Društvo je oduvek uticalo na mene, od malena. Voleo sam da se slažem sa drugima u svemu. Bio sam okružen hrišćanima, pa sam i sâm to bio. Ali kad sam zaželeo da učim i saznam više o Bogu, počeo sam da promišljam o nekim pitanjima: Zašto verujemo u Boga? Kako možemo upoznati Boga? U ovom mračnom i zlom svetu, gde je zapravo istina? Zašto se ljudi suočavaju sa teškoćama u životu? Ova pitanja su uvodila jednu tajnu za drugom, a nikada nisam pronašao odgovore na njih. Srećom, pošto sam prihvatio jevanđelje poslednjih dana Svemogućeg Boga, pronašao sam odgovore na sve što me je zbunjuvalo u rečima Svemogućeg Boga. Naučio sam da u veri, ljudi mogu postići bogopoznanje kroz iskustvo Božjih reči i dela. Takođe sam u poslednjim danima naučio da Bog koristi sud, kušnje i oplemenjivanje da usavrši ljude i da očisti njihovu iskvarenost. Molio sam se da mi se pojave kušnje. Čak sam poželeo da sam rođen u Kini da bih, kao moja kineska braća i sestre, mogao da iskusim ugnjetavanje, da svedočim, i da me Bog pretvori u pobednika. Ubrzo posle tog buđenja, nešto mi se dogodilo.

Zbog pandemije, kompanija za koju sam radio ugasila se i izgubio sam posao. Pokušao sam da nađem posao u mnogim drugim kompanijama, ali me nikad nisu pozvali na razgovor. Kako je vreme odmicalo, stvari su se sve više pogoršavale. Nisam imao prihod ni novac da kupim hranu. Nisam znao šta da radim. Pre toga, išao bih na internet i čitao reči Svemogućeg Boga, gledao crkvene filmove i obavljao svoju dužnost posle posla. To su mi bile najvažnije aktivnosti i osećao sam da je to odličan način da primenjujem veru. Ali, u trenutku dok sam prolazio kroz to teško iskušenje, mislio sam, pošto verujem u Boga, da će se On pobrinuti za mene i pomoći mi. Takođe sam se molio Bogu da mi da posao. Mislio sam, pošto sam vernik, da će mi Bog dati sve što tražim, ali Bog to nije učinio. Osećao sam neku slabost i zbunjenost. Čitao sam Božje reči i molio se svaki dan, zašto mi, onda, Bog nije pomagao u patnji? Kad mi je to palo na pamet, pomislio sam na Jova. Kad je izgubio svu svoju imovinu, i dalje je mogao čvrsto da stoji u svom svedočenju. Jov je verovao da je Bog uredio sve, kako dobro tako i loše, i nikada se nije žalio. Zahvalio se Bogu što mu je dao materijalne blagoslove, i kada je Bog oduzeo te blagoslove, i dalje je hvalio ime Boga Jahve. Razmišljajući stvarno o Jovovoj veri i molitvama, shvatio sam kako je moja vera bila beznačajna, i kako se nije mogla porediti sa Jovovom. Znao sam da treba da sledim Jovov primer i da se, poput njega, pokorim Božjoj vladavini i uređenju. Ali, imajući u vidu mogućnost da neću imati dovoljno za hranu, nisam znao šta da radim. Tek sam tri meseca pre toga prihvatio Svemogućeg Boga, i nisam razumeo mnogo od istine. Bio sam potrošio svoje mobilne podatke, pa nisam mogao da prisustvujem okupljanjima na internetu. Mogao sam samo da se molim Bogu: „Bože, da li ću umreti od gladi ili ne, u tvojim je rukama. Čak i ako umrem, povinovaću se Tvojoj vladavini i uređenju.” Takva molitva mi je pružila osećaj mira. Istog dana, posle moje molitve, nešto se iznenada dogodilo. Ujak me je zvao i pitao da li želim da radim za njegovu građevinsku firmu. Mada su građevinski radovi naporni, posle nedelju dana rada zaradio sam dovoljno novca da sam sebe izdržavam neko vreme. Istinski sam zahvalio Bogu! U toj situaciji sam počeo da razmišljam zašto Bog to nije uradio kad sam Ga molio da mi pomogne da nađem posao, a kad sam postao spreman da se pokorim, On je pomogao. Onda sam jednoga dana pročitao neke od Božjih reči koje su mi na neki način pomogle da ovo razumem. Svemogući Bog kaže: „Toliko njih veruje u Mene samo da bih mogao da ih izlečim. Toliko njih veruje u Mene samo da bih mogao da iskoristim Svoje moći da isteram nečiste duhove iz njihovih tela i toliko njih veruje u Mene samo da bi primili mir i radost od Mene. Toliko njih veruje u Mene samo da bi mogli da traže od Mene veće materijalno bogatstvo. Toliko njih veruje u Mene samo da bi proveli ovaj život u miru i da bi bili bezbedni i zdravi u svetu koji dolazi. Toliko njih