U oktobru 2021. godine, obučavala sam se za upravljanje video materijalom. Sarađivala sam sa bratom Leom i sestrom Kler. Oni su se ovom dužnošću bavili mnogo duže i imali više iskustva, pa su preuzeli vođenje i obavljanje mnogih poslova. Ja sam bila nova i još uvek mnogo toga nisam razumela, pa sam, naravno, preuzimala samo male zadatke. Mislila sam da će sve biti u redu dokle god nema problema u vezi sa mojim radom, a da će drugi rešavati sve ostalo. Na taj način, mogla sam manje da brinem i ne bih se smatrala odgovornom. Postepeno sam preuzimala sve manje obaveza na sebe i jedva da sam razumela šta Leo i Kler rade, a još manje učestvovala u tome. U razgovorima u vezi sa poslom nisam izražavala mišljenje, a u slobodno vreme bih se jednostavno opustila i gledala neke sekularne video-snimke. Nisam u tome videla ništa loše.

Jednog popodneva je vođa došla kod mene. Rekla mi je da Leo i Kler odlaze na drugo mesto da obavljaju dužnost i da ću ja morati da preuzmem više odgovornosti, da uložim više napora i da preuzmem posao oko video materijala. Bila sam vrlo iznenađena tom naprasnom promenom. Ovu dužnost sam tek kratko obavljala, a bilo je tako puno posla. Nije li to bio preveliki pritisak? Posao koji su oni obavljali bio je komplikovan i zahtevao je mnogo pažnje. Morala sam da tražim materijal i da upućujem one koji nisu imali znanja o tome, ili da sve to radim sama umesto njih. Leo i Kler su bili prilično vešti i obično su bili veoma zauzeti. Pošto sam bila nova, meni je trebalo čak i više vremena. Hoću li ikada više imati vremena za predah? Ako to ne bih mogla da uradim i ako bih zaostajala s poslom, zar to ne bi bio prestup? Činilo mi se da bi bilo bolje da vođa nađe nekog pogodnijeg. Videvši da ćutim, vođa me je pitala o čemu razmišljam. Osetila sam otpor i nisam želela ništa da kažem. Kad smo završile, samo sam otišla. Kad sam pomislila na sve probleme i težak rad koji bih morala da preuzmem na sebe, osećala sam da me guši taj pritisak i da će naredni dani biti nepodnošljivi. Nakon puno razmišljanja i dalje sam se osećala nesposobnom za sve to. Kasnije sam dobila poruku od vođe, a zatim sam odgovorila: „Smatram da nisam dorasla tom poslu. Možda postoji neko drugi ko je pogodniji za to.“ Tada me je vođa upitala: „Na osnovu čega sudiš da nisi pogodna?“ Bila sam zatečena takvim pitanjem. Još nisam ni pokušala i nisam mogla da znam da li sam dorasla tom zadatku. Ali pomisao na pritisak na poslu i fizičke napore koje iziskuje navela me je da poželim da ga odbijem. Zar to nije bilo izbegavanje preuzimanja odgovornosti? Tada sam pomislila da je sve sa čim se suočavam Bog odobrio i da treba da se pokorim. Zato sam se pomolila Bogu: „Dragi Bože, moja dva saradnika su dobila premeštaj, a ja nasleđujem sav posao. Osećam otpor i ne želim da se pokorim. Znam da je takvo stanje pogrešno, ali ne razumem Tvoju volju. Molim Te, prosveti me i vodi me da mogu da se pokorim.“

Nakon molitve, jedna sestra mi je poslala odlomak Božjih reči koji je govorio o mom stanju. Bog kaže: „Na koji se način ispoljava poštena osoba? Pre svega, ona nimalo ne sumnja u Božje reči. To je jedno od ispoljavanja poštene osobe. Osim toga, najvažnije ispoljavanje jeste u traženju istine i njenoj primeni u svim stvarima – to je ono najosnovnije. Kažeš da si pošten, ali Božje reči uvek potiskuješ u pozadinu svesti i samo radiš ono što ti se prohte. Da li je to ispoljavanje poštene osobe? Kažeš: ’Iako sam lošeg kova, u srcu sam pošten.’ Pa ipak, kada ti neka dužnost zapadne, plašiš se da patiš i da snosiš odgovornost ako je dobro ne obavljaš, te tražiš izgovore da svoju dužnost izbegneš ili predlažeš da je neko drugi obavi. Je li to ispoljavanje poštene osobe? Jasno da nije. Kako, dakle, treba da se ponaša poštena osoba? Treba da se pokorava Božjim uređenjima, da bude posvećena dužnosti koju treba da obavlja i da teži tome da zadovolji Božju volju. To se ispoljava na nekoliko načina: s iskrenošću u srcu čovek prihvata svoju dužnost, ne uzimajući u obzir svoje telesne interese, u tome nije neodlučan i ne spletkari u sopstvenu korist. To su ispoljavanja poštenja. Još jedno je u tome da si svim svojim srcem i snagom predan dobrom obavljanju dužnosti, da radiš stvari kako treba i uneseš se svim srcem i ljubavlju u svoju dužnost da Bogu udovoljiš. To su ispoljavanja koja poštena osoba treba da ima dok obavlja svoju dužnost. Ako ono što znaš i što razumeš ne izvršavaš, i ako ulažeš tek 50 ili 60 odsto svog truda, u tom slučaju nisi svim srcem i snagom u tome. Naprotiv, izvlačiš se i zabušavaš. Jesu li pošteni ljudi koji svoje dužnosti tako obavljaju? Nikako nisu. Bog nema koristi od takvih ljigavih i lažnih ljudi; oni moraju biti izgnani. Za obavljanje dužnosti, Bog koristi samo poštene ljude. Čak i odani služitelji moraju biti pošteni. Ljudi koji su večito nemarni, površni, prepredeni i koji iznalaze načine da zabušavaju, svi su redom lažljivi, i svi su demoni. Niko od njih istinski ne veruje u Boga i svi će biti izgnani. Neki ljudi razmišljaju: ’Biti poštena osoba se svodi samo na to da se govori istina i da se ne izgovaraju laži. Zaista je lako biti poštena osoba.’ Šta mislite o ovom osećanju? Da li je ljudsko poštenje toliko ograničenih razmera? Sigurno da nije. Moraš da ogoliš svoje srce i da ga predaš Bogu; to je stav koji poštena osoba treba da ima. Baš zato je pošteno srce tako dragoceno. Šta se ovim nagoveštava? Da pošteno srce može da kontroliše tvoje ponašanje i da promeni tvoje stanje. Može te navesti da doneseš ispravne odluke, da se pokoriš Bogu i dobiješ Njegovo priznanje. Takvo srce je zaista dragoceno. Ako imaš takvo pošteno srce, onda u tom stanju treba da živiš, tako treba da se ponašaš i to predstavlja način na koji treba da daješ sebe“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo). Mnogo su me posramile Božje reči. Kad su suočeni sa svojom dužnošću, pošteni ljudi nisu zabrinuti zbog rizika koji taj posao može da donese. Oni ne izbegavaju svoju dužnost zato što se brinu da će trpeti nedaće. Umesto toga, oni prihvataju svoju dužnost i potpuno se predaju tome. To je pošten stav. Onda sam pomislila na svoj stav o dužnosti. Čim sam čula da su moja dva saradnika dobila premeštaj, zabrinula sam se zbog porasta količine posla, zbog više briga i svog tog pritiska. Kada posao ne bi bio urađen dobro, ja bih bila odgovorna pa sam se izvukla iz toga rekavši da nisam stručna. Bila sam baš lažljiva. Razmišljala sam kako sam u molitvama uvek obećavala da ću ispoštovati svako Božje breme, ali kad sam bila suočena s tim, ispoštovala sam svoje telo, nisam primenila nijednu istinu i uspomoć praznih reči slagala sam Boga. Da sam zaista poštovala Božju volju, da sam znala da nisam dorasla zadatku i da ne mogu da nađu nikog pogodnijeg, ja bih preduzela nešto da usavršim veštine i sarađivala bih sa drugima da sprečim da rad sa video materijalom ne bude ugrožen. Tako bi postupila osoba koja ima savesti i ljudskosti. Ako ne bih bila dorasla zadatku i ako bi me na kraju uklonili, onda bi trebalo da se pokorim Božjim planovima. To je racionalan način primenjivanja. Ta misao me je malo smirila.

Onda sam pročitala odlomak koji mi je pomogao da shvatim svoj stav. Bog kaže: „Svi oni koji ne tragaju za istinom, svoje dužnosti obavljaju s mentalnim sklopom kojem fali odgovornost. ’Ako neko preuzme ulogu vođe, slediću ga; kud god da me povede, poći ću za njim. Radiću šta god mi se kaže. Što se pak tiče preuzimanja odgovornosti i brige o nečemu, ulaganja većeg truda u neki posao ili obavljanja posla svim srcem i iz petnih žila – naprosto nisam rođen za to.’ Ovakvi ljudi nisu spremni da plate cenu. Spremni su jedino da se trude, ali ne i da preuzmu odgovornost. To nije stav s kojim čovek može uistinu da obavlja svoju dužnost. Čovek mora naučiti da svoju dužnost obavlja svim srcem, a osoba sa savešću može to da postigne. Ako neka osoba svoju dužnost nikada ne obavlja svim srcem, to znači da ona nema savesti, a nesavesni ljudi ne mogu zadobiti istinu. Zašto kažem da takvi ljudi ne mogu da zadobiju istinu? Zato što ne umeju da se mole Bogu i da od Svetog Duha traže prosvećenje, niti znaju kako da pokažu obzir prema Božjoj volji, ni kako da svim srcem promišljaju Božje reči, niti umeju da tragaju za istinom, za razumevanjem Božjih zahteva i Njegove volje. Tako je to kad je čovek nesposoban da traga za istinom. Jeste li ikada bili u situaciji da, ma šta da vam se dešava i ma kakvu dužnost da obavljate, možete često da se umirite pred Bogom i da se svim srcem unesete u promišljanje Njegovih reči, u traganje za istinom i u razmatranje pitanja kako da tu dužnost obavljate u skladu s Njegovom voljom i koje sve istine treba da posedujete da biste tu dužnost obavljali na zadovoljavajući način? Jeste li mnogo puta na taj način tragali za istinom? (Ne.) Da biste svoju dužnost obavljali svim srcem i da biste mogli da preuzmete odgovornost, neophodno je da otrpite patnju i da platite cenu – nije dovoljno da o tome samo pričate. Ako se u obavljanje