Otac mi je umro od bolesti kada sam imala 15 godina i naša porodica je izgubila svoj oslonac. To jednostavno nisam mogla da prihvatim. Osećala sam se kao da se nebo urušilo. Ni moja mama nije mogla da se nosi s tim te se jako razbolela i imala visoku temperaturu pet dana. Niko od rođaka nije došao da nas obiđe u strahu da će morati da nam pomogne. Pomogla sam svojoj bolesnoj majci da dođe do bolnice, a ona se srušila na klupu. Niko nije prišao da pomogne i pala sam u očaj. Pomislila sam: „Otac samo što mi je umro. Šta bismo radile sestra i ja kada bi se i majci nešto desilo?” Kasnije, neko nam je propovedao jevanđelje Gospoda Isusa. Uz blagodat Gospoda, moja mama se oporavila nakon samo dva okupljanja. Tako smo počeli da verujemo u Gospoda. Kada sam videla kako su Ga razapeli da bi se iskupio za čovečanstvo, ganula me je Božja velika ljubav. Gospod je rekao Svojim apostolima: „Pođite za mnom” (Matej 4:19). „Ovo sam vam rekao da imate mir u meni. U svetu ćete imati nevolju, ali vi budite hrabri; ja sam pobedio svet” (Jovan 16:33). Ove reči su me mnogo utešile. Naročito kada sam čula za misionare sa zapada koji su posvetili svoje živote Gospodu, osetila sam se nadahnuto, te sam se zavetovala Gospodu da ću se dati za Njega i propovedati jevanđelje! Tada, ništa u životu nije delovalo da ima ikakvog smisla. Jedino je slediti Gospoda, raditi za Njega i dovoditi ljude pred Njega bilo značajno i vredno truda. Radovala sam se danu kada bih mogla da odem od kuće da propovedam i radim za Gospoda. Na molitvenom sastanku sam se molila Gospodu i rekla Mu svoju želju. Moja mama je bila tu u to vreme. Kada smo stigle kući, izgrdila me je govoreći: „Kako možeš da budeš tako glupa? Zašto si rekla tako nešto? U redu je da veruješ u Gospoda, ali ne možeš da zapostaviš učenje. Moraš da se koncentrišeš na školu. Naši rođaci će ti se diviti samo ako si uspešna.” Ovo me je nateralo da se preispitam. Pomislila sam: „U pravu je. Moja porodica se uzda u mene. Ako napustim školu i odem da propovedam jevanđelje povrediću svoju majku. Veoma joj je bilo teško da nas izdržava, ne mogu da joj nanesem još bola.” Stoga sam nastavila da idem u školu i da pohađam okupljanja i propovedi i zakopala sam svoju želju da idem da propovedam i radim za Gospoda.

U julu 2001. godine samo što sam uradila prijemni ispit za fakultet kada sam upoznala neke ljude koji šire jevanđelje carstva nebeskog. Moja sestra i ja smo pročitale reči Svemogućeg Boga i znale smo da je On taj Gospod koji se vratio da izrazi istinu i izvrši delo suda počevši od Božje kuće i da pročisti i spase ljude jednom zasvagda. Bila sam oduševljena. Gospod kog sam dugo čekala se konačno vratio i da čujem Njegov sopstveni glas i da me On lično vodi i spasi je bila Njegova velika blagodat! Nekada sam zavidela Gospodovim apostolima kada sam čitala Bibliju jer su mogli da čuju Njegova učenja u svako doba. Nisam mogla ni da pomislim da ću i ja biti te sreće. Razmišljajući o svim ljudima koji su žudeli da se Gospod pojavi, ali nisu znali da se vratio, i o tome da sam ja saznala ove divne vesti pre njih, znala sam da moram da širim jevanđelje carstva nebeskog. Pomislila sam: „Bilo bi sjajno kad ne bih upala na fakultet. Onda bih imala dobar razlog da kažem mami da idem da propovedam i služim Bogu.”