veruje u Mene da bi izbegli patnju pakla i primili blagoslove neba. Toliko njih veruje u Mene samo zbog privremene utehe, ali ne traže da išta zadobiju u svetu koji dolazi. Kada sam spustio Svoj gnev na čoveka i oduzeo mu svu radost i mir koje je nekada posedovao, čovek je postao sumnjičav. Kada sam čoveku pružio patnju pakla i uzeo natrag blagoslove neba, čovekova sramota pretvorila se u gnev. Kada Me je čovek zamolio da ga izlečim, nisam obraćao pažnju na njega i osećao sam odvratnost prema njemu; umesto toga, čovek je otišao od Mene da potraži put zle medicine i vračanja. Kada sam oduzeo sve što je čovek zahtevao od Mene, svi su nestali bez traga. Stoga kažem da čovek veruje u Mene jer dajem previše blagodati, i ima previše toga da dobije” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Šta znaš o veri?”). „Čovekov odnos sa Bogom je zasnovan na golim ličnim interesima. To je odnos između primaoca i davaoca blagoslova. Jednostavno rečeno, taj odnos je sličan odnosu zaposlenog i poslodavca. Zaposleni radi samo da bi primio nagrade koje mu poslodavac dodeljuje. U takvom odnosu nema naklonosti, već samo pogodba. Nema pružanja niti primanja ljubavi, već samo milostinje i milosrđa. Nema razumevanja, već samo potisnutog ogorčenja i obmane. Nema bliskosti, već samo nepremostivog ponora. Sada, kada su stvari došle do te tačke, ko može da preokrene takav tok? I koliko je ljudi sposobno da istinski razume u kojoj je meri ovaj odnos postao grozan? Verujem da, kada ljudi urone u radost bivanja blagoslovenim, niko ne može da zamisli koliko je takav odnos sa Bogom sramotan i besprizoran” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Dodatak 3: Čovek se može spasti samo usred Božjeg upravljanja”). Božje reči otkrivaju šta nas nagoni ka blagodati i iskvarenim stanjima. Mnogi ljudi, zapravo, samo traže Božju utehu u svojoj veri. Ne žele da trpe nikakvu nesreću i nadaju se da će im Bog dati sve što zažele, ali nikada ne mare za to da udovolje Bogu. Za njih, pokoravanje Bogu i ispunjavanje Njegovih zahteva nije važno. Najvažnije je da im Bog da ono što žele. U mojoj veri u Gospoda, sveštenici i starešine često su propovedali da treba da se molimo za Božje blagoslove, ali ta vrsta težnje kvari naš odnos sa Bogom. Kao što Božje reči otkrivaju: „Čovekov odnos sa Bogom je zasnovan na golim ličnim interesima. To je odnos između primaoca i davaoca blagoslova. Jednostavno rečeno, taj odnos je sličan odnosu zaposlenog i poslodavca. Zaposleni radi samo da bi primio nagrade koje mu poslodavac dodeljuje. U takvom odnosu nema naklonosti, već samo pogodba.” Božje reči su istina, pa sam razmišljao o sebi. Video sam da je i moja vera bila zarad sticanja Božjih blagoslova. Ta je namera ležala u skrivenim kutkovima mog srca. Mislio sam da će Bog, pošto se vratio na zemlju, sigurno blagosloviti svakog ko Ga prihvati. Prihvatio sam Božje delo da bi se blagoslovi uskoro pojavili. Mislio sam da će mi se život poboljšati. Međutim, nije ispalo tako. Upao sam u nevolje i život mi je postao teži, pa sam postao slab i negativan. Nisam imao prihod, niti hranu, nisam imao internet da bih se pridružio okupljanjima. Kako bih mogao da nastavim da primenjujem svoju veru? Bio sam mrzovoljan i činilo mi se da Bog nije mario za mene. Trčao sam na sve strane tražeći posao i molio se za Božju pomoć, ali Bog nikada nije odgovorio i nije mi dao ono za šta sam se molio. Počeo sam da sumnjam u Boga: Da li je On pravi Bog? Baš kao što Bog kaže: „Kada sam spustio Svoj gnev na čoveka i oduzeo mu svu radost i mir koje je nekada posedovao, čovek je postao sumnjičav.” Otkrivenje Božjih reči navelo me je da se postidim onoga što sam pokazao. Božje reči su mi takođe pokazale da je vera radi sticanja blagoslova pogrešno gledište, zato što sam sam Boga posmatrao kao darivaoca blagoslova a sebe kao primaoca blagoslova. Kad mi Bog nije dao dobar posao kao što sam želeo, krivio sam Njega i mislio da uopšte ne mari za mene. Shvatio sam koliko je moj pogled na veru bio apsurdan, neuk i nepromišljen. Mislio sam, još kao dete bih na okupljanjima čuo samo ovo: „Bog će ti dati velike blagoslove! Bog će te blagosloviti ako si vernik. Moli se i traži od Boga i on će ti sigurno odgovoriti.” Ove reči sam slušao od religioznih ljudi, a moji roditelji i ljudi iz moje okoline su u velikoj meri uticali na mene i stvarali mi osećaj da samo treba da verujem da bih zadobio Božje blagoslove i oslobodio se ovozemaljske patnje. Ranije nikad nisam mislio da je u veri pogrešno imati želju za blagoslovima, i zaista nisam shvatio da je to bila sotonska narav. Nisam ovo razumeo na pravi način sve dok Božje reči to nisu razotkrile.