dužnosti ne unosite svim srcem, već uvek želite samo da naporno radite, vi tu dužnost zasigurno nećete obavljati dobro. Svoju dužnost ćete naprosto samo otaljavati i nikako nećete moći da znate da li ste je obavili dobro ili loše. Ukoliko se, pak, svim srcem posvetiš svojoj dužnosti, postepeno ćeš početi da razumeš istinu; u suprotnom, to ti neće poći za rukom. Ako se svim srcem posvetiš obavljanju dužnosti i traganju za istinom, postepeno ćeš sve više razumevati Božju volju, otkrivati vlastite nedostatke i iskvarenost, te ovladavati svim svojim različitim stanjima. Ako se usredsređuješ samo na to da naporno radiš, a pritom ne preispituješ iskreno samoga sebe, nećeš moći da u svom srcu otkriješ prava stanja, kao ni bezbrojne reakcije i otkrovenja iskvarenosti koju pokazuješ u različitim okruženjima. U velikoj si nevolji ako ne znaš kakve će biti posledice nerešavanja problema. Upravo zbog toga nije dobro verovati u Boga na konfuzan način. Sve vreme i na svakom mestu moraš živeti pred Bogom; šta god da ti se desi, uvek moraš tragati za istinom, a pritom se ujedno moraš stalno preispitivati, kako bi znao koji problemi opterećuju tvoje trenutno stanje, te odmah potražiti istinu kako bi te probleme razrešio. Jedino tako ćeš moći da svoju dužnost obavljaš dobro i da izbegneš odlaganje izvršenja dela. I ne samo što ćeš svoju dužnost moći dobro da obavljaš, nego ćeš, što je najvažnije, imati život-ulazak i moći ćeš da se rešiš vlastitih iskvarenih naravi. Samo na taj način možeš da zakoračiš u istina-stvarnost. Ukoliko, pak, ono o čemu često razmišljaš nisu pitanja koja se tiču tvoje dužnosti ili imaju veze sa istinom, već si, umesto toga, zaokupljen spoljašnjim pitanjima i misliš samo na telesne stvari, hoćeš li onda moći da razumeš istinu? Hoćeš li moći dobro da obavljaš svoju dužnost i da živiš pred Bogom? Naravno da nećeš. Takva osoba ne može biti spasena“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Samo poštena osoba može da proživi pravo ljudsko obličje“). Bog me je zaista opisivao dok je razotkrivao ovakvu vrstu stava. Kad sam preuzela ovu obavezu, nisam imala nikakvu odgovornost. Videla sam da moji saradnici imaju više iskustva od mene, pa sam ih pustila da oni vode posao i smatrala sam da se sve dobro odvija dokle god ništa ne krene naopako. Ako bih tako radila, bila bih poštovana i ne bih morala da se zamaram, već bih se fokusirala samo na svoj posao i ne bih se brinula za posao za koji su oni odgovorni niti bih ozbiljno shvatala usputne probleme i teškoće. Kad je vođa pitala zašto naš rad ne daje rezultate nisam imala odgovor. Nisam čak ni bila svesna problema niti odstupanja koja su se javljala u poslu. Konačno sam shvatila da sam bedno obavljala svoju dužnost. Dane sam provodila tako otupela, ne uočavajući probleme niti se brinući zbog njih. Čak i kad sam bila svesna nekih od njih, kad sam shvatila da oni ne utiču na moj status, nisam se obazirala, a to je uticalo na napredak posla. Isti ovakav stav imaju i nevernici. Kako sam ja onda poštovala Božju volju u svojoj dužnosti? Kad bi se pojavili problemi na poslu, ja nisam tražila istinu, preispitivala odstupanja, niti sam razmišljala o tome kako da se unapredi efikasnost. Uvek sam smatrala da moji saradnici brinu o tome i da ja mogu da se opustim. Kad god sam imala vremena, zadovoljavala sam svoje telo ili gledala sekularne video-snimke. Postajala sam sve raskalašnija i sve više sam se udaljavala od Boga. Posmatrala sam obavljanje dužnosti samo kao posao i nisam bila više marljiva u tome. Kako sam mogla valjano da je obavljam na takav način? Tada sam konačno shvatila da su Božji planovi doveli do toga da mom „lenčarenju“ dođe kraj i da mi pruže priliku da primenjujem, da počnem da brinem, da preuzmem odgovornost, da se oslonim na Boga kad naiđem na teškoće i da tražim istina-načela. Štaviše, to mi je omogućilo da postanem svesna da se moj neodgovoran stav prema dužnosti gadio Bogu. Pritisak na poslu će me sada naterati da marljivo obavljam svoju dužnost i pružiće mi priliku da se pokajem i adekvatno obavljam svoju dužnost u svom poslu. Shvativši Božje namere, bila sam voljna da se pokorim ovim okolnostima. Tokom narednih nakoliko dana, svesno sam se više trudila na poslu, nastojeći da otkrijem probleme u poslu sa video materijalom i tražeći način da ih rešim ako se pojave. Napravila sam plan učenja i trudila se da krećem s poslom što ranije. Kad sam se prilagodila, imala sam više vremena za posao i smirenije sam provodila dane.