Više od nedelju dana kasnije, otišla sam po rezultate prijemnog. Moj profesor mi je veselo rekao da sam upala na dobar fakultet. Drugovi iz razreda su me hvalili: „Samo desetoro od hiljade njih je izabrano iz naše provincije. Stvarno ti svaka čast što si upisala taj fakultet.” Kada sam čula da su profesor i drugovi rekli sve to, osećala sam se rastrzano, zato što sam mislila da ću ako padnem na prijemnom moći da propovedam jevanđelje. Ali sada kad je i moja mama saznala da sam upala na fakultet, usprotiviće se još više toj ideji. Kada sam stigla kući, mama nije mogla da skine osmeh sa lica, ali ja sam se osećala grozno. Tolike godine sam jedva čekala da Gospod dođe i sve nas povede na nebo. Sada kada je došao, izražavajući istine da nas lično spase, nisam htela da propustim tako retku priliku. Kada su naši rođaci saznali za prijemni, svi su došli da mi čestitaju i da mi laskaju. Ali pomislila sam: „Svi su oni takvi foliranti. Kad mi je umro tata niko od njih nije došao da nas obiđe. Sada kada sam upisala fakultet, svi su došli. Samo se nadaju tome da ako ja uspem jednog dana da će im to popraviti ugled.” Što sam više gledala kako se „brinu” za mene to sam više uviđala kako su ljudi hiroviti. Ali moja mama je tako veselo ćaskala sa njima, znala sam koliko je ponosna na mene što sam upisala fakultet i što je sad ljudi poštuju zbog mene. Kad bih izabrala da ne idem na fakultet, ona bi bila očajna i naši rođaci bi opet gledali na nas sa visine. Kada sam razmišljala o tome koliko je moja mama patila zbog načina na koji su se rođaci ophodili prema nama, pomislila sam: „Mami je bilo tako teško da nas odgaja. Ako ne budem radila ono što ona želi, zaista ću je izneveriti. Moje srce želi da zadovolji Boga, ali ne mogu tako da povredim svoju mamu.” I tako sam osećala da nemam izbora: Morala sam da idem na fakultet. Kada sam krenula na fakultet, uočila sam veliki jaz između siromašnih i bogatih studenata. Oni iz bogatih porodica su gledali sa visine na one iz siromašnih i naređivali im. Posle samo dve nedelje vojne obuke, dva instruktora su počela da izlaze sa nekoliko lepih devojaka iz razreda. A kada bi nekom iz razreda bio rođendan svi bi se trudili da nadmaše jedni druge sa poklonima. Izlazili su na skupe ručkove i delovalo mi je da moji drugovi iz razreda samo zavaravaju i iskorišćavaju jedni druge. Nije tu bilo pravog prijateljstva. Gadilo mi se sve to. Nisam mogla ni da pomislim u šta bih se pretvorila posle četiri godine studija. U tom trenutku, počeli su još više da mi nedostaju crkveni život i ostali članovi crkve. Toliko sam želela da napustim fakultet i da im se vratim.

Nakon više od tri meseca borbe na fakultetu, došlo je vreme za zimski raspust. Donela sam odluku da se suočim sa mamom kada dođem kući i kažem joj da napuštam fakultet. Prvog dana kod kuće, pustila sam himnu Božjih reči: „Čista i neukaljana ljubav.” „’Ljubav’ se odnosi na privrženost koja je čista i neukaljana, kad srcem voliš, osećaš i razmišljaš. U ljubavi nema uslovljavanja, nema prepreka ni udaljenosti. U ljubavi nema sumnje, nema prevare ni lukavstva. U ljubavi nema nagodbe, niti ičega što je nečisto. Ako voliš, ti nećeš varati, nećeš se žaliti, nećeš izdati, niti se buniti, nećeš iznuđivati, niti gledati šta ćeš i koliko steći. ’Ljubav’ se odnosi na privrženost koja je čista i neukaljana, kad srcem voliš, osećaš i razmišljaš. U ljubavi nema uslovljavanja, nema prepreka ni udaljenosti. U ljubavi nema sumnje, nema prevare ni lukavstva. U ljubavi nema nagodbe, niti ičega što je nečisto. Ako voliš, rado ćeš se posvetiti, rado ćeš podneti nedaće, bićeš u skladu sa Mnom, zarad Mene ćeš ostaviti sve što imaš, odreći ćeš se porodice, budućnosti, mladosti i braka. Kad to ne bi učinio, tvoja ljubav uopšte ne bi ni bila ljubav, već prevara i izdajstvo!” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Mnogi su pozvani, ali malo je odabranih”). Božje reči su mi uzburkale dušu. Osećala sam oduševljenje, ali i kajanje. Donela sam odluku da sledim Boga celog života, da tražim da spoznam i volim Boga. U ljubavi nema prevare i izdaje. Da Ga stvarno volim, posvetila bih Mu se i odrekla se svega zarad Njega. Ali sve su to bile samo reči. Kada je došlo do toga, mislila sam samo na svoju porodicu i njihova osećanja. Nisam volela Boga. Prevarila sam Ga i izdala.