Pitao sam se da li je vera zaista služi primanju materijalnih blagoslova? Da li Bog odobrava da ljudi imaju dovoljno novca i materijalnih dobara? Ako je tako, zašto je Gospod Isus rekao u jevanđelju po Jovanu 6:27: „Ne radite za hranu koja propada, nego za hranu koja ostaje za večni život. Takvu hranu će vam dati Sin Čovečiji, jer je na njega Bog Otac utisnuo svoj pečat”? On je takođe rekao: „Ne prikupljajte sebi blago na zemlji, gde ga moljci i rđa nagrizaju i gde lopovi potkopavaju i kradu. Nego prikupljajte sebi blago na nebu, gde ni moljac ni rđa ne nagrizaju i gde lopovi ne potkopavaju i ne kradu. Jer, gde je tvoje blago, tamo će biti i tvoje srce” (Matej 6:19-21). Tada sam shvatio, stalno traženje materijalnih blagoslova od Boga nastrana je želja čovečanstva – to je pokvarenost, i Bog to prezire. To je samo zbog toga što Sotona obmanjuje čoveka, sprečava nas da spoznamo Božji identitet i da Bog vlada našim sudbinama, pa nismo u stanju da se pokorimo. Kad je sve u redu, zahvaljujemo Bogu i slavimo Ga, ali kad se suočimo sa teškoćama u životu, kada Bog ne zadovoljava naše zahteve, mi pogrešno razumemo Boga i krivimo Ga. To me je podsetilo na Avrama. Bio je voljan da se pokori bilo čemu što dolazi od Boga. Bilo da je to dobro ili loše, on lično nije birao. Kad je Bog rekao Avramu da upotrebi svog sina kao žrtvu, Avram je bio spreman da to učini, kao što je Bog tražio. To mu je zaista pričinjavalo bol, ali nije pitao Boga: „Zašto to tražiš od mene? Kako možeš da postupaš sa mnom na ovaj način?” Avram je verovao da treba da posluša sve što Bog traži. Znao je da je Bog Tvorac, a da je on sam stvoreno biće, te da zato treba da se pokori i prihvati bilo koju zapovest od Boga. Avramova vera je zadobila Božje odobravanje. Ali, ljudi su danas potpuno drugačiji od Avrama. Stalno smo zaokupljeni mislima o materijalnim blagoslovima i zanemarujemo Božju volju. Gospod Isus nas je ohrabrivao: „Tražite prvo Carstvo Božije i njegovu pravednost, a sve ovo će vam se dodati” (Matej 6:33). Ne treba da tražimo materijalne blagoslove, već treba da se trudimo da izvršavamo Božju volju, da težimo istini i obavljamo svoje dužnosti kako valja. To je važno. Bog je Stvoritelj. On najbolje poznaje naše misli i najbolje zna šta nam treba. Ali zbog Sotonine iskvarenosti, sve misli čovečanstva su obuzete pohlepom i materijalnim blagoslovima, pa ne verujemo u Boga zato da bismo Ga poslušali i udovoljili Mu, već samo da bismo zadobili blagoslove i zadovoljili sopstvene želje. Kao što otkrivaju reči Svemogućeg Boga: „Sva iskvarena ljudska bića žive samo za sebe. Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi – to je sažeti opis ljudske prirode. Ljudi u Boga veruju zarad sopstvene koristi; ako se nečega odriču i daju se Bogu, oni to čine samo zato da bi dobili blagoslov, a odani su Mu samo zato da bi ih On nagradio. Jednom rečju, oni sve to čine samo zato da bi ih Bog blagoslovio i nagradio, i da bi zakoračili u carstvo nebesko. Unutar društva, ljudi rade zarad vlastite koristi, dok u kući Božjoj svoju dužnost obavljaju zato da bi bili blagosiljani. Upravo radi sticanja blagoslova oni se odriču svega i u stanju su da istrpe velika stradanja: nema boljeg dokaza da je čovekova priroda sotonska” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Božje reči su razotkrile preciznu istinu o meni. Video sam svoje neznanje i sebičnost, i naučio sam da kada naiđem na nešto što mi se ne dopada, treba samo da se molim i pokorim Bogu, a ne da jurim za blagoslovima.