Kasnije mi se kao saradnik pridružila još jedna sestra. Na početku sam gledala da preuzimam više odgovornosti, ali sam nakon nekog vremena shvatila da je prilično vešta u poslu i da ima više stručnog znanja od mene, pa sam njoj predala neke zadatke i nisam bila odgovorna za njih. Ponekad bih se uključila u diskusije, ali ne bih ništa rekla misleći: „Kad vidim kako obavljaš poslove, ne moram da brinem i mogu malo da predahnem.“ Vođa me je upozorila da se više interesujem za posao i nekoliko dana jesam, ali sam se ubrzo vratila na staro. Ponekad bi se pojavili škakljivi problemi koji su morali odmah da se rešavaju, ali kad sam primetila da moja sestra treba to da radi, nisam htela da se petljam. Namerno bih označila poruku kao nepročitanu i pretvarala se da je nisam videla, mislieći da će sestra to kasnije moći da sredi. Iako sam smatrala da sam neodgovorna, pošto je posao uobičajeno napredovao, nisam mnogo razmišljala o tome. Nekoliko meseci kasnije, dodeljeni su nam odvojeni delovi videa da ih obradimo. Ovog puta nisam imala nikog da mi pomogne. Bila sam sigurna da ću naići na puno teškoća i problema. Ali kad sam pomislila na svoj nedostatak odgovornosti i na to kako bi to za mene bilo dobro, rekla sam sebi da treba da se pokorim tome. Ali kad sam krenula sa radom, shvatila sam da odjednom imam mnogo toga da uradim i činilo se da tome nema kraja. Povrh svega, moje profesionalne veštine nisu bile sjajne i problemi su se samo nizali. Dobili smo primedbe na svaki video koji smo napravili. a ja sam morala da odgovorim na svaku. Postepeno je ono malo entuzijazma što sam imala nestalo i često sam se pitala: „Već se maksimalno trudim, a problema ima još mnogo. Možda bi bilo bolje da vođa nađe nekog boljeg.“ Nedugo zatim, mnogo naših videa je označeno da ih treba doraditi. To me je još više oneraspoložilo. Više nisam želela da rešavam škakljive probleme i falili su mi oni dani kad sam svoju dužnost obavljala sarađivajući sa drugima, kad sam mogla radosno da se sakrijem iza njih i nisam morala da podnosim toliki pritisak. Nisam imala volje da obavljam dužnost, čak su mi i noge bile teške. Tada sam shvatila da se dužnost ne obavlja tako. Zato sam se pomolila Bogu. Kroz traženje, iznenada sam se setila Noja. On je nailazio na mnoge teškoće i neuspehe dok je gradio svoju barku, ali nikad nije odustao i pravio ju je 120 godina, da bi je na kraju završio i ispunio Božji nalog. A ja sam pred svojih par nedaća potražila lakši način – da pobegnem. Zar nisam prosto bila kukavica? Na tu pomisao sam se pribrala i bila spremna da se na pravi način suočim sa problemima u poslu.