Onda sam počitala odlomak Božjih reči: „Za svakoga ko teži ljubavi prema Bogu, ne postoje nedostižne istine i ne postoji pravda za koju ne može čvrsto da se zauzme. Kako treba da proživiš svoj život? Kako treba da voliš Boga i kako da tom svojom ljubavlju udovoljiš Njegovim namerama? Od toga nema preče stvari u tvom životu. Pre svega, moraš posedovati takve težnje i istrajnost, i ne treba da nalikuješ onim beskičmenjacima i slabićima. Moraš naučiti da doživljavaš smisleni život i smislene istine, te pa u tom smislu prema sebi ne treba da se odnosiš površno. Život će kraj tebe prohujati, a da ti toga nećeš ni biti svestan; da li ćeš nakon toga imati još neku priliku da voliš Boga? Može li čovek da voli Boga nakon smrti? Moraš da imaš iste težnje i istu savest kao Petar; tvoj život mora biti smislen i ne smeš se poigravati sa sobom. Kao ljudsko biće i osoba koja traga za Bogom, moraš biti u stanju da pažljivo razmisliš o svom stavu prema životu, o tome kako da sebe ponudiš Bogu, kako da tvoja vera u Boga bude smislenija i kako da, pošto Ga već voliš, tvoja ljubav prema Bogu bude čistija, lepša i bolja” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”). Osetila sam Božju nadu za čoveka u Njegovim rečima. Takva je retkost spoznati Boga tokom života. Pre dve hiljade godina, apostoli Gospoda su upoznali Boga i sad je Bog meni nudio retku priliku da Ga sledim i da tražim da Ga spoznam i volim. Kad ne bih mogla da prevaziđem porodične veze, u strahu da ne povredim mamu i nastavim da idem zemaljskom stazom Sotone, ne bih li onda traćila svoje vreme? Božje delo ne čeka na čoveka i Njegovo delo na zemlji traje kratko. Ako pustim da prođe pored mene, nikad ga neću ponovo naći. Setila sam se Petra. Njegovi roditelji su hteli da postane činovnik ali njega nisu kočile porodične veze. Odabrao je da sledi boga i tražio je da voli Boga i Gospod ga je usavršio. Iako nisam mogla da se poredim sa Petrom, znala sam da treba da tražim da spoznam i volim Boga kao što je on uradio. Takav život bi bio najsmisleniji. Posle toga nisam osećala da me koče porodične veze i odlučila sam da ovog puta zadovoljim Boga!