Ali, ubrzo sam ponovo naišao na isti problem. Pošto sam radio u firmi kod ujaka samo nedelju dana, potom dao otkaz i bio kod kuće usredsređen na svoju dužnost, prilično brzo sam ostao bez novca. Nisam znao odakle će doći moj sledeći obrok, niti kako da idem da tražim posao, jer nisam imao diplomu niti bilo kakve kvalifikacije za zaposlenje. Nisam imao ništa na svoje ime, pa ni novac da kupim kredit za mobilni telefon. Zaista mi je bio potreban internet da bih se pridružio okupljanjima i obavljao svoju dužnost. Razmišljanje o ovome ponovo me je oslabilo i osećao sam da nema izlaza. Upravo tada, mama mi je saopštila da oni zbog pandemije nemaju od čega da žive i da se nadaju da ću im ja dati nešto. Saznanje da je moja mama bila u istoj situaciji kao i ja oduzimalo mi je snagu i bolelo me je. Nisam znao šta da radim. Osećao sam da patim mnogo više od drugih ljudi, da mi je život zaista težak. Nisam mogao jasno da razumem Božju volju. Mislio sam da Bog treba da brine o meni pošto sam svakodnevno zauzet svojom dužnošću. Zašto se, onda, moja situacija stalno pogoršavala? U to vreme, čitao sam Božje reči i slušao brojne pohvalne himne. Dva pasusa Božjih reči pomogla su mi da razumem Njegovu volju. Svemogući Bog kaže: „Ono šta ljudi koji veruju u Boga traže jeste sticanje blagoslova za budućnost; to je cilj njihove vere u Boga. Mada svi ljudi imaju takvu nameru i tome se nadaju, iskvarenost koja im je u prirodi mora se razrešiti posredstvom kušnji i oplemenjivanja. Morate biti oplemenjeni u svim onim aspektima u kojima niste pročišćeni i u kojima otkrivate iskvarenost – tako je Bog uredio. Bog za tebe stvara okruženje i primorava te da u njemu budeš oplemenjen kako bi mogao da spoznaš vlastitu iskvarenost. Na kraju, dolaziš u situaciju da bi radije umro kako bi se odrekao svojih planova i želja i pokorio se Božjoj suverenosti i Njegovom uređenju. Stoga, ukoliko ljudi nisu nekoliko godina bili podvrgavani oplemenjivanju i ako nisu u određenoj meri propatili, oni u svojim mislima i u svom srcu neće moći da se oslobode ograničenja iskvarenosti vlastitog tela. Ljudi treba da istrpe patnju u svim onim aspektima u kojima su još uvek ograničeni vlastitom sotonskom prirodom i u kojima još uvek imaju vlastite želje i prohteve. Jedino se iz stradanja mogu izvući pouke, što znači da se jedino tako može steći istina i razumeti Božje namere. Razumevanje mnogih istina se, zapravo, postiže iskustvom stečenim tokom bolnih kušnji. Niko ne može da shvati Božje namere, da prepozna Njegovu svemogućnost i mudrost, niti da ceni Njegovu pravednu narav, dok živi u udobnom i opuštenom okruženju ili pod povoljnim okolnostima. To bi bilo nemoguće!” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). „Ljudi su Bogu oduvek postavljali prevelike zahteve, u sebi stalno misleći: ’Odrekli smo se svojih porodica da bismo obavljali svoje dužnosti, tako da Bog treba da nas blagoslovi. Postupali smo u skladu sa Božjim zahtevima, pa Bog treba da nas nagradi.’ Mnogi ljudi koji veruju u Boga u svom srcu gaje takve misli. (…) Ljudima nedostaje toliko razuma; istinu ne sprovode u delo, a zatim se na Boga žale i ne rade ono što bi trebalo da rade. Ljudi treba da izaberu put stremljenja ka istini, ali oni osećaju odbojnost prema istini, žude za telesnim zadovoljstvima i uvek traže da dobiju blagoslove i da uživaju u blagodati, prigovarajući sve vreme kako su Božji zahtevi prema čoveku preterani. Od Boga uporno traže da prema njima bude milostiv i da im podari još blagodati, kao i da im dozvoli da osete telesno zadovoljstvo – jesu li to ljudi koji iskreno veruju u Boga? (…) Ove reči koje ljudi izgovaraju potpuno su lišene razuma i vere. Sve su one izgovorene zato što ljudski preveliki zahtevi nisu ispunjeni, zbog čega su ljudi nezadovoljni Bogom. Sve su to stvari koje otkrivaju iz svog srca i u potpunosti predstavljaju ljudsku prirodu. Ove stvari postoje u ljudima i, ako se ne odbace, ljude mogu navesti da se bilo kada i bilo gde žale na Boga i pogrešno Ga razumeju. Ljudi će biti skloni da hule na Boga i bilo kada i bilo gde mogu napustiti istiniti put. To je sasvim prirodno” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Naučio sam nešto o Božjim rečima. Svakoga dana sam bio usresređen na svoju dužnost do te mere da nisam obraćao pažnju na svoju porodicu, mislio sam da zbog takvog mog davanja, Bog treba da me nagradi, da me blagoslovi. Nisam želeo da dobijem raskošne nagrade od Boga, već samo posao koji bi mi bio dovoljan da preživim. A kad dobijem posao, moći ću bolje da obavljam svoju dužnost. Osećao sam da je to razuman i nimalo preteran zahtev. Ali, razmišljajući o Božjim rečima, shvatio sam da su moja preterana htenja i želje pokazivala da se nisam pokorio Bogu. Tražio sam da Bog uradi i ovo i ono za mene. Božje reči su mi takođe pokazale sledeće: onima koji Bogu uvek upućuju nerazumne zahteve teško pada da primenjuju istinu, pa će verovatno izdati i napustiti Boga kada njihovi zahtevi ne budu ispunjeni. Tada sam shvatio da su poteškoće sa kojima sam se suočio spolja izgledale kao velika patnja, kao da me stvarno treba žaliti, a zapravo sam prolazio kroz kaljenje u patnji. Osećao sam da to ne mogu podneti, ali Bog me nije napuštao. Bilo je tako da bih mogao da sagledam svoje nepravilne motive i patvorenje svoje vere i da ih usmerim na pravilan put, za koji se Bog nada da će njime ljudi poći. Nisam mogao a da se ne zapitam: zar ne želim dobar posao na kom mogu zaraditi više novca? Zar ne želim više mobilnih podataka i da pokrijem svoje osnovne potrebe? Zar ne želim da obavljam svoju dužnost nesmetano, bez ikakvih muka? Da, želim. Pošto se nadam da ću postići ovo, zašto mi Bog to ne bi uredio? Zar sam toliko nesrećan, toliko neuspešan? Apsolutno ne – imao sam neverovatnu sreću. Ovo se Božja ljubav spustila na mene. Bog mi je namestio tu situaciju, da bih tražio istinu, naučio lekcije i očistio se od patvorenja u svojoj veri. Kad bih primenjivao svoju veru u potpuno dobrom, prijatnom okruženju, bez ikakvih nepovoljnih ili teških situacija, moja vera i ljubav prema Bogu imali bi motive, želje i patvorenja, koje Bog ne bi odobrio. Bog se nada da su ljudi iskreni prema Njemu pod bilo kojim okolnostima, da smo mu odani i poslušni. Kao dete. Ako voli svog tatu samo kad mu daje udoban materijalni život, a inače ga mrzi i kaže: „Ako mi ne daš sve što želim, neću te poštovati niti priznati kao svog oca.” Kakvo je to dete? To je izrod kome nedostaju savest i razum. Hvala Bogu! To je takođe bila situacija u kojoj sam se našao. Bilo mi je potrebno da prođem upravo kroz tako nešto da bih se očistio od patvorenja u svojoj veri.