Tokom svojih posvećenosti, pročitala sam Božje reči: „Nijedan lažni vođa nikada ne obavi praktičan posao, a ponašaju se kao da je njihova rukovodeća uloga nekakva zvanična pozicija, te u potpunosti uživaju u pogodnostima svog statusa. Prema dužnosti koju treba da obavi i poslu koji treba da izvrši, vođa se odnosi kao prema nekom teretu, kao prema nekakvoj smetnji. U svom srcu, pun je prkosa prema crkvenom poslu: zatražite li od njega da na taj posao motri ili da u njemu otkrije postojeće probleme koje treba pratiti i rešiti, sve u njemu se opire. To je posao koji vođe i radnici treba da obavljaju, to im je dužnost. Ako to ne radiš – ako to nisi spreman da radiš – zašto i dalje želiš da budeš vođa ili radnik? Da li svoju dužnost obavljaš kako bi bio obziran prema Božjoj volji ili da bi kao neki funkcioner uživao u spoljnom sjaju statusa? Ako samo želiš da imaš neku zvaničnu funkciju, nije li besramno da budeš vođa? Ne postoje ljudi sa lošijim karakterom – takvi ljudi su bez samopoštovanje i nemaju nikakvog stida. Ako želiš da uživaš u telesnoj lagodnosti, brže-bolje se vrati u svet i tome stremi, dograbi tu lagodnost i drži je što čvršće možeš. Niko ti se neće mešati u to. Božja kuća je mesto na kome Božji izabrani narod obavlja svoje dužnosti i Njega obožava; mesto na kome ljudi tragaju za istinom i za tim da budu spaseni. To nije mesto na kome bi neko trebalo da uživa u telesnoj lagodnosti, a još je manje mesto koje razmazi ljude. (…) Ma kakav posao da izvršavaju, odnosno, kakvu god dužnost da obavljaju, neki ljudi u tome neće uspeti; to im je previše i nisu u stanju da ispune nijednu obavezu niti odgovornost koju ljudi treba da ispune. Zar nisu smeće? Jesu li i dalje dostojni da se nazivaju ljudima? Sa izuzetkom pritupih, mentalno zaostalih i onih koji pate od fizičkih nedostataka, postoji li iko živ ko ne bi trebalo da obavlja svoju dužnost i da ispunjava svoje odgovornosti? Međutim, takva je osoba uvek podmukla i igra prljavo, ne želeći da ispunjava svoje odgovornosti; shodno tome, ona ne želi da se ponaša kao pristojna osoba. Bog joj je dao kov i darove, pružio joj je mogućnost da bude ljudsko biće, a ona to ne može da iskoristi u obavljanju svoje dužnosti. Ne radi ništa, a u svemu želi da uživa. Da li je takva osoba podobna da se nazove ljudskim bićem? Kakav god posao da joj se poveri – bio on važan ili sasvim običan, težak ili jednostavan – ona je uvek nemarna i površna, vazda lenja i ljigava. Kad nastanu problemi, svoju odgovornost nastoji da svali na druge ljude; ne preuzima nikakvu odgovornost, u želji da nastavi da živi kao parazit. Zar ona nije beskorisno smeće? Da bi opstao, ima li ikoga u društvu ko ne mora da se pouzda u sebe? Kad odraste, čovek mora da se brine o sebi. Njegovi su roditelji ispunili svoju odgovornost. Čak i da su njegovi roditelji spremni da ga izdržavaju, njemu bi zbog toga trebalo da bude nelagodno i morao bi biti u stanju da prizna: ’Moji roditelji su obavili svoj posao podizanja dece. Odrasla sam i zdrava i prava osoba – trebalo bi da mogu da živim samostalno.’ Nije li to minimum razuma koji bi odrasla osoba trebalo da ima? Ako neko zaista poseduje razum, tad ne bi trebalo da može da džabalebari na grbači svojih roditelja; trebalo bi da se pribojava tuđeg podsmeha, toga da će biti posramljen. Prema tome, da li jedan dokoni zgubidan poseduje razum? (Ne poseduje.) Uvek nešto želi zabadava, neće nikad da preuzme odgovornost, traži besplatan ručak, želi tri pristojna obroka dnevno – da ga neko opslužuje, a da hrana bude ukusna – i da pritom ne obavlja nikakav posao. Nije li ovo način na koji razmišlja parazit? I da li ljudi koji su paraziti poseduju savest i razum? Imaju li dostojanstvo i integritet? Ni slučajno; svi su oni lezilebovići i ništarije, svi su redom zveri bez savesti ili razuma. Niko od njih nije podoban da ostane u Božjoj kući“ („Reč“, 5. tom, „Obaveze vođa i radnika“, „Obaveze vođa i radnika (8)“). Božje reči su me navele da promislim: Posmatranje i razumevanje problema i njihovo rešavanje istinom je posao vođe i radnika, ali lažne vođe to vide kao teret. To pokazuje da oni nisu ovde da bi obavljali svoju dužnost, već da bi uživali u svom visokom položaju. Videla sam da je i moje ponašanje takvo. Trebalo je da preuzmem odgovornost i rešim probleme koji su se pojavili. Trebalo je da iskorisitim ovu priliku da tražim istinu i da nadoknadim svoje nedostatke. To bi mi omogućilo da brže napredujem. Ali ja sam odbijala svoju dužnost zbog teškoća. Kao nadzornik, ja nisam istinski obavljala posao niti sam rešavala