Dan pred nastavak studija, veoma ozbiljno sam rekla mami da se ne vraćam tamo. Izgrdila me je: „Znam da želiš da napustiš studije zarad Boga, ali ne možeš, pa jednostavno zaboravi na to!” Rekla sam: „Bog nas je sve stvorio. Trebalo bi da Mu se klanjamo. To je ispravno. Biblija nas takođe uči: ’Nemojte voleti svet niti ono što je u svetu. Ako neko voli svet, u njemu nema ljubavi prema Ocu’ (1. Jovanova 2:15). Oni koji veruju u Boga ne bi trebalo da hode zemaljskom stazom u potrazi za izgledima u budućnosti. To nije Božja volja. Želim da sledim Boga i izvršim svoju dužnost.” Onda je moja mama rekla: „Druge porodice imaju više novca od nas. Oni mogu da provode sve svoje vreme služeći Gospodu ako žele. Tvoj otac je umro mlad, mi nemamo novca i naši rođaci nas gledaju s visine. Šta sam ja sve propatila svih ovih godina? To sam radila da bi ti mogla da upišeš fakultet, budeš uspešna i da imaš dobar život! Bilo je tako teško. Skoro si stigla do cilja, ali želiš da odustaneš od trke. Kako si mogla da me tako povrediš?” Počela sam da posustajem kad je ovo rekla. Pomislila sam: „U pravu je. Ako idem na fakultet, naći ću dobar posao i imaćemo novca, pa mamu neće više gledati s visine.” Ali onda sam pomislila: „Mogu da budem dobro situirana i da se drugi ugledaju na mene, ali kada se Božje delo završi, ovaj Sotonin svet će biti uništen i samo će Hristovo carstvo ostati. Svo uživanje i taština će pasti u vodu.” I onda sam rekla mami: „Mi smo na ovoj zemlji samo gosti. Kako god dobro živeli, kad se Božje delo spasenja završi nastaće velike katastrofe i naši životi će biti uništeni. Novac neće igrati nikakvu ulogu. Gospod Isus je rekao: ’Šta vredi čoveku da zadobije i sav svet, a životu svom naudi? Ili, šta čovek može dati u zamenu za svoj život?’ (Matej 16:26).” Moja mama me je prekinula rečima: „Ne protivim se tvojoj veri u Boga. Samo nemoj da shvataš to preozbiljno. Veruj u Boga slobodno, ali ne odustaj od sveta, inače kako misliš srećno da živiš? Kako sam mogla obe da vas odgajam bez novca?” Kada je ovo rekla, shvatila sam da je njena vera samo na papiru. Sedela je na dve stolice, želeći blagoslove i od Boga i od sveta. Nastavila sam rečima: „Bez Božjeg blagoslova ljudi ne mogu da zarade novac koliko god vredno radili. Bog odllučuje koliko novca imamo, a bez istine je sve ionako beznačajno.” Ali nije htela da sluša i odlučno se usprotivila mojim željama. Onda je pozvala mog rođaka i tetku i zamolila ih da popričaju sa mnom. Baš me je uznemirilo što sam videla da mama ne odustaje. Upitala sam se: „Zašto ne shvata?” Nisam imala pojma šta će se sledeće desiti, pa sam se tiho pomolila Bogu zamolivši Ga da mi pomogne da ostanem jaka šta god da se desi.

Moja mama je dovela u kuću sve rođake koje je uspela da nađe. Čim je moj ujak stigao, rekao je ljutito: „Šta ti znači sve to sa Bogom? Previše si mlada za takvo sujeverje!” Moja tetka je rekla: „Tvoja mama ti želi samo najbolje.” Svi su se okomili na mene. Znala sam da su ateisti i da me neće slušati, ali bilo bi još veće bogohuljenje kad bih nešto rekla, tako da sam ćutala. Odjednom, moj ujak se okrenuo i rekao mojoj mami: „Ona veruje u Boga jer se boji da će umreti u katastrofama, pusti je da umre pre katastrofa. Zovi policiju i neka je izlupaju električnim pendrecima da vidimo da li će i onda da veruje!” Nikad ne bih ni pomislila da bi moj ujak mogao da kaže ovako nešto. Pomislila sam: „Je l’ ovo moj rođak ili đavo?” Na moje iznenađenje, moja mama je stala na njihovu stranu i pridružila im