Pročitao sam još nešto u Božjim rečima. Svemogući Bog kaže: „Šta je prava vera u Boga danas? To je prihvatanje Božje reči kao tvoje život-stvarnosti i spoznavanje Boga putem Njegove reči da bi se dostigla tvoja istinska ljubav prema Njemu. Da bude jasnije: vera u Boga treba da ti omogući da se pokoriš Bogu, da voliš Boga i da ispunjavaš dužnost koju treba da ispunjava stvoreno biće. To je cilj verovanja u Boga. Moraš da dosegneš spoznaju divote Božje, da shvatiš koliko On zaslužuje da Ga se boje, i da spoznaš kako Bog u Svojim stvorenim bićima obavlja delo spasenja i usavršava ih – to su najosnovniji elementi tvoje vere u Boga. Vera u Boga je prvenstveno prelazak iz telesnog života u život ljubavi prema Bogu; iz življenja u iskvarenosti u življenje unutar života Božjih reči; to je izbavljanje od Sotonine vlasti i život pod Božjim staranjem i zaštitom; to je sposobnost pokornosti Bogu, a ne telu; to je dozvoljavanje Bogu da zadobije čitavo tvoje srce, dozvoljavanje Bogu da te usavrši i oslobađanje od iskvarene sotonske naravi. Vera u Boga je tu prvenstveno zato da bi moć i slava Božja mogle da se ispolje u tebi, da bi ti mogao da slediš Božju volju, da ostvariš Božji plan i da budeš sposoban da svedočiš o Bogu pred Sotonom. Vera u Boga ne treba da se vrti oko želje da se ugledaju znamenja i čudesna dela, niti treba da postoji zarad tvog tela. Ona treba da se svede na traganje za spoznajom Boga i na sposobnost pokornosti Bogu, te na to da Mu se, kao Petar, bude pokoran do smrti. To su glavni ciljevi verovanja u Boga. Čovek jede i pije reč Božju da bi spoznao Boga i da bi Mu udovoljio. Jedenje i pijenje reči Božje daje ti dublju spoznaju Boga i tek posle toga možeš da Mu budeš pokoran. Tek kada spoznaš Boga možeš da Ga voliš i to je cilj koji čovek treba da ima u svojoj veri u Boga” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Sve se postiže rečju Božjom”). Pročitao sam ove reči odmah nakon što sam stekao veru u Svemogućeg Boga, ali tada to nisam zaista razumeo. Tek kad sam prošao kroz ceo ovaj težak period, malo bolje sam razumeo Božju volju. Prava vera zapravo nije ono što sam mislio, da sve dok se dajem Bogu, on treba da me pazi i štiti i da zadovolji moje potrebe. Takav pogled na veru nije ispravan. U svojoj veri, moramo da zadovoljimo Boga u svemu što radimo. Bilo da Bog daje ili oduzima, mi treba da Mu se pokorimo i iskreno dajemo sebe. Ako ljudi u veri, traže samo da spoznaju Boga kroz Njegove reči, i pokore se Njegovom pravilu i uredbama, Bog odobrava tu vrstu vere. Svakog ko može da voli Boga svim srcem i pokorava Mu se do smrti kao Petar, jeste osoba koju Bog usavršava. Na sreću, Bog me je prosvetio da spoznam pravi pogled na veru kroz ovu situaciju i to mi je dalo dubok osećaj mira i spokoja. Izgovorio sam molitvu pokoravanja Bogu, tražeći da mi dа snagu da izdržim tu teškoću. Na moje iznenađenje, sledećeg dana, ujak mi je poslao malo novca, što mi je omogućilo da kupim malo hrane i kredit za internet. Od srca sam zahvalio Bogu što mi je dao put napred.