probleme. Zar nisam tako koristila pogodnosti svog statusa? Kad se osvrnem na svoje ponašanje, iako se možda činilo da obavljam posao kad sam imala saradnike, posao je zapravo bio podeljen i nisam bila odgovorna u tolikoj meri. Moja dužnost je bila laka, tako da sam se zapravo dobro zabavljala. Kad su moja dva saradnika dobila premeštaj, pritisak posla pao je na mene i patila sam u svojoj dužnosti, što me je navelo da se opirem, pa čak i izdam Boga. Iako sam kasnije izmenila svoje stanje tako što sam jela i pila Božje reči, sarađivala sa sestrom koja je bila iskusnija od mene, ponovo sam preuzimala manje odgovornosti i obavljala svoju dužnost ležerno, ne želeći da sebe opterećujem. Kad sam postala jedina odgovorna, a problemi se gomilali, ponovo sam poželela da pobegnem. Uvidela sam da je moj stav prema dužnosti podao i želela sam da, pred prvom teškoćom ili odgovornošću, pobegnem. Oduvek sam želela da pređem na neki lak i manje stresan posao, ali, zapravo, svaki posao je stresan, i ako se ne rešim svoje iskvarenosti, neću moći nijednu dužnost dobro da obavljam. Uvidela sam da mi je po prirodi bilo muka od istine, kao i da ne volim pozitivne stvari. Nisam bila tu da obavim dužnost, već da uživam u blagoslovima. Na kraju, od takve vere nema koristi! Pročitala sam ovo u Božjim rečima: „Uvek nešto želi zabadava, neće nikad da preuzme odgovornost, traži besplatan ručak, želi tri pristojna obroka dnevno – da ga neko opslužuje, a da hrana bude ukusna – i da pritom ne obavlja nikakav posao. Nije li ovo način na koji razmišlja parazit?“ Bila sam upravo takav parazit o kakvom je Bog govorio. Samo sam htela da žanjem, a nikad da sejem, već samo da uživam u plodovima tuđeg rada. Nisam li bila pravi ološ? Sve više sam se gadila samoj sebi. Ranije sam mrzela lezileboviće koji su i dalje živeli na grbači svojih roditelja, odrasle ljude koji nisu hteli da odu od kuće i koji su iskorišćavali svoje roditelje, a nisu preuzimali nikakvu odgovornost. Oni su ništarije. Ali kako se moje tadašnje ponašanje uopšte razlikovalo od njihovog? U svom samoprekoru, pomolila sam se Bogu: „O, Bože, konačno shvatam da sam dostojna prezira i da sam neiskrena u svojoj dužnosti. Uvek sam mislila samo na svoje telo i želela da živim kao parazit. Istinski me plaše ove razvratne misli. Ima tako puno posla u crkvi koji zahteva hitnu saradnju, ali se ja ne trudim da napredujem niti da preuzmem posao na sebe. Pravo sam đubre. O, Bože, znam da je ovo moje stanje pogrešno, ali prosto ne mogu da prevaziđem stege tela. Molim Te, prosveti me da mogu da razumem svoje probleme. Želim da se pokajem i da se promenim.“

Nešto sam razmišljala. Zašto sam uvek bežala i odbijala svoju dužnost kad god bi se nagomilali pritisak i teškoće? Šta je bio pravi uzrok mojim problemima? U svom traženju, pročitala sam reč Božju. „Danas ne veruješ Mojim rečima i ne obraćaš pažnju na njih; kad dođe dan da se ovo delo proširi i da ga u celosti sagledaš, kajaćeš se i u tom trenutku ostaćeš bez reči. Blagoslova ima, ali ti ne znaš da uživaš u njima, postoji i istina, ali ti za njom ne tragaš. Zar time ne navlačiš prezir na sebe? Iako sledeći korak Božjeg dela tek treba da otpočne, danas nema ničeg naročitog u vezi sa zahtevima koji se pred tebe postavljaju i sa onim što se od tebe traži da proživiš. Toliko ima posla i toliko istina; zar oni ne zavređuju da ih spoznaš? Zar Božja grdnja i sud nisu u stanju da probude tvoj duh? Zar Božja grdnja i sud ne mogu da te nateraju da omrzneš sebe? Zar se zadovoljavaš životom pod uticajem Sotone, u miru i radosti, i sa ponešto telesne utehe? Nisi li ti najniži od svih ljudi? Niko nije gluplji od onih koji su spasenje videli, ali ne tragaju za tim da ga zadobiju; to su ljudi koji se naslađuju telesnim stvarima i uživaju u Sotoni. Nadaš se da tvoja vera u Boga neće pred tebe postavljati nikakve izazove ni stradanja, pa čak ni najmanje poteškoće. Uvek tragaš za bezvrednim stvarima i ne pridaješ nikakvu vrednost životu, već umesto toga svoje ekstravagantne misli uvek pretpostavljaš istini. Tako si bezvredan! Živiš kao svinja – kakva je razlika između tebe i svinja ili pasa? Nisu li svi oni koji ne tragaju za istinom, već vole samo telo, isto što i zveri? Nisu li svi oni mrtvaci bez duha isto što i hodajući leševi? Koliko je reči izgovoreno među vama? Da li je među vama tek malo toga urađeno? Koliko sam vam toga pružio? Pa zašto to onda nisi zadobio? Na šta se tačno žališ? Nije li to što ništa nisi stekao posledica tvoje prevelike ljubavi prema telu? I nije li to posledica tvojih, preterano