se govoreći: „Nju treba dovesti u red, tako je neposlušna!” Videvši da je stala na njihovu stranu u želji da me natera da odbacim veru, srce mi se slomilo. Onda se moj rođak oglasio rekavši: „Ako prestaneš sa verom i fokusiraš se na fakultet, onda ćemo ti svi pomoći. Vodićemo računa o tvojoj mami i pomoći ćemo tvojoj sestri da nađe dobar posao. Ali ako nastaviš sa verom onda ćemo prekinuti sve odnose sa tvojom porodicom i od sad, šta god da se desi, nećemo pomoći nikom od vas. Više nećemo biti u srodstvu. Pažljivo razmisli!” Hteo je da me namami da se odreknem Hrista. A sve vreme dok sam bila u srednjoj školi, niko od njih nam nije pomagao! Sada kada želim da sledim Boga i da idem pravim putem, oni svi dolaze da me spreče mameći me „lepim” rečima. Bio je to Sotonin plan i nisam htela da nasednem. Ali onda sam pomislila: „Ako se zaista ne vratim na fakultet, mama će biti tako povređena. Dovoljno je patila. Kako ću živeti sa saznanjem da sam joj izazvala još više bola?” Onda sam se tiho pomolila Bogu. Rekla sam: „Dragi Bože, ne želim da Te napustim. Znam da je ispravan put da Te sledim i da tragam za istinom, ali osećam se rastrzano kada pomislim na mamu. Ne znam šta da radim. Pomozi mi, molim Te.” Posle toga sam se setila reči Svemogućeg Boga: „Bog određuje količinu patnje koju neko mora da podnese i razdaljinu koju mora da pređe na svom putu i da niko zaista ne može da pomogne nikome drugom” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Put… (6)”). Odjednom sam razumela. „Da,” pomislila sam. „Bog odlučuje koliko će neko da pati. To nije do nas i ja ne mogu da sprečim maminu patnju samo tako što ću zarađivati i davati joj brdo novca. Koren našeg bola je Sotonina iskvarenost i svi Sotonini otrovi i divlje žudnje koje nosimo u sebi. Ako ljudi sada ne poštuju Boga i ne prihvataju Njegov sud da se pročiste, nikad se neće osloboditi bola. Ali ako ljudi veruju u Boga i tragaju za istinom, onda čak i ako im je život težak, uz Božje reči i Njegov blagoslov, imaće najsrećniji život. Nekad sam mislila da ako mnogo učim, zaradim mnogo novca i zaslužim poštovanje drugih, olakšaću maminu patnju. Ali to je bilo besmisleno. Zamalo da upadnem u Sotoninu zamku.” Ove misli su mi ojačale odluku. Koliko god da su bogohulili i klevetali Boga, srce mi je ostajalo tiho pred Bogom, sve vreme Ga pozivajući. Mama se naljutila videvši da ništa ne govorim. Gurnula me je i bacila na krevet. Šokiralo me je što je u stanju da mi to uradi. Mnogo sam se potresla i počela sam da plačem. Ali sve vreme sam se i dalje tiho molila Bogu, moleći Ga za snagu da bih mogla da Mu svedočim i da ne odustanem. Setila sam se šta je Gospod jednom rekao: „Ko ne uzima svoj krst i ne sledi me, nije dostojan mene” (Matej 10:38). A Svemogući Bog kaže: „Treba da imaju istrajnost da nastave putem istine koji su sada izabrali – da ostvare svoju želju da čitave svoje živote daju za Mene. Ne bi trebalo da budu bez istine niti da skrivaju licemerje i nepravednost – trebalo bi da sa ispravnim stavom čvrsto stoje. Ne treba samo da lutaju, već treba da poseduju duh odvažnosti da se žrtvuju i da se bore za pravdu i istinu. Mladi ljudi treba da imaju hrabrosti da ne podležu ugnjetavanju sila tame i da preobraze značaj svog postojanja” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Reči upućene mladima i starima”). Božje reči su mi dale veru i snagu i samopuzdanje da se držim puta koji sam odabrala.