I uspeo sam da se zaposlim. Posao nije bio nimalo lak, ali sam mogao da zaradim dovoljno da zadovoljim svoje osnovne potrebe. Znao sam da je Bog to uredio za mene. Iskreno sam iskusio da je pokoravanje Božjim uredbama osnovna lekcija koju treba da naučimo u stvarnom životu, koja nam može pomoći da, kroz vlastita iskustva, spoznamo vladavinu Svemogućeg Boga i Njegove čudesne puteve. Ovo je stav koji treba da imamo prema svim vrstama pitanja u životu. To me je podsetilo na odlomak Božjih reči. „Kad se suočiš s problemima iz stvarnog života, kako bi trebalo da poznaješ i da razumeš Božji autoritet i suverenitet? Kad si suočen s ovim problemima, a ne znaš kako da ih razumeš, kako da s njima postupaš i kako da ih doživiš, kakav bi stav trebalo da usvojiš da bi pokazao svoju nameru i želju da se potčiniš, kao i stvarnost svog potčinjavanja Božjem suverenitetu i uređenjima? Najpre moraš naučiti da čekaš; zatim moraš naučiti da tražiš; a onda moraš da naučiš da se potčinjavaš. ’Čekanje’ znači čekanje na Božje vreme, čekanje na ljude, događaje i stvari koje je On za tebe uredio, čekanje da ti se Njegove namere postepeno otkriju. ’Traženje’ znači posmatranje i razumevanje smišljenih Božjih namera prema tebi, kroz ljude, događaje i stvari koje je On rasporedio, razumevanje istine kroz njih, razumevanje onoga što ljudi moraju da postignu i puteva kojih se moraju držati, razumevanje rezultata koje Bog želi da postigne kod ljudi i dostignuća koje želi da ostvari u njima. ’Potčinjavanje’ se, naravno, odnosi na prihvatanje ljudi, događaja i stvari koje je Bog orkestrirao, prihvatanje Njegovog suvereniteta i, kroz to, spoznavanje načina na koji Stvoritelj diktira čovekovu sudbinu, kako čoveka snabdeva Svojim životom i kako sprovodi istinu u čoveku. Sve stvari pod Božjim uređenjem i suverenitetom pokoravaju se prirodnim zakonima, pa ako rešiš da Bogu dozvoliš da sve uređuje i diktira umesto tebe, trebalo bi da naučiš da čekaš, da naučiš da tražiš i da naučiš da se potčinjavaš. Ovo je stav koji mora da usvoji svako ko želi da se potčini Božjem autoritetu, osnovni kvalitet koji svako ko želi da prihvati Božji suverenitet i uređenje mora da poseduje. Da bi zadržao takav stav i da bi posedovao takav kvalitet, moraš vrednije da radiš. Samo na taj način možeš da zakoračiš u pravu stvarnost” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sâm Bog, jedinstveni III”). Pročitao sam ovaj odlomak Božjih reči ranije, ali kad sam ga ponovo čitao, posle ovog teškog perioda, bilo je drugačije. Mogao sam da uvidim iz Božjih reči da su traženje Božje volje, čekanje i pokoravanje prvi koraci koje neko treba da preduzme kad se suoči sa problemom. Ali, to nije pasivna vrsta čekanja. To uključuje molitvu, čitanje Božjih reči, traženje Božje volje i razmišljanje o sebi. Na ovaj način možete saznati šta je vaše pravo stanje i razumeti u šta treba da uđete. Kroz ovakvo traženje i iskustva, možemo videti vladavinu Svemogućeg Boga i njegova stvarna dela.

U početku sam želeo da radim svoj posao samo mesec dana, da bih mogao da zaradim dovoljno da preživim a da preostalo vreme koristim za obavljanje dužnosti. Ali sam imao problem sa mobilnim telefonom. Smislio sam da bih, ako radim još jedan mesec, mogao da kupim još jedan mobilni telefon i laptop. Međutim, bio sam crkveni vođa, pa sam imao mnogo posla oko crkve. Vršiti svoju dužnost za mene je bila najvažnija stvar – moj prioritet, pa sam odlučio da napustim posao. Kad je nadređena poglavarka saznala za moju situaciju, rekla je da, u vidu pomoći u dobrom obavljanju dužnosti, crkva može dati doprinos pri kupovini laptopa i interneta. Bio sam zaista uzbuđen što sam to čuo – bio sam uzbuđen više nego što mogu da izrazim. Znam da je ovo u potpunosti Božja blagodat, da mi je Bog otvarao put da bih mogao dobro da obavljam svoju dužnost. Video sam da mi Bog ne otežava. Bog je samo hteo da budem iskren i poslušan. Osetio sam Božju ljubav u teškim vremenima. Ono što sam ranije zamišljao da je Božja ljubav prema čoveku bilo je nejasno i nije bilo u skladu sa stvarnošću. Tek kad sam, kroz situacije iz stvarnog života, naučio ove lekcije, razumeo sam zapravo šta je to. U tim situacijama sam video svoje neznanje i sebičnost. To me je navelo da postepeno promenim svoje pogrešne poglede na veru i da pođem pravim putem. To je za mene bila istinska Božja ljubav. Takođe sam shvatio koji ispravan stav treba zauzeti u teškim vremenima i kako pristupiti Bogu. Ranije sam uvek mislio da, sve dok imam veru, Bog treba da me snabdeva svime. Sada znam da u veri ne treba uvek da tražimo stvari od Boga, već treba da se pokorimo Bogu i da u svemu izađemo u susret Njegovoj volji.