neumerenih misli? Nije li to zato što si isuviše glup? Ako nisi u stanju da stekneš ove blagoslove, možeš li Boga da kriviš što te nije spasao? Ono za čim ti tragaš jeste da zahvaljujući veri u Boga stekneš spokoj, da ti se deca ne razbolevaju, da ti muž ima dobar posao, da ti se sin dobro oženi, da ti ćerka nađe pristojnog muža, da tvoji konji i volovi dobro oru zemlju, da lepo vreme tokom godine donese dobru žetvu. To je ono što ti tražiš. Svrha tvog traganja je u tome da udobno živiš, da ti porodicu ne zadese nikakve nezgode, da te jaki vetrovi mimoiđu, da ti lice ne bude išarano borama, da ti useve ne odnese poplava, da te ne snađe nijedna katastrofa, da živiš u Božjem zagrljaju i u nekom udobnom gnezdu. Da li u takvoj kukavici kao što si ti, koja uvek traga za onim telesnim, ima bar malo srca, bar malo duha? Zar ti nisi zver? Nudim ti istiniti put, ne tražeći ništa zauzvrat, ali ti ipak ne tragaš za njim. Da li si ti od onih koji veruju u Boga? Darujem te stvarnim ljudskim životom, ali ti ipak ne tragaš za njim. Zar se baš nimalo ne razlikuješ od svinje ili psa? Svinje ne tragaju za ljudskim životom, one ne tragaju za očišćenjem i ne razumeju šta je život. Svakoga dana, nakon što pojedu svoje sledovanje, one naprosto spavaju. Dao sam ti istiniti put, ali ti ga ipak nisi zadobio: ostao si praznih ruku. Želiš li da i dalje ovako živiš, životom svinje? U čemu je značaj toga da takvi ljudi uopšte budu živi? Tvoj život je prostački i dostojan prezrenja, živiš usred prljavštine i raskalašno, i ne tragaš ni za kakvim ciljevima; nije li tvoj život najprostačkiji od svih? Imaš li hrabrosti da pogledaš Boga? Nastaviš li da stvari doživljavaš na ovaj način, zar nećeš na kraju ostati bez ičega? Ponuđen ti je istiniti put, a da li ćeš ga naposletku zaista i zadobiti, to zavisi od tvoje lične potrage“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu“). Iz ovih strogih reči Božjih, shvatila sam da se Bog najviše gadi ljudi koji teže komforu, da su za Njega oni samo životinje. Oni su bezvredne dangube koje ne žele da rade već samo da lenčare. I na kraju, oni ne obavljaju dobro nijednu dužnost niti dolaze do bilo kakve istine. Oni su ološ. Takva sam ja bila. Godilo mi je da dužnost obavljam lagano i dokle god sam radila i imala dužnost, sve je bilo u redu. Ali kad bih se suočila sa teškoćama koje su zahtevale da se pomučim ili trpim posledice, ja bih prosto pobegla. Želela sam da biram samo poslove koji su jednostavni i jasni, a držala sam se sotonskih životnih načela „Uživaj u životu dok si živ“ i „Vodi računa o sebi“. Zbog ovakvih gledišta, uvek sam težila komforu i nerviralo me je kad mi se posao gomilao jer sam se brinula da će mi to oduzeti slobodno vreme. Kad je trebalo da naučim još veština, nisam odista platila cenu za to, već sam nakon nekog vremena sporo napredovala u ovladavanju veštinama i nisam mogla da obavljam posao. Ponekad sam čak zanemarivala svoje dužnosti i gledala svetovne video-snimke pod izgovorom da učim veštine, zbog čega je moj duh postajao još učmaliji i mračniji. Kao nadzornik, kad bi se pojavili problemi na poslu, ne bih se aktivno uključila da ih rešavam, već bih, uočivši ih, izvodila razne trikove kako bih ih ignorisala, usporavajući na taj način napredak posla. Još je ozbiljnije bilo to što sam želela da me neko zameni i olakša mi teret posla. Znala sam da je kreiranje video-snimaka vrlo važno za delo jevanđelja, ali sam ipak udovoljavala telu i bežala u ključnim trenucima, ne preuzimajući nikakvu odgovornost. Pomislila sam na decu koju su podizali roditelji, ali kad dođe vreme da se žrtvuju za svoju porodicu, oni ustuknu pred patnjom i odgovornošću. Takva osoba nema nimalo savesti i samo je nezahvalni bednik. Pomislila sam kako je moje ponašanje bilo upravo takvo. Bog me je doveo dovde i dopustio mi da obavljam tako važnu dužnost, a ja sam se i dalje bojala patnje i samo udovoljavala svom telu. Nisam imala nimalo savesti! Nisam videla smisao u mučenju zbog dužnosti i uvek sam težila telesnom komforu i nijednu dužnost nisam dobro obavljala. Tada sam shvatila da nas sotonske filozofije kao što su „Uživaj u životu dok si živ“ i „Vodi računa o sebi“ navode nas da postanemo još razvratniji i lažljiviji. Ako bih nastavila da čeznem za komforom, zar ne bih navukla propast na sebe? Uvek sam se žalila da mi je teško da obavljam dužnost i gnušala se odricanja komfora. Gubila sam priliku da zadobijem istinu i pravila haos od svoje dužnosti, zbog čega mi je sledio samo prestup. Znala sam da će me Bog na kraju odbaciti i izgnati!