Mama nije odlazila da radi na pijaci, već je ostala kod kuće da nadgleda mene i moju sestru kao kobac. Preturala je po mojim stvarima da nađe knjigu Božjih reči i kasete sa himnama i rekla je ljutito: „Od sad pa na dalje, nijedna ni druga ne smete da idete na okupljanja. Biću uz vas gde god da pođete. Pronaći ću mesto vašeg okupljanja.” Osećala sam se kao u kućnom pritvoru. Ostala sam bez slobode u rođenoj kući. Nisam mogla da čitam Božje reči i nisam se usuđivala da pričam sa sestrom o našoj veri, a kamoli da živim crkvenim životom. Bilo je veoma uznemirujuće. I dalje sam se molila Bogu, moleći Ga da nam pokaže izlaz iz ovoga. Nekoliko dana kasnije, dok je mama bila u toaletu, a sestra držala stražu, ja sam zgrabila svoju knjigu Božjih reči i kasete sa himnama i otrčala do kuće sestre Tang, koja je bila poglavar naše crkve. Rekla sam joj šta se desilo i šta mislim o tome. Rekla sam: „Znam iz reči Svemogućeg Boga da je slediti Boga put svetlosti do spasenja. Želim da obavim svoju crkvenu dužnost, ali mi mama brani. Moja sestra i ja ne smemo da dolazimo na okupljanja. Zašto nam se sve ovo dešava?” Sestra Tang je onda strpljivo podelila sa mnom sledeće: „Pritisak članova porodice je zapravo Sotonino ometanje i manipulacija. Želimo da se damo Bogu, ali Sotona koristi naše porodice da nas spreči i koristi naše slabosti da nas napadne tako da izdamo Boga i ne budemo spaseni. Treba da se uzdamo u Boga da ćemo prozreti njegove planove.” Onda mi je pročitala odlomak Božjih reči: „Svaki korak dela Božjeg koji se dešava u ljudima spolja deluje kao da se radi o interakciji između ljudi, kao da je nastao od ljudskog uređenja ili ljudskog ometanja. Ali iza scene, svaki korak dela, i sve što se dešava, jeste Sotonina opklada pred Bogom, i zahteva od ljudi da budu postojani u svom svedočenju o Bogu. Na primer, kada je Jov bio kušan, Sotona se iza scene kladio sa Bogom, a ono što se dogodilo Jovu bilo je ljudsko delo ili uplitanje ljudi. Iza svakog koraka dela koje Bog obavlja u vama nalazi se Sotonina opklada sa Bogom – iza svega toga je bitka. (…) Kada se Bog i Sotona bore u duhovnom carstvu, kako da zadovoljiš Boga i kako da ostaneš čvrst u svom svedočenju o Njemu? Trebalo bi da znaš da je sve što ti se dešava jedna velika kušnja i trenutak kada si potreban Bogu da svedočiš” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Jedino voleti Boga znači istinski verovati u Boga”). Ove reči su mi pokazale da ako želim da sledim Hrista u ovom mračnom i zlom svetu da to onda neće biti lako. Bio bi ispunjen duhovnim bitkama i teškim izborima. Svemogući Bog sad obavlja delo suda, poslednju i presudnu etapu pročišćenja i spasenja ljudi. Bog se nada da će svi dobiti Njegovu istinu i život, da će biti spaseni i da će preživeti. Ali On ne primorava ljude, već ih pušta da sami biraju. Moja mama je htela da idem na fakultet, da učim i budem uspešna. Ali nije shvatala istinu. Omeli su je Sotonini otrovi i nije mogla da uvidi prazninu takvih težnji. Nisam mogla da je poslušam i izaberem pogrešan put. Sestra Tang je nastavila rečima: „Vidiš kako je besmisleo tragati za znanjem i odlučila si da se daš za Boga i izabrala si put traganja za istinom. Ovo je Bogu prihvatljivo. Ali, put kojim ćeš da kreneš u životu je u potpunosti tvoja odluka i moraš se moliti i tragati više.” Pomislila sam: „Da. Možda sam odlučna da sledim Hrista, ali mama me nadgleda kao kobac, rekavši da želi da sazna gde nam je mesto okupljanja. Ako se ne vratim na fakultet, sigurno će napraviti probleme braći i sestrama.” Tako da sam joj rekla da se vraćam na fakultet.