Ubrzo sam se suočio sa još jednim istinskim ispitom. Posle mesec dana na tom poslu, onog dana kad sam dobio platu, iznenada su me opljačkali na ulici. Pobegli su sa pola moje plate. Ali zahvaljujući Božjoj zaštiti, iako su imali noževe, nisu me povredili. Odmah mi je palo na pamet da je Bog, iz Svoje dobre namere, dozvolio da se to dogodi. Mislio sam kako je Jov bio bogat, a kada mu je sva imovina oduzeta i kada su mu sva deca umrla, on se bezuslovno pokorio, nije se žalio i ipak je hvalio Božje ime. Ja nisam bio bogat – bio sam samo obična osoba. Deo novca je bio ukraden i, mada mi je bio potreban i mada sam imao mnogo planova šta ću s njm uraditi, bio sam spreman da sledim Jovov primer u veri i poslušnosti. Molio sam se: „Bože, ti si nedokučiv. Ne mogu u potpunosti da razumem šta se dogodilo, ali verujem da je Tvoja volja u tome skrivena. Spreman sam da se pokorim Tvojim uredbama. Molim Te, dotakni moje srce i vodi me da ne potonem u negativno stanje.” Osećao sam se zaista smireno posle molitve, kao da se baš ništa nije dogodilo. Nastavio sam da obavljam svoju dužnost mirno kao i uvek, bez ikakve brige ili strepnje. Moj stav pre razumevanja Božje vladavine bio je potpuno drugačiji. Zato što sam sad naučio da je Bog uredio stvari tako da me očisti i spasi. To je takođe produbilo moje razumevanje Božje ljubavi. Ispoljavanje ljubavi Božje ne služi samo da nam da materijalne blagoslove, jer te stvari mogu zadovoljiti samo naše telesne želje. Božja prava ljubav služi da nas nauči istini kroz iskustvo suda Njegovih reči, kušnji i oplemenjivanja, da saznamo zašto imamo veru, kako da se ispravno bojimo Boga i udovoljimo Bogu i kako da se, na kraju, pokorimo svim Božjim uredbama. To me podseća na neke Božje reči. „Čovekova ljubav prema Bogu izgrađena na temelju oplemenjivanja i suda od Boga. Ako uživaš samo u blagodati Božjoj, imajući miran porodični život ili materijalne blagoslove, onda nisi zadobio Boga i tvoje verovanje u Boga se ne može smatrati uspešnim. Bog je već izveo jednu etapu dela blagodati u telu, i već je ljudima podario materijalne blagoslove, ali čovek ne može biti usavršen samo putem blagodati, ljubavi i milosti. Kroz svoja iskustva, čovek donekle susreće Božju ljubav i vidi Božju ljubav i milost, ali pošto ih je iskusio neko vreme, uviđa da Božja blagodat i Njegova ljubav i milost nisu u stanju da usavrše čoveka, niti su u stanju da otkriju ono što je iskvareno u čoveku; nisu u stanju da oslobode čoveka od njegove iskvarene naravi niti da usavrše njegovu ljubav i veru. Božje delo blagodati bilo je delo u jednom razdoblju, a čovek se ne može osloniti na uživanje u Božjoj blagodati da bi spoznao Boga” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Samo kroz bolne kušnje možeš spoznati divotu Boga”). „Kojim sredstvima se postiže Božje usavršavanje čoveka? Postiže se Njegovom pravednom naravi. Božja narav se prvenstveno sastoji od pravednosti, gneva, veličanstva, suda i kletve, a On usavršava čoveka prvenstveno Svojim sudom” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Samo kroz bolne kušnje možeš spoznati divotu Boga”). Čitajući Božje reči duboko osećam da Božje delo suda u poslednjim danima zaista služi da očisti i promeni čovečanstvo. Nečistoće u našoj veri i naše iskvarene naravi mogu da se očiste samo kroz sud Božjih reči, kušnje i oplemenjivanje. To se ne može postići samo oslanjanjem na Božju blagodat. Nikad ne bih razumeo ove stvari bez Božjih reči, bez ovih teških iskustava. Hvala Svemogućem Bogu!