivanja, osećala sam spokoj u srcu i da je to odličan način da obavljam dužnost. Takođe, ti trenuci panike oko smenjivanja sa dužnosti koje sam imala u prošlosti su nestali.

Hvala Bogu! To što sam mogla donekle da se promenim, za mene je bilo Božje spasenje, i malo po malo sam se probudila kroz Božji sud i opskrbu Njegovih reči.