Kada sam stigla tamo, podnela sam zahtev za obustavu studija što su mi i odobrili. Ali, moja mama nije odobrila. Samo je plakala i govorila koliko je propatila i kako je bilo teško odgajati mene i moju sestru. Baš me je potreslo da je gledam ovakvu i pomislila sam: „Mama se stvarno namučila da nas odgoji, a ja joj se nisam odužila. Ako ne postupim kako ona želi, zar neću ispasti nezahvalna ćerka?” Užurbano sam se pomolila Bogu rečima: „Dragi Bože, šta da radim? Molim Te, pomozi mi.” Baš tada mi je na pamet pao odlomak Božjih reči: „Kada nastupi prolećna toplina i cveće procveta, kada sve pod nebom bude prekriveno zelenilom i sve stvari na zemlji budu na svom mestu, tada će svi ljudi i stvari postepeno ući u Božju grdnju i tada će se celokupno Božje delo na zemlji završiti. Bog više neće delovati, niti će živeti na zemlji, jer će Božje veliko delo biti ostvareno. Zar su ljudi nesposobni da u ovako kratkom vremenu ostave svoje telo po strani? Šta je to što može da raskine ljubav između čoveka i Boga? Ko može da razdvoji ljubav između čoveka i Boga? Jesu li to roditelji, muževi, sestre, žene ili bolno oplemenjivanje? Može li osećaj savesti da izbriše Božji lik u čoveku? Da li su ljudski dugovi i postupanje jednih prema drugima lično njihovo delo? Može li ih čovek ispraviti? Ko je u stanju da sebe zaštiti? Da li su ljudi u stanju da sebe izdržavaju? Ko su oni jaki u životu? Ko može da Me napusti i samostalno živi?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 24. i 25. poglavlje, „Tumačenja tajni ’Božjih reči celoj vaseljeni’”). Božje reči su mi pokazale da Bog vlada i predodređuje život baš svakog od nas. Deluje kao da me je mama odgajila, ali zapravo, naši životi dolaze od Boga. Bog je taj koji nas snabdeva i odgaja. Odgoj dece je samo obaveza koju imaju roditelji i niko nikome ništa ne duguje. Bog je obezbedio sve što mi je trebalo i rasporedio je svakojake ljude i stvari da me vode pred Njega da prihvatim Njegovo spasenje. Božja ljubav je tako velika! Toliko toga sam dobila od Boga, a ništa Mu se nisam odužila. Zbog ovoga što se desilo, ono što sam obećala Bogu je postalo obmana. Bog je taj, Stvoritelj, kome dugujem. Razmišljajući o tome kako će trenutno Božje delo na zemlji biti kratkog veka, kao što je bilo i delo Gospoda Isusa, morala sam da cenim ovu retku priliku da uzvratim Bogu ljubav obavljajući dužnost kao Njegova tvorevina. I baš kad sam odlučila da sledim Hrista, stvari su se iznenada promenile. Mama je čula da ću, ako propustim previše predavanja, biti izbačena i bojala se da neću više moći da idem na fakultet, pa mi je dozvolila da se vratim kući. Kad sam stigla kući, upozorila me je: „Više ne smeš da veruješ u Boga. Moraš da nađeš posao ovde i da radiš godinu dana i onda da se vratiš na fakultet.” Obećala sam joj da hoću, ali u sebi sam mislila: „Bog me je predodredio da sledim Hrista i ovo je moj izbor. Neću lako odustati od toga.”

I tako sam našla posao i osim na posao išla sam i na crkvena okupljanja i sa ostalima sam propovedala jevanđelje u slobodno vreme. Sprovodeći Božje reči u delo, postepeno sam počela da shvatam neke istine i shvatila sam da je samo potraga za istinom smislen život. Moje poverenje da treba da sledim Boga je raslo. Hvala Bogu! Dok sam se okrenula, bilo je vreme da se vratim u školu i morala sam da donesem konačnu odluku: Izabrala sam Boga. Tiho sam se pomolila Bogu. Rekla sam: „Dragi Bože, molim Te da mi daš vere da svedočim u ovoj kušnji.” Nakon skupa tog dana, došla sam kući i zatekla mamu kako se pakuje. Saznala sam da je jedan komšija upoznao mamu sa jednim čovekom i da će se ona udati za njega. Bila sam iznenađena i povređena, misleći: „Mama odlazi? Ko će da pazi na nas?” Pitala sam je da li nas više ne želi. Rekla je: „Nisam ja ta koja ne želi vas. Ti si odlučila da veruješ u Boga i ne mogu više da se oslonim na tebe. Daću ti poslednju priliku. Ovo je broj mog verenika. Ako se vratiš u školu, pozovi ovaj broj kad svraćaš kući i doći ćemo po tebe. Ali ako obe insistirate da i dalje verujete, onda neću više biti tu da vam pomognem.” Uznemirila sam se kad je to rekla. Ja sam bila odlučna da idem putem vere, ali nas mama onda više neće hteti. Još sam bila mlada i imala sam mlađu sestru. Gde bismo živele? Pre nego što sam uspela da promislim, mama nas je odvela na autobus za školu. U putu sam razmišljala o onome što se događa. Za samo jedan dan, moja sestra i ja smo postale beskućnici lutalice. Bilo je jako teško nositi se s tim. Moja sestra je bespomoćno rekla: „Mama nas više ne želi. Šta ćemo raditi ako se ne vratiš u školu?” Reči moje sestre su me pogodile pravo u srce. Pomislila sam: „Da, mama je uvek do sad bila naša podrška. Sad nemamo ni prijatelje ni porodicu, a mama se udaje za nekog drugog. Kako ćemo živeti ako nastavim sa verom u Boga? Gde bismo otišle? Šta zaboga treba da uradim?” Bila sam zaista bolna i slaba u tom trenu, pa sam se pomolila Bogu. Rekla sam: „Dragi Bože, jednostavno ne mogu više. Želim da Te zadovoljim, ali nemam više ni vere ni snage da nastavim. Znam koliko Si uradio za mene, ali previše sam slaba. Nisam vredna spasavanja.”