Počela sam da tražim put primene u delo. Pročitala sam reč Božju: „Pretpostavimo da ti crkva poveri posao koji treba da obaviš, a ti kažeš: ’Bilo da ovaj posao za mene predstavlja priliku da se istaknem ili ne – kad mi je već poveren, dobro ću ga obaviti. Preuzeću ovu odgovornost. Ako mi se dodeli posao na prijemu, daću sve od sebe da ljude lepo ugostim; dobro ću se brinuti o braći i sestrama, i daću sve od sebe da svi budu bezbedni. Ako mi bude dodeljeno da širim jevanđelje, naoružaću se istinom, s ljubavlju ću širiti jevanđelje i dobro ću obavljati svoju dužnost. Ako mi bude dodeljeno da naučim neki strani jezik, učiću marljivo i potrudiću se kako bih što pre, za godinu-dve, mogao dobro da ga savladam, pa da strancima mogu da svedočim o Bogu. Ako se od mene zatraži da pišem članke o svedočenjima, savesno ću naučiti kako da to radim i da stvari posmatram u skladu sa istina-načelima; savladaću jezik i, premda možda ne budem u stanju da članke pišem u predivnoj prozi, makar ću jasno moći da prenesem svoje iskustveno svedočenje, da na razumljiv način govorim o istini i dam istinito svedočanstvo o Bogu, kako bi ljudi, kad pročitaju moje članke, iz toga stekli pouku i korist. Kakav god posao da mi crkva dodeli, prihvatiću ga svim srcem i snagom. Bude li nečega što ne razumem ili ako nastane neki problem, moliću se Bogu, tražiću istinu, rešavaću probleme u skladu sa istina-načelima i tu ću stvar obaviti kako treba. Kakva god da je moja dužnost, sve čime raspolažem iskoristiću da je dobro obavim i da Bogu udovoljim. Za sve što mogu da postignem, potrudiću se da preuzmem svu odgovornost koju moram da ponesem. Makar neću ići protiv svoje savesti i razuma, neću biti nemaran i površan, neću biti podmukao i zabušant, niti ću uživati u plodovima tuđeg rada. Šta god da uradim, to neće biti ispod merila savesti.’ To je minimalni standard ljudskog ponašanja i onaj ko svoju dužnost na takav način obavlja može se smatrati savesnom i razumnom osobom. U obavezi si da makar čiste savesti obavljaš svoju dužnost i da barem osetiš da si zaradio svoja tri obroka dnevno, a da ih od drugoga nisi iskamčio. To se naziva osećajem odgovornosti. Nezavisno od toga jesi li dobrog ili lošeg kova, i bez obzira na to da li istinu shvataš ili ne, moraš da imaš taj stav: ’Pošto mi je ovaj posao poveren, moram da mu pristupim ozbiljno; mora to biti moja briga i ja ću ga svim srcem i svom snagom dobro obavljati. A da li ću moći da ga obavim savršeno, ne usuđujem se da dajem ikakve garancije, ali je moj stav da ću dati sve od sebe da se pobrinem da on bude dobro obavljen, i sigurno je da u njemu neću biti nemaran i površan. Dođe li u poslu do nekog problema, tada ja treba da preuzmem odgovornost i pobrinem se da iz toga izvučem pouku i da dobro obavljam svoju dužnost.’ To je ispravan stav. Imate li takav stav?“ („Reč“, 5. tom, „Obaveze vođa i radnika“, „Obaveze vođa i radnika (8)“). Božje reči su me zaista inspirisale. Pošto mi je crkva poverila ovaj posao, morala sam da preuzmem odgovornost kao odrasla osoba. Ma koliko dobar bio moj kov, ma koliko da sam bila sposobna i sa koliko god teškoća se suočila u svojoj dužnosti, nisam smela da ustuknem. Morala sam da uložim još veći napor i potpuno se posvetim tom poslu. Nakon što bih završila video i primila primedbe drugih, čak i ako nisam bila svesna problema ili nisam znala kako da ga rešim, uvek sam aktivno tražila način da to rešim i da nađem ljude sa kojima ću se konsultovati u vezi s tim. Postepeno sam sve više ovladavala veštinama i načela su mi bila jasnija. Ranije, kad god bih naišla na nezgodan problem, ja bih ga po navici utrapila nekom od saradnika da se njime bavi, ne bih brzo odgovarala na poruke u grupnoj prepisci i odugovlačila bih. Ali sada mogu da preuzmem odgovornost i da podnesem veći teret. Iako postoje teškoće u našoj saradnji, kad se pažljivo oslonim na Boga, kao i kroz razgovore sa drugima, put kojim treba da idemo postaje mnogo jasniji.

Tek nakon ovog iskustva shvatila sam koliko sam bila sebična i lažljiva. Bila sam podmukla i lenja u obavljanju dužnosti i nisam želela odgovornost. Kad sam učvrstila svoj stav prema poslu i bila voljna da obratim pažnju na Božje breme, kao i da sarađujem sa drugima, uvidela sam Božje vođstvo, zadobila veru i bila voljna da primenjujem racionalnost i savesnost osobe koja obavlja svoje dužnosti.