Baš tada mi je odlomak Božjih reči pao na um: „Kad dođe dan da se ovo delo proširi i da ga u celosti sagledaš, kajaćeš se i u tom trenutku ostaćeš bez reči. Blagoslova ima, ali ti ne znaš da uživaš u njima, postoji i istina, ali ti ka njoj ne stremiš. Zar time ne navlačiš prezir na sebe? (…) Niko nije gluplji od onih koji su spasenje videli, ali ne tragaju za tim da ga zadobiju; to su ljudi koji se naslađuju telesnim stvarima i uživaju u Sotoni” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”). Pomislila sam: „Da. Božje delo će se uskoro završiti, a ja sam spoznala istiniti put. Ako izaberem da zadovoljim svoje telo jer ne mogu da podnesem telesnu patnju, kada se Božje delo završi ja ću propustiti ovu retku priliku da zadobijem istinu i ostaće mi samo kajanje.” Razmišljala sam o poslednjih godinu dana koje sam provela obavljajući dužnosti u crkvi. Iako su braća i sestre dolazili sa svih strana, svi su bili puni ljubavi i iskreni jedni prema drugima. S ljubavlju su ukazivali jedni drugima na njihove iskvarene naravi i razmenjivali su istine da podrže jedni druge, baš kao porodica. Napojena i nahranjena Božjim rečima, shvatila sam neke istine i postepeno sam shvatala mnoge stvari u vezi sa svetom. Videla sam da jedino reči Semogućeg Boga mogu da pročiste i spasu ljude i da slediti Hrista znači ići putem svetlosti do spasenja. Morala sam da se odlučim. Moj život je potekao od Boga i On mi je dao sve. Obavljati dužnost kao stvoreno biće je bilo potpuno opravdano! Mama nije podržavala moju veru, već je želela da tragam za znanjem i budem uspešna. Da sam uradila šta je htela i da sam izabrala pogrešan put, Sotona bi me sve više i više iskvario i na kraju bih bila kažnjena i uništena. Znanje nije moglo da me oslobodi od moje iskvarene naravi, niti da me pročisti. Samo nas Bog može spasiti. Ako me moja porodica ne želi, još uvek imam Boga. Prisećala sam se svega što se desilo, mnogo puta sam posustajala, ali Božje reči su mi dale podršku, pomogle mi i dale mi snagu. U trenutku najveće slabosti kada sam htela da napustim Boga, Božje reči su mi uskomešale srce. Božja ljubav jeste najstvarnija stvar na svetu! Razmišljajući o ovome, shvatila sam koliko dugujem Bogu i moje samopouzdanje se vratilo. Obrisala sam suze i rekla sestri: „Bog je Jedini na koga možemo da računamo i On će nas voditi. Hajdemo nazad u crkvu.” Sledećeg dana, vratile smo se kući autobusom i počele da obavljamo svoje dužnosti u crkvi. Hvala Bogu! Božje reči su me vodile da prevaziđem telesnu slabost i odaberem najsvetliji put. Otpevajmo himnu Božjih reči. „Nekome ko traga da voli Boga kao vi, ulazak u carstvo da biste postali jedan od pripadnika Božjeg naroda vaša je prava budućnost i život od vrhunske vrednosti i značaja; niko nije blaženiji od vas. Zato što vi danas živite za Boga i živite da biste sledili volju Božju. Zato kažem da vaši životi imaju najveći smisao. Samo ova grupa ljudi koju je Bog izabrao može da živi život od najvećeg značaja; niko drugi na zemlji nije u stanju da živi život od takve vrednosti i smisla” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Spoznaj najnovije Božje delo i sledi Njegove stope”).